10.

PROSVETITELJSTVO

U prosvetiteljstvu se ukus nije odredjivao prema meri vladara I kraljeva, vec

prema meri gradjanstva, dakle u dijalogu samog umetnika I teoreticara umetnosti.
Prve akademije su L’Accadema del Disegnio u Firenci, (Medici otvara tu
akademiju) I Kraljevska akademija za slikarstvo I vajarstvo u Parizu. Na
akademijama se ucila proprocija, podrazavanje prirode I idealizovanje prema
antickim uzorima.

Anticki ideal se posebno razvija, ne u renesansi, vec u prosvetiteljstvu.

Osnovna ideja prosvetiteljstva u umetnosti sazdana je na kritici baroka. Smatraju
da barokna dela nisu ni prirodna, niti imaju ideal i da promasuju oba sredisnja
zadatka. Barok traje pod diktatom crkve u Italiji, I drzave, odnosno kralja u
Francuskoj (“drzava to sam ja”) I oni su diktirali ukusu kad je rec o umetnosti.
Drzava umesto da oplemenjuje gradjane, ona ih cini izvestacenim, sto je
prva velika kritika drzave. Otuda poticu dva velika ideala prosvetiteljstva, to su
plemeniti divljak I dete (etnologija I pedagogija).
Prosvetiteljstvo tezi za covekom koji je izbegao deformaciju I koji je vezan
za plemenitu jednostavnost. Na prvoj godini studija, umetnici su ucili od profesora,
a na drugoj su studirali anticke uzore I prirodu. Takodje, bilo je jako bitno
studiranje mitologije I anatomije.

Racionalizam se desio izmedju renesanse I prosvetiteljstva. Zapoceo je

Bekonovom sentensom “Znanje je moc”. Racionalizam favorizuje prirodne nauke,
egzaktne nauke I u to doba je umetnost bila u losem polozaju. Matematicko
znanje se uzima kao merodavno. Trazi jasnu I izvesnu predstavu, ako predstava
nije jasna imamo nesto sto Dekart zove “san o znanju”, sto bi bila umetnost.
Ukoliko su nase predstave konfuzne, ne mozemo ocekivati nista drugo
osim konfuznog umetnickog dela koje u naš duh moze uneti samo nemir,
nesigurnost, a svrha umetnosti za racionaliste je da nam donese dusevni mir.
Šeftsberi - taj odnos ce donekle biti zadrzan I kod njega. Treba da
shvatimo taj prelaz sa tog krutog shvatanja umetnosti ka jednom elasticnijem koje
umetnosti daje autonomiju stvaranja, a to stvaranje ne moze da bude zasnovano
na logici nauke. Šeftsberi tvrdi da umetnost mora pre svega da vodi racuna o
formi, da je forma ono sto je presudno u umetnickim delima.
1. firming power ili inward form
2. spoljasnja forma –morfe ( na grckom)

Tri su stepena ispoljavaja forme:

1. mrtve forme ( umetnicka dela)
2. double beauty – covek koji je u stanju da stvori mrtve forme
3. bozanski duh

Šeftsberi kaze de je svrha umetnosti u oplemenjivanju coveka, da je upravo taj

momenat ono sto odvaja umetnost od neumetnosti: Jedna od osnovnih parola
prosvetiteljstva je progres, raskidanje sa prosloscu, sa deformisanim vidovima
zajednice, sa izvestacenoscu I vracanje onome sto je instiktivno.
Sa prosvetiteljstvom se taj momenat instiktivnog, nagonskog, stravstvenog
dela coveka ne posmatra kao nesto sto je zivotinjskog porekla. Sa
prosvetiteljstvom se strasti po prvi put ne posmatraju kao nesto iracionalno, kao
nesto sto treba obuzdavati. Gradjansko drustvo je smatralo da ako mi u kontaktu
sa umetnoscu profinjujemo taj svoj nagonski deo, taj emotivni deo, onda ce nasa
deca imati bolje osnove I tako doci do savrsenijeg coveka.

Umetnici prvi put postaju manje zavisni od mecena. Šeftsberi trazi od

umetnika da prikazuje ono unutrasnje, da pokazuje karakterne crte, koje nisu
toliko vidljive. Portret je jedan od pravih nacina izrazavanja u tom dobu.

Zadaje tri osnovna zadatka umetniku:

1. sense of beauty (osecaj za lepotu)
2. moral sense (moralni osecaj)
3. sensus communis (osecaj zajednice, umetnik mora da oseca koji su
problemi zajednice I da doprinosi njihovom moralnom razresenju)
Dakle, umetnost je nesto sto je u funkciji moralnog usavrsavanja coveka.

Enciklopedija je jedan od kljucnih projekata prosvetiteljstva koja umetnost

opisuje u jednini ( do tada se govorilo o umetnostima). 1747.godine Bate donosi
izraz “lepe umetnosti”. Pojam umetnost se dugo pre toga dovodila u vezu sa
neumetnickim sredstvima – ili moralno uzdizanje, moralno usavrsavanje, ili sa
druge strane jasnoca, dusevni mir, ili u vezi sa prijatnoscu, dopadanjem. Bate prvi
kaze da ako je poenta umetnosti dopadanje, onda je I parfem umetnost, stvar je u
tome da se prijatnost, dopadanje ili moralni kvalitet moraju dovesti u vezu sa
pojmom lepote.

Didro u svojim “Kritikma salona” donosi javni govor u umetnosti, odnosno

nesto sto se u zove umetnicka kritika. Saloni su bile izlozbe na kojima su svi javno
iznosili svoje misljenje o umetnosti. Publika postaje merodavna, dolazi do
demokratizacije diskursa. Umetnost je bila deo elementarnog obrazovanja. U
diskusijama su ucestvovale I zene. Didro ima taj pojam “glavna ideja”, osnovna
ideja.
Lepo se za njega sastoji u zapazanju odnosa:
1. odnos zadovoljstva I divljenja (veneration I admiratio)
2. umetnicki odnosi u samom predmetu
3. moralni odnos

U svojim kritikama Didro trazi da se raskine sa ustaljenim akademizmom,

trazi da studenti slikaju svakidasnje prizore, zivot, insistirao je na idealu
jednostavnosti, prirodnosti ( ne portreti, ne karakteri, ne antika).
Umetnost je vrsta portage za onim iskonskim, prirodnim..