TEORIJA O AFEKTIVNOJ VEZANOSTI

Teorija o afektivnoj vezanosti razvila se iz opažanja da se deca ponašaju tako da održavaju

određeni stepen fizičke bliskosti sa svojim primarnim negovateljima i da postaju frustrirana
kada se odvoje od njih (Bowlby, 1969). Na osnovu rezultata etoloških studija (Harlow, 1958),
Bowlby je pretpostavio postojanje urođenog sistema ponašanja koji se razvio da bi zaštitio decu
od opasnosti i da bi im omogudio bezbedno istraživanje okoline. Ovi urođeni sistemi ponašanja,
razvijeni da obezbede zadovoljenje veoma važnih potreba, razvili su se kao rezultat pritiska
selekcije tokom ljudske evolucije.

Kao i druge vrste kod kojih se mladunci rađaju relativno nezreli i zahtevaju dug period nege i
zaštite kako bi preživeli, ljudi se rađaju sa urođenim predispozicijama da formiraju afektivne
veze (Bowlby, 1969,1982). Afektivna vezanost se definiše s obzirom na 4 komponente: traženje
blizine, protest zbog odvajanja, bezbedna luka i baza sigurnosti (Ainsworth et al, 1978; Bowlby,
1988). Ove komponente su najuočljivije u ponašanju male dece. Deca teže da održe blizinu sa
figurom za koju su afektivno vezana i opiru se odvajanju. Kada je figura afektivne vezanosti
prisutna deca obično pokazuju interesovanje za istraživanje okoline. Ako uoči opasnost dete de
obično prekinuti istraživačke aktivnosti i povudi se kod negovatelja tražedi utehu i ponovno
uspostavljanje sigurnosti.

Prema teoriji o afektivnoj vezanosti, deca razvijaju radne modele o sebi i drugima
internalizacijom svog iskustva sa roditeljima tokom vremena. Ovi rani afektivni odnosi utiču na
formiranje prototipa za kasnije odrasle veze. Dve ključne karakteristike definišu internalizovanje
radnih modela vezanosti: slika deteta o drugim ljudima i slika deteta o sebi. Kroz stalne razmene
sa svetom osoba i objekata, dete stvara unutrašnje radne modele vezanosti kao mentalne
reprezentacije sveta i značajnih osoba u njemu, uključujudi i sebe. Unutrašnji radni modeli
vezanosti nisu samo jednostavne slike objekata iz prošlih iskustava, ved su aktivne konstrukcije
koje se mogu i rekonstuisati. Ipak, rekonstrukcija radnih unutrašnjih modela je teška, s obzirom
da kada se jednom formiraju, imaju tendenciju da deluju postojano i otporni su na promene
(Bowlby, 1969,1982).

Ejnsvort i saradnici (Ainsworth & Blehar, Waters, Wall, 1978) značajno su proširili Bolbijev rad.
Ejnsvortova je otkrila da majke koje senzitivno i renspozivno reaguju na signale i potrebe svoje
dece tokom prve godine života (opažaju detetove signale, tačno ih interpretiraju i reaguju brzo i
adekvatno) stvaraju preduslove za sigurne odnose vezanosti. Za procenu obrazaca vezanosti
osmislila je eksperimantalnu proceduru „Situacija sa nepoznatom osobom“. Identifikovana su
tri obrasca vezanosti sa majkom: sigurni, anksiozno-ambivalentni i odbacujudi.

Kvalitet ranih odnosa vezanosti sa roditeljima determinišu kvalitet bliskih odnosa u kasnijem
životu osobe, jer se u pamdenju deteta izgrađuju radni model sebe i drugoga, kao i obrazaca
interakcije koji se među njima razvio. Ponašanje vezanosti karakteriše ljudska bida tokom
čitavog njihovog života. U detinjstvu se ostvaruju bliske emocionalne veze sa roditeljima ili
njihovim supstitutima, a kasnije u adolescenciji i odraslom dobu te veze se održavaju, ali se
kompletiraju i novim bliskim, partnerskim vezama.

U najranijem detinjstvu kroz svakodnevnu interakciju deteta s majkom, dete počinje da gradi
unutrašnju sliku o sebi i o njoj. U zavisnosti od majčine dostupnosti i osetljivosti za njegove
potrebe, dete stvara sliku o sebi kao o bidu manje ili vede vrednosti i sliku o majci koja je
dostupna ili nije u situacijama kada mu je potrebna. Pa tako, dete se oseda sigurno i zaštideno
ukoliko majka odgovara na njegove potrebe. Ako proceni da de mu majka posvetiti pažnju samo
kada je bolesno ili uplašeno – onda se dete ponaša tako. Ili, dete može da postane oprezno,
zatvoreno, bez poverenja u druge, u slučaju da majka ni u jednoj situaciji ne odgovara na
njegove signale i ne zadovoljava njegove potrebe. Afektivna veza koju beba formira u
najranijem detinjstvu sa majkom ili nekom drugom osobom koja se stara o njemu, prati je kroz
čitav život i kada odraste prenosi je na partnera i na svoje dete.

Koji obrasci afektivnog vezivanja postoje? Kroz svakodnevna iskustva sa majkom dete de
formirati jedan od slededih modela afektivnog vezivanja:

Nesigurna / odbacujuda afektivna vezanost

Ukoliko majka ne odgovara na detetove potrebe i signale, dete razvija sliku o sebi kao bidu koje
nije vredno majčine pažnje, a svet doživljava kao mesto koje nije bezbedno. Ovaj model
afektivne vezanosti može se formirati i kada je majka fizički prisutna i stara se o detetu na
određen način, ali na način koji nije povezan sa njegovim potrebama. Na primer, dete može da
plače jer mu je hladno, a majka koja nije osetljiva za njegove potrebe ga hrani. Kako bi se
zaštitilo od daljih negativnih iskustva i patnji (jer majka ne odgovara na njegove potrebe i
signale), dete podiže „štit, oklop“ između sebe i ostatka sveta, postaje distancirano, nema
poverenje ni u koga, sem u sebe.

Sigurna afektivna vezanost

Zahvaljujudi majčinoj dostupnosti i njenom adekvatnom odgovaranju na dečije signale i

potrebe, ova deca formiraju pozitivnu sliku o sebi kao o bidima koja su vredna ljubavi i pažnje i
sliku o svetu kao o mestu koje je bezbedno. Imaju poverenje u svet, u druge ljude, u sebe i svoje
sposobnosti, pa tako postaju sigurne, samopouzdane osobe.

Nesigurna / ambivalentna afektivna vezanost

Ovaj tip afektivne vezanosti se javlja kada majka selektivno odgovara na detetove potrebe,
odnosno, u nekim situacijama odgovara, a u drugim ne odgovara. Zbog toga ova deca ne mogu
biti sigurna da de njihova majka biti tu kada im je potrebna. U ovakvim okolnostima, beba je
prinuđena na stalnu borbu kako bi majka obratila pažnju na nju i zadovoljila njene osnovne
potrebe. Kao posledica toga, ova deca nisu zainteresovana za istraživanje okoline (što kasnije
može da se poveže i sa nižim stepenom razvijenosti intelektualnih sposobnosti), jer pojačano
nadgledaju majku u stalnom strahu da de ih napustiti.

Nesigurno dezorganizovane bebe

U ovu kategoriju spadaju deca koja se nisu mogla klasifikovati ni u jednu od prethodnih. Njih
karakterišu ukočenost svih pokreta, ponavljanje određenih radnji i različiti oblici
dezorganizacije. Njihovi roditelji su bili zlostavljani ili su bili psihički bolesni.

Kao što je ved rečeno, afektivni odnos koji se uspostavi između majke i deteta traje tokom celog
života, utiče na ličnost deteta i kasnije, na njegov odnos sa partnerom. Kakve de onda osobine
ličnosti imati deca sa određenim tipom afektivne vezanosti? I koje su karakteristike njihivog
odnosa sa bududim partnerom?

Kada odrastu, nesigurnu decu, sa povučenim, odnosno odbacujudim tipom afektivne vezanosti,
karakteriše: krutost, zatvorenost, nepoverenje. Upravo zbog tog nepoverenja u svet i u druge
ljude, ulažu jedino u sebe, materijalne stvari i posao. Oklop koji je stvoren rano u detinjstvu
(između njih i drugih ljudi) ostaje prisutan tokom čitavog života. Nisu kompetentne da razviju
kvalitetan partnerski odnos. Njihove veze ne traju dugo, površne su i brzo im dosade. Ne umeju
da pruže partneru podršku, niti je njima potrebna partnerova.

Za razliku od njih, decu sa sigurnim obrascom afektivne veznosti, zahvaljujudi majčinoj

dostupnosti i privrženosti, odlikuje osedaj prihvadenosti i zbog toga one odrastaju u sigurne,
samouzdane osobe. Pored toga što su pune samopouzdanja, one imaju poverenja u svet i druge
ljude, poštuju i cene druge ljude i lakše izlaze na kraj sa problemima. Pozitivna slika o sebi i
drugim ljudima pruža mogudnost ovim osobama da sklope partnerske veze koje odlikuje
bliskost, poštovanje, razumevanje, intimnost, otvorenost.

Kod dece sa ambivalentnim obrascem afektivne vezanosti tokom celog života ostaje prisutna
borba za naklonost i pažnju, kao i preokupiranost afektivnim odnosom. Njih odlikuje nezrelost,
nesamostalnost. Previše se uključuju u partnersku vezu u nadi da de pozitivne osobine partnera
nadoknaditi njihove nedostatke. Njihove odnose karakterišu strast, ljubomora, bes,
posesivnost. Zaljubljive su prirode, sklone da idealizuju partnera. Raskid loše podnose i zbog
toga se trude da očuvaju svoje veze ma kakve bile.
Deca sa poslednjim obrascem afektivnog vezivanja, deca sa dezorganizovanim, tj.
neorganizovanim obrascem, koja su odrasla uz zlostavljane ili roditelje koji pate od nekog oblika
psihičkog poremedaja, nalaze se u stalnom sukobu, jer istovremeno doživljavaju i potrebu za
bliskim odnosom, ali ga se i plaše. Ove osobe karakteriše nizak stepen samopouzdanja i
nesigurnost. Retko se uključuju u vezu, a kada to učine sklone su izbegavanju intimnijeg odnosa
sa partnerom, štitedi se na taj način od zbog potencijalnog razočarenja. Ili, ulažu više od
partnera jer se plaše raskida zbog uverenja da nede pronadi novog partera.

Sprovedena su brojna istraživanja koja su pokazala da su ova četiri obrasca afektivne vezanosti
prisutna u svim kulturama. Takođe su vršena istraživanja u kojima si intervjuom ispitivani
odrasli ljudi o svom odnosu sa roditeljima, nakon čega je procenjivano kom obrascu afektivne
vezanosti pripada taj odnos. Istovremeno je posmatrana interakcija tih istih ljudi i njihove dece i
taj odnos je takođe procenjivan u odnosu na postojede obrasce afektivne vezanosti. Ispostavilo
se da su osobe čiji je odnos sa svojim roditeljima ocenjen kao siguran, isti takav odnos
uspostavili sa svojom decom. Isto se pokazalo i sa ostalim obrascima afektivne vezanosti.

Nakon svega navedenog, može se zaključiti da dete svoju prvu afektivnu vezu formira sa
majkom. Kroz godine odrastanja, ono ovu vezu prenosi na svog partnera, a kasnije i na svoju
decu. Ovaj odnos, koji se formira u periodu prvih godina detinjstva ima presudnu ulogu za
razvoj karakternih osobina ličnosti. Takođe, utiče i na način na koji de se osoba ponašati u
stresnim situacijama, na njena očekivanja, planove i strategije tokom celog života. Sve ovo
ukazuje na značaj ranih interakcija deteta sa majkom ili drugom osobom koja se stara o njemu.
Neophodno je da roditelji provode vreme sa svojom decom, i to na kvalitetan način. Da ih
miluju, maze, da im i verbalnom komunikacijom, tj. rečima, kao i neverbalnom, odnosno
dodirom, ponašanjem, stalno stavljaju do znanja da su voljena, da de uvek biti tu za njih, da su
sigurna, zaštidena, bezbrižna. Na ovaj način deca de izgraditi pozitivnu sliku o sebi i drugima,
koja de ih pratiti kroz život i značajno uticati na njegov dalji tok.