Samoubistvo novinara koji je otkrio aferu: Priča o Agrokomercu i rušenju velike

države (1)

Ekskluzivni feljton Miše Brkića povodom 30. godišnjice velike afere

"Agrokomerc" pratite i na portalu Nedeljnika

Foto-dokumentacija "Borbe"
Predvečerje je jedne od najvećih ekonomsko-političkih afera koje su
potresale državu. Afera samo što nije eksplodirala. Niko ne ume da sagleda
posledice njenog razornog dejstva. Temelji države već se uveliko tresu.
Država se ljulja, nagoveštavajući krah. Unervozile su se državne institucije i
političke strukture, pljušte međusobne optužbe njihovih čelnika. Političari
nedorasli situaciji pokušavaju da zaustave curenje informacija u javnost i
trude se da drže medije na kratkom povocu. Uveliko traje podzemni rat
službi bezbednosti koje jedna drugoj "smeštaju" razne psine i podvale.
Narodna banka i nadležni državni organi detektovali su aferu još u januaru,
ali niko nema kuraži da reaguje i svi čekaju "veliki prasak" u javnosti.
Medijska bomba eksplodirala je 15. avgusta 1987. godine na stranicama
dnevnog lista Borba: "Udar od 22.000 starih milijardi", s podnaslovom
"Agrokomerc izdavao menice bez pokrića".
Tako je, zvanično, počeo "Agrogate" (jedno vreme odomaćen izraz u
domaćim medijima), za aferu Agrokomerc.
Mnogi istoričari, analitičari i političari pripisuju toj detonaciji svojstvo
neutronske bombe koja je polomila političke stubove i ekonomsku
armaturu na kojima je počivala Socijalistička Federativna Republika
Jugoslavija. Otuda i tvrdnja da je afera Agrokomerc bila početak raspada
Titove države.
"Bombu" je bacio Zvonko Azdejković, dopisnik Borbe iz Kruševca.
Otkud afera gigantskih razmera i s kataklizmičkim posledicama u
posttitovskoj Jugoslaviji?
U traganju za odgovorima na ovo pitanje najviše je razvijeno teorija zavere
koje počivaju na krupnim "zverkama", zaverama, ličnim animozitetima,
lokalnim i nacionalnim interesima, podmetanjima, borbi za vlast...
Među najrasprostranjenijim i najčešće eksploatisanim teorijama do
današnjih dana opstaje ona po kojoj je afera Agrokomerc bila jedna od
važnijih baražnih priprema političkih, vojnih i bezbednosnih krugova za
razbijanje Jugoslavije preko čuvene Osme sednice Centralnog komiteta
Saveza komunista Srbije koja je ustoličila neprikosnovenog lidera Srba i
demontera Jugoslavije - Slobodana Miloševića. Iako najviše zavodljiva, ta
teorija nije jedina i nije potpuno tačna.
Ima pristalica "prizemnije", odnosno realnije teorije (među trezvenim
ekonomskim analitičarima) da je osigurač iz te neutronske bombe koja je
razorila Jugoslaviju izvukao Fikret Abdić zvani Babo, generalni direktor
Složene organizacije udruženog rada (SOUR) Agrokomerc iz Velike
Kladuše. Njegove ambicije da ostane upamćen kao čovek koji je razvio
najnerazvijeniji deo (Cazinsku Krajinu) inače ekonomski zaostale Bosne i
Hercegovine naterale su ga da masivno i masovno primeni već odomaćenu
podvalu u rasklimatanom modelu socijalističke privrede - štancuje menice
bez pokrića, tako pljačka banke od Triglava do Đevđelije i usput se hvališe
kao uspešan menadžer.
Za razliku od Babove zvezde koja i danas sija, mada prilično slabašno,
Azdejkovićeva se, posle meteorske novinarske karijere, ugasila
samoubistvom nepune dve godine po objavljivanju prvog teksta. Azdejković
se ubio nepunih mesec dana pošto ga je od Borbe preotela Politika. A
Popović svedoči da mu se noć uoči suicida, u jednom kruševačkom kafiću,
Azdejković požalio kako je od Politike dobio zadatak da žestoko napadne
visokog komunističkog funkcionera iz Hrvatske Stipu Šuvara i da sam
izabere oružje za napad.
"Upotreba čoveka" u igrama službi bezbednosti nije nepoznat model,
naprotiv, široko je (bio) rasprostranjen i u medijskoj sferi. Slično kao i sa
teorijama zavere. U Jugoslaviji - razdiranoj neizvesnošću, borbama za
presto posle smrti Josipa Broza Tita, nacionalnim tenzijama,
centripetalnim silama, zahtevima za demokratizaciju i tranziciju - bilo je
uobičajeno da razne tajne službe diskvalifikuju političke ili nacionalne
protivnike. Moguće je da su u slučaju Agrokomerc te službe imale umešane
prste u "upotrebu čoveka", ali njihov uticaj niti je bio jedini niti je bio
presudan. Ta pojednostavljena dioptrija i opsednutost "SLUŽBOM"
zamračile su širu sliku jugoslovenskih prilika u godinama posle smrti
Josipa Broza Tita. Batrganje nedoraslih Titovih naslednika da fiktivnim
reformama ko bajagi sačuvaju Jugoslaviju, a zapravo odbrane interese i
pozicije uske političke elite, nije dalo rezultate. Svi pokušaji ekonomskih
reformi olupali su se o nemilosrdno političko odbijanje bilo kakve
modernizacije i želju za očuvanjem "status kvoa".
Model državnog, političkog a naročito ekonomskog uređenja SFRJ bio je
potrošen i na izdisaju, zreo za "smetlište istorije". Interesne grupe
samoproklamovanih jugonostalgičara nastojale su da model socijalističke
državne redistribucije dohotka sačuvaju po svaku cenu, klijentelističke
grupe želele su po svaku cenu da sačuvaju svoje novčane i statusne bonuse,
beskrupulozne lokalne lopurde-feudalci otimali su šta god su stigli
skrivajući se iza tradicije NOB-a, a tek stasale pristalice pretvaranja
republika u nacionalne države tražile su čiste račune i prekid odliva
dohotka od bogatijih ka siromašnijim članicama Federacije.
Afera Agrokomerc smeštena je upravo u taj državno-socio-ekonomski
"milje".

Bosanski Robin Hud: Svaki mlada i mladoženja su dobijali po televizor (2)

"Babovo poslovno carstvo", zvano Agrokomerc, raslo je u jugoslovenskoj

"Šervudskoj šumi" i počivalo na "Robin Hud" filozofiji redistribucije dohotka i
paradigme o bratstvu i jedinstvu a pod pokroviteljstvom partijskih foruma i
rezolucija. Istorija Agrokomerca jasno pokazuje naopaku praksu
etatističkog socijalizma i pogubnost slepog verovanja u taj model
Piše Miša Brkić
Datum: 14/07/2017

0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+
Gradilište u Starom gradu u Velikoj Kladuši, Foto-dokumentacija Borbe
Model državnog, političkog a naročito ekonomskog uređenja SFRJ bio je
potrošen i na izdisaju, zreo za "smetlište istorije". Interesne grupe
samoproklamovanih jugonostalgičara nastojale su da model socijalističke
državne redistribucije dohotka sačuvaju po svaku cenu, klijentelističke
grupe želele su po svaku cenu da sačuvaju svoje novčane i statusne bonuse,
beskrupulozne lokalne lopurde-feudalci otimali su šta god su stigli
skrivajući se iza tradicije NOB-a, a tek stasale pristalice pretvaranja
republika u nacionalne države tražile su čiste račune i prekid odliva
dohotka od bogatijih ka siromašnijim članicama Federacije.
Afera Agrokomerc smeštena je upravo u taj državno-socio-ekonomski
"milje".
"ROBIN HUD"
To je mnogo kompleksniji političko-ekonomski koloplet okolnosti od
postojanja navodno samo jednog uzroka afere Agrokomerc. Insistiranje na
samo jednom uzroku pojednostavljuje i uticaj korporativnog sloma jednog
"privrednog subjekta" na kasnije (i tragične ratne) događaje u Jugoslaviji i
njen konačni raspad.
Šta bi moglo da bude nesumnjivo?
Da je "Babovo poslovno carstvo", zvano Agrokomerc, raslo u jugoslovenskoj
"Šervudskoj šumi" i počivalo na "Robin Hud" filozofiji redistribucije
dohotka i paradigme o bratstvu i jedinstvu a pod pokroviteljstvom
partijskih foruma i rezolucija. Istorija Agrokomerca jasno pokazuje
naopaku praksu etatističkog socijalizma i pogubnost slepog verovanja u taj
model. Istovremeno, dokazuje nemoć socijalizma u slučaju samoodrživosti
privrednih subjekata i nudi odgovor zašto socijalizam nije mogao da bude
dugovečan model društveno-ekonomskog uređenja.
Pojedini analitičari i istoričari s pravom uzimaju Agrokomerc kao studiju
slučaja pogubnog uticaja politike (političkih elita i političkih feudalaca) na
ekonomiju.
I kao što postoji "američka priča" o uspehu, tako postoji i "jugoslovenska
priča" o - friziranom uspehu.
A ona izgleda ovako.
Agrokomerc je, pre nego što je postao „nosilac privrednog razvoja" BiH i
Jugoslavije, bio zemljoradnička zadruga. U Maljevcu, u Hrvatskoj, 1969.
godine formirana je zemzadruga Agromerkantilija sa 26 zaposlenih. U
međuvremenu, 1970. godine direktor postaje Fikret Abdić (rođen 1939.
godine u Velikoj Kladuši). Preduzeće menja sedište i seli se u Bosnu i
Hercegovinu, u Veliku Kladušu, a 1972. godine menja ime u Agrokomerc.
Posle samo nekoliko godina Agrokomerc prerasta u jedan od najvećih
poljoprivredno-prehrambenih kombinata u Jugoslaviji sa 13.600
zaposlenih. Mnogi i dalje smatraju da je "čarobni štapić" u glavi Fikreta
Abdića jedini zaslužan za meteorski uspeh preduzeća. Naravno da je to
jedna vrsta "urbane legende".
Tražeći objektivne razloge za tako brzi uspon Agrokomerca Admir
Mulaosmanović, naučni saradnik sarajevskog Instituta za istoriju, objasnio
je u svom istraživanju da je 1971. godine Bihaćka (Cazinska) Krajina postala
poligon za testiranje "novog kursa" jugoslovenskog partijsko-državnog
rukovodstva za period 1971-1991. godine. Osnovne karakteristike "novog
kursa" bile su jačanje "na terenu" koncepta državnosti republika i
podsticanje privrednog razvoja kroz oslanjanje na „nosioce razvoja"
modelom dislokacije velikih privrednih sistema. Tako je Rudarsko-
metalurški kombinat Zenica otvarao pogone u Bihaću i Cazinu, to isto
radila je i Zagrebačka mlekara, povezivale su se građevinske firme iz
Zagreba i Velike Kladuše, Gorenje je izgradilo svoju fabriku u Bihaću.
Te godine skockala se još jedna srećna okolnost (pored "novog kursa") zbog
koje je narod Cazinske Krajine definitivno ubeđen da ga je "bog pogledao" i
da mu je "kašika upala u med" - na funkciju predsednika Skupštine
Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine došao je njihov "politički
Babo" - Hamdija Pozderac. To je automatski u svesti ljudi proizvelo
očekivanje da će u njihov nerazvijeni kraj poteći milijarde dinara iz
jugoslovenskih fondova namenjenih nedovoljno razvijenim područjima.
Ispostaviće se da su nadanja naroda bila opravdana.
Kombinacijom "novog kursa" i "političkog Babe" taj zabiti deo Bosne i
Hercegovine doživeo je sedamdesetih godina dinamičan razvoj, a Velika
Kladuša postala je razvijena opština. Zanimljiv podatak koji može mnogo
toga da objasni jeste da je Velika Kladuša 1979. godine izašla iz kruga
nerazvijenih opština, ali je Agrokomerc nastavio da dobija "razvojni" novac
iz Fonda za - nerazvijene.

POKUSNI KUNIĆI
Para je bilo "ko pleve", pa je tako sredinom sedamdesetih godina Hamdija
Pozderac ostvario svoje proklamovano obećanje - svakom bračnom paru, u
kojem su mlada i mladoženja bili iz Cazina i Velike Kladuše poklanjan je
televizor.
Mnogi će se danas zapitati zašto je izabrana baš Cazinska Krajina za
testiranje "novog kursa" razvoja?
Ima teoretičara koji tvrde da su Krajina i Agrokomerc imali važan
geostrateški značaj u jugoslovenskoj vojnoj (odbrambenoj) doktrini i da su
zato investicije u Agrokomerc, s obzirom na veličinu kombinata, bile
nesrazmerno veće nego recimo investicije u druge bosanskohercegovačke
agrokombinate (sarajevski UPI ili banjalučki AIPK). Već spomenuti
profesor Mulaosmanović tvrdi da je Jugoslovenska narodna armija bila
strateški partner i pokrovitelj Agrokomerca i to dokumentuje mnogim
posetama visokih vojnih zvaničnika i zajedničkim poslovima vojske i
Agrokomerca koji nemaju veze s proizvodnjom hrane. Postoji verovanje da
je, na kraju kad se Agrokomerc raspao, vojni vrh (koji je kontrolisao Nikola
Ljubičić) postupio po principi "mi stvorili, mi uništili".
A početak je zaista izgledao kao ostvarenje utopije.
Agrokomerc je gotovo svaki dan otvarao po jednu farmu pilića u krajinskim
selima (Dubaljevo, Dubrave, Pećigrad, Šumatac...). Proizvodnja je rasla iz
dana u dan, a proizvodni portfolio širio se na ćurke, zečeve, kafu, sveža i
jaja u prahu, majonez, salame, čokolade, pečurke, kesten, razne vrste
salata... i dostigao oko 400 proizvoda. Pošto je Agrokomerc bio mezimče
vlasti, gledalo mu se kroz prste kad je koristio i nelegalne metode -
industrijsku špijunažu, podmićivanje za poslovne tajne i "kopi-pejst"
recepture, među kojima je najpoznatiji "Vegedor" (kopija Podravkine
"Vegete"). Na "nijanse" niko nije obraćao pažnju, bili su važni grandiozni
detalji. A sve zasluge plebiscitarno su pripisivane jednom čoveku - Fikretu
Abdiću, generalnom direktoru kombinata.
Analize radne grupe Izvršnog veća BiH iz 1987. godine pokazale su da je
prosečna stopa rasta proizvodnje u Agrokomercu od 1982. do 1986. godine
bila viša od 10 odsto, da su ukupni prihodi u 1985. godini bili 132,7 miliona
dinara, a 1986. godine 332,3 miliona dinara, i da je izvoz 1986. bio oko 42
miliona dolara. Više od 70 odsto izvoza išlo je preko velikih inostranih
trgovačkih partnera Tuson, Jugotrade i Flavorex. Zanimljivo je da su
vlasnici tih kompanija bili jugoslovenski državljani - Radivoje Čuković
(Tuson, Panama), Kosta Govedarica (Jugotrade, Švajcarska), Husein
Melkić (Flavorex, Kanada).

Miris profita u SFRJ: "A onda je puklo jer je Babo preterao" (3)

Do 1987. godine Abdić je sistemom naštancovanih menica bez pokrića

prikupio po jednoj verziji 400 miliona dolara, po drugoj - 700 miliona dolara,
a po trećoj - 1,2 milijarde dolara
Piše Miša Brkić
Datum: 16/07/2017

0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+
Foto-dokumentacija "Borbe"
Razvoj Agrokomerca počivao je na proklamovanoj federalnoj solidarnosti,
odnosno "muži razvijenih" jugoslovenskih republika. Novac se sakupljao u
Jugoslovenskom fondu za podsticaj razvoja nerazvijenih a odatle "alocirao"
političkim odlukama prema nerazvijenim krajevima države. Jedan tok tog
novca ulivao se u Privrednu banku Sarajevo, odnosno njenu filijalu Bihaćku
banku i trošio se za razvoj Cazinske Krajine.
Najviše tog novca "usisavao" je Agrokomerc i njegov spretni direktor Fikret
Abdić. Kapital koji su razvijeni delovi Jugoslavije "odvajali od usta"
nemilice je trošen u Velikoj Kladuši i Agrokomercu za razne proizvodne ali i
neproizvodne (objekti društvenog standarda, ugostiteljstvo, lokalna
infrastruktura) investicije. Zato je, posle izvesnog vremena, Bihaćka banka
imala probleme u naplati potraživanja jer mnoge od tih investicija nisu
mogle da vraćaju uloženi kapital. Njena nelikvidnost postala je očigledna u
prvoj polovini osamdesetih godina, a u drugoj polovini te decenije sanacija
Bihaćke banke postala je nezaobilazna tačka dnevnog reda političkih
foruma. Takvom problemu uveliko je kumovao Agrokomerc jer je Osnovna
banka Bihać izdavala njegove menice bez pokrića. Na kraju je Bihaćka
banka likvidirana. Bio je to prvi bankrot jedne jugoslovenske banke posle
Drugog svetskog rata.
Retki istraživači mnogo godina kasnije stidljivo su tvrdili da se prva afera sa
menicama bez pokrića u Agrokomercu desila 1980. ali da nije imala tako
velike razmere kao ona iz 1987. godine. Tu tezu potvrdio je i
visokorangirani bh. političar u jugoslovenskoj vladajućoj nomenklaturi Raif
Dizdarević u intervju sarajevskom Oslobođenju (1. april 2017): "U vreme
kada sam bio predsednik Predsedništva SR BiH (1978-1982), uz sve što je
rečeno o uspešnom Agrokomercu, do mene su, i ne samo do mene, dolazila
i neka kritička upozorenja i prigovori kako Agrokomerc uživa povlašćen
položaj u odnosu na druge kombinate, da je miljenik rukovodstva BiH,
favorizovan olakšicama i nepovratnim kreditima, da Fikret Abdić nije
kooperativan, stvara teškoće drugima, da je grandoman i da je svu vlast u
kombinatu, Kladuši pa i šire koncentrisao u svojim rukama, da se
poslovanje Agrokomerca netačno prikazuje." Dizdarević se u intervjuu
priseća da je u oktobru 1980. godine bio u poseti Velikoj Kladuši i Cazinu i
da je u više navrata postavljao pitanja kakva je finansijska situacija firme i
kako se, iz kojih izvora misle pokrivati nove investicije, a da je ostajao bez
konkretnog odgovora. Na kraju posete o tome je "u četiri oka" razgovarao s
Hakijom Pozdercem koji mu je odgovorio da finansijsku situaciju i
konstrukciju finansiranja zna samo jedan čovek, Fikret Abdić, i to u glavi, a
ne na papiru. "Sve sam više ostajao pod utiskom da je Fikret podlegao
grandomanskoj orijentaciji, investomaniji i ličnoj svevlasti", konstatovao je
Dizdarević.

DOLAZAK KRIZE
Privredna kriza nije tresla samo Cazinsku Krajinu i BiH. Jugoslavija se
sredinom osamdesetih godina suočila s nadolazećim bankrotom zbog
prevelikog trošenja nezarađenog novca i zaduživanja u inostranstvu.
Savezna vlada s Milkom Planinc na čelu proglasila je neformalni bankrot
Jugoslavije zbog nemogućnosti vraćanja dugova (u junu 1986. godine
Jugoslavija prvi put nije mogla da plati ratu od 240 miliona dolara), pa je
Savezno izvršno veće prihvatilo veoma rigoroznu štednju koju je diktirao
Međunarodni monetarni fond. Takozvana Krajgerova komisija napravila je
Dugoročni program ekonomske stabilizacije (skup predloga i mera
ekonomskih reformi) koji je trebalo da pomogne Jugoslaviji da
transformiše svoju privredu iz državnog socijalizma ka tržišnoj ekonomiji.
Konkretne mere bile su usmerene na pooštravanje uslova za dobijanje
bankarskih kredita, što je trebalo da dovede do smanjenja potrošnje. Vrlo
brzo, međutim, dogmatska politička elita zaustavila je te reforme.
Kad je kriza mogla gotovo da se opipa prstima, bosanskohercegovački
političari tražili su od Fikreta Abdića i Agrokomerca da smanjuje investicije,
jer nije bilo para. Savetovano mu je da uskladi razvoj Agrokomerca prema
sugestijama Krajgerove komisije ali i mogućnostima Bosne i Hercegovine.
Poslovni odbor Agrokomerca odbio je partijske smernice vrha BiH da
uspori (nelegalni) rast kombinata i nastavio s istom poslovnom politikom
razvoja s tuđim kapitalom. Zaustavljanje investicija bilo bi ravno
zamrzavanju razvoja i to je bio razlog zbog koga Babo nije poslušao
državno-politički vrh u Sarajevu nego ga je odmah optužio da se prema
Cazinskoj Krajini ponaša "maćehinski".
Pošto je državno-fondovska slavina zavrnuta i pošto je presušio priliv para,
Fikret Abdić se, kao i mnoga druga preduzeća u Jugoslaviji, okrenuo
menicama kao "alatki" za pribavljanje neophodnog kapitala za tekuće
poslovanje i razvoj. Tajna njegovog, kasnije epski opevanog, menadžerskog
recepta i uspeha bila u izdavanju menice uz visoke kamate bez ikakvog
jemstva. Igrao je "va bank" s tuđim parama i računao je da neće imati
nikakav lični i korporativni rizik. Na "miris profita" upecale su se i banke.
Babov model je funkcionisao dok god je lokalna (Bihaćka) banka žirirala
menice svojim službenim pečatom. (Navodno, banka je u jednom trenutku
pozajmila svoj pečat Agrokomercu da se menice ne bi morale stalno nositi u
banku na "pečatiranje"). Do 1987. godine Abdić je sistemom naštancovanih
menica bez pokrića prikupio po jednoj verziji 400 miliona dolara, po drugoj
- 700 miliona dolara, a po trećoj - 1,2 milijarde dolara. A onda je puklo jer
je Babo preterao.
To je bio tipičan primer onoga što se zbivalo u Jugoslaviji.

Požar u skladištu zbog kog je počela da gori Jugoslavija (4)

Služba državne bezbednosti (SDB) pokrenula je istragu i preuzela kontrolu

nad svim postrojenjima Agrokomerca. Mnoge kasnije analize i izveštaji
sugerisali su da je požar insceniran kako bi državni istražni organi
Jugoslavije imali nesporan povod za ulazak u Agrokomerc
Piše Miša Brkić
Datum: 18/07/2017

0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+
Foto-dokumentacija "Borbe"
POČETAK AFERE
Vlasti su pokušale da uvedu nova pravila koja su tražila da banke garantuju
za izdate menice. Uvedena su i ograničenja na iznose koje svaka banka
može da garantuje. Ali ti propisi nisu imali mnogo šanse na uspeh zbog
tadašnje čudne prirode jugoslovenskih banaka. Naime, osnivači banaka bila
su preduzeća čiji su direktori sedeli u upravnim odborima banaka i faktički
sami sebi odobravali razne vrste pozajmica.
Za početak raspetljavanja "afere Agrokomerc" uzima se noć 26. na 27.
januar 1987. godine. Tada se dogodio požar u centralnom skladištu
Agrokomercove radne organizacije "Reprom" u prehrambeno-
prerađivačkom kompleksu "Polje". Procena štete nikada nije javno
saopštena, iako se "zuckalo" o pet miliona dolara.
Služba državne bezbednosti (SDB) pokrenula je istragu i preuzela kontrolu
nad svim postrojenjima Agrokomerca. To je bio signal da je vojska izgubila
(ili predala) kontrolu nad velikokladuškim kombinatom. Istraga utvrđuje
da je za požar kriv propust u protivpožarnom sistemu, mada to nikad nije
napisano i potpisano. Mnoge kasnije analize i izveštaji sugerisali su da je
požar insceniran kako bi državni istražni organi Jugoslavije imali nesporan
povod za ulazak u Agrokomerc.
I zaista, nenadano i bez vidljivog povoda, Služba prestaje da se bavi
požarom, počinje da ispituje finansijsko poslovanje kombinata i otkriva
menice bez pokrića. Duško Zgonjanin, republički sekretar za unutrašnje
poslove BiH, pokrenuo je akciju "Una", sa zadatkom da se slučaj rasvetli do
kraja.
Raif Dizdarević svedoči da je kao savezni sekretar za inostrane poslove po
funkciji bio član Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka koji je u martu
1987. imao sednicu posvećenu upadu Agrokomerca u platni sistem
Jugoslavije:
"Utvrđeno je da je teleksom izdato pet lažnih naloga, tobože iz banaka u
Prištini, Beogradu i Ljubljani, za isplatu 15,5 milijardi novih dinara
Privrednoj banci u Bihaću u korist Agrokomerca. Bio je to alarmantan
slučaj kriminalnog prodora u platni sistem, svojevrsna novčana pljačka...
Savezno izvršno veće uputilo je savezne inspektore koji su utvrdili činjenice
i podneli prijave protiv učesnika. Međutim, čitav slučaj je zataškan, nađena
su sredstva i vraćena u tokove platnog sistema. Da je postupljeno zakonski i
da je do kraja raščišćen ovaj slučaj, pogotovo što se već znalo i za druge
nezakonitosti u Agrokomercu, moglo je to uticati na drugačiji tok afere.
Zatim sam 26. avgusta 1987. pozvan na sednicu Saveznog izvršnog veća na
čijem dnevnom redu je bio slučaj Agrokomerc. U uvodnoj informaciji je
rečeno da je raširena pojava velikog broja izdavanja menica bez pokrića i da
je Agrokomerc najdrastičniji slučaj. Navedene su do tada utvrđene cifre
koje su bile ogromne. Rečeno je da je to podrivanje privredno-finansijskog
sistema Jugoslavije prisvajanjem novca. Branko Mikulić je rekao da je ovo
najegzemplarniji, ali ne jedini, slučaj izdavanja menica bez pokrića i
zaključio da BiH treba da reši posledice ove nezakonitosti jer nikakvi oblici
šire solidarnosti ne dolaze u obzir."
Proširenom istragom i zahvaljujući medijima utvrđeno je da su 63
jugoslovenske banke učestvovale u plasiranju novca za Agrokomerc preko
lažnih menica tog preduzeća. Među bankama su bile: Ljubljanska banka
Novi Sad, Jugobanka Beograd, Jugopetrol banka Beograd, Osnovna banka
Priština, Travnička banka... Iako se među prvima našla na udaru,
Ljubljanska banka je negirala umešanost u aferu, ali je morala da prihvati
zabranu da prima čekove od građana koji imaju žiro račune u poslovnici
Bihać. Predsednik Ljubljanske banke podneo je ostavku zbog afere s lažnim
menicama Agrokomerca.

PAD U NEMILOST
Agrokomerc je ozbiljno uzdrmao monetarni sistem Jugoslavije i postao
najveći generator inflacije u posleratnoj državi. A onda je, da paradoks bude
veći, pao u nemilost i haos politike koju je sve vreme zastupao i na čijim se
temeljima uzdizao.
Bosna i Hercegovina bila je pod pritiskom stalnih zahteva ostalih članica
jugoslovenske federacije da preuzme otplatu dugova Agrokomerca. Tih
godina SFRJ se definisala kao država s novom paradigmom osmišljenom u
republičkim centrima "ako smo braća, kese nam nisu sestre". Tim povodom
Delegacija Jugoslovenskog tržišta novca pokušala je u leto 1987. godine da
smiri aferu i nagodi se u Sarajevu. Postignut je dogovor da se menice
Agrokomerca pretvore u trogodišnji kredit koji bi garantovala Privredna
banka Sarajevo. Banka je pristala na izuzetno visoke kamate, rizikujući
bankrot. Drugo rešenje bila je tužba protiv Agrokomerca. Posle sarajevskog
dogovora, pobunilo se rukovodstvo Srbije optužujući Jugoslovensko tržište
novca za brzopletost.
Izvršno veće Srbije zaključilo je 26. avgusta 1987. godine da se "pitanje
Agrokomerca" može rešiti samo sudskim putem. A Vukašin Marković,
viceguverner Narodne banke Jugoslavije, tvrdio je da po zakonu menice
nije moguće pretvoriti u kredit. Niko se nije pitao kako je moguće da gotovo
istovremeno preduzeću "Pomoravlje promet" iz Ćuprije sličnim povodom
bude odobren kredit s relativno niskom kamatom.
Republičke čarke "mirisale" su na imploziju Jugoslavije. Da bi se smirile
tenzije, vlasti u Sarajevu donele su program prevremene otplate dugova
Agrokomerca i BiH je isplatila preostalih 255 miliona dolara duga. Gotovo
da nije bilo bosanskohercegovačkog političara koji u kasnijim javnim
nastupima nije jadikovao kako je to bio ogroman teret koji je dodatno
usporio privredni razvoj te jugoslovenske republike.
Ugled bh. političara i položaj te republike u Federaciji (dok se nije raspala)
znatno su se pogoršali posle afere Agrokomerc. U federalnim institucijama
ali i u organima vlasti svih ostalih republika vladalo je gotovo nepodeljeno
uverenje da su iza afere Agrokomerc faktički stajali moćni političari iz BiH -
direktno, kao familija Pozderac ili indirektno kao svi ostali političari na
visokim funkcijama - koji su blagonaklono ili nezainteresovano posmatrali
postojanje i zloupotrebe političko-ekonomskih feuda.
Njihova tromost i sporost u rešavanju krize nastale aferom Agrokomerc
"bola je oči" svima u Jugoslaviji koji su godinama izdvajali "solidarne"
dinare da bi Bosna i Hercegovina izašla iz kruga nerazvijenih
jugoslovenskih republika. Primera radi, udruženo rukovodstvo BiH
(Predsedništvo CK SK BiH, članovi CK SKJ iz BiH, članovi Predsedništva
SR BiH i svi nosioci čelnih funkcija u toj republici) prvi put se sastalo da
raspravlja o Agrokomercu tek 31. avgusta 1987. godine. "Bila je to krajnje
potrebna, iznuđena i zakasnela rasprava. Skoro četiri meseca su se u ovim
organima slivale činjenice o neverovatnim razmerama nezakonitosti,
masovnom izdavanju menica bez pokrića - do tada preko 700 milijardi
novih dinara", kaže Dizdarević.
Staromodan i anahron način političkog delovanja, partijskog uticaja u
privredi i odnosa prema javnosti činio je Bosnu i Hercegovinu
jugoslovenskim bastionom rigidnog komunizma. Obavezna "stilska figura"
kojom su se bh. političari deklarisali kao sertifikovani "čuvari komunističke
vere" bila je stalno pozivanje na bratstvo i jedinstvo i očuvanje izvornih
tekovina Narodnooslobodilačke borbe. Ta mantra-šifra uspešno je
otključavala sve jugoslovenske trezore iz kojih je novac u neograničenim
količinama podmazivao razvoj Bosne i Hercegovine (istina, i Makedonije,
Crne Gore i srpske autonomne pokrajine Kosovo i Metohija) i bila pokriće
za sprečavanje bilo kakve federalne kontrole trošenja novca na republičkom
nivou.
Takav bh. izum bio je prepoznat i javno osuđen. Slovenija i Srbija prekinule
su poslovanje sa bh. bankama. A toj odluci prethodile su vrlo oštre javne
izjave zvaničnika tih dveju republika. Tako je, primera radi, predsednik
Predsedništva Slovenije France Popit ustvrdio da Agrokomerc "nije samo
proizvod politike čitave Republike nego i neradnog i parazitskog
mentaliteta", a predsednik Centralnog komiteta SK Slovenije Milan Kučan
insistirao je da "niko ne može biti izuzet od odgovornosti".

Kako je Jugoslavija pala u depresiju: Stisak Partije je popustio, a novih kontrolnih

snaga još nema na vidiku (5)

To što Borba u tekstu od 7. oktobra 1987. godine kritički razmatra

odgovornost vodećih bh. političara podsećajući "da se još u aprilu ove
godine u političkom vrhu BiH znalo za izdavanje menica bez pokrića, o
kojima jugoslovenska javnost sa nesmanjenim interesovanjem govori već
dva meseca" - nije značilo svrstavanje uz politiku Slobodana Miloševića,
kako se često u Sarajevu spočitavalo tom beogradskom listu
Piše Miša Brkić
Datum: 20/07/2017

0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+
Foto-dokumentacija "Borbe"
Afera Agrokomerc simbolizovala je depresiju koja je sredinom osamdesetih
zavladala u BiH i u Jugoslaviji. Najpre je došlo do opšteg kraha
rasklimatanog ekonomskog sistema koji je mogao "cvetati" samo
zahvaljujući stranim kreditima. Zemlja je bila puna "privrednih giganata"
koji su poslovali s gubicima čak i da nisu morali da otplaćuju dugove. Ceo
komunistički ekonomski sistem karakterisalo je loše upravljanje, što je
dovelo do agonije koju je pratio nagli i stalni pad realnih zarada,
demotivisanost radnika i štrajkovi.
Posle kraha Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije i vlade Milke
Planinc za novog premijera izabran je 1986. godine Branko Mikulić. I on je,
prisiljen krizom, obećao sprovođenje strukturnih ekonomskih reformi.
Uvedene su stroge mere štednje koje su izazvale opšte nezadovoljstvo
prema vladi i federativnom sistemu. U julu 1988. hiljade industrijskih
radnika demonstrirale su protiv strogih mera štednje i najavljenih reformi.
To nezadovoljstvo doprinelo je da ključne strukturne reforme nikad ne
budu sprovedene u delo.
Sve veće nezadovoljstvo i siromašenje širokih slojeva stanovništva bili su
idealna prilika za demagoge. Novi vođa srpskih komunista Slobodan
Milošević uspeo je da za svoje ciljeve iskoristi masovne frustracije izazvane
komunističkim poretkom.
Tri decenije posle afere Agrokomerc tri četvrtine građana BiH smatra u
anketi Galupa da je raspad SFRJ doneo njihovoj zemlji štetu. Više nego u
bilo kojoj postjugoslovenskoj državi, ispitanici smatraju da zemlja ide u
pogrešnom pravcu (82 odsto) i da se ekonomsko stanje pogoršava (60
odsto).
Tim žalom za srećnom prošlošću vodili su se građani Velike Kladuše na
oktobarskim lokalnim izborima kad su svojim glasovima poverili Fikretu
Abdiću upravljanje opštinom. Babo je za njih bio i (posle 30 godina) ostao
simbol boljeg života. Ali o tome nešto kasnije u tekstu.
Odmah po izbijanju afere Agrokomerc mediji su prepoznali pojedine bh.
političare kao ključne "krivce iz senke". Beogradska Borba je samo osam
dana posle objavljivanja prvog teksta o lažnim menicama otvorila pitanje
odgovornosti braće Hakije i Hamdije Pozderac, koji su kao komunistički
lokalpopulisti tražili svaki način da razviju "svoju" Cazinsku Krajinu.
Značajna ličnost koja je imala presudan uticaj na događanja i tokove u
privredi i politici Cazinske Krajine, a posebno Agrokomerca, bio je Hakija
Pozderac. Taj revolucionar iz poznate krajiške partizanske porodice i jedan
od glavnih egzekutora nad pobunjenim krajiškim seljacima ("Cazinska
buna") iz 1950. godine, imao je ogromnu moć na tom području.
Afera Agrokomerc skinula je tako veo tajne sa još jedne raširene i
prikrivane jugoslovenske prakse vezane za klasu visokih komunističkih
funkcionera. Pojedine komunističke porodice, koje su se dobro snašle u
ratu i koje su vrlo rano sa zauzetih pozicija razvukle klijentelističke mreže
ličnih pokroviteljstava, decenijama su vladale kao lokalni feudalci-dinastije.
U osnovi bio je to sistem prikrivene, ali i opšteprihvaćene korupcije. Stari
istrošeni kadrovi iz NOB-a nisu se micali s vlasti, a novopristigla generacija
visokokotirane komunističke nomenklature bila je žedna vlasti i koristila je
sva sredstva da je se domogne. Klijentelizam i korupcija izazivali su
stagnaciju i ekonomsko nazadovanje, što je rađalo nezadovoljstvo ljudi.
To je bila idealna šansa da se, svim sredstvima unutarpartijske borbe, s
vlasti maknu stari komunisti-feudalci.

MEDIJI I PROVETRAVANJE DRŽAVE

Rigidna komunistička svest partijskih i državnih kadrova iz BiH nikako se
nije mogla privići na "novi val" koji je, pod okriljem "soft" demokratizacije
počeo da zapljuskuje ekonomskim i političkim krizama izmučenu
Jugoslaviju. Taj novi talas nosio je i lagano ali neumitno izvlačenje medija
iz čeličnog zagrljaja partijske države. Novinarski lider koji je to prepoznao i
aktivno "gurao" bio je Stanislav Staša Marinković, glavni i odgovorni
urednik dnevnog lista Borba. Da paradoks bude veći, Borba je samo
nekoliko meseci pre dolaska Staše za glodura bila čistokrvno partijsko
glasilo Saveza komunista.
Afera Agrokomerc poslužila je Marinkoviću i uredničkom kolegijumu da
profilišu Borbu kao prvi nezavisni dnevni list u Jugoslaviji. Borba je
naročito žuljala novopečenog srpskog diktatora Slobodana Miloševića, koji
ju je na kraju brutalno zauzeo u noći 24. na 25. decembar 1994. godine i
isterao neposlušne novinare na ulicu.
Oslobođeni novinarski duh beogradske Borbe, koga je Marinković "pustio iz
boce", prepoznat je u Sarajevu i partizanskoj Bosni kao (zlo)upotreba
Agrokomerca za Miloševićev velikosrpski koncept rušenja Jugoslavije preko
destabilizacije Bosne i Hercegovine. Ta teorija zavere potkrepljena je
nespornom činjenicom da je samo mesec dana po izbijanju afere
Agrokomerc u Beogradu 23. septembra 1987. godine održana čuvena Osma
sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na kojoj je Milošević
srušio Ivana Stambolića i postao neprikosnoveni nacionalni vođa Srba u
narednih 15 godina. I da nije bilo afere Agrokomerc, Milošević bi krenuo u
svoj suludi pohod.
To što Borba u tekstu od 7. oktobra 1987. godine kritički razmatra
odgovornost vodećih bh. političara podsećajući "da se još u aprilu ove
godine u političkom vrhu BiH znalo za izdavanje menica bez pokrića, o
kojima jugoslovenska javnost sa nesmanjenim interesovanjem govori već
dva meseca" - nije značilo svrstavanje uz politiku Slobodana Miloševića,
kako se često u Sarajevu spočitavalo tom beogradskom listu. Naprotiv.
Borba kroz izveštavanje o Agrokomercu, u praksi novonastalog
demokratskog provetravanja jugoslovenskih "Augijevih štala", maestralno
demonstrira ulogu medija kao kritičara društvene zbilje, ne prihvatajući
političke naloge i ne podležući partijskim uticajima.
Tu atmosferu oslobođenih medija primećuje i Boro Kontić, kultni sarajevski
novinar, koji na pitanje kada je kod nas bilo najbolje novinarstvo, odgovora:
"Od otkrivanja afere Agrokomerc, znači negde od septembra 1987. godine,
pa do početka devedesetih. To je bio zlatni period - stisak Partije je
popustio, a novih kontrolnih snaga još nema na vidiku. One će doći s prvim
izborima i pobedom nacionalnih stranaka."

Rasprodaja jata od 249.000 ćurki: Zavesa je počela da se spušta na Jugoslaviju

(6)

Tri meseca posle izbijanja afere, Agrokomerc je ostao bez svih zaliha
hrane za živinu, pa je dnevno u postrojenjima u Cazinu umiralo od gladi tri
tone ćurki. Gubici su rasli u svim delovima sistema
Piše Miša Brkić
Datum: 21/07/2017

0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+
Foto-dokumentacija "Borbe"
U septembru 1987. godine pokrenuta je tužba prema članu 114. Krivičnog
zakona SFRJ za kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja
SFRJ. Predsedništvo SK BiH donosi zaključak da je Hakija Pozderac imao
političku odgovornost za slučaj Agrokomerc. A 29. februara 1988. godine
Više javno tužilaštvo u Bihaću podiglo je optužnicu protiv Fikreta Abdića,
Hakije Pozderca, Ibrahima Mujića, Alije Aleševića i drugih za
kontrarevolucionarno delovanje. Hakija je kasnije pušten iz zatvora. Sakib
Pozderac, general Teritorijalne odbrane BiH od 1986. do 1988. godine,
uklonjen je s položaja kad su mu braća izgubila politički uticaj.
U BiH i danas vlada uverenje da je afera Agrokomerc izmišljena u Beogradu
da bi se diskvalifikovao Hamdija Pozderac, u to vreme potpredsednik
Predsedništva SFRJ i šef Komisije za ustavne promene iz koje su stizali
nagoveštaji izmena u funkcionisanju Federacije na štetu Srbije (davanje
većih prava autonomnim pokrajinama). To je (smatra se i danas u BiH) bio
razlog zašto se Hamdija našao na nišanu srpskih nacionalista.
Teza o "srpskim nacionalistima" nije bila dovoljno jak argument da sakrije
Hamdijinu odgovornost za aferu Agrokomerc jer je njegova umešanost bila
vidljiva i "iz aviona". Pritisak jugoslovenske javnosti posle razotkrivanja
mehanizma nezakonitog i bahatog višegodišnjeg delovanja familije
Pozderac, koja je svoj partijski feudalizam maskirala zaslugama u
Narodnooslobodilačkoj borbi, naterao je Hamdiju Pozderca 12. septembra
1987. godine na sednici združenog rukovodstva BiH da saopšti: "Bilo bi
dobro da podnesem ostavku na članstvo u Predsedništvu SFRJ. Stvorena je
takva situacija da bi takav potez mogao olakšati stanje u zemlji. Ono na
čemu insistiram je da se ne veže za aferu Agrokomerc, nego za klimu
stvorenu u povodu Agrokomerca. Ja ovo ne radim iz protesta, već iz čistog
komunističkog opredeljenja."
Svesni da bi, posle ostavke, morala da se utvrđuje i Hamdijina politička i
krivična odgovornost, bh. komunisti i državni zvaničnici kreirali su
saopštenje kojim su praktično zatvorili svaku debatu i amnestirali od
odgovornosti sve pojedince u državnim i političkim organima BiH i na
funkcijama u Federaciji odgovorne za tu aferu. To saopštenje je recept
komunističke nekritičnosti, guranja problema "pod tepih" i "igranja
žmurki" s javnim mnjenjem. U njemu se, između ostalog, kaže: "Utvrđeno
je da nijedan najviši državni i politički organ u Republici, niti bilo koji
pojedinac na odgovornim funkcijama u Federaciji, nije stajao iza kršenja
zakona i drugih zloupotreba u Agrokomercu. Zato Predsedništvo CK SK
BiH odbacuje insinuacije usmerene u tom pravcu. To se u punoj meri
odnosi na druga Hamdiju Pozderca." Raifu Dizdareviću, učesniku tog
sastanka, posebno je zasmetala reč "utvrđeno": "Utvrđivanja nije bilo, niti
je to iko spomenuo na taj način na toj i prethodnoj sednici."
Hamdija Pozderac, ponižen i uvređen, umro je 6. aprila 1988. godine.

DESTABILIZACIJA
Nesumnjivo je da su Milošević i velikosrpski nacionalisti (ali to isto su radili
i slovenački politički i državni vrh) iskoristili aferu Agrokomerc da još više
destabilizuju ionako poljuljane odnose unutar jugoslovenske federacije. Iz
Beograda i Ljubljane stizali su predlozi za osnivanje državne komisije koja
će istražiti sve u vezi sa aferom. To nije bilo samo grubo izraženo
nepoverenje, nego stavljanje na optuženičku klupu kompletnog
rukovodstva BiH. Za taj obračun slovenačkom i srpskom rukovodstvu nisu
bili potrebni mediji jer se oficijelna politička borba odvijala unutar državnih
institucija i partijskih foruma. Javnost, kao demokratska kategorija, u to
vreme nije imala institucionalnu snagu koja može da natera jugoslovensku
komunističku nomenklaturu da sprovede bilo kakav obračun unutar sebe ili
da sama sebe razvlasti.
Zato je afera Agrokomerc bila samo usputna (odlično iskorišćena) prilika,
nikako inicijalna kapisla, za već započeto rasturanje Jugoslavije. Bosna i
Hercegovina, zbog nacionalnog sastava, jeste bila jedna od najosetljivijih
tačaka za taj posao. Ali rasturanje Jugoslavije dogodilo bi se i bez afere
Agrokomerc, a sigurno je da bi se našla neka druga "zgodna" prilika za
destabilizaciju BiH kao početni korak rušenja Jugoslavije.
Zahvaljujući, pre svega, pritisku medija, politički vrh BiH bio je primoran
da krene u raspetljavanje slučaja Agrokomerc.
Tako su jednoglasnom odlukom centralnog radničkog saveta SOUR
Agrokomerc 4. septembra 1987. godine smenjeni Fikret Abdić, generalni
direktor i Poslovodni odbor, a 8. septembra 1987. Abdiću se oduzima
poslanički imunitet da bi 15. oktobra bio opozvan s mesta člana Saveznog
veća Skupštine SFRJ. Suđenje Fikretu Abdiću počelo je 5. maja 1988.
godine. Prvostepenom sudskom presudom bio je osuđen na 4,5 godina
zatvora, ali presuda nikada nije dobila pravosnažnost. Iz zatvora je izišao
krajem oktobra 1989. godine.
Afera Agrokomerc trajala je sve do 1989. godine.
Iza "zavesa koje su se spuštale" na SFRJ trajala je agonija Agrokomerca kao
jedne od metafora državnog socijalizma i dirigovane privrede. Proizvodnja
je jedno vreme bila potpuno obustavljena, a širom Cazinske Krajine
zatvarana su preduzeća koja su "pupčanom vrpcom" bila vezana za
Agrokomerc, što je izazvalo talas štrajkova. Ljudi su masovno ostajali bez
posla i u jednom trenutku nastala je bukvalno borba za - hleb. Tri meseca
posle izbijanja afere, Agrokomerc je ostao bez svih zaliha hrane za živinu,
pa je dnevno u postrojenjima u Cazinu umiralo od gladi tri tone ćurki.
Gubici su rasli u svim delovima sistema i Agrokomerc je bio prinuđen da
rasprodaje jato od 249.000 ćurki.
Krajina je ponovo potonula u siromaštvo. Razvoj zasnovan na modelu
komunističkih feuda i državnih fondova nije stvorio održiv poslovni sistem.
Čim su pali s vlasti lokalni "babo" u Velikoj Kladuši (Fikret Abdić) i
republički "babo" u Sarajevu-Beogradu (Hamdija Pozderac), jedan od
najvećih jugoslovenskih privrednih anglomerata srušio se kao kula od
karata jer je počivao na političkoj volji, preraspodeli tuđe zarade, političkoj
alokaciji dohotka i netržišnim principima.

Doprinosi za radnike uplaćivani na račune Autonomne pokrajine Zapadna

Bosna: Kako je srušeno carstvo Fikreta Abdića (7)

Sudbina upropašćenog Agrokomerca visila je u interegnumu, sve dok nije

donet čuveni "Markovićev" Zakon o preduzećima. Po tom zakonu
"Agrokomerc u dronjcima" preregistrovan je u deoničarsko društvo, ali
ponovo po abdićevskom ustaljenom trange-frange principu
Datum: 21/07/2017

0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+

Foto-dokumentacija "Borbe"
ZATVARATI ILI SPASAVATI?
To je bila dilema s kojom su se suočili brojni državni organi i
partijski forumi nespremni i nesposobni da se suoče s
tako grandioznimkrahom jednog socijalističkog privrednog giganta.
Stav o stečaju kao socijalističkoj ekonomskoj "jeresi" ali i jedinom rešenju,
koji je zagovarala tek iznikla protržišna manjina, efektno je krajem
novembra 1987. godine formulisala Borba: "Visoka cena eventualne
sanacije Agrokomerca, bila bi društveno neopravdana. Oni koji su ulagali
sredstva u ovaj poslovni sistem i odlučivali o njima treba da snose i poslovni
rizik." Još jedan od razloga neisplativosti sanacije bila je
ogromna disproporcija između vrednosti Agrokomerca (300milijardi
dinara), i potrebnog novca za njegovu sanaciju (600 milijardi dinara).
I poslovodni odbor Agrokomerca pred sastanak sa poveriocima bio je
uverenja da je spasavanje kombinata nemoguća misija.
Sarajevsko Oslobođenje tim povodom piše: "Sada je Agrokomerc, posle
javnog saopštavanja predloga njegovog poslovodnog odbora da se ide u
stečaj, u rukama poverilaca. Od njihovog stava praktično zavisi hoće li se
pokušati sanacija giganta u kolapsu. Predlog sanacionog programa kako je
to novinarima objasnio Hajrudin Hadžimuratović, zamenik republičkog
pravobranioca samoupravljanja, sadrži i tu mogućnost. Naime, taj
dokument predviđa nastavak redukovane primarne peradarske proizvodnje
i prerade. Za ostale prerađivačke kapacitete predlaže se stečaj. A objekti kao
što su robne kuće u Sarajevu, Karlovcu, Herceg Novom, hotelsko-turistički
kompleks Stari Grad i slični objekti nude se poveriocima."
Ubrzo su, međutim, novinari optuženi za "pogrešno citiranje". Citirani izvor
- Mitar Bešević, predsednik Republičkog komiteta za poljoprivredu,
šumarstvo i vodoprivredu - naknadno je postao "pametan" i objavio
da Agrokomerc ne ide u stečaj i da je za njegovu sanaciju potrebno ne 600,
nego 502milijarde dinara.
Ni taj program, nažalost, nije bio konačno rešenje koje bi doprinelo obnovi
proizvodnje jer su poverioci imali primedbe na pojedine
delove sanacionog programa.
Lažnu nadu Krajišnicima dao je Fikret Abdić koji je krajem 1989. godine
direktno iz sudnice u kojoj je oslobođen zatvora otišao u radni kabinet
u Agrokomercu. "Moji saradnici i ja smo, zajedno s
radnicima, deoničarima i kooperantima 1989. godine pokrenuli
proizvodnju i stvorili ogromnu novu vrednost", ulepšavao je Babo ružnu
prošlost kad je 2012. godine nudio novi program spasa
za Agrokomerc posle drugog izlaska iz zatvora.

SVETLI PRIMER
Sudbina upropašćenog Agrokomerca visila je u interegnumu, sve dok nije
donet čuveni "Markovićev" Zakon o preduzećima. Po tom zakonu
"Agrokomerc u dronjcima" preregistrovan je u deoničarsko društvo, ali
ponovo po abdićevskom ustaljenom trange-frange principu. Zaposleni su,
navodno, otkupili većinski deo akcija (vlasništva) deoničarskog društva
tako što je 1991. godine napravljen spisak zainteresovanih akcionara koji
su upisivali deonice na "časnu reč" da će ih otplaćivati u narednim
godinama. Tako su neki radnici upisivali i po milion nemačkih maraka. A
plate u Agrokomercu obračunavane su tako što je jedna
trećina isplaćivana "u kešu", druga trećina u deonicama, a treća trećina
u bonovima koje su radnici koristili za kupovinu robe
u Agrokomercovim prodavnicama. Na takva primanja trebalo je obračunati
i uplatiti doprinose, ali oni nisu uplaćivani ni za jednu od tih trećina. Istina,
bilo je nekih uplata ali na čudan račun. O tome je svedočio nekadašnji
generalni direktor Agrokomerca Šefik Štulanović:
"Našli smo zapisnik po kome je jedan deo doprinosa uplaćivan, ali na
račune takozvane Autonomne pokrajine Zapadna Bosna. Revizori su to sve
otkrili, poništili deonice i na osnovu toga doneli odluku da je Agrokomerc u
državnom vlasništvu. Naravno, radnici su oštećeni, ali izdvajanje za deonice
bilo je fiktivno."
Štulanović je bio prvi direktor Agrokomerca posle rata u BiH i na toj
funkciji ostao je tri godine. Za Rifeta Đogića, profesora Ekonomskog
fakulteta u Zenici, to je jedini period od rata do danas koji se može smatrati
svetlim primerom upravljanja imovinom u državnom vlasništvu.
Otkriće revizora nije, međutim, smetalo Fikretu Abdiću da sve do danas
stalno ponavlja i tvrdi kako je Agrokomerc u vlasništvu njegovih radnika i
maše "presudama" raznih "odbora za ljudska prava". A upravo na
tom fiktivnomvlasništvu formirano je 1999. godine Udruženje za zaštitu
nezaposlenih dioničara Agrokomerca s ciljem da se bore za reviziju
vlasništva. U aprilu 2017. godine Opštinsko veće Velike Kladuše koje vodi
Fikret Abdić je na zahtev njegove Laburističke partije zatražilo od Vlade
entiteta Federacija BiH i Agencije za privatizaciju FBiH hitnu reviziju
vlasničke strukture kapitala. "Tvrdnje da je Agrokomerc državna firma su
politika. Međutim, ovde se konačno moraju izmeniti činjenice", rekao je
tada Abdić, podržavajući Udruženje nezaposlenih deoničara. Veće
je zadužilo načelnika Abdića "da pokrene inicijativu ustavnosti zakona u
kojima je povređeno pravo deoničara i radnika Agrokomerca".
Mirvet Beganović, zamenik predsednika Laburista i član Izvršnog odbora
Udruženja za zaštitu nezaposlenih dioničaraAgrokomerca, kaže da se na
ovakav način nastavlja "iskrena borba za radnike koji su privatizacijom
ostali bez posla i pokretanje celovitog procesa revizije i promene strukture
vlasništva".

Ponovo su progutali udicu Fikreta Abdića: Šta se sa Agrokomercom dešavalo

posle rata (8)

Najavio je investiciju od četiri-pet miliona evra, ljudi iz dijaspore "progutali
su udicu" i dali mu značajan kapital misleći da gradi novi Agrokomerc, a on
je sve to prodao za 400.000 evra
Piše Miša Brkić
Datum: 23/07/2017

0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+

Foto-dokumentacija "Borbe"
Sudbina Agrokomercadevedesetih godina bila je jednako burna, kao
njegovog legendarnog osnivača i direktora Fikreta Abdića. Posle rata pa sve
do 2000. godine Agrokomerc je pokrenuo samo deseti deo nekadašnje
proizvodnje jer je sva oprema bila zastarela i zasnovana na
neadekvatnim energentima. To je značilo da treba investirati mnogo novca
u rekonstrukciju i modernizaciju svih postrojenja i fabrika. Primera radi, u
pokretanje nekad moćne proizvodnju pilećeg mesa trebalo je uložiti deset
miliona evra koje Agrokomerc nije imao, strateških investitora nije bilo, pa
se stalno očekivalo da država priskoči u pomoć.
Posleratnu sudbinu Agrokomerca obeležili su štrajkovi radnika,
brojne privatizacione afere i rapidno propadanje kompanije. Predratni
direktor Agrokomerca Mirvet Beganović, koji je na toj funkciji bio sve
do 1993. godine, kaže da su posle rata prodavani recepti, proizvodni pogoni,
radna snaga, prostor i oprema. Privatni preduzetnici ulazili su
u Agrokomerc po političkoj liniji i iznajmljivali prostor, a zatim dizali
kredite za koje su zalagali imovinu Agrokomerca.
Ni dvehiljadite godine nisu donele revitalizaciju Agrokomerca i nikakav
boljitak stanovnicima Velike Kladuše i CazinskeKrajine. Kombinat je ostao
zaglavljen između države kao formalnog
vlasnika, razvlašćenih nezaposlenih deoničara i sudova koji su tragali za
kupcem strateškim partnerom. Na direktorskim mestima smenjivali su se
kadrovi partija koje su pobeđivale na izborima. Mumin Pehlić, dugogodišnji
radnik Agrokomerca, tvrdi da su sva rukovodstva posle rata negativno
uticala na poslovanje tog kombinata.
Fadil Bihorac, aktuelni predsednik Nadzornog odbora Agrokomerca, tvrdi,
međutim, suprotno i kao najveće krivce vidi - radnike: "Koliko je samo
radnika vođeno na evidenciji zaposlenih i obračunavane su im plate, a
oni 20 godina nisu ni zavirili u firmu. Onda ti radnici odu s tim listama i
tuže firmu, pa hipotekama legnu na vlastitu imovinu i blokiraju račun
firme. Ti su radnici s kamatama nakupili dvesta-trista hiljada
konvertibilnih maraka duga, pa ih sada zanima samo da dobiju taj novac, a
firma ih uopšte ne zanima. Takvih ima oko 100 i možete misliti o kakvim se
ciframa tu radi?"
Svaki pokušaj privatizacije olupao se o ponovo oživljavan mit o
"privrednom
gigantu" Agrokomercu i nezamenljivom"poslovnom svecu" Fikretu Abdiću.
Brojne firme spominjane su kao potencijalni
kupci Agrokomerca - Agrokor, Kolinska, Podravka, Kutjevo, Lijanovići... U
međuvremenu je Agrokomerc, poput pingpong loptice, u nekoliko navrata,
prelazio iz federalnih ruku u
ruke kantonalnih vlasti. Velikokladuški agrokombinat 2006. godine u svoje
vlasništvo uzela je vlast Unsko-sanskog kantona, da bi 2009. vlasništvo bilo
prebačeno u Sarajevo vlastima Federacije BiH uz dogovor da će strateški
tim federalne i kantonalne vlade, sa premijerom Federacije
BiH Nedžadom Brankovićemna čelu, pripremiti Agrokomerc za
privatizaciju. Federalna vlada tražila je poseban zakon kojim bi
se uredilo poslovanje Agrokomerca da bi sprečila predlog ministra
poljoprivrede u toj vladi Damira Ljubića koji je zagovarao pokretanje novog
stečaja u Agrokomercu. Kao razloge Ljubić je navodio
trogodišnju platežnu nesposobnost kombinata, devastirane i opljačkane
objekte i imovinu, akumulirani gubitak (76 miliona evra) koji je premašio
kapital preduzeća (62 miliona evra), 200sudskih sporova zbog novčanih
potraživanja, objekte opterećene hipotekama... I na priču o posebnom
zakonu pala je prašina.
Izvesna nada među stanovnicima Velike Kladuše i CazinskeKrajine
probudila se 2013. godine, po izlasku Fikreta Abdića iz zatvora.
Po oprobanom populističkom receptu, Babo je "zapalio" Krajinu pričom o
"razvoju, radnim mestima, novim fabrikama" kroz
revitalizaciju Agrokomerca koja počiva na solidarnosti (jednakoj
minimalnoj plati radnika i uprave), radu volontera i penzionera. Okupio je
oko sebe tim odanih kadrova i osnovao novu firmu - AS Agrofeniks. S
idejom da, između ostalog, sade dudove, gaje svilenu bubu i proizvode svilu
na tradicionalan način "za kojom luduje cela Evropa". Najavio je investiciju
od četiri-pet miliona evra, ljudi iz dijaspore "progutali su udicu" i dali mu
značajan kapital misleći da gradi novi Agrokomerc, a on je sve to prodao
za 400.000 evra.
Umesto novih izazova, sve se vratilo na staro. Abdićeva vizija
partijske alokacije državnog kapitala sudarila se sa stvarnošću i pokazala
kao sterilna.
Ponovo su razni preduzetnici i strateški partneri pokušavali da
privatizuju Agrokomerc, suočavajući se
s famoznimneregulisanim vlasništvom.

Fikret Abdić u novoj misiji: Kako će uništiti mit o samom sebi (9)

Pitanje je samo ko će i kada tim ljudima reći da je reanimacija

Agrokomerca nemoguća misija, pusti san. To neće biti lako objasniti ne
samo radnicima nego ni Fikretu Abdiću. Ni on ni njegove pristalice ne mire
se s novim realnostima i neće da vide promenjene tržišne okolnosti
Piše Miša Brkić
Datum: 24/07/2017

0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+
Foto-dokumentacija "Borbe"
Razgovori o sudbini Agrokomerca "intenzivirani su" naročito posle pobede
Abdićeve Laburističke stranke na lokalnim izborima 2. oktobra 2016.
godine i njegovim postavljanjem za načelnika Velike Kladuše. Ponašajući se
u skladu sa receptom "Prvi sam čovek koji je nahranio sirotinju Zapadne
Bosne, podigao Agrokomerc, imam tu obavezu ponovo" koji on često citira
iz svoje knjige Od idola do ratnog zločinca i natrag - Abdić je u jesen 2016.
godine ponovo pothranio nade i obnovio iluzije naroda Cazinske Krajine.
Mnogi su se pitali šta Babo u 77. godini života i s teretom koji nosi može
ponuditi i uraditi u Velikoj Kladuši u drastično promenjenim okolnostima.
Prvo što je uradio posle pobede, pokazao je kako izgleda privatizacija. Ali
privatizacija - politike. Jednu kćerku Elviru Abdić Jelenović postavio je za
predsedavajuću Opštinskog veća, drugu kćerku Edinu Abdić Pleho za
načelnika. I sin Ervin dobio je važnu funkciju, slede zatim bliski rođaci na
plaćenim funkcijama, pa komandir ratne jedinice u njegovoj paravojsci...
Abdić je, po preuzimanju upravljanja Velikom Kladušom, najavio program
ekonomskog razvoja opštinom kroz razvoj poslovanja - javnih preduzeća.
Tako je u 2017. godini predviđeno ulaganje iz budžeta od oko milion evra za
otvaranje novih delatnosti u javnom komunalnom preduzeću - fabrike
nameštaja, seoskih poljoprivrednih apoteka i prodavnica, pokretanje
građevinske operative i prehrambene industrije. Sve u vlasništvu države.
"Od moje dvadesete godine imam viziju kako treba stvoriti jaku firmu koja
će biti motor razvoja celog kraja. Od male zemljoradničke zadruge stvorio
sam Agrokomerc koji je prema međunarodnoj revizorskoj proceni krajem
1987. godine vredeo oko 3,5 milijardi dolara. To danas odgovara vrednosti
od najmanje petnaestak milijardi dolara", ubeđivao je Abdić građane Velike
Kladuše.
Njegovi glasači veruju u svog ekonomskog mesiju i u mit o nadnaravnim
menadžerskim sposobnostima diplomiranog inženjera agronomije. Taj mit
Abdić može da prodaje samo još izvesno vreme. Vreme je resurs koji Abdić
ima manje nego para. I ono mu neumitno curi kroz prste. Mnogo brže od
novca. Osiromašena i beznadežno zapuštena sirotinja kao da je tri decenije
tražila velikog manipulatora i ponovo ga našla u (sada) ekonomski
olinjalom Babu koji najviše veruje u kult ličnosti kojim može da pokrene
Veliku Kladušu i Cazinsku Krajinu. Fikret Abdić ima na raspolaganju samo
3,5 godine da ubedi svoje sugrađane da se neizvesna budućnost može
graditi od sećanja na bolju prošlost. Zato Nedžad Mezildžić kaže za Abdića:
"On je zaspao 1987. godine i tu je stao."
Bez obzira na ovakva upozorenja, Abdićevi bivši radnici iz Agrokomerca
veruju u čuda. Ta iluzija je zamena za nadu onim ljudima koji se spremaju
da u novim kolonama napuštaju Krajinu. Baš kao i pre četiri decenije kada
su odlazili trbuhom za kruhom. A onda ih Babo zaustavio i dao im utopiju
zvanu Agrokomerc.
Pitanje je samo ko će i kada tim ljudima reći da je reanimacija Agrokomerca
nemoguća misija, pusti san. To neće biti lako objasniti ne samo radnicima
nego ni Fikretu Abdiću. Ni on ni njegove pristalice ne mire se s novim
realnostima i neće da vide promenjene tržišne okolnosti.
Hteli da vide ili ne, suočavanje sa stvarnošću je neminovnost. Zato novinar
Amir Purić veruje da je Abdić na lokalnim izborima ostvario Pirovu pobedu,
jer će biti primoran da, teran neumitnom logikom nove stvarnosti, on sam
potpuno i do kraja dekonstruiše mit o samom sebi. Mit o "svemogućem
Babu" i Agrokomercu kao "parku iz doba jure".