Филолошки факултет

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Семинарски рад из Културне историје Срба

Смедерево

Београд, 17. мај 2017 Предраг Нуркић, 2015/0195, група 06

0
 Увод

Ово семинарско истраживање предочиће етимологију имена града Смедерава и

општи дијахронијски, хронолошки преглед кључних историјских догађаја од римског
раздобља до савременог доба који су одсудно утицали на обликовање повести, статуса и
репутације овог града и утрли његов оквир као посебне топографске, геостратешке
одреднице где је била присутна интерференција западних и источних сила.
Нарочито од средњег века и периода владавине деспота Ђурђа Бранковића, осећа се
његово гравитирање између Аустроугарске монархије и Отоманске империје где град
Смедерево опстојава као последњи бастион православне вероисповести и православног
етоса.
Посебно и исцрпно ће бити рашчлањена улога деспота Ђурђа Бранковића као
мудре, просвећене и разборите владарске фигуре у историји Смедерава јер за време
његовог деспотовања настаје Смедеревска тврђава и он сам постаје ктитор манастира
Есфигмена. Деспот је Смедерево уобличио као политичко-социјални, привредни,
трговински и културни епицентар оновремене Србије.
Такође, биће потцртан значај Смедеревске тврђаве која је била значајна одступница
од бројних ратних насртаја и стихија и омогућила адекватну заштиту и заклон од
бројнијих и опремљенијих непријатеља. Временом ће постати амблематска знаменитост
града Смедерева.

Семантика топонима

Порекло назива Смедерево и значење овог топонима још нису прецизно и

недвосмислено утврђени. Објашњења која теже да расветле ову проблематику су
разноврсна и разграната, али нису несумњиво утемељена и безупитна. Међутим, могу да
понуде одређени оријентир, окосницу за сагледавање генезе термина „ Смедерево“. Овде
ћемо предочити неколико најубедљивијих и најпопуларнијих мишљења о генеалогији овог
назива.
Једна теорија каже да је „с погледом" на некадашње шуме у околини назив
„ Смедерево“ настао од „ смет" и „ древо". Такође, могуће је да је назив потекао од имена

1
неке личности која се могла звати Смендер (средњовековно мушко име).
Италијански историчар Антонио Бонфини (1427-1503) у свом делу „ Rerum
Hungaricarum deccades IV cum dimidia“ презентује тезу да је Смедерево настало генезом
изговора имена св. Андреја.
Стојан Новаковић је писао у свом познатом делу „Охридска архиепископија у
почетку XI века“ како је поодано познато да је Смедерево покварено Eis Monte Aureo.
Римска насеље Mons Aureus забележена је и на Појтингеровој карти која потиче из IV века.
Др Леонтије Павловић био је уверења да порекло овог имена треба тражити у
словенским језицима и наводи да је овај назив настао из једног војног израза који је
направљен од словенске именичке заменице „всје" и грчког израза „медомаи-медерео",
што би требало да значи „бринути се" или „чувати", односно „управљати".
Више историчара сматра да је овај назив морао имати корене у иранским, односно
хазарским топонимима. У преводу са иранског „Семендер" значи „крајња врата" –
географски положај какав је у Хазарији имао град Семендер (С-м-н-д-р). Овај назив је
састављен од персијских речи „Семен" - крај (али и „сува земља") и „дер" - врата.
Хазарски Семендер се налазио на југозападној обали Каспијског мора и био је бедем
одбране од непријатеља. Слично данашњем Смедереву, то је био утврђени град са баштама
и виноградима у околини. Њега је разорио руски кнез Свјатослав (913-914), а крајем X
века и читаво хазарско царство заувек нестаје. Многи становници Семендра, бежећи пред
стихијом освајача, упутили су се у наше крајеве, називајући своја нова насеља именима
ранијих насеобина.

Историја
У првом веку нове ере природна граница река Дунав, омеђила је Римску државу.
Римљани су тек седамдесетих година I века први пут стигли до Дунава. Потребно им је
било још деведесет година ратовања, да би до краја Антике четврта Флавијева и седма
Клаудијева легија стабилно и дугорочно обезбедиле северну границу. Изградњом путева
десном обалом Дунава примарно ради транспорта трупа приликом освајања Дакаје,
стимулисала је просперитет градова и насеља, најпре око утврђених војничких логора.
Градско насеље Mons Aureus, на левој обали потока Сеона, пружало се на већем
простору поред Дунава. Изворни подаци о овом насељу потичу из III и IV века. У

2
Еутропији се спомиње гајење винове лозе у околини овог насеља за време цара Проба
( 276-282), једног од тројице римских царева, које је Риму подарила древна Илирија. Монс
Ауреус је означен као цивитас (насеље) удаљен двадесет и шест миља од Singidunuma
( Београда). Tabula Peutineriana, која се датира у IV век, потврђује овај податак, док га
Itinerarium Antonianum лоцира на две миље мање.
Између овог насеља и следеће станице Винцеје, нађени су трагови римског
граничног утврђења. Vincea (Ћириловачки поток) је била насеобина између два града:
Mons Aureusa и Marguma (Дубравица).
Даље низ воду од Смедерева, налази се, на ушћу Мораве у Дунав, градић Кулич чији
многоугаони темељи можда потичу још од касноантичког утврђења Marguma, али које је
као српско Моравиште могло играти улогу и у средњем веку јер о томе постоје
сведочанства.
Трагови, које су многобројне људске заједнице оставиле поред једне од четири, по
Мојсију „ рајске реке", Дунава, просторно и временски прецизније детерминишу културну
историју, док се сложена, кључна збивања у праисторијско доба могу само наслућивати.
Сигурно је да су се заједнице на овом простору увек налазиле на средокраћи два потпуно
различита, али подједнако снажна света, што је и у потоњим периодима дефинисало
њихову бурну повест.
Тврђава Кулич била је подигнута на последњем узвишењу према Дунаву, код
данашњег села Кулича. Основица утврђења је шестоугаоног облика и била је саграђена од
камена. Имала је три одбрамбена зида са воденим ровом, чак седамнаест кула и мању
цитаделу. Ово утврђење су вековима рушили и поново обнављали народи који су се овде
дуже задржавали. Познато је да је тврђаву користила Византија, а после пада Србије и
Турска. Данас је тврђава Кулич разрушена. Она је и иначе била тешко приступачна, а
нарочито је то сада услед подизања нивоа вода Дунава након изградње бране
хидросистема Ђердап.
Први помен смедеревских крајева забележен је у III веку пре нове ере у делу
„ Песма о Аргонаутима” Аполонија с Родоса. На овом подручју живели су Трибали Мези,
а надирали Хуни и Авари.
Званични назив насеља Смедерево помиње се први пут у повељи цара Василија II из
1019. године, а име Смедерево у хрисовуљи кнеза Лазара 1381. године, којом је кнез Лазар

3
ово, тада мало насеље, поклонио манастиру Раваници. Још увек се истражује корен имена
града који је у једном историјском моменту био оличење славе и пропасти српске државе,
а бедем на ветрометини Истока и Запада.
Град Смедерево се налази уз правац римске границе (Лимес) и Цариградског друма,
што је током историје битно устројавало његов значај и улогу у историјским догађајима.
Као такво, ово место има континуитет од праисторије, преко антике и средњег века до
данашњих дана. О свим тим раздобљима сведочи богато културно наслеђе смедеревског
краја оличено у више локалитета распоређених у граду и око њега.
Нарочити значај Смедерево добија почетком петнаестог века, у доба деспота Ђурђа
Бранковића, када постаје последња престоница српске средњoвековне државе и седиште
црквеног и привредног живота. Саграђена је Смедеревска тврђава, чији зидови и данас
стоје и сведоче о бурној прошлости града, али и значају Смедерева који већ тада надилази
локалну и регионалну димензију. Смедерево постаје језгро на размеђи цивилизација, где
се преплићу утицаји истока и запада.
Године 1427. након смрти свог претходника деспота Стефана Лазаревића, деспот
Ђурађ Бранковић је по претходно утврђеном уговору морао угарском краљу да врати
Београд. Као град са традицијом престонице Смедерево се издвојило одмах по изградњи
Смедеревске тврђаве 1430. године. Смедерево данас представља једну од највећих
средњовековних тврђава у Европи и крајњи домет српске војне градитељске способности
тога времена.
Тврђава, првобитно планирана као мањи престони замак, сазидана је у изузетно
кратком времену, за само две године, уз велике напоре ослабеле српске деспотовине.
Смедеревску тврђаву је основао деспот Ђурађ Бранковић.
Све до 1459. град је био седиште Деспотовине. Након тога град потпада под власт
Турака. Иако је разорен у сукобу 1459, Турци увиђају његову изузетно повољну позицију
на Дунаву и дограђују утврђење за своје потребе. Током дугог периода био је седиште
Смедеревског санџака, све до доласка Аустроугара 1718. Град је опет под турском влашћу
1730. године.
Карађорђев дуд је споменик природе – ботаничког карактера, али и знаменито
место из историје Смедерева. Под овим стаблом је Карађорђе осмог новембра 1805.
године, у присуству српских старешина и устаника примио кључеве Смедеревске тврђаве

4
од турског заповедника града, диздара Мухарема Гуше. Предаја кључева је извршена на
церемонијални начин, јер су Турци оставили Србима много топова и муниције, а
Карађорђе им је дозволио да изађу из Смедерева са војним почастима и ситним оружјем и
да лађама оду низ Дунав у Видин и Бугарску.
Смедерево је поново постало важно политичко, стратешко и културно упориште. Из
манастира Боговање Карађорђе је преместио највишу народну установу Синод, који је
променио име у Правитељствујушчи совјет сербски. Први председник Совјета је био умни
прота Матеја Ненадовић, а у Смедереву Младен Миловановић. Совјет је деловао у
Смедереву до ослобођења Београда 1807. године. Једна од првих одлука устаничке
скупштине, одржане у Смедереву била је да се издвоји педесет хиљада дуката за поправку
Тврђаве оштећене у борби. Из Смедерева се Карађорђе и Совјет обраћају црногорском
владици Петру Петровићу Његошу за помоћ и склапање братског савеза. Помоћ је тражена
и од аустријског цара Фрање I и од Срба у Трсту и Земуну. Из овог града је потекла
иницијатива Совјета да се поведу директни преговори са Портом ради закључења мира,
познатог у историји као Ицков мир. Смедерево је у то време посетио сремскокарловачки
професор богословије Лукијан Мушицки, а септембра 1806. године своје способности
ставља на располагање устаницима први српски просветитељ, један од највећих и
најутицајнијих умова српске књижевности 18. века, Доситеј Обрадовић. Несрећне 1813.
године, после слома Карађорђевог устанка, многе смедеревске породице су нашле
уточиште преко Дунава.
Прва основна школа отворена је 1806. године, за време Првог српског устанка.
Још снажнији терор и жеља за слободом изазвали су II српски устанак са Милошем
Обреновићем на челу. На вест о устанку Турци су све Смедеревце затворили у Тврђаву као
таоце три месеца, али су становници села пришли устаницима и наставили борбу. Када су
се прилике нормализовале Смедерево је почело да буја као значајно трговинско место.
Турска посада остала је у Тврђави све до 1867. године када је султан Абдул Азис коначно
предао све градове кнезу Михаилу Обреновићу.
Дуго је, затим, град служио као војно слагалиште и касарна српске војске, док најзад није,
после првог светског рата, 1918. године потпуно напуштен.
Прво значајније разарање Смедеревском граду је донео Први светски рат. Налазећи
се на важном геостратешком положају приликом продора на исток (Drang nach Osten)

5
Аустријанаца и Немаца преко Дунава 1914. и 1915. године, смедеревско подручје је
претрпело тешко разарање. Аустријанци су у више наврата гађали тврђаву топовима
најтежег калибра, познатим као „Дебеле Берте". Па ипак, та разарања нису била
непоправљива, а древне зидине су још једном показале своју чврстину.
Најтеже разарање тврђави је нането за време Другог светског рата. Само два месеца
после бомбардовања 6. априла 1941. године, град је доживео највећу катастрофу у својој
дугој и страдалној историји. Из тврђаве где су Немци складиштили муницију 5. јуна 1941.
одјекнула је снажна експлозија, која је великом брзином захватила цео град и сва насеља
десетак километара у пречнику. Древне зидине овога пута нису могле да заштите град.
Железничка станица препуна људи и композиција воза у трену су збрисани, а највећи део
грађевина у ширем подручју града претворено је у гомилу рушевина. У простору
захваћеном експлозијом погинуло је око 2500 људи, а сваки други становник је био
повређен или рањен.
Током читавог 19. и 20.века, некад у већој, некад у мањој мери, користећи своје
потенцијале, имало је своје место у реду најразвијенијих градова Србије.

СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА

Смедеревски град био је (када се изузму утврђене вароши) једна од највећих

средњевековних тврђава у Европи. Језгро је представљао троугаони тзв. Мали град, у врх
Великога, опет троугаонога града. Овај већи део саграђен је одмах после Малога града
(који је завршен 1430. године). Мали град је имао шест, а велики град још деветнаест -
укупно двадесет и пет великих четвртастих кула.
Мали град је служио Деспоту Ђурђу као утврђен замак, од чије су једине велике
дворане остала до данас четири дводелна прозора на градскоме платну, а простор Великога
града било је потребно за смештај многобројне посаде, чији је број могао износити и више
хиљада људи, као што је, по неким подацима, број нападача износио више десетина
хиљада.
Мада је XV век већ увелико време ватренога оружја и мада то оружје Срби, а

6
нарочито Турци, већ увелико употребљавају - Смедерево град ипак је конципиран као град
конфигурисан за борбу и одбрану хладним оружјем. Топовских места нема, сем ако топови
нису били постављени само на платформама високих (и преко 15 м) кула - али то су могла
бити само мања оруђа. Пошто су га заузели, Турци су га (1480. године) унапредили у томе
смислу, додајући му испред сва три угла по једну савременију ниску батеријску кулу за
одбрану.
Престона дворана, ослоњена на северни зид према Дунаву, спада у
најрепрезентативније грађевине нашег средњовековног градитељства. На њој су бифоре -
четири велика дводелна прозора са погледом на Дунав, исклесана у камену с готским и
романским луковима. Ту су биле деспотове просторије за становање и сала за пријеме. У
овој сали потписан је чувени трговачки уговор између Венеције и Деспотовине.
Донжон кула је била последња одступница и одбрана. У ову кулу са зидовима
дебелим преко четири метра, повлачиле су се истакнуте личности приликом турских
напада.
На једној од кула смедеревског Малог града налази се опекама узидан велики натпис
који сведочи о години изградње утврђења. Ова кула је због крста озиданог изнад натписа у
народу још позната као „Крстата кула" или кула „Крстача".
Натписи као што је овај, уопште су ретки, и још се могу наћи само на територији коју је
некад обухватала Византија, а ово је једини пример на простору бивше Југославије.
У оригиналу текст гласи:
„ В Христа Бога благоверни деспот Гург, господин Србљу и Поморју зетскому; заповешћу
његовом сазида се овај град в лето 6938 (1430)“, („ Христу Богу благоверни деспот Ђурађ,
господин Србљем и поморју зетском.
Наредбом његовом сазида се овај град у години 6938 (1430)“).
Овај натпис импозантних димензија - историјски раритет - широк је 10,5 метара, док је
висина слова 35 цм.
Данас је цео велики комплекс у развалинама, али нема дуго времена кад то није тако
било: за време Првог светског рата и преласка Аустријанаца преко Дунава, стари град је
био најтеже бомбардован и тешко оштећен. Затим, у Другом светском рату доживео је ново
демолирање великом експлозијом муниције која је ту била ускладиштена. И најзад су, пред
крај тога рата, његово рушење довршили енглески бомбардери из ваздуха.

7
 ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ
Мада историја смедеревског подручја досеже дубоко у прошлост, ореол славе донеће
му последњи значајни владар на српском средњовековном престолу, деспот Ђурађ
Бранковић.
Ђурађ Бранковић потиче из угледне велмошке српске породице Бранковића, чији су
преци уживали висока достојанства на двору српских владара лозе Немањића, краљева
Милутина и Стефана Дечанског и царева Душана и Уроша, руководећи јужним
територијама српске државе и то областима Скопља, Охрида, Косова, дубровачког залеђа и
Полимља. Као савладар деспота Стефана, свог ујака, Ђурађ је управљао Косовом и Зетом.
Деспот Ђурађ као човек и као државник, духовно је био привржен православљу и
свеукупној византијској традицији. Био је ожењен Гркињом Јерином, из угледне царске
породице Кантакузина, ћерком Теодора, господара Пелопонеза. Захваљујући Есфигменској
повељи, данас можемо видети како је према живопису изгледао деспот и његова породица.
Како га извори описују, деспот је био „ стасит и пун достојанственог изгледа" и
„ достојан поштовања". Он је коначно ујединио земље Бранковића и Лазаревића које су
биле угрожене са више страна. Овај мудри владар последње српске престонице, на
размеђи Истока и Запада, као последњу одбрану, сазидао је на ушћу Језаве у Дунав,
тврђаву, која ће својом монументалношћу означити сјај и пропаст једне велике епохе
српске, немањићке државности. Како је на Крстастој кули записао неимар, Мали град је
подигнут од 1428-1430. године. У том троуглу је смештен двор, велика сала за пријеме,
просторије за Деспота, његову породицу, пратњу и стражу, писарница, ковница новца и
чувена дворска библиотека.
Увидевши да је Мали град са пет кула и зидовима, претесан да заштити двор, за
десетак година успео је да сазида и Велики град, задржавши облик неправилног троугла.
На двору богатог и образованог деспота Ђурђа, живело се раскошно, сјај двора
привлачио је Дубровчане, Грке, Мађаре, Турке. Неки од њих, као Тома и Ђорђе
Кантакузин, Јеринина браћа, митрополит Атанасије, Дубровчанин Паскоје Соркочевић, грк
Стефан Ратковић, логотет, заузимају висока места као „господа од Смедерева", и уживају
Ђурђево поверење. Константин филозоф је у Смедереву написао Житије Стефана
Лазаревића, а кир Стефан Доместик прве ноте-неуме по којима се изводила црквена

8
музика. Смедерево је постало центар у коме су се концентрисали многи наши и од Турака
избегли бугарски и грчки књижевници, преписивачи и састављачи оригиналних дела
српске средњовековне књижевности. У Смедереву је постојала и колонија дубровачких
трговаца.
Виспрени дипломата деспот Ђурађ покушао је да и родбинским везама сачува
границе своје државе. Уз раскошне свадбе и богат мираз, послао је своје кћери Катарину
(Кантакузину) на двор грофа Улриха Цељског, а Мару у Муратов харем у Једрене. У знак
још већег пријатељства са Византијом, свог сина, наследника Лазара, оженио је
византијском принцезом Јеленом. Међутим, ни удајом својих кћери, ни вештом
дипломатијом, ни новцем, ни потписивањем пограничног уговора са Венецијом, није
успео да стабилизује Србију. Његов зет султан Мурат II са својом војском је продро у
Србију и после тромесечне опсаде, више глађу него борбом, принудио очајнички брањени
град на предају 18. августа 1439. године. Несрећни владар пет година је лутао Европом
тражећи помоћ, али је добио само празна обећања. После више победа хришћанске војске,
Сегединским миром, деспоту су враћена 24 града, међу којима и Смедерево. Држава је
регенерисана, враћени су му ослепљени синови и ћерка, удовица Мара. Али овакво стање
није дуго потрајало. Даровити наследник на турском престолу, Мехмед II Освајач одмах је
почео обрачун са хришћанским државама. После двомесечне опсаде 1453. године освојио
је упориште православног хришћанства, Цариград. Србија је поново била на удару.
Два пута је Смедерево одолевало турским нападима, али стари деспот је био на
измаку снага. Умро је 1456. године у приликама, које су мало доброга обећавале. Оставио
је Србију укљештену између угарских и турских интереса, а његови потомци и
наследници откривају сву тескобу у којој се нашла породица Бранковић и српски народ.
Ни краткотрајна владавина најмлађег сина, деспота Лазара, ни намесништво на челу са
Михајлом Анђеловићем, ни слепи Стефан, а понајмање млади босански краљевић Стефан
Томашевић, чија је владавина на српском престолу трајала непуна три месеца, нису биле
довољне да сачувају српску државу. Борба за власт у српској престоници давала је прилику
не само Османлијама него и осталим суседима Деспотовине да се боре за њене остатке. У
последњем ратном походу кроз опустошену Србију, без икаквих препрека, султан је са
великом војском стигао пред зидине Смедерева. Без отпора, по други пут коначно Турци су
ушли у престоницу деспота Ђурђа, тако да је 1459. године падом Смедерева престала да

9
постоји раније најмоћнија сила на Балкану. За Србе је почело вишевековно ропство.

Деспотово завештање

Оставио је деспот Ђурађ отечеству још нешто, по чему се може закључити да је био
мудар владар који није усредсређен само на материјална блага. Он је на свом двору
афирмисао и култивисао уметност коју је такође оставио наследницима као традицију. Кир
Стефан Србин, доместик (диригент), управо је на деспотовом двору написао музику
бележену неумама. То су псалтике на српском и грчком језику „ Ниња“ и „ Вкусите“,
хорске композиције компоноване у најлепшем маниру средњовековне византијске и
црквене музике. Оригинални записи су уништени приликом бомбардовања Народне
библиотеке Србије, 6. априла 1941. године, када су Хитлерови генерали испланирали и
културни геноцид.
У време деспотовине, од 1428. до 1459. године, у Смедереву су написане чак
двадесет четири књиге, које су такође нестале у трагедији Народне библиотеке.
Есфигменску повељу издао је деспот Ђурађ Бранковић 11. септембра 1429. године,
на самом почетку своје владавине, а на молбу монаха манастира Есфигмена да постане
нови ктитор овог манастира. Ова Повеља, која представља изузетан историјско-правни
документ, израђена је у манастиру Жичи. На њој је насликан деспот Ђурађ са деспотицом
Јерином и са њихово петоро деце. Илустрацијама Есфигменске повеље можемо захвалити
што је сачуван лик деспота Ђурђа.
Издавањем Есфигменске повеље деспот Ђурађ је на најбољи начин наставио
вековну традицију дубоке духовне повезаности српских средњевековних владарских кућа
са православном црквом и Светом Гором, којој и Деспотовина, иако је далеко одмакнута на
север, на Дунав, пружа достојну материјалну помоћ. Деспот Ђурађ је богато обдарио
светогорски манастир Есфигмен у време када је у пуном замаху била градња његовог
великог утврђеног престоног града Смедерева.

Повеља у преводу Димитрија Е. Стефановића:

„ По неизреченом милосрђу и човекољубљу владара мог слатког ми Исуса Христа и по

10
његовој свемилосној доброти одабрао је смиреност моју и поставио ме за наследника
родитеља мојих, за господара Србима. Тако сам ја деспот Ђурађ милошћу божјом у
Христу Богу правоверни и христољубиви господар Срба са од Бога дарованом ми
побожном и христољубивом господарицом деспотицом госпођом Јерином. Господство ми
пише да се да на знање свима како је господству нашем дошао из часне и Свете Горе, из
часног и царског манастира Спасове обитељи Вазнесења Господњег, који се зове Свимен
(Есфигмен), духовник јеромонах господин Давид, најчаснији међу свештеноиноцима, којег
ми у Христу волимо, и замолио је господство наше да будемо ктитори вишереченог
манастира. Ми пак милосрђем покренути и препоруком заповести вођени благоизволели
смо да удовољимо његовој молби и прихватили смо да од данас будемо ктитори
вишереченог манастира, да се зове манастиром господства нашег. Ради тога је и
приложило господство наше за опскрбу манастирску, нека се даје сваке године од
новобрдске царине по педесет литара сребра. Ово да се даје сваке године и да се не одузме
од вишереченог манастира док је живота господства нашег.
Молимо и онога кога ће Бог изабрати да буде наследник после нас престола нашег,
било сина нашег, било неког из рода нашег, или неког другог, да ово наше завештање не
буде нарушено, него потврђено. Ако се неко обузет завишћу или лакоумством усуди да
наруши било шта од оног што смо горе записали, тај да је проклет од Господа Бога
Сведржитеља и врховних апостола, и од триста осамнаест светих и од Пречисте
Богоматере и од силе часног и животворног крста, и од дванаест светих и
свехвалнихбогоносних отаца у Никеји, и од свих светих који су од почетка света угодници
Господњи. Задатом речју и заповешћу господства нашег утврдило се и записало се године
6938. месеца септембра 11. у патријаршији у Жичи.

Милошћу Божјом господар Срба деспот Ђурађ ".

Сама позиција и намена града у драматичним годинама XV века, одредили су
његову бурну историју. Тврђава је саграђена на историјској ветрометини, па је било
нормално очекивати ратне сукобе око њених зидина.

11
 ЗАКЉУЧАК
Из образложене историјске грађе можемо да апстрахујемо значај града Смедерава
као места са осетљивом геостратешком позицијом која је дефинисала његову повест као
упоришта православне конфесионалне оријентације и традиције у процепу између две
велике империје и силе где је оно покушавало да димпломатски гравитира.
Кроз векове био је владарско, друштвено-политичко, културно и економско
жариште српске државе у тешким и бурним временима великих тектонских поремећаја на
светској политичкој сцени.
Разборит и мудар деспот Ђурађ Бранковић својим довитиљивим дипломатским
маневрима и махинацијама покушавао је српско државу одржи безбедном, стабилном и

12
нетакнутом у укрштају две империјалне светске силе. Такође, као продуховљен и посвећен
владар није пренебрегао изграђивање и учвршћивање конфесионалног, националног
идентитета своје државе, тако да је постао ктитор манастира Есфигмена и оснаживао је
развој културе и уметности на свом двору са визијом да у наслеђе остави богате,
импозантне духовне тековине.
Поред свог владарског, дипломатског, ктиторског и културног деловања значајн је
као виновник подизања Смедеревске тврђаве, виталне стратешке, одбрамбене тачке која је
неретко штитила српску државу од најезде непријатеља и освајања и постала је
амблематски приказ града Смедерева и једна од главниг архитектонских реликвија тог
доба. Због предочених разлога Ђурађ Бранковић чини еминентну личности и епицентар
смедеревске историје која ће због свог деликатног географско-топографског одређена бити
премрежена ратовима, страдањима, пустошењима, али и непрестаном обновом и јачањем
етничког, конфесионалног и културног иденитета.

ЛИТЕРАТУРА

- Домазет, Славко, В., Смедерево на размеђи векова, Центар за културу, Смедерево,

2002.
- Ђорђевић, Горан, Смедерево, Newpress, Смедерево, 2009.
- Павловић, Леонтије, Смедерево и Европа 1381- 1918, Смедерево, Музеј у
Смедереву, 1988.

13
14