Glasilo Podružnice Srpskog lekarskog društva Zaječar

Godina 2003     Volumen 28     Broj 3-4

[ Home ] [ Gore/Up ][ <<< ] [ >>> ]

UDK 615.32:582(091) ISSN 0350-2899, 28(2003) 3-4 p.101-109

Istorija medicine i zdravstvene kulture

 
Istorijski osvrt na lekovito bilje i njegovu upotrebu u farmakologiji  
Parojčić Dušanka, Stupar Dragan
Institut za farmaceutsku tehnologiju i kozmetologiju, Farmaceutski fakultet,
Univerziteta u Beogradu
     
Ključne reči: istorija, lekovito bilje, biljni lekovi, farmakoterapija

   
"Sve livade i pašnjaci, brda i doline su apoteke"
Paracelzus

Uvod
Upotreba biljaka u svrhu ishrane i lečenja stara je koliko i samo čovečanstvo. Koristeći
bilje u svakodnevnoj ishrani, čovek je postepeno uočavao njihova lekovita svojstva. S
obzirom na to da tada nije imao velika saznanja o uzročnicima bolesti niti o tome koja
   
bi biljka mogla i na koji način da se upotrebi za lečenje, sve se zasnivalo na iskustvu. Sa
vremenom su otkrivani razlozi specifične upotrebe lekovitih biljaka za određene
bolesti, tako da je primena lekova postepeno izlazila iz empirijskog okvira i zasnivala
se na objašnjivim činjenicama. Sve do pojave ijatrohemije u 16. veku, biljke su
predstavljale osnov lečenja i profilakse.
     
  Lekovito bilje kao afrodizijak, lek i otrov  

Koliko je čovek verovao u lekovitost pojedinih biljnih vrsta, najbolje ilustruje podatak
da su biljke postajale zaštitni znak bogova i božanstava lekova i lečenja. U minojskoj
civilizaciji na Kritu mak je bio zaštitni znak Velike boginje lekova i lečenja koja se uvek
predstavljala sa čaurama maka na obodu kape na glavi. (1) Neke biljne vrste su zbog
lekovitosti i široke upotrebe prerasle u svete biljke, kao što je to slučaj sa crnim i belim
lukom, u koji su se zaklinjali egipatski lekaroapotekari, a lukovice ovih biljaka stavljali
su kao darove u grobnice kraljeva. Zahvaljujući jakoj aromi, koristili su ih u magijskim
obredima, za teranje zlih duhova, mada su u osnovi toga, i ne znajući, koristili
dezinfekciona i antibiotska svojstva sumpornih jedinjenja. (2,3) I tropanske alkaloidne
biljke su se slično vekovima koristile u magijskim ritualima i kao afrodizijaci zbog
opijatnog i halucinogenog delovanja, pa su u mnogim kulturama dobijale magijsko ili
simbolično značenje. Najčešće su se u te svrhe upotrebljavale biljke iz familije
Solanaceae: mandragora (Mandragora officinarum L.), velebilje (Atropa belladonna L.)
i tatula (Hyosciamus niger L.). Mandragora je jedna od najpoznatijih svetih biljaka, čija
je magijska moć posledica slučajnog sklada dvaju faktora: korena u obliku ljudskog tela
sa izraženim muškim i ženskim polnim organom i alkaloidnog sastava koji je
proizvodio halucinogene efekte, čime je mandragora potvrđivala široko polje svojih
moći. Ona se pominje i u Starom zavetu. Narodi Mesopotamije i Egipta su je mešali sa
drugim tropanskim alkaloidnim biljkama familije Solanaceae u različitim preparatima
koji su se pili ili mazali na kožu. (4,5) Koren u vinu koristili su kao opijajuće i
omamljujuće sredstvo i od njega su pravili figurice koje su nosili kao talismane za
dobro zdravlje i zaštitu od svih bolesti, a žene za lečenje neplodnosti. (6) Osim
neobičnog korena, korišćeni su i plodovi poznati pod nazivom “Afroditine jabuke”, koje
su predstavljale simbol ljubavi, što se u simboličnom smislu održalo do danas. U
Tutankamonovoj grobnici pronađeni su plodovi mandragore u cvetnom vencu
faraona. (2) Rimski enciklopedista Aulus Cornelius Celsus u svom delu De re medica u
1. veku piše da je san mirniji i dublji ako se pod jastuk stavi plod mandragore.
Dioskorid ju je koristio kao anestetik tokom hirurških intervencija, kao lek za oči,
abortivno sredstvo i sredstvo za uspavljivanje. Galen je koren mandragore kuvao u
vinu kao anestetičko sredstvo, a sa medom je izrađivao supozitorije koje su se koristile
za uspavljivanje. Međutim, bio je svestan njene otrovnosti, jer ju je svrstao u
najškodljivije lekove koji se moraju uzimati umereno da ne bi delovali kao otrov. (7)
Hebrejska tradicija je znala za mandragoru, koja je u to vreme važila za afrodizijak. U
srednjem veku mandragora je doživela vrhunac svog ugleda, kada je prozvana
magičnom biljkom. Sam pomen “malog zasađenog čoveka” izazivao je veliki strah zbog
rizika pri sakupljanju. Verovalo se da ispušta krik kada se vadi iz zemlje, kako je pisao
još Teofrast , kao i da taj krik može da ubije onoga ko ga čuje, pa su psima prepuštali da
je kopaju. Ovo verovanje pomenuo je i Šekspir u tragediji “Romeo i Julija”. (5,6) Za
mandragoru su se borili, a trgovina je cvetala. Cena je bila utoliko viša ukoliko je
mandragora bila sličnija ljudskom obličju i ukoliko se pol jasnije video.
Bilo je i biljaka koje su se koristile kao afrodizijaci, ne radi halucinogenih efekata već
kao Salep tuber zbog izvesne sličnosti sa muškim polnim žlezdama. U arapskom svetu i
danas je ostalo verovanje da je salep najpouzdanije sredstvo za jačanje polne moći,
koje se u osnovi bazira na homeopatskom principu “slično se sličnim leči“. (8) U Indiji
su se ljubavni napitci (pocula libidinis) izrađivali od belog luka, koji se, pored toga,
koristio i kao rubefacijens, antiseptik i anthelmintik. (3,7)
Mnoge toksične biljke korišćene su kao otrovi ili su usled neznanja bile uzrok slučajnog
trovanja. Egipćani su, prema podacima iz Ebersovog papirusa, za justifikaciju koristili
otrov iz breskvinih koštica, a izrada i upotreba ovog otrova bila je poverena samo
malom broju sveštenika, odnosno lekaroаpotekara, koji su se morali zakleti da će tajnu
čuvati. Grčki kralj Atal III iz Pergama, odličan poznavalac otrova, imao je vrt gde su
uzgajane isključivo otrovne biljke iz kojih je dobijao otrove. Upotreba ploda (bobica)
velebilja radi slučajnog ili namernog trovanja, samoopijanja i/ili namernog
onesposobljavanja za rad ili odbranu, bila je raširena sve do 19. veka. Još u vreme
Dioskorida znalo se za otrovnost ove biljke, jer on opominje da pehar vina sa 4 drahme
velebilja sigurno ubija svakog čoveka. (7) Zabeležena su i mnoga slučajna trovanja
ovom biljkom, kao što je ono iz 1813. god., kada se kod Pirne otrovao ceo garnizon
francuskih vojnika, ili slučaj iz 1841. god., kada su se mnoge porodice otrovale preko
puževa koje su jeli kao poslasticu, a koji su skupljani sa polja gde raste velebilje. (9)
Cimet, anis, kim, morač, korijander, biber, celer, đumbir, karanfilić i drugi začini igrali
su nekada veoma važnu ulogu u ljudskom društvu i odnosima pojedinih država i
naroda. Basnoslovna cena začina bila je neposredan povod otkrića Amerike u želji da
se nađe put za Indiju u kojoj rastu ove biljke. Tako su se, na primer, crni i beli biber,
 zahvaljujući etarskom ulju, ljutom ukusu, fermentima i smoli, koristiti kao antitusica,
amarum purum, digestiv i, lokalno, kao antiseptik. (10)
     
  Istorijski izvori od značaja za proučavanje upotrebe lekovitog bilja  

Najstariji pisani pomen o upotrebi lekovitog bilja za izradu lekova i za lečenje

pronađen je na sumerskoj glinenoj pločica iz Nipura staroj skoro 5000 godina. Ona
sadrži 12 recepata za izradu lekova u kojima se pominje preko 250 različitih biljaka,
među kojima i neke alkaloidne: mak, bunika i mandragora. (11) Kineska knjiga o
korenju i travama “Che-Nung-pen-tsào-ching”, napisana oko 2800 god. p.n.e., koju neki
farmakoistoričari smatraju najstarijom farmakopejom na svetu, sadrži opise preko 250
biljnih droga domaćeg porekla, od kojih se mnoge i danas upotrebljavaju: Rhei
rhisoma, Camphora, Cinammomi cortex i Theae folium. Antički narodi su mnogo cenili
ove droge iako se za mnoge dugo nije znalo da potiču iz Kine. Rimljani su verovali da
Rheum, koji su koristili kao purgativ, dolazi sa Bosfora i sa obala Crnog mora. Kineski
cimet se koristio kao lek, za kađenje, mirisanje, a kasnije i kao začin dodavan za
popravljanje mirisa jelu i piću. Kraljica od Sabe darovala je caru Solomonu, pored
ostalog, i cimet kao retkost i skupocenost koja se daruje samo u znak osobitog
poštovanja i naklonosti. (5,10,11,12)
Međutim, proučavanje starih recepata sa načinima izrade lekovitih preparata ponekad
je isto tako teško kao i odgonetanje samog naziva biljne vrste iz koje se on izrađivao
zbog tajnih “heraldičkih” imena, često prema nazivima životinja. Tako je “srce
jastrebovo” naziv za pelen (Artemisia absinthium L., Asteraceae), dok je “mišji rep”
naziv za beli slez (Althaea officinalis L., Malvaceae). (13) U Ebersovom papirusu,
napisanom oko 1550. god. p.n.e. u Tebi, pominje se veliki broj biljnih vrsta i droga
korišćenih u terapiji. Ovde ćemo spomenuti samo neke: bunika (Hyosciamus niger L.,
Solanaceae), nar (Punica granatum L., Punicaceae), ricinus (Ricinus communis L.,
Euphorbiaceae), aloja (Aloë sp., Liliaceae), sena (Cassia spp., Fabaceae), beli i crni luk
(Allium cepa L. i Allium sativum L., Alliaceae), smokva (Ficus carica L., Moraceae), bela
vrba (Salix alba L., Salicaceae), korijander (Coriandrum sativum L., Apiaceae), kleka
(Juniperus communis L., Cupressaceae) i kičica (Centaurium erythraea L.,
Gentianaceae). Protumačeni recepti Ebersovog papirusa otkrivaju nam da se
korijander koristio za otklanjanje stomačnih tegoba, fleka na koži i glavobolje, iz
polodova kleke specifičnim postupcima se dobijalo etarsko ulje, dok se kičica
pripremala za otklanjanje ginekoloških problema, a u obliku vina za poboljšanje
apetita, protiv nadimanja i grčeva u stomaku. Grčki filozof Herodot prvi ukazuje na
vezu između građenja piramida i belog i crnog luka, koji se prema zapisu na
piramidama koristio u ishrani da bi graditeljima dao snagu za težak fizički rad.
Interesanto je da je, prema jednom receptu, trudnicama bilo dozvoljeno da ga koriste u
ishrani, dok se dojiljama savetovalo da ga izbegavaju, jer se njegov ukus prenosi i na
mleko, što bebama ne prija. (1,2,3,11,14) Najnovija istraživanja pokazuju da su u
plodnoj dolini Nila uzgajane mnoge biljne kulture, između ostalih i beli mak (Papaver
somniferum var. album L.) iz kojeg se dobijao opijum. (1)
Prema podacima iz Biblije i svete jevrejske knjige Talmuda, prilikom različitih obreda
koji su pratili lečenje, kao i za kađenje, korišćene su mirisne smole, najčešće mira
(Myrrha) i tamjan (Olibanum). U indijskim svetim kjnigama Vedama spominje se
lečenje biljem, kojim je ova zemlja bogate i raskošne flore obilovala. Mnoge začinske
biljke poreklom su iz Indije: morski oraščić, biber, karanfilić i druge. (13) Oslanjajući se
 na Homerove epove “Ilijadu” i “Odiseju”, nastale oko 800.god. p.n.e., saznajemo za 63
biljne vrste iz minojske, mikenske i egipatsko-asirske farmakoterapije. Neke od njih
dobile su imena prema mitološkim likovima iz ovih epova, kao na primer oman (Inula
helenium L., Asteraceae), nazvan u čast lepe Helene (Jelene) oko koje je vođen trojanski
rat. (10, 15) Za biljke iz roda Artemisia, za koje se verovalo da vraćaju snagu i čuvaju
zdravlje, naziv je izveden iz korena grčke reči artemis, što znači zdrav/čio. One su
nazvane po čuvenoj karijskoj carici Artemisi, koja je i sama mnogo istraživala i gajila
lekovite biljke. (16)
Originalni biljni lekovi izuzetno su retki i predstavljaju pravi izazov za arheologe i
istoričare. Zahvaljujući sačuvanim darovima ostavljanim u grobnicama careva iz
perioda Ehnatona i Tutankamona (1550-1305. god. p.n.e.) ostao je sačuvan jedan broj
originalnih biljnih droga iz perioda Starog veka. Ove biljne droge su relativno dobro
sačuvane. (2) Iz perioda Dioskorida pronađeni su, prilikom kopanja jednog jarka 1962.
god. u Neusu, ostaci nekada korišćenih biljaka za izradu lekova. Praškasta smeša,
otkrivena na lokaciji nekadašnjeg rimskog logora, koji je srušen oko 70. god., sadržala
je sprašene ostatke 4 različite biljne vrste: Centaurium umbellatum Gillib., Hyosciamus
niger L., Hipericum perforatum L. i Plantago lanceolata L. (17)
     
  2. Biljke kao osnov Materia medicae od antike do renesanse  

Najvažniji pisac starog veka o biljnim drogama je Dioskorid (Pedanios Dioskorides),

Grk iz Anazarba, koji je kao lekaro-apotekar Neronove vojske proučavao lekovito bilje
gde god je išao sa rimskom armijom. Oko 77. god napisao je. ”Nauku o lekovima u pet
knjiga” (De Materia medica libri quinqae). Ovo klasično delo starog veka, koje je mnogo
puta prevedeno i štampano, pruža obilje podataka o biljnim lekovima koji su činili
osnovu materia medicae sve do kasnog srednjeg veka i renesanse. Od ukupno 944
opisane droge, 657 je biljnog porekla sa opisima spoljašnjeg izgleda, staništa, načina
prikupljanja droge, izrade lekovitog preparata iz nje i njeno terapijsko delovanje.
Preovlađuju biljke blagog delovanja, ali su upotrebljavane i one koje sadrže alkaloide i
druge materije jakog fiziološkog delovanja (kukurek, čemerika, mak, ljutić, tatula,
bunika, velebilje). Od domaćih biljaka Dioskorid je najviše cenio vrbu, kamilicu, beli i
crni luk, beli slez, bršljan, kantarion, koprivu, žalfiju, kičicu, koriander, peršun, morski
luk i čemeriku. (18) Kamilica, poznata pod nazivom Chamaemelon, koristila se kao
antiflogistik za lečenje rana, uboda, opekotina i čireva, zatim za klistiranje i ispiranje
očiju, ušiju, nosa i usta. Zbog blagog karminativnog delovanja naročito je pogodna za
primenu u dečijem dobu. Diskorid je smatrao da deluje abortivno, o čemu on piše
sledeće: “Cvet, koren i cela biljka pospešuju menstruaciju, teraju embrion, urin i
kamenac, ukoliko se koriste u obliku infuza i kupke”. Ovo netačno verovanje su kasnije
prihvatili i Rimljani i Arapi, pa otuda potiče latinski naziv matricaria, izveden iz dve
reči: mater, što znači majka, odnosno matrix, što žnači materica. (19) Uz opis biljaka
vrlo često su data i imena na drugim jezicima, kao i stanište gde rastu ili se uzgajaju.
Evo kako izgleda Dioskoridov opis narcisa: “O narcisu. Jedni ga zovu Narkysos anydros,
zatim Autogenes i Bolbos emetikos. Rimljani ga zovu Bolbus morbitarius, a neki isto
kao i ljiljan narcis zovu Leirion. Listovi su slični poriluku, nežni su i mnogo manji i uži.
Stabljika je prazna i bez lista, jednu stopu visoka i na njoj se nalazi beli cvet koji ima u
sredini žutu, a ponekad crvenu rupu (misli se na tučak i prašnike). Koren je u sredini
beo, okrugao i sličan luku. Plod je u jednoj vrsti kožice, crn i duguljast. Najbolja vrsta
narcisa raste na bregovima i miriše. Drugi je sličan luku i miriše na zelje. Ako se skuva
 koren i popije ili pojede prouzrokovaće bljuvanje. Fino stucan sa medom, narcis je
izvrsno sredstvo kod opekotina. Slične obloge koriste se i kod hroničnih bolova u
zglobovima i stopalima, kao i kod povreda tetiva. Sa sirćetom i semenom koprive
koristi se sa izbeljivanje kože” (20) Već Dioskorid razlikuje više vrsta mente, koja se
gajila i koristila kao sredstvo protiv glavobolje i za želudac. Lukovica morskog luka i
peršun koristili su se kao diuretici, dok se kora hrasta koristila u ginekološke svrhe, a
bele vrbe kao antipiretik. Bulbus Scillae se prema Dioskoridu koristio i kao
ekspektorans, kardiakum i antihidroptikum, u obliku sirćeta ili kiselog meda.
(7,13,14,21) Značajno je što je Dioskorid ukazao na mogućnost falsifikovanja droga,
kako onih domaćih, kao što je falsifikovanje opijuma mlečnim sokom primorskog žutog
maka (Glaucium flavum Cranz, Papaveraceae) i crvene bulke (Papaver rhoeas L.,
Papaveraceae), tako i skupih orijentalnih droga, koje su arapski trgovci donosili sa
dalekog Istoka, kao što su: iris (Iris sp.), iđirot (Calami rhizoma), kardamom
(Cardamomi fructus), tamjan (Olibanum) i druge. (1, 7)
Najpoznatiji rimski lekaroapotekar Galen sastavio je prvi popis droga sličnog ili istog
terapijskog dejstva (paralelne droge) koje mogu zamenjivati jedna drugu – “De
succedanus”. Sa stanovišta današnje nauke, neke od predloženih zamena ne
odgovaraju u farmakološkom smislu i potpuno su neprihvatljive. Tako, ako bismo
mogli da prihvatimo da lekaroapotekar u nedostatku Althaeae radix upotrebi Malve
folium, ili da Zingiberis rhisoma zameni sa Piperis fructus, zamena Helleborus sp. sa
Lapis lazuli (safir) podjednako je neprihvatljiva i netačna kao i zamena Papaver semen
sa Hyoscyami semen. (8) Galen je uveo u terapiju i neke nove biljne droge koje
Dioskorid nije opisao, kao što je Uvae ursi folium, koja se i danas upotrebljava kao
uroantiseptik i blag diuretik. (3,22,23)
Arapi su uveli u farmakoterapiju mnogo novih biljnih droga, najviše iz Indije, sa kojom
su trgovali. Neke drastične droge zamenili su manje drastičnim, pa su se Pulpa
tamarindi, Sennae folium, Manna, kao blaga laksancija koristile umesto do tada
korišćenih drastičnih purgativa (Hellebori rhizoma i Euphorbium). Karlo Veliki je 812.
god. u svojim Kapitularima dao popis oko 100 biljnih vrsta koje se moraju gajiti na
svim državnim imanjima njegove prostrane imperije, a to su uglavnom bili manastiri.
Među ovim biljkama je najviše lekovitih - žalfija, beli slez, nekoliko vrsta mente, mak,
kičica, primorski luk, a na prvom mestu je žalfija, koju je veliki vladar naročito cenio.
Latinski naziv ove biljke potiče od starih Latina koji su je nazvali spasonosna biljka
(salvare, što znači spasiti, izlečiti). Žalfija je i danas obavezna biljka u svim katoličkim
manastirima, kao neka vrsta svete biljke. (3)
     
  2.1. Herbarijumi i period ijatrohemije  

Uporedo sa razvojem nauke i umetnosti u periodu renesanse razvijala se i

farmaceutsko-botanička literatura. Međutim, kada je materia medica u pitanju, nije
bilo značajnijih promena tokom Srednjeg veka, pa su se radovi velikih antičkih
autoriteta, Dioskorida i Galena, neprestano provlačili kao osnova antidotariuma i
renesansnih herbarijuma sve do 17. veka. Ova literatura, na latinskom i
staroevropskim jezicima, dosta je dobro očuvana, naročito u štampanoj formi i formi
bakroreza. Novija otkrića ukazuju da mnogi herbarijumi vuku korene još iz Srednjeg
veka. Među najpoznatije predstavnike ove literature ubrajaju se “Hortus sanitatis” (Vrt
zdravlja) i “Herbarum vivae eicones,” štampani u Nemačkoj u 16. veku, kao i “Hortus
Eystettensis” , urađen 1613. god. kao bakrorez. Herbarijum američkog apotekara
francuskog porekla Eliasa Duranda (1794-1873), pod nazivom Herbario nuovo,
 obuhvatao je preko 10 000 biljnih vrsta i više od 100 000 primeraka sakupljenih po
čitavoj teritoriji Severne Amerike. Detaljna analiza Durandovog herbarijuma pokazala
je da se obično prvo navodilo ime biljke, koji njen deo se koristi i u koje terapijske
svrhe, zatim je objašnjavan izgled, mesto gde raste, u kojem periodu se bere, a ponekad
i sa čim ju je eventualno dobro kombinovati u pripremi leka, a sa kojim biljkama se ne
uzima u kombinaciji. (7, 20, 24) Povlačenjem medicine i farmacije u manastire, osnov
terapije činilo je 16 svetih biljaka, koje su apotekari kaluđeri u zapadnoj Evropi
obavezno uzgajali u manastirskim vrtovima. Pored već spomenute žalfije, tu su bile
ruža, ljiljan, morač, nana i grčko seme. U većini slučajeva vrednost droga po tadašnjem
shvatanju nije zavisila od njene stvarne lekovitosti, nego pre svega da li je biljka
ubrana levom ili desnom rukom, u ponoć, određenog dana u sedmici ili godini i da li se
pri tome išlo unatraške, pevalo, zevalo i slično.
Pojavom Paracelzusa (1493.-1541. god.) i uvođenjem hemijskih lekova u terapiju
(ijatrohemija) ne samo da se nije smanjio interes za lekovito bilje već je otpočelo
hemijsko proučavanje lekovitosti biljaka koje je obeležilo razvoj nauke 17. i 18. veka.
Alhemičarsko učenje o signaturama odigralo je važnu ulogu u razvoju sistematike
biljaka, jer su prikupljeni morfološki podaci o biljnim vrstama. Prema verovanju da je
lekovitost biljke obeležena njenim izgledom (morfologijom), lekari su, sledeći znakove
prirode, kantarion preporučivali za lečenje rana i uboda, jer listovi ove biljke izledaju
kao da su probodeni, dok su se za žuticu upotrebljavali cvetovi i korenje žute boje.
Pravu sistematiku biljaka, koja se održala do danas, postavio je 1735. god. švedski
botaničar Carl von Linné. (10,20, 24)
     
  2.2. Hinovac  

Otkrićem Amerike i puta za Indiju, evropska farmakoterapija obogaćena je novim

biljnim drogama, od kojih su mnoge odigrale važnu ulogu u farmakoterapiji 18. i 19.
veka. Spomenućemo samo neke: Lobeliae herba, Jalapae tuber, Nicotianae folium,
Senegae radix, Ipecacuanhae radix i Cinchonae cortex. Zbog izuzetnog značaja
uvođenja hininovca i hinina u terapiju malarije, što se poredi sa značajem uvođenja
baruta u vojne svrhe, ovde ćemo reći nešto više o njemu.
Malo je biljaka koje imaju tako burnu i zanimljivu istoriju kao Cinchona. Zbog nje su
vođeni ratovi, trgovalo se njenom korom, a mnogi su se obogatili na bolestima i
nevoljama stotina miliona ljudi bolesnih od malarije. Koru hininovca (Cinchonae
cortex, Chinae cortex) upotrebljavali su od davnina stanovnici Južne Amerike za
lečenje groznice, naročito malarije, kao dodatak jelu u obliku osušenog praška ili u
obliku dekokta. Primećeno je da obolele lame skidaju koru sa stabla hininovca i glođu
je, te se na ovaj način oporavljaju. Otuda koru nazvaše kina odnosno china, što je na
Inka jeziku značilo “kora nad korama” ili “izuzetna kora”. Postoji preko 30 vrsta
hininovca roda Cinchona iz familije Rubiaceae, od kojih se danas najviše koristi
Cinchona succirubra Pav., jer daje drogu određenog i postojanog kvaliteta. Linné je dao
naziv rodu Cinchona oslanjajući se na legendu o prvoj Evropljanki koja je 1630. god.
izlečena dekoktom hininovca, grofici Francisci Henriques de Rivera del Chinchon,
drugoj ženi peruanskog vicekralja grofa del Chinchon. Otuda potiče naziv grofičin
prašak ili “Polvo de la Condeza”. U Engleskoj se zvao “kraljevski prašak” pošto je njime
izlečen i sam kralj Karlo II. Evropljani su upoznali Cinchonu kada su osvojili Peru, a
koru su u Evropu donosili jezuiti, koji su kao misionari odlazili u Peru i tu se upoznali
sa lekovitim svojstvima ove droge. Isusovac Barnabé de Cabo prvi je doneo prašak
hininovca, najpre u Španiju, a zatim u Rim, gde su ovim sredstvom izlečeni mnogi
 bolesnici. Droga je prodavana veoma skupo pod raznim izmišljenim imenima, u
početku kao prašak “Polvo de los Jesuitos”, ali pošto je laicima njegova efikasnost
izgledala prosto čudnovato, narod ga je prozvao "đavolji prašak". (9,10) Interesantan je
i naziv “Cortex Peruanus,” koji ukazuje na poreklo droge, a pod kojim je ona ušla u
londonsku farmakopeju iz 1677. godine. (25) Međutim, službena medicina 17. veka bila
je ogorčeni protivnik hininovca, jer on nije pokazivao ni laksativni ni vomitivni efekat,
što se tada smatralo potrebnim za izlečenje groznice, pa se njegov ulazak u oficinalnu
farmakoterapiju odvijao dosta sporo. Širenju upotrebe hininovca mnogo je doprineo
apotekar iz Kembridža Robert Talbot, koji je izrađivao Vinum Chinae kao amarum,
stomahik i antipiretik. Engleski lekar Thomas Sydenham među prvima je upotrebio
koru hininovca za lečenje malarije i nekih drugih oblika groznice. Monteverdijevo
otkriće, 1872. god., da hinin deluje kao uterotonic, dovelo je ne samo do njegove
upotrebe u akušerstvu već i do velike zloupotrebe za izazivanje pobačaja. Ovo je na
žalost, zbog velikih doza koje su se u tu svrhu koristile, često imalo letalni ishod. Gomez
je 1810. god. uspeo da izoluje jednu aktivnu supstancu iz ekstrakta Cinchonae cortex
koju je nazvao cinhonin, dok su pariski apotekari Pelletier i Caventou 1820. god.
dokazali prisustvo dva alkaloida , cinhonina i hinina, od kojih je ovaj drugi imao
izrazita antimalarična svojstva. Oni su kasnije uspeli da dokažu da se hinin može
dobiti ne samo iz Južne Amerike nego i sa plantaža na Javi i u istočnoj Indiji, koje su do
danas ostale glavni svetski proizvođači hininovca. (9,10)
S obzirom na cenu uvoza sirovine za ekstrakciju hinina, vrlo brzo se javila potreba za
njegovom sintezom, ali rad na strukturi hinina trajao je preko stotinu godina. Ona je
konačno utvrđena 1931. god. (Rabbe) i eksperimentalno potvrđena kao pravilna
totalnom sintezom 1944. god. (Woodward i sar.). (25)
Početkom 19. veka izolovani su prvi alkaloidi i heterozidi, čime je zapravo označen
“novi početak” farmakoterapije, koja se sve manje oslanjala na gajeno lekovito bilje, a
sve više na izolovanje aktivnih principa iz selekcionisanih biljnih vrsta. Prvi organski
spoj koji je dobijen iz biljnog sveta, a koji je imao aktivno dejstvo, bio je alkaloid
opijuma – morfijum, koji je 1804. god. izolovao nemački apotekar Sertürner (Friedrich
Wilhelm Sertürner 1783–1841. god.) i nazvao ga prema grčkom bogu sna Morfeju. (1,
26) Ubrzo zatim izolovan je veliki broj alkaloida, od kojih ćemo spomenuti samo
nekoliko: narkotin (1817), strihnin (1818), brucin (1819), kolhicin (1820), kodein (1832),
atropin, akonitin (1833), papaverin (1848), skopolamin (1890). (24)
     
  3. Upotreba lekovitog bilja u našem narodu  

Stari Sloveni poznavali su mnoge biljke, među njima i one koje su upotrebljavali za
lečenje. Protiv groznice koristili su pelen i kičicu, kao anthelmintiku beli luk, kao
drastiku ricinus, kukurek, debelu tikvu, dok su emetika bili kukurek i kopitnjak.
Primorski luk, špargla, peršun i celer koristili su se kao diuretika, a zbog
adstringentnog delovanja upotrebljavani su hrast i nar. Glavna sveta i čudotvorna
biljka naše etnofarmacije bio je i ostao bosiljak, koji se i danas gaji ne samo po
manastirima, već i po baštama i saksijama. Ova biljka se najčešće koristila kao sveža
sirovina ili su se od nje izrađivali različiti preparati za kožu. Neke masti i melemi na
bazi bosiljka od davnina su poznati, a interesantan je podatak da su pojedini preparati,
kao što je Unguentum basilicum, nosili epitet kraljevski melem zbog izuzetne važnosti.
Mnoge biljne vrste preuzete iz slovenske etnomedicine i etnofarmacije, prešle su u
školsku, naučnu farmakoterapiju Srednjeg veka kroz prva pisana dela na srpskom
 jeziku nastala pri manastirskim bolnicama u Hilandaru, Carigradu i Studenici.
Osnivanjem prve apoteke u doba Nemanjića početkom 14. veka u tada najvažnijoj
srpskoj luci Kotoru, proširila se upotreba skupih uvoznih droga i začinskog bilja, iz
tropskih i suptropskih krajeva Azije i Afrike. Najstariji sačuvani srednjovekovni
terapijski zbornici Hodoški zbornik (1390. god.) i Hilandarski medicinski kodeks (13-16.
v.) oslanjaju se na Dioskoridovu i Galenovu nauku o lekovitom bilju, koje su
predstavljale osnov zapadnoevropske farmakoterapije. U Hilandarskom kodeksu
opisano je 100 biljnih vrsta i droga biljnog porekla. Dioskorid je često citiran, a biljke
koje je on uveo u terapiju posebno su bile cenjene. Po narodnom shvatanju, koje se
često pretvara u verovanje i sujeverje, lekovitost, ali i otrovnost, pojedinih biljaka
opevane su i u mnogim narodnim pesmama. Tako su najčešće opevane biljke odoljen,
kamilica, matičnjak i trava iva. “Da ne ima odoljena trave, ne bi majka odranila sina,
nit bi seka brata odnjihala…” O izvanredno dugoj i neprekidnoj tradiciji upotrebe
lekovitog bilja u kurativne i profilaktičke svrhe u našem narodu govore i lekaruše
poznatih i nepoznatih autora, nastale u periodu turskog ropstva, kada su domaće biljne
droge predstavljale jedinu dostupnu sirovinu za izradu lekova. (18,27,28)
     
     

Slika 1, 2: Ženska i muška mandragora, prikaz iz anonimnog italijanskog rukopisa iz

   
16. veka
     
  4. Uloga i mesto lekovitog bilja u savremenoj farmakoterapiji  

Mnoge biljne droge danas se koriste pre svega kao sirovine za ekstrakciju lekovitih
principa (opijumski mak, digitalis, ražena glavnica, cinhona, ipekakuana, rauvolfija...)
(10) Od izolovanja prvih alkaloida pa do danas, u periodu od skoro dve stotine godina,
proučen je veliki broj biljaka i izolovano na milione aktivnih komponenti, od čega je
samo nekoliko hiljada različitih alkaloida, ali ni oni se svi ne koriste u savremenoj
farmakoterapiji. Iako se farmaceutska nauka bazira pre svega na dobijanju sintetskih
ili polusintetskih komponenti, postoji obnovljen interes za izolovanje farmaceutskih
aktivnih principa iz biljaka. Brojne farmaceutske kompanije širom sveta danas ulažu
velika finansijska sredstva u istraživanje aktivnih sastojaka koji se nalaze ili se
pretpostavlja njihovo prisustvo u biljkama koje su vekovima korišćene u tradicionalnoj
 i školskoj medicini i farmaciji ranijih epoha. Kompanija “Merk” je nedavno uložila
milion dolara u projekat koji već dve godine traje u Kostariki, a “Pfizer” troši dva
miliona godišnje u poslu sa Njujorškom botaničkom baštom na istraživanje
farmakoterapijskog potencijala Severno-Američke flore. Prema podacima iz 1980. god.,
u istraživanje lekovitih biljaka na nivou kliničkih istraživanja uključene su 223
farmaceutske kompanije širom sveta, od čega 107 iz SAD. (29) Ponekad, bez obzira na
utrošeno vreme i novac, rezultati nisu ohrabrujući. Tako su, na primer, istraživanja
Američkog nacionalnog instituta, ostala bezuspešna, jer ni jedan od 114.000 biljnih
ekstrakata iz 35.000 biljnih vrsta nije mogao biti upotrebljen za lečenje kancera. (30)
Tradicionalna medicina, kao i grčko-rimska terapija, kroz očuvane srednjovekovne
farmakopeje i renesansne herbrijume, može da pruži više nego korisne smernice u
kojem pravcu da se krene. U nekim slučajevima ovo može ne samo da potvrdi
ispravnost upotrebe kroz vekove već da dovede do otkrića nekih novih aktivnih
principa ili da do skoro zaboravljene biljke ponovo vrati u žižu interesovanja. In vivo i
in vitro istraživanja nekih biljaka tradicionalne kineske medicine, koja se godinama
koriste za lečenje ekcema, otkrila su sasvim nova antireumatska svojstva ovih biljaka.
(31) Slično je bilo i sa Filipinskim čajem (Carmona retuza). (32) Ovakvih primera ima
mnogo. Možda će oni podstaknuti ozbiljnija istraživanja starih rukopisnih knjiga o
biljkama, koje se neće posmatrati kao istorijska radoznalost nego kao mogući izvori
savremene farmakoterapije.
     

   
Slika 3: Ilustracija primorskog luka Slika 4: Korijander (Coriandum sativum L,
(Urginea maritima Back ) iz Umbelliferae) slika iz Dioskoridovog kodeksa
Dioskoridovog dela Materia medica, Srpske bolnice u Carigradu, grčki rukopis iz
  interpretacija iz 16. veka 512. godine  
     
Zaključak
Veza između čoveka i njegovog traganja za lekovima u prirodi seže duboko u prošlost o
čemu svedoče različiti izvori u vidu pisanih podataka, sačuvanih spomenika, pa čak i
originalnih biljnih lekova. Saznanja koja nam pružaju ti izvori sigurno su rezultat duge
   
borbe ljudi sa bolestima, u kojoj je čovek naučio da lekove pronalazi u biljkama,
njihovoj kori, semenima, plodovima, listovima i drugim organima. Za mnoge lekove
biljnog porekla, koje su poznavale još najstarije ljudske civilizacije i koji su kroz
milenijume korišćeni sve do današnjih dana, savremena nauka je potvrdila aktivno
delovanje i uvrstila ih u farmakoterapiju.
     
     
   
Literatura
1. Parojčić D, Stupar D, Kovačević N. Opijumski mak u terapiji starih civilizacija.
Arh. farm 2001; 1-2: 153-62.
2. Curic A. Die Medizin der Pharaonen. Eltville/Rhein: Eco Verlag GMBH; 1999. p.
215-69.
3. Tucakov J. Lečenje biljem. Beograd: Rad;1990. p. 228-37.
4. Pelt J-M. Drogue et plantes magiques. Strasbourg: Horizons de France; 1971. p.
146-58.
5. Wink M. A Short History of Alkaloids. In: Roberts FM, Wink M, editors. Alkaloids:
Biochemistry, Ecology and Medicinal Applications. New York: Plenium Press;
1998. p. 11- 44.
Mez-Mangold L. A history of drugs. Basel: F. Hoffmann-La Roche & Co. Limited
Company; 1989. p. 45-7.
6. Vrgoč A. Uputa u farmakognoziju, Zagreb; 1931.
7. Krajanski A. Karakteristike srednjovječne materiae medicae. Farmaceutski
vjesnik 1926; 7: 245-53.
8. Bazala V. Ljekovi i otrovi važni za kulturnu i medicinsku povijest. Farm. Glas.
1955; 7-8: 383-96.
9. Tucakov J. Farmakognozija. Beograd: Naučna knjiga; 1948.
10. Pelt J-M. Drogue et plantes magiques. n.d. 98-117.
11. Wong M. Contribution à l'Histoire de la Pharmacie ancienne chinoise. Zbornik
radova međunarodnog simpozijuma održanog prigodom proslave 700. obljetnice
spomena ljekarne u Trogiru. Zagreb: Institut za povijest prirodnih, matematičkih
i medicinskih znanosti Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti; 1971: 153
– 64.
12. Minařik F. Od staroslovenskog vraštva do suvremenog lijeka. Ljubljana:
Slovensko farmacevtsko društvo 1971. p. 17-117.
13. Parojčić D. Istorijski razvoj aspirina sa osvrtom na novije podatke o njegovom
otkriću. Arh. farm 2003; 1: 49-68.
14. Cooper P. Herbs of Homer. Pharm. J. 1995; 255: 898 – 900.
15. Tucakov J. Lečenje biljem. n.d. 535
16. Revue d'Histoire de la Pharmacie 1964: 183.
17. Tucakov J. Srpska srednjovekovna farmacija. In: Stanojević S. ed. 700 godina
medicine u Srba. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti 1971. p. 148-69.
18. Peroš R. Prilog proučavanju povijesti kamilice (Matricaria chamomilla) i sličnih
vrsta. Farm. Glas. 1963; 11: 451-56.
19. Thaller L. Od vrača i čarobnjaka do modernog lječnika. Minerva: Zagreb 1938.
20. Imbesi A. Le piante medicinali caratteristiche dell'adriatico. Zbornik radova
međunarodnog simpozijuma održanog prigodom proslave 700. obljetnice
spomena ljekarne u Trogiru. Zagreb: Institut za povijest prirodnih, matematičkih
i medicinskih znanosti Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti; 1971: p.
243-65.
21. Tartalja H. Kratak pregled povijesti farmacije. Četvrto izdanje. Zagreb:
Farmaceutsko-biokemijski fakultet Sveučilišta u Zagrebu 1965. p. 26-63.
22. Sonnedecker G. Kremers and Urdangs̀ Histrory of Pharmacy. 4th ed. Toronto: J. B.
Lippincott Company 1976. p. 17-22.
 23. Urdang G. Uloga farmacije u društvu (prevod Jardas B.) Zagreb: Farmaceutsko
društvo Hrvatske, Institut za povijest farmacije 1954. p. 39-53.
24. Atanacković D, Cerkovnikov E, Rill M. Prilog povijesti terapeutske kemije:
Malarija i antimalarici. Far. Glas. 1970; 7-8: 323-32.
25. Friedrich Ch, Seidlein HJ. Die Bedeutung der Entdeckung des Morphins für die
Entwicklung der Pharmazeutischen Wissenschaft. Pharmazie 1984; 39: 340- 45.
26. Katić R. Medicinski spisi Hodoškog zbornika, Gornji Milanovac/Beograd: Dečije
novine/Narodna biblioteka Srbije 1990. p. 8-23.
27. Hilandarski Medicinski Kodeks N. 517, prevod (priredio i uvodnu studiju napisao
Relja Katić), Beograd: Narodna biblioteka Srbije/Dečije novine, 1989.
28. Fellows L. What are the Forests Worth?. Lancet 1992; 339: 1332.
29. Reynolts T. Tropical rein Forest Conversation Tide to Drug Development. Journal
of the national Cancer Institute 1991; 9: 1594.
30. Atherton DJ, Sheehan MP, Rustin M. Traditional Chinense Plants for Eczema.
Lancet 1991; 338: 510.
31. Villasenor IM, Edu DA, Bermner JB. Structure of an Antimutagen of Carmona
retusa leaves. Carcinogenesis 1993; 1: 123-25.

  Napomene  

i Theophrastos iz Ereza (372-287. god. p.n.e.), koji se smatra ocem botanike, napisao je

istoriju biljaka Historia Plantarum u kojoj je sistematizovao preko 450 biljnih vrsta.
ii Potiče iz doba mesopotamske kulture (današnja teritorija Iraka). Pločica je ispisana sa

obe strane klinastim sumerskim pismom i, prema nekim autorima smatra se

najstarijom recepturnom knjigom na svetu. Čuva se u Muzeju Univerziteta u Filadelfiji,
u Pensilvaniji SAD.
iii Herbarijumi su ilustrovane knjige o lekovitom bilju koje su objašnjavale izgled

biljke, upotrebu pojedinih biljnih delova i način izrade lekova. Herbarijumi su naročito
bili popularni tokom kasnog srednjeg veka i renesanse jer su mnogi bili svojom
formom i sadržajem prilagođeni za opštu upotrebu.
iv Hortus Eystettensis je herbarijum sa opisom botaničkog vrta, odnosno bašte sa

lekovitim biljem, koji obuhvata 365 ploča sa opisima i ilustracijama 1080 biljaka. Ovu
botaničku knjigu izradio je nirnberški apotekar Basillius Besler (1561 – 1629) po
narudžbini kneza biskupa von Gemmingena iz Eichstät-a.
v Dr Bernardino Antonio Gomes (1768-1823).
vi Naziv alkaloid, što bi značilo bazama sličan, bazna supstanca, izveden je od arapske

reči al kali = baza i grčke reči ejdos = sličan. Prvi put ga je upotrebio nemački
farmaceut Meissner (Karl Friedrich Meissner 1792-1855. god.) kada je 1818. god.
izolovao veratrin iz semena sabadile (Sabadilla officinarum Brandt, Liliaceae).
vii Hininovac je iz Amerike u Evropu prvi preneo nemački botaničar Karl Hasskari, koji

je 1854. god. uspeo tajno da iznese nekoliko semenki hininovca iz Perua uz pomoć dva
sveštenika koja su ih sakrila u svoje štapove od bambusovine. Biljke je u Evropi
uspešno uzgajao, da bi kasnije preneo plantažu na ostvo Java, gde su kasnije Holanđani
preuzeli posao i napravili velike plantaže. Otprilike u isto vreme, 1865. god., engleski
trgovac Ledger uspeo je da iz Bolivije nabavi seme jedne vrste hinonovca koja je imala
najveći procenat alkaloida, da bi zatim otpočeo plantažni uzgoj u Indiji. Ova vrsta
dobila je po njemu naziv Cinchonae ledgeriana. Danas se Cinchona succirubra Pan.
 uzgaja plantažno i u Africi, u državi Zair.
viii Mrazovac (Colcihum automnale) je predlagan za kostobolju još u 6. veku, da bi se

danas kolhicin koristio kao vrlo efikasan lek za lečenje gihta.

     
Adresa autora:
Dušanka Parojčić
  Farmaceutski fakultet Univerziteta u Beogradu  
450 Vojvode Stepe, 11000 Beograd
e-mail: parojcic@pharmacy.bg.ac.yu
     
Rad primljen: 14. V 2003.
   
Rad prihvaćen: 4. VI 2003.

[ Home ] [ Gore/Up ][ <<< ] [ >>> ]

Infotrend Crea(c)tive Design Revised: 20 May 2009