PREDMET : OBLIGACIONO PRAVO

Tema:
Naknada štete usled prouzrokovanja
smrti lica

Mentor : Student:
Prof. Dr. Biljana Petrović Miljan Kralj 721-005/17
SADRŽAJ
1.UVOD..........................................................................................................................2
2. ŠTETA.........................................................................................................................3
2.1 ŠTETA- POJMOVI...............................................................................................3
3. VRSTE ŠTETE...........................................................................................................5
4. USLOVI ODGOVORNOSTI.....................................................................................7
5. VRSTE ODGOVORNOSTI.......................................................................................9
6. NAKNADA ŠTETE..................................................................................................14
6.1 NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE................................................................14
6.2.NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE..........................................................15
6.3. NAKNADA ŠTETE USLED PROUZROKOVANJA SMRTI LICA................15
6.3.1. Svrha naknade nematerijalne štete..................................................................16
6.3.2. Fizički bolovi..................................................................................................17
6.3.3. Duševni bolovi................................................................................................18
6.3.4 Nematerijalna šteta usled pretrpljenog straha..................................................19
6.3.5 Pojam straha.....................................................................................................19
6.3.6. Naknada za pretrpljeni strah...........................................................................20
7.ZAKLJUČAK............................................................................................................22
8.LITERATURA...........................................................................................................24
8.1POMOĆNA LITERATURA................................................................................24
1.UVOD

Obligaciono pravo izučava obligacione odnose ili obligacije. Koriste se još i pojmovi
kao što su: obaveza, dug, tražbina, obvezni ili dugovinski odnos, i tražbeni odnos. Ove
različite termine upotrebljava i naš zakonodavac. Obligaciono pravo, ili kako ga još nazivaju
Građansko pravo II, je deo šire pravne oblasti koja se naziva Imovinskim pravom.
Imovinskim pravom, još od vremena Valtazara Bogišića, nazivaju se delovi prava koje čine
Stvarno pravo, Obligaciono pravo i deo koji im je zajednički, te izdvojen u Opšti deo
građanskog i obligacionog prava, odnosno, ako se i Obligaciono pravo nazove Građanskim
pravom II ili Građanskim obligacionim (obveznim) pravom, onda se zajednički deo skraćeno
naziva Opšti deo građanskog prava. Osim naziva Obligaciono pravo, u našoj teoriji sreću se i
nazivi Obvezno pravo, Tražbeno pravo, Obligacije u smislu sinonima sa nazivima Građansko
pravo II i Građansko obvezno pravo. U uporednom pravu se osim najčešćeg naziva
Obligaciono pravo upotrebljavaju takođe još i pravo o potraživanjima ili Pravo o dugovima.

2
2. ŠTETA

Najveći broj gradjanskih zakona uopće ne definiše pojam štete. Zakon o obligacionim
odnosima je izuzetak, ali on ne sadrži sveobuhvatnu definiciju pojma štete već samo odredjuje
vrste štete propisujuci daje šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i spriječavanje
njenog povećanja ()izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog i psihičkog bola ili
straha (nematerijalna šteta).

Pravna teorija uglavnom se bavila pojmom imovinske štete, koja se definiše kao
umanjenje nečije imovine. Pojam štete u našem pravu ima šire značenje jer obuhvata ne samo
povredu (umanjenje) imovinskih, već i neimovinskih dobara. Osim toga on se ne svodi na
uštrb isključivo subjektivnih prava, nego obuhvata i pravno zaštićene interese 1. S obzirom na
to, pod štetom u pravnom smislu podrazumijeva se svaki uštb nekog pravno zaštićenog
dobra, odnosno interesa, koji nastaje mimo volje pogodjenog lica, i koji je neko dužan da
nadoknadi.

2.1 ŠTETA- POJMOVI

Šteta je umanjene nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja

(izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna
šteta) (ZOO čl.155).

Štetnik (dužnik naknade štete) je lice koje je prouzrokovalo štetu.

Oštećeni ili žrtva (povjerilac naknade) je lice kome je prouzrokovana šteta.

Zastarjelost – potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarjeva za tri godine od

kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok). U svakom
slučaju ovo potraživanje zastarjeva za pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok).
Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastarjeva za vrijeme
određeno za zastarjelost te obaveze.(ZOO,čl.376.). Posle nastupanja zastarjelosti prava da
zahtijeva naknadu štete, oštećenik može zahtijevati od odgovornog lica, po pravilima koja

1
Bogdan Loza, Obligaciono pravo, Opšti dio, Beograd 2000.,str.198

3
važe u slučaju sticanja bez osnova, da mu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je
prouzrokovana šteta. (ZOO, čl. 209)

Svako je dužan da se uzdrži od postupaka kojima se drugom može prouzrokovati šteta.

(ZOO čl. 16)

4
3. VRSTE ŠTETE

S obzirom na krakter povrijedjenog dobra šteta moze biti materijalna i nematerijalna.

Materijalna šteta (imovinska) predstavlja povredu materijalnih dobara nekog lica ( oštećenje
ili uništenje nečije stvari; izdatci prouzrokovani tjelesnom povredom,oštećenjem zdravlja ili
smrću nekog lica). Ona se tiče onog što oštećeni ima, i nastaje na materijalnim dobrima.

Nematerijalna šteta ( neimovinska, moralna) predstavlja povredu nečijih ličnih

dobara. Nastaje na nematerijalnim dobrima ( život, zdravlje, fizicki i psihički integritet, čast,
sloboda, ugled isl.). Ona se tiče onog što oštećeni jeste.

Obična šteta (pozitivna; damnum emergens) predstavlja ovredu nečega što već postoji
tj.povredu imovine, prava i ličnosti nekoga ( npr. Oštećenje ili uništenje stvari isl.)

Izmakla dobit ( negativna šteta, lucrum cesans) predstavlja sprječavanje uvećanja

imovine. To je šteta koju neko trpi zato što je tudjom protupravnom radnjom spriječen da
stekne odredjenu imovinsku korist (npr. zarada koju je taxi vozač izgubio za vrijeme dok nije
mogao da radi zbog popravka automobila koji je oštećen štetnikovom krivicom). Pri ocjeni
visine izmakle koristi nije mjerodavno ono što oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost
sticanja dobiti. U tom smislu se i u ZOO propisuje da u obzir dolazi samo „ dobitak koji se
mogao osnovano očekivati, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a
čije je ostvarenje spriječeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem“ ( čl.189 st.3 ).

Ovu podijelu štete ZOO pominje ne samo kod pojma štete(čl.155) već i kod
odredjivanja obima naknade materijalne štete(čl.189).

Neposredna šteta je ona koja se javlja kao direktna posljedica štetne radnje, dok je
posredna šteta ona koja se javlja kao indirektna posljedica štetne radnje, odnosno drugo lice
štete (npr. slomljeno staklo na prozoru stana je neposredna šteta, a parket koji je u stanu
oštećen zbog ulaska atmosferske vode kroz prozor j eposredna šteta). Gubitak zarade i svaki
vid izmakle dobiti predtavlja pozitivnu stetu.

Pozitivan interes štete zbog neispunjenja je gubitak koji nastaje zbog neispunjenja ili
rdjavog ispunjenja ugovorne obaveze. Naknadom ove štete oštećeni treba da se dovede u
imovinsko stanje u kome bi se nalazio da je ugovor izvršen kako je i ugovoreno.

5
 Negativan interes (šteta zbog povjerenja) predstavlja gubitak koji je neko pretrpio
usljed vjerovanja u tudju izjavu volje, odnosno u ostvarenje ugovora. Negativan interes je
šteta koju je odredjeno lice pretpilo zato što je opravdano vjerovalo da j eugovor koji je već
zaključen punovažan. Naknadom ove štete oštećeni treba da se dovede u imovinsko stanje u
kome bi se nalazio da je ugovor dobiti predstavlja slučajeve posredne štete. izvršen kako je i
ugovoreno.

Predvidiva šteta je ona šteta koju je štetnik u vrijeme zaključenja ugovora morao
predvidjeti kao moguću posljedicu povrede ugovora, s obzirom na činjenice koje su mu tada
bile poznat ili morale biti poznate (čl.266. st.1 ZOO).

Nepredvidiva šteta je ona koaj se nije mogla predvidjeti u vrijeme zaključenja

ugovora. Bitna j eobjektivna, a ne subjektivna mogućnost predvidjanja štete. Ova podjela je
važna kod ugovorne odgovornosti, jer dužnik odgovara samo za predvidivu štetu. U slučaju
prevare ili namjernog neipunjenja dužnik i kod ugovorne odgovornosti duguje potpunu
nadoknadu štete (čl.266 st 2 ZOO).

Konkretna šteta je ona šteta čije je postojanje stvarno dokazano i iznos konkretno
utvrdjen.

Apstraktna šteta je ona šteta čije se postojanje i iznos moraju dokazivati,pošto se njeno
postojanje pretpostavlja,a iznos naknade štete se procjenjuje na osnovu unaprijed propisanih
opštih kriterijuma.

Postojeća šteta je ona šteta koja je već prouzokovana, i čije su posljedice već nastale.

Buduća šteta je ona koj aće u budućnosti sigurno nastupiti. Može da se manifestuje
kao kao nastavak štete koja se već trpi ili kao šteta koja tek treba da nastupi nakon što je
štetna radnja preduzeta.

6
4. USLOVI ODGOVORNOSTI

Uslovi odgovornosti su : šteta,uzročna veza, krivica i protupravnost štetnikove radnje.

Šteta je umanjene nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja

(izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna
šteta) (ZOO čl.155).

Uzročna veza je veza koja postoji između dve pojave, tj. između uzroka i posledice,
pri čemu je jedna pojava uslovljena (izazvana) drugom.

Uzročna veza je veza koja postoji izmedju dvije pojave tj izmedju uzroka i posljedice,
pri čemu jedna pojava je uslovljena ili izazvana drugom. Zakon o obligacionim odnosima
obavezuje an naknadu samo onoga ko „ prouzrokuje štetu“ (čl.154 st.1 ). Teret dokaza da je
štetnik prouzrokovao štetu je na oštećenom.

Uzročna veza je čisto objektivni odnos. Za sud je to praktično pitanje, koje on riješava
uvijek kad odlučuje o zahtjevu za nadoknadu štete.

Teorije o uzročnoj vezi:

- teorija uslova (radnja je uzrok štete)

- teorija neposrednog uzroka(pravno relevantan je samo vremenski ili prostorno

najbliži uzrok štete)

- teorija adekvatne uzročnosti (činjenica djeluje na uzrok štete)

Krivica postoji kada se jedno lice ne ponaša onako kako se ponaša razuman i pažljiv
čovek u određenoj situaciji. Da bi se određeno lice smatralo krivim za određenu radnju
potrebno je da ono bude sposobno za rasuđivanje, odnosno da je sposobno da shvati značaj
svoga djela i da je sposobno da upravlja svojim postupcima. Oblici krivice su umišljaj i nehat.
Umišljaj (namjera) postoji kada određeno lice ima svijest o tome da svojom radnjom
pričinjava štetu drugome i volju da drugome nanese štetu. Nehat (nepažnja) može biti svjesni i
7
nesvjesni. Svjesni nehat postoji kada određeno lice predvidi, zna da svojom radnjom može
prouzrokovati štetu, ali olako drži da do toga ipak neće doći. Nesvjesni nehat postoji kada
određeno lice uopšte ne predvidi da svojom radnjom može prouzrokovati štetu, ali je morao i
mogao predvideti. Zakon o obligacionim odnosima razlikuje tri stepena nehata: gruba
nepažnja, obična nepažnja i odsustvo pažnje koje se poklanja vlastitim poslovima.

Protivpravnost postoji u slučaju kada se nekom ljudskom radnjom krše određene

pravne norme kojima se štite imovinski interesi ili neimovinski interesi koji se brane
imovinskim sankcijama. Međutim, ne mora svaka radnja kojom je izazvana šteta da bude i
protivpravna. Postoje izvjesne okolnosto koje isključuju protivpravnost. To su: 1. vršenje
javne dužnosti – radnja lica koje u vršenju službene dužnosti svojom radnjom izazove štetu
drugome, nije protivpravna, pod uslovom da ju je službeno lice preduzelo u okviru svojih
službenih ovlaštenja; 2. pristanak oštećenog – postoji kada određeno lice dopusti drugom da
preduzme radnju kojom mu nanosi štetu. Pristanak nije dozvoljen ako se odnosi na radnju
koja je zakonom zabranjena; 3. nužna odbrana – je ona odbrana koja je neophodno potrebna
da učinilac od sebe ili drugog odbije istovremeni protivpravni napad; nužna odbrana mora biti
srazmerna napadu kome se suprotstavlja; 4. krajnja nužda – postoji kada neko lice izazove
štetu da bi od sebe ili drugog lica otklonilo istovremenu protivpravnu opasnost, ali takva
radnja je dozvoljena samo ako je vrednost spasenog dobra nesrazmerno veća od vrijednosti
dobra koje se žrtvuje; 5. dozvoljena samopomoć – ko u slučaju dozvoljene samopomoći
prouzrokuje štetu licu koje je izazvalo potrebu samopomoći, nije dužan naknaditi je. Pod
dozvoljenom samopomoći podrazumijeva se pravo svakog lica da otkloni povredu prava kad
neposredno prijeti opasnost, ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava
odgovara prilikima u kojima nastaje opasnost (ZOO čl.162); 6. korištenje svojim pravom –
lice koje korišćenjem svog prava drugome nanese štetu, nije dužno da je nadoknadi (Qui suo
iure utitur, neminem laedit – Ko koristi svoje pravo, nikom ne nanosi štetu).

5. VRSTE ODGOVORNOSTI

8
 Odgovornost po osnovu krivice (subjektivna odgovornost) – ko drugome prouzrokuje
štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je nastala bez njegove krivice (ZOO čl. 154).
Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namjerno ili nepažnjom (ZOO čl. 158).
Dakle, lice koje je prouzrokovalo štetu svojom krivicom dužno je da je nadoknadi.
Pretpostavlja se da je štetnik kriv, ali je ova pretpostavka oboriva. To znači da lice koje je
prouzrokovalo štetu može dokazati da nije krivo i tako se osloboditi odgovornosti po osnovu
krivice.

Objektivna odgovornost postoji nezavisno od krivice štetnika. Da bi oštećeno lice

ostvarilo pravo na naknadu štete potrebno je da dokaže da oštećeni ima obavezu da snosi rizik
štete, odnosno neophodno je da oštećeni dokaže da je pretrpjeo štetu i da između štete i
štetnikove radnje postoji uzročna veza. Štetnik (počinilac) se može osloboditi odgovornosti
ako dokaže da je šteta nastala kao posledica više sile, isključive odgovornosti oštećenog ili
nekog trećeg lica.

Odgovornost po osnovu pravičnosti – u odgovornost po osnovu pravičnosti spadaju: 1.

odgovornost neuračunljivih lica za štetu koju prouzrokuju drugome, pod uslovom da se
nadoknada ne može dobiti od lica koje bilo dužno da vodi nadzor nad njim i da je materijalno
stanje štetnika znatno povoljnije od materijalnog stanja oštećenog (ZOO čl. 169); 2.
odgovornost roditelja maloljetnih počinilaca štete koji su sposobni za rasuđivanje pod
uslovom da maloljetnik nije sam u stanju da plati naknadu i da je materijalno stanje roditelja
znatno povoljnije od materijalnog stanja oštećenog lica (ZOO čl. 169); 3. nadoknada štete
koja je prouzrokovana pravno dopuštenim radnjama, koje oštećeni mora da trpi (lica čija su
dobra žrtvovana da bi se zadovoljio određeni javni interes ili pak pretežniji interes nekog
drugog).

Odgovornost za drugog:

Odgovornost za maloljetnike – maloljetna lica do navršene sedme godine života su

deliktno nesposobna i za štetu koja ona prouzrokuju drugim licima odgovaraju njihovi
roditelji, bez obzira na svoju krivicu. Roditelji se mogu osloboditi odgovornosti ako dokažu
da postoji neki od opštih razloga za isključenje odgovornosti. Roditelji neće odgovarati ni ako

9
je šteta nastala dok je dijete bilo povjereno drugom licu i ako je to lice odgovorno za štetu.
Dijete do navršene sedme godine života može, ipak, iz razloga pravičnosti biti obavezano da
nadoknadi štetu koju je drugome prouzrokovalo pod uslovom da se nadoknada ne može dobiti
od lica koje je bilo dužno da vodi nadzor nad njim i da je materijalno stanje djeteta (štetnika)
znatno povoljnije od materijalnog stanja oštećenog (ZOO čl. 169). Za štetu koju počini dijete
starije od sedam godina odgovaraju roditelji, osim ako dokažu da je šteta nastala bez njihove
krivice. Maloljetna lica starija od 14 godina su deliktno sposobna i odgovaraju za štetu po
opštim pravilima o odgovornosti. Za štetu koju prouzrokuje dijete odgovaraju oba roditelja
solidarno, ako roditelji ne žive zajedno za štetu odgovara roditelj kod koga se dijete nalazilo u
trenutku prouzrokovanja štete. Ako dijete prouzrokuje štetu dok se nalazi pod nadzorom
nekog trećeg lica (vrtić, škola, internat, zdravstvena ustanova) odgovara to lice pod čijim se
nadzorom dijete nalazilo, ali se to lice može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je nadzor
vršilo onako kako je trebalo ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora. Ako se lice
koje je vršilo nadzor nad djetetom oslobodi odgovornosti, za štetu odgovaraju roditelji. Ako je
dijete prouzrokovalo štetu dok je bilo pod nadzorom trećeg lica, za štetu će odgovarati
roditelji ako je šteta nastala usled lošeg vaspitanja maloljetnika, rdjavih primjera ili poročnih
navika koje su mu roditelji dali, ili se i inače šteta može upisati roditeljima u krivicu. U ovom
slučaju oštećeni može da zahteva nadoknadu štete direktno od roditelja, međutim, ukoliko
štetu nadoknadi lice koje je vršilo nadzor nad detetom, ono ima pravo da od roditelja traži
regres. Roditelji mogu po osnovu pravičnosti biti obavezani da nadoknade štetu koju je
prouzrokovalo njihovo maloljetno dijete sposobno za rasuđivanje pod uslovom da maloljetnik
nije sam u stanju da plati naknadu i da je materijalno stanje roditelja znatno povoljnije od
materijalnog stanja oštećenog lica (ZOO čl. 169).

Odgovornost za lica nesposobna za rasuđivanje (duševno bolesna lica i lica zaostalog

umnog razvoja) – za štetu koju prouzrokuje lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog
umnog razvoja ili iz nekog drugog razloga nije sposobno za rasuđivanje, odgovara lice koje je
na osnovu zakona, odluke nadležnog državnog organa ili ugovora dužno da vodi nadzor nad
njim. Ovo lice se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je nadzor vršilo onako kako je
trebalo ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora. Duševno bolesna lica i lica
zaostalog umnog razvoja su odgovorna za štetu: 1. ako je šteta prouzrokovana za vrijeme
svijetlih trenutaka i 2. po osnovu pravičnosti, ako se nadoknada ne može dobiti od lica koje je
bilo dužno da vodi nadzor nad njim i ako je materijalno stanje štetnika znatno povoljnije od
materijalnog stanja oštećenog.
10
 Odgovornost za pomoćnike - kada određeno lice (gospodar posla) angažuje
pomoćnika kako bi obavilo određeni posao ono je odgovorno za štetu koju pomoćnik
prouzrokuje. Ovde možemo razlikovati dve situacije: 1. pomoćnik može prouzrokovati štetu
licu koje je sa gospodarom posla zaključilo ugovor o delu (npr. određeno lice dogovori sa
zidarom da mu sagradi šupu, a zidar sa sobom povede još jednog kolegu da mu pomogne),
dakle između odgovornog lica i oštećenog od ranije postoji obligacioni odnos. Radnje koje je
preduzeo pomoćnik smatraju se radnjama gospodara posla. Gospodar posla odgovara jedino
za štetu koja je prouzrokovana radnjama pomoćnika koje su preduzete u cilju izvršenja
obaveze gospodara posla ili u vezi sa tim. Pomoćnik prilikom obavljanja posla treba da
pokaže onoliko znanja, pažnje i umješnosti, koliko se zahteva i od gospodara kada on sam
lično obavljao posao. Zato gospodar posla odgovara uvijek kada bi se određena radnja njemu
mogla upisati u krivicu, on se može osloboditi odgovornosti jedino ako dokaže da se radnja
kojom je prouzrokovana šteta njemu ne bi mogla upisati u krivicu. Sa druge strane treba znati
da ukoliko određeno lice angažuje sebi zamjenika za jedno tačno određeno vreme onda
odgovara jedino ako je pogrešio u izboru lica; 2. pomoćnik može prouzrokovati štetu nekom
trećem licu (npr. slučajnom prolazniku padne cigla na glavu koju je pomoćnik ispustio) u kom
slučaju gospodar posla odgovara ako nije pokazao potrebnu pažnju prilikom izbora ili u
nadziranju pomoćnika, ili prilikom davanja instrukcija i opreme. Gospodar posla se može
osloboditi odgovornosti ukoliko dokaže da je u naprijed navedenim situacijama bio pažljiv
koliko je trebalo. Solidarno sa gospodarom za štetu odgovara i pomoćnik, ako je kriv.

Odgovornost poslodavca za zaposlene – za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa

radom prouzrokuje trećem licu odgovara poslodavac kod koga je zaposleni radio u trenutku
prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako
kako je trebalo. Oštećeni ima pravo da zahteva nadoknadu štete od poslodavca, ali i direktno
od zaposlenog ako je on štetu prouzrokovao namjerno (umišljajno) (ZOO čl. 170). Poslodavac
odgovara samo za štetu koju zaposleni pričini u radno vrijeme i na radnom mijestu u
djelokrugu poslova koji su mu povjereni. Lice koje je oštećenom nadoknadilo štetu koju je
zaposleni prouzrokovao namjerno ili krajnjom nepažnjom, ima pravo od tog zaposlenog da
zahtjeva naknadu plaćenog iznosa (pravo na regres od zaposlenog). To pravo zastarjeva u
roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (ZOO čl. 171).

Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ – pravno lice
odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem
11
svojih funkcija. Pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namjerno ili
krajnjom nepažnjom, to pravo zastarjeva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade
(ZOO čl. 172).

Odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne djelatnosti – šteta nastala u vezi sa
opasnom stvari, odnosno opasnom djelatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno
djelatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (ZOO čl. 173). Stvari od kojih
prijeti prekomjerna opasnost štete jesu opasne stvari. Prema definiciji koju je dao Mihailo
Konstantinović opasne su sve pokretne i nepokretne stvari koje svojim položajem, svojstvima
ili samim postojanjem predstavljaju povećanu opasnost za okolinu, one stvaraju rizik štete
koji se ne može uvijek izbjeći ni pri najvećoj mogućoj pažnji, i to je upravo ono što ih čini
opasnim. Opasna djelatnost je svaka ljudska djelatnost od koje prijeti veća, neuobičajena
opasnost štete, koja se ne može uvijek, ni uz najveću pažnju, izbjeći. Za štetu od opasne stvari
odgovara njen imalac, a za štetu od opasne djelatnosti odgovara lice koje se njome bavi (ZOO
čl. 174). Ako je imaocu oduzeta opasna stvar na protivpravan način, za štetu ne odgovara on,
nego onaj koji mu je oduzeo opasnu stvar, ako imalac nije za to odgovoran (ZOO čl. 175).
Umesto imaoca stvari, i isto kao on, odgovara lice kome je imalac povjerio stvar da se njome
služi, ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu. Ako imalac povjeri
opasnu stvar licu koje nije osposobljeno ili nije ovlašćeno da njome rukuje, odgovaraće za
štetu od opasne stvari. Imalac opasne stvari se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da
šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari, a nije se mogao predvidjeti ni izbjeći, ako je
šteta nastala isključivo radnjom oštećenog ili trećeg lica.

Posebni slučajevi odgovornosti za štetu od opasne stvari:

odgovornost za štetu u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu
odgovornost proizvođača stvari sa nedostatkom

odgovornost za štetu koju je izazvala životinja

odgovornost za štetu koju je izazvala građevina

Posebni slučajevi odgovornosti:

Odgovornost usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija

Odgovornost organizatora priredbi

12
 Odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoći

Odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora

Odgovornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa

Odgovornost u slučaju povrede autorskih i srodnih prava

Podjeljena odgovornost postoji u slučaju kada je oštećeni doprinjeo da šteta nastane ili
da bude veća nego što bi inače bila, tada oštećeni ima pravo na naknadu štete, ali koja je
umanjena srazmerno njegovom doprinosu nastanku štete. Kada se ne može utvrditi koji dio
potiče od radnje oštećenog lica tada sud određuje iznos naknade vodeći računa o okolnostima
konkretnog slučaja.

Odgovornost više lica za istu štetu (solidarna odgovornost) – za štetu koju je više lica
prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno. Solidarno odgovaraju za
prouzrokovanu štetu i lica koja su je prozrokovala radeći nezavisno jedan od drugog, ako se
ne mogu utvrditi njihovi udjeli u prouzrokovanoj šteti (ZOO čl.206).
Naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja
mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova (ZOO čl.207).
Udio svakog štetnika u prouzrokovanoj šteti, a prema njemu i udio u iznosu naknade štete, se
određuje prema njegovoj krivici i težini posljedice koja je proizašla iz njegovog djelovanja.
Ako se na ovaj način ne može utvrditi udio onda na svakog štetnika pada jednak dio.
Solidarni dužnik koji je isplatio oštećenom više nego što otpada na njega ima pravo da od
svakog od ostalih solidarnih dužnika zahtjeva da mu naknadi ono što je platio za njega (ZOO
čl. 208).

6. NAKNADA ŠTETE

Pod naknadom štete podrazumjeva se otklanjanje štetnih posljedica po oštećenog na

račun nekog trećeg. To se postiže odgovarajućim davanjem ili činjenjem, kojima se otklanjaju
štetne posljedice po oštećenog.

13
 Nadoknadom se inače ne može otkloniti sama šteta, već se štetne posljedice prevljuju
sa oštećenog na odgovornog. Nadoknadom štete odgovorno lice uklanja štetu koju je štetnik
počinio oštećenom2. Cilj naknade je da se oštećenom vrati ono što je izgubio od svojih pravno
zaštićenih dobara, tj da se na njegovim pravno zaštićenim dobrima uspostavi ono stanje koje
je postojalo prije povrede. Naknada štete treba da bude jednaka pretrpljenom gubitku,
odnosno ekvivalent pretprljenog gubitka. Poslije dobijene naknade oštećeni ne bi trebao da
ostane sirromašniji, niti bogatiji nego što je bio prije nego je pretrpio štetu.

6.1 NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE

Naknada materijalne štete s emoze izvršiti putem naturalne naknade (naturalna

restitucija) i davanjem novčane naknade (novčana reparacija).
Naturalna restitucija se ostvaruje stvarnim uspostavljanjem onog stanja oštećenog
dobra koj eje postojalo prije nego je šteta nastala (čl-185 st 1.ZOO). To se postiže ili
davanjem druge stvari umjesto uništene, koja je iz iste vrste i iste vrijednosti, ili povraćajem
iste stvari, ili opravkom oštećene stvari.
Novčana naknada je oblik naknade koji se ostvaruje isplatom određene sume novca,
koja predtavlja vrijednost oštećenog dobra u novčanom obliku. Njome se ne uspostavlja
stvarno stanje koj ebi bilo da šteta nije počinjena, već stanje jednakih ili bar približno
jednakih novčanih vrijednosti.
Odnos između naturalne restitucije i novčane naknade različit je u raznim pravima 3.
ZOO daje prednost naturalnoj restituciji, jer propisuje da je odgovorno lice dužno da
uspostavi stanje koje je bilo prije o nego je šteta nastala (čl.185 st1.).

Obaveze naknade štete smatra se dospjelom „od trenutka nastanka štete“(čl.186 ZOO),
tj. U trenutku kada je šteta nastala.

6.2.NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE

Štetne posljedice nekih ne materijalnih šteta mogu se otkloniti, što znači da je moguć
jedan vid naturalne restitucije. To je slučaj kod povrede prava ličnosti, gdje sud može narediti
da se, na trošak štetnika izvrši objavljivanje presude, odnosno ispravke, ili narediti da štetnik
povuče izjavu kojom je povreda učinjena, ili šta drugo čime se može ostvariti svrha koja se
postiže naknadom (čl.199 ZOO).
2

14
 Najveći broj nematerijalnih šteta nemože otkloniti se restitucijom. U slučaju
pretrpljene fizičke ili duševne boli (npr.duševna bol majke za ubijenim djetetom)
uspostavljanje ranijeg stanja ne moze se uspostaviti. U tim slučajevima dolazi u obzir samo
novčana naknada. Ona ne predstavlja naknadu vrijednosti povrijeđenog ličnog dobra, jer lična
dobra nemaju novčanu vrijednost, već se daje radi satisfakcije oštećenog.
Za neimovinsku štetu je karakteristično to što se nadoknađuje samo ako je znatna 4. U
tom smislu i ZOO propisuje da će sud dosuditi pravičnu novčanu naknadu za neimovinsku
štetu „ako okolnosti slučaja, a naročito jačina bola i straha i njihovo trajanje to opravdava“
(čl.200 st.1). U pravnoj teoriji iznosi se stav da je svođenje naknade neimovinske štete na
znatnu štetu nepravično, te da se time potcjenjuju lična dobra čovjeka, a favorizuju
imovinska5.
Potraživanje naknade neimovinske štete je strogo lično pravo, tako da ne prelazi na
nasljednike povjerioca, niti može biti predmet ustupanja, prebijanja i prinudnog izvršenja.
Ono gubi lični karakter ako je priznato pravosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom,
poslije čega se njime može slobodno raspolagati na bilo koji način (čl.201 st 1 i 2 ZOO).
Zastarjelost – potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarjeva za tri godine od
kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok). U svakom
slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok).
Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastarjeva za vreme određeno
za zastarelost te obaveze (ZOO čl. 376)
Poslije nastupanja zastarjelosti prava da zahtjeva naknadu štete, oštećeni može
zahtjevati od odgovornog lica, po pravilima koja važe u slučaju sticanja bez osnova, da mu
ustupi ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta (ZOO čl. 209).

6.3. NAKNADA ŠTETE USLED PROUZROKOVANJA SMRTI LICA

Prouzrokovanje smrti je protivpravno lišenje života nekog lica, i može biti izazvano
mehaničkim ili nemehaničkim delovanjem. U smislu propisa o odgovornosti o smrti se može
govoriti samo kad je u pitanju živ čovek. Zato, ako trudnica usled telesne povrede donese na
svet mrtav plod, nije reč o smrti i tad se ne mogu postavljati zahtevi za nadoknadu koji se ne
nadovezuju na smrt. Kad je reč o smrti životinje, to spada u štetu na stvari. U slučaju smrti
unesrećenog može se tražiti naknada sledećh troškova:
1. Troškovi lečenja i izgubljena zarada Troškovi lečenja kao oblik štete nastaju samo u
slučaju kad smrt ubijenog lica nije odmah nastupila, već posle izvesnog vremena kome je
prethodilo bezuspešno lečenje. Tad se može javiti i izgubljena zarada usled nesposobnosti za
rad.
2. Troškovi pogreba Troškovi pogreba obuhvataju više različitih troškova. Naši sudovi
poznaju ove: Troškovi transporta usmrćenog od mesta ubistva do mesta sahrane; Troškovi
uobičajene sahrane i polaganja porodičnog venca; Troškovi pogrebne muzike; Troškovi
verskog obreda prilikom sahrane; Troškovi uobičajenog posluživanja lica koja prisustvuju
sahrani; Putne troškove bliskih srodnika koji prisustvuju sahrani; Troškove crnine bliskih
srodnika; Troškove podizanja nadgrobnog spomenika; Troškove održavanja groga za vreme
4
Jakov Radišić,Obligaciono pravo;opći dio,Beograd 2000.str 283

5
http://www.besplatnapravnapomoc.rs/obligaciono-pravo/
15
trajanja života usmrćenog; Troškove posmrtnog oglasa u dnevnom lisu. Svi ovi troškovi se
priznaju u skromnim granicama. Ne priznaju se troškovi podušja posle sahrane ubijenog tj.
troškovi osmodnevnog, četrdesetodnevnog, polugodišnjeg i godišnjeg pomena.
3. Šteta zbog izgubljenog izdržavanja ili pomoći Treća lica mogu pretrpeti štetu usled
gubitka izdržavanja što ga je uslovila smrt drugog. Pravo na nadoknadu štete zbog
izgubljenog izdržavanja imaju sva lica koja je ubijeni stvarno izdržavao (faktički kriterijum)
bez obzira da li je on bio i pravno obavezan. To pravo imaju i lica koja ubijeni nije izdržavo u
vreme smrti, ali koja bi inače od njega mogla tražiti izdržavanje da je on živ (pravni
kriterijum). Pravo na nadoknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja ili pomoći priznaje se u
obliku mesečne rente, koja se unapred isplaćuje. Pri obračunavanju visine nadoknade vodi se
računa o stvarnim davanjima umrlog, a ako njih nije bilo, iznos naknade ne može biti veći od
onoga što bi oštećeni dobio od poginulog da je ostao živ. Sa druge strane, odbijaju se primanja
po osnovu socijalnog osiguranja. Pravno na nadoknadu štete zbog izgubljenog izdržavanji ili
pomoći jeste lično i neprenostivo pravo, sem potraživanja koja su već dospela za naplatu, a
utvrđena su pravosnažnom sudskom presudom ili ugovorom. Ovo pravo je i privremenog
karaktera, jer traje samo za ono vreme za koje bi ubijeni verovatno živeo i plaćao izdržavanje,
odnosno davao pomoć. To pravo se uvek gasi kad izdržavano lice bude u stanju da se samo
izdržava.
4. Šteta trećih lica zbog pretrpljenih duševnih bolova Usled smrti lica za koju je
odgovoran neko drugi trpe duševni bol i njegovi bliski srodnici. Zato i oni imaju pravo da
traže nadoknadu u vidu bolnine. Pravo na bolninu naši sudovi priznaju samo licima koja čine
užu porodicu nastradalog: bračni drug, deca i roditelji. Sem njih, nadoknada se dosuđuje i
braći i sestrama i vanbračnom drugu pod uslovom da je između njih i umrlog postojala
trajnija zajednica života. Pretpostavka je da ta lica trpe stvarno iztenzivan i trajan bol. Kad su
u pitanju deca kao tužioci, sudovi su ranije cenili da li su ona s obzirom na svoj uzrast i
psihičkoemocionalnu razvijenost sposobna da doživljavaju bol zbog kog traže nadoknadu.
Tad je utvrđen načelan stav po kome dete ima pravo na nadoknadu neimovinske štete za
duševni bol, zbog smrti svog roditelja, bez obzira na njegov uzrast, pa čak i kad je rođeno
posle smrti roditelja. Vodi se računa od duševnim patnjama koje će dete trpeti u toku razvoja.
6.3.1. Svrha naknade nematerijalne štete

Pravilnom ocenom elemenata iz člana 200. stav 2. ZOO, sprečava se dosuđivanje

novčane naknade nematerijalne štete suprotno njenoj društvenoj svrsi. Veoma interesantno
pitanje kod novčane naknade je i stav da njeno utvrđivanje za nematerijalnu štetu predstavlja
primenu materijalnog prava, a ne činjenični zaključak. Po mišljenju Vrhovnog suda
Jugoslavije iz 1967. godine, utvrđivanje visine novčane naknade nematerijalne štete u smislu
tadašnjeg ZPP, predstavlja činjenični zaključak. Ono je više zahtevalo rešavanje nakon
stupanja na snagu novog ZPP (1977. godine), jer se postavilo pitanje da li drugostepeni sud
može, ispitujući presudu u pogledu pravilne primene materijalnog prava, samostalno
utvrđivati visinu naknade za nematerijalnu štetu. Dilema je razrešena usvajanjem načelnog
stava zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i
Vrhovnog vojnog suda održane 1979. godine, u kome se navodi: „Visinu novčane naknade za
nematerijalnu štetu sud utvrđuje u smislu člana 200. stav 2. Zakona o obaveznim odnosima,
ocenom značenja povređenog dobra i cilja naknade, pazeći pri tom da se njome ne pogoduje
tuženjima koja nisu spojiva sa njenom prirodom i društvenom svrhom, polazeći kod
utvrđivanja kriterijuma koji utiče na visinu te naknade i od načela pravičnosti, primerenosti i
solidarnosti 12. Sudovi sa istim načelima i kriterijumima rukovodili su se prilikom
utvrđivanja visine novčane naknade nematerijalne štete i pre stupanja na snagu Zakona o
16
obligacionim odnosima. Ova načela i kriterijumi, kao sastavni deo pravne norme, imaju
karakter pravnih standarda. Prema tome, krajnja ocena suda o visini novčane naknade za
nematerijalnu štetu zasnovana je na primeni materijalnog prava. Ovaj stav ima svoju
posledicu u tome što suđenje u suprotnosti sa merilima koje smo naveli predstavlja pogrešnu
primenu materijalnog prava koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.
6.3.2. Fizički bolovi

Ako jačina bolova i njegovo trajanje to opravdaju biće dosuđena novčana naknada za
pretrpljene bolove. Ovo je, takođe, stav i sudske prakse: „Određenom licu koje je pretrpelo
fizičke bolove, pripada pravo na naknadu ovog vida nematerijalne štete, a njena visina zavisi
od intenziteta i vremena trajanja tih bolova, što se utvrđuje veštačenjem.” Veštak je osoba
pozvana od strane suda da svojim stručnim znanjem iznese svoja zapažanja (nalaz) i da
mišljenje o činjenicama koje bi mogle biti od značaja za predmet dokazivanja. Ne odklanja se
dužnost suda prilikom odmeravanja štete po slobodnoj oceni da iznese i utvrdi sve okolnosti
koje su od uticaja na odmeravanje visine naknade. Koliko se sudovi vode nalozima veštaka su
bitna, ali i vrlo sporna pitanja. Veštaci imaju obavezu da nalaz podnesu u roku koji im postavi
sud za svaki konkretan slučaj. Ulaskom u Savet Evrope i mogućnošću pristupa naših građana
Evropskom sudu u Strazburu, posebno će doći do izražaja pravo građana na suđenje u
razumnom roku. Veštak kao stručno lice pomoći će sudu u opredeljenju kada fizički bolovi
prelaze u trajno umanjenje životne aktivnosti, kao i drugi vid štete. I nelagodnosti u toku
lečenja (na primer: hospitalizacija, vezanost za krevet, injekcije, previjanje rana, infuzija i
dr.), koje trpi oštećeni razmatraju se u okviru naknade za fizičke bolove. Zaključujemo da je
pored naloga za izvršenje o okolnostima trajanja i intenziteta pretrpljenih bolova traži i nalaz
o drugim bitnim okolnostima za određivanje visine naknade nematerijalne štete. Veštaci pri
davanju nalaza intenzitet bola odmeravaju prema skali od 1 do 10, ili prema kategoriji bola:
slabog, srednjeg, jakog i naročito jakog intenziteta. Sud vodi računa prilikom dosuđivanja
pravične novčane naknade nematerijalne štete naročito na: 1. Neugodnosti tokom lečenja (na
primer kraća nesvestica, razne vrste imobilizacija i fiksacija, rengensko snimanje, operacija i
sl.) koje trpi oštećeni i koji se razmatraju u sklopu naknade za fizičke bolove. 2. Da li i pod
kojim uslovima može pojedina od ovih okolnosti prerasti u kakav drugi oblik nematerijalne
štete (na primer duševni bolovi zbog smanjene životne aktivnosti) treba ocenjivati imajući na
umu sve okolnosti slučaja. Praksa pokazuje da se sudovi nedovoljno koriste svojim
ovlašćenjima da rukovode veštačenjem. Naime, u rešenju kojim se određuje sudsko
medicinsko veštačenje propušta se zahtevati od veštaka nalaz i mišljenje ne samo o trajanju i
jačini fizičkih bolova, već o i drugim okolnostima slučaja koje su pratile lečenje. Među druge
okolnosti slučaja koje bi sud morao vrednovati prilikom dosuđivanja pravične novčane
naknade za pretrpljene fizičke bolove sudska praksa ubraja i: 1. Karakter povrede koju je
pretrpeo oštećeni. U praksi se povrede obično označavaju kao lakše i teže, što bi upućivalo na
terminologiju krivičnog prava. Smatramo da bi za potrebe postupka za naknadu nematerijalne
štete karakter povreda trebalo sagledavati s obzirom na razvoj i intenzitet kliničke slike te da
bi bila dužnost veštaka da sudu u obliku nalaza predoči te podatke. 2. Subjektivna svojstva
oštećenog - donekle ih takođe treba uzimati u obzir prilikom odlučivanja o tom obliku
naknade. 3. Vrste povreda i deo tela na kome su one nastale utiču na visinu naknade za
pretrpljene fizičke bolove tako da se ta naknada dosuđuje u većem iznosu ako je povređen
osetljiviji deo tela. Ovim, naravno nije iscrpljena lista koju valja imati na umu prilikom
određivanja pravične novčane naknade za spomenuti oblik nematerijalne štete. Poseban
problem predstavlja nedostatak opšte prihvaćenih kriterijuma koji bi omogućavali da se što
objektivnije utvrdi karakter povreda, a naročito jačina i trajanje bolova. U sudskoj praksi je
uobičajeno da se intenzitet bolova odmerava na skali od 1. do 10. Ovo je naročito prisutno
17
kod sudova u Vojvodini. Međutim, Vrhivni sud smatra da ne treba ići po skali od 1 do 10 već
po kriterijumima koje smo ranije naveli: slab, srednji, jak i naročito jak. U sadašnjem
vremenu ne postoji mera kojom se jačina bolova i patnje čoveka mogu izračunati. Ovo tim pre
što se u nekim slučajevima osećanje bola bazira na psihološkoj osnovi bez važećih fizioloških
razloga. Ali, bez obzira na napred iznetu konstantaciju, u svakom slučaju sud mora odlučiti o
postavljenom tužbenom zahtevu za nadoknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih
bolova.
6.3.3. Duševni bolovi

U pravnoj teoriji učinjeni su brojnji pokušaji definisanja duševnog bola. Iznećemo

neke od pokušaja da bi smo najpribližnije odredili pojam duševnog bola. Pod pojmom
nematerijalne štete podrazumevaju se pre svega fizički i duševni bolovi pri čemu se pod
duševnim bolovima smatra svaki oblik duševnog i psihičkog trpljenja koji remeti psihičku
ravnotežu. Poremećaj psihičke ravnoteže uzrokuje razne vrste neprijatnosti pre svega patnju,
bol, šok, tugu i druge vrste čovekovih afekcija. „Duševni bol podrazumeva svako intimno
trpljenje koje remeti psihičku i emotivnu ravnotežu jedne osobe nanoseći štetu onom
nematerijalnom dobru koje bi se najbliže moglo odrediti kao duševni mir.” Dr M. Draškić
„Psihički bol ili patnja su emocionalni poremećaji ili reakcije koje se javljaju kao posledica
povređivanja ili reakcija na određene događaje. Psihički bol može biti posledica fizičkog bola,
umanjenja opšte životne sposobnosti, unakaženja i smrti bliske osobe.” Suštinski pokušaji
definisanja duševnog bola svode se na činjenicu da je duševni bol poremećaj psihičke
ravnoteže što predstavlja neimovinsku štetu i kao takva može predstavljati predmet naknade.
Da li je duševni bol intenzivan, kakvog je trajanja, faktičko je pitanje koje sud mora utvrđivati
u svakom konkretnom slučaju. Na tužiocu je teret dokazivanja činjenica (ne visine štete) koje
su od značaja za odmeravanje naknade jer je utvrđivanje visine štete slobodnom ocenom
ustanovljeno u njegovom intetresu. Umanjenje životne aktivnosti kao poseban osnov za
naknadu štete zbog duševnih bolova, obuhavata sva ograničenja u životnim aktivnostima
oštećenog koje je ostvario ili bi ih po redovnom toku stvari u budućnosti izvesno ostvarivao.
Pod ograničenjem se podrazumeva i vršenje aktivnosti uz pojačane napore ili pod posebnim
uslovima. Veštaci kod utvrđivanja umanjenja životne aktivnosti očigledno imaju bitnu ulogu, i
na njima je da utvrde sve posledice zbog kojih se normalna aktivnost oštećenog ograničava ili
će biti otežana. Zato nije dovoljno u nalazu i mišljenju utvrditi samo procenat umanjenja
životne aktivnosti, jer će se visina štete odrediti u zavisnosti od prirode i trpljenja oštećenog,
vezanog za ovaj vid štete. Životno doba oštećenog različito utiče na visinu naknade pojedinih
vrsta nematerijalne štete. Međutim, o ovoj činjenici posebno vodi računa sud prilikom
odmeravanja visine naknade. Veštaci u svom nalazu i mišljenju treba da se izjasne o stepenu
invalidnosti, što po pravilu čine u procentu koji se određuje po slobodnoj oceni. Ovo dovodi
do nejednakog položaja oštećenih, pa bi trebalo utvrditi objektivnija merila da se praksa
izjednači i da sud bude u stanju da na osnovu objektivnih pokazatelja i subjektivnih okolnosti
dosudi oštećenom pravičnu naknadu. Prilikom davanja nalaza i mišljenja posebno se mora
razlikovati umanjenje životne aktivnosti od umanjenja radne sposobnosti koje se ispoljava
kao imovinska šteta, te se i visina umanjenja radne sposobnosti, utvrđuje na drugi način. U
praksi veštaci ponekad koriste važeće tablice osiguravajućih organizacija, što nije
prihvatljivo. Dešava se da postoje i ovakvi sudski nalozi, što se takoće ne može prihvatiti, s
obzirom na ne postojanje posebnih kriterijuma za stvaranje ovakvih tablica. Umanjenje
životne aktivnosti je često trajnog karaktera, ali novčana se naknada može dosuditi i kad je
smanjenjene životne aktivnosti povremeno, ako je jače i dugotrajnije ili ako to posebne
okolnosti opravdavaju. Iznos pravične naknade zavisi od prirode i težine svih oštećenikovih
trpljenja vezanih za taj oblik štete. Sud bi svakako morao zahtevati od veštaka da u nalazu
18
opiše od čega se sastoji smanjenje životnih aktivnosti. Visina naknade nematerijalne štete po
toj osnovi vezana je za jačinu i trajanje duševnih bolova, ali i ovde za druge okolnosti slučaja.
Spomenute druge okolnosti od posebnog su značaja jer pokazuju trpi li žrtva duševne bolove i
kakvi su, odnosno, da li predviđa da će ih trpeti u budućnosti. Naknada se treba utvrditi
uzimajući u obzir: 1. Stepen invaliditeta; 2. Jačinu; 3. Trajanje posledica; 4. Starost oštećenog
i 5. Zanimanje oštećenog.
6.3.4 Nematerijalna šteta usled pretrpljenog straha

Zakon o obligacionim odnosima sadrži definiciju štete: to je umanjenje nečije imovine

(obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome
fizičkog ili psihičkog bola, ili straha (nematerijalna šteta). Materijalna šteta pogađa imovinu
oštećenog, i to: neposredno (stvarna šteta), kada se ogleda u umanjenju njegove imovine, ili
pak posredno (izmakla dobit), kada je reč o sprečavanju njegovog uvećanja, do kog bi po
redovnom toku stvari i došlo, da nije bilo štetnog događaja. Otuda i naziv „imovinska šteta”.
S druge strane, nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola, ili straha nije šteta koja pogađa
imovinu oštećenog. Zato je ZOO naziva nematerijalnom štetom. U nauci se nematerijalna
šteta naziva i imovinskom, moralnom, neekonomskom i idealnom štetom. Pitanje je da li
uopšte izraz „šteta” adekvatno odražava povrede prava ličnosti koje se ogledaju u nanošenju
fizičkog ili psihičkog bola, ili straha. Ova dilema je vidljiva i pri terminološkom označavanju
njene naknade, jer se umesto „naknade štete” govori o satisfakciji (zadovoljštini).
6.3.5 Pojam straha

Strah se može definisati na različite načine u zavisnosti od toga koji elemenat straha se
ističe u prvi plan. Neki autori definišu strah kao neprijatnu reaktivnu afekciju, koju prate
organske promene u vegetativnim funkcijama i mimičke reakcije u motorici. Šta je strah po
ovim autorima, manifestuju sledeće pojave: ubrzan rad srca, drhtanje, znoj, odsustvo
pljuvačke, široke zenice, povećanje šećera u krvi itd. Pri najintenzivnijem osećanju straha
može doći do ukočenosti, privremenog gubitka svesti, čak i do smrti. Drugi pak autori
razlikuju primaran i sekundaran strah, odnosno strah u užem i strah u širem smislu. Strah u
užem smislu se javlja kao afekat, intezivno i kratkotrajno emocionalno stanje, koje prate
telesne pojave, i traje nekoliko časova ili izuzetno nekoliko dana. Strah u širem smislu je tzv.
raspoloženje koje se javlja u zabrinutosti ili bojazni, i kao takvo osećanje može da traje više
meseci. Podela straha na primaran i sekundaran strah nema praktičan značaj, a sudska praksa
razmatra strah kao jedinstven oblik štete. Prilikom definisanja nematerijalne štete Zakon o
obligacionim odnosima, kao prvi oblik ove štete, označava prisustvo fizičkog bola. Ovakav
redosled definicije nematerijalne štete nije slučajno nabrajanje njenih oblika. Fizički bol je
osećanje subjektivnog karaktera koji se redovno javlja kod čoveka pri svesti i kod zdravog
organizma kada se naruši telesni integritet. Telesni integritet je najstarije, može se reći prvo
lično dobro koje je dobilo građansko-pravnu zaštitu. Fizički bol trpi samo lice koje je telesno
povređeno, čije je zdravlje oštećeno skrivljenom radnjom ili propuštanjem trećeg lica, javlja
se samo kod jedne vrste povrede prava ličnosti i to povrede prava na telesni integritet. Strah je
reakcija, prirodno osećanje, uz koje obavezno idu promene u vegetatinim funkcijama, te
mimičke reakcije u motorici. Dakle, jedna od osnovnih razlika između bolova i straha je u
tome što je bol uvek posledica telesne povrede, a strah može nastati kao posledica telesne
povrede, ali ne mora. Strah će se javiti uvek kada je čovek u određenim kriznim situacijama,
bilo po njega samog, njegovu porodicu ili prijatelje. Strah i bol mogu postojati istovremeno,
ali je moguće da se strah javi nezavisno od psihičkog ili fizičkog bola, na primer, kada neko
lice preživi saobraćajnu nezgodu, a prođe bez telesne povrede. Interesantna definicija
19
pretrpljenog straha, kao pravnog osnova za novčanu naknadu nematerijalne štete, nalazi se u
odluci Vrhovnog suda Srbije: „Posmatrano sa medicinskog aspekta, strah predstavlja psihički
poremećaj ličnosti čoveka, koji može imati lakši ili teži oblik. To može, pre svega, biti strah
za život, koji nastaje u trenucima kada se nađe suočen sa smrću, ali strah može prouzrokovati
i depresije, neurotična stanja, traumatske šokove ili trajni psihički poremećaj sa mogućnošću
prouzrokovanja i težih posledica. Takav strah predstavlja povredu zdravstvenog i telesnog
integriteta čoveka, dakle vid nematerijalne štete, za koji, u smislu čl. 200. Zakona o
obligacionim odnosima, licu koje je pretrpelo takve povrede pripada pravo na naknadu štete u
vidu dosuđenja pravične novčane naknade, čija visina zavisi od intenziteta i vremena trajanja
straha”.90 Duševni bol je emocija, osećaj koji se javlja kod pojedinca, kome je lično pravo
povređeno ili ugroženo. Obzirom, da je povređeno neko pravo, i to lično pravo, ova povreda
uglavnom izaziva 90 Sa ovakvom definicijom donekle se slaže docent dr Milan Počuča, sa
Pravnog fakulteta Univerziteta Privredna akademija Novi Sad, ali ne prihvata konstataciju da
je strah poremećaj ličnosti, jer je poremećaj ličnosti mnogo složeniji pojam, i pri definisanju
straha ne bi trebalo koristiti termin "poremećaj ličnosti". 140 neprijatno osećanje, odnosno
negativnu emociju. Negativne emocije mogu biti strah, tuga, bes. I strah i duševna bol mogu
se pojaviti kod svih povreda prava ličnosti i kod povrede telesnog integriteta, kod povrede
ugleda, časti, slobode i drugih povreda prava ličnosti. I strah i duševni bol su emocije,
osećanja. Kako razlikovati strah i duševni bol, i da li je moguće razlikovati strah od duševnog
bola91 ,
6.3.6. Naknada za pretrpljeni strah

Zakon o obligacionim odnosima u članu 155. poznaje tri oblika nematerijalne štete,
među kojima i nematerijalnu štetu u slučaju pretrpljenog straha.92. Prema tome, u ZOO
priznaje se strah kao poseban oblik osnova naknade nematerijalne štete, koji se sastoji u
psihičkom afektu oštećenog o pretećoj opasnosti po život i zdravlje izazvane od strane
štetnika. Da bi se oštećenom moglo priznati pravo na naknadu štete u slučaju pretrpljenog
straha, potrebno je ne samo faktičko postojanje ove štete, već i uverenje suda da je, u
konkretnom slučaju, oštećenom opravdano dosuditi novčanu satisfakciju, jer to opravdavaju
okolnosti slučaja, posebno utvrđena jačina i intenzitet straha i njegovo trajanje. Potrebno je
postojanje straha znatnog intenziteta, i da je strah dugotrajan do te mere da je na strani
oštećenog postojao takav psihički afekat, odnosno stanje psihičke traume i šoka, u koje stanje
je oštećeni doveden zbog opasnosti po život prilikom nanošenja ili pretnje nanošenja telesne
povrede od strane štetnika, kao i u slučaju zbog opravdane bojazni od smrti ili teških
posledica od zadatih povreda. U stavu 2. citiranog člana, date su opšte direktive koje sud treba
da ima u vidu prilikom odlučivanja da li će dosuditi pravičnu novčanu naknadu, a ako je
dosudi, koja će biti njena visina. Znači, sud će pri odlučivanju imati u vidu značaj povređenog
dobra. Nije svako dobro podjednako značajno, pa će samim tim i visina naknade štete biti
različita. Na primer, sudska praksa obično daje veći značaj fizičkim i psihičkim bolovima,
nego strahu. Cilj novčane naknade neimovinske štete je satisfakcija, odnosno zadovoljenje,
uteha. Njen cilj nije reparacija, kao što je to slučaj kod naknade materijalne štete.
Nematerijalna šteta nastaje u ličnosti oštećenog. Fizički bol, duševni bol i strah su subjektivne
kategorije, i šteta, koja je prouzrokovana na ovim dobrima pojedinca, ne može se nadoknaditi
u klasičnom smislu, ali se može dosuditi pravična novčana naknada koja ima za cilj da
omogući oštećenom da posredstvom nje ublaži posledice nematerijalne štete koja mu je
naneta, i da, u zamenu za to, pribavi neka druga dobra, društvenu svrhu (društvena svrha
upućuje na to da su sve vrste nematerijalne štete predviđene i kao krivična dela, što znači da
zakonodavac dozvoljava satisfakciju samo u onim slučajevima kada je njeno dosuđivanje
opravdano i sa društvenog stanovišta, odnosno kada su štete takve da se njima povređuje i
20
pravni poredak, a ne samo ličnost i dobro pojedinca). U članu 203. Zakona o obligacionim
odnosima propisano je: „Sud će na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću
nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti”. Imajući
u vidu citirane odredbe Zakona, može se zaključiti da se naknada nematerijalne štete može
dosuditi, kako za pretrpljeni strah, tako i za budući strah tj. za strah koji će oštećeni trpeti u
budućnosti, a koji je izazvan štetnim događajem iz prošlosti.

7.ZAKLJUČAK

Ko drugom prouzrokuje štetu dužan je istu naknaditi.

Šteta je neprijatan doživljaj, a naknada štete je satisfakcija za taj neprijatan doživljaj.
Naknada štete ne može biti veća od štete.
Odgovorno lice je dužno, ako je to moguće, da uspostavi stanje koje je bilo prije
nastanka štete, a ako to nije moguće, da oštećenog obešteti odgovarajućim novčanim
ekvivalentom.
Obaveza naknade štete dospjela je od trenutka nastanka štete, a ako se šteta događala u
dužem vremenskom periodu kontinuirano od prestanka stvaranja štete.

21
 Ukoliko je moguće oštećeni dobija obeštećenje naturalnom restitucijom, a ukoliko
nije, obeštećenje u novčanom iznosu.
Naknada štete dosuđena u novcu, određuje se prema cijenama u vreme presuđenja.
Zahtev za obeštećenje u novcu mora biti jasno nominalno opredeljen.
Umanjenje nečije imovine je obična šteta, a sprečavanje povećanja imovine je izmakla
korist.
Kapitalizirana renta je naknada buduće štete koja se može platiti u određenim
slučajevima, jednokratno.
Nužna odbrana isključuje odgovornost za štetu.
Lice koje u slučaju dozvoljene samopomoći prouzrokuje štetu licu, koje je izazvalo tu
reakciju, nije dužno da tako nastalu štetu nadoknadi.
Ako su za nastanak štete odgovorni i oštećeni i štetnik ili je šteta nastala obojici, svako
od njih odgovara za ukupnu štetu koju su pretrpeli, srazmerno svojoj krivici.
Podeljena odgovornost za nastanak štete postoji kada šteta potiče od radnji oštećenog,
kao i od štetnikovih radnji.
Nadležni organ koji uz dozvolu obavlja opšte korisne djelatnosti odgovara samo za
štetu koja prelazi normalne granice.
Svako je ovlašćen zahtevati uklanjanje izvora opasnosti od kojeg može nastati
znatnija šteta ili prestanak delatnosti od koje potiče uznemiravanje i/ili opasnost od štete.
Imalac opasne stvari odgovara za štetu koja od te stvari nastane.
Oštećeni ima pravo na izmaklu korist koju je objektivno mogao da realizuje da nije
bilo štetne radnje.
Pravo na naknadu nematerijalne štete imaju fizička, a ne i pravna lica.
Poslodavac odgovara za štetu koju radnik pretrpi na radu ili u vezi sa radom po opštim
načelima odgovornosti.
Radnik odgovara za štetu Poslodavcu, koja je nastala na radu i u vezi sa radom, a
prouzrokovao ju je namerno ili krajnjom nepažnjom.
Za štetu koju pričini maloljetno lice, solidarno su odgovorni i mal. lice i njegovi
roditelji, ukoliko postoji propust u vaspitanju koji je u uzročnoj vezi sa nastalom štetom.
Za štetu koju pričini maloljetno lice mlađe od 7 godina uvijek odgovaraju roditelji.
Za štetu koju prouzrokuje lice koje nema sposobnost rasuđivanja, odgvorno je lice
koje je dužno da vodi nadzor nad tim licem.

22
8.LITERATURA

- Jakov Radišić, Obligaciono pravo,opšti dio, Beograd,2000.g.

- Loza Bogdan,Obligaciono pravo,opšti dio,Beograd,2000.g
- Abedin Bikić,Obligaciono pravo,opšti dio,Sarajevo,2007.g
- Prirucnik za polaganje pravosudnog ispita
- Zakon o obligacionim odnosima, sa registrom pojmova,drugo izdanje,Beograd,1986.g.
- Skripta, OBLIGACIONO PRAVO, Beograd 2017.g

23
8.1POMOĆNA LITERATURA

- Internet :
- http://www.besplatnapravnapomoc.rs/obligaciono-pravo/
- www.wikipwdia.com
- ,,Naknada štete kroz sudsku praksu, Gordana Stanojčić, dipl.pravnik, prvo izdanje,
2006.g.,
- Izbor iz sudske prakse - ,,Glosarijum,, Beograd.

24