Ingeborg Bahman

Udina odlazi

Muškarci, čudovišta vi jedna!

Čudovišta sa imenom Hans. sa tim imenom, koje nikad neću moći da zaboravim.

Kad god sam prolazila preko čistine i granje se preda mnom otvaralo, kad bi mi pruće skidalo
vodu sa ruku, lišće lizalo kapljice sa kose, – sretala bih jednog koji se zvao Hans. Da, tu logiku
sam naučila: da se jedan mora zvati Hans, da se svi tako zovete, jedan kao i drugi, ali da ste ipak
samo jedan. Uvek je samo jedan koji nosi to ime što ga ne mogu zaboraviti i kad bih vas sve
zaboravila, potpuno zaboravila ko što sam vas potpuno volela. A kad velike vode – kiše, reke,
mora – budu već odavno sprale i odnele vaše poljupce i vaše seme, ostaće ipak tu još ime koje se
prenosi pod vodom, jer ne mogu prestati da ga dozivam: Hans, Hans!…

Vi, čudovišta čvrstih i nemirnih ruku, kratkih bledih crno oivičenih noktiju, sa belim zaponcima
oko ručnih zglavaka, u osutim puloverima, u istim sivim odelima, grubim kožnim jaknama i
opuštenim letnjim košuljama! Ali dozvolite da budem jasna, čudovišta vi jedna!, i da vas najpre
pomalo prezrem, jer ja se više neću vratiti, neću se više odazivati vašem moljakanju, ni pozivu
na čašu vina, na putovanje, na posetu pozorištu. Neću se više nikad vratiti, nikad više neću reći
ni Da ni Ti ni Da. Svih tih reči neće više biti a reći ću vam, možda, i zašto. Ta vi znate ta pitanja i
da ona sva počinju sa “Zašto”! U mom životu nema pitanja. Ja volim vodu, njenu gustu
prozirnost, zelenilo u vodi i nema stvorenja ( a tako ću nema biti uskoro i sama!), volim svoju
kosu među njima, u njoj, pravičnoj vodi, tom ravnodušnom ogledalu, što mi zabranjuje da vas
drugačije vidim. Ta mokra granica između mene i mene…

Nemam dece od vas, jer nisam znala pitanje, niti kakav zahtev, ni opreznosti, ni namere, ni
budućnosti, jer nisam znala kako se zauzima mesto u jednom drugom životu. Nije mi bilo
potrebno izdržavanje, ni potvrda, ni uverenje, samo vazduh, noćni vazduh, priobalski vazduh,
vazduh granice, da bih stalno mogla da udahnem za nove reči, nove poljupce, za stalno
priznanje: Da. Da. Kad god bih priznala, bila sam osuđena da volim, kad god bih se najzad
oslobodila ljubavi, morala sam da se vraćam u vodu, u elemenat gde niko ne savija sebi gnezdo,
ne diže krov na gredama, ne pokriva se pokrivačem. Ne biti nigde, ne ostati nigde. Roniti,
mirovati, kretati se ne trošeći snagu – i jednog dana opet se prisetiti, opet izroniti, preći preko
čistine, videti njega i reći mu “Hans”. Početi otpočetka.

“Dobro veče.”

“Dobro veče.”

"Da li je li daleko do tebe?"

"Daleko je, daleko."

"A i do mene je daleko."

Ponavljati uvek istu grešku, praviti jednu te istu, onu kojom se odlikuješ. I šta ti vredi što si
prana svim vodama, vodama Dunava i Rajne, vodama Tibra i Nila, svetlim vodama ledenih
mora, mastiljavim vodama dubokih okeana i čarobnih jezeraca? Ljute ženke ljudskog roda oštre
jezike i sevaju očima, blage ženke ljudskog roda proliju tiho koju suzu, i one čine svoje. Ali
muškarci na to ćute. Poglade prisno kosu svojim ženama i svojoj deci, otvore novine, pregledaju
račune, puste glasno radio, ali i pored toga čuju šum školjke i fanfare vetra, i onda još jednom
kasnije, kad se u kućama smrkne, kad ustanu potajno, otvore vrata, oslušnu niz hodnik, u bašti,
niz aleje, i čuju sasvim razgovetno: zvuk bola, zov iz daljine, avetinjsku muziku. Dođi! Dođi!
Dođi samo jedanput!

Čudovišta vi sa svojim ženama!

Zar nisi rekao: To je pakao, i niko neće razumeti zašto ostajem sa njom. Zar nisi rekao: Moja
žena, da ona je divan čovek, da, potreban sam joj, ne znam kako bi živela bez mene – ? Zar nisi
to rekao? I zar se nisi smejao i u obesti rekao: Nemoj da ti to ikada padne teško, nikada takve
stvari nemoj uzimati ozbiljno. Zar nisi rekao: Tako neka ostane zauvek, a drugo da nije, da ne
važi! Čudovišta vi sa vašim frazama, vi, koji tražite fraze kod žena, da vam ništa ne bi
nedostajalo, da bi svet bio okrugao. Vi, koji od žena pravite svoje ljubavnice i žene, žene za
jedan dan, žene za kraj nedelje, žene za ceo život, vi, od kojih one prave svoje muževe. (Zbog
toga bi vredelo doći sebi!) Vi, sa vašom ljubomorom na svoje žene, sa vašom oholom
popustljivošću i vašom tiranijom, vašom potrebom da se zaštitite kod svojih žena, vi, sa vašim
novcem za domaćinstvo i zajedničkim razgovorima pred spavanje, tim vašim ohrabrenjima da
zadržite pravo pred spoljašnjim svetom, vi, sa vašim bespomoćno veštim, bespomoćno rasejanim
zagrljajima! To me je čudilo: da vi dajete novac svojim ženama radi kupovine i za haljine i za
godišnji odmor, tamo ih izvodite (izvodite ih, znači: plaćate, razume se). Vi kupujete i vas
kupuju. Hans, Hans, moram vam se i smejati i čuditi, vama, malim studentima i valjanim
radnicima, koji vodite svoje žene sa sobom na posao, pa radite zajedno, oboje postajete pametniji
na raznim fakultetima, oboje napredujete u raznim fabrikama, zapinjete, sastavljate svoje novce i
uprežete se u kola budućnosti. Da, radi toga se i ženite, kako biste osigurali budućnost, da bi one
rodile decu, pa ste blaži kad počnu da se kreću bojažljivo i srećno sa decom u utrobi. Ili zabranite
ženama da rađaju decu, nećete da vam smetaju i hitate u starost sa svojom ušteđenom mladošću.
O, zbog toga bi vredelo da najzad dođete sebi! Vi prevarene varalice! Ne pokušavajte to sa
mnom! Sa mnom ne!

Vi sa vašim muzama i tovarnim životinjama, i vašim učenim i razumnim saputnicama, kojima vi

dozvoljavate da govore… Moj smeh je dugo talasao vode, moj grgoljav smeh, koji ste ponekad
sa stravom podražavali u noći. Jer uvek ste znali da je i on i smešan i zastrašujući, i da ste vi
sami sebi dovoljni, i da nikad ni sa čim niste bili saglasni. Zato je bolje da ne ustajete u noći, da
ne silazite niz stazu, ne osluškujte u dvorištu, ni u bašti, jer to nije ništa drugo do priznanje da
vas više od svega može zavesti bolni ton, zvuk, omama, i da čeznete za njom, za tom velikom
izdajom. Nikad niste bili sami sa sobom saglasni. Nikada sa svojim kućama, sa svim što je
učvršćeno. Radovali ste se potajno svakom crepu koji bi odleteo, svakoj nagoveštenoj krhotini.
Rado ste se igrali mišlju na propast, na bekstvo, na sramotu, na samoću koja bi vas oslobodila od
svega što postoji. Suviše rado ste se poigravali time u mislima. Kad bih ja došla, kad bi me
nagovestio dašak vetra, skočili biste znajući da se približio trenutak, sramota, izopštenje, propast,
ono neshvatljivo. Zov za kraj. Za kraj. Čudovišta vi jedna, zato sam vas volela, jer ste znali šta
znači taj zov, jer ste se dali dozvati, jer nikada niste bili saglasni sami sa sobom. A ja? Jesam li ja
uopšte ikada bila saglasna? Kad biste ostali sami, sasvim sami, i kad ne biste mislili ni na šta
korisno, ni na šta upotrebljivo, kad bi lampa osvetlila sobu, kad bi se rasvetlilo i prostor ispunili
vlaga i dim, kad biste u njemu stajali izgubljeni, zauvek izgubljeni, zbog saznanja izgubljeni,
tada je dolazilo moje vreme. Mogla sam da pristupim sa pogledom koji zahteva: Razmisli! Budi!
Izgovori! – Nikad vas nisam razumela, dok ste vi znali da vas svako treći razume. Govorila sam:
Ne razumem te, ne razumem, ne mogu da razumem! To bi potrajalo izvesno divno dugo vreme,
u kome niste bili shvaćeni, niti ste pak sami shvatali, ne čemu ovo ili ono, čemu granice, i
politika, i novine, i banke, i berza, i trgovina i neprestano samo to.

Jer ja sam razumela vašu finu politiku, vaše ideje, vaša ubeđenja, mišljenja, vrlo dobro sam ih
shvatila, i još nešto više. Baš zato nisam ni razumela. Vaše konferencije, dokazivanja, skrivanja,
pretnje sam shvatala tako savršeno da se više nisu mogle razumeti. A baš to je i bilo ono što vas
je pokretalo, nerazumljivost svega toga. Jer to je bila vaša prava velika skrivena ideja o svetu, i ja
sam čarolijom izvlačila iz vas vašu veliku ideju, vašu nepraktičnu ideju, u kojoj bi se vreme i
smrt pojavili i usplamtali, sve sažegli: red prikriven zločinom, noć zloupotrebljenu za san. Ni
vaše žene, bolesne od vašeg prisustva, ni vaša deca, od vas prokleta da imaju budućnost, nisu vas
poučavala o smrti, već su vas samo malo pomalo priučavala. a ja sam vas učila jednim
pogledom, kad bi sve bilo savršeno, svetlo, ludo, – govorila sam vam: “U tome je smrt!” I: “U
tome je vreme.” I u isti mah: “Odlazi, smrti!” I još: “Zaustavi se, vreme!” To sam vam govorila.
A ti bi govorio spuštenim glasom, voljeni moj, savršeno istinit i spašen, u međuvremenu od
svega oslobođen, ispoljio bi svoj tužni duh, tužni, veliki duh, koji kao duh svih muškaraca nije
određen ni u kakve svrhe. Pošto ni ja nisam određena u neku svrhu, a vi ne biste znali da ste
određeni u neku svrhu, sve je bilo dobro među nama. Voleli smo se. Bili smo istoga duha.

Poznavala sam jednog čoveka, zvao se Hans i bio je drugačiji od svih ostalih. Poznavala sam još
jednoga, taj je bio drugačiji od svih ostalih. Onda još jednoga, taj je bio drugačiji od svih ostalih i
on se zvao Hans, njega sam volela. Na proplanku sam ga srela i krenuli smo dalje bez cilja, bilo
je to u zemlji na Dunavu, vozio se sa mnom na Velikom točku, u Švarcvaldu je to bilo, ispod
platana na velikim bulevarima, pili smo pernod. Volela sam ga. Stajali smo na nekoj Severnoj
stanici i voz je krenuo pre ponoći. Nisam mahala; napravila sam rukom znak za kraj. Za kraj koji
nema kraja. Nikad nije bilo kraja. Taj znak treba napraviti mirne duše. Nije to tužan znak, ne
zamagljuje stanice i puteve, ili bar manje od varljivog mahanja, kojim se mnoge stvari
završavaju. Odlazi, smrti, zaustavi se, vreme. Ne koristiti čarolije, ne prolivati suze, ne kršiti
ruke, ne zaklinjati se, ni moliti. Ništa od svega toga. Zahtev je: Pouzdati se da su očiočima
dovoljne, da je jedan zeleni znak dovoljan, da je dovoljno ono što je najlakše. Ostati tako
pokorna zakonu, ne osećanju. Tako pokorna samoći. Samoći u koju me niko ne prati.

Razumeš li ti to uopšte? Tvoju samoću nikad neću deliti, jer imam svoju, ona je već odavno tu i
još dugo će je biti. Ja nisam stvorena da delim vaše brige Ne te brige! Kako bih ikada mogla da
ih priznam ne izdajući svoj zakon? Kako bih uopšte ikada mogla da poverujem u važnost vaših
međusobnih zamki? Kako da vam verujem, dok zaista verujem, u potpunosti verujem da ste više
od svojih slabih, sujetnih izjava, svojih otrcanih aktivnosti, svojih luckastih sumnjičenja. Oduvek
sam verovala da ste nešto više, da ste vitezi, idoli, da niste daleko od duše, da ste dostojni
najuzvišenijih imena. Kad ti više ništa ne bi palo na pamet o sopstvenom životu, govorio si
sasvim verodostojno, ali to samo tada. Tada bi se sve vode razlile van korita, reke bi nadošle,
lotosi bi odmah stostruko procvetali i potonuli, a more bi silno uzdahnulo i propelo se, propinjalo
bi se i nadolazilo i valjalo se prema zemlji da bi mu se sa čeljusti cedila bela pena.

Izdajice! Kad vam ništa više ne bi pomoglo, pomagalo je ruganje. Tada biste odjednom znali šta
vam je na meni bilo sumnjivo: voda i velovi i ono što se ne može učvrstiti. Tada sam odjednom
postajala opasnost koju ste na vreme otkrivali, pa biste me proklinjali i za tren se zbog svega
kajali. Kajali ste se na klupama u crkvi, pred svojim ženama, svojom decom, svojom javnošću.
Pred svojim velikim, velikim ustanovama bili ste tako hrabri da se kajete zbog mene i da
učvršćujete sve ono što je u vama izgubilo sigurnost. Bili ste sad na sigurnom. Brzo biste
podizali oltare i žrtvovali me na njima. Kako vam je prijala moja krv? Da li je bila pomalo ukusa
krvi košute i belog kita? Ukusa njihove zanemelosti?

Blago vama! Mnogo ste voljeni i mnogo vam se oprašta. Ali ne zaboravite da ste vi
mene zvali u svoj svet, da ste vi mene sanjali, mene drugu, ono drugo, što je vašeg
duha, a ne vašeg obličja, mene nepoznatu, koja na vašim svadbama zakuka tužbalicu,
dođe mokrih nogu i od čijeg se poljupca plašite da umrete onako kako i želite da
umrete, a nikada ne umirete: bez reda, u zanosu, i pri najvišem razumu.

Zašto da ja to ne izgovorim, da vas ne prezrem pre nego što odem?

Ta odlazim ja već!

Jer još jedanput sam vas videla, čula da govorite jezikom koji sa mnom ne treba da
govorite. Moje pamćenje je neljudsko. Na sve sam morala da mislim, na svaku izdaju
i svaku niskost. Na istim mestima sam vas videla; činilo mi se da su ta, nekad svetla
mesta – sad mesta sramote. Šta učiniste! Ćutala sam, ni reči rekla nisam. Sami sebi
treba to da kažete. Šakom vode poprskala sam ta mesta, da ozelene kao grobovi. Da
konačno ostanu svetla.

Ali ipak ne mogu da odem tako. Dajte mi zato da još jednom progovorim dobro o
vama, da rastanak ne bude takav. Da se ništa ne razdvaja.

Ipak je bilo dobro što ste govorili, što ste lutali, što ste bili revnosni i što ste se odricali cele
istine, da bi se rekla polovina nje, da bi svetlo palo na onu polovinu sveta koju još možete da
opazite u svojoj revnosti. Tako odvažni ste bili, protiv drugih odvažni – i malodušni, naravno, i
često odvažni da ne biste izgledali malodušni. Iako biste videli da od svađe dolazi nesreća, i dalje
ste se ipak svađali i ostajali pri svojoj reči, iako vam od nje nije bilo nikakve dobiti. Svađali ste
se oko nekog poseda i za neki posed, za nenasilje i za oružje, za novo i staro, za reke i za njihovo
kroćenje, za zakletve i protiv zaklinjanja. A ipak znate da se žestite samo protiv svog ćutanja i da
će te se i dalje tako žestiti. To možda treba pohvaliti.
Treba pohvaliti i nežnost vaših nezgrapnih tela. Tako nešto naročito nežno pokaže se
kad učinite neku uslugu, kad uradite nešto blago. Mnogo nežnija od sve nežnosti vaših
žena je vaša nežnost kad date reč ili kad nekoga saslušate i razumete. Sede tu vaša
teška tela, a vi ste ipak sasvim bez težine. A vaša tuga i vaš osmeh mogu biti takvi da
čak i neizmerna sumnja vaših prijatelja nema za trenutak čime da se hrani.

Pohvaliti treba vaše ruke kad u njih uzmete krhke stvari, pa ih čuvate i održavate, i kad nosite
teret i otklanjate teškoće na putu. A dobro je i kad se starate o telima ljudi i životinja i sasvim
oprezno otklanjate neki bol. Iako je ograničeno ono što dolazi od vaših ruku, u njemu je i
pokoje dobro što će jamčiti za vas.

Za divljenje je i kad se nagnete nad motore i mašine, kad ih pravite i razumete i objašnjavate ih,
dok od silnih objašnjenja ne postanu opet tajna. Zar nisi rekao: to je taj princip i ona snaga? Zar
to nije bilo dovoljno i lepo rečeno? Nikad niko neće više moći tako da govori o strujama i
snagama, magnetima i mehanikama, i o jezgrima svih stvari.

Nikad više niko neće tako govoriti o elementima, o svemiru i o svim sazvežđima.

Nikad niko nije govorio tako o zemlji, o njenom obliku, o razdobljima njene starosti. U tvojim
govorima je sve bilo tako jasno: kristali, vuklani i pepeo, led i unutrašnja užarenost.

Tako niko nije govorio o ljudima, o uslovima u kojima žive, o njihovoj zavisnosti, dobrima,
idejama, ljudima na ovoj zemlji, na zemlji od ranije i na zemlji u budućnosti. Bilo je ispravno da
govoriš tako i da o tolikim stvarima razmišljaš. Nikada nije lebdelo toliko čari nad predmetima
kao kad bi ti govorio i nikada reči nisu bile tako moćne. Kroz tebe je jezik mogao i da se pobuni,
da poludi ili da se osili. Sve si ti činio rečima i rečenicama, sporazumevao si se njima ili si ih
menjao, ponečemu si davao novo ime; a predmeti koji ne razumeju ni prave ni neprave reči
skoro su se pokretali zbog toga.

Ah, čudovišta vi jedna, tako lepo niko nije umeo da se igra. Sve igre ste vi izumeli,
igre brojevima i igre rečima, igre u snovima i ljubavne igre.

Nikad niko nije tako govorio o sebi. Skoro istinito! Skoro ubilački istinito, nagnuti
nad vodom, skoro sami od sebe napušteni. Svet je već mračan i ne mogu da vežem
lanac od školjki. Neće biti proplanka. Ti, drugačiji od ostalih! Pod vodom sam! Pod
vodom!

A sad jedan opet prolazi gore i mrzi vodu, i mrzi zelenilo, i ne razume, neće nikad
razumeti. Kao što ni ja nisam nikad razumela.

Skoro zanemela, kao da još čujem zov.

Dođi. Samo jedanput.

Dođi.

Sa nemačkog prevela Olga Ellermeyer-Životić