Wess Roberts

Leadership Secrets of Attila the Hun

Tajne upravljanja Atile hunskog

„Neka vas naslov ne zbuni! Ovo briljantno remek delo o

upravljanju je značajno, inspirativno, laserski precizno i puno
saveta o tome kako uspeti, a ti saveti izlaze iz okvira tipične
predstave o Atili. Lako se čita... i dugo se pamti.”
- Dr Denis Veitli, autor knjige „Psihologija uspeha”
 Sadržaj
Napomena autora
Predgovor
Uvod: U potrazi za Atilom Na rimskom dvoru:
„Osobine potrebne da bi se upravljalo”
Žudnja za upravljanjem:
„Treba da želite da preuzmete odgovornost”
Postati Hun: „Običaji”
Mir u logoru: „Moral i disciplina”
Žestoki unutrašnji sukobi: »Plemenske zavere”
Uvažavanje: „Iskazivati poštovanje i biti poštovan”
Odora za bitku i naoružanje:
„Poglavice su onakve kakve izgledaju svojim Hunima”
Ecije: „Neprijatelje birajte mudro”
Predvoditi juriš: „Odgovornosti poglavice”
Dobar znak u Akvileji: „Suština odlučnosti”
Čuvari konja: „ Veština podele odgovornosti”
Plen: „Nagrađivanje svojih Huna”
Atila i Papa: „Veština pregovaranja”
Preživeti poraz: „Sutra je novi dan”
Kosti prošlih karavana: „Naučne lekcije”
Pepeo pepelu: „Otići dostojanstveno”
Atilizmi: Izabrane Atiline misli
Napomena autora
 Pre desetak godina javila se jedna maglovita ideja, a kasnije je
ta ideja počela da zaokuplja moju punu pažnju; ta ideja – zamisao
o knjizi Tajne upravljanja Atile, hunskog – zaokupljala me je rano
ujutru, kasno noću, čak i vikendima tokom gotovo cele jedne
godine. U tom periodu nekoliko ljudi me je hrabrilo i pružalo
podršku neophodnu da bih ustrajao. Njihov sam dužnik.
Prvo, želim da izrazim zahvalnost Ceril, Džasti Džejmiju i
Džeremiju koji nisu samo članovi nu moje porodice već i prijatelji
i ljudi od poverenja koji su mi nesebično pnjžali podršku i pomoć
dok sam pripremao rukopis, a i tokom svih kasnijih prerađivanja
rukopisa. Džastin, mada mu je bilo samo deset godina kada je ovaj
projekat započeo, bio je od posebne pomoći kada je trebalo
zamisliti metaforičnog vođu iz knjige, Atilu. Ceril je pružila
oštroumna zapažanja o ponašanju vođa u svim oblastima života.
Džejmi i Džeremi su dali projektu onu vrstu bezrezervne podrške
koja se sreće samo u nevinosti detinjstva ili u velikodušnosti
zrelog doba.
Aniko Majers (Myers) i Dejv Hendli (Handley) sakupili su
izvanredan istorijski materijal o Atili – što nije mala stvar, pošto
tog materijala nema mnogo. Li Alen (Allen), uspešan vojni
komandant i moj nekadašnji kolega u vojsci, igrao je ulogu
mentora, pazeći da ne odlutam predaleko od osnovne teme knjige.
U jesen 1984. učinio sam nekoliko pokušaja, sam i preko
jednog književnog zastupnika u Bostonu, da zainteresujem
praktično bilo koju izdavačku kuću da prihvati izdavanje knjige.
Sedamnaest izdavača me je odbilo, iz sedamnaest različitih razloga
od kojih su mnogi protivurečili jedan drugom, pa me je moj drugi
po redu književni zastupnik obavestio da moja knjiga nije ono što
bi on mogao da plasira. Zato sam odlučio da dobri ljudi u Pablišer
presu (Publisher Press) u Solt Lejk Sitiju štampaju knjigu o mom
trošku. Nameravao sam da tokom dužeg perioda nudim primerke
knjige ljudima koji bi mogli biti zainteresovani za delo koje
predstavlja smeo raskid sa tradicionalnom literaturom o
upravljanju.
 Dok se sve to dešavalo, Dejvid Koupas (Copus), ugledni
advokat iz Vašingtona, pročitao je originalni rukopis i predložio da
pošaljem jedan primerak H. Rosu Perou. Ubrzo pošto je
odštampan ograničen broj primeraka, poslao sam Rosu primerak
uz Dejvidovu preporuku. Rosu se knjiga dopala pa me je pozvao
da sa njim porazgovaram o njoj. Činjenica da je on kupio
sedamsto primeraka prvog izdanja, što je kasnije objavio Albert Li
u svojoj knjizi Zovite me Rodžer, podstakla me je da nastavim
prodavanje knjige i istovremeno istražujem mogućnosti za njenu
širu distribuciju.
Tokom naredne tri godine, knjiga Tajne upravljanja Atile
hunskog našla je put do nekoliko hiljada Amerikanaca, od
najbogatijih i najuticajnijih do običnih, prosečnih ljudi. To je bilo
izuzetno iskustvo za Ceril i mene. Mi nismo reklamirali knjigu niti
smo u prva dva izdanja štampali bilo kakva obaveštenja o tome
kako se mogu kupiti dodatni primerci; pa ipak, budući čitaoci su
uspevali da dođu do nas. Prijali su nam razgovori i dopisivanje sa
njima. Nadam se da im je knjiga na neki način obogatila život i
zahvaljujem im za pokroviteljstvo i reči ohrabrenja. Period tokom
kojeg smo distribuirali Tajne upravljanja Atile hunskog iz male
kancelarije u svom domu – primajući porudžbine, pakujući i
šaljući knjige uz pomoć Džastina, Džejmija i Džeremija – jedan je
od najlepših koje smo proveli zajedno kao porodica.
U maju 1988. sudbina Tajni upravljanja dramatično je počela
da se menja, jer je tada objavljena neočekivana pohvala mom delu
u knjizi Zovite meRodžer, knjizi u kojoj se opisuje loše upravljanje
u jednoj od najvećih američkih korporacija – Dženeral motorsu.
Autor Albert Li opisao je probleme kada je predsednik odbora
Dženeral motorsa, Rodžer Smit (Smith) zabranio svom novom
poslovnom saradniku, Rosu Perou, da distribuira petsto primeraka
Tajni upravljanja na večeri za menadžere iz jedne nove
podružnice Dženeral motorsa. Ja za to nisam čuo. U to vreme
nisam ni slutio da bi reči pohvale Alberta Lija mogle da za moju
knjigu zainteresuju izdavača koji je verovao u njenu budućnost –
izdavačku kuću „yorner buks” (Warner Books). Hvala ti, Al!
 Prvi korak u svemu tome bila je sugestija dr Hendri Vajsingera
(Weisinger) da pošaljem jedan primerak Tajni upravljanja
književnom zastupniku Ričardu Pajnu (Pine). Puna dva meseca su
prošla pre nego što sam obuzdao svoj strah od još jednog odbijanja
i telefonirao Ričardu. Sasvim razumljivo, on uopšte nije čuo za
moju knjigu, ali je obećao da će je pogledati. Ričard, koji je pravi
čudotvorac u svom pozivu, za manje od dve nedelje dogovorio se
sa kućom „yorner buks” o izdavanju Tajni upravljanja. Ako to
nije rekordno vreme u svetu izdavaštva, jeste u Sidar Sitiju (Cedar
City), u državi Jutah (Utah), u mestu u kome sam rođen, gde se
sve odvija mnogo sporije.
Bilo je pravo zadovoljstvo sarađivati sa ljudima iz kuće „yorner
buks”. Posebno sam zahvalan uredniku Riku Horganu (Horgan),
koji je odlučno, svojim stručnim potezima, doterao moje delo. Lari
Kiršbaum (Kirshbaum), predsednik „yornera”, sa puno
entuzijazma, od početka do kraja, vodio je celokupne aktivnosti u
vezi sa ovim izdanjem. Njih dvojica su, jednostavno, ona vrsta
efikasnih ljudi sa kojima je uživanje raditi.
I na kraju, bila mi je čast što sam gotovo deset godina mogao da
sarađujem sa Larijem Vizenom (Wiesen) u „Amerikan ikspresu”
(American Express), a zatim i u Vatrogasnom fondu” (Fireman
Fund). On mi je poklonio svoje poverenje i podršku, dao
pravovremeni i mudri savet, pružio lični primer integriteta i širinu
pogleda, tako da sam mogao da naučim i postignem mnogo toga
što bi inače, vrlo verovatno, ostalo van mog domašaja.

Ves Roberts Ronert Park, Kalifornija avgust 1988.

 Predgovor
Možda je zamisao da se na liku Atile, hunskog kralja, zasnuje
metafora o upravljanju problematična. Naime, Atilu istorija
prikazuje kao varvarina, kao ružnog sitnog tiranina čije su horde,
potpuno zanemarujući prihvaćene principe konzervacije,
beskrupulozno uništile divne i idilične seoske pejzaže, a zatim
krenule u pustošenje i pljačkanje bezbrojnih gradova i sela koje su
naseljavali predstavnici civilizovanijih evropskih naroda.
Atilino ime se ne povezuje sa osobinama briljantnog vođe,
genijalnog lučonoše civilizacije ili milostivog i veštog kralja;
mračni Atila se obično sreće u duhovitim izrekama i služi kao
opšteprihvaćeni primer za one kvalitete i atribute koji se kod vođa
svih generacija, organizacija ili pokreta sa gnušanjem kritikuju.
Po pravilu, knjige o upravljanju bave se životom i dostignućima
društveno prihvatljivih muškaraca i žena koji su dostigli vrhunac u
poslovanju, atletici, medicini, estradi, obrazovanju, religiji ili
vojsci. Mnoge od tih knjiga treba pročitati; u njima su dragocene
lekcije koje pomažu da razvijemo sopstvene sposobnosti za
upravljanje.
Ponekad je, međutim, izuzetno teško iz tih knjiga izvući suštinu
principa upravljanja, a još je teže primeniti ideje iz tih knjiga u
svakodnevnom životu.
Upravljanje je privilegija; ono podrazumeva obavezu da se
usmeravaju aktivnosti drugih ljudi kako bi se ostvarili ciljevi neke
organizacije. Takva obaveza postoji na raznim nivoima i
podrazumeva odgovornost kako za uspešne tako i za neuspešne
poduhvate. Upravljanje nije samo model ili sistem. Nijedan model
ili sistem postupaka u upravljanju ne može da predvidi sve
okolnosti, uslove i situacije u kojima rukovodilac treba da utiče na
aktivnosti drugih ljudi. Poštovanje principa upravljanja samo je
dobra osnova za razvijanje drugih veština, važnih za uspeh u
pojedinim oblastima.
Baš iz tog razloga izabrao sam Atilu za centralnu figuru ove
knjige. Njegov narod je odavno izumro, nomadski Huni više ne
lutaju i nije verovatno da bi iko uzeo Atilu za model ponašanja i
imitirao ga. Ali, kao što ću pokazati, njegova karijera pruža
upečatljiv i pogodan materijal za bukvar upravljanja.
Kao pojedinci, Huni su bili dinamični, lukavi ljudi sa jedinim
zajedničkim ciljem – da se negde ulogore. Nisu proizvodili robu
kojom bi mogli trgovati među sobom, pa su napadali sela, pustošili
ih i tako pribavljali plen koji bi kasnije trampili za hranu i sve
drugo potrebno za opstanak.
Nije moglo biti većeg izazova za vođu od onog sa kojim se
suočio mladi Atila dok je od tih varvarskih hordi stvarao hunsku
naciju. Suočavao se sa opasnostima, iskušenjima i nevoljama i
bivao obmanjivan ne samo od strane plemena i klanova nego i od
strane svog brata i svojih stričeva. Pa ipak, njegova vojska je
ratovala protiv disciplinovanijih, bolje obučenih i bolje
opremijenih snaga.
Vrlo mali broj njegovih poglavica, ako je uopšte i bilo takvih,
delio je Atiline snove o osvajanju sveta i o hunskoj domovini.
Poglavice je trebalo ubediti, trebalo je saslušati i opovrgnuti
njihove primedbe. Odanost poglavica zasnivala se samo na strahu
za goli život, na strahopoštovanju prema Atilinoj superiornoj
logici i na pohlepi da se stekne još veći plen od plena koji bi se
mogao steći drugim sredstvima.
Atila je jednom postigao da Teodosije II, imperator Istočnog
rimskog carsrva, plaća danak Hunima kao jedan od uslova za
ugovor o miru. A kada je možda već bio umoran i ostareo kralj,
Atila je na zahtevpape zaustavio svoju vojsku i poslao je kući.
Kada bi se Atilin život proučio sa stanovišta drugačijeg od
stanovišta onih koji su zapisivali priče o njemu – mnogo toga što
danas imamo mora da je bar u izvesnoj meri apokrifno, a možda i
pisano neobjektivno zbog razlika u političkim pogledima – Atila
bi se danas možda mogao okarakterisati kao preduzetnik,
diplomata, reformator društva, državnik, lučonoša civilizacije,
briljantni feldmaršal i organizator nekoliko žestokih zabava.
Ali ja nisam odabrao Atilu za metaforički lik u ovoj knjizi zbog
bilo koje od ovih mogućih karakteristika niti zato što želim da od
njega stvorim kultnog heroja savremenog doba. Odabrao sam ga
pošto njegov buran život i kontroverzna predstava o njemu kao o
odlučnom, snažnom, prekaljenom i zagonetnom vođi – koji se
usudio da ostvari velike uspehe i izveo poduhvate uprkos
„naizgled” nepremostivim teškoćama – pružaju dobru priliku da se
osnove upravljanja prenesu novoj generaciji rukovodilaca koji se
ne boje Atile i kojima će možda prijati novi pedagoški tretman u
oblasti koja inače može biti vrlo prizemno, nezanimljivo štivo.
Za one koji malo znaju o tome ko je bio Atila, a i zato da bih
stvorio osnovu za svoju metaforu, u uvodu ove knjige ukratko sam
ispričao njegov život i legende o njemu. Bitno je da se čitaocu
ukaže na to da se čak i najugledniji istoričari razmimoilaze kada
pišu o veličini Atiline vojske, kao i kada pišu o ukupnom broju
stanovnika hunske konfederacije. Zbog toga su brojke koje se
iznose u ovoj knjizi najverovatnije preterane u istoj meri u kojoj su
preterane i brojke u drugim izvorima. Isto tako, ako tadašnji
istoričari nisu mogli precizno da odrede veličinu njegove vojske,
razumno je pretpostaviti da se i većina ostalih zabeleženih
podataka može dovesti u pitanje i protumačiti drugačije. Prema
tome, želeći da Atilu predstavim kao svog metaforičnog vođu što
objektivnije, stvorio sam o njemu i njegovim Hunima nešto
pozitivniju predstavu od predstave koja se možda može naći u
drugim knjigama.
Svako poglavlje ove knjige počinje vinjetom koja sadrži priču
iz Atilinog života. Vinjete treba da prikažu polaznu tačku i
iskustvo na osnovu kojih Atila svojim poglavicama i Hunima u
logoru pripoveda o različitim principima rukovođenja. Pošto
nemaju nikakve direktne veze sa sličnim naslovima i događajima
iz naših dana, te vinjete pružaju čitaocima priliku da sami
predstave opisane priče i da se pripreme za aforizme koji se
odnose na uspeh u rukovođenju u bilo kom vremenu, društvu,
organizaciji ili situaciji.
Aforizmi koje izgovara Atila ne moraju biti autentični jer nije
zabeleženo da ih je kralj Huna ikada izrekao. To su, pre svega,
aforizmi koje sam napisao prema svom iskustvu, istraživanju i
prema svojim opažanjima. Njih su proučili i ispitali strogi kritičari
a uključeni su u knjigu tek posle podrobne provere.
U svakom radu ovog tipa, nakon što se pisanje završi, autoru
preostanu neka britka zapažanja. Neke od mojih najboljih
preostalih misli date su u okviru tematskih grupa koje sam sve
zajedno nazvao „atilizmi”. Njima se završava ovaj bukvar
upravljanja.
U ovoj knjizi nije bilo namere da se ma koji prošli, sadašnji ili
budući vođa identifikuje sa Atilom. Isto tako, nije bilo namere da
se neka organizacija okarakteriše kao „atilovska”. To bi samo
odvuklo pažnju sa poruke koju knjiga želi da prenese i dovelo do
dugotrajne, zamorne rasprave.
Ova knjiga ne sadrži magičnu formulu za razvoj sposobnosti
upravljanja. Cudesne metode pomoću kojih se veštine, stavovi i
osobine potrebne za uspešno upravljanje mogu steći brže tek treba
da se otkriju. Sudeći po našem vremenu, kao i po prošlim
vekovima, izgleda da je u prirodi ljudskog bića da stiče osobine
vođe malopomalo – stalno usavršavajući prethodno naučene
postavke.
Postavke i koncepte u ovoj knjizi ne shvatam kao konačnu reč o
svemu što se zna o ljudima koji upravljaju. Međutim, ova knjiga
nudi mogućnost da se na sveobuhvatan, suštinski način krene ka
razumevanju onoga što obično nazivamo upravljanje.
 Uvod: U potrazi za Atilom
Ušavši u istoriju kao narod nejasnog porekla, Huni su bili skup
nomadskih plemena različitih rasa i jezika. Da li potiču sa
evropske strane Urala ili su turskog i azijskog porekla, može se
procenjivati samo po retkim pisanim dokumentima i konfuznoj
usmenoj predaji.
Baveći se isključivo stočarstvom, bez nacionalnih ciljeva, Huni
su bili narod slabo povezanih plemena koja su se stalno selila.
Njihovi ratnici su jahali ispred žena koje su stvarale svoje domove
u zaprežnim kolima pokrivenim životinjskom kožom i prepunim
dece i plena iz prethodnih pobeda.
Njihove duge seobe bile su jednolična lutanja, a njihove
beskrajne pesme koje slave prirodu samo su podsticale taj lutalački
duh. Glasnija od tih pesama bila je samo neprekidna kakofonija
dahtanja konja i pucketanja bičeva.
Odeveni u životinjske kože i krzno, mnogi Huni imali su
mrkožućkastu kožu, duge ruke, široke grudi i uske, kose oči u
kojima se stalno video odsjaj lukavosti i okrutnosti. Lobanje
njihovih ratnika bivale su deformisane u detinjstvu pomoću
specifične drvene naprave koja se pričvršćivala kožnim remenima.
Ratnici su imali retku bradu zato što su njihove obraze pržili
vrelim metalnim predmetima dok su bili mladi da bi zaustavili rast
dlaka na licu.
Jeli su sirovo meso koje bi se sasušilo od nošenja u vrećama na
bedrima ratnika ili u bisagama na bokovima konja. Kobilje mleko
bilo je takođe deo njihove redovne ishrane.
Oružje te horde smatralo se za primitivno i egzotično čak i u
ono vreme. Njihov ratnički duh podstican je čežnjom za brzim i
neprekidnim kretanjem u potrazi za nekom vrstom raja u kome se
veličao ugled stečen pustošenjem i pljačkanjem.
Za civilizovani svet oni su bili varvari koji su se malo
razlikovali od divljih životinja kako po izgledu, tako i po načinu
života. Samo prisustvo horde često je izazivalo toliki strah da su
ljudi neke regije napuštali svoja sela bez otpora i bez kasnije
odmazde.
Iz takve neobične i varvarske tradicije izdigao se jedan od
najistaknutijih vođa za koje svet zna: Atila, kralj Huna.
Rodio se u zaprežnim kolima negde u dolini Dunava oko 395.
godine nove ere. Atila je bio sin kralja Mundžuka i bile su poznate
otprilike trideset dve generacije njegovih predaka. Njegova
porodica je tako održavala krvnu liniju vladara horde i imala je
tipične mongolske karakteristike.
Naučivši prvo da jaše na ovci, Atila je kasnije postao
izvanredan jahač. Takođe je postao nenadmašan u upotrebi luka,
koplja, lasa, mača i biča. To su bile tradicionalne veštine u
njegovom narodu i svako ko je bio višeg porekla trebalo je da ih
stekne.
Atila je bio izuzetno snažan: cenio je snagu i osećao je veliki
prezir prema slabima. Često je javno pokazivao koliko je ponosan
na svoju snagu, a posebno tokom odlaska u lov kada bi mrežama
hvatao vukove i medvede, da bi ih rasporio kratkim nožem.
Njegov vrlo prisan ocinos sa ocem prerano je prekinut jer je
kralj Mundžuk umro dok je Atila bio još dečak. Nakon toga, Atila
je postao žrtva svojih stričeva, a posebno Rugile, naslednika
Mundžukovog trona – praktično mu je bio prepušten na milost i
nemilost.
Atila je otvoreno kritikovao Rugiiinu odluku da horda počne da
služi drugim narodima, jer je verovao da Huni mogu lako da
pobede te narode; ta kritika je promenila tok njegove mladosti.
Kad mu je bilo dvanaest godina, Atilu su poslali kao detetaoca
na rimski dvor imperatora Honorija. Zauzvrat, Rugila je dobio,
kao ispunjenje dogovora o razmeni kakvu su Rimljani često
primenjivali, dečaka po imenu Ecije (Aetius).
Takvi dogovori o razmeni bili su veliko lukavstvo Rimskog
carstva. S jedne strane, Carstvo je učilo taoce u Rimu običajima,
tradiciji, kao i pompeznom i raskošnom dvorskom životu –
navikama koje su ti mladi taoci nosili sa sobom kada su se vraćali
u svoj narod i tako pomagali da se proširi uticaj Rima u stranim
zemljama. S druge strane, dečak koga je Carstvo slalo za taoca
znatno je povećavao mogućnosti za špijunažu.
Atila se opirao propagandi kojoj su ga izlagali njegovi rimski
mentori. Odbacivao je sve što je dolazilo od njih. Mada je
pokušavao da razvije duh otpora kod drugih dečakatalaca, nije u
tome uspeo. Bar dva puta Atila je pokušao da pobegne. Pošto nije
uspeo da se oslobodi, lunjao je palatom kao zver u kavezu.
Njegova mržnja prema politici i običajima Carstva rasla je iz dana
u dan.
Sužanjstvo je bilo vreme očajanja za mladog Atilu. Izdao ga je
samoživi Rugila. Ceznuo je za hunskom domovinom i običajima
koji su mu bili bliski.
Posle neuspelih pokušaja bekstva Atila se dao na intenzivno
proučavanje Carstva, a prestao je i da se javno opire svom statusu
taoca. Proučavao je unutrašnju i spoljnu politiku Rimljana. Često
je potajno posmatrao Rimljane na diplomatskim razgovorima sa
stranim poslanicima. Proučavao je vojnu moć Carstva, otkrivajući
njenu snagu i njene slabe tačke. Od iskusnih Rimljana učio je
upravljanje, protokol i sve drugo što priliči budućim vladarima i
poslanicima.
Baš na rimskom dvoru Atila je počeo da stvara svoju strategiju
za osvajanje sveta. Njegov plan bio je sistematičan i detaljan. To
nije bio plan nepromišljenog nezrelog dečaka.
Dok je Atila bio na Honorijevom dvoru, Ecije, njegov doživotni
suparnik, provodio je vreme na sličan način na dvoru kralja
Rugile.
Ecije, rođen u porodici Gaudencijus, bio je sin Germana iz
Panonije koji je imao titule „Vođa konjice” i „Osvajač Afrike”.
Ecijev odnos sa ocem bio je, kao i Atilin, prekinut očevom smrću
za vreme pobune sopstvenih vojnika u Galiji.
Dok je bio detetalac, Ecije je razvio poverljiv odnos sa kraljem
Rugilom i drugim hunskim plemićima. Isto tako, postao je učenik
Huna i učio njihove običaje, tradiciju i motive. Huni su mu
pokazivali kako se koristi njihovo oružje, učili ga da lovi i da jaše.
Tako je Ecije stekao znanje koje je iskoristio kasnije, kada se
suprotstavio Atili u bitki kod Salona.
Kada se Atila vratio u dolinu Dunava, kraljevski tron nije imao
ni politički ni vojni uticaj na svoja plemena.
Atila je počeo svoj uspon na vlast obnavljajući i razvijajući
odnose sa plemenskim poglavicama. Veliki deo ovog zbližavanja
ostvaren je tokom mnogobrojnih Atilinih lovova po celoj hunskoj
tei itoriji. Zadobio je odanost tih poglavica delujući na njihove
emocije, budeći njihove ratničke instinkte i podstičući njihove
apetite za lako sticanje slave i piena.
Istorijski izvori kažu da je Atila postao kralj plemena u dolini
Dunava nakon što je njegov brat Bleda poginuo u lovu. Jedna
romantičnija hunska legenda uspon na vlast objašnjava drugačije.
Prema toj legendi, nakon Bledine smrti, plemenske vođe su
nakon sahrane raspravljale ko bi trebalo da postane njihov kralj.
Tokom većanja neki momak je dojavio da se usred obližnje doline
upravo pojavio plameni mač. Kada su sledeći tog momka stigli do
doline, plemenske poglavice su sa strahopoštovanjem posmatrali
kako plameni mač skače u Atilinu ispruženu ruku. Mač je bio
izuzetne izrade pa su pomislili da je delo nekog božanstva. To je
bilo predskazanje, „božji mač”. Svakako im je poslat da prekine
svađu i da potvrdi Atilu kao njihovog kralja.
Kad je postao kralj tog kraljevskog plemena, Atila je počeo da
ujedinjuje druga, potpuno nezavisna plemena u hunsku naciju.
Priča se da je proveo dane i dane ispred svog šatora
raspravljajući sa plemenskim poglavicama kako bi pristali na
njegov plan ujedinjenja. Atila je po kratkom postupku pogubio
poglavice koje su se pobunile. Strah od pružanja otpora Atili
postao je tako snažan da je jedan ostareli poglavica zamolio da
bude izuzet od posete kralju Atiii rekavši: „Moje oči, i suviše slabe
da bi gledale u sunce, svakako ne bi mogle da gledaju blesak
osvajača.” Atila je to lukavo laskanje prihvatio bez primedbi.
 Mada je koristio moć koju je pružala vlast, nije upao u zamke
novog položaja. Pijući i jedući iz cirvenog posuđa, Atila je sedeo
na drvenom tronu u drvenoj palati. Njegova ociora nije pokazivala
eleganciju rimskih vladara. U stvari, nosio je ogrtač od crnog
krzna i crnu kožnu kapu nabijenu nisko na čelo.
Horde su izuzetno poštovale Atilu. Njegov ulazak u logore
hordi bio je prizor koji je trebalo videti. Žene, deca i ratnici su
stajali pokraj puta kojim se kretao i izvikivali mu pohvale. Žene su
mu pružale hranu dok je na konju prolazio pored njih. Atila je
dostojanstveno reagovao na ove gestove, brzo je jeo hranu ne
silazeći sa ieđa svog gizdavog crnog bojnog konja Vilama.
Dok je Atila vladao kao kralj Huna, presude su donošene brzo
ali pošteno. Nije postupao naglo. Pružio je Hunima nacionalni cilj
– da stave pod svoju kontrolu germanske i slovenske narode, da
osvoje Rim i Konstantinopolj, da u maršu krenu protiv cele Azije,
a zatim i protiv Afrike. Tako bi Huni zavladali svim zemljama na
severu, jugu, istoku i zapadu. Atila bi zaista vladao svetom.
Atilin plan bio je ambiciozan, raspaljivan snovima iz detinjstva,
oblikovan predstavama koje je stekao u mladosti. Nameravao je da
taj plan reaiizuje korak po korak. Njegov metod je podrazumevao
strpljenje i nepokolebljivu ustrajnost – što i jesu azijatske vrline –
kao i političku mudrost onoga koji sluša i gleda dok iščekuje pravi
trenutak za akciju.
Osvajanja Huna pod njegovim vođstvom legendarna su. Atila je
vešto sprovodio plan u delo. Njegova vojska, koja je po mnogim
procenama brojala gotovo 700.000 ratnika, bila je skupina varvara.
Pa ipak je prihvatila jedan cilj, bila disciplinovana i ispunjena
duhom zajedništva.
Mada su Huni ponekad imali teškoće u napredovanju, pobeda je
često bila njihova bez otpora lokalnog stanovništva. Sela su,
ponekad, napuštana kada se čulo da se približava hunska vojska.
Ipak, to napredovanje Huna naglo je prekinuo Ecije, doživotni
suparnik hunskog kralja.
 Godine 451. nove ere, u Katalaunskoj niziji blizu Šalona1
(Chalons), na ostacima antičkog rimskog tabora, Huni su grupisali
svoje kočije spremajući se za bitku. Rimljane je u bitku koja je
usledila poveo Ecije. Hune je predvodio Atila.
Koristeći se taktikom koju je naučio dokje boravio kod Huna,
Ecije je neutralizovao prednost strelaca i konjanika hunske vojske
tako što ih je primorao na borbu prsa u prsa. Bronzani šlemovi i
oklopi na telima rimskih vojnika zaštitili su ih od kamenih sekira
varvara koji nisu bili vični pešadijskoj taktici. Mačevi Rimljana su
prevladali nad lasom i dugim kopljem Huna. Bitka je bila
nemilosrdna, nijedna strana nije uzimala zarobljenike, a vrlo malo
ranjenih je preživelo. Veruje se da je, kad je pala noć, između
162.000 i 300.000 hunskih ratnika ležalo mrtvo u Katalaunskoj
niziji.
Shvatajući da je besmisleno nastaviti bitku, Atila je naredio
povlačenje; Rimljani su bili pomalo začuđeni što hunska horda
beži pred njima nakon Atilinog prvog i jedinog poraza. Nešto nije
bilo u redu u Atilinom planu i za trenutak je izgledalo da ga
samopouzdanje, njegova nepresušna energija i volja napuštaju.
Njegova optimistička žudnja da osvoji svet iščezavala je pred njim
posle strašnog poraza.
Vrativši svoju razbijenu vojsku u poznatu dolinu Dunava, Atila
se dao na proučavanje vojne nauke kako bi uveo neophodne
promene i još jednom krenuo u osvajanje sveta. Korenita
reorganizacija vojske, neophodna da bi se nadmudrila taktika
njegovog protivnika Ecija, nije mogla da se sprovede bez dubokih
promena u običajima koje su Huni gajili generacijama.
Kožni oklopi sa metalnim pločicama na rubovima zamenili su
krznene odore vojske. Glavni grad Huna, Ecelburg, bio je utvrđen
tako da je mogao da izdrži duge opsade. Njihov nomadski način
života bio je odbačen; Huni više nisu nepostojane lutalice – imali
su domovinu i pustili su duboke korene u njeno tlo, čak su postali i
civilizovani. (jrađeni su katapulti. Ratnici su obučavani za

1
U današnjoj Francuskoj, istočno od Pariza. (prim. prev)
pešadijsku borbu – učili su da manevrišu u hodu i da kao zaštitu ne
koriste precizno gađanje lukom već duge štitove.
Okolnosti nastale kada su Persijanci i Rimljani počeli da
razvijaju savezničke odnose, prekinule su Atiline planove da
potpuno reorganizuje hunsku vojsku. Bila je neophodna brza
akcija da bi se sprečile posledice tog savezništva. Atila je okupio
plemenske poglavice i u nekoliko reči izneo maršrutu i poredak i
bitki.
Mnogi Rimljani u povratku Huna na ratnu scenu nisu videli
preteranu opasnost po svoju bezbednost. Oni dotad nisu bili
neposredni svedoci sposobnosti hunske vojske da divljački
opustoši sve što je ležalo pred njom. Uskoro su bolje upoznali
žestinu varvarskog naleta.
Nakon brzog i lakog ulaska u Italiju, Huni su počeli opsadu
Akvileje (Aquileia), tvrđave koja je često bila opsedana. Uskoro su
Akvilejci shvatili da Huni nisu divljacilutalice, već dobro
opremljena i disciplinovana vojska koja vešto izvodi manevre.
Opsada je bila duga, sledovanja hrane su se topila i postojala je
opasnost da moral vojske Huna opadne. Međutim, kada su
novodisciplinovani ratnici ugledali dobar predznak – kako roda i
njeni mladi napuštaju gradske zidine – napali su i brzo pobedili!
Zidovi tvrđave su porušeni, a grad je bio zapaljen.
Hordi je dozvoljeno da pljačka, a zatim se krenulo dalje sa puno
borbenog duha koji je obnovljen nakon ovog trijumfa. Preživeli iz
Akvileje pričali su širom Carstva o Atilinoj ogromnoj vojsci koja
je tada već žestoko i sistematski napredovala ka Rimu. Carstvo je
bilo zaprepašćeno! Ono se sada užasavalo sile koju je, činilo se,
nemoguće zaustaviti.
Pošto više nisu mogli da se oslone na genijalnost velikog
generala Ecija, koji je odavno pao u nemilost, rimski vođi nisu
znali šta da rade. U početku su mislili da ponude zlato za otkup, ali
su procenili da to ne bi zadovoljilo horde koje bi lako mogle da
opljačkaju blago cele Italije i pridodaju ga plenu kojim su već
nakrcana njihova zaprežna kola.
U očajanju, imperator Valentinijan smislio je drugačiju taktiku.
Zašto ne bi ponudio Honoriju, svoju sestru, Atili za ženu? Zar to
nije već jednom davno bilo obećano u nekom ugovoru? Taj plan je
odbačen kada je imperatoru predočeno da je kralj Huna, pošto do
tada nije tražio ruku Honorije, možda zadovoljan svojim ženama
kojih je imao preko 300.
Pošto nije imao pogodniju alternativu, Valentinijan je, ne
konsultujući Ecija poslao papu Lava I da pregovara sa Atilom.
Imperator se nadao da će možda zbog poštovanja prema
sveštenstvu Bič Božji pokazati milost kao što je ranije učinio u
Galiji kada je prihvatio zahtev biskupa Lupusa i poštedeo grad
Troj.
Šta se dogodilo između krhkog pape i kralja Huna ostaje
nepoznanica. Ali, nakon njihovog sastanka, Atila je okrenuo svoju
vojsku na sever, poštedeo Rim i vratio se u domovinu izbegavajući
nove bitke.
U dolini Dunava su se, međutim, spremale nevolje za Atilu.
Njegovih šest omiljenih sinova bili su nestrpljivi pošto nisu dobili
sopstvene kraljevine koje im je ranije obećao otac. Bili su ogorčeni
što se on vratio a nije osvojio zemlje za njih.
Možda su njegove poodmakle godine ublažile njegove ambicije
da osvoji svet. Možda je razlog bio pad Atilinog samopouzdanja
ili svojevoljno odustajanje od tih ambicija zbog zadovoljstva što je
poštedeo Rim. Osvajanje sveta više nije bila neispunjena žudnja.
Ratnik u njemu se sada više okretao diplomatiji. Započeo je
pregovore sa Rimljanima. Nakon takvih postupaka, neuobičajenih
za njegovu vladavinu, bilo je neophodno da se Atila potvrdi kao
kralj Huna ako je želeo da održi disciplinu. Još jednom, kao i
ranijih godina, pogubio je sve poglavice koje su se pobunile protiv
njega.
Prelepa mlada ćerka jednog od tih pobunjenih poglavica
preklinjala je Atilu da poštedi njenog oca, ali je taj poglavica ipak
pogubljen. Međutim, Atilu je dirnula njena lepota i odlučio je da
tu devojku, Ildiku, uzme za ženu. Taj brak je za Hune bio dobar
predznak znak da Atila zaboravlja svoje poodmakle godine,
razočaranja i nevolje, i da se sa novim elanom vraća želji da osvoji
svet. Tako će njegovi sinovi dobiti zemlje kojima će moći da
vladaju.
Posle bučne proslave venčanja, koja se u legendama još uvek
pominje sa divljenjem, kraljevski par se povukao u svoju bračnu
ložnicu. Sledećeg dana, pošto je njihov kralj bio neuobičajeno tih,
pokucano je na vrata bračne ložnice. Kada niko nije odgovorio na
kucanje, ratnici su razvalili vrata. Atila je ležao go na belom
krznu, mrtav, nepokretnog tela u lokvi krvi!
Neki kažu da ga je nevesta izbola da bi osvetila smrt svog oca;
međutim, nisu otkrivene nikakve rane. Drugi kažu da su ga,
izgubivši strpljenje, možda ubili njegovi sinovi. Po romantičnoj i
legendarnoj verziji, Atiia je umro prirodnom smrću – od krvarenja
izazvanog prekomernim proslavljanjem venčanja.
Atilina sahrana bila je isto toliko živopisna kao i njegovo
venčanje. U ciugoj i veličanstvenoj povorci sahranjen je ispod reke
Tise.
Zapadni istoričari, koji opisuju Atilu kao okrutnog i krajnje
beskrupuloznog vladara, ne pokazuju nimalo poštovanja prema
njemu. Takav stav je stvorio osnovu za razne aluzije i šale u
kojima se pominju Atilin karakter i njegovi postupci. Isto tako,
slične osobine ozloglašenih vladara kasnijih generacija smatrane
su za beskrupulozne i zle.
Atilu su osuđivali i tako značajni pisci kao što je Dante u
Božanstvenoj komediji, u Paklu (XII pevanje); tamo stoji: „Ovde
nebeska stroga pravda pruža ruku kazne ka Atili, koji je bio bič
zemlje.” Takođe u jednom književnom delu, Lojd Bučer (Bucher),
komandir broda mornarice SAD „Pueblo”, u svojoj poslednjoj
ispovesti Severnokoreancima moli one koji su ga zarobili ,,da
oproste naše neljudske postupke kakvih nije bilo od Atilinog
vremena.” Kasnije, komandir Bučer se zaklinje neprijatelju da je
njegov izveštaj o akcijama „Pueblo” bio „.. .istinit, tako mi sivog
orla”. Još jednom, Atila je poneo glavni teret nadobudnog
korišćenja pera.
Pa ipak, Atilu s ponosom pominju mnogi potomci njegovog
naroda – Mađari. Možda je u nemačkoj Pesmi o Nibelunzima to
osećanje najbolje izraženo kada je napisano: „Beše moćan kralj u
zemlji Huna čija dobrota i mudrost nisu imali premca.” Atila je
primer tipa vođe koji nikada nije zadovoljan – koji više voli da
preuzme inicijativu, da dela nego da ne čini ništa.
Atila je bio manje divljak od Rimljana koji su bacali hiljade
hrišćana divljim životinjama iz čiste zabave. Upoređenja radi,
Atila je bio manje okrutan od Ivana Groznog, Korteza (Cortes) ili
Pizara (Pizarro). Kada je poštedeo Rim, pokazao je više milosti
nego Genserik (Genserich) 2, Velizar (Belizar) 3, Vikinzi, Germani i
španski plaćenici koji su svi pljačkali bez milosti.
Nasleđe koje je ostavio Atila uglavnom je nepoznato nama u
zapadnom svetu. Mi smo prave neznalice kada je reč o njegovoj
istorijskoj važnosti kao lučonoše civilizacije, o njegovoj
otvorenosti za novine i o bogatstvu njegovih ideja, a u svemu tome
je znatno prevazilazio Aleksandra Velikog ili Cezara.
Paradoksi koji okružuju Atilu možda nikada neće biti razrešeni,
ali njegove „tajne upravljanja” svakako pružaju solidnu osnovu da
se kroz metaforu nauče prastare karakteristike, vrednosti i principi
po kojima se oni koji vode razlikuju od onih koji slede.
Na kraju krajeva, on je bio Atila, kralj Huna!

2
Genserik (oko 390-477) je bio vođa plemena Vandala; zaposeo je i opljačkao
Rim. (prim. prev)
3
Velizar (Belisarius) (oko 504565), vojskovoda vizantijskog cara Justinijana I.
(prim. prev)
 1. Na rimskom dvoru: „Osobine
potrebne da bi se upravljalo"
Kao specifičan vid uticaja na druge narode, Kimsko carstvo je
koristilo dogovor o razmeni decetalaca: tako je Carstvo širilo
kontrolu u zemljama koje je želelo da dovede u podređeni položaj.
Icdnostavno rečeno, Carstvo je slalo jedno dete nekom narodu, a
taj narod je uzvraćao slanjem jednog od svojih sinova da živi i uči
na rimskom dvoru.
Taj lukavi običaj predstavljao je vešto primenjivanje
subverzivne diplomatije. U najviše krugove počastvovane zemlje
ubacivani su mladi špijuni (iarstva. Kada bi se smestili na stranom
dvoru, mladi Rimljani su dostavljali vitalne informacije Carsi vu, a
pri tome su i lično upoznavali običaje, navike i (radiciju svojih
domaćina. Ta dvostruka strategija i akođe je Carstvu pružala
priliku da obučava taoce koji su poslati na njegov dvor. Učili su ih
luksuz nom načinu života čime su uticali na politiku i kulturu
manje civilizovanih i podređenih naroda kada su se sazreli taoci
vraćali u rodne zemlje.
Bilo je očito da nekada omiljeni nećak kralja Rugile, Atila, gubi
status u odnosu na hunski tron zato što je stalno oštro kritikovao
politiku koja je hordu stavila u službu Rimskog carstva i drugih
stranih naroda. Rugili je bilo zgodno da iskoristi pomenuti rimski
običaj kako bi se otarasio svog glavnog kritičara.
Pre nego što je dostigao ranu mladost, Atila je poslat na
Honorijev rimski dvor. Tamo će, mislio je Rugila, tutorstvo
Carstva u Atili svakako razviti one karakteristike zbog kojih će se
bolje uklopiti u hunsku kraljevsku porodicu i postati njen pouzdan
član.
 Sam Atila je odbacivao kitnjastu odeću, komplikovane frizure,
skupu hranu i namirisane odaje koje su mu ponudene kao taocu,
mada su takve zamke zainteresovale njegove neobrazovane
drugovetaoce. Atila je bezuspešno pokušao da u njima razvije
osećaj otpora kako bi odbili sve to kao i drugu obmanjivačku
propagandu koju je nametalo Carstvo. Posle neuspelih pokušaja
bekstva, Atila se predao pasivnom otporu i prilagodio se
privremenim okolnostima.
Na rimskom dvoru on je posmatrao i slušao. Iz dana u dan
postajao je sve odlučniji i odlučniji u želji da oslobodi svet od
rimskog i misterioznog hrišćanskog uticaja. Atila je izuzetno
dobro proučio unutrašnju i spoljnu politiku Carstva. Sve je bolje i
bolje upoznavao vojsku Carstva, njeno naoružanje i poredak u
bici, a uočio je i da Carstvo nema snažnu mornaricu. Atila je
iskoristio ovaj period da špijunira poslanike koji su dolazili u
posetu Carstvu, da sazna intrige u Carstvu i da nauči što više o
pregovaranju i diplomatiji.
Život na rimskom dvoru bio je izuzetno težak za Atilu. Ceznuo
je za svojim narodom, svojom porodicom i žudeo da ih oslobodi
od služenja stranim narodima koje bi Huni, da se ujedine, svakako
mogli da pobede.
Dečak koji je poslat kao talac na Honorijev dvor iskoristio je
svoju azijatsku vrlinu – strpljenje. Odnosio se prema svemu stoički
i staloženo. Naučio je da je brzo sprovođenje plana u delo mnogo
manje važno od konačnog rezultata. On se zato trudio da razvije
one sposobnosti koje će mu obezbediti uspeh u vreme kada bude
aktivno vladao kao kralj Huna.

ATILA O „ODLIKAMA VOĐE”

Za ovaj skup, ja, Atila, spremio sam svoje najskrovitije misli o

odlikama koje vođa treba da ima. Te misli vam saopštavam da
biste vi i vama podređene osobe mogli bolje da se pripremite da
vodite Hune.
 Od suštinske je važnosti za hunsku naciju da se na svakom
nivou upravljanja angažuju vođe koje će posedovati takve veštine,
sposobnosti i stavove da će moći uspešno izvršavati obaveze iz
svog delokruga.
Ne postoji metod pomoću kojeg bi brzo mogao da se stvori
vođa. Huni moraju da uče tokom celog života – da nikada ne
prestanu da budu učenici, da nikada ne prestanu da stiču nova
znanja ili da uče nove procedure ili metode – iz bilo kog izvora.
Naše vođe moraju rano u svojoj službi da steknu određene bitne
odiike, a moraju im se pružiti i prilike da te odlike u potpunosti
razviju.
Moramo u svoje mlade ratnike usaditi te odlike ako hoćemo da
se oni razviju u sposobne poglavice. Osnovna obuka u jahanju,
korišćenju lasa, luka i koplja dovoljna je za naše ratnike, ali ne i za
one koji ih vode.
Da bismo vešto vodili svoj narod, moramo imati poglavice koje
poseduju, između ostalih, i sledeće bitne odlike (a te odlike
iskustvom treba pretvoriti u potpuno usvojene veštine):
■ ODANOST – Pre svega, Hun mora biti odan.
Neslaganje ne mora uvek da znači odsustvo odanosti. Huna koji
se, u interesu svog plemena, ne složi sa nečim, treba pažljivo
saslušati. S druge strane, Hun koji učestvuje u aktivnostima
štetnim za pleme i koji te aktivnosti podstiče, nije odan. Takvi
Huni, bez obzira da li su ratnici ili poglavice, moraju se smesta
ukloniti.
Svojim uticajem oni obeshrabruju odane Hune i tako šire
zaraznu bolest. U slučajevima kada se aktivnosti i stavovi kojima
se podriva odanost ne mogu promeniti, moraju se preduzeti oštre
mere da bi se odstranili oni za koje naš cilj nema nikakvu vrednost
i koji taj cilj ugrožavaju.
■ HRABROST – Poglavice koje vode naše Hune moraju biti
hrabre. Ne smeju da znaju za strah i moraju imati dovoljno
energije da izvrše zadatke, a moraju biti i dovoljno smeli da
prihvate rizike koji idu uz upravljanje. Ne smeju da ustuknu pred
preprekama niti smeju da se zbune kada se suoče sa nekom
teškoćom. Uloga poglavice podrazumeva i periode usamljenosti,
očaja, ismevanja i odbacivanja. Poglavice moraju biti strpljivi u
izvršavanju svojih obaveza – moraju biti dovoljno hrabri da
postupaju samouvereno i da se istaknu kako u nesigurnim ili
opasnim vremenima tako i u vreme procvata.
■ ŽELJA – Vrlo malo Huna može da opstane na položaju
poglavice bez snažne lične želje – bez iskrene posvećenosti svojoj
ulozi: usmeravanju ljudi i uticanju na događaje, kako bi se
ostvarili željeni rezultati. Slab je onaj poglavica koji ne želi da
bude vođa. Moramo paziti da ne postavimo sposobne ratnike na
rukovodeće položaje koje oni žele da zauzmu.
■ EMOTIVNA STABILNOST – Svaki viši nivo rukovođenja
postavlja sve veće zahteve kada je reč o emocijama poglavica.
Moramo se potruditi da naše vođe na svakom nivou poseduju
stabilnost i da mogu brzo da se oporave od razočaranja – da
pobede malodušnost, da izvrše obaveze koje njihov položaj
zahteva a da se pri tome njihovi stavovi ne promene – da ne izgube
jasnu perspektivu ni emotivnu snagu neophodnu da izdrže čak i
kada se suoče sa naizgled teškom situacijom.
■ FIZIČKA STABILNOST – Huni moraju imati poglavice
sposobne da izdrže fizički napor koji ide uz obaveze vođe.
Poglavice moraju da hrane svoje telo osnovnim, zdravim vrstama
hrane. Poglavice ne mogu da upravljaju iz postelje. Nedostaje im
energija kada pojedu previše hrane ili popiju previše pića. Opojni
napici Rimljana samo zamagljuju um. Telo sa kojim se ne postupa
pravilno postaje neupotrebljivo. Zdravo telo rađa zdrav um. Naše
poglavice moraju biti telesno snažne da bi predvodili juriše.
■ EMPATIJA – Poglavice moraju razvijati empatiju –
sposobnost da cene i razumeju vrednosti drugih, da poštuju druge
kulture, verovanja i tradicije. Međutim, empatija ne sme da
preraste u saosećajnost, jer saosećajnost može dovesti do
nerazborite taktike u vreme kada u najvećoj mogućoj meri treba
zastupati ono što je dobro za pleme ili narod i vešto pokrenuti
diplomatiju ili povesti akciju na bojnom polju.
■ ODLUČNOST – Mlade poglavice moraju naučiti da budu
odlučne, da procene kada da krenu u akciju a kada ne, da uzmu u
obzir sve činjenice bitne za neku situaciju i da zatim odgovorno
odigraju svoju ulogu vođe. Kolebanje i odgađanje zbunjuju i
obeshrabruju podređene, ostale vođe na tom nivou i nadređene, pa
tako samo koriste neprijatelju.
■ PREDVIĐANJE – Naše poglavice treba da uče posmatrajući
okolinu i treba da izoštre instinkte koristeći stečeno iskustvo; oni
će tako biti u stanju da predvide misli i postupke drugih, kao i
moguće posledice pojedinih aktivnosti. Predviđanje podrazumeva
izvestan rizik koji svesno prihvata onaj poglavica koji se ističe u
situacijama kada drugi gledaju samo ličnu sigurnost.
■ PRAVOVREMENOST – Dati predlog i povući potez u
pravo vreme – odlika je od suštinske važnosti za sve aktivnosti
upravljanja. Ne postoji magična formula pomoću koje se može
razviti osećaj za pravovremenost. Ova veština upravljanja često se
stiče primenom onoga što se nauči iz neuspeha. Poznavanje onih
sa kojima smo u kontaktu, poznavanje njihovih motiva, ličnosti,
prioriteta i ambicija presudno je značajna kada treba sačiniti čak i
najjednostavniji predlog.
■ BORBENI DUH – Suštinska odlika vođe je iskrena želja da
se pobedi. Ne mora se stalno pobeđivati; međutim, mora se
pobediti u važnim bitkama. Poglavice moraju da shvate da je
borbeni duh kako u našem narodu tako i u drugih naroda snažan i
da ga ne treba potcenjivati. Motivacija koju pruža borbeni duh
predvodi one koji pobeđuju na ratištu, u pregovorima i u
unutrašnjim sukobima. Vođa bez borbenog duha je slab i lako
podlegne i najmanjem iskušenju.
■ SAMOPOUZDANJE – Odgovarajuća obuka i iskustvo kod
poglavica razvijaju osećaj sigurnosti u sopstvene vrednosti koji je
neophodan za suočavanje sa uobičajenim izazovima rukovođenja.
Oni koji pokazuju nedostatak samopouzdanja kad izvršavaju
poverene zadatke šalju znakove svojim podređenima, vođama koji
su im ravni i svojim nadređenima da ti zadaci prevazilaze njihove
moći. Oni, dakle, postaju slabe vođe i beskorisne poglavice.
■ PRAVIČNOST – Od suštinske važnosti za rukovođenje je
pravična procena kako svojih postupaka tako i postupaka onih koji
su nam podređeni. Poglavice nikada ne smeju preterano hvaliti niti
kriviti druge zbog onog što oni sami posttgnu ili ne postignu, bez
obzira koliko su posledice veličanstvene ili tužne.
■ ODGOVORNOST – Na vođe se prenosi određena
odgovornost i oni se staraju da se određeni postupci preduzimaju i
da se određena uputstva slede. Nijednom kralju, poglavici ili njima
podređenom vođi nikada ne treba dozvoliti da prihvati vlast ako ne
želi da snosi punu odgovornost za svoje postupke.
■ POVERENJE – Poglavice moraju biti Ijudi kojima se može
verovati. Njihove reči i postupci moraju biti ubedljivi kako za
saradnike tako i za suparnike. Moraju dokazati da su inteligentni i
dovoljno časni da pruže ispravne informacije. Vođe kojima se ne
može verovati neće ostvariti pravi uticaj i brzo će biti smenjeni sa
položaja koji zahtevaju odgovornost, jer se u njih neće imati
poverenja.
■ ISTRAJNOST – Sposobnost da se bez posustajanja ostvare
povereni zadaci poželjna je i suštinski važna za rukovođenje. Oni
slabi opstaju samo kada im okolnosti idu na ruku. Oni jaki opstaju
i deluju i pored obeshrabrenja, obmana, čak i kada padnu u očaj.
Upornost je često element koji pomaže da se izvrše teški zadaci ili
da se ostvare izazovni ciljevi.
■ POUZDANOST – Ako se ne možete pouzdati u to da će
neki poglavica odigrati svoju ulogu i ispuniti svoje obaveze u svim
situacijama, odrecite se tog poglavice. Kralj ne može da kontroliše
baš svaki postupak poglavica koji su mu podređeni; zato mora da
se pouzda u poglavice i njihovu sposobnost da sve urade kako
treba. Mlade poglavice treba da shvate da se Huni koji su na
položajima iznad i ispod njih u plemenu i narodu pouzdaju u
njihovu sposobnost da vode i da budu ponosni što im je takva
odgovornost poverena.
■ TAKTIČNOST – Naše poglavice moraju razviti suštinsku
sposobnost – taktičnost, jer je to odlika ljudi koji sarađuju sa
drugim ljudima. Moraju da obavljaju poslove na način koji će
ulivati poverenje, pouzdanje i odanost. Podređene ne treba
zlostavljati; njih treba usmeravati, razvijati i nagrađivati za ono što
učine. Kaznu treba zadržati samo kao poslednju alternativu i
primenjivati je obazrivo, samo kada nijedan drugi pokušaj nije
uspeo da natera buntovnike na pokornost. Bez stada nema ni
pastira. Bez vojske nema ni vojnih vođa. Bez podređenih nema ni
nadređenih. Vođe, dakle, vode računa o interesima i blagostanju
podređenih, kao i o ciljevima kojima se teži.
Vi koji ste veoma ambiciozni možda ćete pokušati da steknete
pomenute odlike za kratko vreme.
Ali ja, Atila, spoznao sam kroz sopstveno iskustvo da je za
sticanje tih odlika potrebno vreme, potrebno je znanje i iskustvo da
bi se one razvile. Malo ljudi nađe prečice. Jednostavno, retke su
prilike kada se može pospešiti razvoj sposobnosti; bez plaćanja
cene, bez obzira koliko male ili visoke, niko ne postaje spreman da
vodi druge.
Dobro naučite ove odlike vođe. Poučavajte Hune tim odlikama.
Samo tako ćemo razviti svoju sposobnost da vodimo svoj
mnogoljudan narod u osvajanje sveta.

2. Žudnja za upravljanjem: „Treba da

želite da preuzmete odgovornost”
Posle smrti Mundžuka, starateljstvo i brigu nad Atilom preuzeo
je njegov stric Rugila. Ubrzo pošto je počeo da vlada, Rugila je
pristao da horda služi Rimskom carstvu. To je učinio jer ga je
privukla neposredna dobit, jer je bio obmanut lukavom
diplomatijom i zato što nije bio svestan koliko se drugi narodi boje
njegovih plemena.
Još od rane mladosti Atila je verovao u časnu prošlost svog
naroda i legende o svojim precima. Oni su bili snažni i moćni ljudi
koji nisu dozvoljavali da budu porobljeni ili da po ugovoru služe
drugima.
Mada su Huni lutali prostranim regijama Evrope i delovima
Azije i Afrike, njihove vođe, Atilini plemeniti praoci, nikada nisu
dozvoljavale da njihova plemena pružaju nepotrebne usluge
strancima. Oni su, u stvari, stalno tražili mirno mesto gde bi mogli
da vode slobodan pastirski život.
Atila je postao izrazit kritičar kralja Rugile i njegove politike,
jer je mladi princ smatrao da su Rugilini motivi i odluke
neprimereni snazi, ciljevima i dobrobiti hunskog naroda. Zbog
takve kritike Atila je pao u nemilost Rugile koji ga je doživljavao
kao pretnju svom visokom položaju; Rugila ga je stoga, dok je još
bio mali, poslao na rimski dvor. U Atili je počela da se razvija
kako mržnja prema toj podloj vladavini, tako i žudnja da vodi one
koji bi mu mogli pomoći da izmeni situaciju.
Dok je bio talac, Atila je pokušao da ujedini ostale „varvare”
kako bi se usprotivili intrigama Carstva. Oni ne smeju postati žrtve
i sluge Carstva! Oni moraju sačuvati svoj identitet! Mada njegovi
napori da ih ujedini nisu dali rezultate, njegova odlučnost da bude
vođa rasla je iz dana u dan.
Atila je svoj gnev, svoje nezadovoljstvo i svoj prezir prema
Carstvu iskoristio tako što se energično dao u proučavanje pravila
upravljanja i diplomatije. Njegov um su pokretale vatre koje su
gorele duboko u njegovom srcu – žudnje da ujedini Hune i da
pokori Rimljane.
Po povratku u zemlju, umesto da smesta pokuša da zadobije
vlast, Atila je bio strpljiv, a svaki njegov korak bio je dobro
isplaniran. Bio je svestan da njegova saznanja o upravljanju i
njegove sposobnosti da utiče na druge moraju da sazru, bez obzira
na to koliko su ga njegove žudnje gonile da odmah preuzme
vođstvo. Atila je putovao i lovio, koristeći vreme da uz pomoć
svoje ambicije smisli plan koji će uspeti.
Kad je došao pravi trenutak, Atila je bio spreman! Preuzeo je
inicijativu! Bio je potpuno spreman da se suoči sa izazovima i
otporima koje će možda iskusiti kao kralj. On se neće obeshrabriti!
On neće odustati od svog cilja! Bio je spreman da prihvati rizike,
spreman da povede Hune do uspeha, ujedinjujući ih. Njegova
nepokolebljiva upornost i žudnja da preuzme položaj koji zahteva
veliku odgovornost dale su rezultate – njegovo vreme je došlo!
Atila je postao kralj Huna.

ATILA: „TREBA DA ŽELITE DA PREUZMETE

ODGOVORNOST”

Za Hune malo šta može da bude gore od toga da se nađu pod

komandom kralja ili poglavice nezainteresovanog za dužnosti
vođe.
I suviše često mnoge nacije dobiju za vođu prinčeve koji
nemaju dovoljno ambicije, hrabrosti ili sposobnosti da vladaju kao
prave vođe. Takvo odsustvo zainteresovanosti, kukavičluk i
nesposobnost dolaze do izražaja u različitim postupcima koji
obeshrabruju i zbunjuju ljude podređene takvom vođi, pa samim
tim jačaju neprijatelja.
Na svim Hunima leži odgovornost da izaberu i slede samo one
poglavice koje pokazuju želju da vode. Takve vođe će biti
jedinstvene. Razlikovaće se među sobom koliko se jedan Hun
razlikuje od drugog. Neće biti obdareni baš svim ljudskim
vrlinama niti će imati besprekoran karakter.
Međutim, prave će se vođe – one koje žude da vode, one voljne
da služe narodu – izdvajati svojom mudrošću, iskrenošću,
strpljivošću, autoritetom i hrabrošću. Biće u njima ljudskosti i
snažne posvećenosti svom cilju i cilju onih kojima služe. Huni koji
imaju ambicije da postanu poglavice često se ne rukovode takvim
motivima od samog početka – odmah čim napuste udobnost
zaprežnih kola. Pa, možda ćete me vi, Huni, upitati: „Kako, Atila,
da znam da li posedujem dovoljno snažnu želju da budem
poglavica?” Onima koji žele moj savet nudim ove misli:
■ Pre svih drugih osobina, onaj ko želi da vodi mora da
poseduje iskrenu želju da stekne značajan lični ugled, a treba i da
bude voljan da taj ugled stekne pošteno.
 ■ Morate imati dovoljno čvrstine kako biste mogli prevazići
nesreće koje vas zadese, kao i malodušnost, odbačenost i
razočaranje.
■ Morate biti dovoljno hrabri, kreativni i istrajni da biste se
koncentrisali na izvršavanje svojih obaveza usmeravanjem i
koordiniranjem truda svojih podređenih.
■ Morate shvatiti i prihvatiti činjenicu da ćete moći dostići
pravu veličinu samo uz pomoć ekstremnih osobina svoje ličnosti –
baš onih osobina koje se ponekad pominju u zajedljivim šalama uz
logorsku vatru i u legendama.
■ Ne smete dozvoliti da vaša želja da vodite poprimi obeležja
nesavladive opsesije. To bi mnogima donelo propast. Morate biti u
stanju da pripremama, iskustvom i prepoznavanjem prave
mogućnosti obuzdate svoju žudnju da vodite.
■ Morate uvek umati na umu da će uspeh u vašem pozivu
zavisiti uglavnom od vaše spremnosti da neumorno i mnogo
radite. Znoj je važniji od inspiracije!
■ Morate biti odlučni da istrajete čak i kada se suočite sa
otporom i izazovima.
■ Morate biti pripravni da obilato koristite zdrav razum kada
rešavate važne probleme.
■ Neka vas ne plaše sposobni saradnici ili oni koji su vam
podređeni. Morate biti mudri i odabrati upravo one sposobne
vojskovođe koje će doprineti da se postigne ono što poglavica i
može da postigne samo uz pomoć snažnih ljudi koji su mu
podređeni.
■ Morate biti spremni na nepriznate i neprijatne lične žrtve
zbog onih kojima služite i zbog onih koje vodite. Te žrtve mogu
biti odsustvo sa plemenskog lova, trošenje ogromne energije i
strpljenja da biste podstakli razvoj onih koji su vam podređeni,
kao i rešavanje potreba tih podređenih u vreme kada vaše lične
potrebe ostaju nerešene. Morate biti voljni da izostanete sa
proslave 4 u svom logoru ako situacija u nekom drugom logoru

4
U originalu „stag party”, što doslovno znači „jelenska zabava”. (prim. prev)
zahteva vaše prisustvo i vašu pažnju.
■ Morate gajiti strast za uspehom – strast koja će vas goniti da
učinite sve kako biste i vi i vaši Huni bili što uspešniji.
■ Morate biti voljni da učite, da slušate, da razvijate svoju svest
kao i svoje sposobnosti da izvršavate obaveze na svom položaju.
To se često postiže tek uz ogroman napor i uz žrtvovanje drugih
interesa.
■ Morate paziti da ostanete verni sebi i da se na vašem licu ne
pojavi izraz lažnog ponosa.
■ Morate biti spremni da prihvatite prostu činjenicu da imate
mane i da morate raditi svakodnevno kako biste postali bolji
poglavica nego što ste bili juče.
Završavam upozorenjem da nikada ne prihvatite položaj vođe
ako niste spremni da platite cenu neophodnu za uspešno
izvršavanje obaveza na tom položaju.

3. Postati Hun: “Običaji”

Huni su bili skupina izrazito nezavisnih plemena različitih rasa i
jezika, narod bez prepoznatljivih fizičkih karakteristika, bez jasno
izražene religije, ali narod vrlo nadaren za vojna i politička pitanja
i narod sa izraženom opštom crtom nemira i nepostojanosti, kao i
emotivnog heroizma. Na njih je snažno uticao nomadski duh koji
ih je vekovima primoravao na stalne seobe u potrazi za mirnim,
pastirskim životom.
Huni su imali izvesni magični magnetizam koji je uticao i na
saveznike i na suparnike. Mogli su da asimiluju strance u svoja
plemena isto tako kako su mogli da se sami prilagode stranim
narodima. Bili su jedinstven narod složene kulture, sinteze svega
sa čim su došli u dodir. Mada su ih se drugi narodi bojali, hiljade
stranaca im se pridruživalo i čak ginulo za cilj koji su sebi
postavili Huni. Među njihovim nacionalnim karakteristikama bilo
je i nekih osobina koje su protivurečile jedna drugoj.
Poznati po tome što su poštovali žene, starije i svoje pretke,
Huni su imali konzervativne poglede o moralu. Odbacivali su one
svetovne ili religijske doktrine i običaje koji su čoveka činili
zavisnim od apstraktnih koncepata filozofske, političke ili
društvene prirode. Zbog svoje iskrenosti i naivne vere u ljudsku
dobrotu često su bili plen spletki ljudi koji su se veštije od njih
bavili diplomatijom.
Njihove pesme sadržale su jednostavne, beskonačne priče pune
nostalgije i ljubavi prema prirodi. U svim plemenima mogao se
zapaziti veliko interesovanje za romantičnu istoriju, kao i za
humor pun političke satire.
Huni su iskreno verovali u čuda, gajili su divne ali beskorisne
ideale i bili prilagodljiv narod optimističkog duha. Njihova ljubav
prema lovu bila je duboko usađena u njihovu tradiciju. Možda su
baš Huni uveli običaj „momačke večeri”.
Sve u svemu, oni su bili narod sa jednostavnim odnosom prema
životu i ljudima, ali su zbog svog slobodoljublja, izuzetne
ponositosti i ćudljivosti često odbacivali kako vojnu tako i
političku disciplinu.
Huni su bili skupina u okviru koje su postojale ogromne razlike,
ali su ipak imali zajedničke vrline; možda je upravo njihov izrazit
osećaj za čast i odanost, uz Atilinu snažnu karizmu, pomogao da
se ujeaine u naciju Koja je u oarecienom periodu bila moćna vojna
i diplomatska sila.

ATILA O „OBIČAJIMA”

Svi Huni i svi oni koji žele da postanu deo našeg naroda moraju
da nauče naše običaje, da im se prilagode i da ih poštuju. Ako oni
koji žele da nam se pridruže poreklom nisu Huni, tada prvo
moramo proveriti da nisu Rimljani ili saveznici Rimskog carstva;
zato prema njima moramo postupati oprezno.
Nije neophodno da se Hun zbog prilagođavanja odrekne onih
karakteristika koje ga čine jedinstvenim ratnikom. Svaki Hun,
međutim, mora biti spreman da se prilagodi onome zbog čega smo
narod snažnih, ujedinjenih plemena. Svi mi moramo imati jedan
zajednički cilj, ali se mora očuvati i svaka individualnost koja ne
šteti plemenu ili naciji.
Ono što je dobro za Huna mora biti dobro za pleme i narod. I
obrnuto, ono što je dobro za pleme i narod, mora biti dobro za
svakog Huna; ako nije tako, Huni će dezertirati i otići Rimljanima.
Kada postoji uobičajena odora za bitku, proslavu, ceremoniju ili
neku drugu priliku, Huni će paziti da nose ono što je propisano.
Kada utvrdimo način kako Hun treba da postupa, moramo naše
mlade naučiti tim postupcima da bi znali šta se od njih očekuje u
svakoj prilici. Ako Huni ne nauče pravila, poglavice ne mogu
očekivati da se ta pravila poštuju.
Naše pesme i igre moraju na jedinstven način slaviti naše
plemenito nasleđe. Ne smemo u njih unositi elemente koji mogu
zatrovati naše nasleđe.
Uzimanje danka i traženje ustupaka od onih koje smo izabrali
za protivnike mora se i dalje praktikovati jer se time jača snaga
naroda. Ako ne koristimo svoju moć i svoj uticaj na protivnike, ti
protivnici nas mogu nadjačati.
Moramo prilagoditi svoje običaje kada situacija to zahteva, ako
će promene ojačati našu poziciju. Međutim, ne smemo menjati one
običaje koji jesu ključ uspeha hunske nacije. Ne smemo dozvoliti
da uticajne poglavice ili grupe mladih Huna pokušaju da uvedu
običaje koji služe samo njima. Običaje stvaraju nacije, a ne
pojedinci.
Biti Hun znači pokazivati posvećenost i predanost cilju naše
nacije. Poštovanje naših običaja je danak našem nasleđu – i
istovremeno ulog za našu sadašnjost i budućnost.
Od Huna se traži da polože zakletvu trajnog služenja naciji.
Zauzvrat, mi kao vođe moramo se postarati da održimo običaje –
snažnu tradiciju – koji odgovaraju takvoj trajnoj predanosti. Isto
tako, mi treba da primimo u naša plemena i u našu naciju sve one
koji prihvataju principe i običaje koje mi poštujemo sada i koje
ćemo uvek poštovati.
Naciji sa tako živom i jedinstvenom tradicijom, ja, Atila,
poručujem da od svakog moramo zahtevati da poštuje sledeće kao
naše običaje:
■ Običaj je svih Huna da mnogo drže do lične i nacionalne
časti. To je suštinska vrlina. Data reč mora biti jača od svih drugih
interesa, pa i od političke koristi.
■ Moramo ceniti sposobnog Huna, bilo da je niskog ili visokog
roda. Moramo imenovati svoje poglavice iz kruga onih koji su
najkvalifikovaniji da vode, bez obzira na njihove pretke.
■ Ne smemo vršiti odmazdu nad nevinima, koristiti nepoštene
taktike niti ubijati neprijatelje koji su zarobljeni kada su bili
nespremni za odbranu ili koji su uhvaćeni u klopci. Svima onima
na koje želimo da utičemo moramo izgledati snažno, ali je
korišćenje nepotrebnog terora podlo.
■ Nacija čiji preci su samo jedne rase slaba je. Moramo se
strogo držati običaja da primamo sve strance koji žele da se
svrstaju uz naš cilj; moramo sa njima postupati dostojanstveno i sa
poštovanjem i moramo ih učiti našem jeziku i našim običajima.
■ Raznovrsnost i razlike koje prihvatamo moraju se objediniti u
zajednički cilj – cilj kome vredi težiti i koji će biti prihvatljiv i za
plemena i za naciju kao celinu.
■ Naši rasni, kulturni, moralni i društveni pogledi, nasleđeni od
naših predaka iz Azije i Evrope, moraju se poštovati i održavati od
strane svih, uz poštovanje svog saplemenika, njegovih sklonosti i
njegove dobrobiti.
■ Nikada ne smemo graditi piramide u sopstvenu slavu. Držimo
se čvrsto običaja da poštujemo ponos pojedinca i nacije, nemojmo
postati žrtve pompeznih, beskorisnih postupaka koji slabe tkivo
naše vitalnosti i naš uticaj na one kojima služimo.
■ Moramo se čvrsto držati svog običaja da slavimo uzvišene
ideale i optimizam – tako nas nikada neće obeshrabriti oni koji
žele da ostvare prednost u odnosu na nas kao pojedinci ili kao
nacija.
■ Naše pesme, plesovi, igre, šale i proslave uvek moraju ostati
pouzdana i povoljna prilika da se osveži naš savez i hunski
identitet.
Na vama poglavicama leži odgovornost da i dalje poučavate i
primenjujete običaje koji našem raznorodnom hunskom narodu i
našim plemenima ulivaju snagu i moć, kako nacija ne bi izgubila
identitet i počela da opada.

4. Mir u logoru: „Moral i disciplina“

U hunskim logorima vodio se dimaničan život sa izraženom
izmenom radosti i tuge. Pobeda je donosila radost, zvuke slavlja i
prolazni osećaj sigurnosti. Smrt ratnika, periodi u kojima su zalihe
hrane bile oskudne, kao i plemenski sukobi donosili su tugu i očaj.
Moral 5 i disciplina hunske vojske bivali su ili veoma dobri ili
veoma loši. U životu Huna se retko, ako je to uopšte i bio slučaj,
održavao status kvo. Ambiciozni Huni umeli su da podriju vlast
slabih poglavica i da unesu zbrku u logor. Nepostojanje
nacionalnog cilja doprinosilo je promenljivom stanju morala i
discipline vojske.
Ponašanje Huna bilo je uslovljeno njihovim nesigurnim
životom, odnosno bilo je prilagođeno moralu naučenom u
bitkama, tokom pljačkanja ili putovanja karavana do novog mesta
boravka. U stvari, Hune su ograničavale samo priroda i ćudi
sudbine, a podsticao ih je duh naroda koji se uporno držao
optimističkih pogleda na svet.
Zadatak Atile kao kralja Huna bio je da usadi u Hune novosećaj
morala i discipline pomoću kojeg je trebalo izgraditi jedinstvo u
svakom plemenu ponaosob, a zatim i između svih tih varvarskih
plemena. Svoju veliku ulogu u istoriji mogli su da ostvare samo
ako ostave po strani stare, raznovrsne običaje koje su gajili kao
male, nezavisne, nedisciplinovane grupe nomada. Mir u logorima
5
Reč "moral" koristi se u značenju "moral vojske", "borbeni duh". (prim. prev.)
mogao se ostvariti samo pomoću novog duha nacionalizma. Atilin
zadatak zaista nije bio jednostavan!

ATILA O „MORALU I DISCIPLINI”

Na osnovu tradicije našeg nomadskog života nisu se mogli

izgraditi moral i disciplina na nivou nacije.
Bilo je prolaznih trenutaka jedinstva naših plemena, ali to
jedinstvo odbacivano je kada su plemena svoju odanost prodavala
stranim nacijama.
Naš narod mora da spozna šta znači biti Hun. Hunski duh
izneveravan je svaki put kada su naša plemena primorana na savez
sa nacijom koju su zaista mogli da pobede.
Moral i disciplina za nas Hune su od najveće važnosti ako
želimo da učinimo sve ono što zahteva jedna ujedinjena nacija.
Sazvao sam vas u ovo doba da vas poučim moralu i disciplini.
Pomoću njih mi možemo imati mir u našim logorima.
Slušajte i učite iz moje besede.
■ Moral i disciplina od suštinske su važnosti za jedinstvo.
■ Moral vaših Huna može se proceniti po tome da li oni na
disciplinovan način podnose teret iskušenja.
■ Disciplina ne znači zlostavljanje. Disciplina je pokazivanje
Hunima ispravnog ponašanja koje se od njih očekuje.
■ Bez discipline, Huni ne mogu da se ponašaju na odgovarajući
način kada nastupaju zajedno.
■ Moral se može proceniti i po načinu na koji Huni izvršavaju
svoje zadatke u plemenu. Nekontrolisano slavljenje i divljanje oko
vatre u logoru nisu obeležja morala.
■ Huni ponekad nerado prihvataju disciplinu.
Poglavice moraju uporno da rade kako bi uspostavili disciplinu
i moral, a zatim se moraju truditi i da ih održe u plemenu.
■ Disciplina ne znači gubitak individualnosti.
■ Disciplina nikada ne dozvoljava narušavanje poretka ili
principa za koje smatramo da su važni za naša plemena ili za našu
naciju.
■ Moral proističe iz ponosa što ste Huni. Disciplina donosi
moral.
■ Poglavice nikada ne smeju da tolerišu nedostatak bilo morala
bilo discipline. Poglavice planiraju kako da uspostave moral i
disciplinu! One stvaraju uslove za njih!
■ Disciplina izgrađuje samopouzdanje kod naših Huna. Dakle,
disciplina stvara moral.
■ Huni traže disciplinu u svom životu. Oni radije slede
poglavice koje su i same disciplinovane.
■ Nedostatak morala i discipline je najzaraznija i najrazornija
bolest koja ikada može da uđe u vaš logor.
■ Moral i disciplina u znatnoj meri zavise od toga kako ih
shvataju poglavice.
■ Mudre poglavice proveravaju disciplinu Huna tako što Hune
dovode u situacije koje iziskuju fizičku i emotivnu čvrstinu.
Međutim, poglavice nikada ne treba da proveravaju Hune preko
određene razumne granice.
■ Na disciplini treba insistirati samo u onoj meri koja koristi
plemenu ili naciji. Zahtevati više nego što je potrebno znači
zloupotrebljavati vlast, što može da dovede do pobune u plemenu.
■ Mudre poglavice znaju da će neopravdano stroga ili
nepotrebno blaga disciplina razoriti moral njihovih Huna.
Mir i sklad u vašim logorima imaćete ako u razumnoj meri
zahtevate disciplinu i odanost cilju. Moral će pratiti takvo razumno
shvatanje discipline. Ne postoji jednostavan model pomoću kojeg
se mogu postići moral i disciplina. Ključ za te presudne tajne od
kojih zavisi vaš uspeh kao vođe, u stvari, leži u vašoj svesti –
vašem stavu – što dolazi do izražaja kada izvršavate dužnosti na
svom položaju.
Plodovi morala i discipline ostvarenih u logorima beru se kada
se snaga vaših ratnika proverava na bojnom polju ili kada se
pregovara sa diplomatama.
Sada, kada ste čuli pouke iz moje besede, idite u svoje logore i
uzgajajte, ili čak zahtevajte jedinstvo kao novi cilj, podstičite novi
osećaj ponosa zbog pripadanja hunskoj naciji. Odanost,
privrženost i bodrost vaših Huna uneće u vaše logore poverenje,
spokoj i mir; bez toga ćemo se i dalje suočavati sa raširenim
nezadovoljstvom i vratićemo se životu besciljnog lutanja.

5. Žestoki unutrašnji sukobi:

“Plemenske zavere”
Huni, koji su dugo vreraena bili podeljeni u nezavisna plemena,
ponašali su se kao i svi drugi nomadi. Još nisu činili naciju, već su
bili mala plemena povezana isključivo običajima.
Politički gledano, kralj koji je vladao na obalama Dunava nije
imao vlast nad Hunima koji su živeli u Aziji ili u Rusiji. Poglavice
su vladale svojim plemenima kako su želele, pljačkali su za svoj
račun i selili se kad god bi se potrošila sredstva za život. Nikada se
nisu trudili da unapred odrede mesto u koje će se preseliti.
Mešani brakovi sa pripadnicima pokorenih rasa bili su brojni.
Bez jedinstva koje je moćna koheziona sila, Huni bi se polako
pretvorili u mešavinu evropskih rasa.
Atila, sin Mundžuka i potomak drevne kraljevske porodice koja
je preko trideset dve generacije vodila sve do jednog kana, nije se
suočio sa većim otporom sve dok nije pokušao da pod svoju vlast
dovede i poglavice koje mu nisu bile direktno podređene.
Tako se često dešavalo da Huni budu podređeni drugim
narodima. Njihove poglavice su često prodavale i sebe i svoje
ratnike što su skuplje mogle, ne oklevajući čak ni da stupe u borbu
protiv ljudi svoje rase.
U tako razjedinjenom narodu nisu mogla postojati nikakva
nacionalna osećanja niti su bile moguće koordinirane aktivnosti –
svako je postupao kako je hteo. Bez korena, gonjeni tamoamo
hirovima ili potrebama, Huni su traćili snagu u bitkama iz kojih
nisu izvlačili nikakve koristi.
Atila je shvatio da, kada se jednom povežu i kada ih osnaže one
nacije koje su sa njima bile u srodstvu, Huni bi lako mogli da
postanu moćna sila. U vreme kada Huni nisu imali razloga da se
plaše ni Rima niti Konstantinopolja, Atila je sebi dao zadatak da
iskuje instrument neophodan za osvajanje sveta – hunsku vojsku
predodređenu da postane nepobediva.
Ali prvo je trebalo skupiti vojsku i povezati nezavisna plemena,
a u tom poduhvatu prepreka je bilo na pretek. Prve prepreke
pojavile su se u samoj Atilinoj porodici.

ATILA O „PLEMENSKIM ZAVERAMA”

Hunska nacija ne sastoji se samo od onih koji su jahali na našim

mnogim dugim putovanjima već i od svih onih koji žele da joj se
pridruže u njenim romantičnim poduhvatima. Da bismo stekli
punu moć kao vladari sveta, moramo spremno primati u naša
plemena sve one koji žele status i uspeh koji proističu iz
pripadanja hunskoj naciji. Prednosti pripadanja hunskoj naciji nisu
date samom činjenicom da ste Hun. Ostvarivanje tih prednosti
zavisi isključivo od pokazane želje Huna da podrže, u svima
okolnostima, one ciljeve kojima težimo kao nacija ujedinjenih
plemena.
Naša plemena su propatila zbog zala koja su im naneli
poglavice i Huni koji su više cenili lične ambicije nego ambicije
nacije. To su oni koji se, otvoreno ili potajno, zaklinju na vernost
čak i neprijatelju samo da bi izvukli korist za sebe. Među našim
plemenima ima i takvih i oni se upuštaju u besmislene svađe, a
podržavaju i dmge oblike pobune protiv vođa. Oni svoje interese
mogu da ostvare samo ako se odreknu odanosti plemenu ili naciji.
Dakle, ako hoćemo da postanemo i ostanemo moćna nacija, za
šta jesmo predodređeni, moramo uvesti korenite promene kada je
reč o nezavisnosti – plemena, poglavica ili pojedinaca – ako oni
svojim ponašanjem ne doprinose ujedinjenju koje sam ja, Atila,
sudbinski predodređen da ostvarim.
Neka bude znano da kod Huna – pojedinaca, poglavica i
plemena – više neću tolerisati spletke bilo koje vrste, na bilo kom
nivou i u vezi sa bilo kojim pitanjem, jer one podrivaju ujedinjenje
naše nacije.
Onaj ko pokuša da kuje zavere – a ja ili bilo koji poglavica koji
mu je nadređen za njega doznamo smesta će se prilagoditi našim
vrednostima ili će mu se izreći najstroži ukor.
Ugalj iz vatri u našem logoru pretvoriće se u prah mnogo pre
nego što ja budem mogao da vas upozorim i ukažem na sva zla
koja hunske zavere mogu da nam donesu; zato ću vam dati
nekoliko saveta koji su za sada dovoljni – a koje treba da naučite i
shvatite.
■ Čuvajte se Huna izdajnika koji javno iskazuje odanost
plemenu a zatim u potaji širi nezadovoljstvo. Ne štedite napore da
otkrijete i uklonite te podle osobe, pa makar oni bili poglavice ili
vaši najbolji ratnici.
■ Budite mudri i otkrijte Bruta u svom logoru. Cezar je tragično
platio svoju nepokolebljivu i neopravdanu odanost Brutu.
■ Nikada nemojte očekivati da će se vaši Huni u svakoj prilici
usaglasiti. Međutim, znajte da se razlike među njima mogu
razrešiti a da se nezadovoljstvo ne proširi na druge Hune.
■ Nikada nemojte dopustiti da vaši Huni imaju previše
slobodnog vremena. U tom slučaju može se stvoriti prostor za
razvoj nezadovoljstva. Nikada za poraz nemojte okrivljavati one
koji nisu krivi.
■ Nikada nemojte dozvoliti da vaši Huni steknu slavu za ono
što je učinio neko drugi.
■ Nikada nemojte ugrožavati bezbednost ili ugled nekog Huna
osim ako ste spremni da snosite posledice tog čina.
■ Budite lako dostupni; saslušajte i dobre i loše vesti koje
donose vaši Huni. Ako to ne činite, stvorićete razloge za gunđanje.
■ Budite principijelni, a ne nefleksibilni.
■ Prilagodite se politici svoje nacije i svog plemena. Ako to ne
učinite, tražićete okolišan način da ostvarite svoje lične ambicije.
Tako ćete na kraju ipak izgubiti, bez obzira koliko su hrabri ili
nepokolebljivi bili vaši postupci.
■ Nagrađujte Hune koji su karakterni i časni – oni su retki.
■ Duh jedinstva mora biti osnovni princip ponašanja i stavova
svih Huna. Kada se razjedinimo, postajemo lak plen stranih nacija.
Otkrivajući vam ovu tajnu uspeha vođa Huna, ja, Atila,
zadužujem vas da budete iskreni u iskazivanju jedinstva i da
izražavate prezir prema svakom ko širi nezadovoljstvo među
plemenima.
Ujedinjenje naših plemena u snažnu i izuzetnu naciju može se
ostvariti samo ako smo odani svom cilju i onima koji odgovorno
vladaju sudbinom naše moćne horde.

6. Uvažavanje: “Iskazivati poštovanje I

biti poštovan”
Atila je dobro znao koliku moć imaju glasine. Znao je da
pomoću neke za njega povoljne glasine usađene u srca i umove
desetorice može da utiče na hiljade ljudi. Tako su se, pomoću
glasina, mnoge prepreke njegovom „velikom osvajanju” mogle
ukloniti.
Smatrao je da je on iznad kritike masa; zato je on i samo on
procenjivao šta je dobro za njega. Znao je ko je i šta može da
postigne; zato njegova reputacija nije bila prevashodno bitna za
njega samog i njegov osećaj sopstvene vrednosti koliko je bio
bitan mogući uticaj te reputacije na ishod bitaka i pregovora. Tako
je Atila iskoristio i svoj nadimak, koji bi neki smatrali
podrugljivim, da popuni svoj trezor novim blagom i da stekne
poštovanje nebrojenih hiljada Ijudi.
 Priča kaže da je jedan galski monah, izazvan ili Atilinom
strahovitom ambicijom ili svojom sopstvenom željom za
mučeništvom, smislio za Atilu novu titulu. Taj monah je
pozdravio Atilu ne kao „kralja Huna”, već kao „Biča Božjeg”.
Atila, osećajući snagu koju bi ta novostečena titula imala na
bojnom polju i u pregovorima, brzo je tu titilu prihvatio; znao je
da će taj nadimak imati isti uticaj kao i vojska od 100.000 ljudi.
Atila je koristio prednosti svoje reputacije kao „Biča Božjeg”
računajući na to da će strah koji izaziva taj nadimak, uz dobro
isplaniranu taktiku, pomoći da se dođe do novca koji mu je bio
potreban. Godine 446. nove ere, Atili, koji se spremao da krene u
pohod na Carstvo, bio je potreban novac kako bi nabavio zalihe
hrane i opremu neophodnu za proširenje svoje vojske. Zato je
napao Tesaliju. Cilj mu je bio da primora Teodosija II da plati
novac za otkup.
Izabravši najopakije i najkrvožednije ratnike iz svoje vojske,
Atila im je naredio da nose odoru od grubog krzna i kože, da jedu
samo sirovo meso i da svoje zarobljenike podvrgavaju
najužasnijem mučenju. Sva ta planirana žestina imala je za cilj da
potvrdi ono što se pričalo o njemu.
Teodosije je odlučio da se bori sa Hunima, verujući da ih je
porazio pre pet godina kada je horda stala pred samim ulazom u
njegov glavni grad mada je mogla da počne da pustoši njegovo
carstvo. Podstican hrabrošću i rešenošću slabog čoveka koga Ijuti
što mu neko kvari zadovoljstvo, Teodosije se borio i dopustio da
Huni potpuno unište više od sedamdeset sela pre nego što je kod
Termopila zatražio da sa Hunima sklopi primirje.
Zato što je Teodosije prvo pružio otpor a zatim pokorno predao
Istočno rimsko carstvo, Atila je podigao cenu mira. Za oslobađanje
rimskih zatvorenika tražena je nova cena od dvanaest zlatnika
umesto uobičajenih osam zlatnika.
Atila je mogao da traži i mnogo više. Međutim, znao je da će
Rimljani jednostavno uvesti nove poreze za svoje podanike da bi
nadoknadili gubitak novca. Atila nije želeo da opterećuje seljake,
trgovce, zanatlije, plebejce ili podanike tog carstva, on je samo
želeo da porazi njegove korumpirane vođe.

ATILA O TOME KAKO „ISKAZIVATI POŠTOVANIE I

BITI POŠTOVAN”

Plemenito je pokazivati odgovarajuću učtivost prema onima

koji su po položaju iznad vas, kao i poštovati njihov ugled. A
mudro je iskazivati poštovanje kako prema onima koji su vam
ravni tako i prema onima koji su vam podređeni.
Ako nekog poglavicu ne poštuju ni njegovi Huni ni njegovi
neprijatelji, on je slab i ne zaslužuje položaj poglavice.
Neko se može poštovati zbog straha, stvarnog ili zamišljenog,
kao što mene uvažavaju zbog mog izvikanog nadimka „Bič
Božji”. Međutim, ljudi nisu voljni da služe nekom koga uvažavaju
iz straha – u tom slučaju se javlja pasivni otpor kako prema
vlastima tako i prema nacionalnim ciljevima. Strah kao izvor
uvažavanja dalje vodi do podrivanja vlasti, sabotaža i opšteg lošeg
morala među onima kojima treba upravljati.
Iskreno poštovanje stvara nepokolebljivu odanost – u plemenu
se oseća bodrost i volja da se, zbog nacionalnih ciljeva, poglavica
sledi ako treba i do samoga pakla.
Svi se slažu da položaj poglavice treba da podrazumeva i veće
povlastice, jer zahteva i veću odgovornost. Ko bi od vas želeo da
dostigne taj položaj kada on ne bi donosio veći ugled ili veće
povlastice nego položaj običnog Huna?
Naš sistem predviđa sticanje određenih pogodnosti kao nagradu
za uloženi trud, preduzimljivost i uspešnost. Hunski narod prihvata
povlastice koje idu uz različite rukovodeće položaje samo ako su
te povlastice razumne i ne škode samom narodu. Narod je spreman
da ukaže takvu počast onima koji su dovoljno hrabri da vode, jer
tu počast doživljava kao malu cenu koju treba platiti nekome da bi
preuzeo odgovornost upravijanja.
Međutim, moram vas upozoriti da se uvažavanje može
iskazivati i primati na različit način; te razlike u načinu pokazuju
nešto od presudnog značaja: čije se vođstvo zasniva na
ozloglašenosti, a čije na plemenitosti. Reči koje vam upućujem
kao savet jesu:
■ Uvek ozbiljno shvatajte odgovornosti i povlastice svog
položaja. Svoju vlast nikada ne treba da koristite na štetu onih koji
su vam podređeni. Na položaju na kome jeste nikada ne treba da
zahtevate više povlastica od onih za koje vaši podređeni misle da
vam pripadaju.
■ Vas izjednačavaju sa ugledom koji imate! Ako neki ljudi o
vama loše govore, bez osnove vam pripisuju pogrešne postupke i
ne žele da služe višem cilju, morate se osloboditi tih protivnika ili
se morate ponašati tako da ih podstaknete da promene svoje
mišljenje o vama. Nije lako biti Bič Božji, ali to ima i svoje
prednosti kada se suočite sa neprijateljem. Ali ja ne želim takvu
reputaciju u svom sopstvenom narodu. Ako bi moji saplemenici
stekli utisak da takvu reputaciju podlo nameravam da izgradim i
među njima, ne bih dugo služio kao njihov kralj.
■ Kralj može koristiti svoju žestinu i svoju moć da bi primorao
neprijatelja da ga uvažava; međutim, poglavica nema tu
povlasticu. Mada kao kralj moram da se oslanjam na to da moje
poglavice mudro koriste svoju moć i utiču na postupke svojih
Huna, ja, Atila, smesta ću smeniti bilo kog poglavicu koji smatra
da treba da ima sličan uticaj i na mene.
■ Poglavica nikada ne treba da misli prvenstveno o
povlasticama. U prvom planu uvek treba da su odgovornosti koje
položaj zahteva. Narod poštuje samo onog poglavicu koji položaj
ne shvata kao priliku da stekne povlastice.
■ Povlastice koje idu uz rukovodeći položaj već su prihvaćene
kao deo naših običaja, ali ostvarivanje tih povlastica zavisi i od
okolnosti. Povlastica koja se može ostvariti na dvoru ili u palati
nije uvek od presudnog značaja na bojnom polju ili na stranoj
teritoriji. Budite svesni gde ste i sa kim ste kada zahtevate
povlastice koje vam pripadaju zbog položaja na kome ste.
■ Svako unapređenje zahtevaće prilagođavanje – kako vaše
tako i onih koji vas znaju iz vremena kada ste bili na prethodnom
položaju. Budite strpljivi i prema sebi i prema drugima. Dosto
janstvo ličnosti i položaja je elemenat koji treba uvek imati u vidu
u takvoj situaciji.
■ Prema svojim podređenima se uvek odnosite sa
odgovarajućom učtivošću. Ako vi ne pokažete da ih poštujete,
neće ih poštovati ni njihovi podređeni.
■ Od suštinske važnosti je da uvažavate svoje neprijatelje. Ako
ne uspete da spoznate njihove sposobnosti, njihov uticaj i njihovu
moć, oni mogu steći prednost u odnosu na vas. Mada me je
Teodosije potcenio, ja, Atila, bio sam taj koji sam iznudio danak
od njegove zemlje.
Ovom besedom sam vama, poglavicama, pokazao da uz svaki
upravljački položaj ide ugled koji proističe iz obaveza na tom
položaju; pokazao sam vam da Huni kojima služimo taj ugled
prihvataju, a da ga naši neprijatelji, Rimljani, poštuju. Ipak, da ne
bismo pali u zamku i preuveličali sopstveni značaj kao naroda, ne
smemo potcenjivati moć Rimskog carstva da utiče na budućnost
hunske nacije.
 7. Odora za bitku i naoružanje::
„POGLAVICE SU ONAKVE KAKVE
IZGLEDAJU SVOJIM HUNIMA”

Atilino prisustvo osećalo se svugde gde je jahao ili se

zaustavljao. On nije bio samo Hun – on je bio najugledniji od svih
Huna.
Prezirući gizdavu odoru Rimljana, Atila se oblačio u
jednostavne, grube životinjske kože, što je i bio običaj u njegovom
narodu. Cak i njegova kruna, koju je nosio kao kralj, bila je
jednostavna kožna kaciga ukrašena samo jednim perom. Ličila je
na kape koje su nosili njegovi ratnici.
Jahao je na snažnom i prelepom crnom ratnom konju Vilamu
(„Munji”). Vilam je bio tako veličanstvena životinja da se pričalo
kako trava nikada ponovo ne izraste na putu kojim je on prošao.
Vilam je bio jači i brži od konja bilo kog drugog Huna. To je bilo
neophodno, jer Atila je morao da jaše prvi u bitki, na čelu horde.
On je, na kraju krajeva, bio vođa horde. Vilam je hrabro služio
Atili, a u njegovom izgledu bilo je otmenosti – što je imponovalo
Hunima.
U bitki, Atila je bio naoružan lukom, kopljem i lasom –
uobičajenim oružjem Huna. Njegov mač je, međutim, bio druga
priča.
Prema legendi, tokom rasprave o tome ko će naslediti Bledu na
tronu, pojavio se plameni mač, čvrsto zaboden u zemlju usred
jedne doline. Atila i drugi Huni otišli su da vide taj magični mač.
Kad je Atila pružio ruku da ga uhvati, mač je „uskočio” u njegov
dlan. Sjaj mača i njegova izrada znatno su prevazilazili svako
oružje koje je sačinio običan čovek. To je svakako bio znak sa
neba: božji mač je poslat da potvrdi Atilu kao kralja Huna. Prema
legendi Atila je nosio taj moćni mač u svim bitkama koje su
usledile.
Huni su se identifikovali sa Atilom: njegov izgled nije se bitno
razlikovao od njihovog. Pa ipak, Vilam i božji mač bili su dovoljni
da izdvoje Atilu kao osobu predodređenu da vodi, osobu koju
drugi treba da slede i osobu koja treba da bude poštovana zbog
svoje plemenite uloge – svoje izuzetnosti i shvatanja svog položaja
na pravi način.

ATILA: „POGLAVICE SU ONAKVE KAKVE

IZGLEDAJU SVOJIM HUNIMA”

Život na rimskom dvoru i moje razumevanje naravi Huna

mnogo su mi pomogli da naučim ovu važnu istinu: da poglavica i
kralj treba da izgledaju dolično – odnosno onako kako to očekuju
ljudi kojima taj kralj ili poglavica služe i ljudi na koje oni žele da
ostave snažan utisak.
Rimske vođe se odevaju gizdavo, što je neprikladno za njihov
položaj i što izaziva njihove neprijatelje. Oni, samim svojim
izgledom, podstiču žeIju svojih neprijatelja da unište sve te ukrase,
znake samoproklamovane nadmoćnosti.
Svi sledbenici obično očekuju da njihove vođe, bar ponekad na
dvoru ili na bojnom polju, imaju i oružje ili opremu koji ih
izdvajaju iz mase drugih ljudi.
Medutim, mudro je da takvo izdvajanje ne bude preupadljivo u
odnosu na ratnike, kako ono ne bi proi izrokovalo nepotreban
otpor tokom pregovora ili na bojnom polju.
Zato ću vam ja, dok neobavezno pričamo oko vatre u logoru
koja je potpaljena da biste vi učili i razumeli, preneti svoja
zapažanja koja se odnose na izgled poglavica.
■ Poglavica se niti oblači niti naoružava tako da provocira
Hune. Njegova odora i oružje mogu imati neke suptilne
specifičnosti – što je i prihvaćen običaj. Ali oni nikada ne smeju
biti preupadljivi, ni po vrednosti ni po načinu izrade, niti smeju da
naglašavaju nadmoć nad onima koje vođa predvodi; u suprotnom,
podređeni mogu prezreti vođu.
■ Poglavica treba da izabere dobro izrađen mač – nc mač na
kome blistaju dragulji i zlato, već mač dobro naoštren na obodima
i napravljen od najboljeg materijala koji se može naći u zemlji.
Mač je znak po kome se raspoznaje poglavica. Njegov mač, kao i
sam poglavica, moraju biti prepoznatljivi u bitki. Poglavica treba
da se obuče u lepe kože i krzno – ali ne u krzno i kožu sa zlatnim i
srebrnim ukrasima.
Gizdav izgled izaziva mržnju, neposlušnost i podsmeh u
vojničkim redovima.
■ Ako je neophodno da se izgleda kao krvožedni divljak da bi
se podstakla hrabrost i ostvarila pobeda u cilju kome se teži, tada
to treba učiniti ubedljivo. Huni i poglavice treba da nose
najvarvarskija krzna, odore i drugu opremu. Uz to, takav izgled
može da pomogne i da se podrije moral neprijatelja.
■ Ako treba da se odenete onako kako se odevaju miroljubivi,
pastirski narodi da bi u vašem logoru vladao mir ili zbog
pregovora sa strancima, odložite svoje varvarske odore i obucite se
u krzna i odeću koji odgovaraju toj prilici.
■ Kada ste u lovu, opremite se prikladno za lov. Uzmite svoj
najbolji luk i najbolje koplje. Nosite odeću koja vam neće smetati
dok po šumi jurite za divljim životinjama.
■ Kada se nešto slavi, običaj je da poglavica nosi odoru od
svojih najboljih, dobro uštavljenih koža. I u ovom slučaju,
neprikladno i oholo ponašanje samo će izazvati prezir među
okupIjenima i odvući im pažnju sa proslave.
■ Prema poglavici koji deluje dostojanstveno i Huni i
neprijatelji će se tako i odnositi.
■ Prema onom koji deluje kao dvorska luda svi će se i ponašati
kao prema dvorskoj ludi.
Ova zapažanja su mi mnogo koristila kao vašem kralju. Mada
se možda čini da su od male važnosti, odeća i oprema su bitne za
poglavicu i uzimaju se u obzir kada se procenjuje koliko je on bio
uspešan ili neuspešan.

8. Ecije: „Neprijatelje birajte mudro"

Ecijevog oca, vojskovođu velikog ugleda, poznatog kao „Vođa
konjice” i „Osvajač Afrike”, ubili su njegovi sopstveni vojnici za
vreme pobune u Galiji. Po poreklu German iz Panonije, Ecijev
otac se oženio ćerkom iz bogate rimske kraljevske porodice. Tako
je Ecije bio potomak i vrhunskog ratnika i rimskog plemstva.
Poslat na hunski dvor kao detetalac u zamenu za Atilu, Ecije je
kod kialja Rugile primljen sa počastima.
Na Rugilinom dvoru Ecije je upoznao običaje Huna i njihovu
tradiciju, a stekao je i uvid u njihov mentalitet kao naroda. To što
je naučio veoma će koristiti njemu i Carstvu u budućim odnosima
sa Hunima – posebno sa Atilom.
Sa kraljem Rugilom Ecije je razvio stabilan i poverljiv odnos.
On je kasnije ubedio Rugilu da ujedini vojske Huna i da uđe u
savez sa Jovanom Uzurpatorom, poreklom iz plemena Vandala,
koji je stigao do položaja vrhovnog vojnog komandanta – sa
čovekom koji je, po Ecijevoj proceni, bio u stanju da ponovo
ujedini Rim i Konstantinopolj.
Ecije nije vodio mnogo računa o interesima određenih dinastija;
imperator je za njega značio mnogo manje od nekog važnog cilja.
Po povratku u Rim, Ecije se oženio ćerkom patricija Karpilija.
Sve vreme ostajući u najboljim odnosima sa Rugilom, Ecije je
postao „Glavni ekonom” i „Majordom Rimske palate”.
Nepokolebljivo principijelan i fizički snažan, Ecije je bio i
stručnjak za ratno umeće – izuzetan ratnik u svakom pogledu.
Savladao je i hunski i rimski način razmišljanja i dobro naučio gde
leži snaga a gde slabost obeju ovih nacija.
 Ecije je upoznao i nedaće – prolazio je kroz velike lične i
profesionalne izazove tokom celog života. Ne jednom je bio meta
iznajmljenih ubica i spasao se, činilo se, samo čudom.
Korupcija u Carstvu pogađala je Ecija u tolikoj meri da je on,
nekoliko puta, razmišljao da pređe na stranu Huna. Međutim,
njegov snažan osećaj dužnosti i njegova zakletva da služi Carstvu
obuzdavali su njegovo nezadovoljstvo. Tako je uvek ostajao veran
Carstvu.
Baš Ecije je kasnije komandovao rimskim snagama u
Katalaunskoj niziji. Tamo je svoje veliko ratno umeće i znanje o
poretku u bitki i taktici Huna iskoristio da nanese prvi i jedini
poraz Atilinoj vojsci.
Tokom vremena i Ecije je na svojoj koži osetio korumpiranost
rimskih vođa. Njegov savet nije tražen kada je Atila započeo svoje
poslednje napredovanje ka Italiji. Cena koju je Carstvo platilo zato
što je zanemarilo Ecijev savet bili su porazi Carstva u mnogim
bitkama.
Mada je ostao odan Carstvu do kraja, ostareli Ecije nije želeo
da povede rimsku vojsku protiv Atile koga se sećao kao opasnog
protivnika i čoveka koji želi da ostvari velika dela.
Na kraju, Ecije je bio žrtva atentata koji je naručio imperator
Valentinijan – čovek kome je Ecije tako odano služio. Tako je
Ecije, veliki general i jedini čovek u Carstvu kojeg je Atila
izuzetno poštovao, život završio sramotno.

ATILA O „MUDROM BIRANJU NEPRIJATELJA”

Sada je, poglavice i Huni, potrebno da vas ja, Atila,

posavetujem o tome kako da birate svoje neprijatelje.
Veći deo sukoba sa kojima ćete se suočiti desiće se u okviru
hunske nacije, između naših plemena, naših poglavica – odnosno u
našem narodu. Rimljanin je retko naš pravi neprijatelj. Samo u
izuzetnim slučajevima će spoljni neprijatelj imati znanje i veštinu
Ecija da bi mogao da nas porazi na bojnom polju ili u diplomatiji,
jer mi smo Huni.
Vi imate izvesno znanje o hunskim običajima, ali ne znate
dovoljno o tome šta prouzrokuje sukobe; zato je većina od vas
potpuno nesvesna kada sebi stvara neprijatelje.
Kada biste se odrekli sklonosti da nerado popuštate drugima
čak i kada su oni u pravu, da dozvoljavate da u vama malodušnost
i nesigurnost preovladaju u situacijama koje zahtevaju razumno
reagovanje, da dozvoljavate svojoj sujeti da bude važnija od
pohvale drugima za pokazanu veštinu i kada biste razmislili pre
nego što drugima učinite nešto nažao, mi bismo imali više mira u
logorima i mogli bismo bolje da iskoristimo svu svoju energiju
kada se suočimo sa Rimljanima i moćnim Ecijem, koga sam ja
odabrao za svog neprijatelja.
U ophođenju sa ostalim Hunima, a posebno sa Rimljanima,
moramo biti lukavi, tako da stvaramo neprijatelje samo ako to i
želimo. Dok sada razmišljam o svojim opažanjima i svom
iskustvu, shvatam da mi je uvek pomagalo što sam bio svestan
nekih opasnosti koje se javljaju kada se bez prave namere stvaraju
neprijatelji.
To su zamke koje ugrožavaju vaš uspeh kao vođe i ratnika.
Naučite dobro ove moje tajne. Ne očekujte da se svako slaže sa
vama – čak i ako ste kralj.
■ Nemojte gubiti energiju pokušavajući da pregovarate sa
neumoljivim, odbojnim neprijateljima – pobedite ih ubedljivijim
sredstvima.
■ Ne treba da mislite kako su svi vaši protivnici istovremeno
vaši neprijatelji. Možete imati plodne, prijateljske rasprave sa
drugima, kako u plemenu tako i izvan njega.
■ Nemojte pokušavati da uskladite ponašanje svih osim ako to
nije od presudne važnosti za plemensku disciplinu ili za određen
cilj.
■ Nemojte prvo nekom poveriti određen zadatak a zatim
pokušati da ga sami izvršite – podređeni koga ste na taj način
povredili postaće vaš neprijatelj.
■ Nemojte gubiti strpljenje bez pravog razloga.
 ■ Nemojte prevideti mogućnost da neprijatelj, ma kako on bio
moćan ili slab, jednog dana krene protivvas.
■ Nemojte dozvoliti da neprijatelj kojeg izaberete ima prednost
u bilo kojoj situaciji.
■ Nemojte zanemarivati mogućnost da obmanete svog
neprijatelja. Neka on misli da ste mu prijatelj. Neka misli da ste
slabi. Neka povuče potez pre vremena. I nikada mu ništa nemojte
govoriti.
■ Nemojte stvarati neprijatelje od onih koji ne zaslužuju da
upotrebite svu svoju snagu kako biste ih potpuno savladali.
■ Svakako iskoristite slabosti neprijatelja. S druge strane, kada
postane očigledno da je neprijatelj i suviše moćan, povucite se i
vratite se nekom drugom prilikom kada budete u stanju da ga
porazite.
■ Nemojte nikoga vređati ako zaista ne mislite ono što govorite.
Bilo bi dovoljno da svi Huni shvate da svojim neobuzdanim
svađama, beskorisnom ljubomorom i mržnjom podstiču čak i
svoje prijatelje da im postanu neprijatelji. Huni neće dugo slediti
poglavicu kojeg preziru.
Ako se od nekog Rimljanina izuzetnih sposobnosti nesmotreno
stvori neprijatelj, on može da pobedi u diplomatiji i na bojnom
polju, jer je rešen da pobedi po svaku cenu, a naša nacija može da
doživi stravičan poraz; to se desilo čak i meni, Atili, u bitki kod
Salona.
 9. Predvoditi juriš: „Odgovornosti
poglavice
Hunska horda je razvila novi duh jedinstva tokom Atiline
vladavine, jer je on primenio neke naizgled jednostavne principe
da bi ujedinio plemena u snažnu naciju.
Atila je počeo ređe da dodeljuje visoke počasti za pojedinačne
uspešne poteze, a primamljive nagrade davao je onima koji su bili
verni novom nacionalnom cilju; time je Atila omogućio prevagu
svesti koja se rađala.
Poglavice više nisu mogle da izraze svoju odanost drugoj naciji
osim hunskoj. Ako bi odlučili da to učine, Atila bi ih smenio sa
položaja.
Huni više nisu bili nomadska plemena koja lutaju zemljom u
potrazi za plenom. Oni su sada imali novi cilj! Oni će vladati
svetom! 6
Sada, pod Atilom, varvari kojih su se Carstvo, pa čak i udaljene
nacije toliko plašili, imali su strategiju za svoja lutanja.
Kad god je to bilo moguće, Atila je širio svoj uticaj
diplomatijom, pomoću veština koje je naučio kao dečak na
rimskom dvoru. Kada ne bi uspeo da ostvari svoje ciljeve
miroljubivim sredstvima, Atila bi pokrenuo svoje žestoke' horde, a
zatim bi pokušao nove pregovore kako bi sela i narodi došli pod
njegovu vlast.
Atila je svojom magnetskom privlačnošću, uticajem i možda

6
U slobodnoj interpretaciji zasnovanoj na istoriji i legendi, može se
pretpostaviti da je Veliki kineski zid izgrađen kako bi se mongolskim
hordama – možda čak i Atilinim hordama – sprečio ulazak u ogromnu kinesku
zemlju.
šarmom, pomoću kojih je i uspeo da ujedini Hune, izazivao toliko
strahopoštovanje svojih ratnika i poglavica da su ga oni obožavali
– neki od njih čak kao boga.
Tokom vladavine Atilina moć je toliko narasla da su mu se
poglavice, ne želeći da ga uvrede i iskuse njegov bes, jednostavno
pokoravali bez ikakvog otpora.
Čineći sve ono što je zahtevao njegov položaj, Atila je
pokazivao strpljivost – a ne brzopletost – i razborito rasuđivanje;
njegov plan bio je izgrađivan godinama. Taj plan je predviđao
dobro osmišljen niz događaja što je i dovelo do Atilinog kratkog
ali potpunog upravljanja nacijom varvara koja je, izvesno vreme,
predstavljala strah i trepet u celom svetu.

ATILA O „ODGOVORNOSTIIVIA POGLAVICE”

Tokom godina zapazio sam da se nacije, plemena i manje grupe

uzdižu i propadaju u zavisnosti od snage njihovih vođa i od
sposobnosti njihovih vođa da izvršavaju obaveze na svom
položaju – tako da najpre gledaju dobrobit naroda.
Korupcija Rimskog carstva je dobrim delom rezultat blistavog
ali praznog života koji žele da vode njegove vođe. Oni su izgubili
osećaj za nacionalne ciljeve i angažuju strane vojske da obavljaju
zadatke iz nadležnosti rimskih legija.
Oni žele da steknu položaj i ugled političkim manevrisanjem,
zanemarujući principe po kojima se meri nečija uspešnost, kao i
izuzetnu važnost zajedništva. Njihovo vođstvo se, dakle, zasniva
na klimavim temeljima i površnoj odanosti.
Mi jesmo mlada nacija ujedinjenih plemena, ali imamo jaku
tradiciju koja nas povezuje na mističan način. Moramo iskoristiti
tu suptilnu vezu kao osnovu za izgradnju moćnih, trajnih veza koje
su neophodne za našu zajedničku sudbinu.
Naše vođe – vi, poglavice i poštovani ratnici, okupljeni ovde
večeras – morate biti svesni odgovornosti koju podrazumeva
određeni položaj.
 Pošto većina od vas ne zna mnogo iz oblasti koju ja, Atila,
nazivam odgovornošću položaja, ja vam sada nudim svoje savete o
toj temi.
■ Poglavice i vođe na svakom podređenom položaju treba da
stvore atmosferu u kojoj će rukovoditi. Ta atmosfera može da se
menja isto tako kao što se menjaju i godišnja doba. Mi, ipak, ne
možemo da utičemo na vreme, ali naše vođe mogu da utiču na
raspoloženje u plemenima.
■ Prema tradiciji upravljanja, vođe su obavezne da uspostave i
poštuju poredak u okviru kojeg se njihovi Huni sude, nagrađuju,
kažnjavaju ili zatvaraju. Bez takvog poretka sa kojim su upoznati
svi Huni, narod živi u haosu.
■ Svojim delima, a ne rečima, vođe razvijaju moral, časnost i
osećaj pravičnosti kod vojskovođa koje su im podređene. Vođe ne
mogu da govore jedno, a rade drugo.
■ Vođe moraju da stvore visoko međusobno poverenje
podređenih, kao i među onima koji su im ravni ili nadređeni.
■ Vođe moraju da pridaju veliku važnost kvalitetnom
obavljanju poslova i ne smeju da tolerišu one koji se toga ne
pridržavaju.
■ Vođe treba da očekuju da njihovi podređeni rade sve bolje i
bolje zbog novih znanja i iskustava koja stiču.
■ Vođe moraju da podstiču kreativnost, slobodu delovanja i
inicijativu svojih podređenih sve dotle dok je to u skladu sa
ciljevima plemena ili nacije.
■ Vođe moraju da usmeravaju svoje Hune i nikada im ne smeju
dozvoliti da lutaju bez cilja.
■ Poglavice stiču veći ugled i plen nego njihovi Huni. Zato ja,
Atila, od njih očekujem više nego od drugih ljudi.
■ Poglavice i njima podređene vođe moraju da budu svesni
obaveza koje zahteva njihov položaj. Ako nisu, kako će izvršavati
svoje obaveze?
■ Poglavice moraju svojim Hunima jasno saopštiti ono što se
od njih očekuje. U suprotnom, Huni će verovatno uraditi nešto što
se od njih ne očekuje.
 ■ Poglavice često moraju proveravati svoje Hune kako bi
ustanovili da li ono što je urađeno odgovara onome što je
očekivano.
■ Poglavice nikada ne treba da zloupotrebe moć. Takvi
postupci prouzrokuju velika trvenja i vode ka pobuni u plemenu ili
naciji.
■ Poglavice podnose velike lične žrtve za dobrobit svojih Huna.
■ Poglavice ne smeju sebe stavljati ispred svojih Huna kada se
zalihe hrane smanje.
■ Poglavice moraju podsticati zdravu konkurenciju među
svojim ljudima, ali je moraju obuzdavati kada ona postane smetnja
plemenskim ili nacionalnim ciljevima.
■ Poglavice moraju shvatiti da je duh zakona važniji od slova
zakona.
■ Poglavice nikada ne smeju skinuti sa sebe odoru časti, morala
i dostojanstva.
■ Poglavice nikada ne smeju stupati u odnose iz sebičnih
razloga, da bi koristili svoje podređene, one koji su im ravni ili
svoje nadređene.
■ Poglavice moraju biti iskreno posvećene svojim dužnostima –
i tome podrediti sve ostaie ambicije.
I dalje bih mogao da pričam o odgovornostima vođa. Međutim,
teško bi bilo da ovaj put zapamtite više od onog što je rečeno.
To što sam vam ispričao ove noći jesu tajne uspešnog
rukovođenja bez obzira o kom položaju i nivou rukovođenja je reč.
Možda te tajne vama deluju kao nešto što svako zna. Možda njih
zaista svi znaju, ali se one, avaj, ne sreću tako često u praksi.
Sa ove besede oko vatre u logoru morate otići samo sa jednom
jedinom mišlju, sa mišlju da je uspeh rezultat napornog rada koji
mora da nadjača sve oblike nezadovoljstva i sve trenutke
malodušnosti. Uspeh se ne postiže pomoću složenih strategija. On
se postiže samo ako se savesno izvršavaju obaveze i prihvataju
odgovornosti na položaju na kome ste – ništa drugo ne donosi
rezultate.
Sada idite svojim Hunima i sutra ustanite sa novom odlučnošću
da sledite svoje vođe, da podržavate one koji su vam ravni i da
vodite svoje podređene; u suprotnom smo osuđeni da budemo
robovi Carstva.

10. Dobar znak u Akvileji: „Suština

odlučnosti"
Akvileja je bila impozantan prizor. Locirana visoko na obronku
brežuljka, okružena jarkom sa vodom kao preprekom, sa visokim i
debelim zidovima i ojačanim gradskim vratima – ona je bila
bastion Italije. Akvileja je znala šta znači invazija. Tokom dugog
niza godina odolevala je Germanima i različitim azijskim
plemenima.
U unutrašnjosti tvrđave bio je lociran dobro obučeni garnizon
koji ju je branio. Njene rezerve hrane i magacini bili su dovoljno
veliki da se izdrže duge opsade. Njeni stanovnici bili su odlučni da
ne predaju nikakvim zavojevačima svoja velika bogatstva stečena
trgovinom i obradom zemlje – bez obzira na to kako zastrašujuće
ti zavojevači izgledali.
Akvilejci se do tada nisu sukobljavali sa Hunima. Strah sa
kojim su posmatrali hordu bio je ug91 lavnom rezultat priča o
razornim hunskim napadima na druga sela i druge zemlje. Atilina
vojska bila je mnogobrojna. Preplavila je predeo oko tvrđave kao
roj skakavaca.
Pošto su do Akvileje došli nakon dve brze pobede nad drugim
utvrđenim gradovima, Huni su postali nestrpljivi tokom ove duge
opsade. Hrane za ljude i životinje bilo je sve manje. Horda je bila
uznemirena – voljna da krene u napad na druge delove Italije.
Međutim, osvajanje Akvileje bilo je od suštinske važnosti za
Atilin plan da pregazi Carstvo.
Borbeni duh je pao. Plemenske poglavice su osporavale Atilinu
taktiku. Ljudi su jeli mrtve konje jer su sledovanja bila smanjena –
situacija u kojoj su se nalazili Huni postajala je svakim danom sve
gora.
To više nije bila ona stara horda. Atila je izmenio mnoge
tradicionalne običaje. Sada je to bila disciplinovana vojska koju je
vodio kralj dovoljno strpljiv da radi na ujedinjenju Huna oko
četrdeset godina.
Atila je okupio svoje ratne komandante na večemje većanje.
Objavio je da je cena opsade postala previsoka. Oni će zato
zaobići Akvileju sledećeg jutra. U zoru, Huni će početi da se
spremaju za marš.
Sledećeg dana, želeći da još jednom pogleda grad koji će morati
da osvoji nekom dmgom prilikom, Atila je primetio rodu kako leti
iz Akvileje sa svojim mladima ispred sebe. To je bila sudbina –
dobar znak koji će promeniti tok događaja.
Objavljujući da životinje mogu da predosete razvoj događaja
pre ljudi, Atila je naredio svojoj vojsci da sledi taj nagoveštaj sila
koje čovek ne može da pojmi. Oni će sada napasti, umesto da
zaobiđu Akvileju.
Opremljena katapultima i visokim merdevinama, hunska horda
je uz ovaj podstrek izvela sjajan napad. Grad je pao uprkos
iskustvu i uspešnom odolevanju invazijama u prošlosti. Bila je to
brza pobeda. Akvileja je ostaLa u plamenu, a njena velika
bogatstva bila su pridodata plenu već ranije nakrcanom na Atilina
zaprežna kola.
Sudbina je ostvarena uz pomoć strpljenja i sposobnosti da se
oseti pravi trenutak za akciju.

ATILA O „SUŠTINI ODLUČNOSTI”

Naše prekaljene poglavice postale su mudrije zbog stečenog

iskustva i znaju kada treba započeti akciju, a kada je najbolje još
razmišljati. S druge strane, naši mladi, ambiciozni Huni, nestrpljivi
da pokažu svoju veštinu, često će se upustiti u akcije koje će
doneti poraz, njima, njihovom plemenu, a možda i naciji.
Takva žustrina ne priliči onima kojima je dat zadatak da vode.
Sve poglavice moraju da nauče da pobedu zadobija onaj ko zna ne
samo šta da učini već i kada da to učini.
Mladi Huni uče da koriste oružje – da savladaju upotrebu luka,
koplja, lasa – i da budu vešti u sedlu. Oni uče prednosti brze akcije
na bojnom polju. Oni uče da smelo koriste sve te sposobnosti.
Kao njihovi mentori, mi ih učimo da preuzmu inicijativu, da
neguju hrabrost i duhovnu snagu po kojoj se vođe razlikuju od
sledbenika. Međutim, moramo im objasniti i glavne karakteristike
vođe koji uspeva da pređe odlučujuću milju koja deli sporadičan i
prividan uspeh od odlučnog nastupa u svakoj situaciji. Jedna od tih
karakteristika je odlučnost.
Sada ću vama, poglavicama, dati savete kako da steknete
veštinu odlučnosti.
■ Iskrena rešenost da se učini prava stvar karakteristika je
razboritog odlučivanja. Odgovorno donesene odluke obično
kasnije ne treba ispravljati.
■ Mudar je onaj poglavica koji ne donosi odluku kada ne
razume problem. U odlučivanju, mudrost treba da bude jača od
smelosti.
■ Poglavica treba da dozvoli onima koji su mu podređeni da
donose odluke u okviru svoje nadležnosti. Slab je poglavica koji
sve odluke donosi sam iz straha da bi mogao da izgubi kontrolu.
■ Poglavica ne treba da navodi okolnosti koje se jave u
određenom trenutku kao izgovor za svoju nespremnost da donosi
odluke iz njegove nadležnosti. Neodlučnost postaje sve izraženija i
izraženija ako nismo u stanju da prihvatimo odgovornost koju
zahteva naš položaj – bila ta odgovornost velika ili mala.
■ Poglavica koji nije u stanju da prihvati punu odgovornost za
donošenje odluka – ili onaj koji okrivljuje druge za svoje loše
odluke – slab je i nedostaje mu jedna suštinska, prirodna osobina
vođe.
■ Odluke su retko savršene. Najbolje odluke su obično samo
one logičke alternative koje su mudrije od drugih. Kada svoju
okolinu morate dugo da ubeđujete kako biste dobili podršku I za
svoju odluku, to obično znači da je odluka loša. – Ako bi posledice
neke vaše odluke bile i suviše teške da bi se mogle podneti,
potražite neku drugu mogućnost. Treba misliti na druge kada se
donosi teška odluka koja će, neizbežno, imati privremene ili trajne
negativne posledice makar i na mali broj Huna.
■ Bitno je znati kada da se donese odluka, a uz to treba znati i
kada da se odloži donošenje odluke. Nestrpljive poglavice često
srljaju u prevremenu akciju.
■ Možda je osećaj za pravi trenutak presudan elemenat u
odlučivanju. Spremnost da se povuče potez nakon što se dobro
promislilo predstavlja važan princip odlučnosti.
■ Kada se odlučuju za neku alternativu, mudre poglavice traže
ono rešenje u kojem dobre strane pretežu u odnosu na rizik i cenu
koja se mora platiti zbog te odluke. Prave poglavice donose odluke
u duhu opšteg dobra.
■ Poglavice treba upozoriti da zaključke ne donose prebrzo
kada se ima dovoljno vremena, pa postoji mogućnost da se još
malo razmisli o onome što se namerava učiniti.
■ Mudre poglavice često u naizgled nebitnim detaljima nalaze
presudne elemente na osnovu kojih donose ispravnu odluku. Da bi
se u tome uspelo, treba znati kako da se pronađu takvi detalji i
kako da se uoče presudni elementi.
■ Skepticizam može da bude od pomoći jer isključuje
prevremene odluke. Kada poglavica ne može da se odluči, dobro
je da ponovo postavi problem.
■ Poglavice treba da svojim podređenima prepuste samo one
odluke koje po njihovoj proceni ti podređeni treba da donesu. Isto
tako, poglavice koje nepotrebno same donose odluke umesto vođa
koje su im podređene umanjuju realnu mogućnost da mlade
poglavice uče i razvijaju se procenjući samostalno i snoseći
posledice za svoje odluke.
■ Poglavica ne pokazuje dovoljno inicijative u donošenju
odluka ako inicijativu ima samo kada su u pitanju laki zadaci.
Inicijativa se mora pokazati i kada se suočavamo sa teškim
rizičnim zadacima. Pouzdan znak slabog poglavice je oklevanje da
se bilo šta učini zbog straha od neuspeha.
■ Sumnja i odlaganje nekog poglavice često ukazuju na to da je
on nezasluženo unapređen. S druge strane, mi se često nalazimo u
nesrećnim situacijama u kojima previše poglavica donosi previše
odluka uz premalo mudrosti.
■ Poglavice moraju da izbegavaju odluke koje su povoljne za
njih a štetne za njihove Hune. Svaka odluka je prilika da se
poboljša položaj Huna, plemena i nacije.
■ Poglavice ponekad uoče da se ispravnost određene odluke
može nakon izvesnog vremena dovesti u pitanje. Stoga oni treba
da učine svaki mogući napor da bi njihove odluke u budućnosti
bile ispravnije – tako što će izvlačiti pouke iz ranije donesenih
odluka.
■ Potrebno je manje hrabrosti da se kritikuju odluke drugih
nego da se ostane pri sopstvenoj odluci.
■ Bez obzira što to možda deluje paradoksalno, ponekad se
najbolje odluke donose kada se isključe emocije koje se javljaju
kao reakcija u vezi sa određenim problemom.
■ Dobro je imati na umu da su poglavice, uglavnom, nagrađene
za odluke koje donose. S druge strane, Huni većinom bivaju
nagrađeni u zavisnosti od toga kako podržavaju i izvršavaju te
odluke.
■ Samopouzdanje je od presudnog značaja za sticanje
odlučnosti, jer bez samopouzdanja poglavica ne može biti odlučan
u opasnim situacijama.
■ Na kraju treba reći cia vizionarstvo, motivisanost, energija,
usredsređenost na cilj, mudra upotreba sredstava, kao i vera da će
se sudbina ostvariti ako se ulože adekvatni napori, jesu
karakteristike izuzetnog poglavice.
Vi poglavice morate učiniti dodatne napore i uporno razvijati
crtu odlučnosti. Ako budete instinktivno ili na osnovu činjenica
osetili kada je pravo vreme za akciju, zabeležićete značajan uspeh.
Odlučnost u rukovođenju nekom akcijom podrazumeva veliki teret
odgovornosti. Od odlučnosti često zavisi da li ćete pobediti ili biti
poraženi. Mi ne smemo oklevati da delamo, ali isto tako ne smemo
pre vremena i na brzinu donositi odluke koje će možda biti na našu
štetu.

11. Čuvari konja: „ Veština podele

odgovornosti"
Isto kao što je jahaču koji sjaše – dok se ne vrati svom
vatrenom hatu – potreban čuvar konja, Atili je bila neophodna
pomoć njegovih poglavica da bi se postarao za sve obaveze za
koje je trebalo da se postara.
Kad je počeo da radi na ujedinjavanju različitih plemena, Atila
je prvo nameravao da pridobije za svoj cilj one poglavice koje je
bilo lakše ubediti da stupe u savez sa njim. Tako je iza sebe imao
impozantan broj sledbenika kada je kasnije pokušavao da pridobije
moćnije poglavice.
Kao kralj, Atila nije mogao da nadgleda svaku akciju svoje
nacije, njenih plemena i njenih poglavica. Bila mu je potrebna
iskrena odanost pouzdanih poglavica kojima bi mogao da poveri
taj zadatak.
Hunska nacija se sastojala od nezavisnih plemena koja su dugo
lutala i prodavala svoje usluge za bilo koji cilj uz odgovarajuću
cenu – a ta cena su mogli biti kratkotrajni dobici od pljačkanja, a
možda čak i trenuci varljivog mira.
U poglavica i njihovih plemena se donekle smanjio osećaj
poštovanja prema Atili kao članu hunske kraljevske porodice – on
dugo nije bio u njihovim logorima pošto je svoje detinjstvo proveo
kao talac na rimskom dvoru.
Strpljivo čekajući, kao što pauk čeka svoj plen, Atila je polako
tokom vremena gradio poverenje i sakupljao sledbenike od kojih
je kasnije birao poglavice i poveravao im deo odgovornosti za
nacionalno ujedinjenje. To je mogao da uradi svestan rizika da oni
svoju sudbinu opet mogu vezati za druge poglavice ili za neke
strane vođe.
Prenošenje dela odgovornosti na druge bilo je vrlo rizično;
međutim, bez prihvatanja takvog rizika Atila bi, nažalost, mogao
da vlada samo plemenom svoje kraljevske porodice, a njegove
veće ambicije da ujedini plemena u moćnu naciju bi propale.

ATILA O „VEŠTINI PODELE ODGOVORNOSTI”

Naša nacija ne može opstati kao dominantna svetska sila ako

njome rukovodi samo jedan čovek. Čak i ja, Atila, ne mogu da
ostvarim za vas ono što vi niste voljni da ostvarite sami. Morate
biti spremni da prihvatite odgovornosti koje ja, po svojoj proceni,
prenesem navas. Isto tako, i vaše obaveze su i suviše obimne da
biste ih vi sami izvršili. Vi morate prepustiti vođama koje su vam
podređene one obaveze koje odgovaraju njihovom položaju.
Naša nacija je toliko velika i složena da čak ni takvi kao ja,
Atila, ne mogu da usmeravaju i predvode svaku akciju. Ja moram
vama kao poglavicama različitih plemena da poverim određene
važne dužnosti. Ako mi to ne uspe, naša nacija biće osuđena da
luta razdeljena u male grupe nomada.
Skupili smo se ovde da bih vam ja preneo svoje savete o podeli
odgovornosti kao principu rukovođenja koji je suštinski značajan
za vaš uspeh kao poglavica.
Zdrav razum, iskustvo, kao i obim dužnosti koje pripadaju
određenom položaju nalažu da se izgradi poredak u kome se
odgovornost deli. Ja ne mogu da vam dam savete za svaki
pojedinačni slučaj podele odgovornosti. Ipak, mogu vam dati opšte
savete koji će vam pomoći da naučite veštinu podele odgovornosti
i kako da tu veštinu primenite.
Dobro naučite ove principe; u protivnom će teret vaše
odgovornosti biti i suviše veliki da biste mogli da izvršite sve
obaveze za koje ste zaduženi.
 ■ Poglavice nikada ne treba da povere drugima one obaveze
kojima oni sami treba neposredno da se pozabave.
■ Aktivnosti koje ne zahtevaju neposredno angažovanje
poglavice treba poveriti onima koji su najsposobniji da ih izvrše.
■ Onima kojima dodeljuju zadatke mudre poglavice predaju i
ovlašćenja i odgovornost za njih.
■ Mudre poglavice uvek smatraju da su njihovi podređeni
odgovorni za zadatke koji su im dodeljeni.
■ Čestite poglavice prihvataju punu odgovornost za sve zadatke
– čak i za one koje su preneli na svoje podređene.
■ Kada neki poglavica prenese određene obaveze na druge, on
nikada ne treba da se meša u izvršavanje tih obaveza kako njegovi
podređeni ne bi pomislili da te obaveze nisu u potpunosti njihove.
Takva polovična dodela obaveza izaziva bes u srcima podređenih.
■ Kada se to od njega traži, poglavica treba da pomogne svom
podređenom oko zadataka koje mu je dodelio – u suprotnom
podređeni možda neće uspeti da izvrši obavezu jer još nije
dorastao tom zadatku.
■ Budite svesni da poglavica ne može sam da izvrši svaku
obavezu koju zahteva njegov položaj. Ako se ispostavi da neki
poglavica to može, tada vođa treba da shvati da taj poglavica
upravlja vrlo malim delom poslova ili ničim.
■ Sposoban poglavica preneće važne zadatke čak i na neiskusne
ljude koji su mu podređeni da bi ispunio svoju misiju – razvio
veštine svojih podređenih i pokazao im svoju odanost i svoje
poverenje.
■ Poglavica treba da se okruži podređenima kojima, po
njegovoj proceni, može da poveri zadatke. U suprotnom, sam
mora da izvršava kako obaveze koje zahteva njegov položaj, tako i
obaveze koje zahteva položaj tih podređenih.
■ Poglavica nikada ne treba da kažnjava podređenog koji nije
uspeo ako je dao sve od sebe da izvrši preuzetu obavezu.
■ Poglavice treba da podstiču svoje podređene da budu
kreativni kad izvršavaju preuzete obaveze.
■ Podredeni nikada neće razviti svoje sposobnosti ako njihov
poglavica uvek u potpunosti propisuje kako treba izvršiti obaveze
koje je preneo na njih.
■ Mudar poglavica pomoću veštine podele odgovornosti
povećava svoj uticaj i svoju sposobnost da služi naciji.
To su svi saveti o ovoj temi kojih sada mogu da se setim.
Možda je tako i najbolje, jer ne želim da vas zamaram posustalim
mislima.

12. Plen: „Nagrađivanje svojih Huna"

Pošto su dugo bili taoci nomadskog načina života, a njihov
opstanak je zavisio od plena koji su tovarili u svoja zaprežna kola,
Hune su zanimali prvenstveno slava i plen koje su kao neustrašivi
ratnici sticali u svojim pohodima.
Plen, ono što se opljačka nakon pobede, bio je za mnoga hunska
plemena glavni izvor sredstava za život. Međutim, i Hune su
pljačkali, pa su ih drugi narodi, koji su takode voleli bogatstvo
stečeno pljačkom, često terali sa teritorija što su upravo osvojili.
Zbog svoje gladi za slavom i plenom opljačkanim u
pobedonosnim bitkama Huni su često zaboravljali svoje bogove i
junake i gubili iz vida nacionalne ciljeve. Pljačkanje je za Hune
prosto bilo deo uobičajenog ponašanja nakon bitke.
Hune su nove mogućnosti za pljačku privlačile više nego
plaćanje unapred za neku uslugu. Rat je bio njihov način
preživljavanja. Njihov nomadski način života zahtevao je
periodično punjenje zaliha i oni su to činili pljačkom, svaki put
kada bi se magacini – njihova zaprežna kola – ispraznili.
Atila je razumeo te običaje. Znao je da Hune pokreću toliko
snažne unutarnje želje da su plemena, prosto zato da bi mogla da
uživaju u ratnom plenu, često postajala plaćenici stranih naroda i
kretala u pohode čak i protiv drugih hunskih plemena.
Njegova uloga bila je da zauzda tu želju za kratkoročnim
dobitkom i da postigne da se plen raspodeljuje kao nagrada za
disciplinu i trud uložen za dobrobit hunske nacije – i on se toga
posla prihvatio kada je rešio da ostvari izuzetni potencijal svoga
naroda.

ATILA O „NAGRAĐIVANJU SVJIH HUNA”

Plen je postao moćna sila koja raspaljuje duh vaših ratnika,

goneći ih da svoje sposobnosti ustupe svakoj naciji koja ih
namami u svoju službu obećavajući im dobit.
Vi, kao vođe svojih plemena, i ja, Atila, kao kralj Huna,
moramo iskoristiti tu žeđ za plenom da bismo stvorili
organizovanu raspodelu nagrada onim Hunima koji svojevoljno
ustupaju svoje usluge našoj naciji kako u bitkama tako i van njih.
Plen, kao takav, najčešće je kratkoročna korist na koju su Huni
navikli kao na svoju platu za vođenje rata. Mi moramo i dalje
priznati našim ratnicima pravo da pljačkaju, ali u isto vreme
moramo obezbediti i nagrade za one postupke na bojnom polju
koje mi odobravamo.
Kontrola neobuzdane želje za plenom u našoj hordi je
neophodna da bi naša civilizacija trijumfovala nad varvarskim
običajima. U tu svrhu, ja, Atila, nudim vam smernice o tome kako
da nagrađujete svoje Hune.
■ Nikada nemojte nagrađivati Huna koji je učinio manje od
onoga što se od njega očekuje. Ako to budete činili, on će
posumnjati u vašu spremnost da nagrađujete prave postupke pa će,
što je još gore, očekivati nagradu za ona dela koja vi ne
odobravate.
■ Nikada ne nagrađujte Huna za svaki postupak koji je dobro
izveo. Ako to budete činili, on u vašem odsustvu neće raditi ništa
ili neće raditi ako ne bude siguran da će dobiti nagradu.
■ Dodeljujte male nagrade za male zadatke. Ostavite gomile
plena za opasne, hrabre, velike poduhvate i za uspešne postupke
vredne pohvale.
 ■ Hvalite one koji su jednostavno dobri Huni. Njihova potreba
za nagradom obično je jedna ka snazi njihove ambicije. Oni koji
ne žele baš ništa da rizikuju izgleda da najviše cene bez bednost.
Zato takvima kao nagradu i dodelite sigurnost – i ne odvajajte za
njih veliki deo ple na – kako ne bi stekli pogrešan utisak da se
najviše nagrađuju oni koji samo otaljavaju svo je obaveze.
■ Iskrena briga za vaše Hune i smisleno druženje sa njima
podići će njihov borbeni duh i podstaći ih da budu smeliji.
■ Naučite svoje Hune da plen iz bitke nije ništa drugo nego
plata za njihove usluge. Gomile plena, unapredenja i priznanja za
izuzetne podvige treba sačuvati za one koji čine više od onoga što
je njihova obaveza.
■ Pokažite interes i za porodice svojih Huna, pa proveravajte da
li imaju dovoljno zaliha hrane. Podelite svoje bogatstvo sa onima
koji su odani, a u neimaštini su. Oni će vas sigurno spremno slediti
i do pakla, ako ustreba.
■ Više brinite o nagrađivanju svojih Huna nego o nagrađivanju
samog sebe. Nagrade koje ćete vi tako dobiti daleko će prevazići
vaša najsmelija nadanja i snove.
■ Nikada nemojte dati Hunu nagradu koju vi sami ne cenite.
■ Nikada ne potcenjujte sposobnost Carstva ili drugih
neprijatelja da zadobiju podršku i odanost onih Huna na koje vi ne
obratite dovoljno pažnje ili koje ne nagradite po zasluzi.
■ Velikodušno delite male znake poštovanja – oni će se
višestruko isplatiti kroz odanost i hrabro ponašanje.
Ne mogu vam dati savet baš o svim nagradama niti o tome koje
su nagrade prikladne u nekoj specifičnoj situaciji. Vi, kao
poglavice, morate biti u stanju da to sami procenite, polazeći od
izloženih principa i stvarajući sistem organizovanog nagradivanja
kojim će se kovati odanost vaših Huna.
 13. Atila i Papa: „Veština pregovaranja"
Proređena sledovanja, zagadene zalihe vode, velike vreline,
bolesti i opšta bezvoljnost podrili su moral hunske horde godine
452. nove ere. Osvajanje Italije, mada za Atilinu vojsku
neočekivano uspešno, nagrizlo je izdržljivost Huna.
Na rimskom dvoru, Valentinijan je ignorisao savet Ecija, koji je
pao u nemilost. Pošto se posavetovao sa svojim generalima i
senatorima, Valentinijan je procenio da rimska vojska nije
sposobna da izvojuje pobedu nad novom vojskom koju je poveo
Atila. Izgledalo je da su pregovori o miru jedina nada za opstanak
Rima.
Ali koga da Valentinijan pošalje da pregovara sa moćnim
Atilom? Prema kome je Atila osećao dovoljno poštovanja da bi
uopšte razmatrao molbu za mir?
Hrišćanski svet je gajio veliko poštovanje prema papi Lavu I.
On je bio božji čovek, elokventan i obrazovan, pa ga je čak i
imperator Valentinijan konsultovao u teškim trenucima.
Atilina vojska zauzela je položaje kod Mantove. Rim je
svakako uskoro mogao biti u plamenu, a horda je mogla isprazniti
njegove podrume i opljačkati njegove riznice. Bilo je vreme za
hitnu akciju.
Valentinijan je pozvao ostarelog papu da skupi pratnju, te da
krene ka Atilinom logoru i da pregovara o miru i poštedi Rima –
poslednjem uporištu Carstva.
Ta taktika je zapanjila Ecija. Znao je da bi Atilina vojska bila
poražena, kao što je bila poražena kod Salona, kada bi Carstvo
samo odugovlačilo početak bitke. Međutim, Ecije nije bio
konsultovan i Valentinijanov plan je sproveden u delo.
S druge strane linije bitke koja se primicala, Atila je oklevao.
Bojao se da mu Rimljani ne nanesu još jednan poraz. Ali ipak,
njegov bes je buktao zbog poniženja koje je doživeo u Rimu kad je
bio mlad. Njegova zakletva, data tajno dok je bio dete, bila je da
će jednog dana uništiti palatu, trijumfalne kapije i crkve u Rimu,
gradu koji je prezirao.
Izviđač se vratio u Atilin logor i obavestio ga o pokretima
rimske vojske. Sada već disciplinovana horda brzo je zauzela
položaje. Pokret za završno ogledanje sa rimskim legijama je
započeo.
Ubrzo pošto su Huni krenuli, izviđač je opet došao. Zbunjen,
obavestio je Atilu da se nisu pokrenule legije Carstva, već se
prema Hunima kreće povorka sveštenika i monaha. Povorku je
predvodio jedan starac bele brade, obučen u belo, na belom hatu.
Zaustavljajući pokret horde, Atila, na gizdavom crnom ratnom
konju Vilamu, pojahao je napred sa nekoliko ratnika da bi se
raspitao o nameri neočekivane delegacije.
Zaustavljajući svoje ratnike na obali reke, Atila je upitao
stranca za njegovo ime. „Lav”, glasio je odgovor.
Atila je jašući prešao reku da bi pristupio tom neobičnom
emisaru rimskog dvora.
Tu, na drugoj obali, Atila i papa su održali većanje čiji sadržaj
nikada nije otkriven.
Bez obzira na to kakve razloge istorija ili legenda navodile,
sudbina je htela da Rim bude pošteđen. Jer Atila se, posle
izvesnog vremena, vratio svojoj moćnoj hordi i usmerio je prvo na
sever, a zatim natrag, ka domovini u dolini Dunava.

ATILA O „VEŠTINI PREGOVARANJA”

Nije lako poučavati tehnike pregovaranja, ali svaki Hun i svaki

poglavica treba da nauče veštine koje je korisno znati kad se
pregovara. Te veštine se mogu savladati samo učenjem na osnovu
prethodnog iskustva.
Moji pregovori u vreme kada se činilo da je pobeda izvesna,
delovali su čudno mojim poglavicama i ratnicima, nestrpljivim da
opljačkaju Rim. Ali i u našem interesu je bilo da se zastane.
Nepoznavanje principa pregovaranja onemogućava vam da
shvatite moje razgovore za papom i kasnije povlačenje naše vojske
iz Italije. Zbog toga sam vas ja, Atila, okupio na ovom većanju da
bih vam otkrio kako da se ponašate kad treba da pregovarate za
dobro svojih Huna i plemena, a možda i cele nacije.
Sada ću svima okupljenima preneti svoje savete, nadajući se da
će vam pomoći da uvećate svoju mudrost i svoje veštine kada je
reč o suštinskom umeću vođe – pregovaranju.
■ Uvek pokazujte diplomatsku inicijativu na svim pregovorima.
Uvek budite u ofanzivi – nikada ne gubite kontakt sa svojim
neprijateljem. Zbog toga će vaš neprijatelj biti u nepovoljnijem
položaju i vi ćete voditi glavnu reč.
■ Uvek pregovarajte na najnižem mogućem nivou. Tako ćete
razrešiti sitne probleme pre nego što oni narastu i onemoguće
pregovore.
■ Nikada se u pregovorima nemojte oslanjati na sreću. Na svaki
razgovor dođite naoružani znanjem o snazi i slabostima
neprijatelja; poznavanje tajni neprijatelja ojačava vašu poziciju i
omogućava da neprijatelja uspešnije obmanete kada je reč o vašim
krajnjim ciljevima.
■ Neka pregovori budu tajni! Njih treba voditi iza zatvorenih
vrata – kako sam ja i činio sa papom Lavom. Samo politički
rezultati treba da budu objavljeni. Kako se do njih došlo u
pregovorima treba da ostane tajna, jer se tako može očuvati obraz
pregovarača.
■ Vreme je vaš saveznik kada pregovarate. Ono smiruje strasti i
omogućava trezvenije raspravljanje. Nikada nemojte žuriti da
pregovarate.
■ Nikada nemojte igrati ulogu posrednika u pregovorima.
Posredovanje može da omogući trećoj strani da odlučuje o vašoj
sudbini. Tome pribegavaju samo slabi.
■ Nikada nemojte otežavati pregovore o neposrednim, manjim
pitanjima, nauštrb glavnog rezultata. Kada je reč o manjim
pitanjima, pomirljivost omekšava pristup vašeg protivnika.
■ U pregovorima morate preuzimati dobro promišljen rizik.
Pokušajte da predvidite svaki mogući razvoj i procenite šta će biti
povoljno za vas.
■ Uzmite u obzir raspoloženje u logoru vašeg neprijatelja.
Iskoristite neprilike i nemire koji tamo izbiju tokom pregovora.
■ Nikada nemojte precenjivati sopstvenu veštinu. Možda samo
pregovarate sa slabim sagovornikom. Mada je to sada srećna
okolnost, situacija neće uvek biti takva.
■ Nikada nemojte zastrašivati sagovornike.
■ Poštujte sve obaveze koje ste prihvatili tokom pregovora
kako vaš neprijatelj ne bi prestao da veruje vašoj reči u
budućnosti.
■ Zapamtite, slaganje, u principu, ne obavezuje i na slaganje u
praksi. Ono, međutim, može poslužiti da se sačuva obraz u nekom
trenutku.
■ Hrabro se suočite sa onim što je neizbežno. Imajte pomirljiv
stav onda kada bi otpor bio besmislen ili kada pobedu možete da
ostvarite samo uz previsoku cenu. Sa tim se možda nećete složiti,
ali vaša obaveza je da to učinite za dobro svih Huna.
■ Budite stalno svesni pravog trenutka. Predložite one
primamljive alternative koje odgovaraju situaciji u kojoj se tog
trenutka u pregovorima nalazi vaš sagovornik. U suprotnom, on će
odbiti vaše predloge.
Sada, vi moćne poglavice morate shvatiti jednu konačnu,
jednostavnu činjenicu. Nikada nije mudro ostvariti bitkom ono što
se može ostvariti pregovorima, bez prolivanja krvi. Neka se vaši
ratnici izlože opasnosti zbog važnijih ciljeva koji se ne mogu
ostvariti bez vođenja bitke.
Ovim mislima završavam savete o veštini pregovaranja.
Zapamtite ovo okupljanje kako biste uvek mogli da vodite
pregovore za dobro naše nacije dok ostvarujemo svoju sudbinu da
osvojimo sve što leži pred nama.
 14.Preživeti poraz: „Sutra je novi dan"
Mada mu nisu bili nepoznati mukotrpan rad, borba, obmane i
drugi izazovi sa kojima se vođe redovno suočavaju, Atila nije
navikao na poraz na bojnom polju niti je na poraz bio spreman.
Tek je Ecije, njegov doživotni neprijatelj, uspeo da povede
rimske legije tako vešto u bitki kod Salona da je razbio Atilinu
moćnu hordu i naterao je na povlačenje.
Atilina volja je bila uzdrmana! Njegova vera u sudbinu ga je
napustila! Okrenuo se sebi, ignorišući neko vreme zbrku, viku i
jauke u ranjenoj hordi koja je hitala ka bezbednijim krajevima.
Dok je lutao po logoru i razmišljao o greškama učinjenim toga
dana, Atilu je u tom najcrnjem trenutku njegove vladavine obuzela
malodušnost. Da li je postao žrtva neostvarivog cilja? Zar više nije
gospodar sveta?
Prolazeći kroz sve unutarnje lomove koji idu uz velika
razočaranja, Atila je patio kao i sve odgovorne vođe u takvim
situacijama.
Pa ipak, crpeći unutarnju snagu iz tvrdoglave istrajnosti,
odlučnosti i izuzetno snažne volje, Atila je obnovio svoju
emotivnu energiju i ponovo uspostavio kontrolu nad sobom.
Njega ništa neće odvući od njegovih ambicija! On će
reorganizovati svoju vojsku! Uvešće nove običaje u svoj narod!
Huni će se ponovo uzdići! Sutra je novi dan!

ATILA: „SUTRA JE NOVI DAN”

Ja, Atila, kralj Huna, sazvao sam ovaj zbor poglavica i moćnih
ratnika da bih vam dao podstrek. Osim toga, moja namera je da
raspalim vatre vaše emotivne čvrstine kako, suočeni sa
razočaranjem, ne biste pali u beznade.
Bilo je gorko iskustvo pretrpeti tako težak poraz kakav mi je
naneo Ecije. Mada mi je poznata usamljenost vođa – kada ih
izdaju oni kojima veruju i kada dodu trenuci malodušnosti –
jednostavno nisam bio pripremljen da pretrpim bol tako teškog
poraza – i svoju kasniju zbunjenost – koje sam doživeo u
Katalaunskoj niziji.
Stoga me moj položaj obavezuje da vas, poglavice i buduće
poglavice, pripremim da se suočite sa razočaranjem i
malodušnošću.
Detaljan opis bitke kod Salona ovom prilikom možda ne bi
pomogao da razumete moje unutarnje patnje, a ni obnovljenu
odlučnost nakon te bitke.
Zato ću vam radije izneti određene savete koji vam mogu
pomoći da se suočite sa mogućim izazovima u budućnosti, jer ja
sam treba da prebrodim svoj poraz.
Stoga, saslušajte sledeće principe za suočavanje sa porazom.
■ Nijedan poglavica ne može da pobedi u svakom odmeravanju
snaga. Bez obzira na to da li ćete poraz doživeti u borbi za vođstvo
u plemenu ili na bojnom polju, bez obzira na to da li je povod
sukoba bitan ili nebitan – ponekad ćete izgubiti, bez obzira koliko
ste spremni na pobedu.
■ Ako shvatite da je poraz na bojnom polju ili u pregovorima
vrlo izvestan, priznajte to sebi. Suočite se sa tom činjenicom i
smesta preduzmite korake da svedete dobitak protivnika na
minimum i da se zatim vratite ostvarivanju svog cilja.
■ Treba se dostojanstveno povući ako bi nastavak bitke ili
pregovora o nekoj temi prouzrokovao dalje gubitke ili potpuno
uništenje vaših snaga. Da biste se vratili nekog drugog dana,
morate spasti sve ratnike i svu opremu koju možete da spasete.
■ Privremeni gubitak osećaja sopstvene vrednosti,
samopouzdanja i odlučnosti normalni su kada se doživi lični
poraz. Shvatite da morate proći kroz to mučenje kako biste iz svog
hunskog duha odstranili depresiju. Jadikujte, ako baš morate, ali
nemojte predugo razmišljati o svojim lošim trenucima da oni ne bi
zauvek zavladali vašim osećanjima.
■ Mudar poglavica pazi da ne izloži svoje Hune mogućem
porazu ako oni još nisu spremni da se na pravi način suoče sa
razočaranjem.
■ Mudro je razmotriti šta se sve može dobiti bitkom a šta
pregovorima pre nego što se započne bilo jedno bilo drugo.
Zamislite razvoj u oba slučaja. Razmislite o mogućim posledicama
vaših postupaka. To će vam pomoći da budete bolje pripremljeni
za najgoru varijantu.
■ Učite iz svojih poraza! Ako ne uspete da izoštrite svoj
upravljački instinkt posle suočavanja sa porazom, iz tog poraza
niste izvukli pouku, pa ste vi, a i vaši podređeni, ostali samo
bespomoćne žrtve.
■ Uvek imajte na umu da veliki ciljevi izazivaju najveći otpor –
pa čak i uskraćivanje podrške i odanosti sopstvenog naroda. Ako
lako ostvarite pobedu, morate ponovo razmisliti o tome da li su
vaši ciljevi vredni truda.
■ Dobro je poznata sledeća istina: što su veći vaši uspesi – vaše
pobede – to su veći otpor, prepreke i obeshrabrenja koje vaši
neprijatelji iznose pred vas. To treba i da očekujete! Nemojte
postati žrtva takvog ponašanja.
■ Znajte da će oni koji su vam ravni prezreti vaše najvrednije
napore, jer baš oni najviše gube kada ste vi u usponu. Ako vaše
postupke i vaše ambicije ne doživljavaju kao pretnju, vi
jednostavno težite nečem beznačajnom.
■ Sačuvajte deo svoje emotivne čvrstine za ona vremena kada
će vam trebati sva snaga kojom raspolažete da biste prevazišli
neku prepreku.
Nikada nemojte potrošiti svu svoju energiju u jednom jurišu
ako postoji i najmanja šansa da vas primoraju na povlačenje i
pregrupisavanje snaga.
Nažalost, vatra u logoru nije jasno obasjavala ovo savetovanje.
Iskoristite moju agoniju da nešto naučite. Neka spoznaja ovih
mojih tajni bude podsticaj koji će raspaliti vatre vaše odlučnosti da
povučete i pregrupišete svoje ambicije da uspete – ako to situacija
zahteva. Jer dokle god Hun diše, nije sve izgubljeno.
 14. Kosti prošlih karavana: „Naučne
lekcije"
Kad je pala noć, u Katalaunskoj niziji nalazilo se od 162.000 do
300.000 ubijenih Huna – to je bio rezultat bitke kod Salona u kojoj
je Ecije, Atilin doživotni suparnik, naneo Atilinoj vojsci jedini
poraz.
Na početku bitke, Ecije je primenio taktiku odugovlačenja.
Znao je da će neizvesnost o tome kada i gde će se desiti glavni
sukob iznervirati Atilu i oslabiti borbeni duh i odlučnost njegove
vojske.
Smeteni odlaganjem bitke, Huni su konačno krenuli u juriš
kasno popodne. Tlo se treslo od udara kopita hiljada i hiljada
hunskih ratnih konja, koji su glavačke uletali u bitku.
Stitovi rimske vojske su se postavili kao prepreka lavini strela –
Ecije je znao da će strele prethoditi sekirama i kopljima horde.
Metež se nastavio kada su Huni sjahali sa konja i počeli borbu
prsa u prsa sa dobro obučenom i disciplinovanom pešadijom
kojom je komandovao Ecije.
Zbog bronzanih šlemova i metalnih oklopa Rimljana kamene
sekire horde bile su beskorisne. Duga koplja i lasa samo su
smetala hordi kada je borba postala žestoka.
Ecije je iskoristio svoje poznavanje Atiline taktike da stvori
pobedonosnu prednost za latinske i franačke vojnike od kojih se
sastojala njegova vojska.
Izuzetni uspesi njegove horde u ranijim bitkama nisu pomogli
Atili u njegovoj želji da uništi moćnu neprijateljsku vojsku i
njenog vođu, Ecija. Za razliku od Ecija, Atila nije pripremio ni
sebe ni svoju hordu za bitku u Katalaunskoj niziji – bitku tako
hrabro vodenu, a izgubljenu.
 ATILA O „NAUČENIM LEKCIJAMA”

Mrski neprijatelj koga je predvodio Ecije u Katalaunskoj niziji

koristio se taktikom nepoznatom našim smelim ratnicima. Mnogo
naših hrabrih Huna je izgubljeno u bitki za koju ih ja jednostavno
nisam pripremio.
I suviše dugo smo se držali strategije koja podrazumeva brze
pokrete, nanošenje smrtnih udaraca dugim kopljima dok se jaše na
konjima i teglenje neprijateljskih vojnika lasom dok ne izdahnu.
Naša odora za borbu i naoružanje bili su prikladni samo za takve
situacije. Oni nisu prikladni za pešadijsku borbu protiv vojnika
opremljenih štitovima, šlemovima i okiopima. Mačevi neprijatelja
bili su nadmoćniji od naših kamenih sekira.
Nažalost, naš plan se i suviše oslanjao na prošle pobede. Naša
disciplina i naše strpljenje su bili uzdrmani jer smo bili
isprovocirani Ecijevom taktikom odugovlačenja. Bes naše horde je
dostigao vrhunac pre vremena, zbog čega smo pretrpeli poraz. Mi
nismo navikli da gubimo. Mi smo pobednici. Moramo dobro
razmisliti o kostima naših poginulih ratnika izbledelim od sunca.
Moramo reorganizovati svoje trupe i krenuti opet sa obnovljenom
snagom i osnaženim ciljem kako bismo neprijatelju naneli poraz.
Dok naričemo za onima koje smo izgubili i razmišljamo o
svojim patnjama, moramo izvući i važne lekcije iz svega što nam
se desilo ako hoćemo da se opet uzdignemo snagom borbenih
ratnika koji ne žele da budu ostavljeni na milost i nemilost
Rimljanima!
A sada ja, Atila, moram da vam prenesem spoznaje koje sam
stekao proučavajući kosti prošlih karavana.
■ Moramo stvoriti vojsku kojom se uspešno komanduje u bitki.
Moramo stvoriti nov plan bitke sa boljim rasporedom naših
poglavica i Huna. Moramo koristiti taktiku koja omogućava
kotrolu naših manevara.
 ■ Moramo se uzdržavati od toga da prerano i nepromišljeno
jurišamo u nepoznate situacije.
■ Moramo biti pripremljeni za novu taktiku koju koristi
neprijatelj. Neprijatelja moramo pažljivo posmatrati, pomoću
izviđača i špijuna, kako bismo otkrili i procenili njegove moguće
postupke.
■ Kada imamo odore za bitku i naoružanje lošije od
neprijatelja, nikada se ne smemo upuštati u sukob. Buduće bitke sa
Rimljanima zahtevaju od nas da pokrijemo svoje kožne kape
metalom, da metalnim štitnicima za grudi zaštitimo svoja tela i da
nosimo štitove kako bismo odbili udarce mača. Moramo koristiti
novoiskovane mačeve i odbaciti zastarele kamene sekire.
■ Naša veština konjanika mora se dopuniti novostečenim
pešadijskim veštinama. Pešadijska obuka će upotpuniti našu
sposobnost da vodimo rat.
■ Svom naoružanju moramo pridodati katapult. Ne možemo
očekivati da će se visoki zidovi rimskih tvrđava srušiti samo od
topota kopita naših ratnih konja.
■ Ne možemo se zavaravati da ćemo vladati Rimljanima i
osvojiti svet kao lutajuća nomadska plemena. Moramo izgraditi
svoje gradove. Ti gradovi moraju biti utvrđeni centri u kojima
ćemo stvarati svoje planove. Iz njih ćemo slati svoju dobro
obučenu i disciplinovanu vojsku – dobro opremljenu i naoružanu
novim, nadmoćnim oružjem.
■ Ne možemo očekivati da izmenimo svoje dugo negovane
tradicije, da reorganizujemo vojsku i izgradimo velike gradove bez
otpora u samom našem narodu. Među vašim poglavicama i
Hunima naći će se i oni čiji duh ne želi da napusti običaje iz
prošlosti. Bićemo strpljivi sa vama koji niste prosvetljeni. Ipak,
ako ne krenete našim novim putem i izazovete razdore,
izbacićemo vas iz naših redova.
■ Naše viđenje budućnosti mora biti zasnovano na snazi
prošlosti. Ipak, mi moramo predvideti i nove izazove i situacije. Za
mene kao vašeg kralja i za naš narod, koji očekuje da mi, njihove
vođe i ratnici služimo njihovim interesima i ambicijama,
neprihvatljivo je da još jednom doživimo ono što smo doživeli u
bitki kod Salona.
■ Nikada ne smemo zanemariti analiziranje prošlosti. Nijedna
kost izbledela od sunca nekog Huna palog u borbi ne sme proći
nezapažena dok se spremamo za budućnost i odbacujemo loše
postavljenu strategiju i nedisciplinu iz prošlosti. Moramo stvoriti
novu politiku i običaje prikladne za hunsko jedinstvo i jasno
odreden cilj. Moramo planirati da još jednom, i ovaj put zauvek,
nadjačamo sve neprijatelje i prevaziđemo prepreke na putu za
osvajanje sveta.
Sada, završavajući svoju besedu o lekcijama koje sam naučio
proučavajući kosti prošlih karavana, pre nego što se razidemo daću
vam još jedno zrno mudrosti. Nijednu korenitu promenu nije lako
sprovesti. Korenita promena je neophodna samo kada ne
uspevamo da učimo iz prošlosti kako bismo predvideli budućnost.
Najveći protivnik nameri da se napusti neefikasnost iz prošlosti
jeste vaše oklevanje da iskažete aktivnu podršku svom kralju kada
on za vas traži nov put ka ostvarenju onoga što je dobro za sve
Hune.

16. Pepeo pepelu: „Otići

dostojanstveno"
Njegova smrt bila je iznenađenje za sve. Desila se u vreme kada
je trebalo da povede svoju reorganizovanu moćnu vojsku u novi
pohod za osvajanje Carstva.
Atila je mrtav! Njegovi ratnici i poglavice bili su preneraženi!
Žene su kukale! Deca su bila preplašena! Njihov plemeniti kralj je
zauvek otišao! Hunska nacija je prerano izgubila centralnu figuru
svog jedinstva i svog ponosa, svog vođu.
Mada su još bili u šoku, njegovi visoki sveštenici su se
pripremali za ceiemoniju sahrane. Dok je Atila ležao na visokom
odru na glavnom trgu u Ecelburgu, crni konj je ponuđen kao žrtva
kada je slepi visoki sveštenik Kama upitao pokojne hunske duše
kako njihov kralj treba da bude sahranjen. Odgovor je glasio da
Atilu treba sahraniti u trostrukom kovčegu: prvom od zlata poput
sunca; drugom od srebra poput repa komete; trećem od gvožđa jer
je Atila bio od gvožđa. Da bi se otklonila i najmanja mogućnost da
njihov voljeni kralj bude uznemiravan u svom večnom snu, duše
su rekle Kami da Atilu treba sahraniti na dnu reke Tise. Sagrađena
je brana da bi se zaustavio deo toka Tise i grob je iskopan u koritu
reke.
Dok su hiljade ljudi pevali tužbalice koje su se mešale sa
kricima, dvanaest crnih konja je dovuklo kočije sa kovčegom do
grobnice. Konje je predvodio Vilam, bez jahača, ali osedlan i
prekriven crnim plaštom. Kraljevska porodica, plemići,
najugledniji ratnici i gologlave hunske velmože hodale su iza
kovčega.
Uz Hune su u povorci bili i ljudi iz savezničkih naroda, od kojih
je nekima trebalo i tri dana da doputuju; to more ožalošćenih je
nosilo na hiljade baklji dok je sunce zalazilo na zapadnom
horizontu. A tada, uz zvuk bubnjeva i truba u znak poslednjeg
oproštaja, Atila je položen na večni počinak. Brana je porušena i
voda je pohrlila da zaštiti grobnicu od svih budućih zala.
Čovek legenda je otišao. U budućnosti, njegovo ime će se
izgovarati kako sa poštovanjem tako i sa prezirom; tog čoveka će,
međutim, svi dugo pamtiti po delima kao Atilu, kralja Huna.

ATILA O „DOSTOJANSTVENOM ODLASKU”

Čast je dobiti bilo koji rukovodeći položaj i upravljati našim

Hunima ili plemenima. Prave vođe popunjavaju prazninu između
onoga što Huni mogu da urade bez vođe i onoga što mogu da
postignu samo sa vođom. Svaki poglavica je jedinstven po svom
ponašanju i ličnoj posvećenosti obavezama koje je preuzeo kada je
prihvatio svoj položaj.
Ubrzo pošto bude imenovan, novi poglavica se ili uzdigne ili
padne u očima svojih podredenih, onih koji su mu ravni i svojih
nadređenih. Ako mudro koristi svoja ovlašćenja, ako je zaista
posvećen pozivu i stara se da se sve obaveze izvrše, poglavici će
porasti ugled. Tada će zaslužiti odanost, poverenje, veru i
poštovanje svih Huna kojima upravlja, onih koji su mu ravni i svih
nadređenih. Neke zaista izuzetne poglavice će možda svojim
postupcima čak izazvati zavist onih vođa koje su manje uspešne na
svom položaju.
Ipak, između pravih poglavica i njihovih Huna razviće se
snažna povezanost. Huni će početi da oponašaju poglavicu, možda
i da ga pominju u svakodnevnom razgovoru. Oni će o njemu
možda pričati priče koje će kazivati o njegovoj hrabrosti, njegovim
karakternim osobinama i njegovim podvizima. Na kraju, Huni će
sa njegovim imenom na usnama jurišati i do samog pakla, jer je on
postao više od običnog poglavice – on je postao njihov poglavica,
onaj kome su oni ponosni da služe.
Kako vreme prolazi, desi se da i poglavice i Huni izgube
objektivnost i zaborave da vođa na bilo kom položaju mora da
izvršava i beznačajne zadatke. Novi zadatak, starost ili smrt će na
kraju krajeva značiti odlazak sa položaja čak i najiskusnijeg i
najvećeg poglavice.
Trenutak kada prethodni poglavica odlazi a novi se imenuje na
njegovo mesto, bolan je trenutak u životu onih koji su gajili
snažnu odanost i poštovanje prema starom poglavici. Taj prenos
vlasti, uticaja i moći mora se obaviti uz diplomatsku veštinu i po
protokolu tako da bude na dobrobit svakog Huna, svih plemena i
cele nacije. Zato ja i poglavicama i Hunima nudim sledeće savete
o dostojanstvenom odlasku.
■ Mudar poglavica se priprema za neumitan trenutak kada dođe
vreme da on ode i kada novi poglavica treba da preuzme njegov
položaj. Te pripreme treba obavljati postepeno da bi se izbegli
nepotrebna neizvesnost, pad borbenog duha ili poverenja.
■ Pošteno je da poglavica koji odlazi izrazi zahvalnost svima
onima koji su ga dobro služili, a posebno da pomene njihove
postupke koji su mu omogućili da bude jači i stabilniji.
■ Pošteno je da Huni iskažu poštovanje svom poglavici koji
odlazi, odajući mu priznanje i izražavajući zahvalnost za ono što je
učinio.
■ Pošteno je da poglavica koji odlazi izjavi kako veruje da će
novi poglavica dobro služiti Hunima, možda čak i poboljšati
situaciju u kojoj se nalaze. Takva izjava, makar data i samo forme
radi, smanjuje neizvesnost i strepnje Huna koji će živeti sa novim
poglavicom.
■ Pošteno je da poglavica koji odlazi napusti svoj položaj
zauvek i da nikada ne pokuša da se vrati tako što će uticati na
Hune kojima je nekada upravljao. Ako to ipak učini, on će podriti
autoritet i položaj novog poglavice. Takvi postupci starog
poglavice bi bili destruktivni čak i kada bi to od njega, na prvi
pogled naivno, zahtevali Huni koji su nekada verovali njegovim
savetima. Svaki zahtev takve prirode treba odbiti, a nekadašnji
poglavica treba ponovo da izrazi svoju odanost novom poglavici
tako što će uputiti Hune da traže savet od svog legitimnog vode.
■ Bez obzira na uslove pod kojima nekadašnji poglavica
napusti svoj logor – ma kako ti uslovi bili neprilični ili nečasni –
novi vođa nikada ne treba da podstiče dmge da govore o starom
poglavici bez dužnog poštovanja niti da toleriše takav govor. To
što se o nekom loše govori neće promeniti prošle događaje niti će
pomoći da Huni bolje razumeju šta se desilo. Time će se
najverovatnije samo okaljati ugled novog vođe.
■ Ako se odlazak desi pre vremena, bez ikakvih predznaka i
ako nije određen nov poglavica, u logoru će zavladati strašna
zbrka. To je najteža od svih situacija. Oni koji su najviši po rangu,
stariji Huni i poglavice, moraju brzo održati savetovanje i izabrati
novog vođu. Jer u teškim trenucima naši Huni se okreću svojim
poglavicama tražeći podstrek, ohrabrenje i uputstvo.
Čak i mene, Atilu, kralja Huna, jednog dana će morati neko da
nasledi. Moje misli i uspomene teći će spokojno samo ako osetim
da sam pripremio naciju za taj neizbežni trenutak. A vi ćete, ako
sam vas dobro pripremio, nastaviti da budete nacija ujedinjenih
plemena koja žele da poboljšaju život Huna. Jer odanost ne treba
poklanjati samo jednom čoveku – bez obzira na to kolika je
njegova lična privlačnost. Uz odanost, Huni treba da pokažu i
spremnost da se ponašaju kao članovi jedinstvene nacije, bez
obzira ko vlada.
Možda je važno da čitalac sazna da Atila nije imao dostojnog
naslednika. Posle njegove smrti nije se pojavio nijedan poglavica
niti princ koji bi posedovao širinu njegovih pogleda i tako iskrenu
posvećenost nacionalnom cilju. Huni su opet postali razjedinjeni,
većina plemena se vratila nomadskom načinu života; bitke su
gubljene i ova nekad snažna nacija postala je samo jedan delić
Evrope. Taština prinčeva i poglavica koji su ljubomorno želeli da
naslede Atilu dovela je do pada nacije. Oni jednostavno nisu
uspeli ništa da nauče od Atile – te su prvo gledali svoje sopstvene
interese, a ne interese nacije.

Atilizmi: Izabrane Atiline misli

SAVETI I SAVETOVANJE:

■ Pisani izveštaji imaju smisla samo ako ih kralj čita.

■ Kralj čije se poglavice uvek slažu sa njim od svojih poglavica
može da dobije samo mediokritetske savete.
■ Mudar poglavica nikada ne ubija Huna koji donosi lošu vest.
U stvari, mudar poglavica ubija Huna koji ne uspe da prenese lošu
vest.
■ Poglavica koji postavlja pogrešna pitanja uvek dobija
pogrešne odgovore.
■ Mudar poglavica nikada ne postavlja pitanje na koje ne želi
da čuje odgovor.

KARAKTERNE CRTE

■ Veličina nekog Huna meri se žrtvama koje je on voljan da

podnese za dobro nacije.
■ Poglavica uvek mora da pobedi uskogrudost i treba da
podstiče svoje Hune da i oni to čine.
■ Poglavica ne može da pobedi ako izgubi odvažnost. On treba
da bude samouveren i da se oslanja na sebe, pa će čak i ako ne
pobedi znati da je dao sve od sebe.
■ Poglavica ne mora da bude briljantan da bi bio uspešan, ali on
mora da ima neutoljivu žeđ za pobedom, potpunu veru u svoj cilj i
nepokolebljivu hrabrost koja mu omogućava da se odupre onima
koji bi ga inače obeshrabrili.
■ Egocentrične, uobražene i samoljubive poglavice su retko
velike vođe, ali su veliki obožavaoci samih sebe.
■ Velike poglavice nikada sebe ne shvataju i suviše ozbiljno.
■ Mudar poglavica se prilagođava – on ne pravi kompromise.
■ Poglavice koje piju sa svojim Hunima izjednačuju se sa njima
i prestaju da budu njihove poglavice.
■ Slabe poglavice se okružuju slabim Hunima.
■ Snažne poglavice se okružuju snažnim Hunima.
■ Kada neki poglavica postigne veći uspeh, zavist drugih prema
njemu raste.

HRABROST

■ Huni moraju rano da nauče da je uspešan prolazak kroz

teškoće iskustvo koje utiče na njih tokom celog života.
■ Uspešni Huni nauče kako da pobede nevolje i kako da isprave
greške.
■ Hun može da postigne sve za šta je voljan da plati
odgovarajuću cenu. Konkurencija se pro ređuje na vrhu
hijerarhijske lestvice.

ODLUČIVANJE

■ Svaka odluka podrazumeva izvestan rizik.

■ Vreme ne ide uvek u prilog kralju ili njegovim Hunima.
■ Suštinske pogreške su neizbežne kada se nestručnima dozvoli
da procenjuju i donose odluke.
■ Brze odluke nisu uvek i najbolje odluke. S druge strane, spore
odluke nisu uvek najbolje odluke.
■ Poglavice nikada ne treba da srljaju u sukobe.
■ Ako poglavica odluke donosi suvereno, neće biti prostora za
priče da neki Huni na njega imaju presudan uticaj.
■ Nije dobro da konačne odluke donose poglavice čiji je štab
miljama daleko od fronta; te poglavice odatle nemaju pred očima
situaciju i razvoj bitke, jer pravi uvid u stanje mogu steći samo
vojskovođe na bojnom polju.
■ Poglavica ne treba da povede svoje Hune u rat ako bi
ostvarena pobeda u tom ratu bila gorka.
■ Sposobnost da se donose teške odluke jeste ono po čemu se
poglavice razlikuju od Huna.

PODELA ODGOVORNOSTI

■ Mudre poglavice nikada ne dovode svoje Hune u situacije u

kojima će njihove slabosti nadjačati njihove dobre strane.
■ Dobri Huni obično ostvare ono što njihov poglavica od njih
očekuje.
■ Mudar poglavica nikada ne očekuje da njegovi Huni
postupaju mudrije i razboritije nego što mogu.
■ Mudar poglavica uvek daje teške zadatke onim Hunima koji
su tim zadacima dorasli.
■ Izbegavanje odgovornosti nije isto što i podela odgovornosti.
Izbegavanje odgovornosti je znak slabosti. Podela odgovornosti je
znak snage.

RAZVOJ POGLAVICA

■ Velike poglavice uvek imaju velike slabosti. Dužnost kralja

je da se postara da kod nekog poglavice prevladaju dobre osobine.
■ Huni manje nauče od uspeha nego od neuspeha.
■ Huni uče mnogo brže kada se suoče sa nevoljama.
■ Dobar poglavica preuzima rizik da na neiskusnog Huna
prenese deo odgovornosti kako bi ojačao njegove sposobnosti
vođe.
■ Iskustvo Huna treba osmisliti tako da Huni mogu da prošire i
prodube svoje poglede i da razviju one osobine ličnosti koje će im
trebati ako budu postavljeni za poglavice.
■ Ako hoćete da Hune pripremite za dužnost poglavice,
najbolje je da pred njih postavljate probleme prilagodene nivou
odgovornosti koji ti Huni imaju.
■ Da je lako biti poglavica, svako bi to bio.
■ Bez izazova, sposobnosti Huna se nikada ne razvijaju.
■ Za razvoj poglavica, izlaganje odgovarajućim naporima je od
suštinske važnosti.

DIPLOMATIJA I POLITIKA

■ Kada vode rat iz političkih razloga, Huni uvek moraju motriti

šta se događa iza njihovih leđa.
■ Suština hunske pobede leži u odgovorima na pitanja „Gde?” i
„Kada?” Huni treba da vode samo one ratove u kojima mogu da
pobede.
■ Huni mogu da uđu u rat posle neuspeha diplomatije;
međutim, možda je ponekad potreban rat da bi započela
diplomatija.
■ Za Hune, sukob je prirodno stanje.
■ Huni treba da stvaraju sebi neprijatelje samo kada time žele
da postignu određeni cilj.
■ Huni nikada ne uzimaju silom ono što mogu da dobiju
diplomatijom.
■ Poglavice treba da znaju da gostoprimstvo, toplina i
ljubaznost osvajaju čak i najljućeg neprijatelja.
■ Poglavice često izdaju baš oni kojima te poglavice najviše
veruju.

CILJEVI

■ Površni ciljevi vode do površnih rezultata.

■ Kao nacija, postigli bismo više kada bi se Huni ponašali kao
da su im nacionalni ciljevi važni isto koliko i njihovi lični ciljevi.
■ Potpuno razumevanje onoga što kralj želi presudno je za
uspeh nekog Huna.
■ Ciljevi nekog Huna uvek treba da budu u skladu sa naporima
koje je taj Hun voljan da uloži da bi te ciljeve ostvario.
■ Hun bez cilja nikada neće znati kada je dostigao cilj.
■ To što neki Hun prihvata propisano ponašanje ne mora uvek
da znači da će on postići i željene rezultate.
■ Poglavice uvek treba da ciljaju visoko, da teže onome po
čemu će se izdvojiti od ostalih, a ne da traže siguran put i
osrednjost.

VOĐE I RUKOVOĐENJE

■ Kraljevi uvek treba da postave svoje najbolje Hune za

poglavice, bez obzira koliko su im oni potrebni na položaju koji
trenutno zauzimaju.
■ Nikada nemojte postaviti nekoga za „vršioca dužnosti”
poglavice. Imenujte za poglavicu najsposobnijeg Huna, poverite
mu i obaveze i vlast, pa ga smatrajte i u potpunosti odgovornim za
ono što uradi.
■ Mudar poglavica se nikada ne oslanja na sreću. On se, pre
svega, pouzda u uporan rad, čvrstinu, istrajnost i optimistički
pogled na svet da bi izgradio svoju budućnost.
■ Mudar poglavica zna da je odgovoran za dobrobit Huna i
postupa u skladu sa tim.
■ Biti vođa Huna često je posao usamljenika.
■ Kada se jednom opredele za akciju, poglavice moraju da idu
na pobedu, ne na stvaranje patpozicije – i svakako ne na
kompromis.
■ Povezanost poglavice i Huna će se osnažiti ako oni između
sebe podele rizik koji treba preuzeti.
■ Velike poglavice znaju kako da podstaknu i inspirišu svoje
Hune da daju sve od sebe.
■ Najbolje su one poglavice koje razviju sposobnost da postave
prava pitanja u pravo vreme.
■ Poglavica ne može da komanduje ako jaše u zadnjim
redovima.

ZAPAŽANJA I JAVNOST

■ U teškim vremenima, nacija će uvek izabrati za vođu

najratobornijeg poglavicu.
■ Hun koji sebe uzima i suviše ozbiljno izgubio je osećaj mere.
■ Stvarnost za Huna predstavljaju oni utisci koje on sam stekne.
■ Huni koji deluju vrlo zaposleno ne rade baš uvek.
■ Najbolje je ako vaši prijatelji i neprijatelji o vama lepo
govore; međutim, bolje je da oni o vama govore loše nego da
uopšte ne govore. Kada se ništa ne može reći o nekom Hunu, on
verovatno ništa nije uradio kako valja.
■ Nasuprot onome što većina poglavica misli, vas ne pamte po
tome što ste zaista uradili u prošlosti, već po tome šta većina Huna
misli da ste uradili.
 LIČNI USPESI

■ Časnije je biti dobar Hun nego loš poglavica.

■ Čak i Rimljani imaju snage da izdrže zla koja nanose
drugima.
■ Kad bi svi Huni bili slepi, ratnik sa jednim okom bio bi
njihov kralj.
■ Velike poglavice se mire sa neuspehom u nekim poduhvatima
da bi uspeli u onome što je važnije.
■ Svaki Hun treba sam sebi da stvori uslove za uspeh na
osnovu onog što mu je dato u životu i na osnovu svojih iskustava –
nijedan drugi Hun, a svakako nijedan Rimljanin, ne može da
nadoknadi tom Hunu ono što on sam ne učini za sebe.

PROBLEMI I REŠENJA

■ Hune treba učiti da se koncentrišu na prilike, a ne na

probleme.
■ Neki Huni imaju rešenja za koja ne postoje problemi.

NAGRADE I KAZNE

■ Ako se ukloni nesposoban poglavica, retko kada ćemo na

njegovo mesto postaviti njegovog podređenog koji mu je najbliži
po rangu. Jer kada poglavica nije bio uspešan, isto tako nisu ni
vođe koje su mu podređene.
■ Ako kažete Hunu da dobro radi kada to nije tačno, on neće
dugo obraćati pažnju na ono što vi kažete i, što je još gore, neće
poverovati pohvali ni kada je ona opravdana.
 TOLERANCIJA

■ Svaki Hun ima svoju vrednost – pa makar ta vrednost bila i

samo u tome da posluži kao loš primer.
■ Greška koja se čini kada se imenuje nesposoban poglavica
sastoji se u tome što se on postavlja u poziciju da upravlja drugim
Hunima.
■ Da bismo iskoristili snagu poglavica, moramo tolerisati neke
od njihovih slabosti.
■ Vodite brigu o osrednjim ali odanim Hunima. Nemojte voditi
brigu o sposobnim ali nelojalnim Hunima.

OBUKA

■ Odgovarajuća obuka Huna suštinski je značajna za rat i

poglavice je ne smeju zanemarivati ni u mirnijim vremenima.
■ Veštine koje se stiču obukom potrebne su za razvoj Huna.
Veštine koje se stiču proučavanjem rezervisane su za poglavice.
■ Ako Huni ne dobiju odgovarajuću obuku, oni neće moći da
ostvare ono što se očekuje od njih.