Žitije despota Stefana Lazarevića

Preuzeto iz: Konstantin Filozof, Povest o slovima (Skazanije o pismeneh) - Žitije despota Stefana Lazarevića,
Stara srpska književnost u 24 knjige, knjiga 11.
prilagođavanje na savremeni srpski jezik Lazar Mirković;
redakcija prevoda Gordana Jovanović; prir. Gordana Jovanović,
Prosveta - Srpska književna zadruga, Beograd, 1989.

Žitije i podvizi uvek spominjanoga, slavnoga, blagočastivoga gospodina despota

Stefana, napisano po zapovesti i zahtevu najsvetijeg patrijarha srpske zelje Kir
Nikona i dvorskih načelnika, i viđenjem trisvetoga javljanja, dok je sam Stefan
(despot) tražio da ovo bude.

Blagoslovi oče!

(O poreklu despota Stefana Lazarevića)

Ovaj (despot), dakle, zasija od zemlje Dalmatije Dakije, (zemlje) sada nazvanih
Srba, gde mnogi u poslednja vremena procvetaše, o kojima će rodoslov reći. I ova
(zemlja) ne samo da, slično onoj obećanoj, toči med i mleko, nego kao da (je) u
sebe primila i vezala četiri vremena i vazduh, i iz sebe (ih) daje ostalima...

(O ulozi kneza Lazara u izmirenju crkava)

Na ovom mestu treba početi svima slatku i za slušanje milu povest. Ovde rađa ta
zemlja dostojan plod sebi, kojim se mnogo vremena ponosila ne samo kao
gospodinom, nego i kao milim ocem i hrabrim drugom, mudrim i po svemu
najkrotkijim. Pošto je ta zemlja bila kao pusta i kao isušena, čekaše da se napoji
vodom, i izmenjena mnogim gresima, udostojava se mnogo najboljeg nasledstva.

To je ovaj veliki i slavni Lazar, kome je ime kao i sinu njegovu. Jer on ne beše u
jednom za pohvalu a u drugom oskudan, niti se u ovom isticao a u drugom bivao
pobeđen, nego u svemu divan beše; a da sve ostalo ostavim, jer je većina od onoga
što ću ja reći svima poznata.

Neka odsada ne bude više razlike (među) crkvama, a tako je bilo pre; mislim od
dana cara Stefana, zvanoga Dušan, srpska crkva otcepi se od saborne crkve i (stade)
tonuti u zlo, kao što se mnogo puta od male iskre razgori veliki oganj. Drugo,
ismailćanski rod, koji se na nas izlivaše kao neki skakavci - jedne su odvodili,
druge zarobljavali, jedne plenili, duge klali, kao oganj lomeći i sve satirući gde god
se nalažahu i uvek se nametahu - išli su da ono što je ostalo pojedu i nemilostivo
pogube. I beznadežan je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji grešimo i koji se ne
obraćamo ka jedinome koji menja sve. Prva briga njemu (Lazaru) beše da je tačno
ono što se tiče neba (briga) za crkveni mir i ustrojstvo, jer vide njezino (tj. crkveno)
rascepljenje i da je (to) nezgodna stvar. Kao veliki mudrac, uzima slavu u samim
stvarima; i gde je potreban nesavladiv podvig, sam uzima stvar u ruke; i gde je
potrebno domišljati se, nije prenebregao ni jednu stvar; i odmah ustroji da budu
drugarice jedna drugoj obe sestre (crkve), koje su već mnogo vremena plakale
razdvojena jedna od druge. Ima li što veće kod vladara na zemlji ili šta je Bogu
ugodnije?

Kada je ovo dobro utvrdio, prelazi na druge stvari: gde god je video ma koje vrste
gradove i oblasti i obitelji i crkve blagočastivih, gde su jedne ognjem popaljene, a
druge porušene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slično. Jer
odavno je već grčka moć opadala, a Ismailćani su se umnožavali i razlili tako da su
doprli čak i u zapadne krajeve, i imali su sa sobom i Perse...

(O Kosovskom boju)

A kada je umro i Orkan, podiže se najmlađih sin Orkanov, zvani Amurat, i pokori
mnoge krajeve na zapadu. Najposle se podiže na blagočastivoga kneza Lazara.
Ovaj ne otrpe da više čeka i da prenebregne svoje udove, a uz to još Hristove, da se
seku i kidaju, nego (odluči) ili da ukloni sramotu njihovu od sviju, ili sam da umre i
još da (to) posvedoči mučenjem. Obuzet ovakvim mislima, ustane on i pođe na
Ismailjćane, i sukob je bio na mestu zvanom Kosovo. Među vojnicima koji su se
borili pred (vojskom), beše jedan veoma blagorodan (Miloš), koga ocrniše
zavidljivci pred gospodinom i osumnjičiše kao neverna. A ovaj, da pokaže vernost,
a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku,
kao da je prebeglica, i put mu otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari
mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. Tu i sam pade od njih. U prvi
mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za
izbavljenje. Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog
tako dopustio da se i ovaj veliki (Lazar) i oni koji su s njim svežu vencem
mučeništva. Šta je bilo posle toga? Postiže (Lazar) blaženu smrt tako što mu je
glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega, da ne
vide njegovu smrt.

(O prilikama u Srbiji posle Kosovske bitke)

Ova bitka bila je godine 6897 (1389), meseca juna, (u) 15 (dan). A on (Lazar) primi
mučeničku smrt i vidi se sada kao živ u velikoj obitelji zvanoj Ravanica, koju sam
sazda, javno uzet od njih (mučenika) i s njima zboruje na nebesima. A tada, tada ne
beše mesta u čitavoj toj zemlji gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj, koji se ne
može ni sa čime uporediti, tako da se vazduh ispunio, tako da je u svima ovim
predelima Rahila plakala i ne htede se utešiti - ne samo zbog (pobijene) dece svoje,
nego zbog bogoizbranog gospodina, jer ga (Lazara) nema i jer ih (dece) nema.
/Knjiga proroka Jeremije, 31, 15; Jevanđelje po Mateju, 2, 18./
I on stiže u dobrostojeća i večna (mesta), a da ostavimo (njegova) ljubočasna
zdanja crkava i manastira, puštanje zarobljenika i milostinju, koja kao iz izvora
izliva oblik svake vrline i (njegovo) izvršenje zapovesti.

U svome životu sazda tvrde gradove, sazda i (grad) zvani Kruševac, u kome podiže
najkrasniju crkvu velikome prvomučeniku arhiđakonu Stefanu, radi molitve za
uvek spominjanoga sina svoga (despota Stefana). Toliko o tome.

A lav onaj, koji je na svom jeziku nazvan i munjeviti (Bajazit), brzo se vraća na
istok da sedne na presto očev i da utvrdi carstvo odasvuda. A ako mi ko prigovori
zbog ovoga, zbog čega ovo uplićem, takvi neka pogledaju u carstvene letopisne
knjige i videće da one izlažu vrlo mnogo i opširno o vladaocima, bilo da govore u
Jerusalimu, bilo u Carstvujućem gradu, /Misli se na Carigrad (Konstantinopolj)./ a
ujedno i živote (vladalaca) okolnih zemalja, da bi time bolje poznatim učinili život
blagočastivih i svetih gospodara naših. Dosta je ako se to samo spomene.

A oni koji ostadoše (behu) siroti i užasnuti od njihove pljačke, jer nije pretila beda
samo od Ismailjćana, nego se i zapadni susedi (Ugri) spremiše na rat. Uz to dođoše
i međusobne borbe onih koji su im bili područni; drugi su, međutim, bili kao
samostalni, tako da se može sa Mardohejem /Mardohej je, zajedno sa persijskom
caricom Jestirom, u vavilonskom ropstvu štitio jevrejski narod od progona./ u
zagonetkama i proročkim snovima reći: "I gle glas i vapaj, nemiri, gromovi i
zemljotres, i pobuna na zemlji, i gle sada ne dva zmaja no mnogi sa gmizavcima,
koji dođoše da se bore. I bi glas i sve se smuti od glasa vike njihove, o svima
ljudima (beše) danju tama i sumrak i bure i ratovi, i spremi se svaki narod da se
bori." /Knjiga o Jestiri, 1.1./ I zavapismo ka Gospodu zbog glasne vike njihove i bi
od maloga izvora mnoga voda; i velika reka (poteče), svetlost i sunce zasija i reke
se uzvisiše i progutaše slavne. Pošto je ovo ovako bilo, dođoše im glasnici od
velikoga (turskog cara) i on reče, kao Navuhodonosor u svome umu: "Obuhvatiću
vaseljenu kao i jaje rukom mojom." Glasnici su se saglasili sa blagočastivom
gospođom (Milicom) o najmlađoj kćeri njezinom Oliveri i po savetu patrijarha i
celoga sabora sveštenih lica i celoga sinklita, dade je za ženu Amiru velikom
(Bajazitu), da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova, koji su ga klali. A
tada pođe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodršcu sa sestrom. I od tada
bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukanom i sa
blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na
poklonjenje. A veliki car od tada se nije kao Maksimijan varljivo krasio
ljubočašćem prema velikom Konstantinu kako bi ga pogubio nego se prema ovome
odnosio iskreno i sa čistom ljubavlju kao prema ljubljenom sinu, što ćeš naći u
(određenoj) glavi, i pred svima istočnima ovim se (Stefanom) dičio kao nekim
drugim suncem ili kao zvezdom danicom.

(O kneginji Milici)
Dostojna slave i veoma mudra mati (Milica), koja je prevazilazila mnoge izabrane
matere, ostavši, kao što kaže Solomon, hrabra žena, imala je sve vrline, kao što
znaju svi oko nje koji su pocrpli milost iz njezine ruke i koji su se nadali da je
prime. Ali budući u tolikoj vlasti, znala je i svetske (stvari) u kojima je teško snađi
se: i po lepoti beše ne samo žena, nego i Disejs mnogi u savetima. A ko će
pobrojati božanstvene i sveštene ukrase i darove crkvama i manastirima? Ko se
neće zadiviti gledajući takvu (njezinu) spregu sa onima koji gledaju ka jedinom
Bogu i kako delima prevazilazi zapovesti; i išla je napred na sve veća (dela).

(O mladosti despota Stefana Lazarevića)

A šta da kažem o onome (Stefanu) koji je od (Lazara i Milice) zasijao, pokazavši u

sebi premnogo od njihovih osobina, i prevashodno i sam pobedivši sve koji su
došli? Trebalo je da bude svestran i iznad prirode plod drveća zasađenih pri izvoru
voda.

Prelazeći (na to) da dogovorim o njemu, mislim da sebe bacim kao u okeanske
struje koje se ne dadu preploviti i koje su neispitane; ali, ipak, makar i šiban valima
života, pođoh na plovidbu, držeći se kraja; jer nismo došli u službu njemu od
detinjstva - a ovo je bilo ranije - i govoriti o njemu u to doba nismo u stanju.

On beše izuzetan još kao mlad; i bio je vaspitavan od blagočastivih i iz dana u dan
pokazivaše se da će u svemu biti obdaren: ugovoru, i u delu, čime se isticao. Kao
što kažu za Aleksandra Filipova da kada je otac negde ratovao, tužan govoraše
svojim vršnjacima: "Otac moj sve vrline izvršava, a ja neću imati šta." Tako i ovaj,
kao dete, gledajući na crkvu (koju je otac podigao), govoraše: "Veću i lepšu ja ću
podići." O ratovima slično; i druge reči slične proroštvu (govoraše); prosto u svakoj
veštini, bilo (ona) božanske ili čovečanske premudrosti - čega god se dotakao,
ubrzo se pokazivao bolji od svojih učitelja.

Bilo (da je reč) o ratovanjima, borbi i umetnosti, koja mnogima nije laka, u svemu
ovome bio je prvi i druge upućivaše. U svemu beše savršen. I po lepoti tela i snage
bio je među vršnjacima kao sunce posred zvezda, a (u) besedama izvanredan, kao
niko dotle; i beše kao Solomon kada kaže: "Iznad sviju koji su bili pre mene u
Jerusalimu," /Knjiga propovednikova, 1, 16./ (takav beše u) svim običajima i
rečima, kojima se mnogo puta dobivaju mnoge (stvari) i osvajaju se bez krvi.

Gde više puta nisu uspele vojske, koje su se potrudile, i oružje mnogih lađa, tu je
uspevala jedino prosvećenost. Mnoge primere za ovo imamo svuda: zauzeće
velikih i predivnih gradova Vavilona i Troje; Kir kada brzo napade na Asirce i
Jeline; kada radi žene Menelajeve Jelene Troju razoriše, i Temistokle pobedi
Persijance lađama i natera Kserksa u beg, komarac žestokoga onoga lava, i mnogo
takvoga može se naći. Pošto čistota čisti dušu a hrabrost (je) zgodno spojena sa
dobrom učenošću te stopivši se ujedno (to) ostaje nedeljivo, uvek uspeva i tako reći
ostaje urođeno. Sve ovo se (u Stefanu) sastavi kao čistota i sveukupnost vrlina.
Toliko o ranoj mladosti.

Kada je postao punoletan, kao pokrivačem zaborava pokrio je ono što je bilo,
dodajući velikim stvarima još veće, i ako bi ko drugi postigao koji deo (od ovoga),
mudrovao bi da je velik, budući podložan strasti ljudskoj. A ovaj ne samo da ne
(beše) podložan ovome, nego i u tolikoj veličini vladarskoj ne izostavi ništa
korisno, ostajući nepokolebljiv, bežeći od onoga čemu se Bog protivi, što je
nezgodno onima koji vladaju, tako da su se i anđeli divili. Ne odstupi ni od jednoga
puta pravoga i carskoga.

(O odlascima na Portu)

U početku vladavine odeva se materinskim molitvama i nasleđuje očevo

dostojanstvo, i javlja se kao najsvetliji vladar sveta. Ali ne beše sve savršeno, jer
đavo koji oduvek seje kukolj, podjari veliku borbu nekih velikaša, koje otac njegov
pokori pod svoje noge - oni su gledali da se sa njime izjednače i izmaknu ispod
njegove vlasti; i izmisliše mnoge teške krivice protiv njega, iznoseći ih pred
Bajazita, jedni govoreći kako podiže Ugre protiv njega, a drugi su govorili da su
samostalni i da hoće da služe njegovoj (Bajazitovoj) državi. I poslaše glasnike od
kojih jedan beše po imenu Mihailo, uvek budući blagorodan i veran Stefanu, i
našao se oči u oči sa onima koji su na njega klevetali i bunu podizali.

A ovi behu Nikola Zoić i Novak Belocrkvić sa drugim nekim. I Novak pozvan (od
Stefana) dođe, ne znajući nikako da se saznalo za dela njegova. Njega smrti
predadoše i (to) po pravdi. A Nikola pobeže u utvrđenje grada zvanoga Ostrovica;
videvši da mu nije moguće umaći iz ruku gospodara svojih, postriže vlasi i primi na
se inočki obraz, sa svojom ženom i decom - sa četiri kćeri. I tako, smilovavši se,
ovaj blagočastivi (despot Stefan) sa svojom materom ostavi ih u svakoj sigurnosti.

A zbog ovoga pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa
sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara. /Despotica
Jelena (u monaštvu Jefimija), kći kesara Vojihne, žena despota Jovana Uglješe./
Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana
(Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila.
Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara.
(Jefimija) joj reče: "Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo."
One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše
svoju nadu.

Posle otide zbog ovoga i blagočastivi i uvek spominjani knez Stefan i još u strahu
pošto po savetu nekih beše pristao da bude prijatelj sa Ugrima. I kada vide da će
njegova namera u budućnosti biti nemoguća, on se posavetova sa blagočastivom
materom; došavši istočnom (caru Bajazitu), ovde je po Solomonu bilo "srce carevo
u ruci Božjoj", /Priče Solomonove, 21, 1./ od dobrote tvoje, Vladiko, zbog stvari od
koje trepetaše i užasavaše se; zato je sve svršio povoljno i neukrotiv gnev ka
milosti i ljubavi izmeni (tako) da ga je kao najslađeg sina savetovao i učio
najljubaznijim rečima.

Kada dođe k Bajazitu (beše) običaj da svi sabrani posle jela odlaze; ovaj ne htede
izići, no stavši stojaše. I kada je bio zapitan od cara za uzrok, odgovori:
"Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje (pred) tvojom moći, sam ću izneti
sagrešenje moje, koje carstvu Tvome neki za mene behu saopštili kako sam
odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar
neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve i dođoh. Evo, život je moj pred
Bogom u tvojoj ruci; šta hoćeš, učini." A on malo poćutavši, diveći se, odgovorio je
slatkim rečima: "O mili! Šta si hteo da uspeš sa Ugrima? Jer ja sam hteo zemlju
uzeti kao svoju. A šta ćeš ti tamo učiniti? Ko je od onih koji vladaju a (koji)
prikloniše glavu (pred) Ugrima postigao što u svome gospodstvu?" I pomenuo je po
imenu bugarske careve i ostale. "A ti, reče, budući sa mnom i ako ideš tamo gde ja
ne idem, zaista se smućuješ. A ako ideš sa mnom gde sam ja, ne treba da se
smućuješ. Mi smo vladari, i ako mi ne pođemo na druge, drugi na nas neće. Jer
vojskom se najjača carstva održavaju i šire. Tebe sada smatram kao najstarijega i
vazljubljenoga sina i javljam pred svima - mojima i istočnima. Jer ko je kod mene u
takvoj časti kao ti? Ja sam već u starosti. Zato ili ću u boju ili od bolesti umreti. A t
ovako sa mnom živeći (u) vremenu ćeš tada dobiti. Mnogi moji sinovi ustaće brat
na brata i svaki od njih slaće ka tebi molioce za pomoć, ili samo za ljubav, a ne
neprijateljstvo. Dočekavši ovo vreme, održaćeš ne samo svoje krajeve, nego
(osvojićeš) i druge predele oko cele svoje zemlje, i nazvaćeš se veliki i preslavni
vladar. I sada ćeš držati svoju zemlju u svojoj granici. Poslušaj mene i ja ću ti
kazati šta treba da činiš. Dok sam ja u životu, potrudi se i satri svoje silne i dovedi
na svoju volju, jer tada (posle smrti moje) ćeš hteti i nećeš ništa uspeti. Zato bilo
blagorodne, bilo nište od svojih ljudi izdigni, i učini slavnima te da zajedno s
tobom vladaju. A kletvenike sve ućutkaj i njima slične." Ovakvim i mnogim rečima
poučiše (ga) car, otide Stefan svojoj kući, i, o čuda! Ko je takvo što gde čuo ili
video? On, koji je došao kao okrivljen i gotov na smrt, primio je kao sin od cara
vlast! I kakve savete i to ne od jednovernih! Ko je takvo proroštvo kada čuo od
jezičnika?! Jer sve se zbilo u naše dane tako da su svi po svima krajevima mogli i
videti, pošto nije sakriveno niti se potajno dogodilo, nego se izvrši pred licem
vaseljene. I da niko ne misli da je to neobično što reči čoveka Ismailjćanina
upoređujemo sa proroštvima; takav neka pogleda na proroštvo Kajafe, koji reče:
"Bolje je da jedan umre za ceo narod." /Jevanđelje po Jovanu, 18, 14./ A vrhovni
(apostol Petar) kaže: "Ni jedno slovo pisma ne biva po svome skazanju, niti čovek
prorokova kadgod po svojoj volji." /Druga saborna poslanica sv. apostola Petra, 1,
20./

(O pogibiji kralja Marka i Konstantina Dragaša)

Posle ovoga zamisli ovaj gordi i veličavi (car Bajazit) rat protiv Ugrovlaha; i
podigavši se sa svima silama svojim dođe i prešavši Dunav 6903 (1394) sukobiše
se u bitkama sa velikim i samodržavnim vojvodom Jovanom Mirčom, u kojima je
bila neiskazana množina krvi prolivena. Tada pogiboše kralj Marko i Konstantin. A
tu se, u ovoj bici, nađe sa ovim gospodarima i knez Stefan o kome mi govorimo.
Jer svi ovi behu sa Ismailjćanima, ako i ne po (svojoj) volji, a ono po nuždi, tako da
kažu za blaženog Marka da je rekao Konstantinu: "Ja kažem i molim Gospoda da
bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu."
/Mnogo upravo u ovom svedočenju Konstantina Filozofa traže korene velike
popularnosti Marka Kraljevića u južnoslovenskoj usmenoj tradiciji./ Vrativši se
svojoj kući, car (Bajazit) izmiri se sa njima.

(O Stefanovom junaštvu u bici kod Angore)

A da nastavimo priču o velikoj bici. /Bitka kod Angore vođena je 28. jula 1402.
godine između mongolske vojske koju je predvodio Timur (Tamerlan), i turske
vojske, na čelu sa sultanom Bajazitom. Turci su u ovom boju poraženi, a Bajazit
zarobljen i odveden u ropstvo, gde je umro 8. marta 1403. godine./ Ima, dakle, neka
zemlja, na međi Indije, koja leži na severnoj i istočnoj strani ove, zvana Orar. I taj
kraj je međurečje koji okružuju dve reke. U toj zemlji prebivaše neki čovek, sin
starešine nekoga mesta. I taj muž, imenom Demir, beše svirep i veliki nasilnik.
Ovaj, idući razbojnički, nađe neke pastire, pobedi ih i uze njihove ovce, gde je bio i
ustreljen u nogu, od čega je i hrom bio. I ovako ustremivši se steče imanja. Sakupi i
tisuću ljudi pod sobom i sa ovima prevarom napade na nekoga poglavara zemlje
kome je ime Kamaradin, koji je imao pod sobom deset tisuća vojnika. I pobedivši
ga zauze tu zemlju i najedanput sa tih deset tisuća napade na samoga vođu
Persijanaca, takođe na prevaru uđe u samu Persiju, gde vođa persijski pope se na
kulu, uhvati ovoga i najedanput vladaše svim Persijancima, i imao je svega vojske
sto i pedeset tisuća. Posle ovoga i sve okolne zemlje pokori i otuda, plenom osilivši
se, prevaziđe i Darija, a okolo držeći, razli se kao mnogotočni izvori, ubijajući sve
što se našlo...

...Ovako se ukrepivši i ojačavši, posla poslanike ka munjevitom caru (tj. Bajazitu),

koji se hvalio da će uskoro osvojiti i Carstvujući grad (Carigrad), tražeći od njega
danak i poslušnost, koji je istok i zapad izjedao i izmoždavao. A ovaj, čuvši ovakve
(reči) i razljutivši se, objavljivaše rat i spremaše se za borbu, zlo govoraše i šiljaše
žestoke reči, "ako, reče, ne dođeš u boj"...

...Ali persijski (car Tamerlan) /Timur (Tamerlan) - mongolski vladar (1336-1405)./

razljutivši se od zlih reči, žestoko se razjarivaše, pokrivajući gore i polja vojskom.
A Bajazit sabra svu svoju vojsku i (od) istočnih i (od) zapadnih (vladara) i posla ka
uvek spominjanom knezu Stefanu da koliko je moguće dođe sa svojom izabranom
vojskom. I Tamerlan, dakle, ušavši u krajeve plenjaše. A ovaj (Bajazit) goneći, ne
znajući prođe (Tamerlana), i našavši ga u Ankari, udari na njega. Pri sudaru gazili
su jedan drugoga. A izabrana persijska vojska odelila se i udari na uvek
spominjanoga (despota Stefana); jer, kako je još pre bilo određeno, udari na njega; i
onim, uskliknuvši glasovima, udariše i odmah pobeđeni biše i poginuše od oštrica
mača i kopalja srpske vojske. A videći gde su mnoge desetine hiljada opkolile cara
(Bajazita), neiskazana množina, i (Stefan) hoteći ga kao osloboditi, tri puta ulažaše
u borbu, sasecajući i pobeđujući. A kada vide da se smanjuje broj njegove vojske,
vrati se. Jer šta je mogao i učiniti u tolikim tisućama i desetinama tisuća bez Božje
volje! A (o) veličini njegove tadanje pobede svi su pričali i dosta je čuvena. I vrati
se pošto su se varvari raširili i pošto su se napred svuda razlili; pobeđivaše pojedine
gonioce i imađaše okrvavljenu desnicu...

(O dobijanju despotskog dostojanstva i ženidbi)

Ali mi ćemo se vratiti na prethodno. Blagočastivi knez Stefan stigavši, dakle, u

Carstvujući grad zajedno sa bratom svojim Vukom, od sviju slušaše ljubazne reči i
(svi) mišljahu kao da gledaju u neko sunce. Tada dobi i despotsko dostojanstvo od
blagočastivoga cara Jovana. /U Carigradu, avgusta 1402. godine, vizantijski regent
Jovan VII Paleolog dodeljuje Stefanu Lazareviću visoku titulu despota. Car
Manojlo II Paleolog potvrđuje ovu titulu 1410. godine./ Jer ovoga svoga nećaka
beše ostavio car kir Manojlo mesto sebe, pritešnjen napred pomenutim Bajazitom;
beše otišao ka Rimljanima staroga (Rima) radi sjedinjenja crkve (kao) i da diže
vojsku na odmazdu i izbavljenje. Jer već mnogo godina držaše Carstvujući grad
zatvoren jer propada od gladi. neki noću izbegavahu, a ostalim siromašnim
zapovedahu da iziđu.

Ovaj, dakle, blagočastivi Jovan imao je ne malo sukoba sa stanovnicima Galate

(Đenovljani); kada vide (Stefana) u Carstvujućem gradu, veseleći se sa njim u
carskim (dvorima) dade (mu) venac despotskog dostojanstva koji beše sam sebi
ispleo svojim hrabrim delima i dobrostradalnim podvizima. Car Jovan ga posla da
ode s lađama njegovom tastu na Mitilensko ostrvo da ga sa lađama sprovede u
Arbanase. Jer ovaj nameravaše da tamo ide. A ovaj (tast) preduze (sve) jer mu se
ukaza prilika da vidi svetlu danicu u svome gradu; i u ovom najizabranijem i
krasnom gradu Mitileni ne beše mesta gde ga ovaj Kateoluz nije gostio, spremajući
provode i gozbe u svojim baštama i vrtovima uz klicanje: "Mnogaja leta, Vladiko",
kao što je običaj vladalačkom činu.

Tada je ovaj previsoki (Stefan) o kome je reč, ugledao i kćer ovoga vladara, koju
posle uze za ženu. /Stefan se 1405. godine oženio Jelenom, kćeri Frančeska II
Gatiluzija, gospodara Lezbosa, bliskom srodnicom dinastije Paleologa./ Jer po
materi je i ova nećaka caru Manuilu, od koga se i gospoda i taj rod nazivaju
Paleolozi. Tada mu reče ovaj Kateoluz: "Koju hoćeš od mojih kćeri, uzmi sebi za
ženu." A ovo se dogodi uz savet i sudelovanje carice Jovanove, njezine sestre.

I dok je istoimeni despot (Stefan) čekao na ostrvu da se spreme lađe, i dok je sa

bratom svojim Vukom bio u njima (tj. lađama), dođe do zapadnih strana car grčki
Manojlo ka Kalipolju; tu dođe sa istoka posle Angorske bitke i najstariji sin ovoga
munjevitoga, tj. Bajazita. Tu, dakle, ovaj (Manojlo) na moru (tj. na lađi), i ovaj
(Sulejman) na suhu, učiniše krepko prijateljstvo, kao otac sa sinom.
Tada se i Solun vrati u ruke Grcima. A ovoga Sulejmana cara sva dela behu dobra i
dobrorazumna, samo inom pobeđen bivaše više od sviju drugih vladalaca i nikada
ga ne ostavljaše, tako da se posle zbog vina i carstva lišio.

Radosno, dakle, biše se carem grčkim, dostojni jedan drugoga.

Dođe, dakle, grčki car u Carstvujući grad, a (car) Jovan, pokoravajući mu se kao
ocu, skloni se u Solun; jer ovaj (Solun) mu tada dade na upravu. A tada se
Carstvujući grad prostirao do Vize i dalje po Crnom moru do silivrijske strane, i
ostalo, a još i po ahajitskim stranama sa solunskim stranama i po Svetoj gori
Atonskoj. A kažu i to da mnogi govorahu o Kantakuzinu: "Ustani i uzmi državu
svoju, kao potomak blagorodnijih i svetlijih starijih grčkih careva." Jer njega tada,
umesto vazljubljenoga brata, beše ostavio car sa Jovanom; ali on ne htede ruke
podići na blaženoga Manojla. I car, dakle, izabrani ovaj sede na svoj presto,
blagodareći Boga za sve što se dogodilo, koji ga je proveo kroz oganj i vodu u mir.
I bi, dakle, velika bitka kod Angore, godine 6911 (1403). /Treba 1402./ A deca
Bajazitova održaše se u istočnim (predelima): Mehmet sultan u gornjoj zemlji, koji
najposle carstvova bolje i svetlije od svoje braće; i Musa (pribeže) Tatarima,
Asebeg u Anatoliju, dok ga ne ubi Sulejman. A Mustafa umre.

(O vladavini despota Stefana Lazarevića)

Ko će iskazati tada neiskazanu radost kada je zemlja, vaistinu zapustela, opet

primila takva pastira! Došavši u svoje otačastvo kao Koil, (koji), izišavši iz
dubokih šuma, strašan dolazi, oganj izbacujući i užasavajući bližnje i daljnje; ovako
izišavši i obišavši, kao munja sijaše grmeći, zbunjujući nepokorne (koji to behu)
zbog mnogih meteža. I svako beščašće bi zgaženo i ustraši se: odsekoše se ruke
onih koji su činili nepravdu i koji streme ka zlu, a pravda je procvetala i plod
donosila. Ne izgonjaše brzi sporoga niti bogati ubogoga, niti je moćni uzimao
predele bližnjih, niti je vađen mač silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je
postojao zli i glupi govor, niti laganja protiv načelnika, niti preziranje preslavnih po
činu, niti slično tome. I šta je sve tada po svetu ara (Bajazita) učinio. Ako je ko
zbog nevere svoje (što) izgubio ili (zbog) lošeg služenja ili kojim drugim načinom
postade siromah, njih (despot) postavljaše na prvo dostojanstvo i poštovanje pa
makar da su bili u bednim prilikama - da se ništi ne liši mesta otačaskoga ili
dedovskoga ili pradedovskoga. Jer prema sudbinama božanstvenim govoraše o
onima koji su sagrešili - da ne treba da budu dvaput kažnjeni. A onoga koji nije
sagrešio, kao siromaha, solomonski voleći poštovaše. Beše podigao, od početka
tako reći, svoj veliki vrt krsni: jedne kao načelnike nad poslovima (postavi), druge
kao telohranitelje svoje što beše i najpoverljiviji j(unutrašnji) čin. A onda (postojao
je i) drugi čin. Zatim treći, spoljašnji, da su treći u zajednici sa drugima i drugi sa
prvima, tako reći po anđelskom činu, i mogla se videti Aeropagitova slika.
/Konstantin Filozof upoređuje vladavinu despota Stefana Lazarevića sa delom O
crkvenoj jerarhiji Dionisija Aeropagita, odnosno nepoznatog autora s kraja IV i
početka V veka./ Jer i Bog po svojoj slici uruči ljudima državnu vlast. A o stvarima
doma carskoga, množina ovih beše u svakom činu, tako da ih bude dovoljno u
svako vreme, da ih ima dosta (pa) i suviše. I svi sa strahom behu kao anđeli gledani
očima onih koji dolaze u udivljeni pobožnošću, a svi su se jedan prema drugom
(ponašali) kako dolikuje i sa lepom uzdržanošću; još više oni, unutrašnji, koje je
ova zraka (Stefan) nadgledao, određivao i osijavao. Vika, lupanje nogama, smeh ili
nespretna odeća nije se smela ni pomenuti, a svi behu obučeni u svetle odeće, koju
je razdavao lično despot. I u svakoj carskoj naredbi sijahu carske (reči). Sa strahom
su svi gledali na njega. A treba da se i ovo zna da niko nije mogao sagledati očiju
njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su
to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti.
A ovo je još čudnije od prvoga: u takvoj vladavini poneko izbeže ponekad od
ženske ljubavi i svirke. A ovaj je mrzio oboje, pa šta više i odbacio. Samo koliko
treba muzike za rat, reče, da se nađe.

(O četovođi Karaljuku - Novaku)

Beše neki muž po prirodi sličan lavu (neki Novak); /Karaljuk (Novak) - četovođa u
oblastima pod Despotovom vlašću koji je svojim upadima nanosio velike štete
turskim posedima./ i taj (je bio) od presvetlih iz davnine, (kao i) pod rukom
istoimenoga (Stefana) i pre ovoga; i on na hajdučki način uznemiri srca
ismailjćanskih zemalja. I zato ga je tražio car (Sulejman) da ga pogubi. Odgovor
(Stefanov) beše da on kao razbojnik u gorama obitava. A i gradovi bugarski behu
se pobunili (pod vođstvom) sinova careva bugarskih. Zato pre ovoga podiže se car
Musulman i došavši na Temsko, zauze ga u boju. I posla poslanike ka
blagočastivom ovom despotu rekavši: "Samo hoću da prođem kroz predele tvoje
bez ikakve štete." Jer još ne beše zemlja razdeljena. Nju, polazeći ka Ovčem polju
Toplicom, napred rečeni muž, Karaljuk mu je ime (odn. Novak), uzevši neke stvari
od carskih stanova donese, a despot opet ove vrati.

(O oporuci despota Stefana)

Blagočastivoga despota Stefana hvataše sv više nožna bolest od koje odavno

stradaše. Zato, veoma se pobojavši smrti, posla po svoga sestrića, gospodina Đurđa,
i ovaj dođe u mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od
časnih arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi
njega (Đurđa) na gospodstvo, govoreći: "Od sada ovoga smatrajte gospodinom
mesto mene." Učiniše i molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu
budu verni. A prokle one koji bi podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega
samoga da neće prezreti njegovo vaspitanje, "nego kako sam ja samo o svemu
mislio, tako čini i ti. Jer mnogi su mi poslužili kojima ne uspeh dati nagrade." I
mnogo (ga) pouči o pobožnosti i zapovestima. Zato od tada mnogo vernije se
priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije. A blagočastivi, ozdravivši od
one bolesti, hodaše dobro čineći.

(O smrti Despotovoj)
Ali blaženi (Stefan), s jedne strane obilje i darove caru šiljaše, a s druge strane
obilazio je zemlju kako bi još podigao božanstveni hram. I odatle ču da je to ostrvo
(ugarsko) zauzeto. Podigavši se iđaše ka Beogradu. Kada je bio na mestu zvanom
Glavica, obedovavši, iziđe da lovi; i dok je još lovio, uzeo je kragujca na ruku
svoju. Uzevši ga nije (ga) nosio kako treba, on, koji je dosada sve kako treba i na
udivljenje izvodio i činio; i nagibao se na jednu i drugu stranu kao da će sa konja
pasti. Obuhvativši ga sa obe strane, vođahu ga do stana. I kad je bio u šatoru, on
ležaše - a to beše svima dirljiv prizor - ispustivši samo jedan glas: "Po Đurđa, po
Đurđa" - govoraše. I tako ništa nije govorio do ujutro, kada i duh svoj predade
Gospodu.

Prestavi se godine 6935 (1477) u 19. dan, meseca jula, u subotu, u 5. čas dana.

(O čudima u času smrti Despotove)

Kada je sa konja bio skinut, bio je u gradu najedanput takav strašan grom iznenada,
kakav nikada nismo čuli; od toga časa i tama bi u celom tom kraju tako da se
mislilo da je noć koja se u zalazak sunca malo prosvetlila. A ovo beše u podne...

...I u ostalom, dakle, moglo se sa Jeremijom prorokom oplakivati opustenje Novoga

Siona, kao on tada (što oplakivaše). Jer, vaistinu, gde se najedanput dede sve svetlo
i krasno što je unutra i napolju? Gde su kola onih koji igraju, gde crkvena sabranja?
Gde su saborne svečanosti i molitvene litije u okolna (mesta)? Najedanput sve
postade gadost pustoši, sve se preobrazi, sve postade kao da ničega i nema, sve se
ispuni gorčinom; humke se raspadahu i sagorevahu, a narod je jedanput bio
izgonjen, a drugi put se useljavaše; često se događahu neke nove i neugodne
(stvari) onima koje vladaju i videlo se ono što se zaista pre ovoga u snoviđenju
predskazivaše: od zapada kao da stari orao, pokislog perja, ovde od kule na kulu
preletaše i obladaše.

A dogodi se i drugo znamenje. Kada je pala duboka noć, a mi nismo spavali,

vaistinu Hristovu dolažaše sa zapada, s one strane reke (Save), kao ječanje trube i
po malo se povisivaše dok nije izgledalo da je na Savi (na polovini Save), zatim
pred kulom, a onda po celom gradu, od vrata do vrata. A ovo nije brzo prolazilo,
nego (je trajalo) dva ili tri časa tako da je izgledalo kao da dolazi istoimeni (Stefan)
kada (glas) ne bi dolazio od Zapada, ili (kao) da je neka vojska, tako da smo izišli
da vidimo šta se događa i upalili smo oganj.

Dogodi se i ovaj prizor: iz gradske velike crkve u vazduh podigle su se časne ikone,
i, gle, kao po činu koji će biti prilikom drugoga dolaska (strašnoga suda): Carica,
dakle, i Vladičica i Jovan Preteča sa obe strane lika Spasitelja; i ikone dvanaest
apostola - po šest kako treba sa svake strane - što smo mislili da je u slavu i zaštite
grada. A ono beše u času smrti, jaoj!
Dogodi se pre prestavljenja istoimenoga (Stefana) 17. dan toga meseca; pustio je
vazduh s neba kao iskre na grad koje i paljahu, a onda se ugasiše. A pre ovoga -
uzvitlani vihor skinu krovove crkvene u gradu i svrže (ih) na zemlju i poruši mnoge
kuće i kuću sestre despotove.

(O postanku ovog dela)

A mi, iako primismo zapovest koja prevazilazi naše snage od sveosvećenoga kir
Nikona patrijarha, srpskih i pomorskih zemalja, (da napišemo ovo žitije), (a) on je
tada tamo došao; pa još i od vojskovođe i ostalih izabranih (ovo primismo), ali
pošto je tada takvo vreme bilo, ostavismo da se (oko ovoga) potrudimo. Četvrte
godine od njegova (tj. Stefanova) odlaska Gospodu, on se sam javio i kao kaznom
je pretio da će biti kažnjen (ko (ovo) ne izvrši). Posle ovoga, opet, kada sam sa
svima svojima bio u stranstvovanju, došao je u moju kuću, gde sam bio nedostojan
da ga primim, i zapovedi mi da izvršim obećanje. Zato ako i nismo bili u
mogućnosti, potrudismo se izložiti (njegov) život.

Ako postoje neki koji više znaju (Stefanova dela) i koji su tamo bili sažitelji
njegovi, ili su veoma pismeni i oštroumni, dobro je zaista. A ako se do danas niko
ne potrudi i ovde (nađe) koje nedostatke ili (što) izlišno, što nije potrebno ili je
grubo, pošto je došla zapovest i određen način (rada), neka se (kasnije) sve dovede
na svoje mesto.

// Projekat Rastko / Književnost / Liturgička književnost //

[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]