FANTASTIČNE

PRIČE

OTVORENA KNJIGA
Beograd, 2012.
 Meri Šeli

SMRTNI BESMRTNIK

16. jul, 1833. - Ovo je moj veoma značajan rođendan; danas

punim trista dvadeset treću godinu. Jevrejin lutalica 1? Ne, sigurno
nisam. Više od osamnaest vekova je prešlo preko njegove glave. U
poređenju sa njim, ja sam veoma mlad besmrtnik.
Da li sam ja onda besmrtan? To je pitanje koje sebi postavljam
svaki dan i svaku noć, evo već trista tri godine, a na njega nemam
odgovor. Otkrio sam sedu dlaku u mojim smeđim loknama ovog
dana - to je sigurno znak starenja. Opet, možda je ostala
neotkrivena tu tokom tri stotine godina - jer postoje ljudi koji
potpuno osede pre dvadesete godine. Ispričaću svoju priču, a ti
ćeš, čitaoče, prosuditi o meni. Svojom ispovešću ću pokušati da
olakšam nekoliko sati večnosti, koja mi postaje teška. Zauvek! Da li
je to moguće? Da se večno živi? Čuo sam za magije koje čine da
žrtva upadne u dubok san i da se probudi posle stotinu godina kao
da je spavala jednu noć; čuo sam za Sedam Spavača 2 - ali biti
besmrtan nije toliko statično; ali, oh! Teret večnog vremena -
dosadni prolaz sati u kojima si i dalje živ! Koliko je srećan bio
Nourjaland iz bajke!
Ceo svet je čuo za Kornelijusa Agripu 3. Sećanje na njega je
besmrtno, kao i veština kojom me je napravio. Ceo svet je čuo i za
njegovog učenika, koji je, ne znajući, podigao demona iz pakla

1 Ličnost iz srednjovekovnih legendi, čovek koji je vodio Isusa na Golgotu i samim tim je osuđen da
večno luta zemljom
2 Sedam spavača Efesa, po legendi grupa ranohrišćana koja se od progona spasla u pećini, gde su pali u
san i probudili se tri stotine godina kasnije
3 Henrih Kornelijus Agripa fon Netešejm (1486 - 1535) nemački okultista, astrolog i teolog. Pojavljivao
se u prethodnom delu Meri Šeli Frankenštajn
tokom odsustva svog učitelja, i time sam sebe uništio. Taj izveštaj,
istinit ili lažan o ovom incidentu, proizveo je mnogo neprijatnosti
pomenutom filozofu. Svi njegovi učenici su ga napustili u tom
trenutku - čak su i sluge pobegle. Nije bilo nikoga da podloži stalno
goreće vatre dok je spavao, ili da pomogne kod raznobojnih
napitaka koje je proučavao. Eksperiment za eksperimentom je
propadao, jer je jedan par ruku bio nedovoljan. Mračni duhovi su
mu se smejali zato što nije mogao nijednog smrtnika da zadrži u
svojoj službi.
Tada sam bio veoma mlad, veoma siromašan i veoma
zaljubljen. Bio sam Kornelijusov učenik oko godinu dana, iako
nisam bio tu kada se incident desio. Kada sam se vratio, prijatelji
su me ubeđivali da se ne vraćam kod alhemičara. Drhtao sam dok
sam slušao strašne priče koje su mi pričali; nije mi trebalo drugo
upozorenje; i kad mi je Kornelijus ponudio kesu zlata da ostanem
pod njegovim krovom, osetio sam se kao da me lično Satana
iskušava. Zubi su mi cvokotali, kosa mi se naježila, pobegao sam
koliko su me noge nosile. Moji bedni snovi su bili isti tokom dve
godine - izvor čiste žive vode, pored kojeg je na samrti ležala
crnokosa devojka čije su cakleće oči gledale u jedan put koji sam
morao svake noći da pređem. Ne mogu da se setim trenutka kada
nisam voleo Bertu; bili smo susedi i prijatelji od detinjstva, njeni
roditelji su, kao i moji, bili siromašni, ali poštovani, naš odnos je
njima predstavljao zadovoljstvo. U zao čas, bolest je odnela njena
oba roditelja i Berta je postala siroče. Imala bi dom pod mojim
krovom, ali nažalost, starica iz obližnjeg zamka, bogata, usamljena
i bez dece, izrazila je želju da je usvoji. Od tada Berta je bila
obučena u svilu, živela u mermeru i družila se sa srećom. Ali i u
svojoj novoj situaciji Berta je ostala prijatelj sa svima koje je znala
u svoje sirotinjske dane; često je posećivala kolibu mog oca, a kada
bi joj to bilo zabranjeno, išla bi do susedne šume i tamo bi se
nalazili u hladu fontane. Često je govorila da ne oseća dužnost
prema svojoj novoj zaštitnici, kao što oseća prema meni. I dalje
sam bio isuviše siromašan da bih je oženio, a ona je rasla svesna
mog problema.
 Bila je dobrog, ali nemirnog duha, i besnela je zbog stvari koja
je predstavljala prepreku našoj sreći. Našli smo se jednom posle
mog posla, ona je bila veoma tužna dok sam ja bio odsutan; žalila
se gorko, skoro da me je kritikovala zbog siromaštva. Odgovorio
sam joj besno.
„Ja sam pošten i siromašan sam! Da nisam, bio bih bogat!”
Ove reči su povukle sa sobom hiljade pitanja. Plašio sam se da
je ne uplašim istinom, ali ju je izvukla iz mene; i tada mi je rekla,
gledajući me sa prezirom:
„Praviš se samo da me voliš, plašiš se da se sa đavolom suočiš
zbog mene.”
Branio sam se da sam se plašio da je ne uvredim; ali ona je
samo razmišljala o nagradi koju sam mogao da dobijem. Tako
ohrabren, i postiđen zbog nje, vođen ljubavlju i nadom, smejući se
starim strahovima, brzim korakom i lagana srca, vratio sam se i
prihvatio ponudu alhemičara. Odmah sam dobio posao.
Godina je prošla. Dobio sam ne malu sumu novca. Rad mi je
ubio strahove. Uprkos stalnoj budnosti, nisam video nikakav trag
nečastivog, niti je radna tišina mesta ikada bila prekinuta
demonskim vriscima. I dalje sam nastavio da se tajno viđam sa
Bertom, i nada me držala; nada, ali ne i radost. Berta je umislila da
su ljubav i sigurnost neprijatelji i njena želja je bila da ih razdeli u
mojoj duši. Iako iskrena u srcu, imala je malo koketnosti u
ponašanju, a ja sam bio ljubomoran kao pas. Omalovažavala me je
na hiljadu načina, ali nikada nije htela da prizna da nije bila u
pravu. Dovodila me je do ludila, a onda me terala da je molim za
oproštaj. Nekada bi umislila da joj nisam dovoljno privržen, a onda
bi mi pričala priču o nekom suparniku, sa kim ju je upoznala njena
zaštitnica. Živela je u svili i kadifi, bila je bogata i srećna. Kakve
šanse sam tu imao ja, jadni učenik jednog Kornelijusa?
Jednom prilikom, filozof je od mene tražio da radim više, što mi
je onemogućavalo da se viđam sa njom. Bio je posvećen nekom
velikom poslu, a ja sam morao da ostanem tu, dan i noć, da ložim
njegove peći i posmatram eksperimente. Berta me je uzalud čekala
na fontani. Njen nemirni duh je poludeo zbog ovog zanemarivanja.
Kada sam najzad uspio da odvojim vremena od odmora, nekoliko
kratkih minuta u nadi da ću je videti, dočekala me je sa besom,
govoreći da bi bilo koji muškarac mogao da ima njenu ruku osim
onog koji zbog nje ne može da bude na dva mesta u isto vreme. I
da će se osvetiti. A to je i uradila. U mom skromnom domu sam
čuo da je otišla u lov sa Albertom Hoferom. Albert Hofer bio je
miljenik njene zaštitnice, i njih troje su radosno projahali pored
moje kuće. Učinilo mi se da je pomenula moje ime, što je izazvalo
salvu podsmeha. Primetio sam da su njene crne oči tada sa
prezirom posmatrale moju kuću.
Ljubomora, sa svim svojim otrovom i mizerijom, ušla je u mene.
Tada sam ronio reke suza, od same pomisli da nikada neće biti
moja; i uz to sam je proklinjao zbog toga na hiljadu načina. Ipak, i
dalje sam morao da ložim vatre kod alhemičara, i dalje sam morao
da posmatram eksperimente sa njegovim čudnim napicima.
Kornelijus je radio tri dana i noći da oka nije sklopio. Napredak
u njegovim eksperimentima bio je sporiji nego što je to očekivao;
uprkos njegovom uzbuđenju, san mu je dolazio na oči. Iznova i
iznova je odbacivao umor radom, i iznova i iznova je gubio bitku.
Njegove oči su jedva bile otvorene. „I dalje nije spremno”, mrmljao
je „da li će još jedna noć proći dok ne završim posao? Vinzi, ti si
odmorniji, a i veran si mi. Spavao si, dečače moj, spavao si prošlu
noć. Posmatraj ovu staklenu posudu. Tečnost koja je u njoj je
nežne ružičaste boje; kada počne da menja boju probudi me, do
tog trenutka mogu da se odmorim. Prvo će pobeleti, a onda će se
presijavati zlatnom bojom; ali ne čekaj do tad, kada ružičasta boja
izbledi, zovi me.”
Jedva da sam čuo njegove poslednje reči, jer ih je promrmljao u
polusnu. Čak i tada se bunio protiv prirode.
„Vinzi, dečače moj”, rekao je ponovo, „ne dodiruj posudu, ne
pokušavaj da piješ iz nje, to je napitak, napitak koji leči ljubav;
nemoj da prestaneš da voliš Bertu, nemoj da piješ to.”
I onda je zaspao. Stara glava mu je pala na grudi i jedva da sam
ga čuo da diše. Nekoliko minuta sam posmatrao posudu, ružičasta
boja napitka je ostala ista. Tada su mi misli odlutale; bio sam kod
fontane i tamo proživeo hiljade divnih scena koje se nikada neće
ponoviti, nikada! Zmije su mi stegle srce na reč „nikad“ koju sam
umalo izgovorio. Lažljiva devojka! Lažljiva i surova! Nikada se više
meni neće nasmejati kao što se to veče smejala Albertu.
Bezvredna, grozna žena! Neću ja ostati neosvećen, videće kako
Albert nestaje pod njenim nogama, umreće od moje osvete.
Smejala se prezirno i trijumfalno, bila je svesna moje zaljubljenosti
i svoje moći. Ali da li je i dalje imala tu moć? Moć da hrani moju
mržnju, moj večni prezir, moju indiferentnost! Da li to mogu, da li
mogu da je posmatram bezbrižnim očima, prebacujući svoju
odbačenu ljubav na neku bolju i iskreniju, koja bi me vodila u
pobedu?
Jak bljesak me je umalo zaslepio. Zaboravio sam na napitak koji
se pripremao. Gledao sam ga zapanjen. Bljesci neverovatne lepote,
jači od onih koje emituju dijamanti na suncu, izbijali su sa
površine tečnosti; i prelep i privlačan miris mi je ispunio nozdrve.
Posuda je izgledala kao lopta žive svetlosti, predivna za oko i tako
izazovna za probanje. Prva pomisao koja je došla od samog mirisa
bila je, moram da ga popijem. Uzeo sam posudu i približio usnama.
„Ovo je lek za moju ljubav, za moju muku”. Već sam nategnuo
polovinu tog najboljeg napitka koji je čovek ikada okusio, kada se
filozof probudio. Uplašio sam se, ispustio sam posudu, tečnost se
zapalila i potekla tako zapaljena po podu. U tom trenutku sam
osetio Kornelijusov stisak oko vrata dok je vrištao: „Budalo!
Uništio si moje životno delo!”
Alhemičar nije znao da sam ja popio njegov napitak. Bio je
ubeđen da sam ja to samo posmatrao, da sam podigao posudu iz
radoznalosti, i da sam tada, iznenađen i prepadnut zbog bljesaka i
svetla koje je napitak odavao, ispustio i razbio posudu. Nisam
pokušavao da ga razuverim. Plamen od napitka se ugasio, miris je
nestao, on se smirio, kao što mudraci moraju čak i kada su u
najvećem iskušenju, i poslao me kući.
Neću pokušavati sad da opišem taj pobednički san i sreću u
kojoj se kupala moja duša tokom te noći za pamćenje. Reči bi bile
bled i plitak način da opišem svoju radost ili sreću koju sam
osećao kada sam se probudio. Bio sam smiren, um mi je bio u raju.
Zemlja je postala raj, a moje zaduženje bilo je da u tom transu
uživam.
 „Ovako izgleda biti izlečen od ljubavi”, mislio sam, „videću
Bertu danas, a ona će videti svog ljubavnika hladnog i
nezainteresovanog; previše srećnog da bude nadmen, ali opet
potpuno ravnodušnog prema njoj.”
Sati su prolazili. Alhemičar, siguran da, ako je jednom već uspeo
da će to moći i drugi put, počeo je ponovo da sprema isti taj
napitak. Zatvorio se sa svojim knjigama i napicima, a ja sam imao
odmor. Obukao sam se pažljivo; pogledao sam se u stari polirani
štit koji mi je služio kao ogledalo; u svojim očima sam izgledao
mnogo bolje nego pre. Pojurio sam prema centru sela, sa radošću
u duši, i lepotom zemlje i raja oko mene. Krenuo sam prema
zamku, posmatrao sam njegove kule sa lagodnošću u srcu jer sam
bio izlečen od ljubavi. Moja Berta me je videla iz daleka, dok sam
hodao stazom. Nisam znao kakav je osećaj tada prostrujao njenom
dušom, ali čim me je videla, laganim korakom je potrčala niz
mermerne stepenice i pojurila ka meni. Ali, videla me je još jedna
osoba. Stara veštica, koje je sebe nazivala njenom zaštitnicom, a
koja je bila u stvari njen tiranin, videla me je; vukla se, dahćući,
prema terasi; paž, ružan kao i ona, pridržavao joj je šlep i hladio je
dok je hodala. Zaustavila je moju nekadašnju ljubav rečima: „Šta je
to, drago moje dete? Gde juriš tako? Nazad u kavez, jastrebovi su
pušteni!”
Berta je skrstila ruke, oči su joj bile prikucane na dolazeću
priliku. Video sam sukob. Koliko sam prezirao staru veštičaru koja
je ubijala nežnu stranu Bertinog srca. Do tog trenutka poštovanje
prema njenom poreklu me je navodilo da izbegavam zamak;
koliko sad prezirem takve trivijalnosti. Bio sam izlečen od ljubavi i
svih ljudskih strahova; pojurio sam napred i ubrzo stigao do
terase. Koliko je Berta divno izgledala! Iz njenih očiju je izbijala
vatra, obrazi su joj sijali od nestrpljenja i besa, a samim tim je bila
hiljadu puta lepša nego ikada. Nisam više voleo, o, ne! Obožavao
sam je, klanjao sam joj se, idealizovao sam je!
To jutro su je pritiskali, više nego ikada, da pristane na trenutni
brak sa mojim rivalom. Pritiskali su je ohrabrenjem koje mu je
pokazala; pretili su joj da će biti izbačena napolje, osramoćena.
Njen ponosni duh ju je podigao iznad pretnji; ali kada se setila
kako se ponašala prema meni, i da sam joj ja jedini prijatelj,
plakala je od stida i srama. U tom trenutku sam se pojavio pred
njom.
„O, Vinzi!”, plakala je. „Odvedi me u kolibu svoje majke; dozvoli
mi da odbacim ovaj grozni luksuz i grozotu plemićkog života, vodi
me u siromaštvo i sreću.”
Zagrlio sam je u ekstazi. Stara gospođa je bila nema od besa, i
počela je da nas kune tek kada smo bili već daleko. Krenuli smo ka
mojoj rodnoj kući. Moja majka je prihvatila dvoje begunaca koji su
pobegli iz zlatnog kaveza u ljubav i slobodu. Moj otac, koji ju je
voleo, dočekao ju je raširenih ruku, što je samo bio dodatak na
radost koju mi je doneo nebeski alhemičarev napitak.
Uskoro posle ovog divnog dana, oženio sam se Bertom. Prestao
sam da budem Kornelijusov učenik, ali sam i dalje bio njegov
prijatelj. Uvek sam mu bio zahvalan što mi je, nesvesno, obezbedio
taj božanski eliksir, koji umesto da me izleči od ljubavi (Loš lek!
Samoća i tuga zbog sećanja na sva zla, koja su za sećanje
blagoslov), dao mi je samo hrabrost da donesem odluke i
obezbedio mi je najveće blago u mojoj Berti.
Često taj period života opisujem kao opijeni trans sa dodatim
čudima. Kornelijusov napitak nije učinio ono zbog čega je bio
napravljen, ali njegovi efekti su bili mnogo jači i bolji nego što sam
mogao i da zamislim. Povremeno su bledeli, ali su i dalje tinjali, i
bojili moj život raznim nijansama sjaja. Berta se često pitala
odakle mi takva lagodnost u srcu, i to neobično lepo raspoloženje;
pre toga, bio sam veoma ozbiljan, čak i tužan. Volela me je više
zbog mog veselog karaktera i naši dani su prolazili u radosti.
Pet godina kasnije, neočekivano su me pozvali da dođem kod
Kornelijusa koji je umirao. Poslao je ljude po mene hitno,
zahtevajući da se odmah pojavim. Zatekao sam ga na njegovom
krevetu, na samoj ivici smrti; svu životnu snagu je sakupio u oči, a
pogled mu je bio prikucan na staklenu posudu punu ružičaste
tečnosti.
„Pogledaj”, rekao je, teškim i promuklim glasom, „uzaludnost
ljudskih želja! Drugi put su moje nade blizu ispunjenja, i drugi put
su uništene. Pogledaj u ovu tečnost, seti se da sam pre pet godina
pripremio istu, na isti način, tada, kao i sada, moje usne su želele
da osete taj eliksir besmrtnosti, a ti si mi to uskratio! Sada je već
kasno.”
Pričao je teško, pokušavajući da se uspravi. Nisam mogao da se
suzdržim, a da ne kažem:
„Kako bi, dragi učitelju, ljubavni napitak mogao da ti vrati
život?”
Lagani smešak mu je zaigrao na usnama dok sam ja slušao,
pažljivo očekujući odgovor.
„Taj lek za ljubav i sve ostalo je eliksir besmrtnosti. Ah! Kada bi
ga sad mogao popiti, živeo bih večno!”
Dok je to pričao, bljesak zlatnog sjaja je zasijao iz tečnosti;
poznati miris je ispunio prostoriju; on se uspravio, veoma teško,
kao da mu se u tom trenutku snaga barem malo vratila. Ispružio je
ruku i u tada se prolomila jaka eksplozija. Eliksir se pretvorio u
vatrenu kuglu raznoseći i sebe i posudu u atome! Okrenuo sam se
ka alhemičaru; on je pao nazad na krevet, oči su mu bile staklaste,
a udovi ukočeni. Bio je mrtav!
Ali ja sam bio živ i živeću večno! Tako je rekao nesrećni
alhemičar. Nekoliko dana sam čak i verovao u njegove reči. Pamtio
sam divnu intoksikaciju koja je pratila moje tajno testiranje
napitka. Prisetio sam se promene koja je usledila u mome telu i
mojoj duši. Elastičnost jednog i ploveću laganost drugog.
Posmatrao sam se u ogledalu i primetio sam da na mome licu
nema promena tokom ovih pet godina. Pamtio sam predivan ukus
i opojni miris tog divnog pića, sve je bilo vredno nagrade koja me
je čekala. Bio sam BESMRTAN!
Nekoliko dana kasnije sam se smejao svojoj lakovernosti. Stara
poslovica koja kaže da je prorok, ako ništa drugo, barem poštovan
u svojoj zemlji, bila je istinita što se tiče mene i mog preminulog
gospodara. Voleo sam ga kao čoveka, poštovao sam ga kao
mudraca, rugao sam se pričama da je sposoban da komanduje
silama tame i smejao se sujevernim strahovima naroda. Bio je
veoma mudar čovek, ali nije sarađivao ni sa jednom dušom koja
nije bila od krvi i mesa. Njegova nauka bila je puki humanizam; a
humana nauka, kako sam sebe kasnije ubedio, nikada ne može da
pobedi zakone prirode toliko da zarobi dušu zauvek u materijalno
telo.
Kornelijus je napravio osvežavajući napitak, mnogo opojniji od
vina, a slađi i lepši od bilo kog voća; verovatno je imao neko
lekovito dejstvo, vraćao je radost u srce i snagu u udove; ali svi ti
efekti će proći; već su polako bledeli u meni. Bio sam onaj srećnik
koji je zahvaljujući svom gospodaru zaradio dobro zdravlje i
raspoloženje, možda čak i dugačak život; ali moja sreća se tu
završavala; dugačak život nije isto što i besmrtnost.
Nastavio sam da verujem u to dosta godina. Nekada bi me
obuzela jedna misao. Da li je alhemičar bio u pravu? I dalje sam
mislio da ću imati istu sudbinu kao i sva Adamova deca kada
vreme dođe, možda malo kasnije, ali i dalje kada treba. Sigurno je
bilo samo da sam i dalje imao mladoliki izgled. Smejao sam se
svojoj potrebi da se gledam često u ogledalo, ali sam se i dalje
gledao. Moji obrazi, moje oči, moje celo lice izgledalo je kao da i
dalje imam dvadeset godina.
Imao sam problem. Gledao sam kako lepota napušta Bertu -
izgledao sam joj kao sin. Uskoro su i naši susedi počeli da
primećuju iste stvari, i na kraju su me prozvali veščevim
učenikom. Berta je bila sve više uznemirena. Postala je
ljubomorna i zlovoljna, i posle nekog vremena su počela
propitivanja. Nismo imali dece; bili smo posvećeni jedno drugom;
a kako je ona starila, tako je njen živahni duh polako postajao
zloban, a njena lepota je polako bledela; ja sam i dalje u svom srcu
obožavao ljubavnicu koju sam idealizovao, ženu koju sam osvojio
samo savršenom ljubavlju.
Na kraju je naša situacija postala nemoguća. Berta je imala
pedeset godina, a ja sam i dalje bio dvadesetogodišnjak. Na neki
način sam ja ipak prihvatio ponašanje starijih ljudi; nisam se više
gurao u ples sa mladima, ali mi je srce i dalje igralo kada sam ih
gledao. Ali u društvu starijih sam tek izgledao smešno. I pre
vremena koje sam pomenuo, stvari su se promenile; bili smo
odbačeni. Bili smo, u stvari, ja sam bio. Tada sam trpeo
inkvizitorska propitivanja od navodnih prijatelja mog nekadašnjeg
gospodara. Jadna Berta me je sažaljevala, ali je bila napuštena. Bio
sam suočen sa užasom i mržnjom.
Šta sam mogao da učinim? Sedeli smo pored ognjišta te zime.
Siromaštvo se osećalo jer niko nije želeo da kupuje stvari koje sam
gajio na farmi; često sam morao da putujem po dvadeset
kilometara do mesta gde me niko ne bi poznavao ne bi li uspeo da
nešto prodam. Istina je bila da smo nešto sačuvali za crne dane - a
ti dani su došli.
Sedeli smo kraj našeg malog ognjišta, mladić starog duha i
njegova ostarela žena. Ponovo je Berta želela da zna istinu;
rekapitulirala je sve što je znala i čula o meni i u to je dodala svoja
posmatranja. Ubeđivala me je da skinem magiju; objašnjavala mi
je da je već odavno trebalo da osedim; govorila mi je o
prednostima godina, kako je bolje da budem star nego malo dete;
da su svi darovi mladosti i dobrog izgleda manji od mržnje,
sramote i progonstva. Na kraju će me spaliti kao crnog maga, dok
će ona, ako ne uspe da dobije deo mog dara, biti kamenovana kao
saučesnik. Navaljivala je na mene da moram da priznam tajnu i da
prenesem na nju te darove koje imam, ili će me potkazati; i tada je
briznula u plač.
Iako nevoljno, odlučio sam da je najbolji način da joj kažem
istinu. Priznao sam joj što sam nežnije mogao, pričao sam joj o
veoma dugom životu, ne o besmrtnosti. Cela priča bila je bazirana
na mojim idejama. Kada sam završio sa tim ustao sam i rekao.
„Da li ćeš sada, Berta moja, potkazati ljubav tvoje mladosti?
Nećeš, znam. Znam da je veoma teško, jadna ženo moja, da trpiš
zbog moje zle sreće i prokletih Kornelijusovih veština. Napustiću
te, imaćeš dovoljno novca, i prijatelji će ti se vratiti kad ja ne
budem bio tu. Odlazim. Mlad kao što izgledam, i jak kao što jesam,
radiću i zarađivaću za hleb među strancima, neću biti sumnjiv i
proganjan. Voleo sam te u mladosti; bog mi je svedok da te ne
napuštam zbog godina, nego zbog tvoje sigurnosti i sreće koju
zaslužuješ.“
Uzeo sam kapu i krenuo ka vratima; u tom trenutku Bertine
ruke su bile oko moga vrata, a usne je zalepila za moje. „Ne mužu
moj, moj Vinzi”, rekla je, „nećeš ići sam, povedi me sa sobom; otići
ću iz ovog mesta, i kako ti kažeš, među strancima ću biti slobodna.
Nisam toliko stara da bih te osramotila, moj Vinzi; i nadam se da
će magija da prestane, i sa božijim blagoslovom ćeš postati stariji
izgledom i ponašanjem; nećeš me napustiti.”
Uzvratio sam zagrljaj te dobre duše radosno.
„Ne želim, draga moja Berta; za tvoje dobro ja nisam o tome
razmišljao. Biću tvoj istinit, odani muž i biću uz tebe dok budem
živ.”
Sledećeg dana smo tajno pobegli. Morali smo da platimo mnogo
novca zbog toga, to nije moglo da se izbegne. Shvatio sam da je
suma koja je ostala bila dovoljna, ako ništa drugo, do kraja
Bertinog života. I bez opraštanja sa bilo kim, pobegli smo iz našeg
rodnog mesta u udaljeni kraj zapadne Francuske.
Surovo je bilo to što je Berta morala da napusti svoje rodno selo
i svoje prijatelje iz mladosti. Čekala nas je nova zemlja, nov jezik,
novi običaji. Zbog tajne koju sam čuvao, ceo odlazak mi je lako
pao; ali sam se veoma saosećao sa njom, i bilo mi je drago da je
našla zamenu za sve nevolje koje su potekle iz takvog niza
slučajnosti. Daleko od ogovarača, uspevala je da sakrije svoje
godine na hiljadu ženskih načina; ruž, mladalačke haljine i
devojačko ponašanje. Nisam mogao da se ljutim zbog toga. Zar i
sam nisam nosio masku? Što bih se sukobio sa njom, kad je ona
ionako bila manje uspešna? Jecao sam ljuto kada bih shvatio da je
moja Berta, koju sam voleo toliko mnogo i koju sam osvojio na
toliko neobičan način - crnooka i crnokosa devojka sa osmehom
nalik na kolonade i korakom nalik fazanovom - postala sad stara,
ljubomorna, džangrizava žena. Možda je trebalo da poštujem
njene sede vlasi i izborane obraze, ali zašto? To je bila moja
greška, znam; ali nisam namerno time ismevao tu ljudsku slabost.
Njena ljubomora nikada nije spavala. Glavna okupacija joj je
bila da otkrije, uprkos spoljašnjim znacima, da ja ipak starim.
Nisam sumnjao da me je jadnica volela svim srcem, ali nikada
nisam upoznao ženu sa toliko surovim načinom iskazivanja
prisnosti. Primećivala bi bore na mom licu i nepravilnost u hodu,
dok sam ja bio zarobljen u mladosti, izgledao sam bolje nego
mnogi dvadesetogodišnjaci. Nikada se nisam usudio ni da se
obratim nekoj drugoj ženi. Jednom prilikom, umišljajući da je
seoska lepotica bacila oko na mene, kupila mi je sedu periku.
Njena stalna priča poznanicima bila je da, iako ja izgledam mlado,
propadam iznutra i da je najgori simptom od svih bilo moje
čelično zdravlje. Moja mladost bila je bolest, govorila je; treba
stalno da budem spreman, da ako ne budem umro neočekivanom i
groznom smrti, da ću se jedno jutro probuditi sed i sa svim
znacima starosti. Puštao sam je da priča, čak sam i podržavao
njene stavove. Njena upozorenja su mi pomagala prilikom
razmišljanja o mom stanju, tako da sam iskreno, mada bolno,
slušao sve što je njena brza i uzbuđena mašta mogla da smisli.
Zašto da se zadržavam oko ovih kratkih stvari? Živeli smo
mnogo godina. Berta je postala senilna i nepokretna; negovao sam
je kao što majka neguje dete. Postala je zlovoljna i uvek je
ponavljala samo jednu stvar - koliko ću je ja još trpeti. Ako mi je
išta predstavljalo utehu u životu, to je onda bila obaveza prema
njoj. Bila je moja u mladosti, i moja u starosti; i kada sam na kraju,
pokopao njen leš, plakao sam jer sam znao da sam izgubio sve što
me je vezivalo za ljudski rod.
Od tada, koliko sam samo imao briga i nevolja, a koliko je malo
bilo prazne radosti! Staću ovde u pisanju o svom životu, ne želim
da nastavim. Mornar bez kormila i kompasa, bačen u uzburkano
more, putnik izgubljen zbog neuništivog zdravlja, bez orjentira ili
kamena da me uputi, takav sam bio. Svakim danom sve više
izgubljen i sve beznadežniji. Udaljeni brod ili svetlost sa daleke
obale spasili bi izgubljene; ali moj jedini spas bila je nada da ću
umreti.
Smrt! Misteriozni, ružni prijatelju slabog ljudskog roda! Što sam
ja od svih smrtnika izbačen iz tvog zaštitničkog zagrljaja? Oh, taj
mir grobnice! Da spavam mirno u limenom kovčegu! Da misao
prestane da mi postoji u glavi i da mi srce više ne kuca i da nemam
više emocije, od kojih su mi ostale samo nove vrste tuge!
Da li sam besmrtan? Vratiću se na prvo pitanje. Prva stvar je,
veća je verovatnoća da je alhemičarev napitak produžavao život,
umesto da je davao besmrtnost. Tome se nadam. Takođe, treba
zapamtiti da sam ja popio samo polovinu napitka. Da li je ceo bio
potreban da bi magija uspela? Ako popiješ polovinu eliksira
besmrtnosti, da li si samo polubesmrtan? Večnost je tako
apstraktna i nemoguća.
Ali opet, ko zna koliko je godina polovina večnosti? Često sam
pokušavao da shvatim kako se večnost može podeliti. Nekada sam
se radovao kada bih pomislio da starim. Jednu sedu sam našao.
Budalo! Da li se plašim? Da, strah od smrti i starenja često mi se
uvlači u srce; i što više živim, sve se više plašim smrti iako mrzim i
život. Čovek je takva enigma. Rođen da bi nestao, a kao ja, dobije
dar da pobedi osnovu prirode.
Zbog ove anomalije u mislima, sigurno ću umreti. Alhemičarev
lek sigurno nije zaštita od vatre ili mača ili od nabujale vode.
Gledao sam u plave dubine mirnih jezera i u brzake moćnih reka i
mogu da kažem da mir nastanjuje te vode; opet, udaljavao sam se
jer sam želeo da živim još jedan dan. Upitao sam sebe da li je
samoubistvo zločin za onoga koji nema nikakav drugi izlaz na
drugi svet. Sve sam učinio sem da postanem vojnik ili da
učestvujem u dvoboju. Nisam hteo da uništim nijedan život mojih,
u stvari ne baš mojih smrtnika. To nisu moji bližnji. Moj neugasivi
plamen života i njihova ograničena egzistencija stavljali su nas
daleko kao južni i severni pol. Nisam mogao da dignem ruku čak ni
na najgoreg od njih.
Tako sam živeo mnoge godine, sam i umoran od sebe. Želeo
sam da umrem, ali nisam umirao, smrtni besmrtnik. Ni ambicija ni
škrtost ne mogu sad da uđu u moj um, a žarka ljubav koja mi
nagriza srce se nikada neće vratiti. Neću naći nikoga sebi ravnog,
život je tu samo da bih se mučio.
Danas sam smislio plan koji će da završi sve jednom za svagda.
Bez samoubistva i bez toga da od drugog čoveka načinim Kaina 4.
Ekspedicija, koju smrtno telo neće nikada preživeti, čak ni sa
mladalačkom snagom koju ja posedujem. Staviću svoju
besmrtnost na test jednom za svagda, zauzvrat podariću čudo i
veliki dar ljudskom rodu.
Pre nego što krenem, mizerna sujeta me je naterala da napišem
ove stranice. Neću umreti, a da ne ostavim ime za sobom. Tri veka
4 Biblijski lik koji je izvršio prvo ubistvo
su prošla od kada sam popio fatalni napitak. Neće proći još jedna
godina, dok izložen velikim opasnostima, ratujući hladnoćom,
toplotom i svim destruktivnim moćima vazduha i vode, opsedajući
sebe glađu, radom i olujama, ne budem pokorio ovo telo, isuviše
uporan kavez moje duše koja vrišti za slobodom. Ako preživim,
moje ime biće zapamćeno kao jedno od najvećih imena u istoriji. A
ako moj plan uspe, i ako uspem da razložim i uništim atome koji
čine moje telo, oslobodiću život koji je unutra zarobljen, a koji je
surova sudbina učinila nesposobnim da se uzdigne iznad ove male
zemlje. Poslaću ga na mesto koje je mnogo prikladnije njegovom
besmrtnom karakteru.

Preveo Ivan Branković

 Onore de Balzak

ELIKSIR DUGOG ŽIVOTA

Video sam te večeri jednog gospodina koji je imao burmuticu na

kojoj je bilo naslikano blistavo oko ljubavnice, preminule u cvetu
mladosti, ljubavnice koja ga je obožavala.

II

Kad god je Lange, paroh crkve Sen-Silpis, prolazio pored jednog

učenog kritičara prozvanog pronalazač svetaca, pozdravljao ga je s
poštovanjem, govoreći: „ Stalno se bojim da od mog sirotog svetog
Silpisa ne napravi lupeža! „
(Monografija o vrlini, piščevo neobjavljeno delo)

U svom raskošnom dvorcu u Ferari, jedne julske večeri gostio je

don Huan Belvidero, jednog kneza iz dinastije d’Este. U to doba
veselja su bila divan prizor koji su mogli prirediti samo bogati
kraljevi ili moćni plemići. Sedeći oko stola, koji su osvetljavale
mirišljave sveće, sedam veselih žena ćeretahu o ljubavi, okružene
divnim vajarskim remek-delima, čiji se beli mramor isticao pored
zidova od crvenog štuko-gipsa i odudarao od skupocenih turskih
ilima. U haljinama od satena, sjajeći od zlata, s mnogo adiđara
koji su slabije blistali no njihove oči, sve su pričale o silnim, ali
raznovrsnim ljubavnim strastima, kao što su bile raznolike i
njihove lepote. One se nisu razlikovale ni rečima ni mislima; one
su se u svojim raskalašnim, sladostrasnim, setnim i podrugljivim
pričanjima služile izrazom svog lica, pogledom, po nekim
pokretom ili naglaskom.
Jedna kao da je govorila: „Moja lepota može da zagreje i ledeno
srce staraca.“
Druga: „Volim da se izležavam na jastucima i da sa zanosom
mislim na one koji me obožavaju.“
Treća, koja je prvi put bila na ovim svečanostima, htede da se
zastidi: „Osećam grižu savesti u dubini duše!“, govorila je. „Ja sam
katolkinja i bojim se pakla. Ali ja vas tako silno i bezmerno volim,
da vam mogu žrtvovati večno blaženstvo.“
Četvrta, ispivši pehar vina sa Hiosa, uzviknu: „Živela veselost! Ja
svakog jutra počinjem nov život! Zaboravljajući prošlost, još
pijana od ljubavnih grčeva prethodnog dana, svaku noć provodim
u sreći, u životu punom ljubavi!“
Žena koja je sedela kraj Belvidera posmatrala ga je vatrenim
pogledom. Ćutala je. „Neću tražiti plaćene ubice da mi ubiju
ljubavnika, ako me napusti!“ Zatim se nasmeja; ali je svojom
rukom grčevito lomila jednu divno izvajanu zlatnu kutiju za
slatkiše.
„Kad ćeš postati veliki knez?“, zapita šesta žena s izrazom
zlikovačke radosti na usnama i bahovskim zanosom u očima.
„A kad će tebi otac umreti?“, upita sedma žena kroz smeh,
bacivši svoju kitu cveća don Huanu, zanosno vragolastim
pokretom. To je bila jedna čedna devojka.
„Ah, ne govorite mi o njemu“, uzviknu mladi i lepi don Huan
Belvidero, „samo jedan večni otac postoji na svetu, i na moju
nesreću, to je moj!“
Sedam kurtizana iz Ferare, don Huanovi prijatelji, pa čak i sam
knez, uzviknuše užasnuti. Dve stotine godina docnije, za vladavine
Luja XV, ljudi od ukusa nasmejali bi se ovoj dosetki. Ali, možda su
u početku orgije i duše bile još suviše trezvene. I pored svetlosti
sveća, strasnih uzvika, sjaja zlatnih i srebrnih vaza, dejstva vina, i
pored posmatranja najzanosnijih žena, možda je, u dubini srca,
bilo još pomalo onog stida od ljudskih i božanskih stvari koji se
bori sve dok ga terevenka ne udavi poslednjim talasima uskipelog
vina! Cveće je, međutim, bilo izgnječeno, pogledi otupeli, a
pijanstvo je zahvatalo, kako je rekao Rable, i sandale. Baš kad su
svi ćutali, otvoriše se jedna vrata i, kao na Valtazarovom piru, bog
se pojavi u liku starog i sedog sluge, nesigurna hoda, nabranih
veđa; on uđe tužna izgleda, od njegova pogleda sve izblede: venci,
pozlaćeni pehari, gomile voća, raskošna svetkovina, iznenađena
rumena lica i boje jastuka izgnječenih belim ženskim rukama;
najzad, on ožalosti ovu terevenku, izgovorivši dubokim glasom
ove sumorne re
i:
„Gospodine, Vaš otac umire ...“
Don Huan ustade, dajući gostima znak koji bi se ovako mogao
protumačiti: „Oprostite mi, ovo se ne dešava svakog dana.“
Zar očeva smrt ne zatiče često mlade ljude usred životnog
veselja, bezumnih misli, na kakvom piru? Smrt je isto tako preka u
svojim ćudima kao kurtizana u svom preziranju: ali, vernija od nje,
ona nikad nikoga nije prevarila.
Kad je don Huan zatvorio vrata na dvorani i kad je išao dugim,
hladnim i mračnim hodnikom, on se usiljavao da izgleda teatralno,
jer kad je pomislio na svoju sinovsku ulogu, odbacio je radost
zajedno sa salvetom. Noć je bila mračna. Nemi sluga, koji je vodio
mladog čoveka ka sobi u kojoj je bio samrtnik, osvetljavao je
prilično slabo svom gospodaru, tako da je SMRT, uz pripomoć
zime, tišine, mraka, možda i reakcije na pijanstvo, mogla pobuditi
malo razmišljanja u rasipnikovoj duši: on ispita svoj život i
postade zamišljen kao parničar kad ide u sud.
Bartolomeo Belvidero, don Huanov otac, beše
devedesetogodišnji starac koji je najveći deo života proveo u
trgovačkim dovijanjima. Prolazeći često čarobnjačkim predelima
na Istoku, on je stekao ogromna bogatstva i znanja, dragocenija,
govorio je on, od zlata i dijamanata, za koje je tada malo mario.
„Više volim jedan zub nego jedan rubin, a moć više nego znanje!“,
kazao bi on ponekad, smešeći se. Taj dobri otac rado je slušao don
Huana kako mu priča o kakvoj mladićkoj ludoriji, i govorio mu
podrugljivo, dajući mu zlata nemilice: „Drago moje dete, čini samo
ludosti koje će te zabavljati.“ To je bio jedini starac koji je uživao
kad vidi nekog mladića; roditeljska ljubav zavaravala je njegovu
oronulost kad bi mislio na tako divan život. Kad je imao šezdeset
godina, Belvidero se zaljubio u jednu krotku i divnu ženu. Don
Huan je bio jedini plod te kasne, kratkotrajne ljubavi. Ima već
petnaest godina kako čiča oplakuje gubitak svoje drage Huane. I
njegove mnogobrojne sluge i njegov sin, pripisivali su tom
starčevom bolu, njegove čudne navike. Povukao se bio u
najneudobnije krilo svog dvorca iz kojeg je izlazio veoma retko. Ni
don Huan nije mogao bez dozvole ulaziti u njegove odaje. Kad je
ovaj dobrovoljni usamljenik išao tamo-amo po dvorcu, ili po
ferarskim ulicama, izgledalo je kao da traži nešto što mu
nedostaje; išao je veoma zamišljen, neodvažan, zabrinut, kao
čovek koji se bori sa nekom idejom ili nekom uspomenom. Dok je
mladić priređivao raskošne terevenke i dvorac odjekivao od
njegova veselja, dok su konji poigravali u dvorištu, dok su se
paževi svađali, igrajući se kockicama na basamacima, Bartolomeo
je jeo sedam uncija hleba na dan i pio vode. Ako bi zatražio mesa
od živine, to je činio zato da bi kosti dao crnom kudravom psetu,
svom vernom pratiocu. Nikad se nije žalio na buku. Kad bi ga, za
vreme njegove bolesti, probudili zvuci trube ili lavež pasa, on bi
samo rekao: „Ah! To dolazi don Huan!“ Nikad nije bilo na ovom
svetu tako popustljivog i tako blagog oca; stoga je mladi Belvidero,
naviknut da se ophodi sa njim bez formalnosti, imao sve mane
razmažene dece; on je živeo s Bartolomeom kao što živi ćudljiva
kurtizana s matorim ljubavnikom koja jednim osmehom izmami
oproštaj za učinjenu nepristojnost, koja prodaje svoju veselost i
dopušta da je vole. Oživljujući, u mislima, sliku svoje mladosti, don
Huan uvide da bi teško bilo naći zamerke dobroti njegova oca.
Osetivši kako se u dnu njegova srca rađala griža savesti dok je
prolazio hodnikom, bio je gotov da oprosti Belvideru što je tako
dugo živeo. U njemu su se budila osećanja sinovljeg poštovanja,
kao što lopov postaje pošten čovek ako može da uživa u dobro
skrivenom milionu. Uskoro mladić pređe visoke i hladne odaje iz
kojih se sastojao stan njegova oca. Pošto je osetio vlažnu
atmosferu, udisao zagušljiv vazduh, ustajali vonj starih
ilima i prašnjavih ormara, obreo se u starčevoj sobi, kraj jedne
odvratne postelje, blizu gotovo ugašena ognjišta. Sa stola u
gotskom stilu lampa je u nejednakim razmacima bacala na
postelju čas jače, čas slabije mlazeve svetlosti i tako pokazivala
starčevo lice uvek drukčijim. Hladan vetar fijukao je kroz slabo
zatvorene prozore; a sneg je, zasipajući prozorska okna, izazivao
neki potmuli šum. Ova se slika toliko razlikovala od one koju je
don Huan maločas napustio, da se on nije mogao uzdržati, a da ne
zadrhti. Zatim, kad priđe postelji, i kad, pod dejstvom vetra,
snažan mlaz svetlosti obasja glavu njegova oca, on oseti hladnoću:
lice je bilo unakaženo, koža, sasvim prilepljena uz kosti, bila je
zelenkaste boje, koja je usred beline jastuka na kom je počivala
starčeva glava, izgledala još groznija; kroz usta, zgrčena od bolova,
polurazjapljena i bez zuba, prolazio je po koji uzdah koji je huka
bure činila još žalosnijim. I pored tih znakova raspadanja, njegova
je glava odavala neverovatno snažan karakter. Tu se jedan
nadmoćan duh borio sa smrću. Oči, upale usled bolesti, zadržale su
čudnu ukočenost. Izgledalo je kao da je Bartolomeo hteo da ubije
svojim samrtničkim pogledom nekog neprijatelja koji je sedeo kraj
njegovih nogu. Taj ukočeni i hladni pogled bio je još strašniji zato
što je glava bila nepomična i ličila na one lobanje što se nalaze na
stolovima kod lekara. Telo, koje se potpuno ocrtavalo pod
krevetskim čaršavima, pokazivalo je da su i starčevi udovi bili isto
tako ukočeni. Sve je bilo mrtvo, sem očiju. Glasovi koji su izlazili iz
usta imali su u sebi nečeg mehaničkog. Don Huan se zastide što je
došao kraj postelje svog oca koji je umirao sa kurtizaninom kitom
cveća na grudima, donoseći dah Svetkovine i mirise vina.
„Ti si se zabavljao“, reče otac, spazivši svog sina.
Baš tada, čist i melodičan glas jedne pevačice, koja je
oduševljavala zvanice, pojačan akordima viole na kojoj je sebe
pratila, nadjača orkansku huku i zaori se čak i u ovoj samrtničkoj
sobi. Don Huan zažele da ne čuje ništa od tog dokaza divijaštva
koji je dao svom ocu.
Bartolomeo reče:
„Ne ljutim se ja, dete moje.“
Te tako blage reči padoše teško don Huanu koji ne oprosti svom
ocu tu gorku dobrotu. „Kako se kajem, oče moj!“, reče mu on
licemerno.
 „Siroti Huanino“, nastavi samrtnik muklim glasom, ,ja sam uvek
bio tako nežan prema tebi, da ne možeš želeti moju smrt?“
„O!“, uzviknu don Huan, „kad bi Vam se mogao povratiti život,
pa makar ja to platio delom svog života!“ „To se uvek može reći“,
pomisli rasipnik, „to je isto kao kad bi ponudio sve na svetu svojoj
ljubavnici!“
Tek što je ovo pomislio, a stari kudravko zalaja. Don Huan
zadrhta kad ču taj pametni glas, jer poverova da ga je pas
razumeo.
„Bio sam uveren, sine moj, da mogu računati na tebe!“, uzviknu
samrtnik. „Ostaću u životu. Eto, bićeš zadovoljan. Ostaću u životu,
ali ti neću oduzeti nijedan tvoj dan.“
„Bunca“, reče u sebi don Huan. A zatim dodade glasno:
„Da, mili moj oče, Vi ćete, zacelo, živeti koliko i ja, jer će Vaša
slika stalno biti u mom srcu.“
„Nije u pitanju taj život“, reče stari plemić, prikupljajući snagu
da se ispravi jer je bio potresen sumnjom koja se javlja samo u
samrtnika. „Slušaj, sine“, nastavi on glasom iznemoglim od ovog
poslednjeg napora „ja isto toliko želim da umrem koliko i ti želiš
da se rastaneš od svojih milosnica, vina, konja, sokola, pasa i
zlata ...“
„Razume se.“, opet pomisli sin, kleknuvši kraj uzglavlja i ljubeći
Bartolomeovu mrtvačku ruku. „Ali“, nastavi on glasno, „oče, dragi
moj oče, treba se povinovati božjoj volji.“
„Pa, ja sam bog!“, odgovori starac, gunđajući.
„Ne hulite!“, povika mladić, spazivši pretnju na licu svog oca.
„Pazite se dobro, pričestili ste se i nikad se ne bih utešio kad biste
grešni umrli.“
„Hoćeš li me čuti?“, uzviknu samrtnik uz škrgut zuba.
Don Huan ućuta. Zavlada jezivi tajac.
Kroz mukla bujanja snežne vejavice još dopirahu akordi viole i
divan glas, tih kao svitanje dana. Samrtnik se nasmeši.
„Zahvalan sam ti što si pozvao pevačice, što si dobavio muziku!
Veselje, mlade, lepe i bele žene crne kose! Sve životne radosti...
Zadrži ih, ponovo ću se roditi...“
 „On je u najvećem bunilu.“, reče u sebi don Huan.
„Pronašao sam lek za uskrsnuće. Potraži u fioci stola koju ćeš
otvoriti kad pritisneš ručicom sakrivenu oprugu.“
„Otvorio sam je, oče.“
„Tu, dobro, uzmi jedno staklence od brušenog kristala.“
„Evo ga.“
„Bilo mi je potrebno dvadeset godina, pa da...“
Tada starac oseti da mu je došao kraj i prikupi svu snagu da
kaže:
„Čim budem izdahnuo, istrljaćeš me tom vodicom po celom
telu, i oživeću.“
„Ima je veoma malo.“, odgovori mladić. Ako Bartolomeo nije
više bio u stanju da govori, još je mogao da čuje i vidi; na te reči i
glava mu se okrenu strahovito brzo ka don Huanu, vrat mu osta
iskrivljen kao u mramorne statue koju je zamisao vajareva osudila
da gleda preko ramena; njegove razrogačene oči ukočiše se i
postadoše grozne. Umro je, umro je izgubivši svoju jedinu i
poslednju iluziju. Tražeći utočište u srcu svog sina, on u njemu
nađe grob dublji no što ga ljudi obično kopaju za svoje pokojnike.
Zato mu se kosa razbaruši od užasa, a njegov grčeviti pogled još je
govorio. To je bio otac koji se razjaren dizao iz svoje grobnice da
traži božju kaznu.
„Gle, čiča je svršio svoje!“, uzviknu don Huan.
On s nestrpljenjem pogleda tajanstveni kristal prema svetlosti
lampe, kao što ljubitelj pića zagleda svoju bocu pri kraju obeda, te
nije video kako je pobelelo oko njegovog oca. Pas beše zinuo i
naizmenično posmatraše svog mrtvog gospodara i eliksir, kao što
je don Huan gledao čas u svog oca, čas u bočicu. Lampa je bacala
lelujave plamenove. Beše zavladala duboka tišina, viola je bila
umukla. Belvidero zadrhta kad mu se učini da mu je otac mrdnuo.
Plašio ga je ukočen izraz njegovih očiju koje su optuživale, zato ih
zatvori, kao što bi zatvorio prozorski kapak u koji bije noćni
jesenji vetar. Ostade na nogama, nepomičan, obuzet grdnim
mislima. Odjednom, neki oštar šum, sličan škripi zarđale opruge,
naruši ovaj tajac. Don Huan, iznenađen, umalo ne ispusti bočicu.
Znoj, hladniji od čeličnog noža, izbi mu kroz pore na koži. Petao od
bojadisanog drveta iskrsnu iznad jednog časovnika i zapeva tri
puta. To je bila jedna od onih vešto izmišljenih naprava, pomoću
kojih su se naučnici tog doba budili u određeno vreme, da bi radili.
Zora je već bila ozarila prozore. Don Huan beše proveo deset sati u
razmišljanju. Stari časovnik vernije je obavio svoju ulogu nego on
svoju dužnost prema Bartolomeu. Taj mehanizam bio je
napravljen od drveta, kotura, kanapa, točkova, dok je on imao onaj
mehanizam kojim se odlikuje čovek i koji se zove srce. Da mu se
ne bi desilo da izgubi tajanstveni napitak, skeptični don Huan vrati
ga u fioku malog gotskog stola. U tom svečanom trenutku, on začu
po hodnicima prigušenu graju: to behu nerazgovetni glasovi,
uzdržano smejanje, laki koraci, šuštanje svile, ukratko, žagor jedne
vesele družine koja se prikupljala. Vrata se otvoriše, i knez, don
Huanovi prijatelji, sedam kurtizana i pevačice pojaviše se
neobično razuzdana izgleda, kakav imaju igračice u praskozorje,
kad se sunce bori s bledećom svetlošću sveća. Svi dođoše da izraze
nasledniku uobičajeno saučešće.
„O! O! Da nije siroti don Huan ozbiljno uzeo ovu smrt?“, šapnu
knez na uvo Brambili.
„Ali njegov otac je bio zaista dobar čovek.“, odgovori ona.
Međutim, don Huanova noćna razmišljanja behu tako snažno
delovala na izraz njegovog lica da svi umukoše. Ljudi se nisu
micali. Žene, čije usne behu usahle od vina, čiji obrazi behu išarani
poljupcima, kleknuše i stadoše se moliti bogu. Don Huan se nije
mogao uzdržati, a da ne zadrhti kad vide kako pred smrću popada
ničice sve što oličava život: sjaj, radost, smeh, pesma, mladost,
lepota i moć. Ali, u toj divnoj Italiji razvrat i vera tako su se dobro
slagali da je u njoj vera bila razvratna, a razvrat pobožan! Knez
usrdno stište ruku don Huanu; zatim, pošto se sva lica
istovremeno iskreveljiše pola tužno, pola ravnodušno, nesta te
opsene, i dvorana osta prazna. Ovo je zaista bila slika života!
Silazeći niz stepenice, knez reče Rivabareli:
„Eto! Ko bi verovao da se don Huan samo razmeće
bezbožnošću? Voleo je svog oca!“
„Jeste li primetili crno pseto?“, zapita Brambila.
 „Sad je neizmerno bogat.“, prihvati i uzdahnu Bjanka
Kavatolino.
„Vrlo važno!“, uzviknu oholo Veroneza, ona što beše slomila
kutiju za slatkiše.
„Kako, vrlo važno?“, povika vojvoda. „Sa svojim talirima, on je
knez kao i ja!“
Isprva, razdiran nebrojenim mislima, don Huan se kolebao na
šta da se odluči. Pošto je doneo odluku o blagu koje je nagomilao
njegov otac, on se uveče vrati u pokojnikovu sobu, ispunjen
groznom sebičnošću. U stanu zateče celokupnu poslugu zaposlenu
prikupljanjem ukrasa za paradni krevet na kom će sutra pokojni
gospodar biti izložen nasred gospodstvene sobe zastrte crninom i
obasjane svećama. Cela će Ferara doći da se divi tom zanimljivom
prizoru. Na jedan znak don Huana cela njegova posluga stade,
zapanjena i prestravljena.
„Ostavite me samog ovde“, reče on izmenjenm glasom, „vi ćete
se vratiti kad ja iziđem.“
Kad se hod starog sluge, koji se poslednji udalji, jedva čuo po
kamenim pločicama, don Huan naglo zatvori vrata i, kad se uveri
da je sam, uzviknu:
„Da probamo!“
Bartolomeovo telo ležalo je na jednom dugom stolu. Da bi
sakrili groznu sliku leša, koji je usled krajnje oronulosti ličio na
kostur, balsameri behu uvili čaršavom celo telo, sem glave. Ta je
mumija ležala nasred sobe; a čaršav, onako gibak, nejasno je
ocrtavao njene oblike, oštre, krute i mršave. Po licu su već bile
izbile široke modre pege, znak da treba završiti balsamovanje. I
pored svog okorelog skepticizma, don Huan uzdrhta otvarajući
mađijsku kristalnu bočicu. Kad dođe blizu glave, morade zastati za
trenutak jer je silno drhtao. Ali ovog mladića behu izrana jako
iskvarile naravi razvratnog dvora; ohrabri ga jedna misao
dostojna vojvode od Urbina, a hrabrost mu podstaknu živo
osećanje radoznalosti. Izgledalo je čak da mu demon došapnu dve
reči, koje mu odjeknuše u srcu: Nakvasi jedno oko! On uze komad
platna i, pošto ga je samo malčice umočio u dragocenu tečnost,
lagano pređe njime preko kapka na desnom oku leša. Oko se
otvori...
„A! A!“, reče don Huan, stisnuvši bočicu u ruci kao što stežemo,
u snu, granu o kojoj visimo iznad neke provalije.
Gledao je oko puno života, detinje oko na glavi mrtvaca, u kom
je treperila svetlost usred neke sveže tečnosti; i, pod okriljem
lepih crnih veđa, ta je svetlost treperila kao ona čudna svetlucanja
koja putnik primećuje zimskih večeri u pustom polju. To blistavo
oko kao da je htelo da kidiše na don Huana; ono je mislilo,
optuživalo, osuđivalo, pretilo, sudilo, govorilo; vikalo je, ujedalo je.
Tu su se komešale sve ljudske strasti. Bilo je tu najnežnijih molbi;
kraljev gnev, zatim ljubav mlade devojke koja traži milost od
svojih dželata; najzad, dubok pogled čoveka koji se osvrće na ljude
kad se penje na vešala. Toliko je života izbijalo iz tog delića tela da
se don Huan užasnu i izmače; šetao se po sobi, ne usuđujući se da
pogleda to oko, koje je video na podu, na ćilimima. Po sobi su bile
rasute vatrene žaoke pune života, inteligencije. Svuda su sijale oči
koje su ga progonile!
„Opet bi živeo sto godina“, uzviknu on nehotice, onda kad se
pod nekim vražjim dejstvom našao pred svojim ocem i posmatrao
onu svetlu iskru.
Odjednom, pametni očni kapak sklopi se, pa se nanovo naglo
otvori, kao u žene kad pristaje. Da je kakav glas viknuo: „Da!“, don
Huan se ne bi više prepao.
„Šta da se radi?“, zapita se on. Prikupi toliko hrabrosti da
pokuša da zaklopi taj beli očni kapak. Ali, uzalud.
„Da ga iskopam? To bi možda bilo oceubistvo?“, zapita se on.
„Da.“, odgovori oko neverovatno zajedljivim žmirkanjem.
„ A! A!“, povika don Huan, „tu je neka vradžbina.“
I primače se oku da ga smoždi. Tada se jedna krupna suza
skotrlja niz pokojnikove upale obraze i pade na Belviderovu ruku.
„Peče!“, uzviknu on, sedajući.
Ta borba beše ga zamorila kao da se, po ugledu na Jakova, borio
s anđelom. Najzad, ustade, govoreći u sebi:
„Samo da ne bude krvi!“
 Zatim, prikupivši svu hrabrost potrebnu kukavici, zgnječi oko
pritisnuvši ga komadom platna, ali ga ne pogleda. Začu se neko
neočekivano, ali strašno jecanje. Siroto kudravo pseto izdisalo je,
urličući.
„Da li je posvećeno u ovu tajnu?“, zapita se don Huan, gledajući
verno kuče.
Don Huana Belvidera smatrahu za pobožnog sina. On podiže
spomenik od belog mramora na grobu svog oca, a izradu figura
poveri najčuvenijim umetnicima tog doba. On se tek onda smiri
kad strahovito težak kip njegova oca, u klečećem stavu pred
Verom, bi postavljen nad rakom gde on sahrani jedinu grižu
savesti koja se kosnula njegova srca u trenucima telesne
zamorenosti. Popisujući ogromna bogatstva koja je nagomilao
stari orijentalist, don Huan postade tvrdica; zar nije trebalo da on
snabdeva novcem dva ljudska života? Njegov pogled, koji je
ispitivao do sitnica, prodre u osnov društvenog života i utoliko
bolje obuhvati svet što ga je gledao kroz jedan grob. Raščlanjavao
je ljude i stvari da odjednom prekine s prošlošću, koju predstavlja
istorija; sa sadašnjošću, koju oblikuje zakon; sa budućnošću, koju
obelodanjuje religija. Uze dušu i materiju, ispita ih temeljno, ne
nađe u njima ništa, i tada posta DON HUAN! Gospodareći životnim
iluzijama, on se, mlad i lep, baci u život, prezirući, ali osvajajući
svet. Njegova sreća nije mogla biti ono građansko blaženstvo koje
se zadovoljava povremenom kuvanom govedinom, zimi mlakom
grejalicom, noću lampom, i novim papučama svaka tri meseca. Ne,
on ščepa život kao kad majmun zgrabi orah i, ne zabavljajući se
dugo, majstorski zguli s ploda gorku koru da bi se naslađivao
njegovim slatkim mesom. Poezija i divno ushićenje ljudskih strasti
nisu više bili za njega. On ne pogreši kao oni moćni ljudi kojima,
pošto uobraze ponekad da male duše veruju u velike, padne na
pamet da usitne krupne misli o budućnosti, pretvarajući ih u
prolazne ideje. On je mogao lepo, kao oni, ići po zemlji i gledati u
oblake; ali on je više voleo da sedi i da svojim poljupcima ispija
usne nežnih, svežih i namirisanih žena; jer, sličan smrti, sve je
proždirao bez ustezanja, svuda kuda je prolazio, želeći besomučnu
ljubav, istočnjačku ljubav dugih i prijatnih naslada. Voleći samo
ženu u ženama, podrugljivost postade neko prirodno nastrojenje
za njegovu dušu. Kad su njegove ljubavnice pribegavale postelji da
bi se popele na nebesa, gde će se izgubiti u opojnom zanosu, don
Huan je išao sa njima, ozbiljan, poverljiv, iskren onoliko koliko
ume biti iskren nemački student. Ali on je govorio JA, kad je
njegova ljubavnica, razuzdana i strasna govorila MI! On se
majstorski podavao ženskom zanosu. Uvek je bio dovoljno umešan
da uveri ženu da se plaši kao mlad gimnazist kad pita svoju prvu
igračicu na nekoj zabavi: „Volite li igru?“ Ali on je isto tako umeo,
kad ustreba, i da rikne, da potegne svoj snažni mač i da razbije
komandire5. U njegovoj jednostavnosti bilo je ismevanja, a smeha
u njegovim suzama, jer je uvek znao da plače kao žena kad govori
svom mužu: „Daruj mi kola i konje ili ću umreti od grudobolje“. Za
trgovce svet je gomila novčanica u opticaju; u očima većine
mladića, svet je žena; za poneku ženu, čovek; za pojedine duhove,
neki salon, neka koterija, neki kvart, neki grad; za don Huana, on
je sam bio cela vasiona! Obrazac ljupkosti i plemenitosti,
zavodljiva duha, njegova je barka svuda prispevala; ali, iako su ga
vodili, on je išao samo donde dokle je sam hteo. Što je više video,
sve je više sumnjao. Posmatrajući ljude, on je često pogađao da je
hrabrost - očaj; da je mudrost - kukavičluk; plemenitost -
lukavstvo; pravda - zločin; osetljivost - ludorija; poštenje -
snalaženje; i, nekim čudnim udesom, uvide da svet nimalo ne
uvažava ljude istinski poštene, osetljive, pravedne, plemenite,
mudre i hrabre.
„Kakva bezočna šega!“, reče on u sebi. „Ona ne dolazi od boga.“
I tada, odričući se nekog boljeg sveta, nikad nije skidao kapu
kad bi čuo da se izgovori neko sveto ime, a kipove svetaca po
crkvama smatrao je za umetnička dela. Isto tako, shvativši sklop
ljudskih društava, nije se nikad preko mere sukobljavao sa
predrasudama, jer nije bio silan kao dželat; ali on je izigravao
društvene zakone s ljupkošću i duhovitošću koje su tako lepo
naslikane u sceni sa Molijerovim g. Dimanšom. On je zbilja bio
obrazac Molijerovog Don Žuana, Geteovog Fausta, Bajronovog
Manfreda i Matu-Irenovog Melmota. Krupni likovi koje su nacrtali

5 Da razbije komandire. - Misli se na statuu komandira iz legende o don Žuanu.

najveći evropski geniji, i koji možda neće ostati ni bez Mocartovih
akorda ni bez Rosinijeve lire! Strašni likovi koje ovekovečuje
princip zla koje postoji u čoveku, likovi čiji se po koji snimak
pojavljuje iz jednog veka u drugi: bilo da se taj tip javlja u
pregovaranju s ljudima, oličavajući se u Mirabou; bilo da radi i
ćuti, kao Bonaparta; ili da ismeva ceo svet, kao božanski Rable; ili
da se ruga bićima, umesto stvarima, kao maršal Rišelje; i, možda i
više, bilo da se ruga istovremeno i i ljudima i stvarima, kao naš
najslavniji ambasador6. Ali duboki genije don Huana Belvidera
sadržavao je u sebi, unapred, sve te genije. Sve je za njega bilo
igračka. Njegov se život rugao ljudima, stvarima, ustanovama,
idejama. Što se tiče večnosti, don Huan je prijateljski razgovarao
pola sata sa papom Julijem II i, na kraju razgovora, rekao mu
smešeći se:
„Ako se mora bezuslovno birati, onda više volim da verujem u
boga nego u đavola; moć udružena s dobrotom uvek pruža više
sredstava no što ih ima genije zla.“
„Da, ali bog traži pokajanje na ovom svetu...“
„Znači, Vi stalno mislite na praštanja?“, odgovori Belvidero.
„Lepo! Ja imam, radi pokajanja grehova svog prvog života, ceo
jedan život koji čuvam za svaki slučaj.“
„Ah! Ako tako shvataš starost“, povika papa, „onda si u
opasnosti da te proglase za sveca.“
„Posle Vašeg ustoličenja za papu, sve je moguće.“
Potom odoše da vide radnike koji su zidali ogromnu katedralu
posvećenu svetom Petru.
„Sveti Petar je genijalan čovek koji nam je dao našu dvostruku
vlast“, reče papa don Huanu, „zaslužio je ovaj spomenik. Ali, ja
ponekad mislim noću da će neki potop zbrisati ovo, i da će biti
potrebno iznova početi...“
Tada se papa i don Huan stadoše smejati, razumeli su se.
Glupak bi sutradan otišao da se zabavlja s Julijem II kod Rafaela ili
u divnoj vili Madama; ali Belvidero ode da ga vidi kako svečano
služi službu, da bi se uverio u svoje sumnje. Na nekoj terevenci,

6 Naš najslavniji ambasador. -Tateran (1754-1833), francuski diplomata koji je služio više režima.
Rovere7 bi mogao poreći samog sebe i tumačiti Otkrovenje svetoga
Jovana.
Ipak, ova priča nije napisana da pribavi građu onima koji bi
hteli da pišu memoare o don Huanovom životu, no joj je cilj da
pokaže časnim ljudima da Belvidero nije poginuo u dvoboju sa
jednom statuom kako bi to hteli da predstave neki litografi.
Kad don Huan Belvidero navrši šezdeset godina, nastani se u
Španiji. Tamo se, pod svoje stare dane, oženi jednom mladom i
zanosnom Andalužankom. Ali, iz računa, nije bio ni dobar otac, ni
dobar muž. Bio je zapazio da nas nežno vole samo one žene na
koje ne mislimo mnogo. Dona Elvira, koju je u pobožnosti odgajila
jedna stara tetka u najudaljenijem kraju Andaluzije, u zamku na
nekoliko milja od San-Lukara, bila je sušta odanost i ljupkost. Don
Huan uvide da bi se ova devojka kao žena dugo borila sa kakvom
strašću pre no što bi joj podlegla, te se nadao da će je moći
sačuvati poštenu sve do smrti. To je bila ozbiljna šala, partija šaha
koju je hteo da „igra u stare dane“. Poučen svim greškama koje je
počinio njegov otac Bartolomeo, don Huan odluči da iskoristi svu
svoju starost ako bi mu uspela drama koja će se odigrati na
njegovom mrtvačkom odru. Tako, najveći deo njegovog blaga
ostade sakriven u podrumima njegovog dvorca, u Ferari, kuda je
retko odlazio. Druga polovina njegove imovine bila je uložena u
doživotnu rentu, kako bi se njegova žena i njegova deca
zainteresovali za njegovu dugovečnost, lukavstvo kojim je trebalo
da se posluži njegov otac; ali ta podmukla ujdurma nije mu bila
mnogo potrebna. Mladi Filip Belvidero, njegov sin, izrodi se u
Španca koji je bio tako savesno pobožan kao što mu je otac bio
bezbožan, možda po onoj poslovici: u škrta oca, rasipan sin. Don
Huan izabra opata iz San-Lukara za duhovnog učitelja i
vojvotkinje de Belvidero i Filipa. Taj sveštenik beše pravi svetac,
lepa pasa, izvanrednih srazmera, divnih crnih očiju, glave kao u
Tiberija, umorne od posta, posedele od mučenja tela. On je
svakodnevno kušan, kao svi ljudi koji žive u samoći. Stari vlastelin
nadao se možda da će još biti u stanju da ubije jednog kaluđera
pre no što okonča svoj prvi život. Ali, bilo što je opat bio jak koliko

7 Rovere. - Dele Rovere, tj. Julije II, čije je porodično ime Dele Rovere.
i on sam, bilo što je dona Elvira bila obazrivija ili čednija no druge
žene u Španiji, don Huan je morao provesti svoje poslednje dane
kao kakav stari seoski popa, bez bruke, u svojoj kući. Ponekad je
uživao nalazeći da su mu se sin ili žena ogrešili o verske dužnosti, i
zapovednički je tražio da ispunjavaju sve obaveze koje je vernima
nametnuo rimski dvor. Najzad, nikad nije bio srećniji nego onda
kad je slušao kako ljubazni opat San-Lukara, Elvira i Filip
raspravljaju o nekom verskom pitanju. Ipak, pored sve nege, don
Huan Belvidero oronu; sa tim bolnim dobom, dođoše i vapaji
nemoći, vapaji utoliko bolniji što su bile bogatije uspomene iz
njegove vatrene mladosti i sladostrasne muževnosti. Taj čovek, za
koga je vrhunac ismevanja bio da navede druge da veruju u
zakone i načela kojima se on sam rugao, uspavljivao se uvek sa
jednim možda! Taj uzor lepog ponašanja, taj vojvoda, krepak u
orgijanju, gospodstven na dvorovima, ljubak prema ženama čija je
srca savijao kao što seljak savija vrbovo pruće, taj genijalni čovek
stalno je služio, imao dosadan išijas, strašnu kostobolju. Gledao je
kako mu ispadaju zubi, kao što pri kraju neke večernje sedeljke
gospe, najbelje i sa najlepšim nakitima, odlaze jedna po jedna,
ostavljajući salon pust i prazan. Najzad, njegove smele ruke počeše
drhtati, njegove vitke noge stadoše klecati i, jedne večeri, kaplja
mu steže vrat svojim ledenim kandžama. Od tog kobnog dana
postao je namćorast i surov. Optuživao je sinovljevu i ženinu
odanost, tvrdeći katkad da ga neguju tako pažljivo, tako lepo i tako
izdašno samo zato što je bio uložio svoj imetak u doživotnu rentu.
Tada bi Elvira i Filip gorko plakali i pojačavali svoju nežnost
prema pakosnom bolesniku, čiji je drhtavi glas postajao nežan i
govorio im:
„Prijatelji, draga moja ženo, praštate mi, zar ne? Mučim vas
pomalo. Ah! Veliki bože! Zašto si mene uzeo da kušaš ova dva
nebeska stvora? Treba da im budem radost, a ja sam im napast...“
Tako ih je vezao za svoju postelju, uspevajući da zaborave na
čitave mesece nestrpljenja i svireposti kad bi im za najkraće
vreme pokazao uvek nove draži svoje ljupkosti i lažne nežnosti.
Taj očinski postupak mu uspe mnogo bolje nego onaj koji je na
njega primenio njegov otac. Najzad, on toliko obole da su, kad bi
ga stavljali u postelju, morali da ga pokreću tamo-amo, kao lađicu
kad ulazi u opasan kanal. Zatim dođe i dan smrti. Ta sjajna i
skeptična ličnost kojoj samo razum bi pošteđen najstrašnijeg
raspadanja, nađe se između lekara i ispovednika, dve za nju
odvratne ličnosti. Ali on je bio veseo sa njima. Zar se nije krila za
njega blistava svetlost iza koprene budućnosti? Na tom platnu,
olovnom za druge, a providnom za njega, igrahu se kao senke,
orne i zanosne draži mladosti.
Bilo je divno letnje veče kad don Huan oseti da mu se bliži smrt.
Špansko nebo bilo je zanosno vedro, vazduh je mirisao na
narandže, zvezde su sijale živom i jasnom svetlošću, izgledalo je
kao da mu je priroda sa sigurnošću jamčila da će uskrsnuti.
Pobožni i poslušni sin posmatrao ga je s ljubavlju i poštovanjem.
Oko jedanaest časova, on zažele da ostane nasamo sa tim
bezazlenim bićem.
„Filipe!“, reče mu glasom tako nežnim i usrdnim da mladić
uzdrhta i zaplaka od sreće. Nikada taj nesavitljivi otac nije tako
izgovorio: Filipe ! „Čuj me, sine moj“, nastavi samrtnik. „Ja sam
veliki grešnik. Stoga sam celog života mislio na svoju smrt. Nekada
sam bio prijatelj velikog pape Julija XI. Taj slavni verski poglavar
bojao se da usled preterane razdraženosti mojih čula ne učinim
kakav smrtni greh između mog izdisaja i primanja svetog mira:
poklonio mi je jednu bočicu u kojoj se nalazi sveta vodica koja je
nekada izvirala iz pustinjskih stena. Ja sam držao u tajnosti to
rasipanje crkvenog blaga, ali sam ovlašćen da svom sinu odam tu
tajnu, in articulo mortis8. Naći ćete to staklence u fioci ovog
gotskog stola koji je uvek uz moje uzglavlje. Dragoceni kristal moći
će i vama jednom poslužiti, moj ljubljeni Filipe. Zakunite mi se u
spas svoje duše da ćete tačno izvršiti moje zapovesti!
Filip pogleda svog oca. Don Huan je dobro poznavao izraz
ljudskih osećanja, te je mogao mirno umreti videvši taj pogled, kao
što mu je otac umro očajan kad je video njegov pogled!
„Ti si zaslužio boljeg oca.“, nastavi don Huan. „Hoću da ti
priznam, dete moje, da sam onda kad me je uvaženi San-lukarski
opat pričešćivao, mislio na nesaglasnost jednovremenog
8 In articulo mortis. - Na izdisaju.
postojanja dve tako rasprostrte sile, kao što su đavolja i božja
sila ...“
„O! Oče moj!“
„I govorio sam u sebi da će đavo, kad se bude izmirio s bogom,
morati tražiti oproštaj grehova za svoje pristalice, ako neće da
ispadne veliki bednik. Ta me misao jednako muči. Ja ću, prema
tome, sine moj, otići u pakao, ako mi ne uslišiš želju.“
„O! Recite mi je odmah, oče moj!“
„Čim budem sklopio oči“, nastavi don Huan, „možda za koji
minut, uzećeš moje telo, dok je još toplo, i stavićeš ga na sto,
nasred ove sobe. Zatim ugasi ovu lampu; biće ti dovoljna svetlost
zvezda. Skinućeš mi odelo; i, dok budeš čitao Očenaš i Bogorodice
devo, uzdižući dušu ka bogu, postaraćeš se da mi nakvasiš ovom
svetom vodicom oči, usne, onda celu glavu, a zatim postepeno
udove i telo; ali, dragi sine, božja je moć toliko velika da ne treba
ništa da te iznenadi!“
Tu don Huan, osetivši da se približava smrt, dodade strašnim
glasom:
„Drži dobro staklence!“
Zatim izdahnu lagano na rukama sina, iz čijih očiju grunuše
suze na njegovo podrugljivo i kao krpa bledo lice.
Otprilike u ponoć don Filip Belvidero stavi očevo telo na jedan
sto. Kad mu poljubi čelo, puno pretnji, i sedu kosu, on ugasi lampu.
Zahvaljujući blagoj mesečini čiji čudni odblesci obasjavahu polje,
mogao je pobožni Filip jasno nazreti očevo telo, kao nešto belo
usred mraka. Mladić umoči komad platna u tečnost, i, sav predan
molitvi, namaza pažljivo tu svetu glavu usred duboke tišine. On
lepo ču nekakvo čudno hujanje, ali je mislio da ga izaziva vetar u
vrhovima drveća. Kad ovlaži desnu ruku, on oseti da mu mlada i
jaka ruka, ruka njegovog oca, snažno stegnu vrat. On bolno vrisnu
i ispusti bočicu koja se razbi. Tečnost ispari. Posluga iz dvorca
dotrča s buktinjama. Beše ih prepao i iznenadio ovaj vrisak, kao da
je truba strašnog suda zatresla vasionu. Soba se začas napuni
svetom. Preplašena gomila spazi kako onesvešćenog don Filipa
pridržava snažna ruka njegova oca, koja mu je stezala vrat. Zatim
nešto što je bilo natprirodno: prisutni videše da je don Huanova
glava mlada i lepa kao Antinousova; da ima crnu kosu, svetle oči,
rumene usne, i da se strahovito batrga, ne mogavši da pokrene
kostur kom je pripadala.
Jedan stari sluga povika.
„Čudo!“
Svi prisutni Španci ponoviše:
„Čudo!“
Suviše pobožna da bi poverovala u tajne mađija, dona Elvira
posla po San-lukarskog opata. Kad ovaj ugleda čudo svojim očima,
odluči da ga iskoristi kao pametan čovek i kao opat koji je gledao
samo da uveća svoje prihode. Objavljujući odmah da će vlastelin
don Huan neizostavno biti proglašen za sveca, on odredi da se
svečani obred obavi u njegovom manastiru koji bi se ubuduće
zvao, reče on, San-Huan de Lukar. Na te reči, glava se iskrevelji
prilično lakrdijaški.
Ljubav Španaca prema ovakvim svečanostima toliko je poznata
da neće biti teško verovati u verske čarolije kojima je San-lukarska
opatija proslavila prenos blaženog don Huana Belvidera u njegovu
crkvu. Nekoliko dana posle smrti ovog čuvenog vlastelina, o čudu
njegovog delimičnog uskrsnuća toliko se mnogo pričalo po selima,
svud unaokolo na više od pedeset milja oko San-Lukara, da je već
bilo smešno gledati radoznali svet po drumovima; dolazili su sa
svih strana privučeni pesmom Tebe boga hvalim, koja će biti
pevana uz buktinje. Stara džamija San-lukarskog manastira, divna
zgrada koju su sagradili Mavri, pod čijim se svodovima, evo već tri
veka, slavilo ime Isusa Hrista, umesto Alahova imena, nije mogla
primiti gomilu koja se slegla na svečani obred. Zbijeni kao mravi,
plemići u kadifenim ogrtačima i s ubojnim mačevima, stajali su
oko stubova, nemajući mesta da saviju kolena koja su se savijala
samo tu. Divne seljanke čije suknje ocrtavaju umilne oblike, stajale
su ruku pod ruku sa sedim starcima. Mladići vatrenih očiju bili su
pored starih nakinđurenih žena. Behu tu i presrećni parovi,
radoznale verenice koje su doveli njihovi dragani; mladenci; deca
koja su se iz straha držala za ruke. Ceo taj narod bio je tu,
živopisan, raznolik, zakićen cvećem, šaren, žagoreći blago u noćnoj
tišini. Otvoriše se široke dveri crkve. Oni koji su mnogo zakasnili
ostadoše napolju i gledahu izdaleka, kroz troja glavna vrata, prizor
čiju sliku ne može ni približno dati magličasti dekor naših
modernih opera. Bogomoljke i grešnici, žureći da dobiju
blagonaklonost jednog novog sveca, zapališe u njegovu slavu
hiljade sveća u ovoj velikoj crkvi, svetlost iz koristoljublja, koja
dade čaroban izgled zgradi. Crne arkade, stubovi i njihove glave,
kapele duboke i blistave od zlata i srebra, galerije, saracenske
rezbarije, najtananije linije tog izvanrednog vajarstva ocrtavahu se
u tom obilju svetlosti, kao čudni likovi koji se stvaraju na usijanoj
žeravici. U dnu crkve, nad tim morem svetlosti, uzdizao se
pozlaćeni hor s postavljenom časnom trpezom čiji je oreol mogao
da se meri sa suncem koje se rađa. Zaista, sjaj zlatnih lampi,
srebrnih svećnjaka, crkvenih barjaka, svetaca i ikona, bledeo je
pred ćivotom u kome se nalazio don Huan. Bezbožnikovo telo
blistalo je od dragog kamenja, cveća, kristala, dijamanata, zlata,
pera belih kao serafimova krila, i zamenjivalo je na trpezi Hristovu
sliku. Oko njega sijale su mnogobrojne sveće koje su bacale uvis
blistave talase. Dobri San-lukarski opat, u prvosvešteničkoj
odeždi, sa biskupskom mitrom ukrašenom dragim kamenjem, sa
ogrtačem i biskupskom palicom, sedeo je, kao kralj hora, u jednoj
carski raskošnoj naslonjači, usred celokupnog sveštenstva, koje su
sačinjavali hladni starci kose bele kao srebro, u tankim belim
odeždama, i koje je bilo okupljeno oko njega kao sveci na slikama
oko boga. Činodejstvujući sveštenik i drugi kanonici, okićeni
blistavim odličjima svoje duhovničke sujete, išli su tamo-amo kroz
oblake tamjana, slični zvezdama koje se kreću po nebu. Kad nasta
čas slavlja, na zvuke zvona odgovoriše odjeci s polja, a ona
ogromna svetina uputi bogu prvi uzvik hvale kojim počinje Tebe
boga hvalim. Uzvišeni uzvik! Behu to čisti i melodični glasovi,
glasovi ushićenih žena pomešani s dubokim i snažnim glasovima
ljudi, hiljade tako jakih glasova da ih orgulja nije mogla nadvisiti
svojim brujanjem. Samo piskavi tonovi mladih dečijih glasova iz
hora i duboki akcenti nekih basova izazvaše ljupke misli, izraziše
detinjstvo i snagu, u tom zanosnom koncertu ljudskih glasova
slivenih u osećanje ljubavi.
Tebe boga hvalim!
 Iz katedrale, koja se crnela od žena i ljudi koji su klečali, ta
pesma poteče kao svetlost kad iznenada sine u noći, a mir se
naruši kao da udari grom. Glasovi su se peli s oblacima tamjana
koji bacahu providne i plavičaste velove po čudesnim divotama
arhitekture. Svuda samo bogatstvo, miris, svetlost i melodija. Kad
se ova muzika ljubavi i zahvalnosti uzdiže ka časnoj trpezi, don
Huan, koji je bio suviše učtiv da ne bi zahvalio, suviše duhovit da
se ne bi našalio, odgovori nekim strašnim smehom i zavali se u
svoj ćivot. Ali kako ga je đavo naveo na misao da ga mogu smatrati
za obična čoveka, sveca, Bonifacija, Pantaleona, on naruši ovu
melodiju ljubavi rikom kojoj se pridruži hiljadu paklenih glasova.
Zemlja je blagosiljala, a nebo proklinjalo. Crkva se zatrese na
starodrevnom temelju.
„Tebe boga hvalim!“, pevao je narod.
„Idite do sto đavola, marvo jedna! Bog, bog! Carajos demonios!
Životinje, vi ste poludeli sa svojim bogo-starcem.“
I bujica kletvi poteče kao potok usijane lave izbačene iz Vezuva.
„O, bože Savaote!... Bože Savaote!“, povikaše hrišćani.
„Vi se rugate veličanstvu pakla!“, odgovori don Huan, koji je
škrgutao zubima.
Uskoro se živa ruka podiže iznad ćivota i zapreti skupu
očajničkim i podrugljivim pokretima.
„Svetac nas blagosilja!“, rekoše stare žene, deca i vernici, taj
lakoverni svet.
Eto kako se često varamo u svojim obožavanjima. Nadmoćni
čovek ruga se onima koji ga hvale, a hvali katkad one kojima se
ruga u dubini duše.
Kad je opat pevao, klečeći pred oltarom: Sveti Jovane, moli se
bogu za nas!, čuo je dosta razgovetno: O coglione9'!
„Šta se to dešava tamo gore?“, uzviknu podiguman, videći kako
se ćivot mrda.
„Svetac se razbesneo“, odgovori opat. Tada se ona živa glava
naglo odvoji od tela koje nije više bilo živo i pade na žutu lobanju
prvog sveštenika.
9 O coglione. - Skaredna i pogrdna reč.
 „Seti se dona Elvire!“, povika glava i napade opatovu glavu.
Opat strašno vrisnu i naruši svečani obred. Svi sveštenici
dotrčaše i okružiše svog starešinu.
„Tikvane, ta reci da ima boga!“, povika glas baš onda kad je
opat, povređen u mozak, izdisao.
(To je bio prvi kaluđer koji je umro sa dve glave.
Iz ove basne možemo izvesti više zanimljivih pouka.
Prvo ...
Ali nastavite ... bez pisca.)

Pariz, oktobra 1830.

Preveo Dušan Milačić

 Edgar Alan Po

ČINJENICE O SLUČAJU GOSPODINA VOLDEMORA

Naravno da se neću pretvarati da se desilo neko čudo zato što

je čudan slučaj gospodina Voldemora izazvao diskusiju. To je
moglo da se smatra čudom - naročito pod svim ovim okolnostima.
Iako je želja svih umešanih bila da se ova afera sakrije od javnosti,
ako ništa barem za sad, sve dok ne budemo mogli da sve to bolje
istražimo - možda i pod uticajem naših nastojanja - izopačena i
preterana priča procurela je u javnost, i samim tim postala izvor
mnogih pogrešnih tumačenja iste; i naravno, izazvala je i veliku
nevericu.
Sada je neophodno da ja dam činjenice - barem onoliko koliko
sam upoznat sa njima. One su, jezgrovito gledano, sledeće:
Moja pažnja se poslednje tri godine veoma usmerila ka
istraživanju hipnoze; i pre nekih devet meseci mi je palo na pamet,
sasvim neočekivano, da u seriji eksperimenata do sad
napravljenih, postoji jedan veliki i potpuno neobjašnjv propust.
Nijedna osoba do sada nije hipnotisana u articulo mortis10. Tu bi se
videlo, prvo, da li u tim uslovima postoji osetljivost pacijenta
prema magnetnim talasima; drugo, ako i postoji, da li je smanjena
ili povećana zbog stanja pacijenta; treće, da li, i koliko se time
može usporiti dolazak smrti. Postojale su i druge stvari koje je
trebalo razmotriti, ali ove su bile meni najhitnije - poslednja
naročito, zbog samog neslućenog potencijala koje bi takvo otkriće
donelo.
Tražeći subjekta na kome sam mogao da vršim ovakve
eksperimente, setio sam se svog prijatelja M. Ernesta Voldemora,
poznatog kompajlera „Forenzičke biblioteke“, autora (pod
10 Smrtni čas, momenat smrti prim. prev.
pseudonimom Išahar Marks) poljskog prevoda „Valenštajna“ i
„Gargantue“. M. Voldemor bio je nastanjen u Harlemu, još od 1839.
poznat je (ili je bio poznat) po veoma uočljivoj nesrazmernosti
tela. Njegovi donji ekstremiteti podsećali su na udove Džona
Rendolfa. Takođe, beli brkovi i brada bili su veliki kontrast u
odnosu na veoma crnu kosu - kasnije je otkriveno da je kosa bila
samo odlično izrađena perika. Temperament mu je bio vatren, što
ga je činilo savršenim subjektom za hipnotički eksperiment. U dve
ili tri prilike, teško sam uspevao da ga uspavam, i bio sam
razočaran drugim rezultatima koje sam naslutio iz njegove građe.
Njegova pozitivna volja nikada nije bila pod mojom kontrolom, i
zbog njegove pronicljivosti nisam mogao da uradim sa njim ništa
značajnije. Uvek sam pripisivao svoj neuspeh u ovim
eksperimentima njegovom lošem zdravstvenom stanju. Nekoliko
meseci pre nego što sam se upoznao sa njim, lekari su mu
konstatovali sušicu11. Njegov običaj je bio da priča potpuno
ravnodušno o svemu tome, kao da je to stvar koja niti treba da se
izbegne, niti da se zbog nje žali.
Kada mi je ideja o kojoj pričam prvo pala na pamet, prirodno je
bilo da se setim M. Voldemora. Znao sam životnu filozofiju tog
čoveka veoma dobro da bih očekivao ikakve skrupule od njega; a
nije imao rođake u Americi koji bi mogli da se umešaju. Otvoreno
sam sa njim razgovarao o ovoj temi i, na moje iznenađenje, on je
bio vidno oduševljen. Kažem na moje iznenađenje, jer, iako je uvek
važio za osobu koja je rado pristajala da bude subjekat mojih
eksperimenata, nikada pre nije pokazao nikakvu oduševljenost
onim šta ja radim. Njegova bolest je bila te vrste da je bilo moguće
tačno utvrditi u kom periodu će smrt nastupiti; na kraju smo se
dogovorili da mi on javi oko dvadeset četiri sata pre vremena koje
su lekari procenili kao vreme smrti.
Sada je već skoro sedam meseci od kako sam od M. Voldemora
lično primio poruku sledeće sadržine:
„Dragi moj P...

11 Stari izraz za tuberkulozu prim. prev.

 Trebalo bi da dođete sada. D. i F. su se složili u pretpostavci da
ja neću izdržati do sutra uveče; čak misle da ću preminuti pre tog
vremena.
VOLDEMOR.”
Ovo pismo sam dobio nekih pola sata pošto je bilo napisano, i
petnaest minuta kasnije, bio sam u sobi umirućeg čoveka. Nisam
ga video deset dana, i bio sam zapanjen užasnim promenama koje
su se u međuvremenu desile. Lice mu je imalo olovnu boju, oči su
mu bile potpuno mutne, a bio je toliko ispijen da mu se koža na
jagodicama cepala. Kašljao je užasno. Puls mu je bio jedva
primetan. Ipak se držao izuzetno dobro, um mu je i dalje savršeno
radio, a ostalo mu je i fizičke snage. Govorio je jasno - uzeo je neke
lekove za smirenje - i, kada sam ušao u sobu on je bio zauzet
pisanjem neke beleške u svesku koju je uvek imao sa sobom. Bio je
u sedećem položaju u krevetu poduprt jastucima. Doktori D. i F.
stajali su pored njega.
Pošto sam se pozdravio sa Voldemorom, pozvao sam ovu
gospodu sa strane i od njih dobio kratak izveštaj o zdravstvenom
stanju pacijenta. Levo plućno krilo je već osamnaest meseci bilo u
poluokoštalom ili hrskavičastom stanju i, naravno, bilo je potpuno
van ikakve funkcije. Desno plućno krilo, u gornjem delu bilo je,
takođe, delimično okoštalo, dok je donji deo bio samo masa
gnojnih čepova koji su rasli jedan preko drugog. Nekoliko otvora
je postojalo na njegovom telu; na kraju ga je uhvatila i slepljenost
rebara. Te pojave sa desne strane bile su skorijeg datuma.
Okoštavanje je napredovalo začuđujuće brzo; nije mu bilo ni traga
pre samo mesec dana, a slepljenost je otkrivena tek pre tri dana.
Pored sušice, pacijent je bolovao i od oslabljenosti aorte; ali u
ovom trenutku su simptomi okoštavanja onemogućavali
uspostavljanje prave dijagnoze. Mišljenje obojice lekara bilo je da
će gospodin Voldemor umreti sutra oko ponoći (sutra je bila
nedelja). Tada je bilo sedam uveče, subota.
Napuštajući mesto pored pacijenta da bi razgovarali sa mnom,
lekari D. i F. mu poželeše poslednje zbogom. Nisu imali nameru da
se vraćaju; ali po mojoj želji, pristali su da paze na pacijenta do
deset sati sledeće noći.
 Kada su otišli, slobodno sam razgovarao sa Voldemorom o
njegovoj skoroj smrti, ali mnogo više o eksperimentu koji je sledio.
I dalje je bio spreman, čak i nestrpljiv, tako da me je molio da
počnem sa eksperimentom što je pre moguće. Medicinska sestra i
tehničar su bili tu; ali ja nisam bio spreman da krenem sa celom
operacijom sa njima kao jedinim svedocima, jer u slučaju neke
nezgode, ne bi imao ko da mi pomogne. Zbog toga sam odložio
operaciju do osam sati sledeće večeri, kada me je dolazak studenta
medicine, sa kojim sam nekada sarađivao (gospodin Teodor L.),
poštedeo daljeg sramoćenja. Moja početna ideja bila je da sačekam
lekare; ali sam bio prinuđen da požurim, prvo zbog navaljivanja
gospodina Voldemora, a drugo, jer sam bio ubeđen da ne smem da
gubim vreme, pošto je moj pacijent ubrzano venuo.
Gospodin L. je bio toliko divan da prihvati moju želju da hvata
beleške o eksperimentu. Iz njegovih beležaka sad shvatam da je
veliki deo toga doslovce tačan.
Čekao sam do nekih osam sati i pet minuta, onda sam uzeo ruku
svog pacijenta i molio ga da kaže, koliko god je glasno i razgovetno
mogao, da on (Voldemor) potpuno svesno pristaje da ga ja
hipnotišem u ovom stanju.
Odgovorio je tiho, ali dovoljno razgovetno: „Da, želim da budem
hipnotisan”, dodajući odmah na to, „plašim se da ste predugo
čekali.”
Dok je on to govorio, ja sam već polako počinjao metodama za
koje sam znao da su na njemu najefektnije. Očigledno je već bio
pod uticajem, posle mog prvog bočnog poteza rukom po čelu; ali
iako sam uložio sve svoje napore, nije bilo vidljivijih efekata pre
skoro deset sati, kada su doktori D. i F. pozvani, po prethodnom
dogovoru. Objasnio sam im u nekoliko re
i šta sam zamislio, i pošto oni nisu imali ništa protiv, govoreći
da je pacijent već bio u smrtnoj agoniji, nastavio sam bez
oklevanja - promenivši, doduše, bočne poteze vertikalnim, i
uperivši pogled direktno u desno oko umirućeg.
Do ovog trenutka puls mu je bio zanemarljv, a disanje se
smanjilo na intervale od pola minuta.
 Ovo stanje je ostalo takvo skoro petnaest minuta. Kada se ovaj
period završio, umirući čovek je potpuno prirodno napravio veliki
poslednji uzdah, i isprekidano disanje prestade. U stvari,
isprekidanost disanja se nije čula, intervali su bili zanemarljivi.
Pacijentove ekstremitete je obuzela mrtvačka hladnoća.
U pet minuta do jedanaest, primetio sam prve znake uticaja
hipnoze. Staklast pogled u očima zamenilo je to kretanje jabučica
ispod kapaka, uobičajeno za slučajeve mesečarenja, u to sam bio
potpuno siguran. Sa nekoliko pokreta sam uspeo da mu olabavim
kapke, kao u blagom snu, a malo kasnije da ga smirim potpuno.
Nisam ovim bio potpuno zadovoljan, ali sam, nastavljajući da
manipulišem njim oštro, koristeći punu snagu uma, uspeo da
potpuno ukočim udove svog pacijenta, pošto sam ih namestio u
naizgled lak položaj. Noge su mu bile potpuno ispružene; ruke
skoro potpuno, u položaju da ne dodiruju slabine. Glava mu je bila
u blago uzdignutom položaju.
Kada sam ovo završio, bilo je skoro ponoć, zamolio sam
prisutnu gospodu da pregledaju gospodina Voldermora i da
utvrde njegovo stanje. Posle nekoliko eksperimenata, složili su se
da je u stanju potpune hipnoze. Radoznalost obojice lekara je bila
na vrhuncu. Doktor D. je odmah izjavio da želi da ostane uz
pacijenta celu noć, dok je doktor F. otišao, obećavajući da će se
vratiti u zoru. Gospodin L., medicinske sestre i tehničari ostali su u
kući.
Ostavili smo gospodina Voldermora potpuno samog do tri sata
ujutru i, kada sam mu prišao, zatekao sam ga u potpuno istom
stanju u kojem je bio kada je doktor F. otišao - mislim na to da je
ležao u istom položaju; puls mu je bio neprimetan, disanje blago
(potpuno nevidljivo osim ako ne bi stavio ogledalo pored usana);
oči su mu bile prirodno zatvorene, a udovi ukočeni i hladni, kao da
su od mermera. Ipak, generalno nije izgledao kao da je mrtav.
Prilazeći gospodinu Voldemoru, pokušao sam da nateram
njegovu desnu ruku da se pokreće po mojoj želji, praveći pokrete
preko njegovog tela. U ovim stvarima, nikada nisam savršeno
uspevao sa njim, i mislio sam da neću ni sada imati puno uspeha;
ali, na moje zaprepašćenje, njegova ruka je spremno, iako drhteći,
pratila svaki pokret koji sam joj naredio. Odlučio sam da pokušam
da razgovaram sa njim.
„Gospodine Voldemor”, rekao sam, „da li spavate?”
Nije mi odgovorio, ali sam video da postoji neki pokret njegovih
usana, tako da sam ponovio pitanje nekoliko puta. Posle trećeg
ponavljanja, celo lice mu je obuzeo veoma blagi drhtaj; kapci su
mu se podigli toliko da su se videle beonjače; usne su mu se
drhtavo pomerile, i sa njih, jedva čujnim šapatom, čule su se reči.
„Da, spavam sad. Ne budi me! Pusti me da umrem.”
Prepipao sam mu udove i video da su ukočeni kao i pre. Desna
ruka je, kao i malopre, pratila moje naredbe. Pitao sam usnulog
pacijenta ponovo:
„Da li još osećate bol u grudima, gospodine Voldemor?”
Odgovor je bio trenutni, ali dosta tiši nego pre.
„Nema bola, ja umirem.”
Mislio sam da nije pametno da ga dalje uzmeniravam, a i ništa
se nije moglo uraditi do dolaska doktora R, koji je došao malo pre
svanuća. Kada je video da je njegov pacijent još živ, prilično se
iznenadio. Kada mu je izmerio puls i ritam disanja, zahtevao je da
razgovara sa umirućim. Ja sam to i uradio.
„Gospodine Voldemor, da li još spavate?”
Kao i pre, nekoliko minuta je prošlo pre nego što je odgovor
stigao; u međuvremenu se videlo da umirući skuplja snagu da
priča. Posle četvrtog ponavljanja mog pitanja, rekao je tiho, jedva
čujno:
„Da; i dalje spavam - umirući.”
Sada se pojavilo mišljenje, ili možda bolje reći želja lekara, da
gospodin Voldemor treba da ostane u tom, naizgled smirenom
stanju, sve dok ne nastupi smrt - a ona bi, po mišljenju svih,
trebalo da nastupi kroz nekoliko minuta. Ja sam, ipak, odlučio da
pokušam da razgovaram sa njim još jednom, i praktično sam
ponovio svoje prethodno pitanje.
Dok sam govorio, primetno se promenio izraz lica mog
pacijenta. Oči su mu se polako otvorile, zenice su krenule na gore;
koža mu je generalno dobila mrtvačku boju, na kraju je bila boje
papira; a okrugle jektičave tačke koje su bile jako vidljive na oba
obraza, nestale su odjednom. Koristim taj izraz jer mi je njihov
nestanak ličio na gašenje sveće jakim vetrom. Gornja usna se u isto
vreme povukla uvis, pokazujući gornji red zuba, a donja se
opustila naglo, uz glasan zvuk, ostavljajući tako širom otvorena
usta, u kojima se video pocrneli otečeni jezik. Pretpostavljam da
niko od učesnika ovog eksperimenta nije bio nenaviknut na
prizore smrti; ali toliko je grozno izgledao gospodin Voldemor u
ovoj situaciji da su se svi istovremeno odmakli od kreveta.
Sada sam stigao do dela priče u kome će svaki čitalac biti
uvučen u pozitivno neverovanje. Što se mene tiče, ja samo pričam
ono što se desilo.
Nije više bilo ni najmanjeg znaka života kod gospodina
Voldemora; i utvrđujući da je mrtav, prepustili smo ga na brigu
medicinskim sestrama. Tada mu se jezik izvio vibrirajućim
pokretom. To se nastavilo nekih minut. Kada se to završilo, iz
ukočenih i otvorenih usta začuo se glas - takav da ga ni u ludilu ne
bih mogao opisati. Ipak, postoje dva ili tri epiteta koja bi mu
mogao zakačiti; mogu da kažem, na primer, da je zvuk bio hrapav,
dubok i prazan; ali jeza koja nas je sve uhvatila bila je neopisiva,
jer takav zvuk nikada nijedno ljudsko biće nije čulo. Bile su tu i dve
pojedinosti, koje sam i tad, a i sad doživljavam kao neku vrstu
intonacije - one su samo dodavale nestvarni karakter celom zvuku.
U prvom trenutku, izgledalo je kao da zvuk dopire do naših ušiju -
ako ništa do mojih - iz velike daljine ili iz neke pećine duboko
ispod zemlje. Sa druge strane, taj zvuk je na mene ostavio utisak
(plašio sam se, priznajem, da bi mi bilo nemoguće da ga shvatim)
nalik na onaj kad želatinasta ili lepljiva masa ostavljaju utisak na
dodir.
Govorim i o „glasu” i o „zvuku”. Time mislim da kažem da je
zvuk bio dalek - čak zapanjujuće, izazovno dalek, slogovit.
Gospodin Voldemor je govorio - očigledno je pokušavao da
odgovori na pitanje koje sam mu postavio pre nekoliko minuta.
Pitao sam ga da li i dalje spava, da podsetim čitaoca. Sada je rekao:
„Da, ne; spavao sam, a sada, sada sam mrtav.”
 Nijedna tu prisutna osoba nije ni pokušala da porekne, ili da
suzbije ogroman užas koji su izazvale ove reči. Gospodin L.
(student) se onesvestio. Sestre i tehničari su odmah napustili
sobu, i ništa ih nije moglo ubediti da se vrate. Neću pokušavati da
razumnim tonom objasnim ovo čitaocu. Skoro sat smo pokušavali,
u potpunoj tišini, da osvestimo gospodina L. Kada je došao sebi, mi
smo se vratili proučavanju stanja gospodina Voldemora.
On je bio u istom stanju koje sam prethodno opisao, jedino što
ogledalo pored usana vise nije pokazivalo znake disanja. Pokušaj
da mu izvadim krv iz ruke nije uspeo. Moram, takođe, da naglasim
da ovaj ud nije više bio pod mojom kontrolom. Pokušavao sam
uzalud da nateram ruku da se povinuje mojoj volji. Jedini
indikator hipnotičkog stanja bilo je kretanje jezika, kada god bih
uputio pitanje gospodinu Voldemoru. Izgledalo je kao da pokušava
da mi odgovori, ali nije imao dovoljno snage. Na pitanja koje bi mu
bilo ko drugi sem mene postavio, nije se ni obazirao - iako sam,
doduše, uspeo da svakog člana družine ubacim u hipnotičku vezu
sa njim. Mislim da sam sada uspeo da istražim sve što je bilo
vezano za razumevanje mesečarenja u ovoj epohi. Druge
medicinske sestre su bile pozvane i u deset časova napustio sam
kuću u društvu dva lekara i gospodina L.-a.
Popodne smo ponovo otišli da posetimo pacijenta. Njegovo
stanje ostalo je potpuno isto. Sada smo upadali u diskusiju da li, i
kako bismo mogli da ga probudimo; ali imali smo poteškoća da se
složimo oko svrhe takvog poteza. Bilo je očigledno da je smrt (ili
ono što se obično tako zove) bila uhvaćena u hipnotički proces.
Jasno nam je bilo da bi buđenje gospodina Voldemora značilo
trenutnu, ili barem brzu smrt.
Od tog trenutka pa sve do kraja prošle nedelje - to je bio period
od skoro sedam meseci - mi smo nastavili da svakodnevno
posećujemo gospodina Voldemora, tu i tamo u društvu lekara i
drugih prijatelja. Sve to vreme, mesečar je ostao u potpuno
identičnom stanju od one večeri. Medicinske sestre su ga negovale
redovno.
U petak sam konačno odlučio da pokušam sa eksperimentom
buđenja ili pokušaja buđenja; i to je (možda) nesrećni događaj koji
je pokrenuo tolike rasprave u društvenim krugovima - tolike da
sam ja, ne svojom voljom, postao poznata ličnost.
Za buđenje gospodina Voldemora iz hipnotičkog stanja koristio
sam standardne metode. One su se neko vreme pokazale kao
neuspešne. Prvi indikator buđenja bio je propraćen delimičnim
padanjem dužice. Takođe sam primetio, kao veoma očiglednu
stvar, da je ovo smanjivanje zenica bilo praćeno obilnim lučenjem
žućkaste limfe (ispod kapaka) koja je ispuštala oštar i veoma
neprijatan miris.
Tada mi je predloženo da pokušam da utičem na pacijentovu
ruku kao prvi put. Pokušao sam, ali nisam uspeo. Doktor F. mi je
tada rekao da pređem na pitanja. Poslušao sam ga.
„Gospodine Voldemor, da li možete da nam objasnite kako se
osećate i šta želite?”
U tom trenutku su se odjednom ponovo pojavili jektičavi
krugovi na obrazima; jezik se pomerio, ili bolje reći divljački je
krenuo da kruži po ustima (iako su usne i vilica ostali otvoreni kao
pre) i u isto vreme onaj grozan glas, koji sam opisao, reče:
„Tako vam boga! Brzo, brzo, uspavajte me, ili brzo, probudite
me! Brzo! Rekao sam vam da sam mrtav!“
Bio sam prilično potresen ovim i na trenutak nisam znao šta da
uradim. U prvom trenutku sam pokušao da osvestim pacijenta, ali
pošto nije bilo ni trunke volje kod njega, dao sam iskreno sve od
sebe da ga probudim. Kada sam to pokušao, uskoro sam uvideo da
bi trebalo da budem uspešan - ili sam barem umislio da će moji
pokušaji biti uspešni - a bio sam siguran da su svi u sobi bili
spremni da vide pacijenta budnog.
Ono što se stvarno dogodilo, ipak, bilo je toliko neverovatno da
nijedno ljudsko biće ne može za takvo nešto biti potpuno
spremno.
Kako sam ubrzano prolazio kroz stanja buđenja iz hipnoze, reč
„mrtav” je bila ponavljana nebrojeno puta od strane pacijenta.
Kada sam završio, u tom trenutku, u toj sekundi, celo njegovo telo
je potpuno istrulelo pod mojim rukama. Na krevetu, pred očima
cele družine, nalazila se polutečna masa gnusnog, neizdrživog
mirisa.
Preveo Ivan Branković
 Ivan Sergejevič Turgenjev

AVETI

FANTAZIJA
Tren jedan... i nema čarobne bajke i duša je opet ispunjena
mogućnim
A. Fet

Dugo nisam mcgao zaspati i neprestano sam se okretao s jedne

strane na drugu. „Neka đavo nosi te gluposti sa stolovima koji se
okreću!“, pomislih. „Samo rastrojavam živce“... Dremež me najzad
poče savlađivati.
Odjednom mi se pričini kao da u sobi slabo i tužno odjeknu žica.
Podigoh glavu. Mesec je bio nisko na nebu i gledao mi pravo u
oči. Bela kao kreda, ležala je njegova svetlost na podu...
Razgovetno se ponovi čudni zvuk...
Nalaktih se. Lak strah štipnu me za srce. - Prođe jedan minut,
još jedan... Negde daleko zakukureka petao; još dalje odazva se
drugi.
Oborih glavu na jastuk. „Eto do čega čovek može dovesti
samoga sebe“, pomislih opet, „u ušima će početi da zuji“.
Malo posle zaspah. Ili mi se samo učinilo da sam zaspao. Kao
sanjam neobičan san. Sanjam, kao, da ležim u svojoj spavaćoj sobi,
na svojoj postelji - a ne spavam i čak ne mogu ni oči da zatvorim.
Eto se opet čuje zvuk... Ja se okrećem... Mesečev trag na podu
počinje polako da se diže, ispravlja se, malo se zaokrugljuje na
vrhu... Preda mnom, prozračna kao magla, nepomično stoji bela
žena.
„Ko si ti?“, pitam je s naporom. Glas odgovara kao šuštanje lišća.
„To sam ja... ja... ja... Došla sam po tebe.“
„Po mene? Pa ko si ti?“
„Dođi noću na ugao šume, gde je stari hrast. Tamo ću biti.“
Hoću da se zagledam u crte tajanstvene žene - i odjednom i
nehotice zadrhtim: zapahnu me studen. I evo, više ne ležim, već
sedim u svojoj postelji - i tamo gde mi se činilo da stoji avet,
mesečeva svetlost se beli kao duga linija na podu.

II

Dan je nekako prošao. Sećam se da sam uzimao da čitam, da

radim... nikako ne ide. Nastade noć. Srce je udaralo u meni, kao da
čeka nešto. Legoh i okrenuh lice zidu.
„A zašto nisi došao?“., začu se u sobi razgovetan šapat.
Ja se brzo obazreh.
Opet ona... opet tajanstvena avet. Nepomične oči na
nepomičnom licu. I pogled pun tuge.
„Dođi!“, čuje se opet šapat.
„Doći ću.“, odgovaram ja s nehotičnim užasom. Avet se polako
zanjiha napred, sva se smeša, ljuljajući se lagano kao dim - i mesec
se opet mirno zabele na glatkom podu.

III

Dan sam proveo uzbuđen. Za večerom popijem skoro celu flašu

vina i izađem na stepenište, ali se vratim i bacim u krevet. Krv je
teško kolala u meni.
Opet se začu zvuk... Ja se stresoh, ali se ne obazreh. Odjednom
osetih da se neko pripio uz mene, obgrlio me otpozadi i šapuće mi
na samo uho: „Dođi, dođi, dođi...“ Zadrhtavši od straha, promucah:
„Doći ću!“, i ispravih se.
 Žena je stajala nagnuta pored samog moga uzglavlja. Ona se
slabo osmehnu, pa je nestade. Ipak sam uspeo da joj razgledam
lice. Učini mi se da sam je video ranije - ali gde, kada? Ustao sam
dockan i ceo dan sam lutao po poljima, prilazio starom hrastu na
okrajku šume, i pažljivo razgledao oko njega.
Pred veče sedoh kod otvorenog prozora u svom kabinetu.
Starica ekonomka metnu preda me šolju čaja, ali ja je i ne
dotakoh... Neprestano sam bio u nedoumici i pitao se: „Da ne
ludim?“ Sunce tek što je bilo zašlo, i nije se samo nebo zacrvenelo -
sav vazduh se iznenada ispunio nekakvim skoro neprirodnim
rumenilom: lišće i trava, kao pokrivene svežim lakom, nisu se
micali; u njihovoj okamenjenoj nepomičnosti, u oštroj
razgovetnosti njihovih kontura, u onom spoju jakoga sjaja i mrtve
tišine, bilo je nešto neobično, zagonetno. Dosta velika, siva ptica,
odjednom, bez ikakvog šuma, dolete i pade na sam rub prozora...
Pogledah u nju - i ona pogleda u mene iskosa svojim okruglim
tamnim okom. „Da nisi poslana da me opomeneš?“, pomislih.
Ptica odmah razmahnu svojim mekim krilima i odlete kao i pre,
bez šuma. Dugo sam još sedeo kod prozora - ali se više nisam
dvoumio; kao da sam zapao u začarani krug - i neodoljiva, iako
tiha snaga, vukla me, kao što matica potoka vuče čamac još mnogo
pre vodopada. Najzad se prenem. Vazdušno rumenilo davno se
izgubilo. Boje su potamnele i prestala je začarana tišina. Vetrić
poče ćarlijati, mesec se sve jasnije dizao na poplavelom nebu - i
uskoro lišće na drveću zatreperi srebrom i crnilom u njegovim
hladnim zracima. Moja baka uđe u kabinet sa zapaljenom svećom,
ali kroz prozor dunu na nju vetar i plamen se ugasi. Nisam mogao
dalje izdržati, skočim, natučem kačket i odem na ugao šume, do
starog hrasta.

IV

U taj hrast, pre mnogo godina, udario je grom; vrh se prelomio i

osušio, ali se života u njemu sačuvalo još za nekoliko vekova. Kad
mu stadoh prilaziti, na mesec naiđe oblačak: bilo je vrlo tamno
pod njegovim širokim granama. Isprva nisam primetio ništa
naročito; ali pogledavši u stranu - srce u meni klonu: neka bela
prilika stajala je nepomično pored visokog žbuna, između hrasta i
šume. Kosa mi se lako nakostreši, ali ja se sabrah - i pođoh ka
šumi.
Da, to je bila ona, moja noćna gošća. Kad joj se približih, mesec
opet zasija. Ona je izgledala sva kao da je satkana od poluprovidne
mlečne magle - kroz njeno lice providela se grana kako se lagano
njiše na vetru - samo su se kosa i oči jedva malo crneli, a na
jednom prstu skrštenih ruku blistao je prsten kao bledo zlato.
Zaustavih se pred njom i htedoh progovoriti. Ali glas mi zamre u
grudima, iako stvarno nisam više osećao strah. Njene oči se
okretaše k meni; njihov pogled nije izražavao ni tugu ni radost, već
nekakvu beživotnu pažnju. Čekao sam neće li izgovoriti koju reč,
ali je ona ostala nepomična i ćutala, i sve je gledala u mene svojim
mrtvačkim, ukočenim pogledom. Mene opet obuze strah.
„Došao sam!“, uzviknuh naposletku s naporom.
Potmulo i čudno odjeknu moj glas.
„Ja te volim.“, ču se šapat.
„Ti me voliš?“, ponovih zapanjen.
„Prepusti mi se.“, ponovo mi zašušti kao odgovor.
„Da ti se prepustim? Ali, ti si avet - ti nemaš ni tela.“ Čudno
oduševljenje me obuze. „Šta si ti? Dim, vazduh, para? Da ti se
prepustim! Odgovori mi prvo ko si ti? Jesi li živela na zemlji?
Otkuda si se pojavila?“
„Prepusti mi se! Neću ti nikakvo zlo učiniti. Kaži samo dve reči:
uzmi me.“
Ja pogledah u nju. „Šta to ona kaže?“, pomislih. „Šta ovo sve
znači? I kako će me ona to uzeti? Ili da pokušam?“
„Pa, dobro.“, rekoh glasno i neočekivano, kao da me je neko
odostrag gurnuo. „Uzmi me!“
Tek što sam izgovorio te reči, a tajanstvena prilika, s nekim
unutrašnjim smehom, od koga joj za trenutak zadrhta lice, zanjiha
se unapred, ruke joj se rastaviše i ispružiše... Ja htedoh da
odskočim, ali sam već bio u njenoj vlasti. Ona me obuhvati, moje se
telo podiže na pola aršina od zemlje - i mi oboje poletesmo, glatko
i ne suviše brzo nad nepomičnom mokrom travom.

Spočetka mi se vrtelo u glavi - pa nehotice zatvorih oči... Posle

jednog minuta opet ih otvorih. Leteli smo kao ranije. Šuma se nije
videla: pod nama se prostirala ravnica zasejana tamnim pegama.
Na svoje zaprepašćenje, uverih se da smo se podigli na strašnu
visinu.
„Ja sam propao, ja sam u vlasti satane“, kao munja sinu mi u
glavi. Do toga trenutka nije mi ni padala na pamet pomisao o
iskušenju nečiste sile, o mogućnosti propasti. Neprestano smo
jurili, i, kako se činilo, peli se sve više i više.
„Kuda me nosiš?“, promucah naposletku.
„Kuda hoćeš.“, odgovori moja saputnica. Ona se sva priljubi uza
me; lice joj se skoro nasloni na moje lice. Uostalom, jedva sam
osećao njen dodir.
„Spusti me na zemlju, muka mi je na ovoj visini.“
„Dobro, zatvori oči i ne diši.“
Ja poslušah i odmah osetih da padam kao bačen kamen...
Vazduh zafijuka kroz moju kosu. Kad se osvestih, opet smo glatko
leteli nad samom zemljom, tako da smo zakačinjali za vrhove
visokih trava.
„Metni me na noge“, počeh ja. „Kakvo je to zadovoljstvo leteti?
Ja nisam ptica.“
„Ja sam mislila da će ti biti prijatno. Mi nemamo drugog
zanimanja.“
„Mi? A ko ste to vi?“ Odgovora ne bi.
„Ti ne smeš to da mi kažeš?“
Tužan zvuk, kao onaj što me je probudio prve noći, zatreperi u
mojim ušima. Međutim, mi smo se jedva primetno kretali dalje po
vlažnom noćnom vazduhu.
 „Ta pusti me!“, rekoh ja. Moja saputnica se tiho odmače - i ja
osetih da stojim na nogama. Ona stade preda me i opet skrsti ruke.
Ja se umirih i pogledah je u lice: ono je kao i pre izražavalo
pokornu tugu.
„Gde smo mi?“, upitah je. Nisam poznavao mesto oko sebe.
„Daleko od tvoje kuće, ali ti možeš tamo biti za tren oka.“
„A na koji to način? Da se opet poverim tebi?“
„Ja ti nisam učinila zlo i neću ti učiniti. Leteću s tobom do zore,
to je sve. Mogu te odneti kud god zaželiš - u sve krajeve zemlje.
Prepusti mi se! Kaži opet: uzmi me!“
„Pa, dobro... uzmi me!“
Ona se opet priljubi uza me, noge mi se opet odvojiše od zemlje
i mi poletesmo.

VI

„Kuda?“, upita me ona.

„ Pravo, sve pravo.“
„Ali tu je šuma.“
„Podigni se iznad šume - samo lakše.“ Vinusmo se uvis, kao
šljuka kad naleti na brezu - pa opet poletesmo pravo. Umesto
trave, promicali su nam ispod nogu vrhovi drveća. Čudno je bilo
videti šumu odozgo, njena čekinjasta leđa osvetljena mesecom.
Izgledala je kao neka ogromna zaspala zver i pratila nas je širokim,
neprekidnim šuštanjem, nalik na nerazgovetno režanje. Ovde-
onde nailazili smo na koje omanje polje; lepo se crneo s jedne
njene strane zupčast pojas senke... Pokadšto bi dole žalostivo
skičao zec; gore je sova kreštala, takođe žalostivo; vazduh je
mirisao na pečurke, pupoljke, ljutiće; mesečina se prosto razlivala
na sve strane - hladno i oštro; Vlašići su blistali nad samom
glavom. Evo i šuma ostade pozadi; u polju se otegla magličasta
pruga: to teče reka. Poletesmo duž jedne njene obale, nad
žbunovima otežalim i nepomičnim zbog vlage. Talasi u reci čas su
se cakleli plavim sjajem, čas su se valjali tamni i kao zli. Mestimice
se iznad njih dizalo tanko isparenje - i čašice lokvanja, devičanski i
raskošno, belele su se svim svojim rascvetanim krunicama, kao da
su znale da se do njih ne može dopreti. Zaželeh da otkinem jednu
od njih - i, gle, već sam se našao nad samom glatkom površinom
reke... Vlaga mi neprijatno udari u lice čim prekidoh žilavu
stabljiku krupnog cveta. Počesmo preletati s obale na obalu, kao
vivci, koje smo svaki čas budili i za njima jurili. Više puta nam se
dešavalo da naletimo na porodicu divljih pataka, poredanih u
krugu na čistom mestancu među trskom, ali one se nisu micale -
sem ako jedna od njih brzo izvuče vrat ispod krila, pogleda, pa
hitro vrati opet kljun u rastresito perje, a druga slabo krekne i pri
tom joj se celo telo malo zatrese. Poplašismo jednu čaplju: ona se
podiže iz rakitova žbuna, mlatarajući nogama i s tromim naporom
mašući krilima: tom prilikom mi se ona učini doista nalik na
Nemca. Riba nigde nije pljeskala - i ona je spavala. Počeo sam se
navikavati na osećaj letenja, pa sam, čak, nalazio u njemu
prijatnosti: razumeće me svako kome se dešavalo da leti u snu.
Stadoh s velikom pažnjom razgledati čudno stvorenje, čijom
milošću su se meni dešavali ovako neverovatni događaji.

VII

To je bila žena sitnog, neruskog lica. Sivo-beličasto,

poluprovidno, s jedva označenim senkama, ono je podsećalo na
figure na alabasterskoj vazi, iznutra osvetljenoj - i opet mi se učini
poznata.
„Mogu li s tobom govoriti?“, upitah je.
„Govori.“
„Vidim ti prsten na prstu; ti si, znači, živela na zemlji - bila si
udata?“
Zastadoh... Odgovora nema.
„Kako se zoveš - ili, bar, kako si se zvala?“
„Zovi me Elis.“
„Elis! To je englesko ime! Ti si Engleskinja? Ti si me znala
ranije?“
„Nisam.“
 „Pa zašto si se baš meni javila?“
„Ja te volim.“
„I zadovoljna si?“
„Da, mi letimo, ja i ti kružimo po čistom vazduhu.“
„Elis!“, rekoh ja odjednom, „Ti si možda zločinačka, osuđena
duša?“
Glava moje saputnice se naže.
„Ne razumem te.“, šapnu ona.
„Zaklinjem te bogom...“, počeh ja.
„Šta to govoriš?“, reče ona u nedoumici. „Ne razumem.“ Učini mi
se da se njena ruka, koja je stajala kao hladan pojas oko moga
struka, polako pomeri...
„Ne boj se“, progovori Elis, „ne boj se, mili moj!“ Njeno lice se
okrete i primače mome licu... Osetih na svojim usnama neki čudan
osećaj, kao dodir tanke i meke žaoke... Tako se lepe bezopasne
pijavice.

VIII

Pogledah dole. Opet smo uspeli da se podignemo dosta visoko.

Preletali smo iznad nepoznate mi oreske varoši, koja se prostirala
na padini širokog brega. Crkve su se uzdizale nad tamnom masom
drvenih krovova, voćnjaka; dugačak most se crneo na okuci reke;
sve je ćutalo pod pritiskom sna. Kubeta i krstovi, izgledalo je, kao
da sijaju nemilim sjajem; ćutke su štrcali visoki bunarski đermovi
pored okruglih kapa rakita; beličast drum kao uzana strela nemo
se upijao u jedan kraj varoši - i nemo izbijao na suprotnom kraju u
sumračni prostor jednolikih polja.
„Kakva je to varoš?“, upitah ja. „.. sov.“
„... sov u... skoj gubemiji?“
„Da.“
„Ala sam daleko od kuće!“
„Za nas nema daljine.“
 „Zbilja?“ Iznenada mi sinu u glavi smela misao. „Nosi me onda u
Južnu Ameriku!“
„U Ameriku ne mogu. Tamo je sad dan.“
„A ja i ti smo noćne ptice. Pa onda kuda bilo, kud možeš, samo
što dalje.“
„Zatvori oči i ne diši.“, odgovori Elis, i mi poletesmo brzo kao
oluja. S potresnim šumom prodirao mi je vetar u uši.
Zaustavismo se, ali šum nije prestajao. Naprotiv: on se
pretvorio u neko strašno urlanje, u gromku tutnjavu...
„Sad možeš otvoriti oči.“, reče Elis.

IX

Ja poslušah... Bože moj, gde sam ja?

Nad glavom se puše teški oblaci; oni se guraju, oni jure, kao
stado zlobnih čudovišta... a tamo dole drugo čudovište: razjareno,
upravo razjareno more. Bela pena grčevito svetluca i ključa u
njemu čitavim brdima - i, podižući čupave talase, sa surovim
grohotom bije o ogromnu stenu, crnu kao katran. Urlanje bure,
ledeni dah uskolebanog bezdana, teško udaranje mora o obalu, pri
čemu se s vremena na vreme čuje nešto nalik na jauk, na daleki
topovski pucanj, na zvuk zvona - razdiruća škripa i čegrtanje
obalskog šljunka, iznenadno kreštanje nevidljivog galeba, na
mutnom horizontu kolebljivi kostur lađe - svuda smrt i užas...
Meni se u glavi poče vrteti, pa opet zatvorih oči, obamirući...
„Šta je to? Gde smo mi?“
„Na južnoj obali ostrva Vajt, pred stenom Blakgant, gde se tako
često razbijaju lađe.“, reče Elis, ovog puta naročito razgovetno i,
kako mi se učinilo, ne bez zluradosti...
„Nosi me dalje, dalje odavde... kući, kući!“ Ja se sav skupih,
stisnuh lice rukama... osetih da jurimo još brže nego malopre;
vetar više nije urlao i zviždao. On je fijukao kroz moju kosu, kroz
moje odelo... oduzimao mi dah...
„Stani na noge.“, odjeknu Elisin glas. Pokušavao sam da
zagospodarim sobom, svojom svešću... Osećao sam pod nogama
zemlju i ništa nisam čuo, kao da je sve unaokolo izumrlo... samo je
u slepoočnicama nejednako udarala krv i sa slabim unutarnjim
zveketom, neprestano mi se vrtelo u glavi. Ispravih se i otvorih oči.

Nalazili smo se na nasipu moga ribnjaka. Pravo preda mnom,

kroz oštro lišće rakite, videla se njegova široka površina, sa ovde-
onde podignutim pramenovima lake magle. Nadesno se nejasno
svetlucalo ražano polje; nalevo se dizalo drveće u parku, dugačko,
nepomično i kao vlažno... Jutro je već dahnulo na njega. Po čistom
sivom nebu otegla se dva-tri kosa oblačka, kao pruge dima;
izgledali su žućkasti; prvi slab odsjaj zore padao je na njih. Bog zna
zašto, oko još nije moglo razlikovati na pobelelom horizontu ono
mesto gde je ona trebalo da se javi. Zvezde su se gasile; još se ništa
nije micalo, mada se sve već budilo u čarobnoj tišini jutarnjeg
sutona.
„Jutro, evo jutra!“, uzviknu nad samim mojim uhom Elis.
„Zbogom! Do sutra!“
Ja se okretoh... Odvojivši se malo od zemlje, ona je plivala pored
mene - i odjednom podiže obe ruke nad glavom. Ta glava, i ruke, i
ramena za časak planuše telesnom, toplom bojom; u tamnim
očima zadrhtaše žive iskre; osmeh pun potajne strasti pojavi se na
porumenelim usnama... Preda mnom se iznenada pojavi divna
žena; ali, kao da pada u nesvest, ona se odmah preturi unazad i
rasplinu kao para. Ja ostadoh nepomičan.
Kad se povratih i pogledah oko sebe, učini mi se da telesna,
bledoružičasta boja što je preletela preko figure moje aveti još se
nikako nije gubila, već me je, razlivena po vazduhu, okružavala...
To se zora rađala. Odjednom osetih krajnji umor i pođoh kući.
Prolazeći pored živinarnika, čuh prvo jutarnje ćeretanje guščića
(pre njih nijedna ptica se ne budi); duž krova, na kraju svake
slemenjače sedela je po jedna čavka - i sve su se one brižljivo i
ćuteći čistile, jasno se ocrtavajući na mlečnom nebu. Pokadšto su
se najedanput sve podizale i, letevši malo, opet padale jedna pored
druge, bez krika... Iz obližnje šume dvaput se začu promuklo
jutarnje kreštanje tetreba, koji tek što je sleteo u rosnu travu
proraslu jagodama... S lakom drhtavicom u telu dokoturah se do
postelje i brzo zaspah čvrstim snom.

XI

Iduće noći, kad sam stao prilaziti starom hrastu, Elis mi polete u
susret kao poznaniku. Nisam je se bojao kao juče, skoro sam joj se
obradovao; čak se nisam trudio da razumem šta se sa mnom
zbiva: samo sam želeo leteti što dalje, po zanimljivim mestima.
Elisina ruka se opet obavi oko mene - i mi opet poletesmo.
„Pođimo u Italiju“, šapnuh joj na uho.
„Kud god hoćeš, mili moj.“, odgovori ona svečano i tiho, pa mi
isto tako okrete svoje lice. Ono mi se učini ne tako providno kao
sinoć; učini mi se ženstvenije i ozbiljnije. Ono me podseti na ono
divno stvorenje što je promaklo preda mnom u zoru na rastanku.
„Ova noć je velika noć.“, nastavi Elis. „Ona dolazi retko - kad
sedam puta trinaest...“
Tu ne dočuh nekoliko reči.
„Sad se može videti ono što je u drugo vreme skriveno.“
„Elis!“, počeh je preklinjati, „Pa ko si ti? Reci mi naposletku.“
Ona, ćuteći, podiže svoju dugu belu ruku.
Na tamnom nebu, tamo kuda pokaza njen prst, između sitnih
zvezda, sijala se kometa kao crvena crta.
„Kako da te razumem“, počeh ja. „ti letiš međ ljudima, kao što
ona kometa leti među planetama i suncem... i zašto?“
Ali se Elisina ruka iznenada nadnese nad moje oči... Kao da me
bela magla iz vlažne doline zapahnu...
„U Italiju, u Italiju!“, začu se njen šapat. „Ova noć je velika noć.“

XII

Magla se pred mojim očima raziđe i ja spazih pod sobom

beskrajnu ravnicu. Ali već po samom dodiru toplog i mekog
vazduha po mojim obrazima, mogao sam poznati da nisam u
Rusiji; pa i ta ravnica nije ličila na naše ruske ravnice. To je bio
ogroman nejasan prostor, po svemu sudeći neobrastao travom i
pust; ovde-onde, na celom tom prostranstvu, blistaju stajaće vode,
kao mali odlomci ogledala; u daljini nerazgovetno se vidi more,
koje se ne čuje, niti se kreće. Krupne zvezde sjaje se između velikih
lepih oblaka; svuda se čuju trileri hiljadu glasova, neprestano, a
ipak ne odveć glasno. Čudna je bila ta oštra i dremljiva buka, taj
noćni glas pustinje.
„Pontijske močvare“, progovori Elis. „Čuješ li žabe? Osećaš li
miris vlage?“
„Pontijske močvare?“, ponovih ja, i osetih kako me obuze
veličanstvena tuga. „Ali zašto si me donela ovamo, u ovaj tužni
zabačeni kraj? Bolje odletimo u Rim „
„Rim je blizu“, odgovori Elis, „spremi se.“
Spustismo se i poletesmo pored starinskog latinskog puta. Bivo
lagano podiže iz glibavog mulja svoju čupavu, čudovišnu glavu, s
kratkim pramenovima čekinje između krivih zabačenih rogova. On
koso pogleda beonjačama besmislenih i zlobnih očiju i teško frknu
mokrim nozdrvama, kao da nas je osetio.
„Rim, Rim je blizu...“, šaptala je Elis. „Gledaj, gledaj napred...“
Ja podigoh oči.
Šta se to crni na ivici noćnog neba? Da li su to luci ogromnog
mosta? Nad kakvom rekom on stoji? Zašto je prekinut na nekim
mestima? Ne, to nije most, to je starinski vodovod. Unaokolo je
sveta zemlja Kampanja, a tamo u daljini Albanske planine i njihovi
vrhovi. Seda leđa starinskog vodovoda slabo blistaju pod zracima
meseca koji tek što se rodio...
Mi se iznenada vinusmo, pa smo lebdeli u vazduhu pred
usamljenom razvalinom. Niko ne bi mogao reći šta je to bilo ranije:
grobnica, dvorac, kula... Crni bršljan obavijao se oko nje cele,
svojom mrtvom snagom, a dole se otvarao, kao zev, polurazrušeni
svod. Težak zadah podruma udarao mi je u lice od te gomile
sitnog, tesno priljubljenog kamena, s kojeg je odavno spala
granitna obloga zida.
 „Ovde“, progovori Elis i podiže ruku, „ovde! Izgovori glasno, tri
puta uzastopce, ime velikog Rimljanina.“
„Šta će se dogoditi?“
„Videćeš.“
Ja se zamislih.
„Divus Gaius Iulius Caesar!12„ uzviknuh najedanput; „Divus
Gaius Iulius Caesar!“, ponovih otegnuto. „Caesar!“

XIII

Još se poslednji zvuk moga glasa nije bio izgubio, a učini mi se

da čujem...
Teško mi je reći šta upravo. Isprva sam čuo nejasan, za uho
jedva čujan zvuk trube i pljeskanja, koji se beskrajno ponavljao.
Izgledalo je kao da se negde strašno daleko, u nekoj dubini bez
dna, iznenada zatalasala bezbrojna gomila, pa se diže, diže,
uznemirujući se i dovikujući se jedva čujno, kao kroz san, kroz
mnogovekovni san koji davi. Zatim vazduh zastruja i potamne nad
razvalinama... Počeše mi se priviđati senke, milijarde senki,
milioni kontura, čas zaokrugljenih kao šlemovi, čas izduženih kao
koplja; mesečina se drobila u trenutne plavkaste varnice nad tim
kopljima i šlemovima - i sva ta armija, ta gomila, hrlila je sve bliže i
bliže, rasla, njihala se napregnuto... Neiskazan napor, napor
dovoljan da podigne ceo svet, osećao se u njoj; ali se nijedan lik
nije jasno ocrtavao... Najedared mi se pričini kao da se drhtaj
pronese unaokolo, kao da se odbiše i rastaviše nekakvi ogromni
talasi... „Caesar, Caesar ventil13.”, zašumeše glasovi kao lišće u šumi
na koju je iznenada naletela oluja... Razleže se potmuo udar - i
glava, bleda, stroga, s lovorovim vencem, oborenih očnih kapaka,
glava imperatorova, stade se lagano izdizati iznad razvalina...
U ljudskom jeziku nema reči kojima bi se mogao iskazati užas
koji je stegao moje srce. Činilo mi se da, kad bi ta glava otvorila
svoje oči, otvorila svoje usne, ja bih odmah umro.

12 Božanski Gaj Julije Cezar. – prim.prir.

13 Cezar, Cezar ide. – Prim. prir.
 „Elis!“, jeknuh, „Ja neću, ne mogu, ne treba mi Rim, grubi, grozni
Rim... Dalje, dalje odavde!“
„Malodušni“, šapnu ona, i mi poletesmo. Uspeh još da čujem za
sobom gvozdeni, ovoga puta gromoviti, uzvik legiona... zatim sve
potamne.

XIV

„Pogledaj“, reče mi Elis, „pa se smiri.“

Ja poslušah i, sećam se, prvi moj utisak bio je toliko prijatan da
sam mogao samo uzdahnuti. Nekakva gotska, srebrnomeka - da li
svetlost ili magla - obuhvatala me je sa svih strana. Spočetka
nisam ništa razlikovao: zaslepila me je ta plavetna svetlost - ali gle,
malo-pomalo, počeše se pomaljati konture divnih brda, šuma;
poda mnom puklo jezero, sa zvezdama koje trepere u dubini, s
ljupkim mumlanjem talasa koji udaraju o obalu. Miris pomorandži
obli me kao talas - i zajedno s njim, i isto kao talas, dopreše jaki,
čisti zvuci mladog ženskog glasa. Taj miris, ti zvuci prosto me
povukoše dole - i ja se počeh spuštati... spuštati se k raskošnom
mramornom dvorcu, koji se prijatno beleo u čempresovoj šumici.
Zvuci su se lili kroz njegove širom otvorene prozore; talasi jezera,
posutog cvetnom prašinom, pljuskali su o njegove zidove - a
sasvim prema njemu dizalo se iz nedara vode visoko, okruglo
ostrvo, sve kao obučeno u tamno zelenilo pomorandži i lovora, sve
zaliveno sjajnim isparenjem, sve posejano statuama, vitkim
kolonama, porticama hramova...
„Isola Bella!“ prozbori Elis. „Lago Maggiore...”
Ja rekoh samo: „A!“ i nastavih spuštanje. Ženski glas se sve jače,
sve jasnije čuo u dvorcu; vuklo me je nešto neodoljivo k njemu...
htedoh da zagledam u lice pevačice što takvim zvucima oglašava
takvu noć. Mi se zaustavismo pred prozorom.
Nasred sobe, nameštene po pompejskom ukusu i koja je više
ličila na starinski stan nego na najnoviju salu, sedela je za
klavirom mlada žena, okružena grčkim vajarskim radovima,
etrurskim vazama, retkim ukrasnim biljem, skupocenim
tkaninama, osvetljena odozgo mekim zracima dveju lampi
zatvorenih u kristalne kugle. Zabacivši malo glavu i upola
zatvorivši oči, ona je pevala italijansku ariju; pevala je i smešila se,
i u isto vreme njene crte su izražavale ozbiljnost, čak strogost...
znak potpunog uživanja! Ona se smešila... i Praksitelov faun, len,
mlad kao i ona, pohotljiv, izgledalo je da se takođe smeši na nju iza
ugla, iza grana oleandra, kroz tanki dim što se dizao iz bronzane
kadionice na starinskom tronošcu. Lepotica je bila sama. Očaran
zvucima, lepotom, bleskom i prijatnim mirisom noći, potresen
duboko u srcu prizorom te mlade, mirne, svetle sreće, sasvim sam
bio zaboravio na svoju saputnicu, zaboravio kako sam čudnovato
postao svedok toga udaljenog, toga tuđeg mi života - i već htedoh
da stanem na prozor, htedoh da otpočnem razgovor...
Celo mi telo zadrhta od silnog udara - kao da sam se dotakao
lajdenske boce. Obazrem se... Lice Elisino bilo je, pored sve svoje
prozračnosti, mračno i strašno; u njenim iznenada otvorenim
očima mutno se svetlela zloba...
„Dalje!“, šapnu ona besno, i opet vihor i mrak, i vrtoglavica...
Samo, ovog puta mi osta u ušima, ne uzvik legiona već glas
pevačice, prekinut na visokoj noti...
Zaustavismo se. Visoka nota, ona ista nota jednako je zvonila i
nije prestajala zvoniti, mada sam osećao sasvim drugi vazduh,
drugi miris...
K meni je dolazila okrepljujuća svežina, kao od velike reke, i
mirisalo je seno, dim, konoplja. Za otegnutom notom dolazila je
druga, zatim treća, ali s takvom nesumnjivom nijansom, s tako
poznatim, milim prelivom da smesta rekoh samom sebi: „Ovo Rus
peva rusku pesmu“ i u istom trenutku mi sve unaokolo postade
jasno.

XV

Bili smo nad ravnom obalom. Levo su se pružale, gubile u

beskraj, pokošene livade, pune golemih plastova; nadesno, tako
isto u beskraj, gubila se glatka površina velike, nabujale reke.
Nedaleko od velike obale, tamne barke lagano su se njihale na
kotvama, mičući polako šiljcima svojih katarki kao kažiprstima. S
jedne od tih barki dopirali su do mene zvuci jakog glasa, i na njoj
je gorela svetlost, drhteći i ljuljajući se na vodi svojim dugačkim,
crvenim odbleskom. Ovde-onde, i na reci i u njivama, nejasno oku
- da li je blizu ili daleko - svetlucale su druge svetlosti; one bi
as škiljile,
as se isticale kao zrakaste, krupne ta
ke; bezbrojni zrikavci su neprestano zrikali, ništa manje glasno
od žaba iz pontijskih mo
vara - i pod bezobli
nim, ali nisko nadnetim, tamnim nebom pokadšto su kreštale
nepoznate ptice.
„Mi smo u Rusiji?“, upitah Elis.
„To je Volga.“, odgovori ona.
Poletesmo pored obale.
„Zašto si me istrgla odande, iz onog divnog kraja?“, počeh ja. „Je
li ti bilo krivo, šta li? Da se nije ljubomora probudila u tebi?“
Elisine usne jedva zadrhtaše, i u očima opet blesnu pretnja... Ali
joj se celo lice opet smesta skameni.
„Hoću kući.“, progovorih ja.
„Pričekaj, pričekaj“, odgovori Elis. „Ova noć je velika noć. Ona se
neće skoro vratiti. Možeš biti svedok... Pričekaj.“
I mi odjednom počesmo leteti preko Volge, ukoso, nad samom
vodom, nisko i isprekidano, kao lastavice pred nepogodu. Široki
talasi teško su žuborili pod nama, oštar rečni vetar šibao nas je
svojim hladnim, moćnim krilom... visoka desna obala uskoro se
poče uzdizati pred nama u polutami. Pojaviše se strma brda s
velikim raselinama. Približismo im se.
„Vikni: Marš na kljun lađe!“, šapnu mi Elis.
Ja se setih užasa koji me bio obuzeo pri pojavi rimskih fantoma,
osećao sam umor i neku čudnu tugu, kao da se srce u meni topilo -
ne htedoh izgovoriti zlokobne reči, unapred sam znao da će se kao
odgovor na njih pojaviti, kao u Vučjoj Dolini Frajšica, nešto
čudnovato - ali mi se usne otvoriše i protiv volje, i ja povikah,
takođe protiv volje, slabim, usiljenim glasom: „Marš na kljun lađe!“
 XVI

Ispočetka je sve ostalo nemo, kao i pred rimskom razvalinom -

ali se najedared, pored samog mog uha, začu lađarski smeh - i
nešto s jaukom pade u vodu i poče grcati... Pogledam: nigde se
niko nije video - ali se sa obale odbi eho - i najednom i sa svih
strana podiže se zaglušna galama. Čega sve nije bilo u tom haosu
zvukova: vika i vriska, pomamna psovka i kikot, kikot više od
svega, udarci vesala i sekira, praska kao kad se razvaljuju vrata i
sanduci, škripa konopaca i točkova, i konjski galop, zvonjenje na
uzbunu i zveket lanaca, brujanje i rika požara, pijane pesme i brzo
izgovorene reči uz škrgut, neutešni plač, žalostivo, očajno moljenje
- i zapovednički usklici, predsmrtni ropac i smelo zviždanje, graja i
tupkanje igrača... „Udri! Vešaj! Davi! Seci! Svojski! Svojski! Tako!
Ne žali!“ - čulo se jasno, čulo se čak isprekidano disanje zaduvanih
ljudi - a međutim, unaokolo, dokle je oko dopiralo, ništa se nije
pokazivalo, ništa se nije menjalo: reka se valjala, tajanstveno,
skoro sumorno; sama obala izgledala je još više pusta i divlja - i to
je sve.
Ja se obratih Elisi, ali ona metnu prst na usne...
„Stepan Timofejič! Stepan Timofejič ide!“, zabruja unaokolo.
„Ide naš otac, ataman naš, naš hranilac!“ Ja i dalje ništa nisam
video, ali mi se neočekivano učini kao da neko ogromno telo ide na
mene... „Frolka! Gde si, pseto?“, zagrme strašan glas. „Pali sa svih
strana - ta pod sekire ih, beloručiće!“
Osećao sam na sebi dah bliskog plamena, gorak gar dima - i u
isto vreme nešto toplo, kao krv, briznu mi u lice i po rukama...
Divlji kikot odjeknu oko mene.
Ja izgubih svest - a kad se osvestih, Elis i ja smo tiho klizili duž
poznate ivice moje šume, pravo k starom hrastu...
„Vidiš li ovu stazu“, reče mi Elis, „onamo gde mesec mutno sija i
gde su obesile glave dve breze?... Hoćeš onamo?“
Ali ja sam se osećao toliko izlomljen i iznuren da sam kao
odgovor mogao samo reći:
 „Kući... kući...“
„Kod kuće si.“, odgovori Elis.
Ja sam zaista stajao pred samim vratima svoje kuće - sam. Elis
je iščezla. Pas mi priđe, podozrivo me pogleda - pa urličući pobeže
od mene.
S mukom se dovukoh do kreveta i zaspah, ne skidajući se.

XVII

Sutradan me je glava bolela, te sam jedva micao nogama; ali ja

nisam obraćao pažnju na svoje telesno rastrojstvo, grizlo me je
kajanje, jed me gušio.
Bio sam do krajnosti nezadovoljan samim sobom. „Malodušni! -
neprestano sam ponavljao - pa Elis ima pravo. Čega sam se
uplašio, zaista se nisam koristio prilikom?... Mogao sam videti
samog Cezara - a premro sam od straha, vrisnuo sam, okrenuo
sam glavu kao dete od pruta. A Ražin -- to je druga stvar. Kao
plemić i zemljovlasnik... Uostalom, čega sam se i tu, u stvari,
uplašio? Malodušni, malodušni!“
„Ama da li ja to ne sanjam?“, upitah se naposletku. Pozovem
ekonomku.
„Marfa, u koliko sati sam sinoć legao u postelju - ne sećaš se?“
„A ko to zna, hranioče... Biće dockan. U sumrak si izišao iz kuće;
a u spavaćoj sobi si potpeticama posle ponoći lupao. Pred samo
jutro - da. Tako isto i prekjuče. Biće da imaš neku veliku brigu!“
„Ehe-he!“, pomislih ja. „Znači da je letenje izvan svake sumnje.“
„Dobro, a u licu kakav sam danas?“, dodadoh glasno.
„U licu veliš? Daj da vidim. Opao si malo. Pa i bled si mi,
hranioče; ama nemaš ni kapi krvi u licu.“
Mene malo štrecnu u srcu... Otpustih Marfu.
„Pa ovako, bogami, mogu i umreti, ili poludeti“, razmišljao sam,
sedeći zamišljen pod prozorom. „Treba sve ovo prekinuti. Ovo je
opasno. Gle kako i srce nekako čudnovato kuca. A kad letim, sve
mi se čini da ga neko sisa, ili kao da nešto iz njega kaplje - kao ono
u proleće sok iz breze, ako se u nju zabode sekira. A ipak mi je žao.
Pa i Elis... Ona se igra sa mnom kao mačka s mišem... a, uostalom,
teško da mi želi zla. Predaću joj se poslednji put - nagledaću se - a
posle... Ali ako ona pije moju krv? To je strašno. Pored toga, tako
brzo kretanje mora biti da je škodljivo; kažu da je i u Engleskoj na
železnicama zabranjeno ići brže od 120 vrsta na sat...“
Tako sam razmišljao - ali posle devet sati uveče već sam stajao
pred starim hrastom.

XVIII

Noć je bila hladna, tamna, siva; vazduh je mirisao na kišu.

Začudih se kad nikog ne nađoh pod hrastom; prolazio sam
nekoliko puta unaokolo, dolazio do ivice šume, vraćao se, pažljivo
zagledao u pomrčinu... Sve je bilo pusto. Pričekah malo, zatim
nekoliko puta uzastopce izgovorih ime Elis, sve jače i jače... ali se
ona nije pojavljivala. Obuze me tuga, skoro me zabole; ranije moje
plašnje nestade; nisam se mogao pomiriti s mišlju da mi se moja
saputnica više neće vratiti.
„Elis! Elis! Ta dođi! Zar nećeš doći?“, viknuh poslednji put.
Gavran, koga moj glas probudi, iznenada poče petljati nešto na
vrhu obližnjeg drveta, pa, zaplićući se u granje, poče lupati
krilima... Ali se Elis nije pojavljivala.
Oborivši glavu, uputim se kući. Ispred mene su se već crnele
rakite na bedemu ribnjaka, i svetlost na prozoru moje sobe sinu
između jabuka u bašti, sinu pa se sakri, kao oko čoveka koji bi me
vrebao - kad se odjednom iza mene začu tanak zvižduk vazduha
koji je nešto brzo seklo, i nešto me odjednom poduhvati odozdo
nagore: tako kobac poduhvata kandžom, hvata prepelicu... To je
Elis na mene naletela. Ja osetih njen obraz na svom obrazu, prsten
njene ruke oko svoga tela - i kao oštra stud zabi mi se u uho njen
šapat: „Evo me“. Ja se i uplaših i obradovah u isto vreme... Leteli
smo nisko iznad zemlje.
„Ti danas nisi htela doći?“, progovorih ja.
„A ti si me se zaželeo? Ti me voliš? O, ti si moj!“
 Poslednje reči Elisine me zbuniše... Nisam znao šta da kažem.
„Zadržali su me“, nastavi ona, „vrebali su me.“
„Ko te je mogao zadržati?“
„Kuda želiš?“, upita Elis, ne odgovarajući, po običaju, na moje
pitanje.
„Ponesi me u Italiju, na ono jezero - sećaš li se?“
Elis se malo odmače i odrečno odmahnu glagom. Tad prvi put
primetih da više nije providna. I lice kao da joj je dobilo boju; po
njegovoj maglovitoj belini razlivala se rumen. Zagledah joj se u
oči... pa mi bi strašno: u tim očima se nešto micalo - laganim,
neprekidnim i zlokobnim pokretom savijene i ukočene zmije koju
počinje grejati sunce.
„Elis!“, uzviknuh ja, „Ko si ti? Ta reci mi, ko si?“
Elis samo sleže ramenima.
Ja se počeh ljutiti... zaželeh da joj se osvetim - i odjednom mi
pade na pamet misao da joj kažem da me prenese u Pariz. - „Tu ćeš
već imati zašto biti ljubomorna“, pomislih.
„Elis!“, rekoh glasno, „Ti se ne bojiš velikih varoši, na primer,
Pariza?“
„Ne bojim.“
„Ne bojiš? Čak ni onih mesta gde je tako svetlo, kao na
bulevarima?“
„To nije dnevna svetlost.“
„Vrlo dobro; onda me odmah nosi na Italijanski bulevar.“
Elis mi baci na glavu kraj svoga dugačkog obešenog rukava.
Mene odmah obuhvati neka bela magla, sa uspavljujućim mirisom
maka. Začas svega nestade: svake svetlosti, svakog zvuka, skoro i
same svesti. Ostao je jedino osećaj života - pa i on nije bio prijatan.
Iznenada nestade magle; Elis skide rukav s moje glave i ja videh
pred sobom hrpu građevina, punu sjaja, pokreta, buke... Ugledah
Pariz...

XIX
 Ja sam ranije bivao u Parizu, pa zato, odmah, poznadoh mesto
kojem je letela Elis. To je bio Tiljerijski park, sa svojim starim
kestenovima, gvozdenim rešetkama, tvrđavskim rovom i zuavima
zverskog izgleda na straži. Prošavši dvorac, prošavši crkvu sv.
Roka, na čijim je stepenicama prvi Napoleon prvi put prolio
francusku krv, zaustavismo se visoko nad Italijanskim bulevarom,
gde je treći Napoleon učinio to isto, i s istim uspehom. Gomile
naroda, mladi i stari kicoši, ljudi u bluzama, žene u raskošnim
haljinama, gurali su se po trotoarima: restorani i kafane sve u
zlatu gorele su u svetlosti; omnibusi, kola svih vrsta i oblika
promicala su bulevarima; sve je prosto vrilo, sve je sijalo, sve,
kuda god pogledaš... Ali, čudna stvar, meni se nije ostavljala moja
čista, mračna vazdušna visina, nije mi se približavalo tom
ljudskom mravinjaku. Izgledalo je da se otuda podiže vruće, teško,
crveno isparenje, i mirišljavo i smrdljivo: odveć mnogo života se
tamo zbilo u jednu gomilu. Ja sam se kolebao... Ali evo iznenada
doleće do mene glas ulične lorete, oštar kao zvuk gvozdenih
poluga; kao bezobrazan jezik, taj glas prodre, bocnu me kao žaoka
gmizavca. Odmah mi izađoše pred oči kameno, lakomo pariško lice
ispalih jabučica, kajišarske oči, belilo, rumenilo, kosa i buket
veštačkog cveća jakih boja pod šiljatim šeširom, sastrugani nokti
nalik na kandže, ružan krinolin... Isto tako izađe mi pred oči i naš
stepski čovek koji kaska sitnim korakom za lutkom koja se
prodaje... Zamislih kako se on, zbunjen do grubosti i silom
izgovarajući francuski, trudi da podražava manire Vefurovih
garsona, krešti, ulizuje se, uvija - pa mi dođe mrsko.
„Ne“, pomislih, „ovde Elis neće imati zašto da bude
ljubomorna“..
Međutim, primetih da smo se malo-pomalo počeli spuštati...
Pariz nam se dizao u susret sa svom svojom bukom i dimom...
„Stani!“, obratih se Elis. „Zar tebi nije ovde zagušljivo, zar ti nije
teško?“
„Ti si me sam molio da te prenesem ovamo.“
„Pogrešio sam, uzimam reč natrag. Nosi me dalje odavde Elis,
molim te.“ Kako da ne: eno i knez Kuljmametov gega po bulevaru; i
njegov prijatelj, Serž Varaksin, maše mu rukom i viče: „Ivane
Stepaniču, alon supe,14 brže, že angaže15 samu Rigolboš!“ Nosi me
dalje od ovih mabila i mezondore, od gandena i biša, od džokej-
kluba i Figaroa, od obrijanih vojničkih čela i uglađenih kasarni, od
seržandevila s espanjolkama i čaša mutnog apsinta, od igrača
domina po kafanama i igrača na berzi, od crvenih lenti u rupici
redengota i gornjeg kaputa, od gospodina de-Foa, pronalazača
„specijalnosti brakova“, i besplatnih konsultacija d-ra Šarla Albera,
od liberalnih predavanja i režimskih brošura, od pariških
komedija i pariških opera, od pariških viceva i pariške
neotesanosti... „Dalje, dalje, dalje!“
„Pogledaj dole“, odgovori mi Elis, „nisi više nad Parizom.“
Ja oborih oči... Doista. Tamna ravnica, ovde-onde presečena
beličastim prugama puta, brzo je jurila ispod nas, i samo pozadi,
na horizontu, kao rumenilo ogromnog požara, izbijao je uvis širok
odsjaj bezbrojnih svetlosti svetske prestonice.

XX

Opet mi pade veo na oči... Opet izgubih svest. Veo se najzad

razvuče.
Šta je to onamo dole? Kakav je ono park s alejama striženih lipa,
s odvojenim jelama u obliku amrela, s porticama i hramovima po
pompadurskom ukusu, sa statuama satira i nimfi Bernikijeve
škole, s rokoko tritonima na sredini krivih ribnjaka, okruženih
niskom ogradom od pocrnelog mramora? Da to nije Versaj? Ne,
nije Versaj. Omanji dvorac, takođe rokoko, izviruje iza gomile
kudravih hrastova. Mesec nejasno sija, omotan parom, a po zemlji
kao da se rasprostro vrlo tanak dim. Oko ne može da razazna šta
je to: mesečeva svetlost ili magla? Eno na jednom jezeru spava
labud: njegova dugačka leđa se bele kao stepski sneg stegnut
mrazom, a onamo svici sijaju kao dijamanti u plavičastoj tami, kod
podnožja statua.

14 Allone souper – Hajdemo na večeru. – Prim. prir.

15 J'ai engagé
 „Mi smo pored Manhajma“, progovori Elis, „ovo je Švecingenski
park.“
„Pa to smo mi u Nemačkoj“, pomislih ja, pa počeh osluškivati.
Svuda je bila tišina; samo negde usamljeno i nevidljivo šumeo je i
žuborio mlaz vode pri padu. Činilo se da ponavlja sve iste reči: „Da,
da, da, svagda, da“. I najedanput mi se pričini kao da samom
sredinom jedne od aleja, između zidova postriženog zelenila,
dajući kicoški ruku dami s napudrovanom frizurom i u šarenom
robronu, stupa na crvenim potpeticama kavaljer u zlatnom
kaftanu i s čipkastim manžetnama, s lakom čeličnom špadom o
bedru.. „Čudna, bleda lica... Hoću da pogledam u njih... ali već svega
nestaje, samo i dalje žubori voda.“
„To snovi lutaju“, šapnu Elis, „juče se moglo videti mnogo...
mnogo. Danas i snovi beže od ljudskog oka. Napred! Napred!“
Podigosmo se uvis i poletesmo dalje. Tako je lak i ravan bio naš let
da se činilo kao da se ne krećemo mi, već da se, naprotiv, sve kreće
nama u susret. Pojaviše se brda, tamna, talasasta, pokrivena
šumom; ona izrastaše i zaploviše prema nama... Evo već protiču
ispod nas, sa svim svojim krivinama, klancima, uskim lukama, s
vatrenim tačkama u zaspalim seocima na brzim potocima na dnu
dolina; a napred opet izrastaju i plove druga brda... Mi smo u
nedrima Švarcvalda.
Brda, neprestano brda... i šuma, divna, stara, moćna šuma.
Noćno nebo je vedro: mogu da poznam svaku vrstu drveta;
naročito veličanstvene bele jele, s njihovim belim, pravim
stablima. Ovde-onde, na krajevima šuma, vide se divokoze;
graciozno i oprezno stoje one na svojim tankim nožicama i
osluškuju, iskrivivši divno glave i načuljivši velike uši, nalik na
trube. Razvalina kule tužno i slepo ističe s vrha gole litice svoje
upola srušene zupce; iznad starog, zaboravljenog kamenja samo
svetluca zlatna zvezdica. Iz malog, skoro crnog jezera diže se, kao
tajanstvena žalba, kreket malenih žaba. Pričinjavaju mi se drugi
zvuci, dugački, malaksali, nalik na zvuke Eolove harfe... Evo je,
zemlja legendi! Onaj isti tanki mesečev dim koji me iznenadio u
Švecingenu razliven je ovde svuda, i što se dalje šire brda, tim je
gušći taj dim. Nabrojio sam pet, šest, deset različnih tonova
različnih slojeva senke po planinskim terasama, a iznad sve te
neme raznolikosti zamišljeno caruje mesec. Vazduh struji meko i
lako. I meni je samom lako i osećam se nekako uzvišeno spokojan i
tužan...
„Elis, ti treba da voliš ovaj kraj!“
„Ja ništa ne volim.“
„Kako to? A mene?“
„Da... tebe!“, odgovara ona ravnodušno.
Čini mi se da njena ruka jače nego pre obvija moj stas.
„Napred! Napred!“, veli Elis s nekim hladnim zanosom.
„Napred!“, ponavljam ja.

XXI

Nad nama se iznenada začu jak, zvonak krik koji se preliva i

odmah se ponovi već malo napred.
„To zadocneli ždralovi lete k vama, na sever“, reče Elis, „hoćeš
da im se pridružiš?“
„Da, da! Podigni me k njima.“
Mi se vinusmo i za tren oka nađosmo se naporedo sa jatom
ždralova u letu.
Krupne, lepe ptice (bilo ih je svega trideset) letele su u obliku
trougla, mašući oštro i retko ispupčenim krilima. Ispruživši kruto
glavu i noge, isturivši čvrsto grudi, oni su jurili neobuzdano i tako
brzo da je vazduh zviždao oko njih. Čudno je bilo videti na takvoj
visini, u takvoj daljini od svega život, takav vatren, snažan život,
takvu nesalomivu volju. Sekući pobedonosno, bez prestanka,
prostor, ždralovi su se pokadšto dozivali s drugom na čelu,
predvodnikom, i bilo je nešto ponosito, ozbiljno, nešto nesalomivo
pouzdano u tom glasnom kliktanju, u tom razgovoru pod
oblacima. „Doletećemo, vala, iako je teško“, kao da su govorili,
hrabreći jedan drugog. I tada mi pade na pamet da takvih ljudi kao
te ptice u Rusiji - kakvoj Rusiji! - u celom svetu, ima malo.
 „Sad letimo u Rusiju.“, reče Elis. Već, ne prvi put, mogao sam
opaziti da ona skoro uvek zna o čemu ja mislim. „Hoćeš da se
vratimo?“
„Da se vratimo... ili ne? Bio sam u Parizu, nosi me u Petrograd.“
„Sad?“
„Odmah... Samo mi pokri glavu tvojim velom, jer mi je inače
muka.“
Elis podiže ruku... ali pre nego što me magla obuze, osetih na
svojim usnama dodir one meke, tople žaoke...

XXII

„Sluša-a-aj!“, odjeknu u mojim ušima otegnut uzvik. „Sluša-a-

aj!“, izumre negde na kraju sveta. Ja se stresoh. Visok zlatan šiljak
pade mi u oči: poznadoh Petropavlovsku tvrđavu.
Severna, bela noć! A da li je to noć? Da to nije bled, bolestan
dan? Nikad nisam voleo petrogradske noći; a ovoga puta bi me čak
strah: Elisin oblik se gubio, topio, kao jutarnja magla na julskom
suncu, i ja sam jasno video celo svoje telo kako je glomazno i samo
visilo na Aleksandrovskoj koloni. Dakle evo Petrograda! Da, to je
doista on. Te puste, široke, sive ulice; te sivo-beličaste, žutosive,
sivoljubičaste, malterisane i oguljene kuće, s njihovim upalim
prozorima, natpisima svetlih boja, gvozdenim nastrešnicama nad
ulazima i bednim piljarnicama; ti frontoni, natpisi, dućančići,
sanduci za konjsku hranu; zlatno kube Isakijevske saborne crkve;
nepotrebna, šarena berza; granitni zidovi tvrđavski i olupana
drvena kaldrma; te barke sa senom i drvima; taj miris prašine,
kupusa, rogozine i konjušnice, ti skamenjeni podvornici u
kožusima na kapijama, ti u mrtvačkom snu zgrčeni kočijaši na
provaljenim droškama - da, to je ona, naša severna Palmira. Sve se
vidi unaokolo; sve je jasno, do nenasitosti razgovetno i jasno, i sve
tužno spava, čudno nagomilano i ocrtavajući se u poluprozračnom
vazduhu. Večernje rumenilo - jektičavo rumenilo - još se nije
izgubilo, i neće se izgubiti do jutra, s beloga neba bez zvezda; ono
pada po svilenoj površini Neve, a ona jedva čujno žubori i jedva se
koleba, stremeći napred sa svojom hladnom, plavom vodom...
„Letimo odavde.“, zamoli Elis.
I ne sačekavši moj odgovor, ponese me preko Neve, preko
Dvorske pijace, ka Litejnom. Koraci i glasovi začuše se dole:
ulicom je išla grupica mladića ispijenih lica i razgovarala o
školama igranja. „Potporučnik Stolpakov je sedmi!“ - viknu
odjedared bunovno vojnik što je stajao na straži kod piramide
zarđalih topovskih zrna, a malo dalje, kod otvorenog prozora,
spazih devojku u izgužvanoj svilenoj haljini, bez rukava, s
bisernom mrežom na kosi i cigaretom u ustima. Ona je sa
strahopoštovanjem čitala knjigu: to je bila sveska pesama jednog
od najnovijih. Juvenala.
„Letimo odavde!“, rekoh ja Elis. Prođe samo jedan minut, i već
su promicale pred nama trule jelove šume i močvare pokrivene
mahovinom, koje okružuju Petrograd. Leteli smo pravo na jug:
nebo i zemlja - sve je malo-pomalo postajalo sve tamnije i tamnije.
Bolesna noć, bolestan dan, bolesna varoš, sve je ostalo iza nas.

XXIII

Leteli smo lakše nego obično, pa sam imao mogućnosti da

pratim očima kako se postupno razvija preda mnom, kao svitak
beskrajne panorame, ogromno prostranstvo rodne zemlje. Šume,
žbunje, njive, jaruge, reke - pokadšto sela, crkve - pa opet njive, i
žbunje, i jaruge... Obuze me tuga i neka ravnodušna dosada. I
nisam zato osetio tugu i dosadu što sam preletao baš iznad Rusije.
Ne! Sama zemlja, ta ravna površina što se prostirala poda mnom;
ona zemljina lopta sa svojim stanovništvom, trenutnim,
nemoćnim, pritisnutim potrebama, jadom, bolestima, prikovanim
uz grudvu prezrene prašine; ta trošna, hrapava kora, taj izraštaj
na vatrenoj trunki naše planete, po kojoj je izbila plesan, koju mi
zovemo organskim, biljnim carstvom; ti ljudi-muve hiljadu puta su
ništavniji od muva; njihova obitavališta sklepana od blata, sićušni
tragovi njihove male, jednolike brige, njihove smešne borbe s
neizmenljivim i neizbežnim - kako mi se sve to odjedared zgadilo!
Srce se u meni lagano prevrte, i ne htedoh više gledati te
beznačajne slike, tu bljutavu izložbu... Da, meni postade dosadno,
više nego dosadno. Čak nisam osećao ni sažaljenje prema svojoj
sabraći: sva osećanja u meni utopiše se u jednom, koje se jedva i
usuđujem pomenuti, u gađenju, a najjače, najveće gađenje sam
osećao - prema sebi samom.
„Prestani“, šapnu mi Elis, „ prestani, inače te neću moći sneti.
Postaješ teži.“
„Idi kući“, odgovorih joj istim glasom kakvim sam govorio
svome kočijašu, izlazeći oko tri sata ujutru od svojih moskovskih
prijatelja, s kojima sam sve do ručka raspravljao o budućnosti
Rusije i važnosti opštinske zemljišne zajednice. „Idi kući.“,
ponovih, pa zatvorih oči.

XXIV

Ali ih ubrzo otvorih. Elis se nekako čudno pripijala uza me;

skoro gurala. Pogledah u nju, i krv se u meni sledi. Kome se
dešavalo da vidi na licu nekog drugoga iznenadan izraz dubokog
zaprepašćenja, čiji uzrok ne može da pogodi - taj će me razumeti.
Zaprepašćenje, mučno zaprepašćenje je krivilo, unakažavalo
blede, skoro izbrisane crte Elisine. Nisam video ništa slično, čak ni
na živom ljudskom licu. Beživotno, maglovito priviđenje, senka... i
onaj umirući strah...
„Elis, šta je tebi?“, progovorih naposletku.
„Ona... ona...“, odgovori ona s naporom, „ona je!“
„Ona? Ko ona?“
„Ne pominji je, ne pominji.“, brzo promrmlja Elis. „Treba da se
spasavam, inače je svemu kraj - i zauvek... Pogledaj: eno tamo!“
Ja okretoh glavu u stranu kud mi je pokazivala uzdrhtala ruka i
spazih nešto... zaista strašno.
To nešto bilo je tim strašnije što nije imalo određenog oblika.
Nešto teško, mračno, žuto-crno, šareno, kao trbuh u guštera - ni
oblak ni dim, lagano, zmijskim pokretima, micalo se iznad zemlje.
Ravnomerno, široko kolebanje odozgo nadole i odozdo nagore,
kolebanje koje je podsećalo na zlokobno mahanje krila ptice
grabljivice kad traži svoj plen; s vremena na vreme, neiskazano
gadno saginjanje k zemlji - tako pauk pada na uhvaćenu muvu... Ko
si ti, šta si, grozna maso? Pod njenim uticajem - to sam video, to
sam osećao - sve se uništavalo, sve je nemelo... Od nje je bila trula,
kužna studen - od te studeni se gadilo i mrak je padao na oči, a
kosa se dizala u vis. To je išla sila; ona sila kojoj nema protivljenja,
kojoj je sve potčinjeno, koja bez vida, bez lika, bez smisla - sve vidi,
sve zna i kao ptica grabljivica bira svoje žrtve, kao zmija ih davi i
liže svojim hladnim žalcem...
„Elis! Elis!“, dreknuh ja kao lud. „To je smrt, sama smrt!“ Tužan
zvuk, koji sam već ranije čuo, ote se iz usta Elisi - ovoga puta on je
više ličio na ljudski, očajni krik - i mi poletesmo. Ali naš let bio je
čudno i strašno neravan; Elis se prevrtala u vazduhu, padala,
bacala se tamo-amo, kao jarebica smrtno ranjena ili kad želi da
odvuče psa od svojih mladunaca. Međutim, u stopu za nama,
odvojivši se od neiskazano užasne mase, pojuriše nekakvi dugački,
vijugavi pipci kao neke ispružene ruke, kao kandže... Ogromna
slika umotane figure na bledom konju namah se diže i vinu se pod
samo nebo... Još nemirnije, još očajnije se uzvrpolji Elis. „Ona je
opazila! Sve je svršeno! Propala sam!“... čuo se njen isprekidani
šapat. „O, mene nesrećnice! Mogla sam se koristiti, nauživati
života, a sad... Ništavilo, ništavilo!“
To je bilo isuviše neizdrživo... Ja izgubih svest.

XXV

Kad dođoh sebi - ležao sam na leđima u travi i osećao u celom

telu potmuo bol kao od jakog udara. Na nebu je svitalo jutro:
mogao sam jasno raspoznavati predmete. Nedaleko od mene, duž
brezove šumice, išao je put, zasađen rakitama: mesto mi se učini
poznato. Počeh se podsećati šta mi se desilo, pa se sav stresoh čim
mi pade na pamet ono poslednje ružno priviđenje...
„Ali čega se uplašila Elis?“, pomislih. „Zar i ona potpada pod
njenu vlast? Zar ona nije besmrtna? Zar je i ona osuđena na
ništavilo, uništenje? Kako je to moguće?“
 Tiho jecanje začu se u blizini. Okretoh glavu. Na dva koraka od
mene nepomično je ležala mlada žena u beloj haljini, s
razbarušenom gustom kosom, golih ramena. Jedna ruka je bila
zabačena iznad glave, a druga pala na grudi. Oči su joj bile
zatvorene, a na stegnutim usnama izbijala je laka crvena pena. Zar
je to Elis? Ali Elis je avet, a ja sam video pred sobom živu ženu.
Dopuzih do nje, nagoh se...
„Elis! Jesi li ti to?“, uzviknuh. Odjednom se podigoše široki očni
kapci, zadrhtavši malo; tamne, prodorne oči upiše se u mene - i u
istom trenutku u mene se upiše i usne, tople, vlažne, mirišući na
krv... meke ruke snažno obgrliše moj vrat, tople, pune grudi
grčevito se pripiše uz moje. „Zbogom! Zbogom zauvek!“,
razgovetno reče sve slabiji glas - pa svega nestade.
Ja se podigoh, njišući se na nogama kao pijan, pa prešavši
nekoliko puta rukom po licu, pogledah pažljivo oko sebe. Nalazio
sam se pored... skog druma, na dve vrste od svoga majura. Sunce
se već rađalo kad se dovukoh do kuće.
Idućih noći čekao sam - priznajem, ne bez straha - pojavu svoje
aveti; ali me ona više nije posećivala. Jedared, čak, odoh u sumrak
do starog hrasta, ali i tamo se nije desilo ništa neobično. Uostalom,
nisam mnogo žalio što se prekinulo to čudno poznanstvo. Ja sam
mnogo i dugo razmišljao o tom nepojamnom, skoro besmislenom
slučaju - pa sam se uverio da ga ne samo nauka ne objašnjava, već
se čak ni u bajkama, u legendama, ne nalazi ništa slično. Šta je Elis
u stvari? Avet, duša koja luta, zao duh, možda vampir? Ponekad mi
se činilo da je Elis žena koju sam nekad poznavao, pa sam se
upinjao da se setim gde sam je video... Evo, evo, činilo mi se
ponekad - sad, ovog minuta ću se setiti... Hoćeš! Sve se opet
rasplinjavalo, kao san. Da, mnogo sam mislio i, kao obično, ništa
nisam smislio. Nisam se usuđivao da pitam za savet ili mišljenje
druge ljude, bojeći se da me ne proglase za ludog. Najzad, napustih
sva svoja razmišljanja: pravo da kažem, nije mi bilo do toga. S
jedne strane, nastala je emancipacija s podelom imanja itd., itd.; a
s druge, i zdravlje mi popustilo: počeše me boleti grudi, nesanica,
kašalj. Celo telo slabi. Lice žuto, kao u mrtvaca. Doktor uverava da
sam malokrvan, zove moju bolest grčkim imenom „anemija“ i šalje
me u Gaštajn. A posrednik se kune da se bez mene sa seljacima ne
može snaći...
Pa, deder, snađi se tu!
Ali, šta znače ti neobični čisti i oštri zvuci, zvuci harmonike, koje
čujem čim se preda mnom počne govoriti o nečijoj smrti? Oni
postaju sve jači, sve oštriji... I zašto se tako mučno stresam kad
samo pomislim o ništavilu?

Preveo Miloš S. Moskovljević

 Fjodor Mihajlovič Dostojevski

BOBOK

Semjon Ardalionovič rekao mi je baš prekjuče:

„Reci, molim te, Ivane Ivanoviču, kad ćeš i ti jednom biti
trezan?“
Čudnovat zahtev. No, ja nisam uvredljiv; sramežljiv sam čovek,
ali već su me i ludim načinili. Naslikao živopisac slučajno moj
portre: „Pa i ti si, veli, književnik“. Pustio sam ga, i on ga izložio.
Čitam u novinama: „Idite da vidite to bolesno lice, skoro izraz
ludila“.
Stvar sama i ne mari mnogo, ali u štampi, pa još tako otvoreno?
U štampi treba de je sve blagorodno; treba ideala, a oni...
Bar da kažu posredno, zato je slog. Ne, neće se više posredno.
Danas humor i dobar stil iščezavaju, a umesto dosetki primaju se
grdnje. Ja nisam uvredljiv: nisam Bog zna kakav književnik pa da
poludim. Napisah pripovetku - ne odštampaše. Napisah feljton -
odbiše. Mnoge sam feljtone nosio po raznim uredništvima, svuda
su me odbili: nema, veli, kod vas soli.
„Pa kakvu hoćeš so“, pitam sa podsmehom: „antičku?“
Čak me i ne razume. Najviše prevodim knjižarima sa francuskog
jezika. Pišem i oglase trgovcima: „Retkost! Crvenkasti, veli, čaj sa
sopstvenih plantaža“... Za panegirik njegovom prevashodstvu
pokojnom Petru Matvejeviču veliki sam zalogaj dobio. Po
knjižarevoj porudžbini sastavio sam „Umetnost se dopada
damama“. Takvih sam šest knjižica štampao u svome životu. Hoću
da prikupim Volterove bonmo16, ali se bojim da se našima ne
pokaže i suviše neslano. Kakav Volter danas; danas treba močuga,

16 Duhovite rečice.
a ne Volter! Poslednje su zube izbili jedan drugome! Eto to vam je
cela moja književnička delatnost. Ili još to što bez nagrade
razašiljem pisma po uredništvima pod punim potpisom. Stalno
savetujem, kritikujem, ukazujem put. Jednome sam uredništvu
poslao prošle nedelje već četrdeseto pismo za dve godine; četiri
rublje sam potrošio samo na marke. Gadan mi je karakter, pa to ti
je.
Mislim da me je živopisac naslikao ne zbog književnosti, već
zbog mojih dveju simetričnih bradavica na čelu; pravi fenomen.
Nemaju ideje, te se sada sa fenomenima pokazuju. I kako su mu
samo uspele na slici moje bradavice - prosto žive! To oni nazivaju
realizam.
A što se tiče ludila, kod nas su prošle godine mnoge zapisali u
luđake. I to još kakvim stilom: „Pored takvog originalnog talenta...
i eto šta ispade naposletku... uostalom to se već davno moglo
predvideti...“ To je još dosta lukavo; tako da se sa umetničke tačke
može čak i pohvaliti. A oni još pametniji postadoše. Da te naprave
ludim to ti je kod nas za čas, ali zato još nikoga nisu napravili
pametnijim.
Po mom mišljenju najpametniji je onaj ko sebe bar jedanput
mesečno nazove budalom, - to je danas retka sposobnost! Ranije je
budala bar jedanput godišnje znao da je budala, a sad o tome ni
pomena. I toliko su zapetljali stvari da ne možeš da razlikuješ
budalu od pametnog. To su naročito učinili.
Sećam se jedne španske dosetke kad su Francuzi pre dva i po
veka sazidali u svojoj državi prvu ludnicu: „Zatvorili su sve svoje
luđake u naročitu kuću, da uvere ostale da su pametni“. Ono istina:
ako drugoga zatvoriš u ludnicu time još nećeš svoju pamet
dokazati. „K. je poludeo, dakle smo mi sad pametni“. Ne, to još ne
znači to.
Uostalom, do đavola... šta sam se tu zapetljao sa svojom
pameću, nagvaždam li, nagvaždam, čak sam i sluškinji dosadio.
Juče mi je dolazio prijatelj. „Tvoj se stil, veli, menja, postaje
iseckan. Seckaš, seckaš - prvo sporednu rečenicu staviš, pa uz nju
još jednu sporednu, zatim umetneš nešto u zagradi, a posle opet
seckaš, seckaš ...
 Prijatelj je u pravu. Sa mnom se dešava nešto čudnovato. I
narav mi se menja, a i glava me boli. Počinjem da vidim i čujem
neke čudnovate stvari. Nije da kažeš glasove, već kao da neko
pored tebe ponavlja: „Bobok, bobok, bobok!“
Kakav je to bobok? Treba se razonoditi.

Pošao sam da se razonodim i pogodio sam na sahranu. Daleki

rođak, ali koleški savetnik. Udovica i pet kćeri, sve neudate. Samo
u obući pa koliko li iznese! Pokojnik se dovijao, a sada - penzijica.
Podvući repove. Mene su uvek nerado primali. Pa i sad im ne bih
otišao da nije izuzetan slučaj. Ispratio sam ga sa ostalima do
groblja: vidim, sklanjaju se od mene, gorde se. Mundirčić mi je
zaista otrcan. Mislim da jedno dvadeset i pet godina nisam bio na
groblju; čudno mestance!
Na prvom mestu, miris. Dovukoše jedno petnaestinu mrtvaca.
Pokrovi raznih cena; bilo je i dva katafalka: jednom generalu i
nekoj gospođi. Mnogo tužnih lica, mnogo pretvorne žalosti, a i
otvorene veselosti. Sveštenstvo se ne može požaliti: prihodi su to.
Ali zadah, zadah! Ne bih želeo da budem tamošnje duhovno lice.
Obazrivo sam zavirivao u lica mrtvaca, bojeći se, kao svoje
upečatljivosti. Ima izraza blagih, a ima i neprijatnih. Uopšte,
osmesi nisu dobri, a kod ponekih zagrdili. Ne volim ih jer ih
sanjam.
Za vreme službe izišao sam iz crkve na vazduh; dan je bio
sivkast, ali suv. Bilo je i hladno, pa već je oktobar. Prošetah po
grobovima. Razne klase. Treća klasa staje trideset rubalja:
pristojno, a nije ni tako skupo. Prve dve su u crkvi i pod
pripratom; ali to ujeda. Ovog puta su u trećoj klasi sahranjivali
šestoro, u tom broju i generala i gospođu.
Zavirih u grobnice - užasno: voda i još kakva voda! Potpuno
zelena i ... pa šta ćeš dalje! Grobar je svakog trenutka crpao
ispolcem. Dok je trajala služba pođoh iza crkve, da malo prolutam.
Tu je odmah starački dom, a malo dalje restoran. Onako, baš nije
mnogo rđav restorančić: ima i da se založiš, a i sve ostalo. Unutra
se nabiše mnogi od pratilaca. Opazio sam mnogo veselosti i
iskrenog oduševljenja. Založih se i gucnuh..
Zatim sam svojeručno učestvovao u nošenju sanduka iz crkve
do groba. Zašto mrtvaci postaju tako teški u sanduku? Kažu, po
nekoj inerciji, što telo ne upravlja samo sobom... ili neka druga
slična glupost, protivi se mehanici i zdravome smislu. Ne volim
kad se ljudi sa opštim obrazovanjem trpaju da razrešavaju
specijalne stvari, a to čine kod nas svi od reda. Civilna lica vole da
rasuđuju o vojničkim predmetima pa čak i feld-maršalovim, a ljudi
sa inženjerskim obrazovanjem sude više o filosofiji i političkoj
ekonomiji.
Nisam pošao na daću... Ja sam gord, i kad me primaju samo po
izuzetnoj potrebi, što ću da im se vučem po ručkovima, ma i
zadušnim? Ne razumem samo zašto sam ostao na groblju; seo sam
na spomenik i zamislio se kako odgovara mestu.
Počeo sam sa moskovskom izložbom, završio sa čuđenjem, to
jest, kao temom. I evo šta sam izveo o „čuđenju“.
„Čuditi se svemu, naravno, da je vrlo glupo, a ne čuditi se
ničemu mnogo je lepše, i zato je to primljeno kao dobar ton. Ali
sumnjam da je tako i u stvarnosti. Po mom mišljenju: ne čuditi se
ničemu mnogo je gluplje nego li čuditi se svačemu. Osim toga: ne
čuditi se ničemu isto je što i ništa ne poštovati. Dabome, glup
čovek i ne može poštovati“.
„A ja, pre svega želim da poštujem. Žudim da poštujem“, rekao
mi je nekako ovih dana jedan moj poznanik.
On žudi da poštuje! Bože moj, pomislio sam, šta bi bilo s tobom
kad bi se drznuo da to naštampaš.
Tu sam se i zaboravio i zaneo. Ne volim da
itam grobne natpise: uvek isto. Na ploči pored, mene stajao je
nepojeden buterbrod: glupo i nije prema mestu. Zbacio sam ga na
zemlju, pošto to nije hleb već samo buterbrod. Uostalom, čini mi
se da nije grešno mrviti hleb na zemlju, na pod je grešno. Treba se
obavestiti u Suvorinovom kalendaru.
 Mora se pretpostaviti da sam dugo sedeo, čak i suviše, tj. da
sam i prilegnuo na dugački kamen u obliku mramornog mrtvačkog
sanduka. I kako li se desilo da sam odjednom počeo da čujem
razne stvari? U početku nisam obratio pažnju, i prezrivo sam
prečuo razgovor. Ali, razgovor se ipak produžavao. Čujem, -
potmuli zvuci kao da su usta pritisnuta jastucima, ali i pored toga
razumljivi i vrlo bliski. Osvestio sam se, seo i počeo pažljivo da
oluškujem.
„Vaše prevashodstvo, to nikako ne ide. Vi ste kazali da imate u
hercu, ja to primam, i odjednom kod vas sedam u karu. Trebalo je
ranije govoriti o uslovima u smislu igranja.“
„Šta? To znači igrati napamet? A gde je tad privlačnost igre?“
„Ne može, Vaše prevashodstvo, bez garancije se nikako ne
može. Mora se neizostavno sa „balvanom“17 i sa nanovo deljenim
kartama.“
„No, ovde „balvan“ nećeš postavljati.“
Kakve uobražene reči. Čudnovato i neočekivano. Jedan glas
stabilan i solidan, a drugi kao da je blago zaslađen; ne bih verovao
da nisam čuo sam. Čini mi se da nisam otišao na daću. Pa otkud
sad ovde preferans i nekakav general? Da se sve to čuje iz grobova
u to nije bilo sumnje. Sagnuh se i pročitah natpis na spomeniku:
„Ovde počiva telo general-majora Pervojedova... kavaljera takvih i
takvih ordena“. Hm. „Prestavi se avgusta ove godine... u pedeset i
sedmoj... Spavaj, prašino draga, do radosnog jutra!“
Hm, do đavola, zaista general! Na dragom grobu, odakle je
dopirao laskavi glas, nije bilo još spomenika; bila je samo ploča;
mora da je od novajlija. Po glasu izgleda da je pridvorni savetnik.
„Oh-ho-ho-ho!“, začu se sasvim nov glas, pet hvati od
generalskog mesta ispod sasvim sveže humke, glas muški i
prostački, ali razblažen sladunjavo-umiljatim načinom.
„Oh-ho-ho-ho!“
„Ah, taj opet štuca!“, razleže se odjednom gadljiv i nadmen glas
razdražene dame, izgleda iz višeg sveta. „Kazna božja ležati pored
ovog bakalina!“

17 Prazno mesto gde bi trebalo da je još jedan igrač.

 „Nikako nisam štucao, a ni hranu nisam uzimao, to je samo
moje jestestvo. A Vi se, gospo, nikako od vaših izmotavanja ne
možete da smirite.“
„A zašto ste Vi ovde legli?“
„Položili su me, položila supruga i deca mala, a nisam sam
legao. Tajna smrti! Ja ne bih legao pored Vas ni za šta na svetu, ni
za kakvo zlato, već ležim ovde po mom kapitalu, sudeći po ceni.
Imamo mogućnosti da odvojimo za grob treće klase.“
„Stekao si, ljude si varao.“
„Čime da Vas prevarim, kad, još od januara računajući, ništa
nam niste platili. A Vaš računčić postoji u dućanu.“
„E, to je već glupo; po mome mišljenju vrlo je glupo ovde
istraživati dugove! Idite gore. Tražite od nećake; ona je
naslednica.“
„Kud sad da tražim i gde da idem? Oboje smo, evo, došli do svog
kraja i pred sudom božjim u gresima smo ravni.“
„U gresima!“, prezrivo ga bocnu pokojnica. „Ne usuđujte se više
sa mnom razgovarati!“
„Oh-ho-ho-ho!“
„Ipak, bakalin sluša našu gospu, Vaše prevashodstvo.“
„A zašto da je ne sluša?“
„Pa zna se, Vaše prevashodstvo, zato što je ovde nov poredak.“
„Kakav nov poredak?“
„Pa mi smo, da kažem, umrli, Vaše prevashodstvo.“
„Ah, da! Pa ipak, red...“
No, lepo bogami; nema šta, utešiste me! Kad je već i ovde dotle
došlo, šta da se traži onda od gornjeg sprata? Gledaj samo kakve
su to stvari! Produžio sam da slušam, premda sa velikim
negodovanjem.

*
 „Ne, ja bih još da poživim! Ne... ja znate... ja bih da poživim“,
razleže se odjednom nečiji novi glas, negde između generala i
razdražene gospođe.
„Čujete li, Vaše prevashodstvo, naš opet tera isto. Po tri dana
ćuti, ćuti, i odjednom: „Ja bih da poživim, oh, ja bih da poživim!“ I
to, znate, s kakvim apetitom, hi-hi!“
„I sa lakomislenošću.“
„Hvata ga, Vaše prevashodstvo, i znate, gubi se, sasvim se gubi,
od aprila je ovde, ali odjednom: „Ja bih da živim!““
„Ipak je dosadno“, primeti njegovo prevashodstvo.
„Dosadno, Vaše prevashodstvo, da li da dirnemo malo Avdotju
Ignjatijevnu, hi-hi?“
„Ne, molim Vas, manite to. Ne mogu da podnesem tu prkosnu
ženu.“
„A ja, naprotiv, vas obojicu ne mogu da podnesem“, gadljivo se
odazva žena. „Obojica ste najdosadniji ljudi, i ne umete da
ispričate ništa idealno. Ja znam o Vama, Vaše prevashodstvo -
samo se ne kočoperite, molim Vas, -jednu pri
icu, kako Vas je ispod jednog supružni
kog kreveta lakej ujutru
etkom iščistio.“
„Pogana žena!“, procedi general kroz zube.
„Majčice, Avdotja Ignjatijevna“, zavapi odjednom bakalin,
„gospice moja, reci mi, ne zlopamti, da l’ mi to duša po mukama
hodi, il’ je nešto drugo?“
„Ah, on opet isto, ja sam to predosećala, zato što osetih zadah, i
to baš od njega, zadah, to se on vrti!“
„Ne vrtim se ja, majčice, niti imam neki naročiti zadah, zato što
mi je telo još celo, sačuvao sam se, nego ste se Vi, gospice, malo
načeli, zato je zadah zaista nepodnošljiv čak i na ovom mestu. No
ja iz učtivosti ćutim.“
„Ah, gadni pakosniče! Od tebe bazdi, a ti na mene nabacuješ.“
 „Oh-ho-ho-ho! Bar da nam ta četrdesetodnevnica što pre stigne:
suzne glase njihove da nad sobom čujem, vapaj supruge i dečji tihi
plač!“
„Gle, za čim žali: nažderaće se oni koljiva i otići će. Oh, da se bar
neko ovde probudi!“
„Avdotja Ignjatijevna“, - upade u re
laskavi
inovnik, „pri
ekajte mal
ice; novi
e progovoriti.“
„A ima li i mladih među njima?“
„Ima i mladih, Avdotja Ignjatijevna, čak i mladića.“
„Ah, kako je to dobro došlo.“
„A što, još nisu započeli?“, javi se njegovo prevashodstvo.
„Čak se ni oni od tri dana nisu još osvestili, Vaše prevashodstvo,
sami izvolite znati da nekad i po nedelju dana ćute. Dobro je te su
ih juče, prekjuče i danas odjednom mnoge doneli. Inače su
unaokolo na deset hvati sve sami prošlogodišnjaci.“
„Da, interesantno.“
„Eto, Vaše prevashodstvo, danas su aktivnog tajnog savetnika
Taraseviča sahranili. Po glasovima sam saznao. Njegov mi je nećak
poznat, malopre je spuštao sanduk u raku.“
„A gde je on?“
„Na pet koraka od Vas, Vaše prevashodstvo, u levo. Skoro kod
samih Vaših nogu... Kad biste se sa njim mogli upoznati.“
„Hm, ne - zar... kako da ja prvi...“
„Pa on će početi, Vaše prevashodstvo. Za nj će biti čak i laskavo,
ostavite Vi to samo meni, Eja...“
„Ah, ah... ah, šta je to sa mnom?“, zastenja odjednom nečiji nov
uplašen glasić.
„Nov, Vaše prevashodstvo, nov, hvala Bogu, i kako brzo! Nekad
ćute po nedelju dana.“
„Ah, izgleda da je mladić!“, vrisnu Avdotja Ignjatijevna.
 „Ja... ja... ja sam od komplikacija... i tako iznenada!“, protepa
opet mladić. „Meni Šulc uoči toga dana, kako reče: kod Vas je, veli,
komplikacija, a ja ujutru na prečac umro. Ah, ah!“
„Pa šta da radite, mladi čoveče“, - milostivo i očevidno radujući
se novajliji, primeti general, „treba se utešiti. Izvolite u našu
takozvanu dolinu Josafatovu. Mi smo ljudi dobri, poznaćete nas i
oceniti. General-major Vasilije Vasiljevič Pervojedov, na usluzi.“
„Ah, ne! Ne, nisam ja tu, ne. Ja sam kod Šulca; kod mene je znate
komplikacija, prvo mi je zahvatilo grudi, pa kašalj, zatim sam
nazebao: pluća i grip... i odjednom tako neočekivano... glavno,
sasvim neočekivano.“
„Kažete: prvo grudi“, blago se umeša činovnik, kao da želi da
obodri novajliju.
„Da grudi i sluz, a posle nestade sluzi, pa ne mogu da dišem i...
znate...“
„Znam, znam. Ali ako je stvar bila u plućima, trebalo je da odete
pre kod Eka, a ne kod Šulca.“
„A, znate, ja sam se jednako spremao da odem kod Botkina ... i
odjednom ...“
„Ali Botkin ujeda“, primeti general.
„Ah, ne, ne ujeda; slušao sam da je tako pažljiv i sve Vam
unapred predskaže.“
„Njegovo prevashodstvo je to reklo s obzirom na cenu“, popravi
činovnik.
„Ah, idite, molim Vas, vreća srebrnjaka, ali kako Vas samo
pregleda, pa recept... ja sam neizostavno mislio da odem, zato što
su mi govorili... Šta velite, gospodo, kud da idem: kod Eka ili kod
Botkina?“
„Šta? Kuda?“, prijatno se kikoćući, zanjiha se generalov leš.
Činovnik ga je pratio falsetom.
„Mili dečko, mili, dobrosrdni dečače, kako te volim!“,
oduševljeno ciknu Avdotja Ignjatijevna. „Eto, takvog kad bi stavili
pored mene!“
Ne, to ja već ne mogu dopustiti! I to je savremeni mrtvac! Ali da
čujem još, ne treba žuriti sa zaključcima. Sećam se tog šmrkavca-
novajlije, video sam ga skoro u mrtvačkom sanduku, imao je izraz
preplašenog pileta, najodvratniji izraz na svetu! Ali, šta je dalje?

Dalje nastade takva zbrka da mi nije sve ni ostalo u pameti, jer

se odjednom mnogi probudiše: probudio se činovnik, državni
savetnik po rangu, i odmah započe sa generalom o skorom
projektu nove podkomisije u Ministarstvu dela, i o verovatnom
premeštaju u vezi sa tom podkomisijom, čime je generala mnogo
razonodio. Priznajem da sam i ja sam čuo mnogo šta novo i
začudio se kakvim se sve putevima ponekad mogu doznati
administrativne novosti u ovoj prestonici. Zatim se upola
probudio neki inženjer ali je još dugo gunđao potpune besmislice,
tako da ga naši nisu ni dirali, već ga ostavili da se malo izleži.
Naposletku je ispoljila znake grobnog oduševljenja i znatna
gospođa koja je jutros sahranjena pod katalfakom. Lebezjatnjikov
se (jer se laskavi pridvorni savetnik koji je ležao pored generala i
koga sam omrznuo, zvao Lebezjatnjikov) tad vrlo užurbao i
začudio se kako se ovoga puta svi tako brzo bude. Priznajem da
sam se i ja začudio; uostalom neki od njih su bili sahranjeni još
prekjuče, kao na primer jedna vrlo mlada devojka, šesnaestih
godina, koja se na sve kikotala... kikotala, odvratno i pohotljivo.
„Vaše prevashodstvo, tajni savetnik Tarasevič se budi!“, objavi
užurbano Lebezjatnjikov.
„A? Šta je to?“, gadljivo i šištavim glasom progunđa tajni
savetnik koji se najedared probudio. U njegovom glasu bilo je
nečeg ćudljivo-zapovedničkog. Radoznalo oslušnuh jer sam čuo
poslednjih dana o tom Taraseviču nešto vrlo sablažnjivo i
uznemirujuće.
„To sam ja, Vaše prevashodstvo, zasad samo ja.“
„Šta želite?“
„Samo da se raspitam za zdravlje Vašeg prevashodstva; s
početka, dok se ne navikne, svaki se ovde oseća kao u maloj
teskobi... General Pervojedov želeo bi da ima čast da se upozna sa
Vašim prevashodstvom i nadaju se...“
„Ne znam za njega...“
„Zaboga, Vaše prevashodstvo, general Pervojedov, Vasilije
Vasiljevič...“
„Jeste li Vi general Pervojedov?“
„Ne, Vaše prevashodstvo, ja sam samo pridvorni savetnik
Lebezjatnjikov, na usluzi, a general Pervojedov...“
„Tričarije! Molim Vas, ostavite me na miru.“
„Okanite se!“, naposletku dostojanstveno zaustavi sam general
Pervojedov odvratnu užurbanost svog grobnog klijenta.
„Još se nisu sasvim probudili, Vaše prevashodstvo, treba uzeti u
obzir da se još nisu navikli; kad se sasvim probude drugačije će
Vas primiti...
„Ostavite to.“, ponovi general.

„Vasilije Vasiljeviču! Hej, Vi, Vaše prevashodstvo!“, odjednom

jako i razmetljivo zavika pored Avdotje Ignjatijevne jedan sasvim
nov glas, glas gospodski i drzak, sa umornim modernim
izgovorom i nemarnim skandiranjem; „Posmatram Vas sve evo
već dva sata, a ja već tri dana ležim; sećate li me se, Vasilije
Vasiljeviču? Klinjevič, nalazili smo se kod Volokovskih, gde su Vas,
ni sam ne znam zašto, primali.“
„Kako, grof Petar Petrovič... zar je moguće da ste to Vi... i u tako
mladim godinama ... Koliko žalim.“
„Da, i ja sam žalim, ali meni je svejedno, zato hoću da izvučem
odavde štogod se može izvući. Ali nisam grof, već samo baron. Mi
smo Vam neki jadni barončići, od lakeja postali, ne znam ni kako,
pljujem na sve to. Ja sam samo nitkov pseudo-višeg sveta i
smatraju me za „milog polisona“18. Moj otac beše nekakav
generalčić, a mati mi je bila primljena eu haut lieu 19. Prošle godine
18 nestaško.
19 Na visokom mestu.
sam sa čivutinom Zifeljem pedeset hiljada lažnih novčanica
napravio, pa sam ga zato potkazao, a novac je Juljka Cherpentier
de Lusignan odnela u Bordo. Zamislite samo, ja sam skoro bio
veren sa Ščevalevskom, tri meseca joj je nedostajalo do šesnaest
godina, još je bila u institutu, a uz nju devedeset hiljada davahu.
Avdotja Ignjatijevna, sećate li se kako ste me pre petnaest godina
razvratili, dok sam bio još četrnaestogodišnji paž?“
„Ah, to si ti, bitango jedna, bar je tebe Bog poslao, inače je
ovde...“
„Uzalud ste Vašeg suseda negocijanta osumnjičili zbog rđavog
mirisa... Ja sam samo ćutao i smejao se. To od mene bazdi, mene su
u zalivenom sanduku sahranili.“
„Uh, kakav poganac! Ali ipak se radujem; nećete verovati,
Klinjeviču, nećete mi verovati, kolika je ovde odsutnost života i
duhovitosti.“
„Pa dabogme, dabogme, i ja nameravam da ovde stvorim nešto
originalno. Vaše prevashodstvo, - ne zovem vas, Pervojedove, -
Vaše prevashodstvo broj dva, gospodine Taraseviču, tajni
savetniče! Odazovite se! Ovde je Klinjevič, koji Vas je za vreme
posta vozio kod m-lle Firi, čujete li?“
„Čujem vas, Klinjeviču, i jako se radujem, verujte...“
„Ni za groš ne verujem i pljujem na sve. Ja bih Vas, mili starče,
prosto poljubio, ali hvala Gospodu što ne mogu. Znate li, gospodo,
šta je ovaj grand-pere napravio? On je pre tri ili četiri dana umro i,
možete li zamisliti, celih četiri stotine državnog manjka ostavio?
Suma za udovice i siročad; a on je nekim načinom sam gazdovao,
tako da ga poslednjih osam godina nisu ni kontrolirali. Zamišljam:
kako su sad oni gore izdužili lica i kako ga samo pominju? Zar nije
sladostrasna misao? Ja sam se poslednjih godinu dana stalno
čudio: kako taj sedamdesetgodišnji starkelja i još dalje koješta,
ima još toliko snage za razvrat i - eto odgonetke! Te udovice i
sirotice - ma sama pomisao na njih morala ga je raspaljivati!... Ja
sam to odavno doznao, jedini sam ja i znao, ona mi je došapnula, i
čim sam nanjušio, odmah sam prijateljski navalio na njega: „Daj
dvadeset i pet hiljada, inače će te sutra revizija“... Zamislite, tada
se kod njega našlo samo trinaest hiljada, tako da, izgleda, baš je na
vreme umro. Grand-pere, grand-pere, čujete li?“
„Cher Klinjeviču, ja se sa Vama potpuno slažem i zaludu ste se
upuštali u takve pojedinosti. U životu ima toliko patnji, mučenja, i
tako malo nagrade; da si zaželeo da se naposletku smirim... ali,
koliko vidim, nadam se da i ovde izvučem ponešto...“
„Kladim se da je već nanjušio Katišu Berestovu!“
„Kakvu? Kakvu Katišu?“, pohotljivo zadrhta starčev glas.
„A-a, kakvu Katišu? Pa evo ovde, levo, pet koraka od mene, a od
Vas deset. Već peti dan je ovde, i kad biste samo znali, grand-pere,
kakva je to gadurica... iz dobre kuće, vaspitana i - monstrum,
monstrum poslednjeg stepena! Ja je nikome nisam pokazivao,
samo sam ja za nju znao... Katiša, odazovi se!“
„Hi-hi-hi!“, odazva se napregnuti zvuk devojačkog glasića; u
njemu se začu nešto kao ubod igle. „Hi-hi-hi!“
„I pla-voj-čica?“, isprekidano u tri zvuka protepa grand-pere.
„Hi-hi-hi!“
„ Meni ... meni se već odavno“, protepa starac, gušeći se, „sviđala
mašta o plavojčici ... petnaestak godina... i to baš u ovakvim
prilikama.“
„Ah, čudovište!“, uskliknu Avdotja Ignjatijevna.
„Dosta!“, preseče Klinjevič. „Vidim da je materijal odličan.
Odmah ćemo ovde udesiti stvari što se najbolje može. Glavno je da
se veselo provede ostalo vreme; ali kakvo vreme? Hej, Vi,
činovniče nekakvi, Lebezjatnjikove, da l’ tako beše, čuo sam da su
Vas tako zvali!“
„Lebezjatnjikov, pridvorni savetnik, Semjon Jevsejič, stojim na
usluzi i neobično-neobično-neobično se radujem.“
„Pljujem na to što se Vi radujete, ali mi se čini da Vi ovde sve
znate. Recite mi prvo (ja se još od juče čudim), na koji to način mi
ovde govorimo?
Pa mi smo umrli, a eto govorimo; pa kao da se i mičemo;
međutim, mi niti govorimo, niti se mičemo! Kakve su to
smicalice?“
 „To ako biste želeli, barone, mogao bi Vam Platon Nikolajevič
bolje od mene objasniti.“
„Kakav Platon Nikolajevič? Ne nagvaždajte, već pređite na
stvar.“
„Platon Nikolajevič je naš domorodni ovdašnji filozof,
prirodnjak i magistar. On je štampao nekoliko filozofskih knjiga,
ali evo već tri meseca kako se sasvim gubi, tako da ga je sada
nemoguće razdrmati. Jedanput nedeljno promrmlja po nekoliko
reči koje se ne odnose na stvar.“
„Na stvar, na stvar, bar Vi!“
„On objašnjava to vrlo prostom činjenicom, time, što smo mi
gore, dok smo živeli, pogrešno smatrali tamošnju smrt za pravu
smrt. Ovde telo još jedanput kao da oživljava, ostaci života se
usredsređuju, ali samo u svesti. To se - ne umem da se izrazim -
život nekako produžava, kao po inerciji. Sve je koncentrisano (po
njegovom mišljenju), negde u svesti i produžava se još dva-tri
meseca, a nekad i pola godine. Na primer, postoji ovde jedan koji
se skoro sasvim raspao, ali šestonedeljno jedanput, još uvek
promrmlja po neku reč, naravno besmislenu, o nekakvom boboku:
„Bobok, bobok“. Znači da i u njemu život još tinja kao neprimetna
žiška...
„Dosta glupo. A kako to da ja osećam smrad, a nemam čulo
mirisa?“
„To... he-he... E, tu se naš filozof već sasvim zapetljao. Baš o čulu
mirisa je rekao da se ovde oseća, takoreći, moralni smrad, he-he!
Smrad duše, da bi za ta dva-tri meseca uspela da se pribere i
pokaje, i da je to, takoreći, poslednje milosrđe... Ali meni se čini,
barone, da je to već mistično buncanje, opravdano u njegovom
stanju...“
„Dosta, uveren sam da su dalje same gluposti. Glavno je, dva-tri
meseca života, i na kraju krajeva - bobok. Predlažem svima da
provedemo ta dva meseca što prijatnije i da prema tome udesimo
svoja načela drukčije. Gospodo! Predlažem da se ničega ne
stidimo!“
„Ah, to, to, to dajte, da se ničega ne stidimo!“, čuo se hor
glasova, i čudnovato, začuše se sasvim novi glasovi, glasovi onih
koji su se tek probudili. Sa naročitom gotovošću grmnu u basu
svoj pristanak inženjer, koji se sad sasvim osvesti. Devojčica
Katiša samo se radosno zakikota.
„Ah, koliko želim da se ničega ne stidim!“, sa oduševljenjem
uskliknu Avdotja Ignjatijevna.
„Čujete, kad već Avdotja Ignjatijevna pristaje da se ničega ne
stidi
„Ne-ne-ne, Klinjeviču, ja sam se stidela, ja sam se tamo ipak
stidela, ali ovde strašno, strašno želim da se ničega ne stidim!“
„Razumem, Klinjeviču“, probasira inženjer, „što predlažete da
udesimo ovdašnji, takoreći, život na novim i razumnim načelima.“
„To, pljujem ja na to! Za te stvari pričekajmo Kuđejarova, juče
su ga doneli. Kad se probudi, sve će Vam objasniti. To Vam je jedna
persona, divovska persona! Izgleda da će sutra dovući još jednog
prirodnjaka, sigurno i jednog oficira, a ako se ne varam, kroz tri-
četiri dana i jednog feljtonistu zajedno sa urednikom. Uostalom,
dođavola s njima, mi ćemo skupiti svoje društvance i sve će se
samo od sebe udesiti. Samo, zasad, hoću da se ne laže. To samo, jer
je to najglavnije. Živeti na zemlji i ne lagati - nemoguće je, jer su
život i laž sinonimi; a ovde ćemo smeha radi prestati da lažemo.
Dođavola, pa valjda i grob nešto znači! Svi ćemo glasno pričati
naše istorije i ničega se nećemo stideti. Ja ću prvi o sebi da
ispričam. Znate, ja sam od pohotljivih. Sve ono gore bilo je vezano
trulim konopcima. Dole konopci i da proživimo ova dva meseca u
najbestidnijoj istini! Razgolitimo se, obnažimo se!“
„Obnažimo se, obnažimo!“, povikaše svi glasovi.
„Ja strašno, strašno želim da se obnažim!“, podvriskivala je
Avdotja Ignjatijevna.
„Ah, ah... Ah, vidim da će ovde biti veselo, neću da idem kod
Eka!“
„ Ne, ja bih da živim, znate, ja bih da živim!“
„Hi-hi-hi.“, kikotala se Katiša.
„Glavno, niko nam ne može ništa zabraniti, i premda vidim da
se Pervojedov ljuti, rukom me ipak ne može dohvatiti. Grand-pere,
pristajete li?“
 „Ja se potpuno, potpuno slažem i to sa najvećim zadovoljstvom,
samo s tim da Katiša prva počne svoju biografiju.“
„Protestujem! Protestujem svom snagom.“, čvrsto izgovori
general Pervojedov.
„Vaše prevashodstvo!“, užurbano i uznemireno je tepao tihim
glasom i ubeđivao nitkov Lebezjatnjikov, „Vaše prevashodstvo, pa
za nas je zgodnije ako pristanemo. Tu je, znate, ta devojčica ... i,
naposletku, sve te stvarčice...“
„Recimo, devojčica, da, ali...“
„Zgodnije je, Vaše prevashodstvo, Boga mi, bilo bi zgodnije.
Pokušajmo, makar radi primera...“
„Čak ni u grobu mi ne daju da se smirim!“
„Prvo, generale, Vi i u grobu igrate preferans, a drugo, mi na Vas
plju-je-mo“, odskandira Klinjevič.
„Milostivi gospodine, molim Vas da se ne zaboravljate.“
„Šta? Pa Vi me ne možete dohvatiti! Ja Vas mogu ovde dražiti
kao Juljkinu pudlu. Uostalom, gospodo, kakav je on ovde general?
Tamo je bio general, a ovde je špijun.“
„Ne, nisam špijun, ja sam i ovde...“
„Ovde ćete Vi istrunuti u sanduku i od Vas će ostati samo šest
bakarnih dugmeta.“
„Bravo, Klinjeviču, ha-ha-ha!“, zaurlikaše glasovi.
„Ja sam služio moga vladara... imam sablju...“
„Vašom sabljom možete miševe da bodete, a pored toga, Vi je
nikad niste ni vadili.“
„Svejedno; bio sam sastavni deo celine.“
„Ko zna kakvih sve delova celine ima.“
„Bravo, Klinjeviču, bravo, ha, ha, ha!“
„Ne razumem, šta znači sablja.“, objavi inženjer.
„Pobeći ćemo od Prusa kao miševi, i oni će nas raščerupati kao
paperje!“, uzviknu udaljen i meni nepoznat glas, koji je bukvalno
grcao od oduševljenja.
„Sablja, gospodine moj, to je čast!“, pokuša da uzvikne general,
ali sam ga samo ja čuo. Razleže se opšte i dugo urlanje, buna i
galama, samo se razabirala, nestrpljiva do histerije, cika Avdotje
Ignjatijevne:
„De, brže, hajte brže! Ah, kad ćemo već početi da se ničega više
ne stidimo!“
„Oh-ho-ho! Vaistinu mi duša po mukama hodi!“, začu se glas
prostaka, i...
I tu ja odjednom kinuh. Desilo se iznenada i nenamerno, ali
efekat je bio poražavajući: sve je zaćutalo, kao na groblju, iščezlo je
kao san. Nastala je prava grobna tišina. Ne mislim da su se od
mene zastideli: zar nisu rešili da se ničega ne stide? Sačekao sam
pet minuta, ali - ni reči, ni zvuka. Ne može se pretpostaviti da su se
uplašili prijavljivanja policiji, jer šta tu može policija? Nehotice
zaključujem da oni ipak moraju imati neku tajnu, nepoznatu
smrtnima, koju brižljivo skrivaju od svakog smrtnika.
„E“, pomislio sam, „mili moji, ja ću vas još posetiti“. Tim sam
rečima napustio groblje.

Ne, ovo ja ne mogu da dozvolim; ne, zaista ne! Bobok mene ne

buni (baš i jeste pravi bobok)!
Razvrat na takvom mestu, razvrat poslednjih uzdanja, razvrat
trulih i smrdljivih leševa, koji ne štede ni poslednje trenutke
saznanja! Njima su dati, poklonjeni, ti trenuci i... A što je
najglavnije, na takvom mestu! Ne, to ja ne mogu da dozvolim...
Otići ću u ostale klase, da svuda čujem. Da, da, treba sve čuti, a
ne samo po jednom kraju stvoriti sud. Možda ću naići i na nešto
utešno.
A ovima ću se neizostavno vratiti. Obećali su svoje biografije i
razne anegdotice. Fuj! Ali ću poći, neizostavno ću poći, jer je to
stvar savesti.
Odneću ovo u „Graždanin“ tamo su i portre jednog urednika
izložili; možda će naštampati i ovo.

Prevela Branka Kovačević

 Embrouz Birs

UKLETA STVAR

Prvi deo

Ne jedeš uvek ono šta je na stolu

Uz svetlost lojanice koja je stajala na ivici starog stola, jedan

čovek je čitao nešto što je bilo napisano u svesci. Bila je to stara
beležnica, prilično pohabana; i tekst u njoj nije bio baš čitljiv, pa je
čovek često približavao knjigu plamenu sveće. Senka koju je
sveska tada pravila, u misteriju bi bacila polovinu sobe,
zamračujući lica i figure; jer je, pored čitaoca, još osmoro ljudi bilo
tu. Sedmorica su sedela uz stari drveni zid, u tišini, bez pokreta, a
pošto je soba bila mala, nisu bili daleko od stola. Ispruženom
rukom mogao si dodirnuti osmog čoveka koji je ležao na stolu,
okrenut licem na gore, delimično pokriven čaršavom, ruku
spuštenih sa strane. On je bio mrtav.
Čovek sa sveskom nije čitao naglas, a ostali su ćutali; kao da su
svi čekali da se nešto dogodi; samo je mrtvac bio taj koji nije
očekivao ništa. Iz blagog mraka spolja ušao je, kroz otvoren
prozor, najpoznatiji zvuk noći u divljini - dugačak bezimeni ton
dalekog kojota. Hor različitih insekata, i uopšte hor svih
misterioznih zvukova koji se inače noću čuju, odjednom su
prestali, kao da su se osetili indiskretnim. Ništa od ovoga nije bilo
primećeno od strane ovog društva; njegovi članovi bili su naučeni
da zvukove posmatraju samo ako mogu da imaju korist od njih; a
to je bilo očigledno po izrazima na njihovim prekaljenim licima -
čak i uz slabašnu svetlost sveće. Oni su očigledno bili ljudi iz istog
kraja - farmeri i drvoseče.
 Čovek koji je čitao bio je malo drugačiji; neko bi za njega rekao
da je video sveta, da je bio svetski čovek, iako bi po njegovom
oblačenju mogao da pretpostaviš da je imao neke veze sa
organizmima u okruženju. Njegov kaput bi teško prošao u San
Francisku; obuća nije bila iz urbanih područja, a šešir koji je stajao
pored njega na podu (on je bio jedini bez šešira), bio je takav da,
kada bi bilo ko pomislio da je to bila stvar za ukras, pogrešio bi.
Izgledom je taj čovek bio zgodan, sa malim tragovima strogosti;
zbog toga je ili predodređen ili obrazovan da bude autoritet
ostalima. On je bio islednik. Zbog prirode posla, on je bio taj koji je
čitao ovu svesku, a koja je pronađena među pokojnikovim
stvarima - u njegovoj kolibi, gde se istraga upravo odvijala.
Kada je islednik završio sa čitanjem knjige, stavio ju je u prednji
džep. U tom trenutku se vrata otvoriše i jedan mladić uđe. On
sigurno nije bio od planinskog karaktera i odgoja: bio je vrsta
momaka koji su odrastali u gradovima. Odeća mu je bila
prašnjava, zbog putovanja. U stvari, jurio je kao vetar da bi stigao
na istragu.
Islednik mu je klimnuo glavom; ostali su se pravili da ga ne
primećuju.
„Čekali smo te”, reče islednik, „neophodno je da završimo ovaj
posao večeras.”
Mladić se nasmeja. „Izvinite što ste me čekali”, reče, „kasnim, ne
što izbegavam vaš poziv, nego što sam morao da odem u svoje
novine da prijavim zbog čega sam pozvan.”
Islednik se smejao.
„Izveštaj koji ste dali u novine”, reče, „ verovatno se razlikuje od
onoga što ćete reći ovde pod zakletvom.“
„To je”, odgovori mladić nervozno, pocrvenevši, „Vaša volja.
Pisao sam na indigo papiru i imam kopiju toga. To nije napisano
kao vest jer je neverovatno, već samo kao priča. To može da uđe u
moje svedočanstvo pod zakletvom.“
„Ali Vi tvrdite da je to neverovatno.”
„Ne bi to bilo upućeno Vama, gospodine, ako se sad zakunem da
je i to istina.”
 Islednik je ćutao neko vreme, gledajući u pod.
Ljudi uz zidove kolibe su šaputali između sebe, ali retko ko je
pogledao leš. Na kraju je islednik podigao pogled i
rekao:“Nastavljamo sa istragom.”
Ljudi skinuše šešire. Svedok položi zakletvu.
„Vaše ime?”, upita islednik.
„Vilijem Harker.”
„Godine?”
„Dvadeset sedam.”
„Da li ste poznavali preminulog Hjua Morgana?”
„Da.”
„Da li ste bili pored njega kada je umro?”
„Blizu njega.”
„Kako se to dogodilo, mislim, zbog čega ste bili tu?”
„Često sam posećivao njegovu kuću kada bih išao u lov ili
pecanje. Nekim delom, radio sam to da bih istražio njegov čudan,
usamljenički život. Izgledao je kao savršeni lik za priču. Nekada
pišem priče.”
„Ja ih ponekad čitam.”
„Hvala Vam.”
„Uopšteno sam mislio na priče, ne na Vaše.”
Neki od ljudi se nasmejaše. U tako tmurnoj atmosferi humor je
bio osveženje. Vojnici se često smeju usred bitke, a čak i u sobi
smrti šala dobro dođe.
„Kažite mi okolnosti smrti ovog čoveka”, reče islednik, „možete
koristiti bilo kakve beleške ne bi li se bolje podsetili.”
Svedok je to razumeo. Izvadivši rukopis iz prednjeg džepa,
prineo ga je sveći i prevrnuo je nekoliko listova dok nije pronašao
deo koji je želeo da pročita.

Drugi deo

Šta sve može da se desi u poljima divljeg ovsa

 Sunce jedva da je izašlo kada smo napustili kuću. Tražili smo
prepelice, obojica sa sačmarama, ali smo imali samo jednog psa.
Morgan je rekao da je najbolje mesto iza jednog prevoja na koji je
pokazivao, i mi smo krenuli tamo stazom kroz čestar. Sa druge
strane nalazilo se relativno ravno polje, gusto, prekriveno divljim
ovsom. Izlazeći iz čestara, Morgan je išao nekoliko jardi ispred
mene. Odjednom smo čuli, negde u daljini, desno od nas, zvuk
neke životinje koja je lomila po žbunju koje smo videli i koje se
divlje treslo.
„Naleteli smo na jelena”, rekoh, „šteta što ne ponesoh karabin.”
Morgan, koji je stao i pažljivo posmatrao čestar koji se tresao,
ne reče ništa, samo napuni obe cevi u pušci i uze je na gotovs.
Osetio sam da je uznemiren, što me je iznenadilo, jer je imao
reputaciju osobe koja je veoma hladnokrvna, čak i u trenucima
bliske opasnosti.
„Hajde, daj bre”, rekoh, „nećeš valjda da pokušaš da upucaš
jelena sitnom sačmom?”
On je i dalje ćutao; ali kad sam ga pogledao, okrenuo se prema
meni i ja sam se iznenadio intenzitetom njegovog pogleda. Tada
sam shvatio da je nešto ozbiljno u pitanju, a moja prva
pretpostavka bila je da smo „naleteli“ na grizlija. Prišao sam
Morganu pažljivim korakom.
Žbunje se sada smirilo, kao i zvuk, ali Morgan se nije micao sa
mesta.
„Šta je to? Koji đavo je tamo?”
„Ukleta stvar!”, odgovorio je, ne okrećući glavu. Njegov glas bio
je tih i neprirodan. Vidljivo je drhtao.
Hteo sam da ga pitam nešto više o tome, kada sam primetio da
se divlji ječam savija na neopisiv način, blizu žbunja koje smo
posmatrali. Ne mogu da opišem to kretanje. Izgledalo je kao da ga
povija vetar, koji ga nije samo povijao, nego ga je gazio - lomio ga
je da nije mogao da se uspravi; a to kretanje je polako hvatalo
pravac prema nama.
 Nikada nisam video ništa što me je toliko zbunilo kao ovaj
neobičan i neverovatan fenomen, ali ne mogu da se setim da sam
se uplašio. Sećam se - a to govorim sad, jer sam se tada toga
prisetio - da sam jednom, gledajući besciljno kroz otvoren prozor,
primetio jedno malo drvo za koje sam pogrešno procenio da se
nalazi u blizini nekoliko većih stabala u daljini. Izgledalo je iste
veličine kao i ta, ali se videlo jasnije i njegovi detalji su odskakali
od okoline. To je bila samo optička varka, ali me je u tom trenutku
prepala. Mi se oslanjamo na stvari koje su normalne i po svim
fizičkim zakonima, tako da najmanje odstupanje od istih shvatamo
kao bezbedonosnu pretnju, kao upozorenje na nezamislivu
propast. Zbog toga su sada neverovatno pomeranje i savijanje
biljaka, i lagano približavanje te linije, delovali prilično
uznemirujuće. Moj kompanjon je izgledao veoma uplašen, a ja sam
jedva bio svestan u trenutku kada je nanišanio i pucao iz obe cevi
na savijeni ovas. Pre nego što se dim razišao, čuo sam glasan divlji
vrisak - vrisak divlje životinje - i, bacajući pušku na zemlju,
Morgan se okrenuo i pobegao koliko ga noge nose. U tom trenutku
sam bio oboren na zemlju od strane nečeg što nisam video od
dima - neka mekana, teška materija kao da je bačena na mene.
Dok sam uspeo da se uspravim i pronađem pušku, koja mi je
ispala iz ruku, čuo sam Morgana kako vrišti u smrtnoj agoniji, a uz
njegove krike sam čuo divlje, monstruozne zvukove koji su
podsećali na gomilu pasa koji se bore. Neopisivo uplašen, jedva
sam se uspravio i pogledao u smeru kuda je Morgan pobegao; i,
bože poštedi me da ne vidim nikada više tako nešto! Sa udaljenosti
od nekih tridesetak metara bio je moj prijatelj, klečeći na jednom
kolenu, glave zavrnute u odvratnom smeru, bez šešira, raščupane
kose. Celo telo mu se pomeralo divlje, napred-nazad i levo-desno.
Njegova desna ruka bila je uspravljena, a izgledalo je kao da nema
šaku, ili je barem ja nisam mogao videti. Druga ruka mu je cela bila
nevidljiva. Vremenom, kako mi se polako vraćalo sećanje na
detalje, shvatio sam da sam mogao samo poneke delove tela da mu
vidim; kao da je bio delimično izbrisan - ne mogu drugačije to da
izrazim - a da je onda njegovo drmanje omogućavalo da se neki
delovi vide.
 Ovo je verovatno trajalo nekoliko sekundi, ali za to vreme je
Morgan zauzeo sve moguće poze odlučnog rvača koji je pregažen
većom snagom i masom. Nisam video ništa sem njega, a i to sam
jedva video. Tokom celog incidenta njegovi vrisci i proklinjanja su
se čuli, pretapajući se sa režanjem i besnim zvukovima koje ja
nikada nisam čuo ni u čoveka ni u životinje.
U trenutku sam stajao neodlučno, a onda sam bacio pušku i
potrčao da pomognem svom prijatelju. Javila mi se misao da
možda ima neku vrstu napada, neku vrstu epilepsije. Pre nego što
sam stigao do njega, on se smirio i stišao. Svi zvukovi su nestali, a
sa osećajem takve jeze koju je povećavala sama tišina, video sam
ponovo da se divlji ovas savija, ovog puta odlazeći prema šumi.
Tek kada je sve prestalo, mogao sam da pogledam svog prijatelja.
Bio je mrtav.

Treći deo

Čovek iako nag može biti u ritama

Islednik ustade sa stolice i stade pored mrtvaca. Uhvatio je ivicu

čaršafa i sklonio ga, otkrivajući celo telo, golo i pod svetlošću sveća
žuto kao ilovača. Imalo je ipak, velike crne modrice, očigledno
prouzrokovane velikim unutrašnjim krvarenjima i povredama.
Grudni koš i bokovi su izgledali kao da je bio pretučen motkom.
Imao je i odvratne razderotine; koža mu je na nekim mestima bila
izrezana u froncle.
Islednik ode do drugog kraja stola i odveza svilenu maramicu
kojom je bila zavezana vilica. Kada je maramica sklonjena, videlo
se šta je ostalo od vrata. Neki od porotnika koji su ustali, želeći da
vide bolje, pokajali su se zbog svoje radoznalosti. Svedok Harker
otvori prozor i naže se preko njega, bled, i na ivici povraćanja.
Stavljajući maramicu preko mrtvačevog vrata, islednik ode do ugla
sobe i iz gomile odeće poče da vadi deo po deo, razgledajući svaki
od njih. Svi su bili pocepani i natopljeni krvlju. Porotnici nisu
pokušavali da bolje pogledaju to. Izgledali su pomalo
nezainteresovano. Istina je bila da su sve ovo već videli; jedina
nova stvar bilo je Harkerovo svedočenje.
„Gospodo”, reče islednik, „mislim da nemamo više nijedan
dokaz. Vaša dužnost vam je već objašnjena; ako nemate više ništa
da pitate, možete izaći napolje i doneti presudu.”
Nadzornik ustade - visoki, bradati šezdesetogodišnjak,
farmerski odeven.
„Voleo bih da pitam jedno pitanje gosn islednik”, reče, „iz koje je
ludare ti pobego ovaj svedok?”
„Gospodine Harker”, reče islednik smirenim glasom, „iz koje ste
poslednje ludnice pobegli?”
Harker ponovo pocrveni, ali ne reče ništa, i sedam porotnika
ustaše i mirno izađoše iz kolibe.
„Ako ste završili sa vređanjem, gospodine”, reče Harker, čim su
ostali sami sa mrtvacem, „pretpostavljam da sad imam slobodu da
odem?”
„Da”
Harker ustade da krene, ali zastade, sa rukom na kvaci.
Profesionalna deformacija je bila jaka kod njega - jača od osećanja
ličnog dostojanstva. Okrenuo se i rekao:
„Ta sveska koju imate kod sebe - to je Morganov dnevnik. Vidim
da ste bili veoma zainteresovani za to; čitali ste dok sam ja
svedočio. Mogu li da je pogledam? Javnost bi volela da zna...”
„Sveska nema veze sa ovim”, odgovori zvanično, vraćajući je u
džep kaputa, „sve unutra napisano odnosi se na događaje pre
piščeve smrti.”
Kako je Harker izašao, porota se vratila i stala oko stola, na
kojem je ležao pokriveni leš, čije su se konture nazirale kroz
čaršaf. Nadzornik sede pored sveće, izvadi iz džepa olovku i parče
papira i napisa marljivo presudu, koju su svi, neki sa poteškoćama,
potpisali.
„Mi, porota, pronalazimo da je smrt usledila kao napad
planinskog lava20, jer mislimo da rane odgovaraju tome.“

20 Puma, planinski lav prim. prev.

 Četvrti deo

Objašnjenje iz grobnice

U dnevniku pokojnog Hjua Morgana postojali su neki zanimljivi

unosi, koji bi možda imali neku naučnu vrednost. Kada se istraga
završila, njegov dnevnik nije bio uvršten u dokaze; moguće da je
islednik mislio da to nije vredno zbunjivanja porote. Datum prvog
unosa nije mogao da se vidi; gornji deo lista bio je pocepan; a
ostatak teksta bio je sledeći:
„bi trčao u polukrugovima, glave uvek okrenute ka centru ili bi
stajao uspravno, divlje lajući. Na kraju je pobegao u žbunje što je
brže mogao. U prvom trenutku sam pomislio da je poludeo, ali
kada sam došao kući, nisam mogao da nađem drugo objašnjenje
sem da je to uradio od straha od kazne.“
„Da li pas može da vidi svojim nosem? Da li mirisi uključuju
neki moždani centar koji ih pretvara u slike?“
„2. septembar. Posmatrajući zvezde sinoć, sa prevoja istočno od
kuće, primetio sam da pravilno nestaju, s leva na desno.
Pomračivale su se u liniji koja je bila široka stepen ili dva. Kao da
je nešto prošlo između njih i mene; nisam to mogao videti, a i
zvezde nisu toliko guste da bih mogao da nazrem oblik. Uf! Ovo mi
se ne sviđa.“
Nekoliko nedelja je nedostajalo, tri lista su bila istrgnuta iz
sveske.
„27. septembar. Ponovo je bilo tu, nalazim dokaze njegovog
postojanja svaki dan. Ponovo sam prošle noći posmatrao u istom
skrovištu, sa puškom u ruci, napunjenom sačmom za krupnu
divljač. Ujutru su sveži tragovi bili tu, kao i pre. A opet, mogu se
zakleti da nisam spavao - stvarno jedva da sam sklopio oči. To je
odvratno, nepodnošljivo! Ako su ovi događaji stvarni, poludeću;
ako umišljam, onda sam već lud.“
„3. oktobar. Neću ići, neće me oterati. Ne, ovo je moja kuća,
moja zemlja. Bog mrzi kukavice.“
 „5. oktobar. Ne mogu da izdržim više. Pozvao sam Harkera da
provede nekoliko nedelja sa mnom - on je trezven čovek. Mogu da
procenim iz njegovog ponašanja da li me smatra ludim.“
„7. oktobar. Imam rešenje misterije; došlo mi je sinoć,
odjednom, kao otkrovenje. Koliko jednostavno, koliko grozno
jednostavno!
Postoje zvukovi koje ne možemo da čujemo. Sa svake strane
zvuka postoje ti zvukovi koje taj nesavršeni instrument, ljudsko
uho, ne može da čuje. Oni su ili previsoki ili preniski. Posmatrao
sam jato kosova u krošnji drveta, u stvari u nekoliko krošnji, i svi
su pevali zajedno. Odjednom, neočekivano, svi su u istom trenutku
poleteli i pobegli. Kako? Nisu mogli da se svi vide, bili su u
različitim krošnjama. Ni u jednom položaju vođa ne bi mogao da
bude vidljiv svima. Mora da postoji signal upozorenja ili komande,
na koji su svi poleteli istovremeno i istovremeno zaćutali, ne samo
kosovi, nego i ostale ptice - prepelica na primer, odvojena od njih
žbunjem, čak na drugoj strani brda.
Poznato je među moreplovcima da grupe kitova, pljuskajući i
pevajući blizu površine okeana, znaju da zbog zakrivljenosti
zemlje miljama daleko, u isto vreme zarone i nestanu. Upozorenje
je bilo dato; previše duboko da bi ga čulo uho mornara na
osmatračnici ili uši njegovih prijatelja na palubi. Oni bi u tom
trenutku možda osetili podrhtavanje broda nalik na podrhtavanja
prozora katedrale prilikom dubokih tonova orgulja.
Ista stvar je i sa zvukovima i sa bojama. Sa svake strane
solarnog spektra hemičari otkrivaju postojanje nečega što
nazivaju „aktinskim“ zrakom. Oni predstavljaju boje - integralne
boje u sastavu svetlosti - koje se ne mogu videti. Ljudsko oko je
nesavršen instrument; raspon mu je nekoliko oktava od stvarne
„hromatske skale“. Nisam lud; postoje boje koje ne možemo da
vidimo.
I, bože, pomozi mi! Ukleta stvar je te boje!“

Preveo Ivan Branković

 Robert Dankan Miln

SUDAR SA SUNCEM

Mesto - San Francisko; godina. – 1883

„I zbog toga Vi mislite, doktore, da je kometa koja je upravo
primećena u Južnoafričkoj Republici, ista kometa od prošle godine
- ona koju je prvi otkrio Kruls u Rio de Žaneiru, i koja je posle bila
veoma dobro vidljiva tokom celog oktobra?”
„Vodeći se tekstovima u novinama koji su opisivali njen izgled i
pravac kretanja, ne vidim koji bi drugi zaključak mogao da
izvedem. Približava se Suncu iz istog kvadranta kao i
prošlogodišnja kometa; po izgledu liči na nju; brzina joj je ista, ako
ne i veća; sve ove činjenice su veoma jaki argumenti za moju
teoriju.”
„Kako onda objašnjavate njen toliko brz povratak? Tek je kraj
avgusta, a prošlogodišnja kometa se pojavila tek negde oko
osamnaestog septembra - nije prošlo ni godinu dana. Čak
Enkeova21 i Bielina22 kometa imaju duže periode.”
„Moji proračuni se baziraju na tome da kometa prolazi toliko
blizu Suncu da je njena orbita poremećena, i da se svakim
prolazom smanjuje. Ja verujem, kao i gospodin Proktor i profesor
Bos, da je ovo kometa koja se pojavila 1843. i 1880.; da se kreće u
pravilno poremećenim orbitama, čija zakrivljenost smanjuje njenu
revoluciju oko Sunca stotinama godina, možda. Od kako je
praćena, prvi period je trajao trideset sedam godina, onda dve i

21 Enkeova kometa dobila je naziv po nemačkom astronomu Johanu Francu Enkeu koji je 1819.
izračunao njenu putanju. Ona je kometa sa najkraćom orbitom i pojavljuje se svake treće godine
prim.prev.
22 Dobila ime po Vilhemu fon Bielu nemačkom astronomu, koji je izračunao njenu putanju 1826.
Kometa nije viđena od 1852. pa se pretpostavlja da se raspala prim.prev.
nešto godine, i sada eto je za manje od godinu dana; po mom
mišljenju sada sledi njen pad u Sunce.”
„Ovo je veoma zanimljivo, ako je Vaša pretpostavka tačna; a ako
se tako nešto dogodi, kakav rezultat Vi predviđate?”
„To zahteva još istraživanja. Uzmite još jednu cigaretu i onda
ćemo da se posvetimo toj materiji.”
Ova konverzacija se dešavala u kući mog prijatelja doktora
Arkvrajta, na Market stritu; vreme dešavanja bilo je oko jedanaest
uveče; datum, dvadeset sedmi avgust; pitanja su bila moja, a
odgovori doktorovi. Mogu da dodam da je doktor bio hemičar po
profesiji, ali je pokazivao veliki interes za sve naučne diskusije i
eksperimente.
„Efekat sudara komete sa Suncem”, primetio je doktor paleći
cigaretu, „može da zavisi od mnogo stvari. Prvenstveno zavisi od
mase, momenta i brzine komete - naravno, nešto zavisi i od njenog
sastava. Dajte mi da pogledam ponovo proračune. Ah, evo ih.”,
reče profesor i uze da
ita sa papira.
„Rio de Žaneiro, 18. avgust. Kometa je ponovo bila vidljiva
prošle večeri, pre i posle zalaska sunca, oko trideset stepeni od
Sunca. Gospodin Kruls objavio je da je to ista kometa od prošle
godine. Približava se Suncu za dva i po stepena dnevno. R.A. u
podne 178 stepeni, 24 minuta; dec. 83 stepena, 40 minuta, jug.”
„Ovo sad”, nastavi on dalje, „poklapa se potpuno sa pozicijom i
kretanjem prošlogodišnje komete. Dolazi sa mesta skoro tačno
južno od Sunca, i potpuno je bila nevidljiva na severnoj hemisferi
pre periheliona23.”
„Izvinite”, ubacio sam se, „da li se sećate novinskih predviđanja
vezanih za prošlogodišnju kometu, da će brzo postati nevidljiva za
nas ovde, iako će se pojavljivati na jutarnjem nebu nedeljama, sve
dok ne nestane u daljini?”
„To je zbog toga što sama priroda njene orbite nije bila
dovoljno istražena. Ravan kometine orbite seče ravan Zemljine
pod skoro pravim uglom, ali glavna osa ili glavni pravac njenog

23 Tačka u kojoj je neko nebesko telo najbliže Suncu

kretanja kroz svemir, takođe je pod nagibom od nekih pedeset
stepeni u odnosu na našu ravan orbite; zbog toga se dešava da
kometa dolazi u naše vidno polje sa jugoistoka, a njen odlazni
pravac ide linijom otprilike dvadeset stepeni jugozapadno, što
samim tim čini da njena putanja bude najvidljivija preko Ekvatora.
Posledično, prošlogodišnja kometa bila je vidljiva ujutru, i to ne
samo nama nego i svakom stanovniku planete između šesnaeste
paralele severnog i južnog pola, sve dok nije nestala zbog velike
udaljenosti. Ali ono što sam krenuo da kažem, pre nego što ste me
prekinuli, je da, ako je udaljenost komete od Sunca bila samo
trideset stepeni kada je viđena u Rio de Žaneiru pre devet dana, a
njena brzina je dva i po stepena dnevno, ona sada nije daleko od
periheliona, naročito jer joj se brzina povećava kako se približava
Suncu.”
„Pretpostavljate da će ona ovog puta udariti u Sunce?”, rekoh ja.
„Kakav će biti rezultat?”
„Lopta od čvrstog materijala”, odgovori doktor, „veličine naše
Zemlje, ako bi se sudarila sa Suncem momentom koji sledi iz
njenog položaja u svemiru, proizvela bi dovoljnu toplotu da napaja
Sunce barem devedeset godina. Ovi proračuni ne traže veliko
matematičko i naučno znanje, naprotiv, veoma su prosti i
pouzdani, jer mi imamo tačne podatke vezane za masu i momenat
planete. Ali, sa kometom je drugačiji slučaj. Mi ne znamo od kojih
elemenata je sačinjeno njeno jezgro. Istina je da znamo njen
momenat; ali šta nam to znači kad ne znamo njenu gustinu i masu.
Momenat od četiri stotine milja u sekundi - to je procenjena brzina
komete u perihelionu - bi, bez sumnje, izazvao veliko sagorevanje
ako bi kometa bila čvrsta. Sa druge strane, velika tela sastavljena
od tečnosti koja je jako isparljiva, mogu se sudariti sa Suncem bez
ikakvih posledica.”
„Da li mi imamo ikakve podatke o tome?”, upitah.
„Što se tiče našeg Sunca”, odgovori doktor, „nemamo; ali
nekoliko korisnih činjenica smo pokupili posmatrajući druga
sunca kojima se dogodila slična stvar, koja se može dogoditi
našem. Pre nekoliko godina, zvezda u sazvežđu Labuda zasijala je
iznenada neočekivano jako, na kraju je njena jačina svetlosti
porasla od ranga zvezde šeste kategorije - naravno, to je bilo jedva
vidljivo golim okom - do ranga zvezde prve kategorije. Ova
pojačana svetlost se nastavila tokom nekoliko dana i onda se sve
vratilo u nonnalu. Sada, ispravno je zaključiti da je ovo veliko
povećanje intenziteta svetlosti moglo da bude izazvano sudarom
sa nekim velikim čvrstim telom - planetom, kometom, ili možda
drugom zvezdom - zvezdom koja nama nije vidljiva; i sad, pošto je
poznato da su svetlost i toplota samo različiti oblici iste ili slične
vrste kretanja, možemo zaključiti da se kao posledica povećanja
intenziteta svetlosti, povećala i toplota.”
„Pa šta onda mislite, kakav će biti efekat na prirodu i na nas,
uopšte na celu planetu, ako se dogodi slična katastrofa na Suncu
kao što ste je upravo opisali?”, upitah ja.
„Jačina svetlosti naše zvezde i njena toplota mogu se povećati
stotinu puta, možda čak i hiljadu puta, sve zavisi od same prirode
komete. Možda će se dogoditi eksplozija dovoljno jaka da svi
okeani ispare u jednoj sekundi, čak se može dogoditi da se sva
čvrsta materija na planeti rastopi i ispari, kao loptica žive u kutiji
kroz koju struji vreo vazduh. „Veliko“ i „malo“ nisu apsolutni, već
samo relativni termini u rečniku majke prirode; i jedan i drugi su
jednako podložni njenim zakonima.”, energično reče doktor.
„Utešno razmišljanje, sigurno.”, dodao sam. „Hajde da se
ponadamo da nećemo imati takvo iskustvo.”
„Ko to može reći?”, reče doktor ustajući sa stolice. „Izvinite me
na minut. Znate da ima poletanje balona sutra iz Vudvardovog
dvorišta, a ja treba da predstavim novi sastojak kad se bude punio.
Jedinjenju treba malo više mešanja. Uzmite još jednu cigaretu. Ja
ću se vratiti za minut.”
Zavalio sam se u stolicu i razmišljao, slušajući odlazeće
doktorove korake. Doktor je otišao u susednu sobu. Pogledao sam
na sat. Bilo je pola dvanaest. Bila je to topla avgustovska noć u San
Francisku. U trenutku kada sam ustao da otvorim prozor, doktor
se vratio u sobu.
„Šta je ovo?”, viknuo sam iznenađen dok sam pomerao prozor.
Prizor koji mi se ukazao zahtevao je takvo iznenađenje.
 Doktor Arvrajtove sobe bile su na severnoj strani Market strita,
i zbog visine same zgrade, imao je neometani pogled na južno i
istočno nebo. Iznad kuća na istoku videla se tanka modra linija
zalivske vode, a iznad nje su se ukazivale siluete Alameda planina.
Sve je to bilo normalno, i prizor koji sam video stotinama puta pre
toga, ali severoistočno nebo je bilo osvetljeno jezivim
tamnocrvenim sjajem, koji se presijavao severno, duž linije
horizonta u vidu luka, sve do linije horizonta gde su se videle ulice.
Ovo svetlo je podsećalo na polarnu svetlost, samo je bilo drugačije
boje. Umesto hladne, bistre severne svetlosti, gledali smo u besnu,
krvavocrvenu svetlost koja je, tu i tamo, izbacivala trake i jezičke
vatre prema zenitu i od njega. Izgledalo je kao da se dešava neki
požar na severu. Ali kakav, upitao sam sebe, kakav požar može da
prouzrokuje toliko jaku i intenzivnu svetlost? Ogromni šumski
požari, ili čak gradski požari, vide se iz velike daljine, ali nemaju tu
ujednačenost - tu harmoniju, ako tako mogu da kažem - koja se
sada primećivala. Zaključak je bio da taj fenomen nije uopšte
lokalne prirode.
Dok smo gledali kroz prozor, primetio sam da su i drugi ljudi u
okolini primetili isti fenomen. Grupice ljudi su se skupljale na
trotoarima; veće grupe na raskrsnicama; prolaznici su se okretali,
ne bi li posmatrali taj čudan spektakl. U isto vreme vazduh je
postajao težak i sparan. Svima je zastao dah, i čudna i svečana
tišina kao da je obuzela ceo grad, kao u trenucima pred neku oluju.
To je, inače, bilo poznato i kao „predzemljotresno vreme“.
Doktor prekide tišinu.
„Ovo je nešto potpuno van svih predviđanja događaja”, uzviknu,
„ta severna svetlost mora da ima svoj uzrok. Da gore cele šume
sekvoje u Sonomi i Mendiokinu sa sve borovim šumama Oregona i
Vašingtona zajedno, ne bi napravili takvu svetlost. Pored toga, to i
nije svetlost koja bi nastala od šumskog požara.”
„Tako sam i mislio.”
„Hajde onda da joj pronađemo uzrok negde drugde. Sad je
skoro ponoć. Svetlost dolazi sa severa. Sunčevi zraci sada
osvetljavaju drugu stranu planete. Samim tim je sada zora iznad
Atlantika, podne u severnoj Evropi i sumrak u zapadnoj Aziji. Kada
ste Vi došli ovde, pre bezmalo sat vremena, nebo je bilo čisto, a
temperatura normalna. Šta god da je uzrokovalo ovaj fenomen,
dogodilo se u poslednjih sat vremena. Od kako posmatramo,
primetio sam da se jačina svetlosti polako pomerila ka istoku. Ta
svetlost dolazi sa Sunca, ali tako nešto prevazilazi moje znanje.”
„Možda je sve povezano sa kometom o kojoj ste upravo
pričali?”, predložio sam. „Ona bi sad negde trebalo da je u tački
periheliona.”
„To onda mora biti to”, složi se doktor, „ko zna da li je ta strašna
lutalica već imala kontakt sa Suncem. Hajdemo napolje.” Uzeli smo
šešire i napustili zgradu. Duž celog pločnika uzbuđene grupe ljudi
su posmatrale čudnu svetlost i raspravljale o njenom poreklu.
Generalno mišljenje bilo je da potiče od nekog ogromnog šumskog
požara, mada je bilo i religijskih fanatika koji su u tome videli
razne uzroke; jer u neobrazovanom umu ne postoji srednja
vrednost između praktičnog i čisto fanatičnog. Projurili smo kroz
Market strit i skrenuli smo u Kerni, gde je masa ljudi bila još veća i
još uznemirenija. Stigavši u redakciju Kronikla, primetio sam
gužvu telegrafista koji su trčali po zgradi, prenoseći poruke.
„Ako biste me sačekali minut ovde”, rekao sam doktoru, „da
otrčim uz stepenice i raspitam se šta se dešava.”
„Čudne vesti dolaze sa istoka.”, rekao mi je šef telegrafista u
žurbi, istovremeno mi pokazujući na gomilu poruka koje su stigle.
„Ovo stiže, barem poslednjih pola sata, sa svih strana države.”
Uzeo sam jednu poruku i pročitao je.
NJU JORK 3:15. NEVEROVATNA SVETLOST SE POJAVILA
PREKO CELOG ISTOČNOG NEBA. VEOMA CRVENA I VEOMA
PRETEĆA. IZGLEDA DA SE PROTEŽE DALEKO PREKO MORA.
LJUDI NE MOGU DA OBJASNE NJENO POREKLO.
Druga poruka glasila je ovako.
NJU ORLEANS 4:10. VELIKI POŽAR NA NEBU. BLAGO
SEVEROISTOČNO. GENERALNO MIŠLJENJE JE DA SU SE
RAZBUKTALI OGROMNI POŽARI U GUSTIM TRŠĆACIMA. JAVNOST
VEOMA UZNEMIRENA.
 „Ima još gomila istih”, napomenu mi urednik, „iz Čikaga,
Memfisa, Kanade - sa svih strana - i svi govore isto. Koji je tvoj
zaključak?”
„Fenomen je definitivno svemirski, rekao sam, „mora da potiče
od Sunca. Da li primećuješ koliko je vazduh postao vlažniji i teži za
disanje? Da li imamo neke vesti iz Evrope?”
„Još ne. Evo ga i telegram iz Nju Jorka”, reče urednik, uzimajući
papir od telegrafiste koji je upravo ušao, „ovo može da objasni
neke stvari. Slušaj.”
„London 7:45. Pre pet minuta je temperatura porasla do
neizdrživih granica. Poslovi stoje. Ljudi padaju mrtvi na ulicama.
Živa u termometru je sa 11 stepeni skočila na 45.1 dalje raste.
Poruka iz opservatorije u Griniču je sledeća...“
„Poruka se tu naglo prekida”, reče urednik, „a operater u Nju
Jorku je samo dodao: „Poruka prekinuta.” Nema signala. Alarmi su
svuda upaljeni. Svetlost i toplota rastu.”
„Pa”, rekoh ja, „to mora da je ono što je doktor Arkvrajt
pretpostavio. Kometa koja je primećena u Rio de Žaneiru pre
desetak dana je udarila u Sunce. Samo nebo zna šta nas sada čeka.”
„Ja ću da sredim ove poruke i da ih objavim u novinama po
svaku cenu”, reče odlučno urednik, „ah, evo ga stiže led za
štampače”,- reče to dok je u prostoriju ulazila grupa ljudi sa
vrećama na ramenima, „novine moraju izaći makar u tom trenutku
i Zemlja izgorela. Mislim da možemo da izdržimo sa ovim do
svanuća, a pre toga možda najgore prođe.”
Napustio sam kancelariju, pridružio se doktoru na ulici, i
saopštio mu vesti.
„U to nema sumnje”, odmah je rekao, „prošlogodišnja kometa je
udarila u Sunce. Sve telegrafske poruke u tom trenutku su bile
skoro identične, a sada je ovde ponoć, samim tim je četiri izjutra u
Nju Jorku i osam uveče u Engleskoj.”
„Šta možemo da uradimo?”, raspitivao sam se.
„Mislim da ovo nije razlog za trenutnu uzbunu”, odgovori mi
doktor, „moramo da vidimo da li će se toplota povećati od sad do
svanuća i da preduzmemo mere vodeći se time. U međuvremenu,
hajde da se pobrinemo za sebe.”
Scene panike su se intenzivirale kako smo prolazili ulicama.
Izgledalo je kao da je polovina gradske populacije izašla napolje i
skupila se na raznim javnim mestima. Hiljade ljudi su se gurali u
okolini različitih novinskih uredništava u fanatičnoj želji da bace
pogled na tablu sa vestima, na koju su delovi nekih telegrama
postavljani odmah po prispeću. Kolone putničkih i teretnih kola su
jurcale tu i tamo, napunjene porodicama koje su bežale iz grada,
verovatno bez ikakvog plana, ili barem ideje, šta uopšte rade i gde
bi mogli da pobegnu.
Kako su sati polako najavljivali jutro, ljuti crveni luk se
pomerao niz horizont, a njegove ivice su postajale jasnije i svetlije,
izgledao je kao vatrena kresta uperena visoko u nebesa. Ništa nije
moglo biti strašnije i odvratnije, ništa nije moglo izazvati toliki
strah i užas i ubeđenje da posmatrač nije imao nikakve šanse da
utiče na taj neočekivan i neobjašnjiv događaj, kao taj luk vatre koji
se širio preko horizonta. Vazduh je, takođe, postao u trenutku teži
i vreliji. Pogledavši na hotelski termometar, video sam da je
temperatura bila 45,5 stepeni.
Između dva i tri sata, četiri požarna alarma su se začula iz nižih
delova grada. Dve velike robne kuće i prodavnicu pića u tri
povezana bloka, zahvatio je požar, očigledno izazvan eksplozivom.
Rulja raznoraznih vrsta se skupila, kao po pozivu, u poslovni deo
grada. Prodavnice i skladišta su bili obijani i pljačkani - policijske
snage, iako su radile punom parom, nisu mogle da pohapse sve
koji su krali. Oni su bili ohrabreni samom situacijom i generalnom
paralizom koja je obuzela bogate građane. Čudne scene su se
događale na svakom uglu i u svakoj ulici. Grupe žena klečale su na
trotoarima, mašući rukama u molitvi, dok su oko njih prolazile
siledžije, divlje i besne od alkohola. Procesija religijskih fanatika,
koji su pevali različite himne držeći fenjere u rukama, prošla je
neprimećeno kroz zakrčene ulice, a posle smo ih mogli videti kako
se kreću u koloni prema Telegraf hilu. Kratko rečeno, bizarni i
grozni događaj te noći ni Dante svojim umećem ne bi mogao da
opiše, a ni Dore da naslika.
 „Hajdemo kući”, rekao je doktor gledajući u sat, „sada je pola
četiri. Temperatura vazduha evidentno raste. Postoji velika šansa
da postane nepodnošljivo vruće do jutra. Moramo razmotriti šta
nam je najbolje da uradimo.”
Probili smo se kroz zakrčene ulice, pored očajnih i preplašenih
muškaraca i žena koje su lelekale; ali prolazeći pored tabli sa
informacijama na uglu Buš i Kerni ulice, ohrabrujuće je bilo videti
da će barem jedna zemaljska industrija raditi do samog kraja, i da
će ceo svet, u svakom slučaju, dobiti pune informacije o
predstojećoj propasti, sve dok ih žice prenose, urednici sređuju, a
štampari ubacuju u mašine. Osetio sam da veličina i moć štampe
nisu nikada bili toliko primetni. Jutarnje izdanje novina je već bilo
razgrabljeno sa informacijama o požaru na drugoj hemisferi, kojih
ćemo, možda, i sami biti svedoci za nekoliko sati.
Barem dvoje kola koja su prošla pored nas sa ledom za radnike
bila su zaustavljena i opljačkana od strane žedne rulje, i kada sam
ušao u redakciju, video sam novinare gole do pasa u toj
neočekivanoj sauni, dok je na spratu urednik bio u istom negližeu,
s tim što je imao zavezan i mokar peškir oko glave. Uzeo je
poslednju poruku iz Nju Jorka kada sam ulazio. Podigao ju je i
glasno pročitao.
NJU JORK, 6 SATI. SUNCE JE UPRAVO IZAŠLO. VRUĆINA
OGROMNA. VAZDUH ZAGUŠLJIV LJUDI TRAŽE HLAD. HILJADE
LJUDI SE KUPA NA DOKOVIMA. HILJADE UMRLE OD SUNČANICE.
„Kao da su prepisali poruku iz Londona od pre tri sata”, rekao
sam dok sam izlazio napolje, „za tri sata možemo isto očekivati
ovde kod nas.”
Ponovo sam se našao sa doktorom na ulici i zajedno smo otišli
do njegove kuće.
„Sad”, reče on dok sam mu saopštavao sadržaj poslednje
poruke, „postoji samo jedna stvar koju možemo da učinimo ne bi li
spasili svoje živote. Nije neka verovatnoća da će ovaj plan uspeti,
ali svi moji proračuni pokazuju da postoji šansa.”
„Šta treba da uradimo?”, upitao sam nestrpljivo.
„Uzmimo”, odgovori mi on, „da povećanje temperature i jačine
svetlosti koje nas čeka čim sunce izađe iznad horizonta mora biti
smrtonosno za sav životinjski svet koji zavisi od Sunca. Populacija
Evrope, do tog trenutka, ne sumnjam i svih zemalja istočno od
Misisipija, je na rubu uništenja. Sa nama je samo pitanje vremena
osim ako...”
„Osim ako šta?”, viknuo sam uzbuđeno, dok je on malo zastao u
priči.
„Osim ako nismo spremni da preuzmemo veliki rizik”, dodao je,
„Vi ste dovoljno obrazovan čovek da znate da su svetlost i toplota
samo oblici kretanja - oblici, možemo reći, istog molekularnog
procesa elemenata koji se kreću ili sjedinjuju. Oni nemaju svoje
unutrašnje biće, nemaju entitet, nemaju postojanje, nezavisno od
spoljnje materije. U njihovom slučaju dve forme materije na koju
utiču su etar koji prožima svemir i atmosfera na našoj planeti. Da
li me pratite?”
„Naravno”, odgovorio sam nestrpljivo, jer sam se plašio
doktorovih rezonovanja u kritičnom momentu kao što je bio ovaj,
„ali, dragi moj gospodine, šta je praktična primena Vaše teoreme?
Da li možemo da je primenimo na ovom specifičnom slučaju?”
U svojoj mudrosti, on nastavi: „Toplota - toplota sa kojom se
sad suočavamo - prouzrokovana je sunčevim zracima koji deluju
na našu atmosferu. Ako bi otišli van granica nje, šta onda?
Jednostavno, nećemo imati toplotu. Ako biste se podigli na veliku
visinu, čak pod sučevim zracima, koji ne bi prolazili kroz oblake,
smrzli biste se. Granica večnog leda nije toliko ekstremna.”
„Mislim da shvatam vašu ideju”, dodao sam, „slažem se sa
tačnošću vaših tvrdnji. Ali kakve mi koristi do toga imamo? Siera
Nevada nam je praktično daleko, kao i vrhovi Himalaja.”
„Postoje drugi načini da se postigne neophodna visina.
Poletanje balona, ako ste zapamtili, trebalo je da se dogodi danas
iz Vudvardove bašte. Ja je trebalo da pomažem prilikom punjenja,
da bih testirao novi metod generisanja gasa. Predlažem da mi sad
odemo, preuzmemo balon i uzletimo. Mislim da niko neće ni
primetiti to što budemo radili. Moramo, naravno, uzeti u obzir da
je rizik od pucanja balona zbog širenja gasa veliki; jer mi ćemo, ne
samo biti izloženi normalnom širenju, dok se budemo podizali ka
gornjoj granici atmosfere, nego i dodatnom, zbog vrućine.
 „To je kockanje sa smrću u svakom slučaju”, odgovorih ja i
kretoh da pomognem doktoru oko pakovanja aparata i hemikalije
koju je prethodnu noć pripremao; kada sam sve to uradio,
napustili smo zgradu i krenuli na jug niz Market strit. Automobili
nisu išli, a kočije na koje smo naletali nisu bile ni upregnute;
samim tim nam je dragoceno vreme brzo proletalo dok smo peške
jurili nekih kilometar, koliko je Vudvard bio udaljen od nas. Kapije
su, srećom, bile otvorene, nikog od radnika nije bilo na vidiku,
tako da smo mi stigli do balona, koji je ležao polunaduvan, nalik na
neko mlitavo prepotopsko čudovište u svojoj jazbini. Namestili
smo aparate i podesili konopce što smo brže mogli, i onda smo
čekali nestrpljivo dok se velika vreća polako punila i tresla,
okretala i padala, ali je polako dobijala taj sferični izgled.
U međuvremenu, imali smo priliku da posmatramo
atmosferske i nebeske prilike. Već je bilo pola pet, i za manje od
sata će se sunce pojaviti na istoku. Bleda, plavetna zora je počela
da se probija ispod polukruga koji je goreo. Polukrug je kasnije
dobio tešku bakarnu boju kako se razdanjivalo, ali nije gubio svoj
oblik. Vrućina je postajala sve veća, termometar koji smo poneli sa
sobom sad je već pokazivao 56 stepeni. Čudni zvuci su se čuli iz
grada - nerazumnjivi, doduše, ali su jasno donosili užas koji je
stizao sa jutrom. Životinje su bespomoćno zavijale iz svojih
kaveza, i mogli smo jasno da čujemo njihove pokušaje da se
oslobode. Jedno mačkoliko stvorenje koje je uspelo da pobegne,
proletelo je pored nas. Da su sve životinje uspele da se oslobode,
ne bi trebalo da ih se plašimo, jer su one samo bežale od
nadolazeće nebeske katastrofe.
Konačno smo uspeli da imamo to zadovoljstvo da vidimo veliki
balon kako se uzdiže sa zemlje, iako još nije bio potpuno naduvan.
Već smo namestili vreće za balast i ostale neophodne stvari u
korpu, kada smo, znojeći se iz svake pore na telu, istovremeno
odsekli konopce i uzdigli se lagano u vis. Nije bilo ni daška vetra,
ali smo ipak nekako klizili na istok u pravcu zaliva.
Sada se već dobro razdanilo, i gornji obod sunca se pojavio
iznad horizonta, dok smo mi bili na visini od otprilike tri stotine
metara, visinu smo određivali po okolnim objektima. Kada se ceo
sunčev disk pojavio, vrelina je postala intenzivnija, i po
doktorovom uputstvu smo uvijali glave maramama koje su bile
nakvašene mešavinom etra i alkohola. Ta mešavina je isparavala
brzo i omogućavala nam je da se na neko vreme rashladimo. Nebo
je sad dobilo izgled ogromnog bakarnog svoda, i vode okeana na
zapadu i zaliva pod nama su reflektovale taj tupi, mrtvi,
nemilosrdni sjaj sa zastrašujućom bistrinom. Iz predostrožnosti
smo zavezali tešku ćebad na konopce koji su držali korpu i oni su
se lagano natopljavali vodom. Naša žeđ je bila velika koliko je i
isparavanje iz nas bilo intenzivno, i skinuli smo sa sebe sve sem
vunenog veša - vuna nije prevodilac, tako da je dobra, kako za
zagrevanje, tako i za rashlađivanje.
Imali smo moćni brodski teleskop, takođe i veliki dvogled
dobrog dometa, i kad god bi nam situacija to dozvolila, razgledali
smo prostor ispod sebe. Golim okom grad se video samo kao
mreža malih pravougaonika raspoređenih na kraj braonkastog
poluostrva, ali kroz teleskop, ulice i kuće su postale zapanjujuće
jasne. Male zdepaste crne figure su se kretale, padale, i ležale na
ulicama. Ispred grada, obale su bile ispunjene gomilama golih, ili
polugolih tela koja su ulazila u vodu i ostajala potopljena u njoj,
izuzimajući glavu, mada su i one povremeno nestajale sa površine.
Hiljade i hiljade ljudi su bili tamo. Taj spektakl bi bio apsolutno
apsurdan i smešan da nije ogroman zbog svog zlog povoda.
„Smrtnost će biti ogromna, plašim se”, reče doktor, „ako se
stvari ne promene na bolje uskoro, ne vidim ništa bolje. Naš
termometar već pokazuje 63 stepena, čak i na ovoj visini. Mi smo u
tepidariumu, trostruko zagrejanom turskom kupatilu. Ako je
barometar tačan, mi smo na visini od tri hiljade trista metara -
skoro dve perpedikularne milje - šta li se tek dešava dole? Strašno
je i pomisliti na to.”
„Tek je sedam sati”, napomenuo sam gledajući u sat, „sunce je
izašlo pre jedva sat vremena.”
„Moramo izbaciti još balasta”, reče doktor, „i moramo stići do
stratosfere po svaku cenu.”, i onda izbaci vreću peska od dvadeset
kilograma.
 Poleteli smo uvis neverovatno brzo u trajanju od nekoliko
minuta, a posle toga naš uzgon se vrati na staru brzinu. Tada
primetismo, sa velikim olakšanjem, da se temperatura u
termometru nije povećala - štaviše pala je oko dva stepena; mada,
to olakšanje je bilo kontrabalansirano ekstremno retkim
vazduhom koji se jedva mogao disati. Bili smo na visini od sedam
hiljada petsto metara, ili skoro pet perpedikularnih milja. Zbog
toga smo otvorili ventile i smanjili količinu gasa. Spustili smo se
niže i upali u oblak guste magle. Ova magla me je podsetila na paru
koja se uzdiže iznad tropske vegetacije tokom kišnih sezona, i to
sam rekao doktoru.
„Ako bi ova magla”, odgovori on, „ostala iznad grada, to bi ga
možda zaštitilo od uništenja, ali u ovom slučaju mi nemamo
nikakve meteorološke informacije. Odavde ne možemo da
procenimo ni količinu toplote ni meteorološke uslove koji sad
vladaju na zemlji, pet milja ispod nas.”
Oblak magle u kojem smo se sada nalazili bio je gust i
neproziran. U njemu smo bili kao u parnom kupatilu, balon nije
zanosio, samo se njihao levo-desno, kao jedro koje udara u jarbol
po mirnom vremenu.
Sat za satom je prolazio ovako, temperatura je i dalje bila
između pedeset pet i šezdeset stepeni celzijusa. Doktor je sačuvao
svoju uobičajenu staloženost.
„Imam bojazan”, reče impresioniran, kao da je znao pitanje koje
sam hteo da mu postavim, „da konačna užasna kataklizma, zla
slutnja koja je predmet proučavanja filozofije i religije od
pamtiveka, a koja je, kako se čini, ukorenjena u duboku čovekovu
podsvest, sada pred nama. Ipak sam odlučan da ne padnem kao
žrtva te neopisive energije koja se probudila, nego da zaobiđem tu
sudbinu na mnogo lakši i bolji način”, dok je govorio pokazao je
značajno ka svom desnom kuku.
„Da li onda mislite”, rekoh ja, „da je čin izazvan takvim
činjenicama”, namerno sam drugačije parafrazirao tako neprijatnu
temu, „moralno opravdan?”
 „Da li je bitno?”, odgovori doktor sležući ramenima. „Od dve
alternative, od koje obe vode ka istom kraju, zdrav razum bira
lakšu. Odbijanje da popije kukutu ne bi spasilo Sokrata.”
Uprkos lošim predviđanjima koja su me ispunjavala, hitnost
situacije kao da mi je smirila mozak i činila da budem potpuno
koncentrisan i abnormalno aktivan. Mirnoća okoliša, manjak
zvuka bilo koje vrste, uspavljujuća toplota guste magle u kojoj smo
se nalazili, dodavala je taj sedativni uticaj, i onemogućavala je
mozgu da upadne u paniku.
„Mi nemamo nikakve mogućnosti da izračunamo moguću
temperaturu na površini zemlje?”, upitao sam.
„Baš nikakve”, odgovori doktor, „mi smo sad, na visini, kako
pokazuje barometar, od šest hiljada sedamsto metara. Moguće da
smo u stvari i više, ali da para u kojoj smo utiče na preciznost
barometra. Trenutne atmosferske prilike, na ovoj visini, su nešto
potpuno van mog naučnog iskustva. Moguće da su, a u stvari
sigurno je da su, uzrokovane visokom temperaturom vazduha i tla
ispod nas. Zbog samog njihovog postojanja, mi postojimo. Ova
atmosfera, pošto veoma lako propušta sučeve zrake, takođe ih i ne
zadržava. Pretpostavimo”, nastavi on u divlje uzbuđenom
raspoloženju zbog situacije, „pretpostavimo da temperatura
površine zemlje bude dovoljno visoka da krene da topi metale -
gvožđe, na primer - u stvari najčvršće supstance. Hajdemo dalje;
pretpostavimo da se ta temperatura poveća još deset puta, kakav
će to uticaj imati na našu planetu? Čvrsta jedinjenja - Zemljina
kora i sve na njoj - prva će osetiti uticaj takve katastrofe. Tada će
okeani proključati, sa njima i sva voda na površini, i posle
izvesnog vremena će biti pretvoreni u paru.”
„Šta će onda da se desi?”, upitao sam.
„Ova para će se peti do gornjih slojeva atmosfere sve dok ne
stigne do razređenog dela iste. Tada će hladnoća da je rashladi, što
će pratiti brza kondenzacija, i pašće na zemlju u formi kiše. Što je
iznenadnija i veća vrelina, to je mogućnost da se ranije desi tako
nešto veća, i ranije će pasti rashlađujuća kiša. Posle prve užasne
krize, nepromenjeni zakon majke prirode će uzeti stvar u svoje
ruke, i planeta će biti zaštićena štitom vodene pare - vis
medicatrix naturae24, možemo to nazvati. Ravnoteža će biti
vraćena, ali većina organizama će izumreti u međuvremenu.”
„Većina organizama kažete?”, ponovio sam začuđeno.
„Postoji mogućnost”, reče doktor, „da sitni morski organizmi
prežive, čak možda i neki viši oblici života. Takođe je to isto
moguće za kopnene životinje koje žive u višim i hladnijim
predelima - brđani na primer, čiji su domovi večni sneg i glečeri,
stanovnici polarnog kruga, i bića koja žive tamo, da oni možda
prežive. Ovo, naravno, zavisi od dužine i intenziteta vreline.
Moramo zapamtiti da je veličina, gledano sa univerzalne tačke
gledišta, relativna. Ako bi uzeli da je naša planeta lopta od
petnaest centimetara, naši okeani, sa procenjenom prosečnom
dubinom od nekoliko kilometara, neka budu nalik na sloj
najfinijeg papira. Koliko mislite, da bi takav sloj vode, mogao da
izdrži nekoliko metara od odjednom razbuktale vatre?”
Izvukao sam zaključak iz takvog primera, a doktor nastavi:
„Sada više nema nikakve sumnje da je trenutni Zemljin problem
uzrokovan udarom komete u Sunce. Znajući koja joj je bila
prošlogodišnja orbita, mogu da procenim da se udar desio na
mestu najudaljenijem od nas. Zbog toga mi ne trpimo toliko
intenzivne i neočekivane atmosferske neprilike kakve bi nas inače
čekale. Sada je samo problem proceniti koliko će ti efekti trajati.
Tokom našeg razgovora dubok ječeći zvuk koji se čuo proteklih
nekoliko minuta se pojačao i kao da nam se približio. U isto vreme
barometar je pokazivao da gubimo visinu.
„To je zvuk vetra”, viknuo sam, „čuo sam ga u tropskim
pustinjama i u tropskim morima. Ne mogu da pogrešim u toj
proceni. Dolazi sa istoka.”
„Vreli vazduh sa ogoljenog kontinenta dolazi”, reče doktor,
„naučno govoreći, atmosferska konvekcija se upravo događa, a mi
ćemo podneti sve njene posledice.”
Dok smo to govorili, balon je bio uhvaćen u ogroman kovitlac.
Tresao se od vrha do korpe, i u sledećem trenutku nas je uhvatio
najveći tornado koji se može zamisliti. Eksplozija je bila kao dah

24 Lekovita snaga prirode lat. prim.prev.

vrele peći i mi refleksno pokrismo glave ćebadima i skupismo se
na pod krhke korpe, koju je vetar nosio ogromnom brzinom i pod
neverovatnim uglom. Balon se pretvorio u neku vrstu jedra koje je
vuklo tu korpu u propast. Srećom smo se obojica refleksno skupili
sa strane odakle je vetar dolazio, jer sa druge strane bi nas vetar
momentalno izbacio iz korpe u zjapeći zaliv ispod nas. Manje od
minuta, koliko mislim da je moj potreseni i uznemireni um mogao
da proceni, bili smo uvučeni u ogromni samum 25, kada se
odjednom, nađosmo na mestu gde je sve bilo mirno. Očigledno je
bilo da smo se našli u vrtlogu ciklona; mogao sam da čujem
njegovo fijukanje i režanje negde desno od sebe. Jedva da smo
došli sebi kada nas je vrtlog ponovo uhvatio; ovog puta došao je sa
suprotne strane korpe. Ponovo smo bili uvučeni u sam bes majke
prirode; ali ovog puta smo vidljivo padali dole. Udar je došao
odozgo i okretao nas je kao i pre - dole, dole, sve do neizbežne
propasti. Srećom je platno balona obezbeđivalo blago usporenje
prilikom pada. Padali smo dole, sve dok odjednom nismo ispali iz
oblaka i mogli da ugledamo svet ispod nas. Kontrasmer oluje je
poništio jedan drugog i mi smo se našli tik iznad grada.
Grada? Nije bilo grada. Raspoznavao sam, doduše, konture
poluostrva, veoma poznate obale zaliva i ostrva kroz intenzivnu
maglu koja je odozdo dolazila. Iako veoma ošamućenog i
poremećenog velikom vrućinom i ostalim događajima, ipak, ta
odvratna radoznalost me je navela da pogledam u jezivu misteriju
ispod sebe i, dok sam jačom i spretnijom rukom držao ćebad, koja
se još nisu raspala od intenzivne vlage oblaka u kojima smo bili,
hladeći bolno čelo i vrat, drugom sam uzeo veliki dvogled koji smo
poneli. Pogledavši kroz njega, video sam neopisivi užas. Nijedna
ulica ni zgrada nisu se videle na mestu gde je nekada bio grad.
Video sam samo ogromne i nepravilne gomile šuta i ugljenisanog
pepela. Svuda je vladao potpuni mir i tišina kao na površini
Meseca. Nije se mogla videti ni vatra niti ikakva svetlost. Sva
materija kao da je već odavno prošla vreme sagorevanja ili su svi
elementi koji su mogli da gore, već bili izgoreli. Tu i tamo, preteći
crveni žar bi se pojavio, što je verovatno bila lava užarene materije

25 Suv pustinjski vetar, uobičajen u Sahari prim.prev.

koje je nekada predstavljala grad. Peščane dine na zapadu sijale su
kao glečeri načinjeni od mutnog, parom obrađenog stakla, a velike
bezoblične mase onoga što je trebalo biti ugljenisano drvo su bile
razastrte, tu i tamo, po celom zalivu. Manje od pet sekundi mi je
trebalo da vidim sve to što sam sada opisao. Dvogled, prevruć da
bi ga držao, ispao mi je iz ruke. U isto vreme balon je ponovo
uhvatio ciklon, i poneo nas je na istok, istom brzinom kao i pre.
Doktor pokuša refleksno da se uhvati za ogradu korpe, ali je
promaši, i uz divlji, očajni vrisak, raširenih ruku, i očiju uperenih u
mene, nestade u nevidljivi ambis.
Ja sam bio sam u balonu - možda i sam na celom svetu. Mog
kompanjona je odneo smrtonosni ciklon. Njegov užasan vrisak i
dalje mi odzvanja u ušima. Jači je od zvuka ciklona oko mene.
Ciklon me vrti konstantno i nosi negde.
Čula se eksplozija. Ponovo je balon zastao u jednom od čudnih
mirnih delova još čudnije oluje. Vetar se utiša. Ponovo krete. Sikće
oko korpe nalik na ogromnog umirućeg reptila. Ponovo me hvata
u njegov zagrljaj. Balon se, vrteći, obrušava ka zemlji.
Padam. Ali ne - izgleda mi da zemlja - vulkanska, eruptivna
zemlja - dolazi ka meni. Brzinom munje kao da juri kroz vazduh ka
meni. Čujem zvuke vatre kako se mešaju sa zvucima eksplozija.
Vidim vrele, ključale kapi vode kako prolaze kroz oblak magle.
Približavam se otopljenoj površini. Osećanja mi se menjaju.
Svestan sam da ništa ne ide prema meni. Osećam da padam -
padam u vrelu dubinu. Bliže- sve je bliže; spržen i skoro ugljenisan
vrelinom dok joj se približavam - padam - dole, dole, dole.

Preveo Ivan Branković

 Brem Stoker

SUDIJINA KUĆA

Kada se vreme ispita približilo, Malkomson je odlučio da ode

negde gde bi mogao da uči na miru. Plašio se atraktivnosti
primorja, a takođe se plašio i potpune ruralne izolacije, jer je imao
loša iskustva sa tim. Zbog toga je odlučio da pronađe neki skromni
mali grad gde ne bi postojalo ništa što bi ga moglo ometati.
Uzdržao se od toga da pita prijatelje za savet, jer je shvatao da bi
mu svako od njih preporučio mesto za koje je znao i gde je već
verovatno i bio. Malkomson je hteo da izbegne prijatelje, samim
tim nije želeo ni da privuče pažnju prijatelja svojih prijatelja i zbog
toga je krenuo sam da traži mesto gde bi boravio. Spakovao je u
kofer nešto odeće i knjige koje su mu bile potrebne, a onda je
kupio kartu za prvo nepoznato mesto čije je ime pročitao na redu
vožnje.
Kada je posle tročasovnog putovanja stigao u Benčurč, bio je
zadovoljan činjenicom da je uspeo da zametne sve tragove i time
stekao priliku da uči na miru. Odmah je otišao u jedinu krčmu koju
je to malo mesto imalo i tamo je proveo noć. Benčurč je bilo
pijačno mesto, jednom u tri nedelje bi bilo prepuno ljudi sa svih
strana, ali svih ostalih dvadeset jedan dan ličilo je na pustinju.
Malkomson je prvi dan razgledao mesto pokušavajući da pronađe
delove izolovanije od tihe krčme „Dobri putnik“. Postojalo je samo
jedno mesto koje mu je zapalo za oko i koje je ispunjavalo njegove
prohteve za tišinom; u stvari, tišina nije bila prava reč za to -
pustoš bi bila jedini izraz koji bi mogao da opiše izolovanost ovog
mesta. Bila je to stara, velika kuća, teških zidova, građena u
jakobinskom stilu26, teških zabata i nebično malih prozora,

26 Stil gradnje koji je nasledio Elizabetanski stil

postavljenih mnogo više nego što je to bilo uobičajeno na takvim
kućama. Cela kuća bila je okružena masivnim zidom od cigli. Kada
bi je bolje pogledao, ličila je pre na utvrđenje nego na običnu kuću.
Sve to se Malkomsonu sviđalo. „Ovo je”, pomisli, „baš mesto kakvo
sam tražio, i ako bi imao priliku da boravim tu, biću srećan.”
Njegova radost bila je potpuna kada je shvatio da je kuća, bez
sumnje, prazna.
U pošti je dobio ime agenta koji je bio prilično iznenađen
ponudom da izda deo stare kuće. Gospodin Kamford, lokalni
advokat i agent, bio je srdačan stari gospodin i iskreno je bio
srećan što je iko bio spreman da živi u toj staroj kući.
„Da Vam kažem istinu”, rekao je, „mogu samo da budem
presrećan, u ime vlasnika, što izdajem nekome kuću, jer su godine
učinile da je lokalni ljudi gledaju kao napuštenu. Predugo je bila
prazna, tako da su počele da se javljaju neke apsurdne sujeverne
priče oko nje i najbolji način da se prekinu je upravo ovaj”, dodade
pogledavši Malkomsona lukavo, „da učeni čovek kao Vi dođe tu,
tražeći mir i tišinu.”
Malkomson pomisli da je nepotrebno da upita agenta oko tih
„apsurdnih sujeverja“; znao je da može da dobije više informacija,
ako zaželi, od lokalnih žitelja. Platio je kiriju za tri meseca
unapred, dobio je priznanicu, ime starije žene koju bi trebalo da
kontaktira ako bi mu bila potrebna neka pomoć u kući, i sa
ključem u džepu, krenuo je dalje. Onda je otišao do vlasnice krčme,
koja je bila gostoljubiva i pristojna osoba i upitao je za prodavnice
i uopšte mesta gde bi mogao da se snabdeva. Ona je zapanjeno
raširila ruke kada joj je rekao gde će živeti.
„Ne u sudijinoj kući!”, rekla je, i ubledela. Objasnio joj je položaj
kuće, rekavši da nije znao ime kuće. Kada je završio ona mu reče.
„Ja, to je sigurno, to je to mesto! To je sudijina kuća, jakako.”
Upitao ju je da mu ispriča nešto o tom mestu, zbog čega se tako
zove i šta je toliko strašno u vezi sa kućom. Rekla mu je da je
lokalci tako zovu jer je to bila pre mnogo godina, nije znala tačno
kada (jer je i sama bila iz drugog mesta), ali misli da je to bilo pre
najmanje stotinu godina. Bila je to kuća sudije koji je bio na zlom
glasu zbog svojih prestrogih kazni i torture nad zatvorenicima u
Esizu27. Šta je bilo toliko strašno nije mogla da kaže. Često se
raspitivala, niko joj nije ništa mogao reći, ali postojalo je opšte
mišljenje da postoji nešto, a što se nje tiče, ne bi je ni sav novac
Drinkvoterske banke naterao da ostane u kući nijedan sat. Onda se
izvinila Malkomsonu ako ga je uznemirila.
„Tamo mi ništa ne izgleda dobro gosn, a Vi, mislim mladi
gospodin kao Vi, izvinite što ću to reći, ali ne znam što biste tamo
živeli sami. Da ste moje dete, izvinite što tako kažem, ali ne bih
Vam dala da provedete tamo nijednu noć, makar ja otišla i stavila
ogromno zvono za uzbunu na krov.”
Dobro stvorenje bilo je toliko iskreno u svom strahu, i toliko
dobro u svojim namerama da je Malkomsonu to prijalo, iako mu je
cela priča bila smešna. Rekao joj je pristojno koliko mu znači njena
briga, i onda je dodao.
„Draga moja gospođo Vithem, Vi se ne morate brinuti za mene!
Čovek koji treba da nauči matematičke teorije ima previše toga
oko čega bi se brinuo, da bi ga uznemirilo to misteriozno „nešto“, a
rad koji me očekuje je toliko precizan i prozaičan da ne dozvoljava
umu da se upušta u bilo kakve misterije. Harmonijske progresije,
permutacije, kombinatorika i eliptične funkcije su dovoljna
misterija za mene!”
Gospođa Vithem mu je ljubazno objasnila gde može da ode po
namirnice, te on ode da potraži ženu koju mu je advokat
preporučio. Kada je krenuo do sudijine kuće sa njom, posle
nekoliko sati, sreo je gospođu Vithem koja ga je čekala sa nekoliko
ljudi i mladića koji su nosili pakete, a pored njih je bio tapetar, koji
je u kolima vozio krevet. Ona je tvrdila, da su sto i
stolice,verovatno u redu, ali krevet nije vetren barem pedeset
godina i nije dobro da iko na njemu leži. Očigledno je bila
radoznala da vidi unutrašnjost kuće. Bila je toliko uplašena od
„nečega“ da se na svaki zvuk sakrivala iza Malkomsona, ali ipak je
obišla celo imanje.
Posle razgledanja kuće, Malkomson je odlučio da mu
prebivalište bude u velikoj trpezariji koja je bila dovoljno velika za

27 Esiz sudovi su do 1971. bili povremeni sudovi po Engleskoj i Velsu koji su se bavili najtežim
slučajevima
sve njegove potrebe. Gospođa Vithem i čistačica, gospođa
Dempster, su počele da sređuju stvari. Kada su paketi
raspakovani, Malkomson je primetio radosno da je ona donela
nešto namirnica iz svoje krčme, koje bi mogle da potraju nekoliko
dana. Pre nego što je otišla, poželela mu je sve najbolje, a na
vratima se okrenula i rekla: „Možda, gosn, pošto je soba velika i
promaja duva, možda bi bilo dobro da nabavite neki veliki
paravan koji biste stavili oko kreveta noću, mada, da budem
iskrena, ja bih umrla kad bih usred noći videla neke od onih slika
koje stavljaju na te paravane.”
Slike koje je prizvala u umu bile su previše za nju i odmah je
pobegla. Gospođa Dempster uđe u sobu na trijumfalan način čim
je gazdarica krčme odjurila, i reče da, što se nje tiče, ona se ne
plaši nijedne babaroge u celom kraljevstvu.
„Da vam kažem šta je to, ser”, reče, „te babaroge su razne stvari,
samo nisu babaroge! Pacovi i miševi, bube, rasklimana vrata,
razbijeni prozori, zaribane fioke, sve to što u sred noći može da
padne ili da se polomi. Pogledajte samo lamperiju na zidovima ove
sobe! Stara je, stotinama godina stara! Da li mislite da tamo nema
pacova ili buba? I da li mislite da biste ih videli? Pacovi su
babaroge, kažem Vam, a babaroge su pacovi i nemojte da mislite
drugačije!”
„Gospođo Dempster”, reče Malkomson smireno, naklonivši joj
se ljubazno, „Vi znate više od Višeg Vrenglera 28! Dozvolite mi da
Vam kažem, kao izraz poštovanja prema nesumnjivoj trezvenosti
vaše duše i srca, ja ću, kada odem, ostaviti Vama da živite ostatak
vremena u ovoj kući, jer sam je zakupio na tri meseca, a moj posao
će biti gotov za četiri nedelje.”
„Hvala Vam veliko, ser!”, odgovori ona, „ali ne smem da spavam
van kuće. Ja sam u Grinhou, dobrotvornom domu i ako provedem i
jednu noć van svoje sobe, izgubiću pravo na nju jer će se neko
drugi tu useliti. Pravila su tamo veoma striktna, jer mnogo njih
čeka na slobodno mesto. Samo zbog toga, ser, inače bih drage volje
došla, ovako ću dolaziti svaki dan da Vam pomažem.”

28 Titula za studenta generacije na Kembridž univerzitetu

 „Dobra ženo”, reče uznemireno Malkomson, „ja sam ovde došao
radi mira i samoće.”
Starica se promuklo nasmeja. „Ali, Vi, mlada gospoda”, reče, „Vi
se ne plašite ničega, a ljudi kao Vi imaće potpunu samoću ovde.”
Krenula je sa poslom čišćenja i raspremanja, i do večeri, kada se
Malkomson vratio iz šetnje, (uvek je nosio jednu od knjiga da bi
učio dok se šeta), zatekao je sobu čistu i sređenu, vatra je gorela u
starom kaminu, lampa je bila uključena, a na stolu je bila
postavljena večera, sjajna hrana iz kuhinje gospođe Vithem.
„Ovo je komfor koji mi treba”, reče on, trljajući ruke.
Kada je završio sa večerom, gurnuo je poslužavnik na drugi kraj
velikog hrastovog stola i onda se vratio svojim knjigama. Stavio je
još drva u vatru, namestio je lampu i posvetio se veoma teškom
poslu. Nije pravio pauze do jedanaest sati, kada je zastao ne bi li
podložio vatru, napunio lampu i spremio sebi šolju čaja. Uvek je
voleo da pije čaj, a tokom života na koledžu, kada god je radio do
kasno, pio je čaj. Odmor mu je bio veliki luksuz i pokušavao je da
ga provede uz neko veliko uživanje. Podložena vatra je pucketala i
pravila senke po velikoj staroj sobi. Dok je sipao čaj, shvatio je
koliko je bio izolovan. Tada je, po prvi put, čuo zvuke koje su
pravili pacovi.
„Sigurno”, pomislio je, „nisu sigurno bili tu dok sam učio. Da su
bili, sigurno bih primetio.”
Sada, kada se buka pojačavala, zadovoljio se time što je to bilo
nešto novo. Bilo je očigledno da su se pacovi uplašili prisustva
stranca i svetlosti vatre i lampe, ali kako je vreme prolazilo, oni su
postajali sve hrabriji i sada se ponašaju kao da se ništa nije desilo.
Koliko su se samo uznemirili, buka je već postajala čudna! Gore-
dole iza stare lamperije, preko plafona i ispod poda su se trkali,
skičali i grebali! Malkomson se nasmejao sam sebi kada se prisetio
reči gospođe Dampster: „Babaroge su pacovi, a pacovi su
babaroge!“. Efekat čaja kao intelektualnog i nervnog stimulansa je
počeo, i on je sa radošću gledao na još jedan dugačak period
učenja tokom noći. Osećajući se sigurno, pružio je sebi luksuz da
dobro pogleda po sobi. Uzeo je lampu i krenuo okolo, pitajući se
što je tako stara i lepa kuća bila toliko zapuštena. Duborezi na
hrastovoj lamperiji bili su sjajni, a ukrasi oko prozora i vrata su
bili retke i savršene izrade. Bilo je nekih starih slika po zidovima,
ali su one bile prekrivene tolikim slojem prašine i prljavštine da
on nije mogao da razazna ni jedan njihov detalj iako je podigao
lampu koliko je mogao visoko. Tu i tamo nailazio bi na rupe ili
procepe u kojima bi na trenutak video glave pacova sa njihovim
svetlucavim očima, ali bi brzo nestajali uz buku i skičanje. Stvar
koja ga je najviše uznemirila bio je konopac od velikog zvona za
uzbunu na krovu, koji je visio u uglu sobe desno od kamina.
Privukao je blizu kamina veliku izrezbarenu hrastovu stolicu i seo
da popije čaj. Kada je to završio, podložio je vatru i vratio se na
posao, sedeo je na uglu stola, dok mu je vatra bila sa leve strane.
Neko vreme su ga pacovi uznemiravali svojom stalnom bukom, ali
se navikao na taj zvuk, kao što bi se neko navikao na kucanje sata
ili na zvuk tekuće vode. Toliko se udubio u rad da je sve na svetu
za njega, sem problema koji je pokušavao da reši, postalo nebitno.
Odjednom je podigao pogled, problem je i dalje bio nerešen, a u
vazduhu se osećalo kao da je sat pre jutra, što je odvratan osećaj
za ljude. Buka pacova je prestala. Istina, u sebi je bio ubeđen da
ona mora prestati pre ili kasnije, ali u stvari, sada ga je uzbunio
nagli prekid buke. Vatra se zagasila, ali je i dalje žarila
tamnocrvenim plamenom. U tom trenutku se uplašio, uprkos
prethodnoj sang froid29 fazi.
Tamo, na velikoj izrezbarenoj hrastovoj stolici, sa desne strane
kamina sedeo je ogroman pacov, gledajući ga smireno svojim
urokljivim očima. Napravio je pokret da ga zaplaši, ali se on nije
pomerao. Tada je napravio pokret kao da baca nešto. I dalje se nije
pomerao, ali se iskezio pokazujući besno ogromne bele zube, a oči
su mu zasijale od svetlosti lampe, čineći ga još sablasnijim.
Malkomson je bio zapanjen, i uzevši žarač, pojuri da ga ubije.
Pre nego što je uspeo da stigne pacova, on, uz krik, koji je zvučao
kao koncentracija sveg besa, skoči na zemlju, i penjući se uz kanap
zvona za uzbunu nestade u mraku, izvan svetlosti gasne lampe. U
istom trenutku, misteriozno, pacovi ponovo počeše sa bukom.

29 Sinonim za smirenu, zen fazu

 U tom trenutku Malkomsonov um je već bio umoran, a pesma
petlova je polako najavljivala jutro, tako da on leže u krevet i
zaspa.
Spavao je toliko tvrdo da ga nije probudila gospođa Dampster
kada je ušla u sobu. Tek kada je počistila celo mesto, spremila
doručak i kucnula na paravan koji je namestio oko kreveta,
probudio se. I dalje je bio umoran posle celonoćnog rada, ali ga je
šolja jakog čaja osvežila i on je, sa knjigom u ruci otišao u svoju
jutarnju šetnju, ponevši nekoliko sendviča da ne bi brinuo oko
vremena povratka za ručak. Pronašao je tiho mesto za šetnju
između visokih brestova malo van mesta, i tamo je proveo veći
deo dana čitajući La Plasa30. U povratku je potražio gospođu
Vithem da joj se zahvali zbog gostoprimljivosti. Kada ga je videla
kako dolazi, izletela je napolje kroz vitražni prozor svog svetilišta,
da se pozdravi sa njim. Gledala ga je ispitivački, klimnula glavom i
rekla.
„Ne biste smeli da previše radite, ser. Bleđi ste jutros nego što
bi trebalo da budete. Mnogo kasnih sati i teškog mentalnog posla
nisu dobri za čoveka! Recite mi, ser, kako ste proveli noć? Mislim,
brinula sam. Ne znate koliko mi je bilo drago kada mi je gospođa
Dempster rekla jutros da ste u redu i da ste mirno spavali kada je
došla.”
„Oh, sve je bilo u redu”, rekao je smešeći se, „to „nešto” me nije
uznemiravalo, barem ne još. Samo pacovi, mogu da Vam kažem da
su pravili cirkus noćas. Jedan čudan stari đavo seo je na moju
stolicu pored vatre i nije hteo da pobegne sve dok ga nisam
pojurio žaračem, a tada se popeo uz kanap zvona za uzbunu i
nestao negde u plafonu, nisam mogao da vidim gde, bilo je isuviše
mračno.“
„Nek nam se nebo smiluje”, reče gospođa Vithem, „stari đavo,
koji sedi pored kamina. Budite oprezni, ser! Budite oprezni!
Mnogo je istine rečeno o tom mestu.”
„Na šta mislite? Izvinite, ali Vas ne razumem.”

30 Pjer Simon la Plas poznati francuski matematičar i astronom pisac kapitalnog dela Nebeska mehanika
prim.prev.
 „Stari đavo! Mislim o starom đavolu. Ser, zbog čega se
smejete?”, upitala je jer je Malkomson u tom trenutku prasnuo u
smeh. „Vi mladi mislite da je lepo smejati se stvarima kojih se mi
stari plašimo. Nema veze, ser! Nema veze! Nek vam gospod da da
se stalno smejete. To Vam ja lično želim”, reče dobra žena, glasom
punim olakšanja jer su je strahovi napustili.
„Oh, oprostite mi”, reče Malkomson u tom trenutku. „Nemojte
me shvatati za nepristojnog, ali cela ideja mi je bila malo previše,
da je stari đavo lično sedeo u mojoj stolici sinoć!”, reče to i ponovo
prasnu u smeh. Tada ode kući na večeru.
Te večeri je buka pacova počela ranije, u stvari počela je pre
nego što je došao i samo je stala na trenutak, kada ih je njegovo
prisustvo uznemirilo. Posle večere je sedeo kraj vatre pušeći i
onda, rasklonivši sto, nastavio je sa radom. Ove noći su ga pacovi
uznemiravali mnogo više nego prethodne.
Kako su samo trčali gore-dole, iznad i ispod. Kako su skičali,
grebali i grickali! Kako su polako postajali smeliji, pa su iz otvora u
lamperiji virila njihova usta i oči koje su sijale kao male lampice u
kojima se prelamala svetlost vatre. Za njega, koji je već bio
navikao na njih, njihove oči nisu bile sablasne, samo mu je smetala
njihova razigranost. Ponekad bi najsmeliji od njih izleteo iz rupe i
pretrčao do sledećeg skloništa. Tu i tamo, kada bi mu smetali,
Malkomson bi napravio neki zvuk da ih uplaši. Lupio bi rukom u
sto ili bi uzviknuo „šic”, što bi ih vratilo nazad u rupe.
Tako je prošao prvi deo noći. Pored buke, Malkomson je bio
koncentrisan na svoj posao.
Odjednom je stao, jer ga je, kao i prethodne noći, uznemirila
nagla tišina. Nije bilo nijednog zvuka grickanja, grebanja ili skiča-
nja. Tišina je bila kao u grobu.
Setio se čudne situacije prethodne noći i instinktivno pogledao
prema stolici pored kamina. Tada je veoma čudan osećaj prošao
kroz njegovo telo.
Tu je, na velikoj izrezbarenoj hrastovoj stolici pored kamina,
sedeo isti ogromni pacov, gledajući ga mirno svojim urokljivim
očima.
 Instinktivno je potegao prvu stvar koja mu je bila pri ruci,
knjigu o logaritmima i gađao ga njom. Knjiga je bila loše bačena i
pacov se nije pomerio, tako da je scena sa žaračem od prethodne
večeri ponovljena, i ponovo je pacov, kao i sinoć, pobegao uz
kanap od zvona za uzbunu. Čudno bekstvo pacova bilo je odmah
propraćeno obnavljanjem buke pacovske družine. Ovog puta, kao i
prethodnog, Malkomson nije mogao da vidi gde je pacov pobegao,
jer su svetlost lampe i vatra ostavljali deo sobe u senci.
Pogledavši na sat video je da je skoro ponoć, i ne žaleći zbog
prekidanja, podložio je vatru i napravio sebi noćnu šolju čaja.
Radio je veoma dobro, i mislio je da to začini cigaretom, tako da je
seo u izrezbarenu hrastovu stolicu pored vatre i uživao. Dok je
pušio, mislio je o tome gde li je pacov nestao, jer su mu padale na
pamet ideje za ujutru, koje nisu isključivale pacolovku. Upalio je
drugu lampu i postavio je tako da može da lepo obasja gornji desni
ugao pored kamina. Onda je uzeo sve knjige koje je imao sa sobom
i stavio ih tako da lako može da pogodi štetočinu. Na kraju je uzeo
kanap od zvona i stavio ga na kraj stola, poduprevši ga lampom.
Dok je to radio, nije mogao da ne primeti koliko je bio savitljiv za
jedan debeli konopac koji nije bio u upotrebi duže vreme. „Mogao
bi čoveka da obesiš njime”, pomisli u sebi. Kada su pripreme bile
gotove, pogledao je okolo i rekao samozadovoljno:
„E, pa moj prijatelju, mislim da ću sada naučiti nešto o tebi!”
Nastavio je da radi i, kao i prethodnog puta, prvo mu je smetala
buka pacova, a onda se izgubio u svetu formula i matematičkih
problema.
Ponovo ga je nešto prenulo. Ovog puta nije bila nagla tišina na
koju je obratio pažnju; konopac se malo pomerio i lampa je
zadrhtala. Bez naglih pokreta, pogledao je da li je gomila knjiga na
svom mestu, a onda je pogledao niz konopac. Kako je pogledao,
video je ogromnog pacova kako skače sa konopca na stolicu i
posmatra ga. Podigao je knjigu desnom rukom, pažljivo naciljao i
bacio na pacova. Uljez je brzim pokretom skočio u stranu i izbegao
knjigu. Onda on uze drugu knjigu, pa treću, i nastavi da ih baca
jednu za drugom, ali svaki put je bio neuspešan. Na kraju, kada je
ustao i uperio knjigu ka uljezu, pacov je uplašeno kriknuo. Ovo
učini da Malkomson postane još odlučniji da ga pogodi. Knjiga
polete i udari pacova uz veliku buku. Pacov skiknu grozno, i
pogledavši svog progonitelja pogledom mržnje, polete uz naslon
stolice, skoči neočekivano visoko do konopca i pobeže poput
munje. Lampa se zadrmala zbog naglog skoka, ali je bila teška i
nije se prevrnula. Malkomson je pratio pogledom pacova i video
je, pod svetlošću druge lampe, uljeza kako skače na deo rezbarije i
beži kroz rupu u jednoj od velikih slika koja je visila na zidu,
nevidljiva od naslaga prljavštine.
„Pogledaću u prebivalište svog prijatelja ujutru.”, reče student,
dok je skupljao pobacane knjige, „Treća slika od kamina, neću
zaboraviti.”
Podigao je knjige, jednu po jednu, komentarišući ih dok je to
radio. Konusne figure mu nisu bile na pameti, a ni Ciklične
oscilacije, Principi, Kvarternion ili Temodinamika. Tražio je knjigu
kojom ga je pogodio. Dok je to radio, odjednom ublede. Pogledao
je oko sebe i drhtavim glasom rekao.
„Biblija koju mi je majka dala! Kakva čudna koincidencija.” Seo
je da radi ponovo, a pacovi su nastavili sa svojim skakutanjem.
Nisu mu smetali, naprotiv. Na neki način mu je njihovo prisustvo
davalo osećaj društva. Ali nije mogao da se posveti svom poslu, i
pošto je neuspešno pokušavao da savlada temu koju je učio, bio je
primoran da u očaju ostavi sve i ode u krevet sa prvim zracima
sunca koji su se probijali kroz istočni prozor.
Spavao je tvrdo, ali nemirno, sanjao je mnogo, i kada ga je
gospođa Dempster probudila kasno ujutru, osećao se bolesno, i
nekoliko trenutaka nije mogao da shvati ni gde je. Njegov prvi
zahtev je prilično iznenadio sluškinju.
„Gospođo Dempster, kada ja danas odem u šetnju, želim da
uzmete merdevine i da očistite ili operete ove slike, naročito onu
treću od kamina. Želim da vidim šta je na njima.”
Kasnije tog popodneva, Malkomson je učio na istom mestu kao i
juče i razdraganost mu se vratila kako je dan prolazio. Shvatio je
da mu učenje ide od ruke. Uspeo je da dođe do zadovoljavajućeg
zaključka za sve probleme koji su ga i dalje mučili. U tom stanju
oduševljenosti, otišao je da poseti gospođu Vithem u „Dobrom
putniku”. Tamo je zatekao stranca u glavnoj sobi sa gazdaricom,
koji mu se predstavio kao doktor Tornhil. Ona je izgledala
uznemireno, i to, u kombinaciji sa doktorovim trenutnim
prelaskom na ozbiljna pitanja, dovelo je Malkomsona do zaključka
da ništa nije slučajno, tako da on odmah pređe na stvar.
„Doktore Tornhil, rado ću odgovoriti na sva Vaša pitanja, ako Vi
budete prvo meni odgovorili na jedno.”
Doktor je izgledao iznenađen, ali se nasmejao i rekao:
„Dogovoreno. Koje je pitanje?”
„Da li Vas je gospođa Vithem navela da dođete ovde i da me
posavetujete?”
Doktor Tornhil se zbuni za trenutak, a gospođa Vithem
pocrvene i okrete glavu. Ali doktor je bio iskren i spreman čovek, i
odgovori mu odmah otvoreno.
„Jeste, ali nije želela da Vi to znate. Verujem da Vas je moj
nespretni nastup naveo na taj zaključak. Rekla mi je da joj se ne
sviđa ideja da Vi boravite u onoj kući sami, i misli da pijete mnogo
jakog čaja. U stvari, želi da Vas ja posavetujem da izbegavate čaj u
kasne sate. Ja sam, takođe, bio marljiv student u svoje vreme, i
verujem da imam tu slobodu obrazovanog čoveka da Vas
posavetujem, bez ikakve uvrede.”
Malkomson se nasmeja i pruži ruku.
„Da se rukujemo onda, kako kažu u Americi”, reče, „moram Vam
se zahvaliti, zbog tolike ljubaznosti, a takođe i gospođi Vithem.
Vaša ljubaznost zahteva da Vam uzvratim istom merom.
Obećavam da neću više piti jak čaj ili neću uopšte piti čaj ako mi Vi
to ne dozvolite, a u krevet ću odlaziti najkasnije u devet sati. Da li
je to dovoljno?”
„Apsolutno”, reče doktor, „sada nam recite šta ste sve primetili
u toj staroj kući?” Onda im Malkomson ispriča do detalja sve što se
dogodilo u poslednje dve noći. Tu i tamo, bio je prekidan
prigušenim uzvicima gospođe Vithem. Kada je ka kraju ispričao
epizodu sa Biblijom, gazdaričine skrivene emocije se pretvoriše u
vrisak, i sve dok nije popila veliku čašu brendija i vode, nije se
oporavila. Doktor Tornhil ga je slušao sa izrazom sve veće
ozbiljnosti na licu, i kada je priča bila gotova, a gospođa Vithem
povraćena svesti, on ga upita:
„Da li se pacov uvek penje uz konopac od zvona za uzbunu?”
„Uvek.”
„Verujem da znate”, reče doktor posle male pauze, „kakav je to
konopac.”
„Ne?”
„To je”, reče doktor lagano, „konopac koji je dželat koristio na
svim žrtvama zlobnog sudije!” Prekinuo ga je još jedan vrisak
gospođe Vithem, i ponovo je bilo potrebno vraćati je u život.
Malkomson pogleda na sat i videvši da se bliži vreme večere, ode
kući pre nego što se ona potpuno povratila.
Kada se gospođa Vithem povratila, napala je doktora ljutitim
pitanjima šta mu pada na pamet da usađuje takve užasne ideje u
jadni mladićev um. „Dovoljno je već uznemiren.”, dodade.
Doktor Tornhil joj odgovori:
„Draga madam, imao sam dobre namere. Želim da mu skrenem
pažnju na taj konopac i da je zadržim tamo. Moguće da je u veoma
iscrpljenom stanju, pošto mnogo uči, mada mi izgleda kao vedar i
krepak mladić., zdrav i duhom i telom. Ali ti pacovi, i ta ideja o
đavolu”, doktor odmahnu glavom i nastavi, „ponudio bih mu da
odem i da ostanem jednu noć sa njim, ali koliko vidim to bi mogao
da shvati kao uvredu. Moguće je da noću upada u neko čudno
stanje straha i halucinacija, a ako se to dešava, želim da povuče taj
konopac. Time bi nas upozorio, i mi bismo mogli da stignemo na
vreme da mu pomognemo. Ostaću budan do kasne noći i pažljivo
ću osluškivati. Nemojte biti iznenađeni ako Belčurč dobije
iznenađenje pre jutra.”
„Oh, doktore, kako to mislite? Kako to mislite?”
„Mislim da je moguće, u stvari verovatno, da ćemo čuti zvono za
uzbunu sa sudijine kuće noćas.” Doktor izlete što je brže mogao.
Kada je Malkomson stigao kući, shvatio je da je to bilo malo pre
njegovog uobičajenog vremena, i da je gospođa Dampster otišla,
pravila Grinhouovog doma su se morala poštovati. Bilo mu je
drago kada je video da je mesto čisto i blistavo, da je vatra veselo
gorela, a lampa bila napunjena. Veče je bilo hladnije nego što je
bilo uobičajeno za april, a teški vetar je duvao toliko jako da je
obećavao oluju u toku noći. Nekoliko minuta posle njegovog
ulaska buka od pacova prestade, ali čim su se navikli na njegovo
prisustvo, ponovo su počeli. Bilo mu je drago što ih je čuo, jer mu
je ponovo ta buka bila znak društva. Kroz um mu prolete misao da
oni prestaju sa bukom samo kada veliki pacov urokljivih očiju
izađe na scenu. Lampa za čitanje je bila uključena i njena
zelenkasta svetlost nije dopirala do plafona i udaljenih delova
sobe. Vatra je bacala veselu svetlost po podu i beli stoljnjak na
kraju stola je izgledao topao i mirisan. Malkomson sede da večera,
dobrog apetita i veselog duha. Posle večere i cigarete, seo je da
radi, odlučan u tome da ga ništa u tome ne može prekinuti. Setivši
se obećanja koje je dao doktoru, odluči da maksimalno iskoristi
vreme koje mu je preostalo.
Sat vremena je radio dobro, a onda mu misli odlutaše od knjige.
Stvarnost događaja oko njega, briga za njegovo psihičko stanje i
nervnu rastrojenost, nisu mogli biti prenebregnuti. Do tog
trenutka vetar postade bura, a bura postade oluja. Stara kuća, iako
čvrste građe, izgledala je protresena do temelja, a oluja je vijukala
i divljala kroz njene brojne dimnjake i čudne stare zabate,
proizvodeći čudne, neprirodne zvuke u praznim prostorijama i
hodnicima. Čak je i veliko zvono za uzbunu na krovu verovatno
osetilo snagu vetra jer se konopac podizao i spuštao lagano, kao
da ga neko pomera s vremena na vreme, a gipki konopac bi
povremeno udario u hrastov parket, proizvodeći tup i dubok zvuk.
Malkomson se prisetio doktorovih re
i, slušajući te zvuke. „To je konopac koji je dželat koristio za sve
žrtve zlog sudije”. On ode do ugla kamina, uze uže u ruku i pogleda
ga. U njemu se javila neka vrsta čudnog interesovanja za to, i dok
je stajao, izgubio se, razmišljajući ko su bile sve te žrtve i
zamišljajući bolesnu želju sudije da tako neku stvar drži u kući.
Dok je tako stajao, njihanje zvona sa krova je i dalje podizalo uže
gore-dole, ali sada se još nešto desilo. Uže je zadrhtalo, kao da se
nešto kreće po njemu.
 Pogledavši uvis instinktivno, Malkomson ugleda velikog pacova
kako polako dolazi ka njemu, posmatrajući ga pažljivo. On ispusti
konopac i krete unazad mrmljajući neku kletvu, a pacov se okrete i
pobeže. U tom trenutku Malkomson shvati da je buka ostalih
pacova, koja je na trenutak prestala, ponovo počela.
Sve ovo ga je navelo na razmišljanje da nije ispitao pacovsku
jazbinu i pogledao iza slike, kako je nameravao. Podigao je drugu
lampu i usmerio je ka trećoj slici sa desne strane, ka onoj kuda je
pacov prethodno veče pobegao.
Na prvi pogled se zapanjio toliko da je umalo ispustio lampu.
Obuze ga mrtvačko bledilo.
Kolena su mu drhtala, velike graške znoja su mu kapale sa čela i
tresao se kao jasika. Ipak, bio je mlad i zdrav, tako da se pribrao, i
posle pauze od nekoliko sekundi ponovo je prišao slici, podigao
lampu i pažljivo pogledao sliku koja je sada bila očišćena i jasna.
Na slici je bio sudija obučen u svoju odoru od skarletnog platna
i hermelina. Lice mu je bilo čvrsto i neumoljivo, zlo, lukavo i
optužujuće, senzualnih usana, kukastog rumenog nosa, oblika
kljuna ptice grabljivice. Ostatak lica mu je bio mrtvačke boje. Oči
su mu bile čudno jasne i veoma zlog izraza. Dok ga je gledao,
Malkomson se stresao, jer je shvatio da su to u stvari oči velikog
pacova. Lampa mu je umalo ispala iz ruku, video je pacova sa
svojim urokljivim očima kako ga gleda sa ugla slike, i primeti da
više nema buke ostalih pacova. Ipak se ponovo pribrao i nastavio
da razgleda ostatak slike.
Sudija je sedeo u velikoj izrezbarenoj hrastovoj stolici, sa desne
strane velikog kamina, u čijem je uglu visio konopac sa plafona, a
deo njega je ležao na zemlji. Sa osećanjem užasa Malkomson
prepozna scenu iz sobe u kojoj je boravio i pogleda oko sebe jer je
imao osećaj da je nešto iza njega. Tada pogleda prema uglu
kamina i uz vrisak ispusti lampu iz ruku.
Tamo, u sudijinoj stolici, sa konopcem koji je visio iza, sedeo je
pacov sa očima sudije, đavolski se cereći. Sem buke koju je oluja
pravila, svuda je bila tišina.
Oborena lampa pribra Malkomsona. Sreća je što je bila metalna,
pa se gas nije razlio. Ipak, zvuk njenog padanja i potreba da se
podigne su mu pomogli da prevaziđe šok. Kada se povratio,
protrljao je obrvu i razmislio na trenutak.
„Ovo neće moći ovako”, reče on sam sebi, „ako nastavim ovako,
poludeću. Ovo mora da prestane! Obećao sam doktoru da neću piti
čaj. Vera, da, bio je u pravu! Moji nervi mora da su došli u čudno
stanje. Zanimljivo je da to do sad nisam primetio. Nikada se bolje u
životu nisam osećao. Kako god, sad se to dešava, i ja neću ponovo
biti ista budala.”
Tada sebi sipa u veliku čašu brendi i vodu i popivši to, sede da
radi.
Prošao je skoro sat pre nego što je podigao pogled sa knjige,
prekinut naglim mirom. Napolju, vetar je fijukao jače nego ikada, a
kiša je udarala u prozore kao da pada grad, ali unutra nije bilo
nijednog zvuka sem eha vetra koji se čuo u velikom dimnjaku. Tu i
tamo bi nekoliko kapljica pronašlo put niz dimnjak. Vatra se
zagasila skoro potpuno, ali je i dalje crveno sijala. Malkomson je
pažljivo osluškivao i čuo tanak, skičeći zvuk, skoro nečujan.
Dolazio je iz ugla sobe gde je konopac visio, a on je pomislio da je
to zvuk konopca koji škripi jer vetar pomera zvono. Pogledavši,
video je u polumraku velikog pacova kako glođe konopac.
Konopac je skoro bio oglodan, mogao je da vidi mesta gde je bio
svetliji. Dok je to gledao, pacov je završio sa poslom i deo konopca
je pao na hrastov parket. Za trenutak, pacov je izgledao kao
kićanka ili ukras na kraju konopca koji se sad klatio. Malkomson
oseti jezu jer je shvatio da je sad mogućnost zvanja pomoći iz
spoljnjeg sveta pregrizena. Obuze ga ogroman bes, uze prvu knjigu
koja mu je bila pod rukom i baci je na pacova. Hitac je bio dobro
upućen, ali pre nego što ga je knjiga pogodila, pacov skoči na pod i
dočeka se na noge. Malkomson instinktivno pojuri ka njemu, ali je
on pobegao i nestao među senkama sobe. Malkomson oseti da je
njegov rad za večeras završen, i odluči da ubije monotoniju time
što će se baciti na progon pacova. Uze lampu sa stola da bi bolje
osvetlio celu prostoriju. Kada je to uradio, osvetlio je gornji deo
prostorije, i u novom talasu svetla, slike su se pokazale u svojoj
raskoši.
 Sa mesta na kome je stajao, Malkomson je video preko puta
sebe treću sliku sa desne strane kamina. Protrljao je oči u
iznenađenju, a onda ga obuze veliki strah.
U sredini slike nalazio se veliki nepravilni komad braon platna,
svež, kao da je sada bio stavljen. Pozadina je bila kao i pre, sa
stolicom, kaminom i konopcem, ali je slika sudije nestala.
Malkomson, skoro obamro od straha, okrete se lagano i poče da
se trese kao čovek koji ima napad epilepsije. Snaga ga je napustila,
i nije mogao da se pokrene, čak ni da misli. Samo je mogao da
gleda i da sluša.
Tu u velikoj izrezbarenoj hrastovoj stolici sedeo je sudija u
svojoj skarletnoj odori sa hermelinom, urokljivih očiju i
osvetoljubivog pogleda. Trijumfalni smeh mu se ocrtavao na
usnama dok je podizao rukama crnu kapuljaču. Malkomson oseti
da mu krv napušta srce, to je onaj osećaj koji imaju oni koji čekaju
kaznu. U ušima mu je bila muzika. Spolja je čuo fijukanje vetra, a
kroz oluju se probijao zvuk ponoćnih zvona sa tornja pored pijace.
Stajao je neko vreme, njemu se činilo beskonačno dugo, otorenih
užasnutih očiju, bez daha. Kako je sat otkucavao, tako se na
sudijinom licu osmeh trijumfa pojačavao, a kada se čuo poslednji
otkucaj zvona, on stavi sebi na glavu crnu kapuljaču.
Lagano i odlučno sudija ustade sa svoje stolice i podiže deo
konopca od zvona za uzbunu koji je ležao na zemlji, provuče ga
kroz ruke, kao da uživa u samom dodira. Onda ga poče vezivati,
praveći omču. Nju je pritegao i isprobao nogom, vukući jako sve
dok nije bio zadovoljan, a tada napravi pokretnu omču koju je
držao u ruci. Zatim se poče kretati sa suprotne strane stola u
odnosu na onu gde je stajao Malkomson, gledajući ga u oči, sve
dok ga nije prošao, a onda se brzim pokretom nađe ispred vrata.
Malkomson je tada shvatio da je u zamci i poče da razmišlja šta da
radi. Bilo je nekog čudnog zanosa u sudijinim očima, sa kojih nije
skidao pogled, i osećao je kao da je morao da ga gleda. Video je
sudiju kako prilazi (i dalje je bio između njega i vrata), i baca omču
prema njemu, želeći da ga uhvati. Sa velikim naporom on skoči u
stranu i vide konopac kako pada pored njega na pod, uz tup zvuk.
Ponovo sudija podiže konopac i pokuša da ga zarobi, bez
prestanka ga gledajući svojim urokljivim očima. Svaki put je
student, uz veliki napor, uspeo da ga izbegne. Tako se to
nastavljalo mnogo puta, a sudija nije izgledao kao da je razočaran
ili demoralisan neuspehom. Na kraju, u očaju koji je dostizao
klimaks, Malkomson pogleda oko sebe. Lampa kao da se
rasplamsala, i u sobi je bilo prilično svetlo. Iz mnogih pacovskih i
ostalih rupa po zidovima video je oči pacova, i u tom trenutku
oseti kao da ga gledaju prijateljski. Pogledao je oko sebe i video da
je konopac od zvona za uzbunu bio nakrcan pacovima. Svaki
milimetar njega bio je prekriven pacovima, a sve više i više njih je
izlazilo iz rupe na tavanici kuda je konopac prolazio, tako da je od
njihove težine zvono počelo da se klati.
Slušaj! Zanjihalo se sve dok klatno ne udari u zvono. Zvuk je bio
tih, ali se zvono tek počelo klatiti i zvuk će se pojačati.
Na ovaj zvuk sudija, koji je do tada gledao Malkomsona, pogleda
gore, i izraz demonskog besa mu prekri lice. Oči su mu sijale kao
žeravice. On udari nogom u pod, što je prodrmalo celu kuću.
Užasan gromovit zvuk zvona se prolomi dok je on ponovo podizao
konopac, a pacovi su trčali gore-dole po konopcu, radeći protiv
vremena. Ovog puta, umesto da baci konopac, približio se svojoj
žrtvi, šireći omču. Kako je prilazio, neka parališuća sila obuze
Malkomsona koji stade, ukočen kao leš. Osetio je sudijine ledene
prste kako mu dodiruju vrat i nameštaju konopac. Omča se
zatezala sve više. Tada sudija uze ukočeno telo studenta u ruke,
odnese ga i postavi na hrastovu stolicu. Stade iza njega, podiže
ruku i njome dohvati konopac zvona koji se klatio. Kako je podigao
ruku, pacovi uz vrisku pobegoše kroz rupu u tavanici. Uzeo je kraj
konopca koji je bio zavezan oko Malkomovog vrata i zavezao ga za
ostatak konopca, i onda, udaljavajući se, gurnu stolicu.

*****

Kada se začulo zvono za uzbunu sa sudijine kuće, nije trebalo

puno da se narod okupi. Lampe i baklje raznih vrsta se pojaviše i
ubrzo se masa pokrete ka kući. Kucali su glasno na vrata, ali nije
bilo odgovora. Razbili su vrata, i uleteli u veliku trpezariju, sa
doktorom na čelu.
Sa kraja konopca zvona za uzbunu visilo je telo studenta, a na
licu sudije na slici se ocrtavao zlokoban osmeh.

Preveo Ivan Branković

 Robert Luis Stivenson

NEOBIČNI SLUČAJ DR-a DŽEKILA I G. HAJDA

PRIČA O VRATIMA

G. Aterson, advokat, bio je čovek gruba lica koje nikad nije bilo
ozareno osmehom; hladan, skučen i zbunjen u razgovoru; uzdržan
u ispoljavanju osećajnosti; mršav, dugačak, plašljiv, turoban, a
ipak nekako mio. Na sedeljkama s prijateljima, i kad je vino bilo po
njegovom ukusu, nešto uzvišeno ljudsko zračilo je iz njegovog oka,
nešto što se, istina, nikad nije ispoljavalo u njegovom govoru, ali
što je bilo rečito, ne samo u ovim nemim simbolima blaženog lica
posle dobre večere, već češće i bučnije u delima njegovog života.
Bio je strog prema sebi samom; pio je džin kad je bio sam, da
uzdržavanjem suzbije svoju naklonost prema vinu; i premda je
uživao u pozorištu, dvadeset godina nije kročio preko praga
ijednog jedinog teatra. No, u njega je bilo oprobane trpeljivosti
prema drugima, mada se ponekad čudio, bezmalo sa zavišću,
neobuzdanom raspoloženju koje su kod njih izazivali njihovi
prestupi, dok je u nevolji bio pre sklon da pomogne negoli da
ukori. „Ja naginjem Kainovoj jeresi“, govorio bi osobenjački,
„puštam brata svog da ode đavolu na svoj način.“ Zbog te njegove
osobenosti često mu je bilo suđeno da bude poslednji pristojan
poznanik posrnulih ljudi i da učini poslednji dobri uticaj u
njihovom životu. I prema takvim, dokle god bi svraćali u njegovu
kancelariju, nikada nije pokazivao ni malo promene u svom
držanju.
Nema sumnje da je ovo bio lak podvig za g. Atersona, jer je on
bio uzdržljiv do krajnosti i čak je izgledalo kao da se njegova
prijateljstva zasnivaju na sličnoj univerzalnosti dobrodušnosti.
Obeležje skromnog čoveka je u tome da prima svoje prijatelje
onakve kakve ih je slučaj stvorio, a tako je i advokat činio. Njegovi
prijatelji su bili ljudi u srodstvu sa njim ili oni koje je najduže
poznavao; njegove naklonosti, kao bršljan, bile su plod vremena,
nisu značile nikakvu valjanost predmeta simpatija. Otuda je, bez
sumnje, poticala veza koja ga je združivala sa g. Ričardom
Enfildom, njegovim dalekim rođakom, vrlo poznatim dokoličarom
od mode. Bila je velika zagonetka za mnoge, šta su njih dvojica
mogli videti jedan u drugome ili šta su zajedničko mogli naći. Oni
koji su ih sretali prilikom njihovih šetnji nedeljom pričali su da oni
uopšte nisu razgovarali, da su izgledali neobično sumorni i da bi s
očitim olakšanjem pozdravili pojavu kog prijatelja. Pri svem tom,
njih dvojica mnogo su držali do ovih izleta, ubrajali su ih u
najdragocenije časove svake sedmice i, ne samo da su žrtvovali
razna zadovoljstva, već su odolevali potrebama posla, da bi mogli
nesmetano da uživaju u njima.
Dogodilo se prilikom jednog od tih lutanja da ih je put naveo
jednom sporednom ulicom u jednom poslovnom kraju Londona.
Ulica je bila mala i od onih koje zovu mirnim, ali se preko nedelje u
njoj vodila bogata trgovina. Svim stanovnicima ulice išlo je dobro,
kako se činilo, i svi su se žarko nadali da će im ići još bolje, pa su
trošili viškove svoje zarade na gizdanje; tako da su pročelja radnji
te ulice prosto mamila, kao redovi nasmejanih prodavačica. Čak i
nedeljom, kad je navlačila veo preko svojih sjajnih čari i bila
srazmerno pusta, ulica je blistala u poređenju sa svojim prljavim
susedstvom, kao požar u šumi, i svojim sveže obojenim
prozorskim kapcima, dobro izglačanim bakarnim pločama i
tablama, i opštom čistoćom i veselim tonom, namah je privlačila i
zadovoljavala oko prolaznika.
Dve kuće, od jednog ugla ulice s leve strane, idući ka istoku,
linija ulice bila je prekinuta ulazom u jedno dvorište i upravo na
tome mestu jedna mračna zgradurina isturila je svoj zabat na
ulicu.
Bila je dvospratna, nije bilo prozora, ništa osim vrata na donjem
spratu i slepe fasade izbledelog zida na gornjem spratu, a nosila je,
u svakoj crti, znake duge i prljave zapuštenosti. Vrata, na kojima
nije bilo ni zvona ni zvekira, bila su oguljena i zaprljana. Skitnice
su se uvlačile u udubljenja i kresale žižice o panel, deca su se igrala
dućana na stepenicama; đak je oprobavao svoj nož na ukrasnoj
drvenariji, i čitavih trideset godina niko se nije pojavio da otera
ove slučajne posetioce ili da popravi ono što su oni opustošili.
G. Enfild i advokat bili su s druge strane ulice, no, kad su došli
naspram ulaza, prvi podiže štap i pokaza.
„Jeste li ikad zapazili ona vrata?“, upitao je i kad njegov drug
odgovori potvrdno, dodade: „Ona su vezana u mojoj svesti s vrlo
neobičnom pričom.“
„Odista?“, reče g. Aterson, malo promenjenim glasom; „Sa
kakvom to pričom?“
„Pa, bilo je to ovako,“ odvrati g. Enfild: „Vraćao sam se kući iz
nekog mesta ko zna gde, oko tri sata jednog mračnog zimskog
jutra i moj put je vodio kroz deo grada u kcrne se bukvalno nije
ništa videlo osim svetiljki. Redala se ulica za ulicom, a sav svet je
spavao - ulica za ulicom, a sve osvetljene kao za Sitiju i puste - dok
najzad nisam dospeo u ono duševno stanje kad čovek osluškuje i
osluškuje i počne da čezne da vidi policajca. Odjednom ugledah
dve prilike: jedna je bila niski čovek, koji se kruto kretao brzim
hodom u istočnom pravcu, a druga devojčica od možda osam ili
devet godina, koja je trčala što je brže mogla niz poprečnu ulicu. E,
gospodine, sasvim prirodno da su to dvoje na uglu naleteli jedno
na drugo, i onda se odigrao strašni deo priče, jer je čovek mirno
zgazio telo devojčice i ostavio je na zemlji da vrišti. Čuti tako šta
ne izgleda nimalo strašno, ali je bilo pakleno to videti. Nije ličio na
čoveka; bio je sličan nekom prokletom Džugernautu 31. Kličući kao
lovac kad spazi zver, ja sam potrčao, uhvatio za jaknu tog
gospodina i doveo ga natrag na mesto gde se već skupila čitava
grupa ljudi oko deteta koje je vrištalo. On je bio potpuno
hladnokrvan i nije se opirao, ali mi je dobacio jedan pogled, tako
gadan, da sam se od njega oznojio kao od trčanja. Ljudi koji su
izašli bili su porodica te devojčice, a uskoro se pojavio i lekar po
koga su nju bili poslali. No, detetu nije bilo bogzna šta, više se bilo
uplašilo, po mišljenju lekara, i mogli biste pretpostaviti da je to
31 Idol induskog boga Višnua – Prev.
kraj priče, ali postojala je jedna čudna okolnost. Ja sam od prvog
pogleda osetio strašno gnušanje prema onom čoveku. Tako isto i
detinja porodica, što je bilo sasvim prirodno, ali lekarev slučaj me
je začudio. On je bio običan stereotipni apotekar, neodređenih
godina i boje, sa jakim edinburškim naglaskom, neosetljiv kao
stena. Eto, gospodine, bio je kao i mi ostali; kad god bi pogledao
mog zarobljenika tom lekaru bi se, video sam, smučilo i on je
bledeo od želje da ga ubije. Ja sam znao šta se zbiva u njegovoj
duši, upravo kao što je on znao šta se zbiva u mojoj i kako ubistvo
nije dolazilo u obzir, učinili smo ono što je bilo najbolje. Kazali
smo tom čoveku da možemo i da hoćemo da napravimo takvu
bruku od svega ovoga, da njegovo ime mora biti osramoćeno s
kraja na kraj Londona. Ako ima ikakvih prijatelja ili uživa ikakav
ugled, preduzećemo mere da ih izgubi. I za sve vreme, dok smo mi
ovo sipali u uzavrelom besu protiv njega, branili smo ga, što smo
bolje mogli, od žena, jer su one bile pomahnitale kao čudovišta.
Nikada nisam video krug lica u tolikoj meri ispunjen mržnjom, a u
sredini je stajao onaj čovek, s nekom vrstom mračne, podrugljive
hladnokrvnosti - isto tako uplašen, mogao sam to da vidim - ali
držeći se hrabro, gospodine, zaista kao satana. „Ako hoćete da
napravite kapital od ovog slučaja,“ rekao je, „ja sam, prirodno,
bespomoćan. Nema tog džentlmena koji ne želi da izbegne scene.“,
reče on. „Kažite koliko tražite.“ I mi smo ga oglobili sa stotinu funti
u korist detinje porodice; on je očevidno hteo da ne popusti, ali
bilo je nečeg kod nas svih što je nagoveštavalo nesreću, te je
najzad legao na rudu. Sledeća stvar bila je da se novac naplati; i šta
mislite kuda nas je odveo ako ne do onoga mesta sa vratima? -
hitro je izvadio ključ, ušao unutra i uskoro se vratio sa deset funti
u zlatu i čekom na ostatak sume, vučenim na banku Koufs, koji je
glasio na donosioca i bio potpisan imenom koje ne mogu da
pomenem, mada je to jedna od poenti moje priče, ali to je ime bar
vrlo poznato i često se nalazilo u novinama. Suma je bila krupna;
ali je potpis bio garancija i za veći iznos, samo ako je bio
originalan. Bio sam slobodan da ukažem tom svom gospodinu da
čitava stvar izgleda sumnjiva i da čovek u stvarnom životu, ne
ulazi na podrumska vrata u četiri izjutra i izlazi otud sa čekom
drugog čoveka na blizu sto funti. No, on je bio sasvim spokojan i
podrugljiv. „Ne brinite se,“ reče on, „ostaću s vama dok se banka
ne otvori i sam ću naplatiti ček.“ Tako smo svi krenuli, lekar,
detinji otac, moj prijatelj i ja, i proveli ostatak noći u mojoj
kancelariji, a sutradan, kad smo doručkovali, otišli smo u grupi u
banku. Ja sam lično predao ček i kazao da imam puno razloga da
verujem da je falsifikat. Nipošto. Ček je bio originalan.“
„Eh - eh!“, kazao je g. Aterson.
„Vidim da osećate kao i ja.“, reče g. Enfild. „Jest, to je strašna
priča. Jer moj prikan je bio čovek s kojim niko ne bi poželeo da ima
posla, uistinu odvratan čovek, a osoba koja je izdala ček pravi ie
uzor ispravnosti, slavan, štaviše, i što čini stvar još gorom, jedan
od onih ljudi koji čine ono što se zove dobročinstvom. Posredi je
ucena, verujem; slučaj časnog čoveka koji plaća za neke nestašluke
svoje mladosti. Kuća ucene, tako sam nazvao ono mesto s vratima,
zbog toga. Mada ni to, znate, ni iz daleka ne objašnjava sve.“,
dodao je, i tim rečima utonuo u razmišljanje.
Iz razmišljanja ga trže g. Aterson, upitavši ga prilično
iznenadno: „ I Vi ne znate da li izdavalac čeka živi tamo?“
„Pogodno mesto, zar ne?“, odvrati g. Enfild. „Ja sam zapazio
njegovu adresu; on živi na nekom skveru.“
„I Vi se nikad niste raspitivali o mestu sa vratima?“, reče g.
Aterson.
„Ne, gospodine, ustručavao sam se iz obzira pristojnosti“, glasio
je odgovor. „Ja sam protiv postavljanja pitanja; to suviše liči na
strašni sud. Pokrenete pitanje, i kao da ste pokrenuli kamen.
Spokojno sedite navrh brda, a kamen se kotrlja, pokrećući druge; i
ubrzo neka obazriva dobričina (na koju nikad ne biste ni pomislili)
biva udarena po glavi u svojoj sopstvenoj bašti i porodica mora da
promeni ime. Ne, gospodine, to sam postavio sebi kao pravilo:
ukoliko neka stvar izgleda više sumnjiva, utoliko manje pitam.“
„To je vrlo dobro pravilo,“ kazao je advokat. „Ali sam ispitao to
mesto sebe radi,“ nastavi g. Enfild. „Jedva liči na kuću. Nema
drugih vrata, i niko niti ulazi, niti izlazi na njih osim, katkad, i to u
dugim razmacima, junak mog doživljaja. Ima tri prozora na prvom
spratu koji gledaju u dvorište; u prizemlju nema nijednog; prozori
su uvek zatvoreni, ali su čisti. Tamo se nalazi dimnjak koji se
obično puši, tako da neko mora živeti tamo. A ipak, to nije tako
sigurno, jer zgrade su tako zbijene oko dvorišta, da je teško reći
gde se jedna završava, a druga počinje.“ Dva čoveka su opet šetala
neko vreme nemo, a onda g. Aterson reče:
„Enfilde, dobro je ono Vaše pravilo.“
„Da, mislim da jeste“, odgovori Enfild. „Pri svemu tome,“
nastavio je advokat, „ima jedna stvar za koju bih hteo da pitam:
hteo bih da upitam za ime čoveka koji je gazio dete.“
„Pa,“ reče g. Enfild, „ne mislim da bi to moglo štetiti kome. Bio je
to čovek po imenu Hajd.“
„Hm,“ izgovori g. Aterson. „Kako izgleda?“
„Nije lako opisati ga. Ima u njegovom izgledu nečeg što nije u
redu; nečeg neprijatnog, nečeg nesumnjivo mrskog. Nikada nisam
sreo čoveka koji mi se toliko nije svideo, a ipak jedva znam zašto.
Mora da je bio u nečemu nakazan; ostavljao je jak utisak
nakaznosti, mada ne bih mogao da navedem kakve. On je čovek
neobična izgleda, a ja, ipak, ne mogu stvarno da navedem ništa što
je neobično. Ne, gospodine, ne mogu ništa da razumem; ne umem
da ga opišem. Nije to zbog nedostatka pamćenja, jer tvrdim da ga
vidim kao da je preda mnom ovog trenutka.“
G. Aterson je opet hodao neko vreme, ne govoreći i, očigledna
pod teretom misli. „Uvereni ste da je upotrebio ključ?“, upitao je
napokon.
„Dragi moj gospodine...“, poče Enfild začuđeno.
„Da, znam“, reče Aterson, „znam da to mora izgledati čudno.
Stvar je u tome što, ako Vas i ne pitam za ime onog drugog čoveka,
to je zato što ga već znam. Vidite, Ričarde, Vaša priča je pogodila
cilj. Ako ste bili netačni u ma kojoj pojedinosti, bolje da to
ispravite.“
„Mislim da ste me mogli unapred opomenuti.“, odgovorio je
drugi s tragom zlovolje. „Ali ja sam bio do krajnosti tačan, kako Vi
to nazivate. Čovek je imao ključ, štaviše, ima ga još. Video sam
kako se služi njime, nema ni nedelju dana.“
G. Aterson je duboko uzdahnuo, ali više nije progovorio ni reči;
i mladi čovek uskoro produži. „Evo još jedne pouke da ne treba
ništa pričati“, kazao je. „Stidim se svog dugačkog jezika. Hajde da
se pogodimo da nikada više ne pominjemo ovo.“
„Pristajem od sveg srca.“, reče advokat. „Evo vam ruke,
Ričarde.“

TRAGANJE ZA G. HAJDOM

Te večeri g. Aterson se vratio kući u svoj momački dom u

mračnom raspoloženju i seo za večeni bez apetita. Bio je njegov
običaj da nedeljom, posle ovog obeda, sedi pored kamina, sa
nekom suvoparnom teološkom knjigom na stočiću za čitanje, dok
sat na susednoj crkvi ne izbije dvanaesti čas, kad bi smireno i
zahvalno legao da spava. Te noći, međutim, čim je stolnjak bio
podignut, uzeo je sveću i otišao u svoju sobu za rad. Tamo je
otvorio svoju kasu, izvukao iz najskrovitijeg njenog dela
dokument označen na koverti kao testament dr. Džekila i seo
natuštena čela da prouči njegovu sadržinu. Testament je bio
svojeručni, jer je g. Aterson, mada je preuzeo staranje o njemu,
kad je već bio napravljen, odbio i najmanju pomoć pri njegovom
sastavljanju; u njemu je bilo određeno da, ne samo u slučaju smrti
Henrija Džekila, doktora medicine, doktora građanskog prava,
doktora prava, člana Akademije nauka, itd., sva njegova imovina
ima da pređe u ruke njegovog „prijatelja i dobrotvora Edvarda
Hajda“, već da u slučaju dr. Džekilovog „nestanka ili neobjašnjive
odsutnosti za ma koji period vremena duži od tri kalendarska
meseca“, pomenuti Edvard Hajd ima da nasledi rečenog Henrija
Džekila bez daljeg odlaganja i da je oslobođen svakog tereta ili
obaveze, osim obaveze da isplati nekoliko malih svota članovima
doktorovog domaćinstva. Ovaj dokument je odavno bio advokatu
trn u oku. Vređao ga je i kao advokata i kao ljubitelja razumnih i
uobičajenih postupaka u životu, kome neobičnost znači
neskromnost. Do tada je to što nije poznavao g. Hajda povećavalo
njegovu srdžbu, a sada, iznenadnim obrtom, to što ga poznaje. Već
je bilo dovoljno zlo dok je to ime bilo samo ime o kome on nije
mogao ništa više da sazna. Bilo je još gore otkad je ono počelo da
se zaodeva mrskim atributima; i iz promenljive, nestvarne magle,
koja je tako dugo zamračivala njegove oči, iskrsla je iznenada
određena spodoba đavoljeg zlikovca.
„Mislio sam da je posredi ludilo,“ kazao je, dok je ostavljao
mrski dokument u kasu, „a sada počinjem da se plašim da se radi o
sramoti.“
Na to je utulio sveću, obukao vrskaput i krenuo u pravcu
Kevendiš skvera, te citadele medicine, gde je njegov prijatelj, veliki
dr. Lenjon, imao kuću i primao svoje mnogobrojne pacijente. „Ako
iko zna, znaće Lenjon.“, pomisli on.
Dostojanstveni sobar ga je poznao i pozdravio; nije bio izložen
nikakvom čekanju, već je bio uveden pravo s vrata u trpezariju, u
kojoj je dr Lenjon sedeo sam uz čašu vina. To je bio srdačan, zdrav,
kočoperan gospodin rumena lica, s pramenom prerano osedele
kose i bučnog i odlučnog držanja. Kad je ugledao g. Atersona,
skočio je sa stolice i dočekao ga obema rukama. Srdačnost, koja je
bila svojstvena ovom čoveku, bila je malo teatralna na oko, no ona
je poticala iz iskrenog osećanja. Njih dvojica su bili stari prijatelji,
stari drugovi i iz škole i koleža, dvojica ljudi koji su neobično
poštovali sebe i jedan drugoga, i, što ne proizilazi uvek iz toga,
ljudi koji su potpuno uživali u društvu onog drugog.
Posle kratkog ćaskanja, advokat je naveo razgovor na predmet
koji je bio tako neprijatno zaokupio njegov um.
„Verujem, Lenjone“, reče on, „da smo ti i ja najstariji prijatelji
koje ima Henri Džekil.“
„Voleo bih da su prijatelji mlađi.“, nasmejao se dr. Lenjon. „Ali
valjda jesmo. A šta je s tim? Sada ga malo viđam.“
„Odista?“, kazao je Aterson, „Mislio sam da vas vezuju
zajednički interesi.“
„Vezivali su nas“, glasio je odgovor, „ali ima više od deset
godina kako je Henri Džekil postao za mene isuviše sklon
fantastičnom. On je počeo da srlja, umno da srlja. I premda sam se
ja i dalje interesovao za njega, starog drugarstva radi, kao što se to
kaže, viđam i viđao sam vraški malo tog čoveka. Takvo nenaučno
lupetanje“, dodao je lekar, odjednom porumenevši, „otuđilo bi i
Damona i Pitiju.“
 Ova izvesna razdraženost malo je umirila g. Atersona. „Oni se
samo nisu složili u nekom naučnom pitanju“, pomislio je, i kako
nije bio čovek sa nekim naučničkim strastima (osim u pitanju
prenosa imanja), čak je dodao: „Kad nije ništa gore!“ Ostavio je
svog prijatelja nekoliko sekundi da se smiri i onda je prešao na
pitanje zbog koga je došao: „Jesi li ikad naišao na njegovog
štićenika - nekog Hajda?“, upitao je.
„Hajda?“, ponovio je Lenjon. „Ne. Nikad nisam čuo za njega.
Otkako znam za sebe.“
To su bila sva obaveštenja koja je advokat doneo sa sobom u
prostranu, tamnu postelju, po kojoj se prevrtao tamo-amo, sve dok
sitni sati nisu počeli da ustupaju mesto jutru. Bila je to noć sa malo
odmora za njegov napaćeni um, koji se mučio u samoj tami i
opsednut pitanjima.
Šest časova izbilo je na crkvi koja je bila tako zgodno blizu stana
g. Atersona, a on je čeprkao po problemu. Do tada ga je on
uznemiravao samo s intelektualne strane, no sada je i njegova
uobrazilja bila upletena, bolje reći porobljena, i dok je ležao i
prevrtao se u gustoj tmini noći i sobe sa spuštenim zavesama,
priča g. Enfilda prolazila je kroz njegovu svest poput trake
osvetljenih slika. Opazio bi veliko polje svetiljki noćnog grada,
onda priliku čoveka kako brzo korača; onda dete kako trči od
lekara, i onda se oni susreću i onaj Džagernaut u ljudskom obličju
gazi dete i odlazi dalje, ne obazirući se na njegov vrisak. Ili bi video
sobu u bogatoj kući, u kojoj njegov prijatelj spava, sanja i smeši se
svojim snovima, i onda bi vrata bila otvorena, zavese na postelji
razgrnute, spavač probuđen iz sna i gle! Pred njim bi stajala prilika
kojoj je bila data vlast, i čak u to gluvo doba, on mora da ustane i
da izvrši njena naređenja. Ta prilika u ta dva obličja proganjala je
advokata cele noći, i čim bi ma imalo zadremao, odmah bi video
kako se šunja još pritajenije kroz usnule kuće, ili se kreće brže i
sve brže, čak vrtoglavo brzo, kroz šire lavirinte svetiljkama
osvetljenog grada i na svakom uličnom uglu gazi dete i ostavlja ga
da vrišti. Ipak, prilika nema lice po kom bi je mogao poznati; čak i
u njegovim snovima ona nema lica ili ima neko koje mu izmiče i
topi se pred njegovim očima. Tako se rodila i naglo porasla u
advokatovom umu neobično jaka, bezmalo neobuzdana
radoznalost da osmotri lik pravog g. Hajda. Kad bi samo jedanput
mogao da baci pogled na nj, činilo mu se da bi se tajna rasvetlila i
možda bi je potpuno nestalo, kao što se obično događa sa
tajanstvenim stvarima kad se dobro ispitaju. Možda bi video
razlog za čudnu naklonost ili potčinjenost (nazovite to kako vam
drago) svog prijatelja, pa čak možda i za zaprepašćujuću klauzulu
u testamentu. U najmanju ruku to je lice koje vredi videti: lice
čoveka koji je bez osećanja milosti: lice koje je trebalo samo da se
pokaže, pa da u duši neupečatljivog Enfilda izazove krajnju
mržnju.
Od tog doba, g. Aterson je počeo da obilazi vrlo često vrata u
uličici s radnjama. Ujutru pre kancelarijskog vremena, u podne
kad je bilo puno posla (a malo vremena), noću pri zamagljenoj
svetlosti gradskog meseca, pri svakoj svetlosti i u svako doba, bilo
pusto ili živo od mnoštva sveta, mogao se advokat zateći na svojoj
izabranoj osmatračnici.
„Ako je on g. Hajd,“ mislio je on, ,ja ću biti g. Sik32.“
I najzad je njegovo strpljenje bilo nagrađeno. Bila je divna suva
noć; mraz u vazduhu, ulice čiste kao pod u balskoj dvorani;
svetiljke, koje vetar nije klatio, bacale su pravilnu šaru svetlosti i
senke. U deset sati, kad su radnje bile već zatvorene, ulica je bila
neobično pusta i, uprkos mukle tutnjave Londona svud unaokolo,
vrlo tiha. Sitni šumovi dopirali su daleko; domaći šumovi iz kuća
jasno su se čuli na obe strane puta; i bat koraka ma kog prolaznika
koji se približavao, čuo se mnogo ranije no što bi se on pojavio. G.
Aterson se nalazio nekoliko minuta na svom mestu, kad je osetio
da se neki čudni, laki koraci približuju. Za vreme svojih noćnih
patroliranja, bio se navikao na neobični utisak usled koga se bat
koraka jedne osobe, dok je ona još dosta daleko, odjednom jasno
izdvaja od silnog brujanja i vreve varoši. Ipak, tako nešto nikad
ranije nije toliko privuklo njegovu pažnju i s jakim, sujevernim
predviđanjem uspeha, povukao se on u ulaz dvorišta.
Koraci su se hitro približavali i postali odjednom bučniji kad su
na uglu zaokrenuli u ulicu. Advokat, izvirujući iz ulaza, uskoro je
32 Igra reči. U engleskom „hide“ znači kriti se, a „seek“ tražiti. – Prev.
mogao videti s kakvim čovekom ima posla. Bio je mali i vrlo
jednostavno odeven, njegov izgled čak i na toj daljini nekako je bio
strašno neprijatan posmatraču. No, on se uputio pravo ka vratima,
presekavši put da bi uštedeo u vremenu; i dok je išao, izvadio je
ključ iz džepa kao neko ko dolazi kući.
Kad je prolazio, g. Aterson istupi napred i dotaknu ga za rame.
„G. Hajd, čini mi se?“
G. Hajd ustuknu piskavo uvlačeći dah. Ali njegov strah je bio
samo trenutan, i mada nije pogledao advokata u lice, odgovorio je
sasvim hladnokrvno: „Tako se zovem. Šta želite?“
„Vidim da hoćete da uđete.“, odgovori advokat. „Ja sam stari
prijatelj dr Džekila - g. Aterson iz ulice Gont - morali ste čuti moje
ime; pa kako sam Vas sreo u dobri čas, pomislio sam da biste me
mogli pustiti unutra.“
„Nećete naći dr Džekila; otišao je od kuće“, odgovori Hajd,
uvlačeći ključ. Onda odjednom, ali još ne gledajući naviše: „Otkud
me Vi znate?“, upitao je.
„Da li biste hteli Vi“, reče g. Aterson, „da mi učinite jednu
ljubaznost?“
„Sa zadovoljstvom.“, odgovori drugi. „A šta to?“
„Da li biste mi dozvolili da vidim Vaše lice?“, upitao je advokat.
G. Hajd kao da je oklevao i onda, kao na neku iznenadnu misao,
okrete lice s izrazom prkosa, i dvojica ljudi gledali su jedan u
drugoga dosta pažljivo nekoliko sekundi. „Odsad ću Vas
poznavati.“, reče g. Aterson. „Možda će to biti korisno.“
„Da“, odgovori Hajd, „i dobro je što smo se sreli; a propos,
trebalo bi da imate moju adresu.“ I on navede kućni broj jedne
ulice u Sohou.
„Dobri bože!“, pomisli g. Aterson, „Da nije i on mislio na
testament?“ Zadržao je svoje misli za sebe i samo je progunđao
svoju zahvalnost za adresu.
„A sad,“ kazao je drugi, „otkud me Vi znate?“
„Po opisu.“, glasio je odgovor.
„Čijem opisu?“
„Imamo zajedničkih prijatelja.“, reče g. Aterson.
 „Zajedničkih prijatelja?“, ponovi g. Hajd, malo muklo. „Ko su
oni?“
„Džekil, na primer.“, kazao je advokat.
„On Vam nije kazao.“, povika g. Hajd u nastupu ljutnje. „Nisam
mislio da ćete lagati.“
„Slušajte,“ reče g. Aterson, „to nije zgodan način izražavanja.“
Drugi zareža glasno u besnom smehu; i trenutak docnije,
izvanrednom hitrinom, otključao je vrata i iščezao u kuću.
Advokat je stajao jedan časak pošto ga je g. Hajd ostavio, bio je
sušta slika nemira. Onda je počeo polako da se penje uz ulicu,
zastajući svaki korak-dva i stavljajući ruku na čelo, kao čovek u
umnoj pometenosti. Problem koji je on tako razmatrao dok je
koračao, bio je od onih koji se retko rešavaju. G. Hajd je bio bled i
zakržljao, davao je utisak nakaznosti bez ikakvog određenog
poremećaja, imao je neprijatan osmeh, poneo se prema advokatu s
nekom vrstom ubilačke mešavine plašljivosti i odvažnosti, a
govorio je hrapavim, šaputavim i nešto isprekidanim glasom; sve
ove pojedinosti bile su na njegovu štetu, ali ni sve one zajedno
nisu mogle objasniti do tada nepoznatu odvratnost, gnušanje i
strah s kojim je g. Aterson gledao na nj. „Mora da tu ima nešto
drugo.“ reče zbunjeni gospodin. „Ima tu još nešto, kad bih mogao
naći ime za to. Sačuvaj me bože, taj čovek jedva liči na ljudsko
biće! Nešto trogloditsko, da se tako izrazim! Ili, da nije to ona stara
priča o dr Felu? Ili je to prosto zračenje pogane duše koja tako
izbija i preobražava svoju ljušturu od ilovače? Ovo poslednje, čini
mi se; jer, o, moj jadni dobri Hari Džekile, ako sam ikada video
satanino obeležje na nečijem licu, video sam ga na licu tvog novog
prijatelja.“
Iza ugla ulice nalazio se skver starinskih, lepih kuća, koje su
sada većinom bile izgubile svoj visoki ugled i u kojima su se sobe i
stanovi izdavali ljudima svake vrste i položaja; graverima mapa,
arhitektima, sumnjivim advokatima i posrednicima mračnih
poslova. Jedna kuća, pak, i to druga od ugla, bila je još sva zauzeta;
i pred vratima te kuće, koja je imala upadljiv izgled bogatstva i
udobnosti, mada je sad bila sva utonula u tamu, osim lučnog
prozora nad vratima, g. Aterson se zaustavi i zakuca. Lepo odeven
stariji sluga otvori vrata.
„Da li je dr Džekil kod kuće, Pule?“, upitao je advokat.
„Videću g. Atersone.“ kazao je Pul, uvodeći posetioca, dok je
govorio, u prostranu, popločanu udobnu dvoranu niska krova,
zagrejanu (kao što je bio običaj na selu) sjajnom vatrom iz
otvorenog kamina i nameštenu skupocenim ormanima od
hrastovine. „Hoćete li pričekati ovde pored vatre, gospodine? Ili da
vam osvetlim trpezariju?“
„Ovde, hvala.“, rekao je advokat, prišao bliže i naslonio se na
visoku ogradu kamina. Dvorana, u kojoj je on sad ostao sam, bila je
prirasla za srce njegovom prijatelju lekaru, i sam Aterson obično
bi govorio o njoj kao o najprijatnijoj sobi u Londonu. Ali noćas je
osećao jezu u žilama; Hajdovo lice pritiskivalo je njegovo sećanje;
osećao je (što mu se retko događalo) gađenje i gnušanje prema
životu, i tako sumorno raspoloženom, činilo mu se kao da čita
pratnju u treperenju svetlosti vatre po uglačanim ormančićima i u
nemirnom kretanju senke na tavanici. Zastideo se što je osetio
olakšanje kad se Pul malo posle vratio da mu javi da je dr Džekil
izašao. „Video sam kako g. Hajd ulazi kroz vrata na staroj sali za
seciranje, Pule.“ kazao je. „Je li to u redu kad dr Džekil nije kod
kuće?“
„Sasvim u redu, g. Atersone,“ odgovori sluga. „g. Hajd ima ključ.“
„Vaš gospodar, izgleda, ima veliko poverenje u tog mladog
čoveka,Pule“, nastavi drugi zamišljeno.
„Jeste, gospodine, zaista ima.“, reče Pul. „Mi smo svi dobili
naređenje da ga slušamo.“
„Ja se nisam, čini mi se, uopšte upoznao sa g. Hajdom, zar ne?“,
upitao je Aterson.
„O, dabome da niste, gospodine. On ovde nikada nije gost za
trpezom.“, odgovori sobar. „Mi ga uistinu vrlo malo viđamo u
ovom krilu kuće; on najčešće dolazi i odlazi kroz laboratoriju.“
„Pa, laku noć, Pule.“
„Laku noć, g. Atersone.“
 I advokat je pošao kući teška srca. „Jadni Hari Džekil,“ pomisli
on, „strepim da je duboko zabasao! Bio je mahnit kad je bio mlad,
odavno začelo, ali po zakonu božijem, nema roka zastarelosti. Da,
mora da je to; sablast nekog starog greha, rak-rana neke skrivene
sramote; gde kazna stiže pede claudo, mnogo godina pošto je
greška iščezla iz sećanja i samoljublje prešlo preko nje.“ I advokat,
prestrašen tom mišlju, razmišljao je jedan trenutak o svojoj
sopstvenoj prošlosti, pretražujući svaki kutak sećanja, ne bi li
slučajno nestašna pojava kakvog starog greha iskrsla na videlo.
Njegova prošlost bila je prilično besprekorna i malo ljudi bi moglo
čitati stranice svog života s manje strepnje. Ipak, zbog mnogih
rđavih dela koja je učinio, osetio je silno uniženje, iz kojeg ga je
uzdiglo do osećanja trezvene i bojažljive zahvalnosti, sećanje na
mnoga rđava dela koja je izbegao, mada ih zamalo nije počinio. A
onda, vraćajući se prethodnom predmetu svojih misli, u njemu se
zače iskra nade. „Taj gospodin Hajd, kad bi ga čovek prostudirao“,
pomisli, „mora imati svojih sopstvenih tajni; mračnih tajni, sudeći
po njegovom izgledu; tajni prema kojima bi i najgore tajne sirotog
Džekila izgledale svetle kao sunce. Stvari ne mogu ovako ostati.
Sledim se kad pomislim kako se to stvorenje kao lopov šunja do
Harijeve postelje; jadni Hari, kakvo buđenje! I kako je to opasno,
jer ako taj Hajd podozreva da postoji onakav testament, mogao bi
postati nestrpljiv da dođe do nasledstva. Da, moram svojski da
zapnem - samo ako Džekil htedne da mi dopusti“, dodao je, „samo
ako Džekil htedne da mi dopusti.“ Jer, još jednom je video u svojoj
svesti, jasno kao dan, čudne klauzule testamenta.

DR DŽEKIL JE SASVIM SPOKOJAN

Dve nedelje docnije, vanredno srećnim slučajem, lekar je

priredio jednu od svojih prijatnih večera za nekih pet ili šest starih
prijatelja, koji su svi bili umni, ugledni ljudi i svi poznavaoci
dobrog vina; i g. Aterson je tako udesio da je ostao kad su svi drugi
otišli. To nije bilo ništa novo, nego nešto što se događalo već
mnogo puta. Tamo gde su Atersona voleli, voleli su ga svojski.
Domaćinima je bilo drago da zadrže tihog advokata, kad bi
bezbrižni i brbljivi gosti već napuštali kuću, sviđalo im se da
posede za časak u njegovom nenametljivom društvu, vežbali su se
tako za osamljenost, treznili se za vreme dubokog ćutanja tog
čoveka, posle izliva i napora veselosti. Dr Džekil nije bio izuzetak
od ovog pravila; i dok je sada sedeo na suprotnoj strani kamina -
krupan, lepo razvijen, glatka lica, čovek od pedeset godina, s nešto
možda lukavosti u svom izgledu, ali sa svim znacima sposobnosti i
ljubaznosti - moglo se videti po izrazu njegovog lica da je gajio
iskrenu i toplu naklonost prema g. Atersonu.
„Hteo sam da govorim s tobom, Džekile.“, počeo je ovaj drugi.
„Ti znaš onaj tvoj testament?“
Pažljiv posmatrač mogao je zaključiti da mu je ta tema bila
neprijatna, ali se lekar držao hrabro i veselo. „Jadni moj Atersone“,
kazao je, „ti si nesrećan s takvim klijentom. Nikad nisam video da
je neko toliko zabrinut zbog mog testamenta kao što si ti; sem
možda onog okorelog cepidlake, Lenjona, koji je zabrinut zbog
onog što je on nazvao mojim naučnim jeresima. O, znam ja da je on
dobar čovek - ne treba da se mrštiš - izvrstan čovek, i vazda sam
nameravao da se više viđam s njim, ali je on okoreli cepidlaka pri
svem tom; neznalački, bučni cepidlaka. Nikada se nisam više
razočarao ni u kog čoveka nego u Lenjona.“
„Ti znaš da ga nikad nisam odobravao.“, produžio je Aterson,
grubo se ne obazirući na novu temu.
„Moj testament? Jest, zacelo, znam to.“, reče lekar, pomalo
oštro. „Kazao si mi to.“
„Pa lepo, kažem ti to opet.“, nastavio je advokat. „Saznao sam
ponešto o mladom Hajdu.“
Široko lepo lice dr Džekila pobledelo je do samih usana, a oko
njegovih očiju izbila je modrina. „Ne želim ništa više da čujem.“,
reče. „To je stvar za koju smo se složili; mislio sam, da je se više ne
dotičemo.“
„Ono što sam čuo užasno je.“, reče Aterson.
„Tu se ne može ništa izmeniti. Ti ne razumeš moj položaj.“,
odgovori lekar, na izvestan smušen način. „Ja sam u mučnoj
situaciji, Atersone; moj položaj je vrlo čudan - vrlo čudan. To je
jedna od onih stvari koje se ne mogu popraviti pričanjem.“
„Džekile,“, reče Aterson, „ti me poznaješ, ja sam čovek u koga se
može imati poverenje. Priznaj mi sve i ja ne sumnjam da te mogu
izvući iz nevolje.“
„Moj dobri Atersone,“ kazao je lekar, „to je vrlo lepo od tebe, to
je zaista vanredno lepo od tebe i ne mogu da nađem reči da ti
zahvalim. Ja ti potpuno verujem, imam više poverenja u tebe nego
u ikog živog; ha, više nego u sebe sama, kad bih mogao da biram,
ali odista to nije ono što ti zamišljaš; nije tako zlo; i samo da bih
umirio tvoje dobro srce, reći ću ti jednu stvar: onog trenutka kad
to zaželim, ja se mogu osloboditi g. Hajda. Evo ti moje ruke u
potvrdu, i mnogo, mnogo ti hvala; i dodaću još samo jedno,
Atersone, za šta sam uveren da ćeš razumeti kako treba: ovo je
čisto lična stvar, pa te molim da u nju ne diraš.“
Aterson je razmišljao malo, gledajući u vatru.
„Bez sumnje imaš potpuno pravo.“, kazao je napokon, ustajući.
„Lepo, ali kad smo spomenuli ovu stvar, i to poslednji put,
nadam se“, nastavio je lekar, „ima jedna pojedinost koju bih voleo
da ti shvatiš. Mene odista vrlo mnogo zanima siroti Hajd. Znam da
si ga video; rekao mi je to, i bojim se da je on bio grub. Ali mene
iskreno i mnogo, vrlo mnogo zanima taj mladi čovek, i ako mene
nestane, Atersone, želeo bih da mi obećaš da ćeš se ponašati
strpljivo prema njemu i da ćeš mu pribaviti njegova prava. Mislim
da bi to učinio kad bi znao sve; a skinuo bi mi veliku brigu s vrata
kad bi to obećao.“
„Ne mogu se pretvarati da će mi se on ikada svideti kazao je
advokat.
„Ne tražim to“, molio je Džekil, stavljajući ruku na mišicu
drugoga, „ja samo tražim pravdu; samo te molim da mu pomogneš
mene radi, kad ja ne budem bio više ovde.“
Atersonu se ote dubok uzdah: „Dobro“, reče, „obećavam.“

UBISTVO KERUA
 Bezmalo godinu dana docnije, meseca oktobra, 18., zločin
neobične svireposti uznemirio je London, a visok položaj žrtve
doprineo je da zločin bude još zapaženiji.
Pojedinosti su bile malobrojne i zaprepašćujuće. Neka služavka,
koja je stanovala sama u kući nedaleko od Temze, otišla je na
gornji sprat da spava, oko jedanaest sati. Premda se magla valjala
nad gradom u ranim časovima, prvi deo noći bio je vedar, i pun
mesec bleštavo je osvetljavao sokak na koji gleda služavkin
prozor. Izgleda da je ona bila romantičar po prirodi, jer je sela na
svoj sanduk, koji je stajao odmah ispod samog prozora, i utonula u
sanjarenje. Nikada (govorila je dok su joj suze tekle niz lice, kad
god je pričala o tom doživljaju) se nije osećala više prijateljski
prema ljudima uopšte, niti je mislila ljubaznije o svetu, nego tada, i
dok je tako sedela, primetila je starijeg naočitog gospodina sede
kose, kako dolazi uličicom, i kako mu u susret ide drugi gospodin
vrlo malog rasta, na koga je u početku obratila manje pažnje. Kad
su oni bili nadomak jedan drugom (što je bilo upravo pred
devojčinim očima), stariji čovek se poklonio i obratio se drugom
na neobično uljudan način, izgledalo je da predmet zbog koga mu
se obratio nije bio od velike važnosti; odista, sudeći prema
njegovom pokazivanju rukom, pokatkad se činilo kao da se on
samo raspitivao za put; no mesec je obasjavao njegovo lice dok je
govorio, i devojci je bilo prijatno da ga posmatra. Izgledalo je da
odiše tako bezazlenom i starovremskom ljubaznom naravi, s
nečim uzvišenim. Uskoro je njen pogled prešao na drugoga i ona
se iznenadila kad je u njemu prepoznala izvesnog g. Hajda, koji je
jednom posetio njenog gospodara, i prema kome je ona osećala
netrpeljivost. On je imao u ruci težak štap, kojim se igrao, ali on
nije odgovarao ni reči, i činilo se da je slušao s jedva uzdržanim
nestrpljenjem. Onda je odjednom pao u strašnu jarost, udarao
nogom o zemlju, vitlao štapom i ponašao se (kao što je devojka
opisivala) kao luđak. Stari gospodin je ustuknuo jedan korak, kao
čovek koji je veoma iznenađen i pomalo uvređen, i na to je g. Hajd
prešao sve granice i štapom ga oborio na zemlju. Trenutak docnije,
s majmunskim besom, gazio je nogama svoju žrtvu i zasipao je
pljuskom udaraca, pod kojima su kosti pucale, a telo odskakalo po
putu. Užasnuta ovim što je videla i čula, devojka se onesvestila.
Bilo je dva sata kad je došla k sebi i pozvala policiju. Ubica je bio
davno otišao, ali je tu nasred uličice ležala njegova žrtva,
neverovatno unakažena. Štap kojim je delo bilo izvršeno, iako je
bio od nekog retkog i vrlo tvrdog i teškog drveta, prelomio se po
sredini pod snagom ove bezumne svireposti, i jedna prebijena
polovina otkotrljala se u obližnji kanal – drugu je bez sumnje
odneo ubica. Novčanik i zlatan sat nađeni su kod žrtve, ali nikakve
posetnice ili isprave, osim jednog zapečaćenog pisma sa
zalepljenom markom, koje je verovatno nosio da preda na poštu i
na kome je bilo ispisano ime i adresa g. Atersona.
Ono je bilo doneto advokatu sledećeg jutra, pre nego što se bio
digao iz postelje; i čim ga je video, i pošto su mu ispričali okolnosti
tog slučaja, on ozbiljno isturi usnu. „Neću ništa reći dok ne vidim
telo“, reče on, „ovo može biti vrlo ozbiljno. Budite ljubazni i
pričekajte dok se ne obučem.“ I ista ozbiljna lica doručkovao je na
brzu ruku i odvezao se do policijske stanice, gde je telo bilo
preneseno. Čim je stupio u ćeliju, klimnuo je glavom.
„Jeste“, kazao je, „poznajem ga. Nažalost, to je Denvers Keru.“
„Blagi bože, gospodine,“ uzviknuo je činovnik, „je li moguće?“ I
časak docnije njegovo oko zasijalo je ambicijom čoveka njegove
profesije. „Ovo će podići veliku buku.“, reče. „Možda biste Vi mogli
da nam pomognete da uhvatimo tog čoveka.“ I ukratko je ispričao
šta je služavka videla i pokazao mu slomljeni štap.
G. Aterson je već bio zadrhtao pri pomenu imena Hajd, ali kad
je štap položen pred njega, više nije mogao sumnjati; iako je bio
slomljen i oguljen, poznao je da je to štap koji je pre mnogo godina
lično poklonio Henriju Džekilu.
„Je li taj g. Hajd ličnost malog rasta?“, upitao je.
„Neobično mali i neobično opaka izgleda, tako ga je služavka
opisala.“, rekao je činovnik.
G. Aterson je razmišljao, a onda, podižući glavu, reče: „Ako
hoćete da pođete sa mnom mojim fijakerom, mislim da Vas mogu
odvesti njegovoj kući.“
 Bilo je tada oko devet izjutra, i spustila se prva magla te jeseni.
Velik plašt boje čokolade spuštao se preko neba, ali je vetar
neprekidno napadao i rasterivao taj borbeni sloj pare, tako da je g.
Aterson, dok je fijaker mileo iz ulice u ulicu, video polusvetlost
neobično raznovrsnih stupnjeva i boja, jer ovde bi bilo mračno kao
pred kraj večeri, a tamo sjaj bogate, žestoke smeđe boje, kao
svetlost neobičnog požara; a ovde, za časak, magla bi bila sasvim
rasterana, i bledi zračak svetlosti bi se probio između uskovitlanih
pramenova magle. Bedna gradska četvrt Soho, gledana pod ovim
promenljivim vidicima kratka veka, sa svojim kaljavim putevima i
prolaznicima aljkava izgleda, i sa svojim svetiljkama koje uopšte
nisu gašene ili su ponovo paljene da se bore protiv ove žalosne
ponovne najezde mraka, izgledala je, u advokatovim očima, kao
kraj nekog grada iz košmara. Uz to, njegove misli bile su vrlo
mračne, i kad je pogledao čoveka s kojim se vozio, bio je svestan
izvesnog straha od zakona i sudskih činovnika, koji može
pokatkad obuzeti i najčestitije.
Kad se fijaker zaustavio pred naznačenom adresom, magla se
malo podigla i pokazala mu prljavu ulicu, rakidžinicu, nisku
francusku gostionicu, dućan za maloprodaju stvari po jedan peni i
salate od dva penija, mnogo dronjave dece zgurene na vratima i
mnogo žena različitih narodnosti kako izlaze, s ključem u ruci, da
popiju čašicu izjutra; a trenutak docnije magla se opet spustila na
taj kraj, mrka kao umbra, i odsekla ga od te nitkovske okoline. To
je bio dom ljubimca Henrija Džekila, dom čoveka koji je bio
naslednik četvrt miliona funti sterlinga.
Starica, lica boje slonovače i srebrnih vlasi, otvorila je vrata.
Imala je opako prepodobno lice jedne licemerke: ali njeno
ponašanje je bilo izvrsno. Jeste, kazala je, ovo je stan g. Hajda, ali
on nije kod kuće; svraćao je noćas vrlo dockan, ali je opet otišao
posle manje od jednog sata; nema ničeg neobičnog u tome,
njegove navike su bile daleko od ustaljenih, i često je odsutan; na
primer, do juče je bilo skoro dva meseca kako ga nije videla.
„Vrlo dobro, onda, želimo da vidimo njegove sobe.“, kazao je
advokat, i kad je žena počela da tvrdi da je to nemogućno, on
dodade: „Bolje da Vam kažem ko je ova osoba. Ovo je inspektor
Njukomen iz Skotland Jarda.“
Blesak gadne radosti pojavio se na ženinom licu. „Ah!“, kazala
je, „U neprilici je! Šta je uradio?“
G. Aterson i inspektor se pogledaše. „Izgleda da nije vrlo
omiljena ličnost.“ primeti poslednji. „A sada, dobra ženo, dopustite
meni i ovom gospodinu samo da malo razgledamo.“
U celoj prostranoj kući, koja je izuzev stare žene inače bila
prazna, g. Hajd se služio samo dvema sobama, ali one su bile
nameštene raskošno i ukusno. Ostava je bila puna vina, posuđe
srebrno, stoni pokrivači elegantni, jedna lepa slika visila je na zidu,
poklon (kao što je Aterson pretpostavljao) Henrija Džekila, koji je
bio dobar poznavalac slikarstva; ćilimi su bili debeli i prijatnih
boja. U ovom času, pak, sobe su nosile sve znake skorog i žurnog
pretresanja; odelo je ležalo na podu, sa izvrnutim džepovima;
fioke s jakim bravama stajale su otvorene, a na ognjištu je ležala
gomila sivog pepela, kao da su mnoge hartije bile spaljene. Iz tih
žeravica inspektor izvadi okrajke zelene čekovne knjižice, koji su
bili odoleli vatri; druga polovina štapa nađena je iza vrata, i kako
je ovo potvrdilo njegove sumnje, činovnik izjavi da je veoma
zadovoljan. Poseta banci, gde je utvrdio da ubica ima na svom
računu nekoliko hiljada funti, upotpunila je njegovo zadovoljstvo.
„Možete računati kao sigurno, gospodine, da ga imam u
rukama.“, obrati se on g. Atersonu. „Mora da je izgubio glavu, inače
ne bi nikada ostavio štap ili, pre svega, spalio čekovnu knjižicu. Pa,
novac je život za tog čoveka. Mi imamo samo da čekamo na nj u
banci i da izdamo poternice.“
Ovo poslednje, međutim, nije bilo tako lako postići, jer su bliski
poznanici g. Hajda bili malobrojni - čak i gazda služavke video ga
je samo dva puta; nigde se nije moglo ući u trag njegovoj porodici;
nikada se nije fotografisao, i ono nekoliko osoba koje su ga mogle
opisati mnogo su se razlikovale u svojim opisima, kao što je obično
slučaj sa običnim posmatračima. Samo u jednoj stvari svi su se
slagali, a to je bio težak utisak neodređene nakaznosti koji je
begunac ostavio na one koji su ga videli.
 SLUČAJ S PISMOM

Bilo je kasno popodne kad je g. Aterson stigao na vrata kuće dr

Džekila, gde ga je Pul odmah uveo unutra i pored kuhinjskih
prostorija i kroz dvorište koje je nekad bilo vrt, odveo ga do
zgrade koju su nehajno zvali laboratorija ili sala za seciranje.
Lekar je bio kupio kuću od naslednika jednog čuvenog hirurga, i
kako je njegov sopstveni ukus naginjao više hemiji nego anatomiji,
dao je drugu namenu zgradi u dnu bašte. Bilo je to prvi put da
advokat bude primljen u tom delu stana svoga prijatelja, i on je
radoznalo posmatrao prljavu zgradu bez prozora i gledao
unaokolo s neprijatnim osećanjem neobičnosti dok je hodao
amfiteatrom, koji je nekad bio prepun revnosnih studenata, a sada
je ležao sumoran i tih. Stolovi u njemu bili su pretrpani hemijskim
spravama, po podu razbacane korpe za staklo i rasuta slama za
pakovanje, a svetlost je nejasno padala kroz zamagljenu kupolu.
Na drugom kraju, stepenice su vodile gore do vrata zastrtih
crvenom čojom; i kroz njih je najzad g. Aterson uveden u lekarevu
sobu za rad. Bila je to prostrana soba sa staklenim ormanima
svuda unaokolo, snabdevena, između ostalih stvari, velikim
pokretnim ogledalom i stolom za rad, a sa svoja tri prašljiva
prozora sa železnim šipkama gledala je na dvorište. Vatra je gorela
na ognjištu, zapaljena svetiljka bila je nameštena na polici iznad
ognjišta, jer je čak i u kućama magla počela da biva gusta; i tu,
sasvim uz vatru, sedeo je dr Džekil i izgledao strašno bolestan.
Nije ustao u susret posetiocu, već je ispružio hladnu ruku i poželeo
mu dobrodošlicu izmenjenim glasom.
„A sad“, reče g. Aterson, čim ih je Pul ostavio nasamo, „čuo si
novost?“
Lekar se strese. „Vikali su o tome na skveru.“, reče. „Čuo sam ih
u trpezariji.“
„Jednu reč“, kazao je advokat. „Keru je bio moj klijent, ali i ti si, i
ja hoću da znam šta radim. Nisi, valjda, bio toliko lud da sakriješ
tog čoveka?“
 „Atersone, zaklinjem ti se bogom,“ uzviknu lekar, „zaklinjem se
bogom da ga nikad više neću pogledati. Obavezujem ti se svojom
čašću da prekidam s njim na ovom svetu. Svemu je kraj. A njemu
odista nije potrebna moja pomoć; ti ga ne poznaješ tako kao ja; on
je bezbedan, sasvim bezbedan; zapamti moje reči, o njemu se
nikada više neće čuti.“
Advokat je turobno slušao; nije mu se dopadalo prijateljevo
grozničavo ponašanje. „Ti kao da si prilično siguran u njega.“,
kazao je. „Tebe radi, nadam se da si u pravu. Kad bi došlo do
suđenja, tvoje ime bi moglo da bude upleteno.“
„Sasvim sam siguran u nj.“, odgovorio je Džekil. „Imam razloga
da budem siguran, koji ne mogu nikom poveriti. Ali ima jedna
stvar u kojoj bi me ti mogao posavetovati. Ja sam -ja sam dobio
jedno pismo, i u nedoumici sam da li bi trebalo da ga pokažem
policiji. Voleo bih da to tebi prepustim, Atersone; ti ćeš pametno
prosuditi, uveren sam; imam tako veliko poverenje u tebe.“
„Bojiš se, valjda, da bi ono moglo pomoći da se on pronađe?“,
upita advokat.
„Ne.“ reče drugi. „Ne mogu reći da hajem šta će biti sa Hajdom.
Potpuno sam raskrstio s njim. Mislio sam na svoj dobar glas, koji je
ova mrska stvar izložila priličnoj opasnosti.“
Aterson je premišljao za časak; bio je iznenađen sebičnošću
svog prijatelja, a ipak je osećao olakšanje zbog toga. „Dobro“, reče
naposletku, „da vidim pismo.“
Pismo je bilo napisano čudnim, pravim rukopisom i potpisano
„Edvard Hajd“ i ono je objašnjavalo, dosta kratko, da piščev
dobrotvor dr Džekil, kome je on dugo vremena nedostojno
uzvraćao za hiljadu dobročinstava, ne treba da strepi za njegovu
bezbednost, jer on ima načina da se spase, u koji se potpuno uzda.
Advokatu se ovo pismo prilično svidelo, ono je prikazivalo njihovu
prisnost u boljoj svetlosti nego što je on očekivao; i on je koreo
sebe zbog nekih svojih ranijih sumnji.
„Imaš li koverat?“, upita.
„Spalio sam ga“, odgovori Džekil, „pre nego što sam razmislio
šta da radim. Ali on nije nosio nikakav poštanski žig. Pisamce je
predato iz ruke u ruku.“
 „Da ga zadržim i da donesem odluku tek sutra?“, upita Aterson.
„Želim da ti potpuno presudiš umesto mene.“, glasio je odgovor.
„Izgubio sam poverenje u sebe.“
„Lepo, razmotriću.“, odgovorio je advokat. „A sad samo još
jednu reč: je li Hajd diktirao uslove u tvom testamentu?”
Izgledalo je kao da je lekaru pozlilo; čvrsto je stisnuo usta i
klimnuo glavom.
„Znao sam to „, reče Aterson. „Nameravao je da te ubije. Ti si se
srećno spasao.“
„Postigao sam nešto što je mnogo važnije.“, odgovorio je lekar
svečano. „Dobio sam pouku - o bože, Atersone, i te kakvu sam
pouku dobio!“ I za trenutak, pokrio je lice rukama.
Pri odlasku, advokat je zastao i progovorio reč-dve sa Pulom.
„Uzgred, budi rečeno“, reče, „danas je uručeno jedno pismo: kako
je izgledao donosilac?“ Ali, Pul je bio siguran da ništa nije došlo
osim poštom, „i to samo neki cirkulari“, dodao je.
Ova vest ispratila je posetioca obnovljenim strahom. Očevidno
da je pismo stiglo na laboratorijska vrata; mogućno je, zaista, da je
bilo napisano u sobi za rad, i ako je tako, o njemu se mora drukčije
suditi, i sa njim se mora postupati s više obazrivosti. Dok je išao,
prodavci novina vikali su do promuklosti po ulicama: „Vanredno
izdanje! Grozno ubistvo narodnog poslanika.“ Bila je to pogrebna
beseda jednom prijatelju i klijentu, i on nije mogao da se odupre
izvesnoj strepnji da dobar glas drugoga ne strada u vrtlogu te
bruke. Odluka koju je on trebalo da donese, bila je u najmanju
ruku škakljiva, i ma koliko da je bio, po navici, samopouzdan,
počeo je da čezne za nečijim savetom. Ne sme ga tražiti
neposredno, ali, možda bi mogao, pomislio je, zaobilaznim putem.
Ubrzo potom, Aterson je sedeo s jedne strane ognjišta u svojoj
kući, sa g. Gestom, svojim glavnim pisarom, s druge strane, a na
sredini između njih, na dobro sračunatoj daljini od vatre, nalazila
se boca osobitog starog vina koje je dugo ležalo, skriveno od
sunca, u podrumu njegove kuće. Magla je još počivala kao na
krilima iznad utonulog grada, u kome su svetiljke svetlucale kao
rubini; i kroz zastor i paru tih spuštenih oblaka, struja gradskog
života se valjala, protičući kroz velike arterije šumno kao silan
vetar. Sobu je veselo osvetljavala vatra. U boci su se kiseline
odavno rastvorile, sjajna boja se ublažila vremenom, kao što boja
bojadisanih prozora postaje bogatija; i sjaj vrelih jesenjih
popodneva, koji je žario vinograde na padinama, bio je spreman
da bude oslobođen i da razagna londonsku maglu. Neosetno,
advokat se raskravio. Nije bilo čoveka od koga je on krio manje
tajni nego od g. Gesta, a nije uvek bio uveren da ih je sakrio
onoliko koliko je nameravao. Gest je često išao poslom lekarevoj
kući, znao je Pula, teško da nije čuo o g. Hajdovoj prisnosti sa tom
kućom; mogao je doći do zaključka: nije li, onda, bilo na svom
mestu da on vidi pismo koje je rasvetljavalo tu tajnu? Iznad svega,
trebalo je tako da bude zato što bi Gest, pošto se mnogo bavi
izučavanjem i kritikom rukopisa, smatrao korak prirodnim i
ljubaznim. Pisar je, pored toga, bio čovek koji je znao da da savet;
teško da bi mogao pročitati tako čudan dokument, a da ne stavi
neku primedbu; i po toj primedbi g. Aterson bi mogao da odredi
kojim putem da pođe.
„Tužna je ova stvar sa ser Denversom.“, reče.
„Da, gospodine, zacelo. Jako je uzbudila javno mnjenje.“,
odgovori Gest. „Čovek je, dabogme, lud.“
„Voleo bih da čujem vaše mišljenje o tome.“, odvrati Aterson.
„Imam ovde dokument napisan njegovom rukom; ovo nek ostane
među nama, jer jedva znam šta s tim da uradim; u najboljem
slučaju, to je gadna stvar. Ali evo ga; tik pred vama svojeručni
rukopis jednog ubice.“
Gestove oči zasijaše i on je odmah seo i strasno ga ispitivao.
„Ne, gospodine,“ kazao je, „nije lud, ali je ovo čudan rukopis.“
„I po svemu sudeći vrlo čudan pisac.“, dodao je advokat.
Upravo tada služavka uđe s ceduljicom.
„Je li to od dr Džekila, gospodine?“, raspitivao se pisar. „Mislim
da poznajem rukopis. Nešto lično, g. Atersone?“
„Samo poziv na večeru, zašto? Hoćete li da ga vidite?“
„Jedan trenutak. Hvala, gospodine.“, i pisar je položio dva lista
hartije jedan pored drugog i marljivo uporedio njihove sadržine.
„Hvala, gospodine,“ kazao je najzad, vraćajući mu oba, „to je vrlo
zanimljiv rukopis.“
Nastala je počivka, za vreme koje se g. Aterson borio sam sa
sobom. „Zašto ste ih poredili, Geste?“, upita odjednom.
„Pa, gospodine,“ odgovori pisar, „postoji neobična sličnost; ta
dva rukopisa su u mnogome istovetna: samo drukčije iskrenuta.“
„Prilično čudnovato.“, reče Aterson.
„To je, kao što ste kazali, prilično čudnovato.“, odvrati Gest.
„Ne treba pričati o ovoj cedulji, znate.“, kazao je šef.
„Ne, gospodine.“, rekao je pisar. „Razumem.“
Ali čim je g. Aterson te noći ostao sam, zaključao je cedulju u
svoju kasu, u kojoj je ostala od tog vremena na dalje. „Šta,“
pomislio je, „da Henri Džekil krivotvori zbog ubice!“ I krv mu se
sledila u žilama.

NEOBIČAN SLUČAJ DR LENJONA

Vreme je prolazilo, hiljada funti ponuđeno je kao nagrada, jer je

smrt sera Denversa izazvala negodovanje kao zločin prema
javnosti, ali g. Hajd je bio iščezao i ostao van domašaja policije, kao
da nikad nije ni postojao. Odista mnogo šta iz njegove prošlosti
bilo je obelodanjeno, i sve je bilo sramno: pričale su se priče o
svireposti tog čoveka, u isti mah tako nemilosrdnoj i žestokoj, o
njegovom bestidnom životu, o njegovim čudnim drugovima, o
mržnji koja izgleda da je pratila njegov životni put, ali o njegovom
sadašnjem prebivalištu, ni reči. Od vremena kad je otišao iz kuće u
Sohou, ujutru, na dan ubistva, prosto kao da je bio zbrisan; i malo
po malo, ukoliko je vreme odmicalo, g. Aterson je počeo da se
oporavlja od žestine svoje strepnje i da postaje sve staloženiji.
Smrt sera Denversa bila je, po njegovom mišljenju, više no
naknađena nestankom g. Hajda. Sada, kada je taj zli uticaj bio
uklonjen, nov život otpočeo je za dr Džekila. Otrgao se svoje
osamljenosti, obnovio je odnose sa prijateljima, opet postao njihov
prisan gost i domaćin; i dok je do sad uvek bio poznat po svojim
dobročinstvima, sada se ne manje isticao svojom pobožnošću.
Radio je mnogo, izlazio je često na vazduh, činio je dobra;
izgledalo je da njegovo lice postaje otvoreno i da se sija, kao od
neke unutrašnje svesti da je od koristi; i više od dva meseca lekar
je živeo na miru. Osmog januara Aterson je večerao kod lekara s
malim društvom. Lenjon je bio tamo, i domaćinovo lice prelazilo je
pogledom od jednog na drugog, kao nekad kad su njih trojica bili
nerazdvojni prijatelji. Dvanaestog, i ponovo četrnaestog, vrata su
bila zatvorena za advokata. „Doktor se zatvorio u kuću“, kazao je
Pul, „i nikoga ne prima.“ Petnaestog je opet pokušao i opet bio
odbijen; i kako je za poslednja dva meseca bio navikao da viđa
svog prijatelja bezmalo svakodnevno, osetio je da mu ovaj
povratak u osamljenost teško pada. Pete noći pozvao je Gesta da
večera s njime, a šeste pošao je kući dr Lenjona.
Tamo mu bar nije bio zabranjen pristup, ali kad je ušao unutra,
bio je zaprepašćen promenom koja je bila nastala u lekarevom
izgledu. Žig smrti čitao mu se na licu. Rumeni čovek bio je
pobledeo, telo mu se opustilo, bio je očevidno postao ćelaviji i
stariji, pa ipak ovi znaci brzog telesnog opadanja nisu toliko
privukli advokatovu pažnju, koliko nekakav izraz njegova pogleda
i osobenost u držanju, koji kao da su svedočili o nekom duboko
usađenom užasu duše. Bilo je neverovatno da se lekar plaši smrti,
a ipak Aterson je bio u iskušenju da posumnja u to. „Jest“, pomisli,
„on je lekar, mora da zna svoje stanje i da su mu dani izbrojani i
nije kadar da podnese to saznanje.“ Ipak, kad je Aterson
napomenuo nešto o tome kako rđavo izgleda, Lenjon je vrlo
odlučno izjavio da je on čovek osuđen na smrt.
„Doživeo sam potres“, reče, „i nikada se neću oporaviti. Samo je
pitanje nedelja. Pa, život je bio prijatan, voleo sam ga; da,
gospodine, voleo sam ga, Ponekad mislim da bismo mi, kad bismo
znali sve, radije išli na onaj svet.“
„I Džekil je bolestan.“, primeti Aterson. „Jesi li ga video?“
Ali Lenjonovo lice se promenilo i on podiže uzdrhtalu ruku. „Ne
želim više da vidim dr Džekila, ni da čujem išta o njemu.“, reče
povišenim, nesigurnim glasom. „Sasvim sam raščistio s tom
osobom, i molim te da me poštediš svakog pomena čoveka koga
smatram mrtvim.“
„Eh, eh.“, izgovori g. Aterson, a onda posle znatne pauze: „Mogu
li ja tu išta da učinim?“, upitao je. „Nas trojica smo vrlo stari
prijatelji, Lenjone; nećemo doživeti da steknemo druge.“
„Ništa se tu ne može učiniti“, odvrati Lenjon, „pitaj njega.“
„On neće da me primi.“, kazao je advokat.
„Ne čudim se tome.“, glasio je odgovor. „Jednog dana, Atersone,
kad ja umrem, ti ćeš možda saznati celu istinu o ovome. Ne mogu
ti reći. A u međuvremenu, ako možeš da sediš i razgovaraš sa
mnom o drugim stvarima, tako ti boga, ostani i učini to; ali ako ne
možeš da se ne dotičeš tog prokletog predmeta, onda, za ime boga,
idi, jer ja ne mogu da ga podnesem.“
Čim je stigao kući, Aterson je seo i napisao Džekilu pismo, žaleći
se što ga ne prima u kuću i raspitujući se za uzrok onog nesrećnog
prekida sa Lenjonom i sutradan je dobio dugačak odgovor, na
mnogim mestima vrlo patetično rečit, a pokatkad mračno
tajanstven po smislu. Svađi sa Lenjonom nema leka. „Ne krivim
našeg starog prijatelja“, pisao je Džekil, „ali delim njegovo gledište
da se ne smemo nikada više sresti. Ja od sad nameravam da živim
do krajnosti povučeno; ne smeš se iznenaditi, niti smeš sumnjati u
moje prijateljstvo, ako moja vrata
esto budu zatvorena čak i za tebe. Moraš me pustiti da idem
svojim mračnim putem. Navukao sam na se kaznu i opasnost koje
sada ne mogu navesti. Ako sam najveći od svih grešnika, ja sam
isto tako najveći paćenik. Nisam mogao ni pomisliti da na ovoj
zemlji ima mesta za patnje i užas, to je tako obeshrabrujuće; i ti
možeš učiniti samo jednu stvar, Atersone, da olakšaš ovaj udes, a
to je da poštuješ moje ćutanje.“ Aterson je bio zaprepašćen;
mračni Hajdov uticaj bio je otklonjen, lekar se bio vratio svojim
starim zadacima i prijateljima; pre nedelju dana perspektiva za
budućnost davala je sve izglede da se doživi srećna i časna starost,
a sada, za tili čas, prijateljstvo, spokojstvo duše i sav smisao
njegovog života bili su uništeni. Takva velika i nepripremljena
promena ukazivala je na ludilo; s obzirom na Lenjonovo ponašanje
i reči, morao je postojati neki dublji razlog.
 Nedelju dana docnije dr Lenjon je pao u postelju i umro je posle
nešto manje od dve nedelje. One noći posle pogreba, koji ga je
bolno potresao, Aterson je zaključao vrata svoje sobe za rad, i
sedeći tu pri svetlosti tužne sveće, izvukao je i stavio preda se
koverat adresovan rukom i zapečaćen pečatom umrlog prijatelja.
„LIČNO; SAMO u ruke Dž. G. Atersona, a u slučaju da on ranije
umre, uništiti nepročitano.“, tako je bilo izričito naglašeno u
adresi, i advokat se užasavao da pogleda šta je unutra. „Danas sam
sahranio jednog prijatelja.“, pomislio je. „Šta ako zbog ovoga
moram da izgubim drugoga?“ A onda je osudio stvoj strah kao
nelojalnost i skinuo pečat. Unutra je bio drugi omot, isto tako
zapečaćen, i na poleđini naznačeno: „Ne otvarati pre smrti ili
nestanka dr Henrija Džekila.“ Aterson nije mogao da veruje svojim
očima. Jeste, pisalo je nestanak; ovde opet, kao u luđačkom
testamentu koji je već odavno vratio piscu testamenta; ovde se
opet ime H. Džekila vezivalo za pomisli na nestanak. Ali, u
testamentu je ta misao poticala iz mračne slutnje koju je
pobuđivao onaj čovek Hajd; uneta je tamo sa svrhom odviše
jasnom i užasnom. Napisana Lenjonovom rukom, šta je trebalo ta
misao da znači? Ogromna radoznalost obuzela je onoga kome je to
pismo bilo povereno, da prenebregne zabranu i da odmah zaroni
do dna tih tajni, ali profesionalna čast i vernost prema umrlom
prijatelju bile su stroge obaveze, i svežanj je počivao u
najskrovitijem kutku njegove lične kase.
Jedna je stvar uzdržavanjem suzbiti radoznalost, a druga
pobediti je, i moglo se sumnjati u to da je od toga dana Aterson
želeo društvo svog preživelog prijatelja sa istim onim žarom.
Mislio je prijateljski o njemu, ali su njegove misli bile nespokojne i
pune straha. Istina, išao je da ga poseti, ali je možda osećao
olakšanje kad nije bio primljen; možda je, u srcu, više voleo da
razgovara sa Pulom na vratima i okružen vazduhom i šumovima
grada napolju, nego da uđe u tu kuću dobrovoljnog zatočenja, i da
sedi i razgovara sa njenim neshvatljivim osamljenikom. Pul zaista
nije imao bogzna kako prijatne novosti da saopšti. Lekar se,
izgleda, sada više no ikada zatvarao u sobu za rad iznad
laboratorije, gde bi ponekad čak i spavao; bio je neraspoložen,
postao je ćutljiv, nije čitao; činilo se kao da ima nešto na duši.
Aterson se toliko navikao na nepromenljivu prirodu tih izveštaja,
da je, malo po malo, proređivao svoje posete.

DOGAĐAJ KOD PROZORA

Jedne nedelje, kad je g. Aterson bio u svojoj uobičajenoj šetnji

sa g. Enfildom, dogodilo se da ih je put opet vodio onom
sporednom ulicom, i da su, kad su došli ispred vrata, obojica
zastali da ih pogledaju.
„Pa,“ reče Enfild, „bar je i toj priči kraj. Više nikad nećemo videti
g. Hajda.“
„Nadam se da nećemo.“, kazao je Aterson. „Nisam li Vam već
rekao da sam ga video jedanput i da sam, kao i Vi, osetio
gnušanje.“
„Nemogućno je jedno bez drugog.“, odgovori Enfild. „Uzgred, za
kakvog li ste me magarca morali smatrati što nisam znao da je ovo
sporedni ulaz u dr Džekilovu kuću? Bila je to delom Vaša krivica
što sam to otkrio, čak i kad sam u tome uspeo.“
„Dakle, otkrili ste to, je l’ te?“, upita Aterson. „Ali ako je tako,
možemo ući u dvorište da bacimo pogled na prozore. Pravo da
kažem, nespokojan sam zbog sirotog Džekila, osećam da bi mu
prisustvo prijatelja čak i spolja moglo činiti dobro.“
Dvorište je bilo vrlo sveže i pomalo vlažno i puno ranog
sumraka, mada je nebo, visoko iznad njih, bilo svelo od sunčeva
zalaska. Srednji od tri prozora bio je otškrinut, i Aterson je video
kako dr Džekil sedi sasvim uz njega i sa beskrajnom tugom na licu
udiše vazduh, kao kakav neutešni zatvorenik.
„Ehej! Džekile!“, uzviknuo je. „Nadam se da ti je bolje.“
„Vrlo sam potišten, Atersone,“ odgovori lekar tužno, „vrlo
potišten. Neće to trajati dugo, hvala bogu.“
„Isuviše se zadržavaš u kući,“ reče advokat. „Treba da izlaziš
napolje, da razdrmaš krvotok kao g. Enfild i ja. (Ovo je moj rođak -
g. Enfild -- dr Džekil.) Hajde, uzmi šešir i malo se prošetaj sa
nama.“
 „Ti si vrlo dobar.“, uzdahnu drugi. „Ja bih to žarko želeo; ali ne,
ne, ne, to je sasvim nemogućno; ne smem. Ali odista, Atersone,
vrlo mi je milo što te vidim; ovo je zaista veliko zadovoljstvo;
pozvao bih tebe i g. Enfilda gore, ali ovde nije pospremljeno.“
„Pa onda,“ kazao je advokat dobrodušno, „najbolje je da
ostanemo ovde dole i porazgovaramo s tobom odavde gde smo.“
„To sam upravo hteo da se usudim da predložim.“, odgovori
lekar sa smeškom. Ali tek što su reči bile izgovorene, kad smeha
odjednom nestade sa njegovog lica i zameni ga izraz tako
kukavnog straha i očajanja, da se sledila i sama krv dvojici
gospode pod prozorom. Oni su ga videli samo u magnovenju, jer je
prozor bio odmah zatvoren; no taj hitri pogled bio je dovoljan, i
oni su se okrenuli i izišli iz dvorišta bez reči. Prešli su i uličicu
nemi, i tek kad su došli na obližnju glavnu ulicu, gde je čak i
nedeljom bilo još nekog komešanja života, g. Aterson se najzad
okrete i pogleda svog sadruga. Obojica su bili bledi, i u njihovim
očima bio je odgovarajući užas. „Oprosti nam, bože, oprosti nam,
bože!“, reče g. Aterson.
Ali g. Enfild samo vrlo ozbiljno klimnu glavom i produži dalje,
opet ćuteći.

POSLEDNJANOĆ

Jedne večeri, dok je g. Aterson sedeo pored kamina posle

večere, bio je iznenađen Pulovom posetom.
„Blagi bože, Pule, šta Vas je dovelo ovamo?“, uzviknuo je; i onda
kad ga je i po drugi put pogledao. „Šta vam je?“, dodade, ,je li
doktor bolestan?“
„G. Atersone,“ reče čovek, „nešto nije u redu.“
„Sedite i evo vam čaša vina.“, kazao je advokat. „Hajde, samo
natenane, recite mi otvoreno šta hoćete?“
„Vi znate doktorove običaje, gospodine,“ odgovori Pul, „i kako
se on zatvara. Eto, on se opet zatvorio u sobu za rad i meni se to ne
dopada, gospodine - nek umrem ako mi se to sviđa. G. Atersone,
gospodine, strah me je.“
„De, dobri čoveče,“ reče advokat, „budite jasni. Čega se plašite?“
„U strahu sam već oko nedelju dana,“ odgovori Pul uporno
zanemarujući pitanje, „i ne mogu više to da podnesem.“
Čovekov izgled je u punoj meri potvrđivao njegove reči;
njegovo držanje bilo se izmenilo na gore, i osim onog trenutka kad
je prvi put izrazio svoj strah, nijednom nije pogledao advokata u
lice. Čak i sada je sedeo sa netaknutom čašom vina na kolenu, očiju
uprtih u jedan ugao poda. „Ne mogu više to da podnosim.“,
ponavljao je.
„De, de,“ kazao je advokat, „vidim da imate neki jak razlog, Pule;
vidim da nešto ozbiljno nije kako valja. Pokušajte da mi kažete u
čemu je stvar.“
„Mislim da je posredi prljavo delo.“, reče Pul muklo.
„Prljavo delo!“, uzviknu advokat jako uplašen i prilično sklon da
se zbog toga naljuti. „Kakvo prljavo delo? Šta taj čovek hoće da
kaže?“
„Ne usuđujem se da kažem, gospodine,“ glasio je odgovor; „ali
hoćete li da pođete sa mnom i da sami vidite?“
G. Atersonov jedini odgovor bio je u tome što je ustao i uzeo
šešir i gornji kaput, ali s čuđenjem je primetio ogromno olakšanje
koje se pojavilo na sobarevom licu, i možda sa ne manje čuđenja,
da je vino bilo još netaknuto kad je sluga spustio čašu da bi pošao
za njim.
Bila je burna, hladna, prava martovska noć, s bledim mesecom
koji je bio okrenut srpovima naviše, kao da ga je vetar preturio, i
sa letećim ostacima oblaka od najprozračnije batistane materije.
Vetar je otežavao razgovor i terao krv u lice. Izgledalo je, uz to, da
je vetar skoro očistio ulice od prolaznika, jer g. Atersonu se učinilo
da još nikada nije video da je ovaj kraj Londona tako pust. Želeo je
da je bilo drukčije; nikada u svome životu nije osetio tako silnu
želju da vidi i dotakne svoje bližnje, jer, ma koliko da se borio, u
njegovu dušu je prodrlo nekakvo porazno osećanje nesreće. Na
skveru je bilo, kad su tamo stigli, puno prašine i vetrovito, i vitko
drveće u bašti lupkalo je o ogradu. Pul, koji je za sve vreme puta
išao korak-dva napred, sad stade nasred pločnika, i uprkos
žestokoj hladnoći, skide šešir i obrisa čelo crvenom maramicom.
Iako je žurno išao, nisu to bile graške znoja od naprezanja koje je
on obrisao, već znoj od nekog bola koji ga je gušio, jer njegovo lice
bilo je bledo, a njegov glas, kad je progovorio, grub i isprekidan.
„Pa, gospodine,“ reče, „stigli smo, i daj bože da sve bude dobro.“
„Amin, Pule.“, rekao je advokat.
Potom sluga vrlo oprezno zakuca na vrata, koliko je lanac
dopuštao. Otvorila su se i jedan glas iznutra zapita: „Jesi li to ti,
Pule?“
„Ja sam.“, kazao je Pul. „Otvori vrata.“
Kad su ušli, dvorana je bila jasno osvetljena; gorela je velika
vatra, a oko ognjišta stajali su zbijeni, kao stado ovaca, sva
posluga, ljudi i žene. Kad je ugledala g. Atersona, služavka briznu u
histerično tiho jecanje, a kuvarica, uzviknuvši: „Mili bože! To je g.
Aterson!“, potrča napred kao da hoće da ga zagrli.
„Šta, šta? Zar ste svi tu?“, upitao je advokat osorno. „To nije u
redu, to je vrlo nepristojno; Vašem gospodaru se to nimalo ne bi
svidelo.“
„Svi se oni plaše“, reče Pul.
Nastala je mrtva tišina, niko da stavi primedbu; samo je
služavka povisila glas i sad je glasno plakala.
„Ućuti!“, reče joj Pul sa žestokim naglaskom što je svedočilo da
su i njegovi živci bili razdraženi; i odista, kad je služavka onako
naglo pojačala svoje jadikovanje, svi se prepadoše i okrenuše
prema unutrašnjim vratima, s izrazom strašnog očekivanja. „A
sada,“ nastavi sobar, obraćajući se dečku - čistaču noževa, „donesi
mi sveću, pa ćemo smesta sa ovim svršiti.“ Zatim je zamolio g.
Atersona da pođe za njim, i povede ga u vrt iza kuće.
„Sad, gospodine,“ kazao je on, „idite što tiše možete. Hoću da Vi
čujete, ali neću da Vas čuju. I čujte, gospodine, ako bi Vas on
slučajno pozvao da uđete unutra, ne ulazite.“
Na neočekivane poslednje reči živci g. Atersona toliko se
potresoše da bezmalo nije izgubio ravnotežu; no on prikupi
ponovo hrabrost i pođe za sobarom u laboratorijsku zgradu i kroz
hirurški amfiteatar, pretrpan korpama i bocama, do podnožja
stepenica. Tu mu Pul dade znak da stane u stranu i da sluša, a on
sam, spustivši sveću i prikupivši s velikim i očevidnim naporom
odvažnost, pope se uz stepenice i zakuca polako nesigurnom
rukom na crvenom čojom tapacirana vrata sobe za rad.
„G. Aterson, gospodine, hoće da Vas vidi.“, povika on, i čim je to
izgovorio, još jednom odlučno dade znak advokatu da sluša.
Glas odgovori iznutra: „Reci mu da ne mogu nikoga da primim“,
rekao je tužno.
„Hvala, gospodine.“, reče Pul, s prizvukom nekog likovanja u
glasu, i uzevši sveću, povede g. Atersona natrag kroz dvorište u
veliku kujnu, u kojoj se vatra bila ugasila, a bubašvabe milele po
podu.
„Gospodine,“ reče on, gledajući g. Atersona u oči, ,je li ono bio
glas mog gospodara?“
„Kao da je mnogo izmenjen“, odgovori advokat, vrlo bled, ali
uzvraćajući mu čvrsto pogled.
„Izmenjen? Pa, da, i ja tako mislim.“, reče sobar. „Zar sam ja
proveo dvadeset godina u kući tog čoveka, pa da se prevarim u
njegovom glasu? Ne, gospodine, moj gospodar je umoren, umoren
je pre osam dana, kad smo ga čuli kako doziva boga; a ko je tamo
mesto njega, i zašto ostaje tamo, to vapije do neba za rešenjem, g.
Atersone.“
„To je vrlo neobična priča, Pule, to je prilično mahnita priča,
čoveče“, reče g. Aterson, grizući prst. „Pretpostavimo da je onako
kao to Vi zamišljate, pretpostavimo da je dr Džekil - no, ubijen, šta
bi moglo da navede ubicu da ostane ovde? To je neodrživo; to ne
odgovara zdravom razumu.“
„Pa, g. Atersone, Vas nije lako zadovoljiti, ali ću ja to ipak
učiniti.“, reče Pul. „Treba da znate da je cele ove prošle sedmice on,
ili ono, ili bilo šta što živi u toj radnoj sobi, jadikovalo iz dana u noć
za nekom vrstom leka i nije moglo da ga se seti. Ponekada je to bio
njegov običaj - to jest gospodarev običaj - da napiše svoje naloge
na tabaku hartije i da ga baci na stepenice. Ništa drugo nije bilo
ove nedelje; ništa osim hartija i zatvorenih vrata, a i sami obedi
ostavljani su tamo da ih prokrijumčari unutra kad niko ne gleda.
Eto, gospodine, svakoga dana, jest, pa i dvaput i triput istog dana,
primali smo zapovesti i žalbe, i ja sam hitno odašiljan do svih
drogerija na veliko u gradu. Svaki put, kad bih doneo hemikalije,
pojavila bi se druga cedulja u kojoj mi se kaže da ih vratim, jer nisu
čiste i nov nalog za drugu firmu. Ta droga je preko potrebna,
gospodine, ma za šta bila.“
„Imate li neku od tih hartija?“, upita Aterson.
Pul opipa džep i izvadi zgužvanu ceduljicu, koju advokat,
naginjući se bliže sveći, pažljivo razgleda. Njena sadržina je glasila:
„Dr Džekil šalje svoje pozdrave gospodi Mo. Uverava ih da je
njihov poslednji primerak nečist i sasvim neupotrebljiv za svrhu u
koju je njemu sad potreban. - Godine 18-, dr Džekil je kupio
prilično veliku količinu od gospode Mo. Sada ih moli da potraže
najbrižljivije, i ako je ma šta preostalo od istog kvaliteta, da mu to
odmah pošalju. Cena ne igra nikakvu ulogu. Teško bi se moglo
preterati u oceni od kolike je ovo važnosti za dr Džekila.“ Dotle je
pismo bilo napisano prilično staloženo, no ovde kroz nagli žestoki
potez pera, piščeva osećanja su se neobuzdano izlila. „Boga radi,“
dodao je „nađite mi koliko bilo od one stare droge.“
„Ovo je neobična cedulja.“, reče g. Aterson; a onda oštro: „Kako
to da je ona otvorena?“
„Čovek u Moovoj radnji bio je strašno ljut, gospodine, i bacio mi
ju je natrag kao kakvo đubre.“, odgovori Pul.
„Ovo je nesumnjivo doktorov rukopis, znate li?“, nastavi
advokat.
„Učinilo mi se kao da je njegov.“, kazao je sluga prilično
mrgodno, a onda, izmenjenim glasom, „Ali nije važan rukopis!“,
rekao je. „Ja sam ga video!“
„Videli ste ga?“, ponovi g. Aterson. „Pa?“
„Tako je!“, kazao je Pul. „Bilo je to ovako. Iznenada sam ušao iz
bašte u amfiteatar. Izgleda da se on bio iskrao da potraži tu drogu
ili bilo šta, jer vrata sobe za rad bila su otvorena, i on je bio tamo u
dnu amfiteatra i preturao po korpama. Pogledao je naviše kad sam
ja ušao, ispustio nekakav krik i zaždio u sobu za rad. Video sam ga
samo za trenutak, ali kosa mi se digla na glavi. Gospodine, ako je to
bio moj gospodar, zašto je imao obrazinu na licu? Ako je to bio moj
gospodar, zašto je ciknuo kao pacov i pobegao od mene? Služim
kod njega već dugo vremena. A onda...“ Čovek je ućutao i prešao
rukom preko lica.
„Sve su to vrlo čudne okolnosti,“ reče Aterson, „ali mislim da
počinjem da razumevam, Vašeg gospodara, Pule, snašla je neka od
onih bolesti koje muče i unakazuju bolesnika. Otuda, koliko ja
mogu da znam, promena u glasu; otuda ona obrazina i ono
izbegavanje prijatelja; otuda potiče njegova vatrena želja da nađe
tu drogu, pomoću koje siroti čovek gaji neku nadu u krajnje
ozdravljenje - daj bože da se ne prevari! To je moje objašnjenje;
ono je prilično žalosno, Pule, da, i strašno je kad čovek pomisli na
njega; ali je jasno i prirodno, logično povezano, i oslobađa nas svih
preteranih uzbuna.“
„Gospodine,“ kazao je sobar, a nekakve blede pege izbile su mu
po licu, „to stvorenje nije bilo moj gospodar, i to je cela istina. Moj
gospodar je“ - tu se obazreo oko sebe i počeo da šapuće - „visok,
lepo sazdan čovek, a ono je bilo više kao kepec.“ Aterson pokuša
da ga prekine. „0, gospodine,“ uzviknuo je Pul, „zar Vi mislite da ja
posle dvadeset godina ne poznajem svog gospodara? Zar Vi mislite
da ja ne znam do koje visine dopire njegova glava kad stoji u
vratima sobe za rad, u kojima sam ga viđao svakog jutra mog
života? Ne, gospodine, to stvorenje pod obrazinom nikad nije bilo
dr Džekil - bogzna ko je to bio, ali to nikad nije bio dr Džekil; i u
duši sam uveren da je izvršeno umorstvo.“
„Pule,“ odgovorio je advokat, „ako Vi to kažete, moja će dužnost
biti da to utvrdim. Ma koliko želeo da poštedim osećanja Vašeg
gospodara, ma koliko bio zbunjen ovom ceduljicom koja izgleda
da potvrđuje da je on još živ, smatraću za svoju dužnost da
razvalim vrata.“
„Ah, g. Atersone, to je prava reč!“, uzviknu sobar.
„A sad se postavlja drugo pitanje,“ produži Aterson, „ko će to
učiniti?“
„Pa, Vi i ja, gospodine,“ glasio je neustrašiv odgovor.
 „To je valjano rečeno“, odvrati advokat, „i ma šta iz tog
proizišlo, moja je stvar da se postaram da Vi ništa ne izgubite zbog
toga.“
„U amfiteatru ima jedna sekira,“ nastavi Pul, „a Vi možete uzeti
kuhinjski žarač.“
Advokat uze to grubo, ali teško oruđe u ruku i odmeri ga. „Znate
li, Pule,“ kazao je podižući pogled naviše, „da ćemo se Vi i ja izložiti
izvesnoj opasnosti?“
„Zacelo da je tako, gospodine.“
„Onda valja da budemo otvoreni“, kazao je drugi, „i Vi i ja više
mislimo nego što kažemo; da govorimo sad otvoreno. Jeste li
poznali onu prerušenu osobu koju ste videli?“
„Pa, gospodine, ona je išla tako brzo, i stvorenje je bilo tako
presamićeno, da bih teško mogao da se zakunem u to.“, glasio je
odgovor. „Ali ako me Vi pitate da li je to bio g. Hajd? -- pa, jeste,
mislim da je bio! Vidite, bilo je skoro iste veličine, i kretalo se isto
onako hitro; a onda, ko bi drugi mogao ući kroz laboratorijska
vrata? Vi niste valjda zaboravili, gospodine, da je u vreme onog
ubistva on još imao ključ kod sebe? Ali, to nije sve. Ne znam, g.
Atersone, da li ste ikada sreli tog Hajda?“
„Da“, reče advokat, „Jedanput sam razgovarao sa njim.“
„Onda morate znati, kao i mi ostali, da je bilo nečeg čudnog na
tom gospodinu -- nečeg što je čoveka plašilo - ne znam kako da se
tačnije izrazim, gospodine, nego ovako: da Vas je do srži prožimalo
nešto hladno i oštro.“
„Priznajem da sam osetio nešto slično što opisujete.“, kazao je g.
Aterson.
„Sasvim tako, gospodine.“, odgovori Pul. „Eto, kad je ona prilika
pod obrazinom odskočila kao majmun od hrpe hemikalija i
šmugnula u sobu za rad, osetio sam da mi se ledi kičma. O, znam ja
da to nije dokaz, g. Atersone; toliko sam načitan; ali to se može
osetiti i kunem vam se u Sveto pismo da je to bio g. Hajd.“
„Da, da.“, kazao je advokat. „Moja strahovanja naginju u istom
smislu. Zlo je, bojim se, proizišlo - a zlo se moralo izroditi iz te
veze. Da, zaista, verujem Vam; verujem da je siroti Hari ubijen; i
verujem da njegov ubica (bog jedini zna s kakvom namerom) još
vreba u sobi svoje žrtve. Moramo ga, znači, osvetiti. Pozovi
Bredšoa.“
Sluga je došao na poziv, vrlo bled i nervozan. „Priberite se,
Bredšoe“, reče advokat. „Ova neizvesnost, znam, pogađa sve vas,
ali sada je naša namera da je okončamo. Pul i ja ćemo silom da se
probijamo u radnu sobu. Ako je sve kako valja, moja pleća su
dovoljno jaka da prime na sebe krivicu. Međutim, ako nešto nije u
redu, ili ako kakav zločinac pokuša da pobegne na zadnji ulaz, Vi i
dečak morate otići iza ugla sa dve dobre toljage, i postaviti se
pored laboratorijskih vrata. Dajemo vam deset minuta da odete do
vaših mesta.“
Kad je Bredšo otišao, advokat pogleda na sat. „A sad, Pule, da
zauzmemo svoja mesta“, kazao je, i stavljajući žarač pod mišku,
pošao je prvi u dvorište. Vetar, koji je prodirao samo u kratkim
naletima u taj duboki bunar između zgrada, bacao je svetlost
lojanice tamo-amo oko njih, dok nisu došli u zaklon amfiteatra,
gde su nemo seli da čekaju. London je dostojanstveno brujao svud
unaokolo, ali bliže njima, tišinu je remetio samo bat koraka
ustumaranih po sobi za rad.
„Tako hoda vasceli dan, gospodine,“ prošaputa Pul, „jest, i veći
deo noći. Samo kad nov uzorak stigne iz apoteke, nastane kratak
prekid. Ah, takav neprijatelj odmora je samo nečista savest! Ah,
gospodine, u svakom njegovom koraku oseća se trag zlikovački
prolivene krvi! Ali, slušajte opet, malo izbliže - pretvorite se u uvo.
G. Atersone, recite mi, je li to doktorov korak?“
Koraci su se spuštali lako i čudno, s izvesnim razmakom, tada
su odmicali tako polako; odista su bili drukčiji od teškog škripavog
hoda Henrija Džekila. Aterson je uzdahnuo. „Zar se nikad ništa
drugo ne čuje?“, upitao je.
Pul je klimnuo glavom. „Jedanput.“ kazao je. „Jedanput sam ga
čuo kako plače!“
„Plače? Kako to?“, reče advokat, osetivši iznenadnu jezu od
užasa.
„Plakao je kao žena ili izgubljena duša.“, kazao je sobar. „Izašao
sam s takvim osećanjem u srcu da sam i ja mogao plakati.“
 No, sada je proteklo onih deset minuta. Pul je izvukao sekiru
ispod gomile slame za pakovanje; sveću su metnuli na najbliži sto
da im prisvetli pri napadu, i oni su se, skoro ne dišući, primakli
mestu gde je strpljiva noga još vazda koračala gore-dole, gore-
dole, u noćnoj tišini. „Džekile!“, viknuo je Aterson, jakim glasom.
„Zahtevam da te vidim.“ Ućutao je za časak, ali nije bilo odgovora.
„Pošteno te upozoravam da su naše sumnje podstaknute, i ja
moram i hoću da te vidim,“ produžio je: „ako ne na pošten način,
onda na ružan - ako ne s tvojim pristankom, onda na silu!“
„Atersone,“ reče glas, „boga radi, imaj sažaljenja.“
„Ah, to nije Džekilov glas - Hajdov je!“, povika Aterson, „Razvali
vrata, Pule!“
Pul je visoko zamahnuo sekirom; udarac je potresao zgradu i
crvenom čojom tapacirana vrata poskočila su na bravi i šarkama.
Užasan vrisak, kao iz pravog životinjskog straha, odjeknu iz sobe
za rad. Ponovo se sekira podigla i ponovo su paneli prskali, a ram
odskočio; četiri puta je udarac pao, ali drvo je bilo tvrdo, a oprema
izvrsno izrađena, i tek posle petog udarca, brava je bila razvaljena
i razbijena vrata pala su unutra na ćilim.
Obijači, prestrašeni sopstvenom bukom i tišinom koja je zatim
nastala, malo su se povukli i zavirili unutra. Tu, pred njihovim
očima, bila je soba za rad u blagoj svetlosti svetiljke, jaka vatra
plamsala je i pucketala na ognjištu, čajnik je pevao svoju pesmicu,
jedna ili dve fioke bile su otvorene, hartije lepo sređene na stolu za
rad, a bliže kaminu, bilo je postavljeno za čaj; najmirnija soba,
reklo bi se, i da nije bilo staklenih ormančića punih hemikalija,
najobičnija soba te noći u Londonu.
Nasred sobe ležalo je telo čoveka, bolno zgrčeno, koje se još
trzalo. Približili su se na prstima, okrenuli ga na leđa i ugledali lice
Edvarda Hajda. Bio je odeven u odelo odviše veliko za nj, u odelo
lekareve veličine; mišići lica još su se grčili kao da je živ, ali je već
bio izdahnuo: po slomljenoj bočici u ruci i jakom mirisu semenki
koji je lebdeo u vazduhu, Aterson je bio svestan da gleda telo
samoubice.
 „Stgli smo suviše kasno,“ reče strogo, „bilo da spasemo, bilo da
kaznimo. Hajd je svršio svoje; i jedino nam ostaje da pronađemo
telo Vašeg gospodara.“
Najveći deo zgrade zauzimali su amfiteatar, koji je obuhvatao
bezmalo celo prizemlje i bio osvetljen odozgo, i soba za rad, koja je
na jednom kraju sačinjavala gornji sprat i gledala u dvorište.
Hodnik je vezivao amfiteatar s vratima prema ulici; a sa njima je
soba za rad bila odvojeno vezana drugim stepenicama. Pored toga,
na istom nivou bilo je nekoliko mračnih sobičaka i prostran
podrum. Sve te prostorije su sad oni temeljno pretražili. Dovoljno
je bilo baciti samo jedan pogled u svaki sobičak, jer su svi bili
prazni, i nijedan, sudeći po prašini koja je padala sa vrata, nije bio
dugo otvaran. Podrum je, odista, bio pun drvenarije, koja je
većinom poticala još iz vremena hirurga koji je bio Džekilov
prethodnik; ali čim su otvorili vrata, gusta paučina, koja je
godinama zatvarala ulaz, ukazala im je na beskorisnost daljeg
traganja. Nigde nije bilo traga od Henrija Džekila, ni mrtvog ni
živog.
Pul je udarao nogama po pločama u hodniku. „Mora da je ovde
zakopan.“, reče, osluškujući šumove.
„Ili je možda pobegao.“, kazao je Aterson i okrenuo se da ispita
vrata u sporednoj ulici. Bila su zaključana, i u blizini na pločama
našli su ključ, već zarđao.
„Ne izgleda da je upotrebljavan.“, primeti advokat.
„Upotrebljavan!“, ponovi Pul. „Zar ne vidite, gospodine, da je
slomljen? Kao da ga je čovek slomio nogom.“
„Da,“ produžio je Aterson, „i naprsline su takođe zarđale.“ Dva
čoveka su se pogledala prestrašeno. „Ovo ne shvatam, Pule.“, reče
advokat. „Vratimo se u sobu za rad.“
Popeli su se nemo uza stepenice, i još bacajući povremeno
prestrašen pogled na mrtvo telo, nastavili su još temeljnije da
ispituju sadržinu radne sobe. Na jednom stolu, bilo je tragova rada
sa hemikalijama, jer su razne premerene gomilice neke bele soli
bile stavljene na staklene plitice, kao da su bile spremljene za neki
opit u kome je nesrećni čovek bio sprečen.
 „To je ista droga koju sam mu uvek donosio.“, reče Pul, i upravo
dok je to govorio, čajnik prekipe sa iznenadnim šumom.
To ih je dovelo do kamina, kraj koga je bila udobno smeštena
naslonjača, i pribor za čaj bio pripremljen, uz lakat onoga koji bi tu
sedeo, čak je i šećer bio u šolji. Bilo je nekoliko knjiga na polici;
jedna je ležala otvorena pored pribora za čaj, i Aterson je bio
zaprepašćen kad je video da je to primerak jednog pobožnog dela,
o kome je Džekil nekoliko puta kazao da ga mnogo ceni, sa strašno
bogohulnim zabeleškama, napisanim njegovom rukom.
Potom, u toku pretraživanja odaje, oni naiđoše na veliko
pokretno ogledalo, u čije su dubine pogledali s nehotičnim
užasom. No ono je bilo tako okrenuto da im ništa drugo nije
pokazivalo osim ružičastog sjaja koji je titrao po krovu, vatru kako
svetluca umnožena stotinu puta na uglačanim prednjim stranama
ormančića, i njihove sopstvene blede i uplašene likove kako se
saginju da gledaju u ogledalo.
„Ovo staklo videlo je neobične stvari, gospodine.“, prošaputao je
Pul.
„Zacelo ništa neobičnije nego što je ono samo.“, odgovori
advokat istim tonom. „Jer šta je Džekilu,“ trgao se kad je uhvatio
sebe pri toj reči, a onda, savlađujući svoju slabost - „šta je Džekilu
trebalo?“, kazao je.
„To s pravom kažete!“, reče Pul.
Zatim su se okrenuli stolu za rad. Na pisaćem stolu, među
uredno poredanim hartijama, jedan veliki koverat bio je
najistaknutiji, i na njemu je, lekarevom rukom, bilo ispisano ime g.
Atersona. Advokat ga je raspečatio, i nekoliko omota je ispalo na
pod. Prvi je bio testament, sastavljen u istom ekscentričnom stilu
kao onaj, prvi, koji mu je pre šest meseci vratio, da posluži kao
testament u slučaju smrti i kao isprava o poklonu u slučaju
nestanka; ali umesto imena Edvarda Hajda, advokat je, s
neopisivim zaprepašćenjem, pročitao ime Gabriela Džona
Atersona. Pogledao je Pula, a onda ponovo u hartiju, i naposletku u
mrtvog zločinca opruženog na ćilimu.
„Vrti mi se u glavi.“, kazao je. „On ga je imao u svojim rukama
sve ovo vreme; nije imao razloga da me voli; morao je besneti
kada je video da je drugi određen mesto njega, a nije uništio ovaj
dokument.“
Dohvatio je drugu hartiju; to je bilo pisamce, napisano
lekarevom rukom i sa datumom u vrhu. „O, Pule!“, povikao je
advokat. „On je bio živ, i ovde je bio danas. Nije ga se mogao otresti
za tako kratko vreme; mora da je još živ, mora da je pobegao! A
onda, zašto da pobegne? I kako? I u tom slučaju, smemo li da
tvrdimo da je ovo samoubistvo? O, moramo biti oprezni.
Predviđam da bismo Vašeg gospodara mogli još uplesti u neku
groznu katastrofu.“
„Zašto ne pročitate pisamce, gospodine?“, upitao je Pul.
„Zato što se plašim.“, odgovori advokat ozbiljno. „Daj bože da
nemam razloga za to!“ I na to je prineo hartiju očima i pročitao
sledeće:
„Moj dragi Atersone, kad ovo padne u tvoje ruke, ja ću iščeznuti,
pod kakvim okolnostima, nisam pronicljiv da predvidim, ali moj
nagon i sve okolnosti mog neopisivog položaja govore mi da je
kraj siguran i da mora doći uskoro. Idi onda i prvo pročitaj
pripovest za koju me je Lenjon upozorio da će je predati u tvoje
ruke, i ako budeš hteo da čuješ još nešto, pređi na ispovest tvog
nedostojnog i nesrećnog prijatelja, Henrija Džekila.“
„Bio je i treći prilog?“, upitao je Aterson.
„Evo ga, gospodine.“ reče Pul i dade mu u ruke zamašan svežanj
zapečaćen na nekoliko mesta.
Advokat ga je stavio u džep. „Ne treba ništa reći o ovim
hartijama. Ako je Vaš gospodar pobegao ili ako je mrtav, možemo
bar sačuvati njegov ugled. Sad je deset, moram otići kući i na miru
pročitati ovaj dokument, ali vratiću se pre ponoći, i onda ćemo
pozvati policiju.“
Izišli su i zaključali za sobom vrata na amfiteatru, i Aterson,
ponovo ostavljajući poslugu sakupljenu oko kamina u dvorani,
teška hoda, vratio se u svoju kancelariju da pročita dve pripovesti
u kojima će ova tajna sada biti objašnjena.

PRIČA DR LENJONA
 Pre četiri dana, devetog januara, primio sam večernjom poštom
preporučeni koverat, adresovan rukom mog kolege i starog
školskog druga, Henrija Džekila. To me je prilično iznenadilo, jer
mi uopšte nismo imali običaj da se dopisujemo; video sam se s
čovekom, u stvari večerao sam s njime pretprošle večeri, te nisam
mogao zamisliti ma šta u našem drugarstvu što bi opravdalo
pismenu formu. Sadržina pisma povećala je moje čuđenje, jer evo
kako je ono glasilo:
10. decembar 18-.
„Dragi Lenjone, ti si jedan od mojih najstarijih prijatelja, i mada
se ponekad možda nismo slagali u naučnim pitanjima, ne mogu da
se setim, bar što se mene tiče, nikakvog prekida u našoj
drugarskoj ljubavi. Nije bilo dana kada ja, da si mi kazao, „Džekile,
moj život, moja čast, moj razum, zavise od tebe,“ ne bih žrtvovao
svoju levu ruku da ti pomognem. Lenjone, moj život, moja čast,
moj razum, sve to stoji sad tebi na milost i nemilost. Ako me ti
izneveriš noćas, ja sam izgubljen. Možeš pretpostaviti, posle ovog
uvoda, da ću zatražiti od tebe nešto nepošteno. Sam prosudi.
Tražim od tebe da odložiš noćas sve druge obaveze - čak i kad
bi te pozvali bolesničkoj postelji kakvog cara; da uzmeš fijaker,
sem ako tvoja kola nisu pred samim tvojim vratima, i s ovim
pismom u ruci, kao podsetnikom, da se odvezeš pravo mojoj kući.
Pul, moj sobar, dobio je potrebna naređenja. Naći ćeš ga kako s
bravarom čeka na tvoj dolazak. Onda treba nasilno otvoriti vrata
na mojoj sobi za rad: ti treba da uđeš unutra sam, da otvoriš
stakleni ormančić (slovo E) na levoj strani, a ako je zaključan da
razbiješ bravu na njemu i da izvučeš sa celokupnom sadržinom
onako kako stoji, četvrtu fioku odozgo ili (što je isto) treću odozdo.
U svojoj prevelikoj duševnoj nevolji, osećam patološki strah da ti
ne dam pogrešna uputstva; ali čak i ako sam pogrešio, ti možeš
poznati pravu fioku po njenoj sadržini: nešto praškova, jedna
bočica i beležnik. Molim te da tu fioku poneseš sobom u Kevendiš
skver tačno onakvu kakva je. To je prvi deo usluge: sad dolazi
drugi. Ti treba da se vratiš, ako kreneš odmah po prijemu ovoga,
mnogo pre ponoći; a i ja ću ti ostaviti rok do ponoći, ne samo iz
straha zbog neke od onih smetnji koje niti se mogu sprečiti niti
predvideti, već i zato što je čas kad je tvoja posluga u postelji
najpogodniji za ono što će onda trebati da se učini. U ponoć onda,
moram da te zamolim da budeš sam u tvojoj ordinaciji, da pustiš
svojom rukom u kuću čoveka koji će doći u moje ime i da mu daš u
ruke fioku koju ćeš doneti sa sobom iz moje sobe za rad. S time će
biti završena tvoja usluga i potpuno ćeš zaslužiti moju zahvalnost.
Pet minuta posle toga, ako zahtevaš da dobiješ objašnjenje,
shvatićeš da su ove pripreme od presudne važnosti i da bi ti, ako
bi bila zanemarena ma i jedna od njih, ma kako fantastično
izgledale, opteretio svoju savest mojom smrću, ili poremećajem
mog razuma.
Ma kako da sam uveren da nećeš neozbiljno shvatiti moju
molbu, srce mi klone i ruka mi zadrhti pri samoj pomisli na takvu
mogućnost. Pomisli na to da sam ja u ovom času na jednom
neobičnom mestu, da me muči teška nevolja koju ničija mašta ne
može da preuveliča, ali da sam ipak svestan toga da će moje
nevolje, ako me ti samo tačno poslušaš, nestati kao završena priča.
Učini mi uslugu, moj dragi Lenjone, i spasi svog prijatelja,
H. Dž.“
„P.S. Već sam bio zapečatio ovo pismo kad mi se nov strah
uvuče u dušu. Mogućno je da me pošta izneveri i da ovo pismo
stigne u tvoje ruke tek sutra ujutru. U tom slučaju, dragi Lenjone,
izvrši moj nalog u toku dana, kad ti bude najzgodnije, i opet očekuj
mog glasnika u ponoć. Onda može već biti isuviše kasno, i ako ta
noć prođe, a ništa se ne dogodi, znaj da si poslednji put video
Henrija Džekila.“

Kad sam pročitao ovo pismo, bio sam uveren da je moj kolega
poludeo, ali dok to ne bude nesumnjivo utvrđeno, osećao sam se
obaveznim da postupim onako kako je on to tražio. Ukoliko sam
manje razumevao ovu zbrku, utoliko sam manje bio u stanju da
prosudim njenu važnost, i tako napisana molba nije se mogla
zanemariti bez ozbiljne odgovornosti. Stoga sam ustao od stola,
popeo se u fijaker i odvezao se pravo Džekilovoj kući. Sobar je
čekao na moj dolazak; bio je primio preporučeno pismo sa
uputstvima istom poštom kao i ja moje i odmah poslao po bravara
i drvodelju. Zanatlije su stigle dok smo mi još bili u razgovoru, i
pošli smo u grupi ka starom hirurškom amfiteatru dr Denmana, iz
koga je, (kao što nesumnjivo znaš) najzgodnije ući u ličnu
Džekilovu sobu za rad. Vrata su bila vrlo jaka, brava odlična.
Drvodelja je izjavio da će imati velike muke i da će morati mnogo
da ošteti vrata, ako ih treba nasilno otvoriti, a bravar je bezmalo
pao u očajanje. No, ovaj poslednji bio je vešt momak, i posle dva
sata rada, vrata su bila otvorena. Omiančić obeležen sa „E“
otključan je, i ja sam izvukao fioku, dao da se napuni slamom i
uveže čaršavom, i vratio se s njom u Kevendiš skver.
Ovde sam se dao na posao da ispitam njenu sadržinu. Praškovi
su bili dosta vešto upakovani, ali ne onako lepo kao što ih pakuje
profesionalni apotekar; tako da je bilo jasno da su bili Džekilovo
lično delo, i kad sam otvorio jedan od omota, našao sam nešto što
mi je izgledalo kao prosta kristalna so bele boje. Bočica, na koju
sam potom obratio pažnju, mogla je biti skoro do pola puna
tečnosti crvene kao krv, koja je jako dražila čulo mirisa i činilo mi
se da sadrži fosfor i neki isparljivi etar. Nisam mogao pogoditi šta
su drugi sastojci. Knjiga je bila obična beležnica i sadržavala je
malo šta osim niza datuma. Oni su obuhvatili period od mnogo
godina, ali sam primetio da je njihovo ubeležavanje prestalo
bezmalo pre godinu dana i to sasvim naglo. Ovde-onde kratka
primedba bila je dodata datumu, obično ništa više osim jedne
jedine reči: „dvostruko“ koja se pojavljivala možda šest puta u
zbiru od nekoliko stotina zabeležaka, a na jednom mestu, i to na
samom početku, i sa nekoliko znakova čuđenja dodato je „potpun
neuspeh!!!“ Sve ovo, mada je kopkalo moju radoznalost, kazivalo
mi je malo šta odrađeno. Ovde su bočica sa nekim rastvorom,
hartija sa nekom solju, i zabeleške o nizu opita koji nisu (kao
tolika mnoga Džekilova istraživanja) doveli ni do kakvog rezultata
od praktične koristi. Kako je to što se ovi predmeti nalaze u mojoj
kući moglo uticati na čast, ili razum, ili život mog lakoumnog
kolege? Ako njegov glasnik može otići na jedno mesto, zašto ne bi
mogao otići i na neko drugo? I čak, ako su i postojale neke smetnje,
zašto je trebalo da krišom primim tog gospodina? Što sam više
razmišljao sve više sam dolazio do uverenja da imam posla sa
slučajem duševne bolesti, i mada sam poslao poslugu na spavanje,
napunio sam jedan stari revolver, da bih bio u kakvom-takvom
položaju da se branim.
Tek što je dvanaest sati otkucalo nad Londonom, kad se začu
vrlo tiho udaranje zvekira na vratima. Na taj poziv izašao sam
lično i zatekao sam nekog malog čoveka kako se zgurio između
stubova trema.
„Dolazite li vi od dr Džekila?“, upitao sam.
On je kazao „da“ usiljenim pokretom, i kad sam ga pozvao da
uđe, nije poslušao pre nego što je bacio ispitivački pogled za
sobom na mračni skver. Nedaleko je bio policajac, koji se
približavao budna oka, i kad ga je ugledao, učinilo mi se da se moj
posetilac trgao i da je požurio.
Ove pojedinosti, priznajem, neprijatno su me dirnule, i dok sam
išao za njim u jasno osvetljenu ordinaciju, držao sam spremnu
ruku na svom oružju. Ovde sam, najzad, imao prilike da ga jasno
vidim. Bilo je izvesno da ga nikad ranije nisam video. Bio je mali,
kao što sam kazao, i bio sam zaprepašćen odvratnim izrazom
njegovog lica, neobičnom kombinacijom velike snage mišića i
očevidno velike slabosti telesnog sastava, i - najzad, ali ne i
najmanje - čudnim subjektivnim osećanjem nemira
prouzrokovanim njegovom blizinom. Ovo je ličilo na početno
kočenje i bilo propraćeno osetnim slabljenjem bila. U to vreme ja
sam to pripisivao nekom idiosinkrazijskom, ličnom gnušanju, i
samo se čudio akutnosti simptoma, ali docnije sam imao razloga
da verujem da uzrok leži mnogo dublje u čovekovoj prirodi, i da se
okreće na nekim plemenitijim šarkama nego što je načelo mržnje.
Ta osoba (koja je tako, od prvog trenutka kad je ušla, izazvala u
meni nešto što ja mogu jedino opisati kao odvratnu radoznalost)
bila je odevena na način koji bi običnog čoveka činio smešnim; to
jest, njegovo odelo, mada je bilo od skupocene i pristojne tkanine,
bilo je preveliko za njega u svakoj pojedinosti - pantalone su visile
na njegovim nogama i bile podavijene da ne bi doticale tle, struk
kaputa bio mu je niže bedara, a okovratnik pao široko po
ramenima. Začudo, ova smešna odeća ni izdaleka nije izazvala u
meni smeh. Naprotiv, pošto je bilo nečeg nenormalnog i sramnog
u samoj suštini bića koje me je sada gledalo - nečeg što je
zaokupljalo, iznenađivalo, odvraćalo - ovaj novi nesklad činilo se
da mu samo pristaje uz to i da ga pojačava, tako da je pored mog
interesovanja za prirodu i karakter tog čoveka, postojala i
radoznalost u pogledu njegovog porekla, njegovog života, njegove
sudbine i njegovog statusa u svetu.
Ova zapažanja, mada su zauzela tako veliki prostor da se
zapišu, bila su samo posao od nekoliko trenutaka.
I posetilac je, odista, bio kao na žeravici od mračnog uzbuđenja.
„Jeste li je doneli?“, uzviknuo je. „Jeste li je doneli?“ I toliko je
silno bilo njegovo nestrpljenje, da je on čak položio šaku na moju
ruku i pokušao da me protrese.
Ja sam ga odgurnuo, osetivši pri njegovom dodiru izvestan
ledeni bol u krvi. „De, de, gospodine,“ rekoh. „Vi ste zaboravili da ja
još nemam to zadovoljstvo da Vas poznajem. Sedite, molim.“ I ja
sam mu pružio primer i sam seo na svoju uobičajenu stolicu i sa
onoliko dobrog podražavanja svog uobičajenog ponašanja prema
pacijentu, koliko su mi dopuštali da to postignem kasno doba noći,
priroda moje zamišljenosti i užas koji sam osećao prema svom
posetiocu.
„Oprostite, dr Lenjone.“, odgovorio je dosta učtivo. „To što ste
kazali sasvim je opravdano, i moje nestrpljenje preteklo je moju
uljudnost. Dolazim ovamo na zahtev vašeg kolege, dr Henrija
Džekila, po poslu od prilične važnosti; i ja sam razumeo...“ Ućutao
je i uhvatio se rukom za grlo, i ja sam mogao da vidim, uprkos
njegovom pribranom držanju, da se on otima nastupu histerije -
„Razumeo sam, neka fioka...“
Ovde sam se sažalio na neizvesnost mog posetioca, i nešto
možda na svoju sve veću radoznalost.
„Eno je, gospodine.“, rekoh, pokazuj ući fioku, koja je ležala na
podu iza stola i bila još pokrivena čaršavom.
Skočio je do nje i onda zastao i položio ruku na srce: čuo sam
kako mu zubi škripe od grčevitog pokreta njegovih vilica, a lice mu
je bilo tako samrtnički bledo da sam se uplašio i za njegov život i
za njegov razum.
 „Priberite se.“, rekoh.
Osmehnuo se na mene groznim osmehom, i kao sa odlučnošću
punom očajanja, skinuo je čaršav. Kad je ugledao sadržinu,
ispustio je glasan jecaj tako ogromnog olakšanja da sam se
skamenio. Sledećeg trenutka, glasom koji je već bio prilično
smiren, upitao je: „Imate li gradiranu čašu?“
Podigao sam se sa svog mesta sa izvesnim naporom i dao mu
ono što je tražio.
Zahvalio mi je s osmehom, klimnuvši glavom, odmerio nekoliko
kapljica crvenog rastvora i dodao jedan od praškova. Ta mešavina,
koja je u početku bila crvenkaste boje, počela je, ukoliko se kristal
topio, da postaje svetlija po boji, da šumno kipi i da izbacuje male
mlazeve pare. Odjednom, i u istom trenutku, ključanje je prestalo i
mešavina je prešla u tamnopurpurnu, koja je opet polaganije
bledela i postala vodenozelena. Moj posetilac, koji je oštra oka
posmatrao ove metamorfoze, nasmešio se, stavio čašu na sto i
onda se okrenuo i pogledao u mene ispitivački.
„A sada,“ kazao je on, „da uredimo ostalo. Hoćete li biti
pametni? Hoćete li da Vas drugi vodi? Hoćete li mi dopustiti da
uzmem ovu čašu u ruke i da odem iz Vaše kuće bez daljeg
razgovora? Ili pohlepna radoznalost isuviše jako gospodari Vama?
Promislite pre nego što odgovorite, jer biće onako kako Vi
odlučite. Ako tako odlučite, ostaviću Vas onakvog kakvi ste bili
ranije, ni bogatijeg ni mudrijeg, osim ako se osećanje da ste učinili
uslugu čoveku u smrtnoj nevolji može ubrojati kao neka vrsta
bogatstva duše. Ili, ako tako mislite da izaberete, nova oblast
znanja i novi putevi ka slavi i moći otvoriće se pred Vama, ovde, u
ovoj sobi, u ovom trenutku, i Vaš vid će biti zasenjen jednim
čudom koje bi moglo da poljulja nevericu samog Sotone.“
„Gospodine,“ kazao sam ja, izigravajući hladnokrvnost, koju ni
izdaleka nisam stvarno osećao, „Vi govorite u zagonetkama, i
nećete se možda čuditi što Vas slušam ne osećajući da Vam bogzna
koliko verujem, ali ja sam odveć daleko zabrazdio čineći
neobjašnjive usluge, da bih zastao pre nego što vidim kraj.“
„Dobro,“ odgovori moj posetilac, „Lenjone, ti pamtiš svoju
zakletvu: ono što će se dogoditi, pod pečatom je naše profesije. A
sada, ti koji si tako dugo bio vezan za najuža i najmaterijalističnija
shvatanja, ti koji si poricao moć transcendentalne medicine, ti koji
si se rugao većima od sebe - gledaj!“
Prineo je čašu usnama i iskapio je. Čuo se krik; on se zaneo,
zateturao, uhvatio se za sto i držao, zureći zakrvavljenih očiju,
dahćući otvorenih usta, i dok sam ga posmatrao, nastala je, učinilo
mi se, promena - izgledalo je kao da se nadima - njegovo lice je
odjednom postalo crno, a crte lica kao da su se topile i menjale --
trenutak docnije, skočio sam na noge i odskočio natrag uza zid,
podižući ruke da se zaštitim od tog čudovišta, a moj um bio je
preplavljen strahom.
„O, bože!“, vrisnuo sam, i „O, bože!“, opet, pa opet, jer tu pred
mojim očima - bled i potresen, poluonesvešćen, i pipajući ispred
sebe rukama, kao čovek povraćen iz smrti - stajao je Henri Džekil!
Šta mi je ispričao u toku sledećeg časa, ne mogu da prisilim svoj
um da stavi na hartiju. Video sam što sam video, čuo sam što sam
čuo i mojoj duši se zgadilo na to. Pa ipak, sada kada mi je taj prizor
iščezao ispred očiju, pitam se verujem li u to i ne mogu da
odgovorim. Moj život je uzdrman iz korena, san me je napustio,
najveći samrtnički strah obuzima me u svako doba dana i noći, i
osećam da su mi dani izbrojani i da moram umreti. Pa ipak ću
umreti u neverici. Što se tiče moralne niskosti koju mi je taj čovek
otkrio, čak sa suzama kajanja, ne mogu, čak ni u sećanju, da se
zadržim na njoj bez trzanja od užasa. Reći ću ti samo jednu stvar,
Atersone, (ako možeš da prisiliš svoj um da poveruje) i to će biti
više no dovoljno. Stvorenje koje se ušunjalo te noći u moju kuću,
bilo je, po Džekilovom sopstvenom priznanju, poznato pod
imenom Hajd i gonjeno u svakom kutu zemlje kao Keruov ubica.
Heisfi Lenjon.

POTPUNI ISKAZ HENRIJA DŽEKILA O CELOM SLUČAJU

Rođen sam godine 18... u velikom bogatstvu, obdaren izvrsnim

sposobnostima, po prirodi naklonjen marljivosti, voleo sam da
budem poštovan od pametnih i valjanih među svojim bližnjima, i
tako, kao što se moglo pretpostaviti, imao sam sve garancije za
časnu i sjajnu budućnost. I odista najgora od mojih mana bila je
izvesna nestrpljiva veselost, onakva kakva je činila sreću mnogih,
ali onakva kakvu sam ja nalazio da je teško uskladiti sa mojom
neodoljivom željom da visoko držim glavu i da se pred svetom
držim više nego uobičajeno ozbiljno. Otuda je došlo da ja tajim
svoja zadovoljstva, i kad sam dostigao zrelo doba i stao da se
osvrćem oko sebe i razmatram svoj napredak i položaj u svetu, ja
sam se već našao duboko upleten u dvostruki život. Mnogi ljudi bi
čak razglašavali takve izgrede kakve sam ja napravio; ali s visoke
tačke gledišta koju sam postavio sebi, ja sam gledao na njih i krio
ih sa bezmalo bolesnim osećanjem stida. Tako da me je pre
neumoljiva priroda mojih težnji nego ikakva naročita niskost
mojih mana, napravila onim što sam bio i razvijala u meni dublji
jaz nego u većine ljudi između oblasti dobra i zla koje sačinjavaju
čovekovu dvostruku prirodu. U ovom slučaju, bio sam primoran
da duboko i uporno razmislim o onom okrutnom zakonu života,
koji leži u korenu religije i koji je jedan od najvećih izvora patnji.
Iako tako veliki dvoličnjak, ja nisam bio ni u kom slučaju licemer; i
jedna i druga moja strana bile su sasvim ozbiljne. Nisam bio više ja
kad sam odbacivao samokontrolu i tonuo u sram, nego kad sam se
udubljivao u posao, danju, da doprinesem napretku nauke, ili da
olakšam tuge i patnje, i dogodilo se da je pravac mojih naučnih
proučavanja, koji je u potpunosti bio usmeren prema mistici i
transcedentnom, imao dejstva i vrlo jako osvetljavao ovo saznanje
o dugovečnom ratu između pojedinih delova moga bića. Svakim
danom, i s obe strane moga intelekta, moralne i intelektualne, ja
sam se tako postojano približavao onoj istini, zbog čijeg sam
delimičnog otkrića bio osuđen na tako strašnu propast: da čovek
uistinu nije jedno biće, već stvarno dva. Ja kažem dva, jer stepen
mog sopstvenog znanja ne ide dalje od toga. Drugi će doći za
mnom, drugi će me prevazići na istom polju misli; i ja se usuđujem
da predvidim da će se najzad za čoveka znati da je prosto
organizovan skup najraznovrsnijih, neskladnih i nezavisnih
sustanara. Što se mene tiče, ja sam usled prirode svog života,
nepogrešno išao u jednom pravcu i samo u jednom pravcu. Preko
moralne strane, i kroz svoju sopstvenu ličnost, spoznao sam
potpunu i primitivnu dvojnost čoveka; video sam, čak i kad bi se
sa tačnošću moglo reći da sam ja jedna ili druga od dve prirode
koje su se borile na bojištu moje savesti, da bi to bilo samo zato što
sam u suštini i jedna i druga; i davno, čak pre nego što je tok mojih
naučnih otkrića počeo da nagoveštava golu mogućnost takvih
čuda, naučio sam da se sa zadovoljstvom bavim, kao svojom
omiljenom sanjarijom, mišlju o razjedinjavanju tih elemenata. Ako
bi svaka od tih dveju priroda, kazao sam sam sebi, mogla biti
smeštena u posebne ličnosti, život bi bio oslobođen svega što je
nepodnošljivo; nepravednik bi mogao ići svojim putem, oslobođen
težnji i griže savesti svog poštenijeg blizanca, a pravednik bi
mogao postojano i pouzdano da korača svojom pravom stazom, da
čini dobra u kojima nalazi zadovoljstva, i da ne bude više izložen
sramoti i kajanju od strane njemu tuđeg zla. Prokletstvo je
čovečanstva u tome što su ti neskladni snopovi vezani tako
zajedno - što se u namučenoj utrobi svesti ti polarni blizanci
moraju neprestano boriti. Kako se, onda, mogu oni rastaviti?
Dotle sam bio došao u svojim razmišljanjima kad je, kao što
sam kazao, moj rad u laboratoriji počeo da unosi svetlost u ovu
stvar. Počeo sam da zapažam dublje nego što je to iko ikada
ustvrdio, drhtavu bestelesnost i prolaznost poput magle ovog
prividno tako čvrstog tela u koje smo zaodenuti i u kojem se
krećemo. Utvrdio sam da izvesna sredstva imaju moć da stresu tu
telesnu odeću i da je ponovo vrate, kao što se vetar može titrati sa
zavesama na kakvom paviljonu. Iz dva valjana razloga neću dublje
zalaziti u ovu naučnu stranu moje ispovesti. Prvo, zato što sam bio
primoran da zaključim da su teška sudbina i breme našeg života
zauvek natovareni na čovekova pleća, i kad pokušamo da ih
zbacimo, oni nam se samo vraćaju sa još neobičnijom i strašnijom
snagom. Drugo, zato što su moja otkrića bila nepotpuna, kao što će
moje kazivanje pokazati, avaj, odveć jasno. Dovoljno je, dakle, da ja
nisam samo poznao svoje rođeno telo kao prostu auru i zračenje
nekih od sila koje su sačinjavale moj duh, već sam uspeo da
sastavim drogu pomoću koje su ove sile bile svrgnute s vlasti, i
oblik i lice zamenjeni drugim, ne manje prirodnim za mene, jer su
oni bili izraz i nosili pečat nižih sastojaka moje duše.
 Dugo sam oklevao pre nego što sam ovu teoriju isprobao u
praksi. Znao sam dobro da se izlažem opasnosti smrti, jer svaka
droga koja, iako snažno upravlja samom tvrđavom ličnosti i
potresa je, mogla bi, usled upotrebe minimalno veće doze ili usled
najmanje nepodesnosti trenutka upotrebe, potpuno da zbriše onu
bestelesnu stranu mog bića, koju sam očekivao da droga izmeni.
No, iskušenje proizišlo iz otkrića tako jedinstvenog i krupnog,
najzad je savladalo opomene straha. Odavno sam bio pripremio
svoj rastvor, bio sam kupio jednom, kod jedne firme hemikalija na
veliko, veliku količinu naročite soli za koju sam znao, po mojim
opitima, da je poslednji sastojak koji je bio potreban, i jedne
proklete noći pomešao sam elemente, posmatrao ih kako se puše i
ključaju u čaši i kad je ključanje prestalo, ponesen nastupom
smelosti, ispio sam napitak.
Usledili su najžešći bolovi: trenje u kostima, samrtnička muka, i
duševni užas koji ne mogu biti veći ni u času rađanja ili smrti.
Onda su ove strašne muke počele da se brzo stišavaju, i ja sam
došao k sebi kao posle neke teške bolesti. Bilo je nečeg čudnog u
mojim čuvstvima, nečeg neopisivo novog i, zbog same novine,
neverovatno prijatnog. Osećao sam se telesno mlađi, lakši, srećniji;
u sebi sam bio svestan žestoke neobuzdanosti, strujanja zbrkanih
čulnih slika koje su u mojoj uobrazilji tekle kao voda iz vodeničnog
jaza, oslobođena stega svake obaveze, nepoznate, ali ne nevine
slobode duše. Znao sam o sebi, od prvog daha ovog novog života,
da sam gori, deset puta gori, da sam prodani, rob mog prvobitnog
zla, i ta misao, u tom trenutku, krepila me je i podržavala mi
uživanje kao vino. Ispružio sam ruke, likujući u svežini tih
osećanja, i dok sam to činio, odjednom sam postao svestan da mi
se rast smanjio.
Nije bilo ogledala, u to vreme, u mojoj sobi; ovo koje stoji preda
mnom dok pišem, doneto je ovde docnije i upravo zbog ovih
preobražaja. Noć je, međutim, već davno bila prešla u jutro - jutro,
mada mračno, bilo je bezmalo zrelo da začne dan - moji ukućani
bili su utonuti u najčvršće časove sna, i ja sam odlučio, pošto sam
bio opijen nadom i trijumfom, da odem u svom novom obliku do
spavaće sobe. Prošao sam kroz dvorište, u kojem su me sazvežđa
gledala, mogao sam pomisliti, u čudu, kao na prvo stvorenje te
vrste koje je njihovo budno bdenje otkrilo. Prikradao sam se
hodnicima, stranac u sopstvenoj kući, i došavši u svoju sobu, prvi
put sam video spoljašni izgled Edvarda Hajda.
Ovde moram govoriti samo teorijski, ne kazujući ono što znam,
već ono što pretpostavljam da je najverovatnije. Zla strana moje
prirode, na koju sam sada preneo odlučujuću moć, bila je manje
krepka i manje razvijena negoli dobra, koju tek što sam bio zbacio.
S druge strane, u toku mog života, koji je bio, na kraju krajeva, sa
devet desetina život napora, vrline i obuzdavanja, ona je bila
mnogo manje vežbana i mnogo manje iscrpljivana, i otuda se, kako
ja mislim, dogodilo da Edvard Hajd bude tako mnogo manji, sitniji
i mlađi nego Henri Džekil. Kao što je dobro sijalo na licu jednog,
zlo je bilo krupno i jasno ispisano na liku drugoga. Pored toga, zlo
(za koje ja još moram verovati da je smrtna strana čoveka)
ostavilo je na tom telu žig nakaznosti i propadanja. A ipak, kad
sam gledao tog ružnog idola u ogledalu, nisam osećao nikakve
odvratnosti, već pre ushit dobrodošlice, i ovo sam bio ja. To moje
ja izgledalo je prirodno i ljudsko. U mojim očima imalo je življu
sliku duha, izgledalo je određenije i jedinstvenije, nego nesavršeni
i podeljeni lik koji sam do tada bio navikao da nazivam svojim, i
utoliko sam ja nesumnjivo bio u pravu. Zapazio sam da, dok sam
nosio lik Edvarda Hajda, niko mi se nije mogao približiti u početku
bez vidljivog fizičkog straha. To je bilo, kako ja shvatam, zato što
su sva ljudska bića, onakva kakva srećemo, sastavljena od dobra i
zla: a Edvard Hajd, jedini iz ljudskog roda, bio je čisto zlo.
Zadržao sam se samo trenutak pred ogledalom: drugi i
odlučujući opit trebalo je tek pokušati; još je ostajalo da se vidi
nisam li izgubio svoj identitet u nepovrat, te moram da bežim pre
svanuća iz kuće koja više nije moja; pa sam požurio u svoju radnu
sobu, opet spremio i ispio pehar, opet pretrpeo bolove
razdvajanja, i ponovo došao k sebi s karakterom, stasom i likom
Henrija Džekila.
Te noći došao sam do kobne raskrsnice. Da sam prišao svom
otkriću u plemenitijem duhu, da sam se izložio opasnosti opita
dok su mnome gospodarile velikodušne i pobožne težnje, sve bi
moralo biti drukčije, i iz ovih agonija smrti i rađanja, ja bih izišao
kao anđeo umesto kao demon. Droga nije imala opredeljivačko
dejstvo; nije bila ni đavolska ni božanska; ona je samo zatresla
vrata tamničkoj zgradi mog raspoloženja, i ono što je bilo unutra
izletelo je napolje, poput zarobljenika sa Filipija. U to vreme moja
vrlina je dremala, moja zla priroda, koju je slavoljublje držalo
budnom, bila je spremna i hitra da ugrabi priliku, i ono što je
proizišlo bilo je Edvard Hajd. Otuda, mada sam ja sada imao dva
karaktera i kao dva lika, jedan je bio potpuno zao, a drugi još onaj
stari Henri Džekil, ta neskladna mešavina u čiji sam preporod i
popravljanje bio izgubio nadu. Pomeranje je bilo prema tome
potpuno usmereno ka gorem.
Čak i u to vreme, ja nisam bio savladao svoju odvratnost prema
suvoparnosti naučničkog života. Još sam ponekad bio veselo
raspoložen, i kako su moja zadovoljstva bila (najblaže rečeno)
neprilična, a ja bio ne samo poznat i visoko cenjen, već i počeo da
starim, ovaj nesklad mog života svakodnevno je bivao sve
neprijatniji, s te strane moja nova moć me je dovodila u iskušenje,
dok nisam pao u ropstvo. Trebalo je samo da ispijem pehar, pa da
se namah oslobodim tela čuvenog profesora i da uzmem na se, kao
debeli plašt, telo Edvarda Hajda. Smešio sam se na tu zamisao, u to
vreme mi se činila šaljiva, i ja sam izvršio pripremu s
najsmišljenijom brižljivošću. Uzeo sam i namestio onu kuću u
Sohou, do koje je trag doveo policiju u poteri za Hajdom, i uzeo
kao domoupraviteljicu stvorenje za koje sam dobro znao da je
ćutljivo i bezobzirno. S druge strane, saopštio sam svojoj posluzi
da sam izvesnom g. Hajdu (koga sam opisao) dao punu slobodu i
vlast u mojoj kući na skveru, i da bih izbegao nezgode, ja sam čak
učinio u svojstvu svoje druge ličnosti, posete, tako da su me dobro
upoznali. Potom sam napisao onaj testament kome si se ti onako
mnogo protivio, da bih mogao, ako bi mi se nešto desilo kao dr
Džekilu, uzeti identitet Edvarda Hajda bez novčanog gubitka, i
tako obezbeđen, kako sam mislio, sa svih strana, počeo sam da se
koristim čudnom slobodom svog položaja.
Ranije su ljudi iznajmljivali ubice da izvedu svoje zločine, dok
su njihova sopstvena osoba i ugled ostajali u zaklonu. Ja sam bio
prvi koji je to činio iz zadovoljstva. Bio sam prvi koji je mogao
uporno da radi i da se pojavljuje pred svetom s bremenom
dobrodušne uvaženosti i da začas, kao đačić, svuče ove
pozajmljene stvari i strmoglavce skoči u more slobode. Ali za
mene, u mom neprobojnom ogrtaču, sigurnost je bila potpuna.
Pomislite - čak nisam ni postojao! Samo da trknem do svoje
laboratorije, da imam sekund-dva vremena da promešam i
progutam napitak koji mi je uvek stajao spremljen, i ma šta da je
učinio, Edvard Hajd bi iščezao bez traga daha na ogledalu; i tu,
umesto njega, spokojno u svom domu, doterujući svetiljku u svojoj
sobi za rad, kao čovek koji bi mogao da se smeje svakom
podozrenju, bio bih Henri Džekil.
Zadovoljstva koja sam požurio da potražim u svom prerušenom
izgledu bila su, kao što sam kazao, neprilična; teško da bih mogao
da upotrebim oštriji izraz. Ali u rukama Edvarda Hajda, ona su
uskoro počela da postaju čudovišna. Po povratku sa ovih izleta,
često sam zapadao u neku vrstu čuđenja prema izopačenosti moje
druge ličnosti. Ovaj prijatelj koga sam dozivao iz svoje sopstvene
duše, i slao ga samog da radi što mu je volja, bio je stvorenje
suštastveno zlobno i nevaljalo; svako njegovo delo i misao
usredsređivali su se na njemu samom; uživao je s bestijalnom
požudom u svakom mučenju drugog; bio je neumoljiv kao čovek
od kamena. Ponekad je Henri Džekil bio prestravljen delima
Edvarda Hajda, ali položaj je bio izvan običnih zakona i podmuklo
ublažavao kontrolu savesti. Hajd, na kraju krajeva, i to Hajd sam,
bio je kriv. Džekil nije bio ništa gori zbog toga; on se budio opet sa
svojim dobrim, kako se činilo, netaknutim osobinama; on bi,
štaviše, pohitao, gde je to bilo mogućno, da popravi zlo koje je
Hajd učinio, i tako je njegova savest dremala. Nemam namere da
ulazim u pojedinosti nevaljalstva preko koga sam tako ćutke
prelazio (jer čak i sada jedva mogu dopustiti da sam ja činio zla
dela); nameravam samo da navedem sa kakvim mi se opomenama
i daljim koracima približavala kazna. Desio mi se jedan slučaj, koji
ću samo pomenuti, jer nije imao nikakvih posledica. Jedan čin
svireposti prema nekom detetu izazvao je protiv mene bes jednog
prolaznika, koga sam pre neki dan prepoznao u ličnosti tvog
rođaka; njemu su se pridružili lekar i detinja porodica; bilo je
trenutaka kad sam strepeo za svoj život i najzad, da bih umirio
njihovu isuviše opravdanu srdžbu, Edvard Hajd je morao da ih
dovede do vrata i da im plati čekom na kome je bilo ime Henrija
Džekila kao izdavaoca. No, za ubuduće ova opasnost lako je
otklonjena otvaranjem računa u drugoj banci na ime samog
Edvarda Hajda, i kad sam, izvrćući rukopis, snabdeo svog dvojnika
potpisom, mislio sam da sam van domašaja sudbine.
Nekih dva meseca pre ubistva sera Denversa, izišao sam radi
jedne od svojih pustolovina, vratio se dockan noću i probudio se
sutradan u postelji s nekakvim neobičnim čuvstvima. Uzalud sam
se obazirao oko sebe, uzalud sam gledao pristojni nameštaj i
velike dimenzije svoje sobe na skveru, uzalud što sam poznao šare
na posteljnim zavesama i ukrasni rad na okviru od mahagonija,
nešto mi se uporno nametalo da ja nisam tamo gde sam bio, da se
nisam probudio gde je izgledalo da sam, već u sobici u Sohou, u
kojoj sam običavao da spavam u telu Edvarda Hajda. Nasmešio
sam se samom sebi, i, na svoj psihološki način, počeo sam lenjo da
ispitujem elemente ovog uobraženja, pokadšto padajući, dok sam
to činio, u prijatan jutarnji dremež. Bio sam još tako zauzet kad mi,
u jednom od mojih budnijih trenutaka, pogled pade na moju ruku.
Ruka Henrija Džekila (kao što si često primećivao) bila je ruka
čoveka njegove struke po svom obliku i veličini: velika, čvrsta, bela
i lepa. Ali ruka koju sam ja sad video, dovoljno jasno, pri svetlosti
srednjelondonskog jutra, kako leži poluzatvorena na krevetskom
čaršavu, bila je mršava, izbrazdana,
vornovata, tamno-bleda i gusto osenčena mrkim maljama. Bila
je to ruka Edvarda Hajda.
Mora da sam zurio u nju bezmalo pola minuta, utonuo prosto u
glupo čuđenje, pre nego što se strah probudio u mojim grudima
odjednom i, kao prasak cimbala, iskočivši iz postelje, jurnuo sam
ka ogledalu. Na prizor koji su moje oči ugledale, krv mi se
pretvorila u nešto do krajnosti tanko i ledeno. Jeste, legao sam da
spavam kao Henri Džekil, a probudio sam se kao Edvard Hajd.
Kako to da se objasni? Pitao sam se, i onda, u drugom nastupu
straha - kako to da se popravi? Bilo je već uveliko jutro, posluga je
ustala, sve moje droge bile su u sobi za rad - do koje je vodio dug
put od mesta gde sam ja stajao užasnut, niz dvoja stepeništa, kroz
zadnji hodnik, preko otvorenog dvorišta i kroz anatomski
amfiteatar. Možda bi, istina, bilo mogućno da pokrijem lice, ali od
kakve bi to koristi bilo, kad nisam bio u stanju da sakrijem
promenu u mom rastu? I onda, sa ogromnom prijatnošću osećanja
olakšanja, setio sam se da je posluga već bila naviknuta na
dolaženje i odlaženje mog drugog ja. Uskoro sam se obukao, kako
sam umeo, u odelo svoje sopstvene veličine; ubrzo sam prošao
kroz kuću, u kojoj je Bredšo zabezeknuto gledao i ustuknuo kad je
video g. Hajda u to doba dana i u tako čudnom odelu; a deset
minuta docnije dr Džekil se vratio u svoj sopstveni oblik i sedeo je,
smračena čela, praveći se da doručkuje.
Slab je odista bio moj apetit. Ovaj neobjašnjivi događaj, ovo
preinačenje mog ranijeg iskustva, izgledalo je da poput
vavilonskog prsta na zidu, piše slova moje presude; i ja sam počeo
da razmišljam ozbiljnije nego ikad ranije o ishodu i mogućnostima
mog dvostrukog života. Onaj deo mene kome sam ja mogao da
dam oblik izvan sebe, bio je u poslednje vreme mnogo vežban i
pothranjivan; činilo mi se odskora kao da je telo Edvarda Hajda
poraslo, kao da osećam (kad sam uzimao na se taj oblik) obilniji
tok krvi, i počeo sam da zapažam opasnost da bi ravnoteža moje
prirode, ako bi se ovo mnogo produžilo, mogla da bude trajno
poremećena, moć dobrovoljne promene izgubljena, a karakter
Edvarda Hajda postao neopozivo moj. Moć droge nije se uvek
podjednako pokazivala. Jedanput, vrlo rano u mom novom životu,
potpuno me je izneverila; od tog vremena bio sam prinuđen više
puta da uzimam dvostruku dozu, a jedanput, izlažući se
strahovitoj opasnosti da umrem, trostruku količinu, i ove retke
neizvesnosti bacale su dosada jedinu senku na moje zadovoljstvo.
Sada, pak, i u svetlosti tog jutarnjeg događaja, bio sam naveden da
zapazim da, dok je teškoća, u početku, bila odbaciti Džekilovo telo,
ona je u poslednje vreme postepeno, ali neosporno prešla na
drugu stranu. Sve je prema tome izgledalo da ukazuje na ovo, da
sam ja polako gubio vlast nad svojim prvobitnim i boljim ja, i da se
polako stapam sa svojim drugim i gorim ja.
 Osećao sam sada da moram da biram između ovog dvoga. Moje
dve prirode imale su zajedničko pamćenje, ali sve druge
sposobnosti bile su vrlo nejednako podeljene između njih. Džekil
(koji je bio složen) čas preosetljiv u svojim strahovanjima, čas sa
požudnom nasladom, smišljao i delio Hajdova uživanja i
pustolovine; ali je Hajd bio ravnodušan prema Džekilu, ili ga se
saoe sećao kao što se gorski hajduk seća pećine u koju se skriva od
potere. Džekil je pokazivao veću brigu od očinske, Hajd
ravnodušnost veću od sinovljeve. Da vežem svoj udes sa Džekilom
značilo je umreti za one apetite koje sam odavno krišom
zadovoljavao i koje sam od skora počeo da zadovoljavam u
preteranoj meri. Da vežem svoju sudbinu sa Hajdovom, značilo je
umreti za hiljade zanimanja i težnji, i postati jednim udarcem i
zauvek, prezren i bez prijatelja. Pogodba se mogla činiti
nejednaka, ali postojala je još jedna stvar koja se morala uzeti u
obzir, a to je da, dok bi Džekil ljuto patio u ognju uzdržavanja, Hajd
čak ne bi bio ni svestan svega onoga što je izgubio. Ma kako bile
čudne okolnosti moga slučaja, argumenti ove moje raspre sa
samim sobom stari su i obični kao sam čovek; skoro istovetne
pobude i strahovanja odlučivali su i kod svakog grešnika u
iskušenju i strahu; i meni se dogodilo, kao što se dešava ogromnoj
većini mojih bližnjih, da sam izabrao bolji deo sebe i da nisam
imao dovoljno snage da se držim njega. Jest, više sam voleo starog
i nezadovoljnog lekara, okruženog prijateljima i koji gaji časne
nade, i rekao sam odlučno zbogom slobodi, srazmernoj mladosti,
lakom koraku, brzim nagonima i tajnim zadovoljstvima, u kojima
sam uživao prerušen kao Hajd. Napravio sam svoj izbor možda sa
nekim nesvesnim ograničenjem, jer nisam napustio kuću u Sohou,
niti sam uništio odelo Edvarda Hajda, koje je i dalje ležalo
spremno u mojoj sobi za rad. Dva meseca sam, ipak, bio veran
svojoj odluci; dva meseca vodio sam život tako strogog režima koji
nikad ranije nisam dostigao, i uživao sam u naknadama koje da je
zadovoljna savest. Ali vreme je počelo najzad da uništava snagu
novine mog straha, pohvale savesti počele su da postaju obična
stvar; počinjali su da me muče bolovi i čežnje, kao da se Hajd borio
za slobodu, i napokon, u času moralne slabosti, još jedanput sam
sastavio i progutao napitak koji preobražava.
 Ne verujem da pijanicu, kad sam sa sobom umuje o svojoj mani,
jedanput u pet stotina puta kosnu opasnosti kojima se on izlaže
zbog svoje grube, fizičke neosetljivosti. Ni ja nisam, koliko god sam
dugo razmatrao svoj položaj, dovoljno uzeo u obzir potpunu
moralnu neosetljivost i nerazumnu gotovost za zlo, koje je bilo
glavna crta karaktera Edvarda Hajda. A upravo mi je ono i donelo
kaznu. Moj đavo koji je dugo bio zatvoren u kavezu, izišao je
urlajući. Bio sam svestan, još dok sam uzimao napitak,
neobuzdanije, bešnje sklonosti ka zlu. Mora da je to bilo, valjda,
ono što je pokretalo u mojoj duši onu budnu strpljivost s kojom
sam slušao uljudne reči moje nesrećne žrtve. Tvrdim, bar, pred
bogom, da nijedan čovek moralno zdrav ne bi mogao da izvrši onaj
zločin izazvan tako jadnom sitnicom, i da sam udario svoju žrtvu
isto onako nerazumno kao što bolesno dete razbija kakvu igračku.
Ali ja sam se dobrovoljno bio lišio onih nagona koji odražavaju
ravnotežu i pomoću kojih čak i najgori među nama nastavlja da se
kreće među iskušenjima sa izvesnom merom čvrstine, tako da u
mom slučaju, biti doveden u iskušenje, ma i najmanje, značilo je
podleći.
Namah se duh tada probudio u meni i razbesneo. Sa zanosom
veselja, tukao sam neotporno telo, uživajući silno u svakom
udarcu, i tek kad je zamor naišao, meni je odjednom, na vrhuncu
nastupa mog delirijuma, probola srce hladna jeza straha. Magla se
razišla, video sam da ću životom platiti, i pobegao sam sa poprišta
ovog prestupa, u isti mah likujući i drhteći, sa svojom žudnjom za
zlim zadovoljstvom i do krajnosti obuzet ljubavlju za životom.
Otrčao sam u kuću u Sohou, i (da bih udvostručio sigurnost)
uništio sam svoje hartije; odatle sam krenuo kroz ulice osvetljene
fenjerima, u istom podeljenom ushićenju duše, zlurado uživajući u
svom zločinu, lakoumno smišljajući druge u budućnosti, a ipak još
hitajući i još osluškujući za sobom da se ne čuju koraci osvetnika.
Hajd je s pesmom na usnama spravljao napitak, a kad ga je ispijao,
nazdravio je mrtvom čoveku. Bolovi preobražavanja još nisu
prestali da ga razdiru, a Henri Džekil, lijući suze zahvalnosti i
kajanja, pao je na kolena i podigao sklopljene ruke prema bogu.
Veo samoopraštanja bio je rastrgan od glave do pete. Sagledao
sam celi svoj život: pratio sam ga od dana detinjstva, kad me je
otac vodio za ruku, i kroz mučni put samoodricanja, rad mog
lekarskog života, stizao sam opet i opet, s istim osećanjem
nestvamosti, do prokletih užasa ove večeri. Mogao sam glasno
vrisnuti; nastojao sam suzama i molitvama da prigušim hrpu
gnusnih slika šumova koji su vrveli u mom sećanju protiv mene; a
ipak, između molitava, ružno lice mojih grehova zurilo je u moju
dušu. Kad je žestina ovog kajanja počela da se stišava, naišlo je
osećanje radosti. Problem mog stanja bio je rešen. Hajd od sada
nije mogao više postojati; hteo ne hteo, bio sam sad ograničen na
bolji deo moga bića, i, o, kako sam se veselio da mislim tako! Sa
kakvom voljnom poniznošću sam iznova prigrlio ograničenja
prirodnog života! S kakvim iskrenim odricanjem sam zaključao
vrata kroz koja sam tako često izlazio i ulazio i smrvio ključ
nogama!
Sutradan, stigla je vest da je ubistvo ispitano, da je svima
očevidna Hajdova krivica i da je žrtva cenjen čovek. Nije bio to
samo zločin, bila je to tragična ludost. Mislim da mi je bilo drago
da to saznam, mislim da mi je bilo milo što su moji bolji nagoni bili
tako poduprti i čuvani strahom od gubilišta. Džekil je sad bio moje
utočište; nek samo Hajd izviri za trenutak, i sve će se ruke dići da
ga zgrabe i ubiju.
Odlučio sam da svojim budućim vladanjem iskupim prošlost, i
mogu pošteno reći da je moja odluka urodila plodom. Ti sam znaš
kako sam ozbiljno, poslednjih meseci prošle godine, radio da
olakšam tuđe patnje; znaš da sam mnogo učinio za druge, i da su
dani prolazili mirno, bezmalo srećni za me. Niti zaista mogu reći
da mi je dosadio taj dobrovoljni i bezgrešni život; naprotiv, mislim
da sam svakodnevno uživao u njemu sve potpunije; ali još sam bio
proklet dvojnošću svog cilja, i dok se prva oštrica mog kajanja
tupila, niža strana mene, kojoj se tako dugo popuštalo, a tako je
nedavno bila okovana, počela je da gunđa za neobuzdanom
slobodom. Nisam ja ni sanjao da vaskrsnem Hajda; sama pomisao
o tome prepala bi me luđačkim strahom: ne, već sam ja u svojoj
sopstvenoj ličnosti opet došao u iskušenje da se poigram svojom
savešću, i pao sam najzad, kao običan tajni grešnik, pred navalom
iskušenja.
 Svemu dolazi kraj; i najobilnija mera se naposletku prevrši, i
ova kratka popustljivost prema mojoj zloj prirodi konačno je
uništila ravnotežu moje duše. A ipak ja se nisam uzbunio; pad se
činio prirodnim, kao povratak u stare dane pre nego što sam
učinio svoje otkriće. Bio je lep, vedar, januarski dan, vlažno pod
nogama gde se mraz bio istopio, ali bez ijednog oblačka na nebu, i
Ridžent park bio je pun zimskog cvrkutanja i prijatnih prolećnih
mirisa. Sedeo sam na suncu, na klupi; životinja u meni oblizivala je
isečke sećanja; duhovna strana, malo uspavana, obećavala je
naknadno pokajanje, ali još nije bila podstaknuta da počne. Na
kraju krajeva, razmišljao sam, ja sam bio kao i moji susedi, i onda
sam se nasmešio, upoređujući sebe s drugim ljudima, upoređujući
svoju aktivnu dobru volju sa lenjom svirepošću njihovog nemara. I
upravo u trenutku te vrlo tašte misli, obuzela me je muka, užasno
gađenje i samrtnička jeza. To me je prošlo, ali osećao sam se
klonuo, a onda, kad je klonulost sa svoje strane popustila, počeo
sam da bivam svestan promene u prirodi mojih misli, veće
odvažnosti, preziranja opasnosti, razrešenja svih obaveza.
Pogledao sam naniže, odelo je bezoblično visilo na mojim
smežuranim udovima, ruka koja je ležala na mom kolenu bila je
izborana i čupava. Opet sam bio Edvard Hajd. Trenutak ranije ja
sam bio siguran u poštovanje svih ljudi, bogat, voljen - stolnjak
prostrt za mene u trpezariji kod kuće; a sada sam bio običan plen
čovečanstva, gonjen, beskućnik, poznati ubica, rob vešala.
Moj razum poklecnuo je, ali me nije potpuno izneverio. Više
puta sam zapazio da su, u mom drugom karakteru, moje
sposobnosti izgledale do krajnosti izoštrene, a moj duh napetije
elastičan; tako se desilo da tamo, gde bi možda Džekil podlegao,
Hajd se pokaže doraslim važnosti trenutka. Moje droge bile su u
jednom od staklenih ormančića u mojoj sobi za rad, kako da
dođem do njih? To je bio problem na koji sam bio (pritiskajući
slepoočnice rukama) prionuo da rešim. Bio sam zaključao
laboratorijska vrata. Ako budem pokušavao da uđem kroz kuću,
moja sopstvena posluga predaće me na vešala. Uvideo sam da
moram upotrebiti tuđu ruku i pomislio sam na Lenjona. Kako doći
do njega? Kako ga nagovoriti? Pretpostavljajući da ću izbeći da me
uhvate na ulici, kako da dospem do njega? I kako ću ja, nepoznati i
neprijatni posetilac, nagovoriti slavnog lekara da pohara radnu
sobu svog kolege dr Džekila? Onda sam se setio da mi je od mog
prvobitnog karaktera preostao jedan delić: mogao sam pisati
svojim rukopisom. Kad mi je jedanput ta varnica sinula u glavi, put
kojim sam morao ići bio je osvetljen s kraja na kraj.
Potom sam uredio odelo najbolje što sam umeo, i pozvavši u
prolazu jedna kola, odvezao sam se u hotel u ulici Portland, čije
sam ime slučajno zapamtio. Kočijaš nije mogao sakriti svoje
veselje zbog mog izgleda (koji je odista bio dosta komičan, ma
kako tragičnu sudbinu ova odeća prikrivala). Škripnuo sam
zubima na nj u nastupu đavolskog besa, i osmeh je iščezao sa
njegovog lica - srećom po njega - još srećnije po mene, jer časak
docnije ja bih ga zacelo oborio s njegovog sedišta. U krčmi, kad
sam ušao, pogledao sam oko sebe tako namrgođeno da je posluga
zadrhtala. Nijedan pogled nisu izmenjali u mom prisustvu, već su
ponizno primili moje zapovesti, odveli me u jednu zasebnu sobu i
doneli mi pribor za pisanje. Hajd, kad mu je život u opasnosti, bio
je novo stvorenje za me, bio je obuzet preteranom srdžbom, besan
u tolikoj meri da je bio kadar na ubistvo i žudeo je da nanese bol.
Ipak je to stvorenje bilo dovoljno lukavo; savladao je svoj bes s
velikim naporom volje, sročio je svoja dva važna pisma, jedno
Lenjonu i jedno Pulu, i da bi mogao imati stvaran dokaz da su
predata na poštu, poslao ih je s uputstvom da moraju biti
preporučena. Posle toga sedeo je celog dana u zasebnoj sobi pored
vatre, grizući nokte; tamo je i večerao, sedeći sam sa svojim
strahom, dok se kelner vidno plašio njegovog pogleda; i odatle je,
kad se noć potpuno spustila, krenuo zatvorenim kolima, sedeći
sasvim u uglu, i vozio se tamo-amo po ulicama grada. On, kažem -
ne mogu reći, ja. To čedo sada nije imalo ničeg ljudskog, ništa u
njemu nije živelo, osim straha i mržnje. I kad je najzad, misleći da
je kočijaš počeo da biva podozriv, otpustio fijaker i usudio se da
ide pešice usred noćnih prolaznika, odeven u svoje nepodesno
odelo, predodređen za posmatranje, ove dve niske strasti besnele
su u njemu kao bura. Išao je brzo, gonjen strahom, brbljajući sam
sa sobom, šunjajući se kroz manje prolazne ulice, brojeći minute
koji su ga još delili od ponoći. Jedanput ga je jedna žena oslovila,
nudeći mu, mislim, kutiju žižica. On ju je udario po licu i ona je
pobegla.
Kad sam kod Lenjona došao k sebi, užas mog starog prijatelja
možda me je donekle dirnuo: ne znam, bilo je to uostalom samo
kapljica vode u moru prema užasavanju s kojim sam ja gledao
unatrag na ove časove. Dogodila se promena u meni. Nije me više
raspinjao strah od vešala, već užas od toga što sam Hajd. Primio
sam Lenjonovu osudu donekle kao u snu, kao u snu vratio sam se
kući, svojoj sopstvenoj i legao da spavam. Spavao sam, posle
onako strahovito zamornog dana, teškim i dubokim snom koji čak
ni more koje su me pritiskivale nisu mogle prekinuti. Probudio
sam se ujutru potresen, oslabeo, ali osvežen. Još sam mrzeo i bojao
se pomisli o zveri koja je spavala u meni, i dabome da nisam
zaboravio strašne opasnosti od prethodnog dana, ali bio sam opet
kod kuće, u svom sopstvenom domu i pored svojih droga, i
zahvalnost za izbavljenje sijala je tako snažno u mojoj duši da je
bila bezmalo ravna sjaju nade.
Šetao sam natenane dvorištem posle doručka, srčući sa
zadovoljstvom hladnoću vazduha, kad me opet obuzeše ona
neopisiva osećanja koja su najavljivala promenu, i samo sam imao
vremena da se sklonim u svoju sobu za rad, pre nego što su u meni
opet besnele i ledile se strasti Edvarda Hajda. Morao sam da
uzmem ovom prilikom dvostruku dozu da se povratim, i avaj, šest
časova posle toga, dok sam sedeo gledajući u vatru, bolovi su se
ponovili i droga se morala ponovo uzeti. Ukratko, od toga dana
nadalje činilo se da sam, samo s velikim naporom kao kakvom
gimnastikom, i samo pod neposrednim dejstvom droge, bio u
stanju da nosim Džekilov lik. U svako doba dana i noći, spopadala
bi me jeza kao predznak; povrh svega, ako bih spavao, ili čak ako
bih zadremao za časak u stolici, uvek sam se budio kao Hajd. Pod
teretom ove stalno preteče sudbine i zbog nesanice na koju sam
sada sebe osudio, da, duže nego što sam mislio da je mogućna za
čoveka, postao sam, i to ja sam, biće oronulo i iscrpeno od
groznice, mlitavo, slabo i dušom i telom, i obuzeto samo jednom
mišlju: užasom od svog drugog ja. Ali kad sam spavao, ili kad je
dejstvo medicine prestalo, ja bih uskakao gotovo bez prelaza (jer
bolovi preobražavanja bivali su svakodnevno sve manje primetni)
u posed mašte koja je kiptela užasnim slikama, duše koja je
ključala od bezrazložnih mržnji, i tela koje nije izgledalo dovoljno
snažno da drži u sebi razbesnele snage života. Hajdove moći kao
da su jačale Džekilovom slabošću, i zacelo da je mržnja koja ih je
sada razdvajala bila jednaka s obe strane. Kod Džekila to je bila
stvar životnog nagona. On je sada video potpunu nakaznost tog
bića koje je delilo s njim neke fenomene svesti i bilo njegov
sunaslednik smrti: a izvan tih karika zajednice, koje su same
sobom činile najljući deo njegove nevolje, on je mislio o Hajdu,
uprkos njegovoj životnoj snazi, kao o nečem ne samo paklenom,
već i neorganskom. Užasno je bilo to, što se činilo da iz kala jame
dopiru krici i glasovi, što je bezoblični prah davao znake i činio
grešne stvari; nešto što je bilo mrtvo i što nije imalo oblika
preotima funkcije života. A onda i to što je ta nakaza koja se
podiže u njemu bila spojena s njim čvršće nego venčana žena,
čvršće nego oko; leži zatvorena u njegovom mesu, kao u kavezu u
kojem je čuje kako mumla i oseća je kako se otima da se rodi; i u
svakom času slabosti, i u spokojstvu sna, nadvlađuje ga i lišava ga
života. Hajdova mržnja prema Džekilu bila je drugačije prirode.
Njegov strah od vešala stalno ga je gonio da izvrši privremeno
samoubistvo i da se vrati u svoj potčinjeni položaj dela ličnosti,
umesto da bude sam ličnost; ali on se gnušao te potrebe, gnušao se
obeshrabrenja u koje je Džekil bio zapao i ljutio se zbog
nedopadanja sa kojim se na nj gledalo. Otuda majmunska
nevaljalstva koja je izvodio na moj račun, škrabao mojim
sopstvenim rukopisom reči bogohuljenja po stranicama mojih
knjiga, spalio pisma i uništio portret moga oca; i odista, da se nije
plašio smrti, on bi se odavno upropastio samo da bi i mene uvukao
u propast. Ali njegova ljubav prema životu je čudesna; idem dalje:
ja, koga hvata muka i sledim se na samu pomisao o njemu, kad se
setim njegove jadne i strasne privrženosti životu, i kad znam kako
se on plaši moje moći da mu presečem život svojim
samoubistvom, ja osećam u srcu da ga žalim.
Beskorisno je, i u strašnoj sam oskudici vremena da produžim
ovo opisivanje; neka bude dovoljno kad kažem da niko nije nikada
prepatio ovakve muke, a ipak, čak i njima, navika je donela - ne, ne
olakšanje - već izvesnu neosetljivost duše, izvesnu pomirenost
očajanja; i moja kazna mogla je trajati godinama, da nije bilo
poslednje nesreće koja me je sada zadesila i koja me je konačno
odvojila od mog sopstvenog lica i prirode. Moja zaliha soli, koja
nije bila nikada obnavljana od vremena prvog opita, počela je da
nestaje. Poslao sam da mi se nabavi nova zaliha, pa sam sastavio
napitak; nastalo je ključanje, i prvo menjanje boje, ali ne i drugo;
ispio sam ga i on je bio bez dejstva. Saznaćeš od Pula kako je po
mom nalogu pretražio ceo London; bilo je uzalud, i ja sam sada
uveren da je moja prva zaliha bila nečista, i da je ta nepoznata
nečistoća i davala dejstvo napitku.
Prošlo je oko nedelju dana, i ja sada završavam ovaj iskaz pod
uticajem poslednje doze starog praška. Ovo je, onda, poslednji put,
sem ako se neko čudo desi da Henri Džekil može da misli svojim
mislima ili da vidi svoje lice (kako žalosno sada izmenjeno!) u
ogledalu. Ne smem ni suviše dugo odlagati da završim pisanje, jer
ako je moja priča dosad izbegla da bude uništena, zato treba
zahvaliti sticaju velike mudrosti i velike sreće. Ako bi me bolovi
preobražavanje uhvatili pri njenom pisanju, Hajd bi je iscepao u
paramparčad; ali ako bi izvesno vreme proteklo otkad bih je
ostavio, njegova čudna sebičnost i ograničavanje na trenutak
verovatno će je opet spasti od njegove majmunske zlobe, i odista
kob koja se sada spušta na nas obojicu, već ga je izmenila i smrvila.
Kroz pola sata, kad budem opet i zauvek uzeo na se taj mrski lik,
znam kako ću sedeti u stolici drhteći i plačući, ili produžiti, zanet
do krajnosti napetim i preplašenim osluškivanjem, da koračam
gore-dole po ovoj sobi (mom poslednjem ovozemaljskom
utočištu) i da ćulim uši na svaki šum opasnosti. Hoće li Hajd
umreti na vešalima? Ili će naći hrabrosti da se oslobodi u
poslednjem trenutku? Bog zna, ja ne hajem za to, ovo je moj pravi
čas smrti, i ono što će doći tiče se drugog, a ne mene. Ovde, sada,
dok odlažem pero i prelazim na pečaćenje moje ispovesti,
okončavam život tog nesrećnog Henrija Džekila.

Preveli Ljubica Popović i Dr. Milenko Popović

 Edvard Pejdž Mičel

TAHIPOMP

Matematička demonstracija

Nije bilo nikakve misterije u tome što me profesor Surd nije

voleo. Ja sam bio jedini loš matematičar u veoma dobrom
matematičkom odeljenju. Stari gospodin je ulazio u učionicu
svakog jutra sa oduševljenjem i napuštao je preko volje. Za njega
je najradosnija stvar bila da zatekne sedamdeset mladića koji, ili
pojedinačno ili grupno više vole x od XX33; koji više vole
diferencijale od pijanki i kojima su delovi nebeskih tela privlačniji
od onih zemaljskih.
Odnos između profesora matematike i studenata prve godine
univerziteta Polip bili su savršeni. Svaki od sedamdeset studenata
bi u svakom logaritmu video La Plasa, Šturma ili Njutna. Za njega
je najlepša stvar na svetu bila voditi ih kroz rajske doline koničnih
struktura koji su presecani mirnim vodama integralnih
kalkulacija. Figurativno govoreći, njegovi problemi nisu bili teški.
Samo je trebalo da manipuliše, da eliminiše, da sve diže na visok
nivo i trijumfalni rezultat završnog ispita bio je zagarantovan.
Ali ja sam bio taj problematični element, zbunjujuća nepoznata
vrednost, koja se nekako uvukla u njegov rad i koja je ozbiljno
pretila da poremeti sve njegove kalkulacije. Dirljivo je bilo gledati
starog matematičara kako se muči da mi objasni zanemarivanje
presedana kod kontagensa; ili koliko se napinjao, sa pogledom
punim straha, da ukaže na to da su ordinate opasna stvar da bi se
smatrala za sitnicu. Ali, sve je bilo uzalud. Više teorema je

33 Muški hromozomi su XY a ženski XX

prolazilo kroz moju glavu nego što je ostajalo unutra. Nikada
kreda nije pisala sa manje svrhe. I samim tim, kao posledica,
profesorov entuzijazam se smanjio na nulu. Na mene je gledao kao
na sav užas koji je nealgebarska priroda mogla da stvori. Profesor
bi radije išao u krug po celom trgu, pre nego što bi dozvolio sebi
da se sretne sa čovekom koji nije imao dar za matematiku.
Za proslavu drugog semestra nisam dobio poziv iz kuće
profesora Surda. Sedamdeset studenata posluživalo se u
delegacijama oko profesorovog stola za čaj. Sedamdeset prvi nije
znao ništa o čarima savršene elipse, o dvostrukim grozdovima kod
fokaća i matematičkom pravilu cveća geranijuma.
Ovo, nažalost, nije bilo samo beznačajno ignorisanje. Nije baš da
sam bio oduševljen profesorovim slavljenjem pita sa limunom; ni
za objašnjenje da je sferoidni oblik šljive bio taj koji ih je činio
primamljivim; a naročito nisam želeo da slušam profesorove
šaljive opaske oko binominala i slikovita objašnjenja nejasnih
paradoksa. Objašnjenje svega bilo je drugačije. Profesor Surd imao
je ćerku. Dvadeset godina ranije zaprosio je sadašnju gospođu
Surd. Uz to je dodao i malu posledicu. Ta posledica bila je ćerka.
Absisa Surd bila je savršeno simetrična kao Đotov krug, i pored
toga bistra i razumna kao matematika koju je njen otac predavao.
Baš u vreme kada je proleće budilo smrznuto korenje biljaka, ja
sam se zaljubio u posledicu. Činjenica da ni ona nije bila
ravnodušna prema meni, bila mi je uskoro jasna.
Pažljiv čitalac je do sada primetio skoro sve elemente
neophodne za dobar zaplet. Predstavili smo heroinu, glavnog
junaka, i roditelja-neprijatelja u svom najboljem izdanju. Radnja
priče, Deus ex machina34 trenutno nedostaje. Sa zadovoljstvom
mogu da obećam da krećem sa radnjom, samim tim što Deus ex
machina nikada nikome nisam ispričao.
Bilo bi nepotrebno reći da sam bio apsolutno svestan kojim
putem bi mogao da dođem u milost njenog oca; nikada nijedan
tupoglavac nije se posvetio matematici više od mene; poštenje nije
nikada dobilo tako malu nagradu. Krenuo sam na časove kod
privatnog profesora. Ali, njegovi časovi mi nisu puno pomogli.
34 Bog iz mašine prim.prev.
 Ime mog tutora bilo je Žan Mari Rivarol. On je bio čist
Alzašanin, iako je imao galsko ime i tevtonski karakter. Po rođenju
Francuz, obrazovao se u Nemačkoj. Imao je trideset godina;
njegova profesija, sveznanje; problem sa kojim se suočavao,
siromaštvo; skelet u ormaru, trajna, ali neuzvraćena strast. Najveći
principi praktične nauke bili su njegove igračke; najdublje
zamršenosti apstraktne nauke bile su njegova razonoda. Problemi
koji su za mene bili nerešive misterije za njega su bili jasni kao
dan. Možda će ovo objasniti manjak uspeha u tom našem odnosu
tutor-učenik; možda je sve to prouzrokovala moja glupost. Rivarol
je bio pod skutima univerziteta nekoliko godina; zadovoljavao je
svoje retke potrebe pišući za naučne žurnale ili pomažući
studentima koji su, kao i ja, bili pogođeni prezasićenošću
novčanika i manjkom ideja. U svom stanu na tavanu je kuvao,
spavao i jeo; to mesto je, takođe, bilo i laboratorija za njegove
čudne eksperimente.
Nije prošlo mnogo pre nego što smo shvatili da čak ni takav
ekscentrični genije nije u stanju da utuvi nešto pameti u moju
glavu. Odustao sam od svega, u očaju. Nesrećna godina se polako
vukla. Sumorna je to bila godina, osvetljena jedino povremenim
razgovorima sa Absisom, centrom mojih misli i snova.
Dan dodele diploma se brzo približio. Uskoro sam morao da
odem, sa ostatkom svoje grupe, u divni svet koji je čekao na nas.
Profesor me je izbegavao više nego ikada. Jedino su formalnosti,
mislim, činile da se ne ophodi prema meni potpuno neprijatno.
Na kraju, u potpunom očaju, odlučio sam da se vidim sa njim, da
razgovaram sa njim, da mu i pretim ako bude trebalo, da rizikujem
sve za jednu očajničku šansu. Napisao sam mu na neki način
prkosno pismo u kome sam naveo svoje namere, i laskajući sebi,
dao mu nedelju dana da mi odgovori, pošto ga prođe stres i užas
od samog čitanja svega toga. Tada sam bio pozvan i suočen sa
svojom sudbinom.
Tokom te nedelje neizvesnosti umalo sam se razboleo od brige.
Prvo je tu bila luđačka nada, a onda isti takav očaj. U petak uveče,
kada sam se pojavio ispred profesorovih vrata, bio sam toliko
unezveren, pospan, potpuno van forme, da mi je čak i mis Jokasta,
profesorova sestra, jedna teška baba-devojka, podarila zabrinut
pogled i ponudila mi da uđem i popijem čaj.
Profesor Surd je bio na fakultetskom sastanku. Da li bi ga
sačekao?
Da, dok ne poplavim, ako treba. Mis Abi?
Absisa je otišla u Vilborou kod školskog druga. Stara devica se
nadala da ću se raskomotiti, ali da ću paziti da ne stanem na neku
putanju kojom se Jokasta kretala po kući.
Raskomotiti se! Seo sam u veliku neudobnu stolicu i čekao sam,
nemirnog duha kakav je normalan u ovim situacijama, osluškujući
svaki zvuk, ne bi li čuo korake čoveka sa kojim sam hteo da se
sastanem.
Sedeo sam tu najmanje sat vremena i postajao sam prilično
pospan.
Posle nekog vremena, profesor Surd se vratio. Seo je u
polutamu preko puta mene, a ja sam bio ubeđen da me njegove oči
gledaju sa nekim podlim zadovoljstvom. Posle nekog vremena je
progovorio.
„Pa, mladiću, Vi mislite da ste pravi suprug za moju devojčicu?”
Počeo sam da pričam, zamuckujući, pokušavajući da rečima
promenim manjak ugleda koji sam imao kod njega; pričao sam o
svojim namerama, porodici, i takvim stvarima. Brzo me je
prekinuo.
„Pogrešno ste me razumeli, gospodine. Vaša sama priroda je
lišena matematičke percepcije i razumnosti koja je sigurna osnova
karaktera. Vi nemate matematike u sebi. Sposobni ste za izdaju,
podvale i plen, kako bi rekao Šekspir. Vaš uskogrudi intelekt ne
može da razume i ispoštuje veliki um. To je prava razlika između
Vas i Surdovih, i ako bih mogao tako da kažem, to je razlika kao
između infinitezimala35 i beskonačnosti. Zašto tako mislim, mogu
čak da se usudim da kažem da Vi ne razumete ni problem kurira36!”
Priznajem da je problem kurira obrađivan više bez mojih
zasluga nego sa njima. Žalio sam za ovom greškom veoma, i

35 Beskrajno mala veličina prim.prev.

36 Jedan od najpoznatijih zadataka iz kombinatorike u to vreme prim.prev.
predložio sam amandman. Negde u sebi sam gajio blagu nadu da
će mi se sreća osmehnuti.
„Novac”, nestrpljivo viknu on, „da li pokušavate da podmitite
rimskog senatora jednim penijem? Zašto se, mladiću, razmećete
vašim tričavim bogatstvom, koje izraženo ciframa, ne bi stiglo ni
do deset, pred čovekom koji meri orbite planeta i koji pokušava da
odgonetne beskonačnost?”
Oštro sam odbacio bilo koje namere da se razmećem tričavim
dolarima, ali on nastavi.
„Vaše pismo me je prilično iznenadilo. Pomislio sam da biste Vi
bili poslednja osoba na svetu koja bi mi predložila savezništvo. Ali,
iz samog poštovanja prema Vama, - i opet sam primetio taj tračak
zlobe u očima - i više zbog Absisine sreće, odlučio sam da ćete je
imati - ali pod nekim uslovima. Pod nekim uslovima.”, ponovio je
to sa poluprikrivenim podsmehom.
„Koji su to uslovi?”, viknuo sam oduševljeno. „Samo recite koji
su.”
„Pa, gospodine”, on nastavi, a kada bi razmotrili njegov govor
bila bi to sama definicija surovosti, „morate se dokazati vrednim
saveza sa matematičarskom porodicom. Imate samo da uradite
zadatak koji ću Vam sada dati. Vaše oči me već pitaju šta je u
pitanju. Reći ću Vam. Istaknite se u toj plemenitoj grani apstraktne
nauke u kojoj, to morate priznati, ste sada veoma slabi. Ja ću lično
staviti Absisinu ruku u Vašu ako se pojavite preda mnom sa
rešenjem za kvadraturu kruga37. Ne! To je previše lagan zadatak.
Sam bih sebe prevario. Na primer, perpetum mobile. Kako Vam se
to sviđa? Da li mislite da je to u u domenu Vaših mentalnih moći?
Ne smejete se. Možda Vaš um ne može da razume perpetum
mobile. Nekoliko ljudi je otkrilo da njihovi ne mogu. Daću Vam još
jednu šansu. Pričali smo o problemu kurira, a mislim da ste Vi
izrazili želju da znate više po tom ingenioznom pitanju. Imaćete
priliku. Sedite jednog dana, kada ne budete imali ništa pametnije
da radite, i otkrijte princip beskonačne brzine. Mislim na zakon
kretanja koji će omogućiti da se pređe beskonačno velika distanca
za beskonačno kratko vreme. Možete u to pomešati i malo
37 Antički matematički problem definisan kao konstruisati kvadrat iste površine kao dati krug prim.prev.
praktične mehanike, ako Vam je tako lakše. Izmislite neki metod
kojim bi zakasneli kurir mogao da se kreće brzinom od šezdeset
milja u minuti. Demonstrirajte mi to otkriće (ako ga ikada
napravite) matematički, i po mogućstvu praktično, i Absisa je vaša.
Dok to ne uradite, bio bih Vam zahvalan da ne uznemiravate ni
mene, ni nju.
Nisam mogao više da izdržim njegovo omalovažavanje.
Oteturao sam se mehanički iz sobe, a onda i iz kuće. Čak sam
zaboravio i svoj šešir i rukavice. Sat vremena sam se šetao po
mesečini. Lagano sam misli vraćao u normalu. Ovo se sve desilo
zbog mog zanemarivanja matematike. Da sam razumeo pravo
značenje onoga što je on od mene tražio, bio bih potpuno utučen.
Možda u stvari, taj problem sa šezdeset minuta nije ni bio toliko
nerešiv. U svakom slučaju, trebalo bi da pokušam, iako su mi šanse
za uspeh bile slabe. Na pamet mi je pao Rivarol. Mogao sam njega
da pitam. Trebalo bi da ukrstim njegovo znanje sa mojom
očajničkom istrajnošću. Poleteo sam odmah ka njegovom stanu.
Naučnik je živeo na tavanu koji je bio neka vrsta četvrtog
sprata. Nikada pre nisam bio kod njega u stanu. Kada sam ušao, on
je punio pivsku kriglu iz balona na kome je pisalo aqua fortis38.
„Sedi”, rekao je,“ne, ne u tu stolicu. To je moj regulator za sitan
novac.”, ali bilo je prekasno. Nemarno sam se bacio u stolicu
privlačnog izgleda. Na moje iznenađenje, iz nje su izašle dve
kosturske ruke i uhvatile me u stisak iz koga sam se uzalud
pokušavao izvući. Tada se lobanja pojavi iza mog ramena i
sablasno mi se iskezi u lice.
Rivarol priskoči da mi pomogne, izvinjavajući se do neba.
Dodirnuo je neku od opruga i regulator za sitan novac popusti svoj
užasni stisak. Pažljivo sam seo u trščanu stolicu za koju mi je
Rivarol tvrdio da je sigurna lokacija.
„Ta stolica”, reče on, „je aranžman na kome sam sebi mogu da
čestitam. Napravio sam je u Hajdenbergu. Spasila me je velikog
broja malih nerviranja. Dizajnirana je da zagrli prijatelje koji su
dosadni ili goste koji me razdražuju. Ali nikada nije bila toliko
efikasna kao kada sam prepao nekog trgovca koji mi je dosađivao
38 Jaka voda lat. Prim.prev.
oko nekog sitnog računa. Odatle joj ime koje sada nosi. Veruj mi da
bi bilo koji trgovac u njoj bio prilično raspoložen da spusti visinu
duga. Da li shvataš moju ideju?”
Dok je Alzašanin ojačavao svoju čašu akva fortisa, sipajući u nju
malo gorkog likera, i to sve eksirao sa izrazom velikog
zadovoljstva, ja sam imao vremena da pogledam ovaj čudan stan.
Sva četiri ugla sobe bila su zauzeta strugom, Ramkorf
kalemom39, malom parnom mašinom i planetarijumom u
nepomičnom stanju. Stolovi, police, stolice i patos bili su
prekriveni čudnom mešavinom alata, retorti, hemikalija, gasnih
izdvajača, filozofskih instrumenata, čizama, boca, kartonskih
kutija, džepnih i ogromnih knjiga. Bile su tu i gipsane biste
Aristotela, Arhimeda i Konta, dok je sve to vreme velika dremljiva
sova treptala, čučeći na velikoj obrvi Martin Farkar Tapera 40.
„Uvek se tu namesti kada hoće da drema”, objasnio je moj tutor,
„ti si ptica neuobičajenog uma. Schlafen Sie wohl.41”
Iako su vrata ormara bila poluzatvorena, ipak sam mogao da
vidim humanoidnu figuru prekrivenu belim platnom. Rivarol je
primetio moj pogled.
„To”, reče, „to će biti moje remek-delo. To je Mikrokozm,
android, mada za sad samo poluzavršen. A zašto i ne bi? Albertus
Magnus42 je načinio sliku koja je mogla da predaje metafiziku i
opovrgne škole. To je učinio i Silvester II 43; takođe i Robertus
Grejthed. Rodžer Bejkon je napravio drsku glavu koja je držala
rasprave. Ali prvi ovde navedeni je doživeo propast. Toma
Akvinski je pobesneo zbog nekih silogizama 44 i razbio je sliku. Ta
ideja je veoma razumna. Mentalne akcije će jednom biti uvedene u
zakone, definisane poput fizičkih. Zašto ne bih mogao da napravim
lutku koja bi propovedala originalne ideje na isti način kao i
prečasni doktor Elkin, ili recitovala poeziju mehanički kao Pol

39 Vrsta starog indukcionog kalema prim. prev.

40 Engleski pesnik, filozof i pisac najpoznatiji po svojoj knjizi Poslovična filozofija prim.prev.
41 Lepo spavaj nem. Prim. prev.
42 Poznat i kao Albert Veliki (1206- 1280) katolički fratar i naučnik
43 Misli se na papu Silvestera II (946-1003)
44 Trojstvo sudova od kojih treći (ispravni) proizilazi iz druga dva koji moraju biti tačni prim.prev.
Anapest? Moj android već može da rešava probleme jednostavnih
jednačina i da komponuje sonete. Nadam se da ću ga naučiti
pozitivističkoj filozofiji.”
Karakteristično zbunjujućim pokretima, Rivarol odnekle izvadi
dve lule i napuni ih. Jednu dodade meni.
„A ovde”, reče“ ja živim i imam zadovoljavajući komfor. Kada mi
se na kaputu izližu laktovi, ja pronađem krojača koji mi sašije
drugi. Kada sam gladan, prošetam se do mesare i kući donesem
kobasice ili šnicle, koje savršeno skuvam za samo tri sekunde na
vodoničnom gorioniku. Ako sam žedan, poslaću nekoga po balon
akva fortisa. I sve mi je to plaćeno, sve mi je plaćeno. Moj duh je
daleko iznad tih sitnih problema. Retko kada dodirujem vaš prljavi
novac, a skoro nikada nisam koristio čekove.”
„Pa zar nemaš problema sa računima?”, upitah ga. „Zar ti
kreditori ne uništavaju život?”
„Kreditori”, viknu Rivarol, „nisam još naučio takvu reč na vašem
lepom jeziku. Taj koji dozvoli da mu duša bude vezana kreditima
je relikvija nesavršene civilizacije. Koja je svrha nauke ako ne
može da pomogne čoveku oko tekućeg računa? Slušaj! U trenutku
kada bilo ko otvori spoljna vrata malo električno zvonce me
upozori. Svaki korak na stepeništu gospođe Grimler odaje mi
važne informacije neophodne za moj opstanak. Prvi korak je
najvažniji. Taj prvi korak odmah me obavesti o tvojoj težini. Ne
može biti lakše od toga. To je kao bilo koja vaga. Ta težina mi se
odmah ispisuje ovde. Drugi korak mi daje informaciju o veličini
stopala posetioca. Treći mi govori o njegovoj visini, četvrti o građi
i tako dalje. Do trenutka dok on ne dođe do prvog sprata, ja imam
prilično tačan njegov opis ovde kod mene, i imam dovoljno
vremena da isplaniram akciju. Da li me pratiš? Veoma je
jednostavno. To je samo ABC moje nauke.”
„Pratim te”, rekao sam, „ali ne shvatam kako ti to pomaže.
Znanje da ti kreditor dolazi ti ne može platiti račune. Ne možeš da
pobegneš, sem ako ne iskočiš kroz prozor.”
Rivarol se slatko nasmeja. „Reći ću ti. Videćeš šta se događa sa
svakim jadnim vragom koji dolazi da od mene traži novac, od
mene čoveka od nauke. Ha! Ha! Ovo me zadovoljava. Sedam
nedelja sam usavršavao moj Dan Prigušivač. Da li znaš”, počeo je
da oduševljeno šapuće“,da li znaš da postoji rupa u središtu
zemlje? Fizičari već dugo sumnjaju u to; ja sam prvi koji je to i
otkrio. Čitao si kako je Rajgens, holandski navigator, otkrio u
Kerguelenovoj Zemlji45 bezdan u kome hiljadu četristo fathoma 46
dugačka cev nije dotakla dno. Her Tom, ta rupa nema dna! Ona ide
od jedne strane zemlje do suprotne. Dijametralna je. Ali, gde je
njena suprotna strana? Stojiš na njoj. Ovo sam otkrio sasvim
slučajno. Kopao sam duboko u podrumu gospođe Grimier, ne bih li
zakopao jadnu mačku koju sam žrtvovao u galvanskom
eksperimentu, kada se zemlja pod mojom lopatom urušila,
otkrivajući pećinu ispod, ostavljajući me da se čudim ispred
otvorenog bezdana. Bacio sam komad uglja unutra. On je padao
dole, dole, dole, odbijajući se, iznova i iznova. Posle dva i po časa
taj komad uglja se vratio. Uhvatio sam ga i vratio ga na Grimlerinu
gomilu. Samo pomisli na trenutak. Komad uglja je padao dole, brže
i brže, sve dok nije stigao do središta zemlje. Tada bi mogao da
stane, barem zbog momenta. Posle središta njegova putanja je išla
relativno uzbrdo, sve do suprotne strane zemlje. Tako je, gubeći
brzinu, išao sve sporije i sporije, dok nije stigao do površine. Da
nisam tu intervenisao, on bi, nalik na klatno, ponavljao taj put sve
dok se na kraju ne bi konačno smirio u centru zemlje. Nisam glup
da ne shvatam praktičnu primenu tako važnog otkrića. Moj Dan
Prigušivač je napravljen za to. Zamka, baš pored mojih vrata,
opruga ovde, kreditor u zamci, zar treba još nešto da kažem?”
„Ali, zar to nije potpuno nehumano?”, blago sam mu rekao.
„Bacati nesrećno biće na večni put do i od Kergulenove Zemlje, bez
trenutka upozorenja.”
„Dajem im šansu. Kada prvi put dođu, čekam ih na ivici rupe sa
kanapom u ruci. Ako je iole razuman i voljan da pristane na moje
uslove, ne povlačim konopac. Ako nestanu, to je njihova greška.
Samo”, dodade sa smeškom, „središte zemlje se toliko brzo puni
mojim kreditorima da se plašim da uskoro tamo neće više biti
mesta.”

45 Grupa ostrva u južnom Indijskom okeanu blizu Antartika prim.prev.

46 Mera za dužinu približno šest stopa (1.83 metra) korišćena u pomorstvu prim.prev.
 U tom trenutku sam shvatio koliko su velike sposobnosti mog
tutora. Ako bi me iko mogao provesti kroz svemir beskonačnom
brzinom, to je bio Rivarol. Napunio sam lulu i ispričao mu svoju
priču. Slušao me je tiho i pažljivo. Posle toga je pola sata
razmišljao u tišini. Na kraju je progovorio.
„Stari šifrer se precenio. Dao ti je izbor između dva problema,
za koje smatra da su nerešiva. Ni jedan od njih nije nerešiv. Samo
kada bi pogledao bolje u stari kontagens, video bi da je kvadrirati
krug veoma jednostavno. Bio je u pravu. Dao ti je tvoju ljubav na
pet minuta. Ja sam kvadrirao krug pre nego što sam prerastao
kratke pantalone. Pokazaću ti taj rad, ali će to biti digresija, ako si
u rapoloženju za digresije. Naša prva šansa je perpetum mobile.
Sad, dragi moj prijatelju, reći ću ti iskreno, iako sam rešio taj
nerešivi problem, ne želim da ti odam tajnu. I ja, her Tom, imam
dušu. Najlepša od svog pola me odbacuje. Kaže da njene iskusne
vrline nisu za Žan Mari Rivarola. Rekla mi je surovo da njene
godine zahtevaju da me gleda pre kao dete nego kao supružnika.
Šta je ljubav prema večnosti? Ovo pitanje još ti nisam postavio, o,
divna Jokasta.”
„Jokasta Surd.”, rekao sam iznenađeno, „Absisina tetka!”
„Upravo ona”, reče tužno, „ne želim da sakrijem da je devici
Jokasti moje devičansko srce poklonjeno. Daj mi ruku, moj
nesuđeni nećače.”
Rivarol obrisa neželjenu suzu i onda nastavi.
„Moja jedina nada leži u ovom otkriću perpetum mobila. To će
mi doneti slavu i bogatstvo. Da li bi Jokasta mogla ovo da odbije?
Ako bi i mogla, za mene ostaje samo zamka i Kergulenova zemlja!”
Pitao sam ga stidljivo da mi pokaže perpetum mobile mašinu.
Moj nesuđeni teča refleksno odmahnu glavom.
„Neki drugi put”, reče, „dovoljno je samo da ti kažem da je to
nešto što je bazirano na principu ženskog jezika. Sad vidiš zbog
čega se moramo osvrnuti i bazirati na tvoj rezervni zadatak -
beskonačnu brzinu. Teoretski postoji nekoliko načina na koji se to
može izvesti. Uz pomoć poluge, na primer. Zamisli polugu sa
jednom veoma dugačkom, i jednom veoma kratkom stranom.
Primeni silu na kraću stranu što bi joj dalo veliko ubrzanje. Duži
kraj poluge će se onda kretati mnogo većom brzinom. Sada, ako bi
skraćivao kraću stranu na uštrb duže, samim približavanjem
beskonačnosti razlike u njihovim veličinama bi se približio
beskonačnoj brzini kojom bi se kretala duža strana. Ali to bi bilo
teško demonstrirati, naročito pred profesorom. Moraš pronaći
neko drugo rešenje. Žan Mari će razmisliti. Dođi kod mene za dve
nedelje. Laku noć, ali stani! Da li imaš novac - das Geld47?”
„Mnogo više nego što mi je potrebno.”
„Odlično! Hajde da se rukujemo. Zlato i znanje; nauka i ljubav.
Šta sve može postići takvo partnerstvo? Mi ćemo osvojiti tebe, o,
Absisa. Vorwarts48!’’
Kada sam posle dve nedelje došao u Rivarolovu sobu, sa
blagom strepnjom sam prešao preko terminala vazduhoplovne
kompanije Kergulen zemlja, i uspešno izbegao stisak regulatora za
sitan novac. Rivarol mi pruži kriglu piva, a sebi u retortu sipa neko
svoje čudno piće.
„Dođi”, reče posle nekog vremena, „hajde da popijemo za uspeh
TAHIPOMPA.”
„TAHIPOMPA?”
„Da. Zašto da ne? Tahi brzo i pempo, pepompa, poslati. Da li
mogu da te ubrzano pošaljem na tvoj dan venčanja? Absisa je
tvoja. Gotovo je. Kada krećemo u prerije?”
„Gde je?”, upitah ga, razgledajući po sobi, tražeći bilo šta što bi
moglo da na neki način najavi moje venčanje.
„Ovde je.”, reče i kucnu se po čelu. Onda didaktički nastavi:
„Postoji sila kojom bi mogao da pokreneš materiju šezdeset milja
u minuti, možda i brže. Jedino što nam treba je da shvatimo kako
da je kombinujemo i primenimo. Mudar čovek neće hteti da
velikom silom izazove veliku brzinu. On će da istrajno primenjuje
malu silu, prema maloj sili, čineći da svaka mala sila proizvede
malu brzinu, sve dok sastavljene male sile ne budu dale veliku silu,
a male brzine se sabrale i dale veliku brzinu. Problem nije u
sabiranju ovih sila; problem leži u odgovarajućoj sumi brzina.

47 Novac nem. prim. prev.

48 Napred nem. prim.prev.
Jedno puščano zrno ide, na primer, milju. Nije teško uvećati silu
puške hiljadu puta, ipak, hiljadu puščanih zma neće ići ni dalje, ni
brže od prvog. Vidiš, u tome leži problem. Ne možemo odmah
dodavati brzinu na brzinu, kao što dodajemo silu na silu. Moje
otkriće je jednostavno upotreba principa povećavanja brzine
povećavanjem svake od sila. Ali, ovo je metafizika fizike. Moramo
da budemo praktični ili ništa. Kada hodaš napred, u vozu koji se
kreće, od zadnjeg vagona ka prednjem, da li si ikada pomislio šta,
u stvari, radiš?”
„Pa da, obično idem u pušački vagon da popušim cigaretu.”
„Mmm - ne to! Mislim da li ti je ikada palo na pamet, da u tom
trenutku se, u stvari, krećeš brže od voza? Voz prolazi pored
telegrafskih subova pri brzini od, na primer, trideset milja na sat.
Ti hodaš napred prema pušačkom vagonu brzinom od četiri milje
na sat. U tom trenutku ti prolaziš pored telegrafskih stubova
brzinom od trideset četiri milje na sat. Tvoja apsolutna brzina je
brzina voza, plus brzina tvog sopstvenog kretanja. Da li me
pratiš?” Dobijao sam nagoveštaje o onome šta je on pričao i tako
sam mu i rekao.
„Odlično. Hajde da idemo korak dalje. Tvoj dodatak brzini voza
je trivijalan, i prostor na kome možeš da se krećeš je ograničen.
Sada, zamisli dve stanice A i B, udaljene dve milje. Zamisli voz čiji
su vagoni platforme, gde je poslednji vagon na stanici A. Voz je, na
primer, dugačak milju. Samim tim, lokomotiva je udaljena milju od
stanice B. Sad, recimo da voz može da pređe milju za deset minuta.
Poslednji vagon, pošto mu treba dve milje da bi stigao, stiže do
stanice B za dvadeset minuta, ali lokomotiva će tamo stići za deset.
Ako si u poslednjem vagonu, na stanici A, i na primer si u žurbi da
stigneš do Absise koja je na stanici B, ako bi ostao u poslednjem
vagonu trebalo bi ti dvadeset dugih minuta da stigneš do nje. Ali,
lokomotiva bi stigla do divne dame za deset. Ti bi sad bio glupi
rezonovac i nezainteresovani ljubavnik ako ne bi potrčao koliko te
noge nose preko vagona da stigneš do lokomotive. Uzmi da možeš
da pretrčiš milju za deset minuta, što je dužina voza. Samim tim
stigao bi do Absise kada i lokomotiva, ili za deset minuta - deset
minuta pre u odnosu kada bi lenjo sedeo u poslednjem vagonu i
diskutovao o politici sa kočničarem. Smanjio bi vreme za polovinu.
Dodao bi svojoj brzini brzinu voza što bi se sabralo. Nicht wahr49?“
Razumeo sam savršeno; mnogo jasnije moguće, kada je u ceo
slučaj ubacio i Absisu.
Nastavio je. „Ova ilustracija, iako spora, dovodi nas do principa
koji se može proširiti do beskonačnosti. Naša prva briga bila bi da
poštedimo tvoje noge truda. Hajde da pretpostavimo da su šine tih
dve milje savršeno prave i da je voz sastavljen iz jednog vagona
koji je milju dugačak, sa paralelnim šinama koje idu po krovu.
Stavimo jednu lutku na te šine, i pustimo je da ide napred-nazad
po krovu voza, dok cela kompozicija ide donjim šinama. Da li
shvataš ideju? Ta lutka neka bude ti. Ali, neka ona može da se
kreće milju na sat brže. E sad, zamisli da je lokomotiva dovoljno
jaka da pređe dve milje za dva minuta. Lutka ide istom brzinom.
Kada lokomotiva stigne do tačke B za minut, lutka, pošto je prešla
milju na krovu voza, stiže takođe do tačke B. Mi smo time
iskombinovali brzine dve mašine i time prešli dve milje za minut.
Da li je to sve što treba da uradimo? Spremi se da provežbaš
maštu.”
Upalio sam lulu.
„I dalje su iste prave šine u dužini od dve milje između A i B. Na
šinama je dugačka kompozicija, koja je u tom trenutku na četvrt
milje od tačke B. Sada ćemo da zaboravimo na standardne
lokomotive i da umesto toga stavimo lanac kompaktnih magnetnih
motora, raspoređenih ispod kompozicije u celoj njenoj dužini.”
„Ne razumem šta su ti magnetni motori.”
„Pa svaki od njih se sastoji od ogromne gvozdene potkovice,
sastavljene naizmenično od magneta i nemagneta, napajanih
naizmeničnom strujom iz baterije, a ta struja je regulisana satnim
mehanizmom. Kada je uključena struja, potkovica je magnet, i
pomera klatno unapred ogromnom snagom. Sledeće sekunde kada
je struja ugašena, to više nije magnet, i klatno se vraća. Klatno,
oscilirajući napred-nazad, prenosi rotirajuću silu ka zamajcu, koji
sve to prenosi na osovine točkova. Takvi su ti naši motori. To nije
ništa novo jer je dokazano da su mogući u praksi. Sa magnetnim
49 Zar ne nem. prim. prev.
motorima na svakom točku, možemo realno očekivati da
pokrenemo našu zamišljenu kompoziciju, i da je ubrzamo na, na
primer, milju u minuti. Prednji kraj, pošto ima da pređe četvrtinu
milje, stiže do tačke B za petnaest sekundi. Možemo ga nazvati
kola broj jedan. Na krovu kola jedan se nalaze šine na kojima je još
jedna mašina, nazvaćemo je broj dva, četvrt milje kraća od broja
jedan, i kreće se u istom smeru. Broj dva, kao i broj jedan ima
mašinu na sebi koju možemo nazvati broj tri, i koja se kreće
nezavisno od nje, a četvrt milje je kraća od broja dva. Broj dva je
milju i po dugačka; broj tri milju i četvrt. Iznad je broj četiri, milju
dugačka, pa broj pet, tri četvrt milje, pa broj šest, pola milje, pa
broj sedam, četvrt milje, pa broj osam, kao mali putnički auto na
vrh svega. Svaka mašina se kreće iznad mašine ispod nje,
nezavisno jedna od druge, brzinom od milje u minuti. Svaka
mašina ima svoj sopstveni magnetni motor. Zadnji krajevi svih
mašina su u liniji tačke A. I sad, Tom Fumens, dobar mašinovođa, i
Žan Mari Rivarol, inženjer, ispenju se merdevinama do naše
mašine broj osam. Komplikovani mehanizam se stavlja u pokret.
Šta se dešava onda? Broj osam prelazi četvrt milje za petnaest
sekundi i stiže do kraja broja sedam. U međuvremenu, broj sedam
preleti četvrt milje za isto vreme i stiže do kraja broja šest; broj
šest, četvrt milje za petnaest sekundi stiže do kraja broja pet; broj
pet, do kraja broja četiri; broj četiri do broja tri; broj tri do broja
dva; broj dva do broja jedan. A broj jedan, prešao je za petnaest
sekundi svojih četvrt milje po najnižim šinama i stigao do tačke B.
Ovo se sve desilo za petnaest sekundi. Samim tim su i brojevi
1,2,3,4,5,6,7 i 8 stigli do krajnje tačke B u istom trenutku. Mi u
broju osam stižemo do tačke B u istom trenutku kada i broj jedan.
Drugim rečima, mi smo prešli dve milje za petnaest sekundi. Svaka
od osam mašina, krećući se brzinom od milje u minuti, prešla je
četvrt milje puta i to uradila za petnaest sekundi. Svih osam je
odradilo svoj posao, tokom istih petnaest sekundi. Samim tim, mi
smo preleteli tu milju za nekih otprilike sedam i nešto sekundi. To
je Tahipomp. Da li opravdava svoje ime?”
Iako sam bio malo zbunjen kompleksnošću svih mašina, uspeo
sam da razumem osnovni princip rada mašine. Napravio sam
dijagram, i onda sam još bolje razumeo.
 „Ti si, u stvari, samo poboljšao prvu ideju u kojoj sam se ja
kretao brže od voza kada sam išao ka pušačkom vagonu.”
„Tačno tako. Do sada smo se držali domena primenjivog. Da bi
zadovoljio profesora, možeš teoretisati nešto u ovom maniru; ako
bi duplirali broj mašina, istovremeno povećavajući za jednu
polovinu distancu koju svaka mašina mora preći, povećali bi
brzinu za duplo. Svaka od šesnaest mašina bi morala da pređe
osminu milje. Ako bi primenili taj obrazac, onda bi dve milje mogle
da se pređu za sedam i po, umesto za petnaest sekundi. Sa trideset
dve mašine, i šesnaestinom milje, ili dvadeset roda 50 razlike u
njihovim dužinama, prešli bi milju za manje od dve sekunde; sa
šezdeset četiri mašine, da svaka prelazi samo pedeset roda, milju
bi prešli za manje od sekunde. Više od šezdeset milja u minuti!
Ako ovo nije dovoljno brzo za profesora, reci mu da nastavi da
povećava broj mašina i da smanjuje put koji svaka mora da pređe.
Ako bi šezdeset četiri mašine postigle brzinu od milje u sekundi,
pusti ga da zamisli Tahipomp od šest stotina četrdeset mašina, i
neka se zabavi računajući brzinu mašine broj 640. Samo mu uz to
šapni da može primeniti i beskonačni broj mašina sa beskonačno
malom putanjom koju moraju da pređu, i tim će dostići njegovu
željenu beskonačnu brzinu. Tada mu zatraži Absisu.”
Stegao sam šaku svog prijatelja sa tihom i velikom zahvalnošću.
Ništa nisam mogao da mu kažem.
„Poslušao si čoveka od teorije”, reče ponosno, „sada slušaj
praktičnog inženjera. Otići ćemo zapadno od Misisipija i pronaći
neku dobru lokaciju za eksperiment. Tamo bismo napravili
prototip Tahipompa. Onda ćemo da pozovemo profesora, njegovu
kći i zašto da ne, njegovu divnu sestru Jokastu. Onda ćemo da ih
povedemo na put koji će prilično da uzbudi vremešnog Surda. On
će posle toga da stavi Absisine cifre među tvoje i da vas blagoslovi
algebarskom formulom. Jokasta će pasti na genijalnost Rivarola.
Ali, imamo mnogo posla. Moramo otići odmah do Sent Džozefa da
bismo nabavili materijal potreban za konstrukciju Tahipompa.
Takođe, moramo unajmiti i malu armiju radnika da bi uradili taj

50 1 rod = 5.03 m prim. prev.

posao, ne bi li skratili samo vreme izgradnje. Možda bi bilo
najbolje da posetiš svoje bankare.”
Nestrpljivo sam poleteo ka vratima. Nije bilo vremena za
gubljenje.
„Stani! Stani! Um Gottes Willen51, stani!”, viknuo je Rivarol,
„Lansirao sam mesara jutros i nisam pomerio...”
Ali, bilo je prekasno. Upao sam u zamku. Otvorila se uz tresak, i
ja sam padao dole, i dole, i dole! Imao sam osećaj da padam kroz
beskonačno veliki prostor. Sećam se da sam se pitao, dok sam
padao kroz tamu, da li ću stići do Kergulenove zemlje ili ću se
zaustaviti u središtu. Izgledalo je kao večnost. Tada se moj put
bolno završi.
Otvorio sam oči. Oko mene su bili zidovi radne sobe profesora
Surda. Ispod mene je bio tvrd, neudoban materijal koji sam veoma
dobro poznavao kao profesorov pod. Iza mene bila je crna, klizava
stolica presvučena konjskom dlakom, koja me je ispljunula, kao kit
Jova52. Ispred mene stajao je profesor Surd lično, ne gledajući me,
sa neprijatnim smeškom.
„Dobro veče, gosn Fumens. Dozvolite mi da Vam pomognem.
Izgledate umorno, gospodine. Nije ni čudo što ste zaspali kada sam
Vas ostavio da me čekate toliko dugo. Da Vam donesem čašu vina?
Ne? Inače, kada sam primio Vaše pismo, shvatio sam da ste Vi sin
mog starog prijatelja sudije Fumensa. Raspitao sam se, i iskreno,
ne vidim zašto Vi ne biste bili dobar suprug mojoj Absisi.”
Ja i dalje ne vidim nijedan razlog zbog čega Tahipomp ne bi
mogao da uspe. Da li vi vidite?

Preveo Ivan Branković

51 Za boga miloga nem. prim.prev.

52 Biblijska priča o prepodobnom Jovu koji je boravio u utrobi kita prim. prev.
 Džerom K.Džerom

PARTNER ZA PLES

„Ova priča”, započe Mek Šoungesi, „dolazi iz Furtvangena,

malog grada u Crnoj Šumi. Tamo je živeo divan starac po imenu
Nikolas Gejbel. Njegov posao bio je da pravi mehaničke igračke, a
u tome je bio toliko dobar da je bio poznat skoro u celoj Evropi.
Pravio je zečeve koji su iskakali iz glavice kupusa, mahali ušima,
mrdali brkovima i ponovo uskakali; mačke koje su se umivale i
mjaukale toliko prirodno da su ih psi napadali; lutke sa
sakrivenim fonografima53 koje bi skidale šešir i govorile „dobro
jutro, gospodine“, a neke bi čak otpevale i pesmu.”
Ali on je bio mnogo više od pukog majstora; bio je umetnik.
Njegov posao bio je i njegov hobi, njegova strast. Radnja mu je bila
ispunjena velikim brojem čudnih stvari i uređaja koje nikada ne bi
mogao, a ni hteo da proda - stvari koje je napravio iz čiste ljubavi
prema njima. Napravio je mehaničkog magarca koji je mogao da
kasa dva sata na pogon baterije, i kasao je, takođe, mnogo brže od
živog i sa manje muka po jahača. Tamo se nalazila i ptica koja je
mogla da poleti u vazduh, da leti u krugovima i onda da sleti tačno
na mesto sa kog je poletela; skelet koji je poduprt gvozdenom
šipkom igrao hompajp54, lutka žene u prirodnoj veličini koja je
svirala violinu, i mehanički gospodin, šupalj iznutra, koji je pušio
lulu i mogao da popije više piva od tri prosečna nemačka studenta,
što je, samo po sebi, mnogo.
Svi su verovali da je stari Gejbel mogao da napravi čoveka koji
bi bio u stanju da radi sve što bi se od njega tražilo. Jednog dana,

53 Uređaj sa kraja devetnaestog veka koji je snimao i reprodukovao zvuk sa voštanih cilindara prim.
prev.
54 Vrsta plesa u Britaniji nastao u šesnaestom veku na brodovima prim. prev.
doduše, napravio je čoveka koji je radio i previše stvari, a to se
ovako desilo.
Mladi doktor Folen imao je bebu, a toj bebi je bio rođendan.
Njen prvi rođendan je izazvao u njegovom domaćinstvu veliku
pometnju, ali za drugi rođendan, gospođa doktora Folena je
priredila bal. Stari Gejbel i njegova kći Olga bili su među
pozvanima.
Tokom popodneva sledećeg dana neke tri ili četiri Olgine bliske
prijateljice, koje su, takođe, bile na balu, komentarisale su događaj.
Komentarisale su muškarce, kritikujući način na koji su plesali.
Stari Gejbel bio je u sobi, ali se pravio da je zadubljen u čitanje
novina, i zbog toga ga devojke nisu ni primećivale.
„Izgleda da na svakom balu na koji odem samo nekoliko
muškaraca zna da pleše.”, rekla je jedna od devojaka.
„A nijedan od njih ne ume da se ponaša”, reče druga, „mnogo se
predomišljaju pre nego što te pozovu na ples.”
„A koliko glupo pričaju”, dodade treća, „uvek govore potpuno
identične stvari: „Koliko šarmantno izgledaš večeras“, „ Da li često
ideš za Beč? Oh, trebalo bi, tamo je divno“, „Baš ti je divna haljina“,
„Kako je danas bio topao dan“, „Da li voliš Vagnera?“. Volela bih
kad bi smislili nešto novo.”
„Ah, ja nikada ne obraćam pažnju šta pričaju”, reče četvrta, „ako
muškarac dobro pleše, može biti i budala što se mene tiče.”
„A većinom i jesu.”, dodade mršava devojka, prilično ogorčeno.
„Ja idem na bal da bih plesala”, nastavi prethodna devojka, ne
primećujući upadicu, „i sve što od njega tražim je da me pridržava
dobro, da vodi ples, i da se ne umori pre mene.”
„Mehanička stvar bi bila prava stvar za tebe.”, reče devojka koja
ju je malopre prekinula.
„Bravo!”, viknu jedna od njih tapšući, „Kakva kapitalna ideja!”
„Kakva kapitalna ideja?”, upitaše ostale.
„Zašto da ne, mehanički plesač, ili još bolje plesač na struju koji
nikada ne prestaje da igra.”
Devojke su prihvatile ideju sa mnogo entuzijazma.
 „Oh, kakav bi to sjajan partner bio”, reče jedna, „ne bi te nikada
nagazio, ili slučajno šutnuo ”
„Ili ti pocepao haljinu.”, reče druga.
„Ili ispao iz ritma.”
„Ili se napio i oslonio se na tebe.”
„I nikada ne bi morao da briše lice maramicom. Mrzim kad
vidim muškarce kako to rade posle svakog plesa.”
„I ne bi želeo da provede celo veče u sobi sa jelima.”
„Što da ne, sa fonografom u sebi na koji bi bile nasnimane sve
uobičajene rečenice, ne bi mogao da ga razlikuješ od živog
čoveka”, reče devojka čija je to ideja bila.
„O, da, mogao bi”, reče mršava devojka, „bio bi mnogo finiji.”
Stari Gejbel je spustio novine i pažljivo slušao devojke. Kada je
jedna od devojaka pogledala u njegovom pravcu, brže-bolje se
ponovo sakrio iza novina.
Kada su devojke otišle, on ode u svoju radionicu. Olga ga je čula
da se šetka po radionici i s vremena na vreme priča sam sa sobom;
te večeri je dugo i detaljno pričao sa njom o plesu i plesačima.
Pitao ju je koji su najpopularniji plesovi, kako se koji ples igra, i
mnogo drugih detalja koje nije znao.
Posle toga je nekoliko nedelja proveo u svojoj radionici, veoma
zamišljen i zauzet, a u nekim trenucima bi prasnuo u smeh, kao da
je čuo vic koji niko drugi nije.
Posle mesec dana ponovo se organizovao bal u Furtvangenu.
Ovom prilikom organizator je bio stari Vencel, bogati trgovac
drvnom građom, a razlog je bio veridba njegove nećake. Kao i
prethodnog puta, stari Gejbel i njegova kći bili su među zvanicama.
Kada je trebalo da se krene, Olga potraži oca. Pošto ga nije
pronašla u kući, pokucala je na vrata radionice. On se pojavi u
radnom odelu, zadihan, ali ozaren.
„Nemoj me čekati”, reče joj, „idi ti, ja ću ti se pridružiti. Imam
nešto još da obavim.”
Kada je krenula na bal, pozvao ju je.
 „Reci im da dovodim jednog mladića sa sobom. To je jedan
divan mladić i sjajan plesač. Svim devojkama će se svideti.”, reče
to, nasmeja se i zatvori vrata.
Njen otac je obično svoj posao krio od svih, ali je ona imala neke
aluzije šta je to on planirao i na neki način je već pripremila goste
za ono što ih čeka. Predviđanja su bila različita, i svi su iščekivali
starog majstora sa nestrpljenjem.
Posle nekog vremena, čuo se zvuk točkova spolja, praćen
žamorom među masom, i stari Vencel lično, lica crvenog od
radosti i uzbuđenja, ulete u salu i svečano najavi.
„Her Gejbel i... prijatelj.”
Her Gejbel i njegov „prijatelj“ uđoše pozdravljeni aplauzom i
smehom i dođoše do sredine sale.
„Dozvolite mi, dame i gospodo”, reče her Gejbel, „da vam
predstavim svog prijatelja, poručnika Frica. Fric, dragi moj,
pokloni se damama i gospodi.”
Gejbel sigurnim pokretom stavi ruku na Fricovo rame i
poručnik se nakloni, ispuštajući zvuk mehaničkog grebanja iz
vrata koje je pomalo podsećalo na zvuk davljenja. Ali, to je bio
samo detalj.
„On hoda malo ukočeno.”, reče stari Gejbel, uhvati ga za ruku i
povede ga nekoliko koraka. Stvarno je hodao ukočeno, ali hodanje
nije njegov zadatak. „On je u osnovi igrač. Za sada sam uspeo da ga
naučim da igra samo valcer, ali u tome je besprekoran. Hajde, koja
od vas dama bi želela da proba da pleše sa njim? Ima savršen
osećaj za ritam; nikada se ne umara; držaće vas nežno kako vi
želite, ubrzavaće i usporavaće po vašoj komandi; ne napija se i
veoma lepo priča. Hajde, reci nešto, dečače moj.”
Stari gospodin okrete neke prekidače sa zadnje strane Fricovog
kaputa, i u tom trenutku on otvori usta, i tanki glas, koji je dolazio
iz zadnjeg dela glave, reče jasno. „Imam li to zadovoljstvo?”, i onda
zatvori usta naglo.
Taj poručnik Fric je ostavio bez sumnje jak utisak na sve
posetioce, ali nijedna od devojaka se nije usuđivala da zaigra sa
njim. Gledale su popreko njegovo voštano lice, ukočene oči i
namešten osmeh ih je plašio. Na kraju Gejbel priđe devojci koja je i
predložila pravljenje mašine.
„Ovo je tvoja ideja, izvedena do kraja”, reče Gejbel, „električni
plesač. Duguješ tom gospodinu jedan ples.”
Ona je bila bistra, drska devojka, željna provoda. Domaćin ju je,
takođe, ubeđivao i ona pristade. Her Gejbel joj približi Frica. Desna
ruka mu je bila nameštena oko njenog struka i držao ju je nežno;
čudno pokretljiva leva ruka držala je njenu levu ruku. Stari
majstor za igračke joj pokaza kako da podešava brzinu i kako da
ga zaustavi, a onda se pomeri.
„Okretaće te u punim krugovima”, objasnio joj je, „pazi samo da
se ne naslanjaš nigde, jer mu to može promeniti putanju.”
Muzika krete. Stari Gejbel pomeri neke prekidače i Aneta i njen
čudni partner započeše ples.
Neko vreme su svi stajali i gledali ih. Fric je igrao savršeno.
Održavajući besprekorno ritam i korak, držeći svoju sitnu
partnerku u nežnom, a opet čvrstom zagrljaju, okretao se mirno i
u preciznim razmacima bi započinjao nasnimljene razgovore,
prekidajući ih momentima tišine.
„Koliko šarmantno izgledaš večeras“, govorio je tankim,
udaljenim glasom. „Kakav je divan dan danas bio. Da li voliš ples?
Koliko se odlično naši koraci slažu. Da li ćeš i sledeći ples da
odigraš sa mnom? Nemoj biti toliko surova. Koliko si šarmantna!
Zar valcer nije predivan? Ja bih mogao večno da plešem sa tobom.
Da li si večerala?“. Kako se sve više privikavala na neprirodno
stvorenje, polako joj je nestajala nervoza i počela je lepo da se
zabavlja.
„Oh, on je tako divan”, govorila je kroz smeh, „sa njim bili mogla
celog života da plešem.”
Par za parom im se pridruživao i uskoro su se svi parovi u sali
vrteli plešući oko njih. Nikolas Gejbel ih je posmatrao, sijajući od
detinjastog zadovoljstva zbog uspeha svog rada.
Stari Vencel mu priđe i šapnu mu nešto. Stari Gejbel se nasmeja
i klimnu glavom, a onda njih dvojica tiho izađoše napolje.
 „Ova kuća je večeras samo za mlade”, reče Vencel čim izađoše
napolje, „ti i ja ćemo da popušimo lulu i da popijemo čašu vina na
miru u letnjoj kući.”
U međuvremenu je ples postajao brži i luđi. Mala Aneta je
otpustila šraf koji je regulisao brzinu igranja njenog partnera i
sada je Fric leteo sa njom po sali sve brže i brže. Par za parom je
odustajao zbog umora, ali oni su samo nastavljali sve brže, sve dok
u jednom trenutku ne ostadoše jedini koji igraju. Valcer je
postajao sve luđi i luđi. Muzika je kasnila; muzičari, u
nemogućnosti da prate ritam, stali su i posmatrali situaciju. Mladi
gosti su aplaudirali, ali starijima se na licu ukaza nervoza i briga.
„Bolje bi bilo da staneš, draga”, reče jedna od žena, „previše ćeš
se umoriti.”
Ali Aneta nije odgovarala.
„Mislim da se onesvestila”, vrisnu devojka koja ugleda njeno
lice na trenutak.
Jedan mladić polete i pokuša da zauzda Frica, ali ga je on lagano
odbacio na pod, gde ga je i zgazio svojim čeličnim stopalom. Stvar
očigledno nije želela da se odrekne svoje nagrade tako lako. Da je
iko ostao hladne glave, figura, koja ne može da razmišlja sama, bila
bi lako zaustavljena. Dva ili tri čoveka bi mogli da ga lako podignu
ili da ga gurnu u ugao. Ali retko ko razmišlja hladnom glavom kada
je uzbuđen. Oni koji nisu bili prisutni, komentarisali su koliko su
bili glupi ovi što su bili tamo; oni koji su bili, kasnije su razmišljali
o tome koliko je sve bilo jednostavno da se uradi, samo da su na
vreme razmislili o tome.
Žene su pohisterisale. Muškarci su vikali, pokušavajući da se
organizuju. Gomila njih pojuri ka figuri, što je kao rezultat imalo
da su je poremetili iz putanje i onda se ona preturila preko
nameštaja i udarila u zid. Mlaz krvi je potekao sa devojčine bele
haljine i ona pade na pod. Situacija je postajala odvratna. Žene,
vrišteći, poleteše napolje. Muškarci poleteše za njima. Jedini
razuman predlog bio je „pronađite Gejbela, pronađite Gejbela“.
Niko ga nije primetio kada je napustio salu i niko nije imao
pojma gde se on nalazi. Neki odoše da ga potraže. Drugi, previše
potreseni da bi se vratili u salu, stajali su ispred vrata i osluškivali.
Mogli su čuti zvuk zupčanika i točkića kako se mašina okretala po
podu; te zvukove je ponekad pratio tupi udarac, kada bi mašina na
svom putu naišla na neki objekat, a to bi je rikošetiralo u drugom
smeru. Stvar je bez prekida pričala svojim tankim glasom iste
rečenice „Kako šarmantno izgledaš večeras! Kakav je lep dan
danas! Ne budi tako surova. Ja mogu večno da plešem ... sa tobom.
Da li si večerala?“
Naravno, tražili su Gejbela svuda sem tamo gde je on bio. Tražili
su ga po svim sobama u kući, onda su odleteli do njegove kuće i
tamo su dragocene minute potrošili pokušavajući da probude
njegovu gluvu kućnu pomoćnicu. Na kraju se neko setio da je i
Vencel nedostajao i tada se stvorila ideja da su možda njih dvojica
mogli biti u letnjoj kući, gde su ih i pronašli.
On ustade, bled kao krpa i krete za njima. On i stari Vencel se
probiše kroz gužvu gostiju koji su stajali napolju, uđoše u salu i
zaključaše vrata za sobom. Odatle se čuo nerazgovetan zvuk
razgovora, brzi koraci koje je pratio konfuzan zvuk meteža i
lomljenja, onda usledi tišina, a nakon nekog vremena se ponovo
čuše glasovi.
Posle nekog vremena se otvoriše vrata, oni blizu poleteše da
uđu, ali je stari Vencel svojim širokim ramenima blokirao vrata.
„Trebate mi Vi, i Vi Bekleru”, reče obraćajući se dvojici starijih
ljudi. Glas mu je bio smiren, ali mu je lice bilo mrtvački bledo,
„ostali, molim vas da odete, odvedite žene što pre možete.”
Od tog dana stari Nikolas Gejbel se posvetio jedino starom
poslu pravljenja mehaničkih zečeva i mačaka koje su mjaukale i
umivale se.

Preveo Ivan Branković

 Artur Konan Dojl

VELIKI EKSPERIMENT NA KAJNPLACU

Od svih nauka koje su intrigirale ljudski rod, nijedna nije imala

toliku privlačnost za učenog profesora Fon Baumgartena kao one
povezane sa psihologijom i slabo razjašnjenim odnosima između
uma i materije. Iako slavan anatom, hemičar dubokog znanja, i
jedan od najistaknutijih fiziologa u Evropi, on je osetio olakšanje
kada se okrenuo od ovih predmeta da bi svoje raznoliko znanje
posvetio proučavanju duše i tajanstvenim duhovnim
međuodnosima. Isprva, kada je kao mlad čovek uronio u tajne
hipnoze, njegov um kao da je lutao po čudnoj zemlji gde je sve bilo
haos i tama, osim što bi se tu i tamo pojavila neka neobjašnjiva i
nepovezana činjenica koja se isticala pred njim. Ipak, dok su
godine prolazile, i zalihe znanja valjanog profesora se uvećavale,
pošto znanje stvara novo znanje kao što novac donosi kamate,
mnogo toga što je izgledalo čudno i nepojmljivo počelo je da
poprima drugi oblik u njegovim očima. Upoznao se sa novim
pravcima razmišljanja, i opažao je veze koje su spajale ono što je
bilo nerazumljivo i zaprepašćujuće. Pomoću eksperimenata koje je
izvodio duže od dvadeset godina, on je od činjenica sakupio
osnovu na kojoj je imao nameru da izgradi novu egzaktnu nauku
koja bi obuhvatila hipnozu, spiritualizam i sve srodne oblasti. U
ovome mu je mnogo pomoglo njegovo blisko poznavanje
komplikovanijih delova životinjske fiziologije koja se bavila
nervnim strujanjima i radom mozga; pošto je Aleksis Fon
Baumgarten, profesor fiziologije na kraljevskom Univerzitetu
Kajnplac, imao sva laboratorijska sredstva da mu pomognu u
njegovim dubokim istraživanjima.
 Profesor Fon Baumgarten je bio visok i vitak, uskog lica i
čelično sivih očiju, koje su bile neobično sjajne i prodorne. Od
mnogo razmišljanja čelo mu se naboralo, a guste obrve se skupile,
tako da je izgledao kao da je stalno namršten, što je često navodilo
ljude na pogrešnu procenu njegovog karaktera, pošto je on, iako
strog, bio blagog srca. Bio je omiljen među studentima, koji su se
nakon njegovih predavanja okupljali oko njega i rado slušali
njegove
udne teorije. Često bi pozivao volontere iz njihovih redova da
izvedu neki eksperiment, tako da na kraju jedva da je bilo nekog
momka u grupi koga njegov profesor nije nekom prilikom doveo u
stanje hipnotičkog transa.
Među ovim mladim posvećenicima nauci nije bilo nijednog koji
je po entuzijazmu bio ravan Fricu Fon Hartmanu. Često je
njegovim kolegama izgledalo čudno zašto bi divljačni, bezobzirni
Fric, brzoplet koliko i bilo koji mladić koji je ikada došao iz
Rajnlanda, posvetio svoje vreme i trud, kao što je činio, čitanju
zamršenih dela i pomaganju profesoru u njegovim čudnim
eksperimentima. Ipak, činjenica je bila da je Fric bio učen i vispren
momak. Mesecima pre toga on je predao svoje srce mladoj Elizi,
plavookoj, žutokosoj ćerki predavača. Iako je uspeo da sa njenih
usana sazna kako ona nije ravnodušna prema njegovom
udvaranju, nikada se nije usudio da se predstavi njenoj porodici
kao zvanični prosac. Stoga bi za njega bilo teško da viđa svoju
mladu damu da nije primenio ovo sredstvo da se nađe pri ruci
profesoru. Na ovaj način on je često pozivan u starčevu kuću, gde
se on spremno podvrgavao svim eksperimentima vršenim na
njemu sve dok je postojala ikakva mogućnost da bar na časak
bude izložen pogledu Elizinih blistavih očiju ili da oseti jedan
dodir njene male ruke.
Mladi Fric Fon Hartman je bio prilično zgodan momak. Takođe
imao je je prostran posed koji će naslediti kada mu otac umre.
Mnogima bi on izgledao kao poželjan prosac; ali gospođa Fon
Baumgarten se mrštila na njegovo prisustvo u kući, i pridikovala
profesoru svaki put kada bi on dopustio takvom vuku da se
prikrada njihovom jagnjetu. Istinu govoreći, Fric je bio ozloglašen
na Kajnplacu. Nikada nije učestvovao u pobuni ili dvoboju, ni u
bilo kakvoj sličnoj nepodopštini, ali je mladi Rajnlanđanin važio
kao kolovođa takvih pojava. Niko nije govorio slobodnije ni žešće,
niko nije više pio, niko nije češće igrao karte, niko nije bio
dokoniji, osim u jednoj jedinoj stvari. Nije dakle čudo što je dobra
profesorova gospođa držala gospođicu pod svojim skutima,
osećajući odbojnost prema pažnji takvog mauvais sujet.55 Što se
tiče valjanog predavača, on je bio previše obuzet svojim čudnim
izučavanjima da bi o toj temi formirao mišljenje, ove ili one vrste.
Mnogo godina je postojalo jedno pitanje koje se neprestano
nametljivo pojavljivalo u njegovim mislima. Svi njegovi
eksperimenti i teorije vrteli su se oko jedne tačke. Po stotinu puta
dnevno profesor je postavljao sebi pitanje da li u ljudskom duhu
moguće da neko vreme postoji izdvojeno od tela, pa se ponovo
vrati u njega. Kada mu se po prvi put ukazala takva mogućnost,
njegov naučni um ju je odbio. Ona se previše oštro sukobljavala sa
predubeđenjima i predrasudama stečenim u ranim danima
njegovog učenja. Postepeno, ipak, kako je odmicao sve dalje i dalje
stazom originalnog istraživanja, njegov um se otresao svojih starih
stega i postao spreman da se suoči sa bilo kakvim zaključkom koji
bi mogao da bude u skladu sa činjenicama. Postojale su mnoge
stvari koje su ga navodile na verovanje kako je umu moguće da
postoji odvojeno od materije. Najzad mu je palo na um da bi se
pitanje neopozivo moglo razrešiti smelim i originalnim
eksperimentom.
„Očigledno je“, naznačio je on u svom slavnom članku o
nevidljivim entitetima, koji je izašao u Kajnplac vohenlihe
medikalšrift56 otprilike u to vreme, i koji je iznenadio ceo naučni
svet - „da se pod izvesnim okolnostima duša ili um izdvajaju od
tela. U slučaju hipnotisane osobe, telo leži u kataleptičnom stanju,
ali ga je duh napustio. Možda ćete odgovoriti da je duša tu, ali u
usnulom stanju. Ja odgovaram da nije tako, inače, šta bi čovek
mogao da kaže o stanju vidovitosti, koje je dospelo na zao glas
zbog spletki izvesnih protuva, ali koje se lako može dokazati kao

55 Fr. opaki, loš subjekt - prim. prev.

56 Nem. Nedeljni medicinski list Kajnplac - prim.prev.
nesumnjiva činjenica? Ja sam lično bio u mogućnosti, sa
senzitivnim subjektom, da dobijem tačan opis onoga što se
dešavalo u drugoj prostoriji ili drugoj kući. Kako bi se takvo znanje
moglo objasniti bilo kojom hipotezom osim one da je duša
subjekta napustila telo i luta okolnim prostorom? Na trenutak nju
prizove glas vršioca eksperimenta i ona kaže šta je videla, a zatim
ponovo odleti svojim putem kroz vazduh. Pošto je duh po samoj
svojoj prirodi nevidljiv, mi ne možemo da vidimo te odlaske i
dolaske, ali vidimo njihov učinak u telu subjekta, koje je čas
ukočeno i nepokretno, a čas se napreže da iskaže utiske koji
nikada nisu mogli stići do njega prirodnim sredstvima. Postoji
koliko ja mogu da vidim samo jedan način kojim se ta činjenica
može demonstrirati. Iako mi telesno ne možemo da vidimo ove
duhove, ipak bi naš sopstveni duh, ako bismo mogli da ga
odvojimo od tela, bio svestan prisustva drugih. Stoga je moja
namera da nakratko hipnotišem jednog od svojih učenika. Zatim
ću hipnotisati sebe na način koji je za mene postao lak. Posle toga,
ako je moja teorija ispravna, moj duh neće imati teškoća da se
susretne i udruži sa duhom mog učenika, dok su oba odvojena od
tela. Nadam se da ću moći da iznesem rezultat ovog zanimljivog
eksperimenta u nekom od sledećih brojeva Kajnplac vohenlihe
medikalšrifta.“
Kada je dobri profesor najzad ispunio svoje obećanje, i objavio
izveštaj o onome što se desilo, priča je bila toliko čudnovata da je
primljena sa opštom nevericom. Stil pisanja u nekim novinama bio
je toliko uvredljiv u komentarima na tu temu da je ljutiti naučnik
izjavio kako nikada više neće govoriti o tome ili na bilo koji način
pomenuti celu stvar - i tog obećanja se verno pridržavao. Ipak, ova
pripovest je sastavljena iz sasvim autentičnih izvora, i za događaje
navedene u njoj se može imati poverenja da su suštinski tačni.
Dakle, desilo se da je, nedugo nakon što se profesoru Fon
Baumgartenu javila ideja o gore pomenutom eksperimentu, on
zamišljeno hodao ka kući posle dugog dana u laboratoriji, kada je
naišao na grupu bučnih studenata koji su upravo izašli iz pivnice.
Ispred svih njih, napola pijan i veoma glasan, bio je mladi Fric Fon
Hartman. Profesor bi prošao pored njih, ali njegov štićenik je
pritrčao i presreo ga.
„Ha! Moj valjani učitelju!“, rekao je on, hvatajući starca za rukav
i vodeći ga niz ulicu sa sobom. „Ima nešto što moram da Vam
kažem i lakše mi je da Vam to kažem sada, dok dobro pivo bruji u
mojoj glavi, nego u neko drugo vreme.“
„Šta je, dakle, u pitanju, Frice?“, pitao je fiziolog, gledajući ga
donekle iznenađeno.
„Čuo sam, majn her, da se spremate da izvedete neki čudesan
eksperiment u kome se nadate da ćete
ovekovu dušu izvesti iz njegovog tela, a zatim je opet vratiti u
njega. Zar nije tako?“
„To je tačno, Frice.“
„A da li ste razmišljali, moj dragi gospodine, da biste mogli imati
izvesnih teškoća u pronalaženju nekoga na kome biste ovo mogli
da isprobate? Poctauzend!57 Pretpostavimo da duša izađe i ne vrati
se. To bi bio loš posao. Ko će preuzeti rizik?“
„No, Frice“, uzviknuo je profesor, veoma uznemiren zbog
ovakvog gledišta na stvari, „uzdao sam se u tvoju pomoć u tom
pokušaju. Ti me svakako nećeš napustiti. Pomisli na čast i slavu.“
„Pomislite đavola!“, ljutito je viknuo student. „Hoću li uvek biti
plaćen na taj način? Zar nisam stajao dva sata u staklenom
izolatoru dok ste Vi puštali elektricitet u moje telo? Zar niste
stimulisali nerve moje dijafragme, uz to mi uništavajući probavu
galvanskom strujom prikačenom oko mog stomaka? Trideset
četiri puta ste me hipnotisali i šta sam dobio od svega toga? Ništa.
A sada želite da izvučete moju dušu napolje, kao što biste izvadili
mehanizam iz časovnika. To je više nego što ljudski krv i meso
mogu da podnesu.“
„Bože, Bože!“, vikao je profesor veoma uzrujano. „To je prava
istina, Frice. Nikada pre nisam mislio o tome. Ako bi samo mogao
da predložiš kako mogu da ti se odužim, videćeš da sam spreman i
voljan to da uradim.“

57 Potztausend, nem. duše mi, tako mi Boga, na moju reč - prim prev.
 „Onda slušajte.“, ozbiljno je rekao Fric. „Ako mi date svoju reč
da posle ovog eksperimenta mogu dobiti ruku Vaše ćerke, onda
sam voljan da Vam pomognem; ali ako ne, neću imati ništa sa tim.
To je moj jedini uslov.“
„A šta će moja ćerka reći na to?“, uskliknuo je profesor, posle
zaprepašćenog ćutanja.
„Eliza će to rado prihvatiti“, odgovori mladić. „Nas dvoje se
odavno volimo.“
„Onda će ona biti tvoja“, odlučno je rekao fiziolog, „pošto si ti
mladić dobrog srca, i jedan od najboljih subjekata za eksperimente
sa nervima koje sam ikada video - to jest kada nisi pod uticajem
alkohola. Moj eksperiment će biti izveden četvrtog dana sledećeg
meseca. Ti ćeš doći u fiziološku laboratoriju u dvanaest časova. To
će biti veliki događaj, Frice. Fon Gruben dolazi iz Jene, a
Hinterštajn iz Bazela. Glavni naučnik cele južne Nemačke će biti
tamo.“
„Biću tačan“, kratko reče student; i tako se njih dvojica
rastadoše. Profesor se s mukom odvukao do kuće, razmišljajući o
predstojećem velikom događaju, dok se mladić oteturao za svojim
bučnim drugovima, uma ispunjenog slikom plavooke Elize, i
mislima o ugovoru koji je zaključio sa njenim ocem.
Profesor nije preterivao kada je govorio o širokom zanimanju
podstaknutom njegovim novim psiho-fiziološkim eksperimentom.
Dugo pre ugovorenog vremena prostoriju su ispunili bezbrojni
naučni talenti. Osim slavnih ličnosti koje je pomenuo, iz Londona
je došao veliki naučnik, profesor Larčer, koji je upravo potvrdio
svoj ugled izuzetnim tretmanom moždanih nervnih centara.
Nekoliko slavnih predstavnika udruženja spiritualista takođe je
prešlo dalek put da bi prisustvovali ovome, kao i predstavnik
svedenborgovaca, koji je smatrao da bi ono što sledi moglo
donekle da razjasni doktrine Ružičastog krsta.
Na pojavu profesora Fon Baumgartena i subjekta njegovog
eksperimenta na pozornici, okupljeni su počeli snažno da
aplaudiraju. Predavač je sa nekoliko dobro odabranih reči
objasnio kakva su njegova gledišta i kako namerava da ih proveri.
„Smatram“, rekao je, „da kada je osoba pod uticajem hipnoze, njen
duh je na neko vreme oslobođen od njenog tela i izazivam svakoga
da iznese bilo koju drugu hipotezu koja bi mogla da objasni
činjenicu vidovitosti. Stoga se nadam da će, nakon što hipnotišem
ovog mog mladog prijatelja, a zatim i sebe dovedem u trans, naši
duhovi moći da se spoje, iako će naša tela ležati mirno i
nepokretno. Posle nekog vremena priroda će nastaviti svojim
tokom, naši duhovi će se vratiti svaki u svoje telo, i sve će biti kao
što je bilo i pre. Uz vaše ljubazno dopuštenje, sada ćemo da
pređemo na izvođenje eksperimenta.“
Posle ovogo govora se ponovo razlegao aplauz i publika je sela,
u tišini ispunjenoj iščekivanjem. U nekoliko hitrih poteza profesor
je hipnotisao mladića, koji se zavalio u svojoj stolici, bled i ukočen.
Zatim je profesor izvadio bleštavu staklenu kuglu iz svog džepa i
usmerivši svoj nepomični pogled na nju uz ulaganje velikog
mentalnog napora, uspeo je da sebe dovede u isto stanje. Bio je to
čudan i upečatljiv prizor, videti starca i mladića koji su zajedno
sedeli u istom kataleptičnom stanju. Da li su, dakle, njihove duše
izašle iz tela? To je bilo pitanje koje se postavljalo pred svakog
posmatrača.
Prošlo je pet minuta, zatim deset, pa petnaest, i još petnaest,
dok su profesor i njegov učenik ukočeno i kruto sedeli na
pozornici. Za to vreme ni glasa se nije čulo od okupljenih
naučnika, nego su sve oči bile usmerene na dva bleda lica, u
potrazi za prvim znacima povratka svesti. Prošlo je skoro sat
vremena pre nego što su strpljivi posmatrači bili nagrađeni. Bleda
boja vratila se u obraze profesora Fon Baumgartena. Duša se
ponovo vraćala u svoje zemaljsko stanište. On je iznenada ispružio
svoje duge tanke ruke, kao neko ko se budi iz sna, i protrljavši oči,
ustao iz stolice i zagledao se oko sebe kao da jedva shvata gde se
nalazi. „Tauzend tojfel!“58, uzviknuo je, izgovarajući strašnu
južnonemačku kletvu, na veliko zaprepašćenje publike i gađenje
svedenborgovca. „Gde sam onda, do đavola ja i šta se, bestraga mu
glava, dogodilo? O, da, sada se sećam. Jedan od onih besmislenih
eksperimenata sa hipnozom. Ovog puta nije bilo rezultata, pošto
se ničega ne sećam od kada sam izgubio svest; tako da ste svi vi

58 Tausend Teufell nem. hiljadu mu đavola - prim. prev.

prešli dug put uzalud, moji učeni prijatelji, što je takođe veoma
dobra šala.“ Na to je profesor fiziologije sa kraljevskog
univerziteta prasnuo u bučan smeh i pljesnuo se po butini na
veoma neuglađen način. Publika se toliko razbesnela zbog ovog
nedoličnog ponašanja njihovog domaćina da je moglo doći do
velikih nevolja, da nije bilo razumne intervencije mladog Frica Fon
Hartmana, koji se sada povratio iz svoje obamrlosti. Istupivši na
prednji deo pozornice, mladić se izvinio za ponašanje svog
saradnika. „Žao mi je što moram da kažem“, rekao je on, „da je on
neodgovoran čovek, iako izgleda toliko ozbiljno dok vrši svoje
eksperimente. Još uvek trpi posledice hipnoze, i jedva da je
odgovoran za svoje reči. Što se tiče samog eksperimenta, ja ne
mislim da je on pretrpeo neuspeh. Vrlo je moguće da su se naši
duhovi ujedinili u vazduhu u ovih sat vremena; ali, nažalost,
većina našeg telesnog pamćenja razdvojena je od našeg duha i ne
možemo da se prisetimo šta se događalo. Ja ću svoje snage sada
posvetiti smišljanju nekih sredstava pomoću kojih bi duh mogao
biti u stanju da se priseti šta mu se dešavalo u oslobođenom stanju
i verujem da ću, kada ovo obavim, možda imati zadovoljstvo da
vas sve još jednom susretnem u ovoj sali i prikažem vam
rezultate.“ Ovo obraćanje, poteklo od jednog tako mladog
studenta, izazvalo je dosta zapanjenosti među slušaocima i neki su
bili skloni da ovo shvate kao uvredu, misleći kako on sebi pripisuje
previše važnosti. Većina je, ipak, gledala na njega kao na mladića
koji mnogo obećava, i dok su slušaoci izlazili iz sale, napravljena
su mnoga poređenja između njegovog dostojanstvenog držanja i
neozbiljnosti njegovog profesora, koji se za vreme gore iznetih
primedbi od srca smejao u uglu prostorije, ni na koji način
postiđen ishodom eksperimenta.
No, iako su svi ovi učeni ljudi izlazili iz sale za predavanja pod
utiskom da nisu videli ništa vredno pomena, zapravo se baš pred
njihovim očima dogodila jedna od najčudesnijih stvari u celoj
ljudskoj istoriji. Profesor Fon Baumgarten je bio u pravu u svojoj
teoriji da su i njegov i duh njegovog učenika neko vreme bili
odsutni iz njihovih tela. Zatim je došlo do čudne i nepredviđene
komplikacije. Pri njihovom povratku duh Frica Fon Hartmana je
ušao u telo Aleksisa Fon Baumgartena, a duh Aleksisa Fon
Baumgartena se smestio u obličje Frica Fon Hartmana. Otuda
ulični govor i prostaštvo koje se začulo sa usana ozbiljnog
profesora, i otuda poštovanja dostojne reči i ozbiljne izjave koje je
dao bezbrižni student. Bio je to do tad neviđen događaj, a ipak
niko nije znao za njega, osim onih koji su neposredno učestvovali
u njemu.
Telo profesora, iznenada postavši svesno velike suvoće u dnu
grla, izjurilo je napolje na ulicu, i dalje se kikoćući za sebe, zbog
rezultata eksperimenta, pošto je Fricova duša unutar njega
bezobzirno uživala na pomisao o mladi koju je tako lako osvojila.
Njegov prvi poriv je bio da ode kući i vidi je, ali kad je bolje
razmislio zaključio je da bi bilo najbolje držati se podalje dok
gospođu Baumgarten muž ne obavesti o dogovoru koji je
postignut. On je zato krenuo do Grener Mana59, koji je bio jedno od
omiljenih okupljališta razuzdanijih studenata, i utrčao, hvalisavo
mašući svojim štapom kroz vazduh, u mali salon, gde su sedeli
Špigel i Miler i još pet-šest drugih veselih drugara.
„Ha! Ha! Momci moji“, vikao je on, „znao sam da ću vas naći
ovde. Ispijte, svi vi, i naručite šta želite, pošto ja sve plaćam.“
Da je zeleni čovek naslikan na tabli pred vratima ove poznate
krčme iznenada ušao u prostoriju i naručio flašu vina, studenti ne
bi bili toliko zaprepašćeni kao što su bili zbog ovog iznenadnog
ulaska njihovog cenjenog profesora. Bili su toliko zapanjeni da su
minut ili dva buljili u njega krajnje zbunjeno, ne mogući da daju
ikakav odgovor na njegov srdačni predlog.
„Doner und blicen!“60, povikao je profesor ljutito. „Šta je, do
đavola, s vama? Sedite tu kao gomila svinja spremnih za ražanj
buljeći u mene. Šta je dakle u pitanju?“
„Ovo je neočekivana čast“, s oklevanjem je započeo Špigel, koji
je sedeo na čelu stola.
„Čast - gluposti!“, nestrpljivo je rekao profesor. „Mislite li da
sam samo zbog toga što se desilo da pokazujem hipnozu grupi
starih fosila previše gord da se družim sa dragim starim
prijateljima kao što ste vi? Ustaj iz te naslonjače, Špigele momče
59 Grüner Mann, nem. eleni čovek – prim. prev.
60 Donner und Blitzen, nem. munje i gromovi, kletva - prim. prev.
moj, pošto ću ja sada da predsedavam. Pivo ili vino ili rakiju
momci moji - naručite šta želite i sve stavite na moj račun.“
Nikada nije bilo takvog popodneva u Grener Manu. Bokali
uskiptelog piva i flaše rajnskog vina sa zelenim grlićima radosno
su pristizale. Postepeno su studenti izgubili svoju stidljivost u
prisustvu profesora. Što se njega tiče, on je vikao, pevao, urlao,
balansirao dugačkom lulom na svom nosu, i predlagao da se trka
na sto metara protiv bilo kog člana družine. Konobar i šankerica
su se sašaptavali ispred vrata zapanjeni takvim nastupom jednog
profesora na drevnom kraljevskom univerzitetu Kajnplac. Imali su
još više razloga za sašaptavanje kasnije, pošto je učeni profesor
kelneru iscepao kapu i poljubio šankericu iza kuhinjskih vrata.
„Gospodo“, rekao je profesor, ustajući, iako pomalo teturavo, na
čelu stola, i njišući svoju starinsku čašu za vino u koščatoj ruci,
„sada moram da vam objasnim šta je razlog za ovu proslavu.“
„Čujmo! Čujmo!“, urlali su studenti, lupajući svojim pivskim
čašama po stolu. „Govor, govor! Ćutite da čujemo govor!“
„Činjenica je, prijatelji moji“, rekao je profesor, ozareno
gledajući kroz svoje naočare, „da se nadam kako ću se vrlo brzo
oženiti.“
„Oženiti!“, povikao je jedan student, smeliji od ostalih. „Da li je
onda Vaša gospođa umrla?“
„Koja gospođa?“
„Pa gospođa Baumgarten, naravno.“
„Ha, ha!“, nasmejao se profesor; „Dakle, mogu da razumem da
svi vi znate za moje pređašnje teškoće. Ne, ona nije umrla, ali
imam razloga da verujem kako se neće protiviti mom braku.“
„To je vrlo ljubazno od nje.“ primetio je jedan od drugova.
„Zapravo,“ rekao je profesor, „nadam se da će ona sada biti
podstaknuta da mi pomogne da dobijem ženu. Ona i ja nikada
nismo mnogo razgovarali; ali sada se nadam da bi sve to moglo da
se okonča i kada se oženim, ona će doći i ostati sa mnom.“
„Kakva srećna porodica!“, uskliknuo je neki šaljivdžija.
 „Da, zaista jeste; a nadam se da ćete doći na moje venčanje, svi
vi. Neću pominjati imena, nego da nazdravimo mojoj maloj
mladi!“, i profesor razmahnu svojom čašom kroz vazduh.
„Nazdravimo njegovoj maloj mladi!“, uzviknuli su veseli
mladići, glasno se smejući. „U njeno zdravlje. Zi zol leben -hoh!“61 I
tako se zabava nastavila još žešće i brže, dok je svaki mladi
prijatelj sledio profesorov primer, i ispijao u zdravlje izabranice
njegovog srca.
Dok se ovo slavlje odvijalo u Grener manu, na drugom mestu
nastao je veoma suprotan prizor. Mladi Fric Fon Hartman,
ozbiljnog lica i uzdržanog ponašanja, nakon eksperimenta je
pregledao i podesio neke svoje matematičke instrumente; posle
čega je, uz nekoliko naredbi domarima, izašao na ulicu i polako se
zaputio prema profesorovoj kući. Dok je išao, video je ispred sebe
Fon Althausa, profesora anatomije i pristigao ga, ubrzavši korak.
„Fon Althause,“ uzviknuo je potapšavši ga po ramenu, „rekao
bih da si pre neki dan od mene tražio neke podatke u vezi
srednjeg reda moždanih arterija. Dakle, otkrio sam...“
„Donnerwetter!“62 povika Fon Althaus, koji je bio džangrizav
starac. „Šta, do đavola, smeraš sa tom svojom drskošću! Zbog
ovoga ću da te izvedem pred akademsko veće, gospodine;“ i uz tu
pretnju se okrenuo na peti i požurio da se udalji. Fon Hartman je
bio veoma iznenađen ovakvim dočekom. „To je zbog neuspeha
mog eksperimenta,“ rekao je sam za sebe i zamišljeno nastavio
svojim putem.
Ipak, čekala su ga nova iznenađenja. Žurio je dalje, kada su ga
presrela dva studenta. Ovi mladići, umesto da podignu kape ili
pokažu bilo kakav drugi znak poštovanja, ispustiše divljački
zvižduk radosti čim su ga videli, i jurnuvši na njega, zgrabiše ga za
obe ruke i povukoše sa sobom.
„Got in himel.“63, zareža Fon Hartman. „Kakvo je značenje ove
neuporedive uvrede? Gde me vodite?“

61 Sie soll leben - Hoch! nem. u njeno zdravlje - podignimo čaše visoko - prim. prev.
62 Donnerwetter! nem. bestraga, dođavola – prim. prev.
63 Gott in Himmel! nem. Bože na nebesima - prim. prev.
 „Da ispiješ flašu vina sa nama.“, rekoše dva studenta. „Polazi!
Ovo je poziv koji nikada nisi odbio.“
„Nikad u životu nisam čuo za ovakvu uvredu!“, povika Fon
Hartman. „Pustite mi ruke! Zasigurno ću vas zbog ovoga izbaciti sa
univerziteta. Pustite me, kažem!“, i on se besno ritnu na momke
koji su ga držali.
„O, ako si odabrao da se duriš, možeš ići gde god želiš“, rekoše
studenti, puštajući ga. „Možemo mi sasvim lepo i bez tebe.“
„Znam ja vas. Odužiću vam se za ovo“, besno reče Fon Hartman,
i nastavi u pravcu u kom je mislio da je njegova kuća, veoma
razgnevljen zbog dva događaja koja su ga zadesila uz put.
No, gospođa Baumgarten, koja je gledala kroz prozor i pitala se
zašto njen muž kasni na večeru, bila je i te kako zapanjena kad je
videla mladog studenta kako ljutito dolazi niz ulicu. Kao što je već
pomenuto, ona je osećala snažnu antipatiju prema njemu, i ako bi
se on ikada odvažio da uđe u kuću, to bi bio potišten ulazak i pod
zaštitom profesora. Bila je stoga još zapanjenija kad ga je ugledala
kako otvara mala vrata na kapiji i krupnim koracima dolazi uz
baštensku stazu sa izgledom nekoga ko sasvim vlada situacijom.
Jedva da je mogla poverovati u ono što vidi, i požurila je ka
vratima sa pobuđenim svim materinskim instinktima. Sa gornjih
prozora je lepa Eliza, takođe, primetila ovaj smeli dolazak svog
voljenog, i srce joj je brzo zakucalo od pomešanog ponosa i
zaprepašćenja.
„Dobar Vam dan, gospodine“', obratila se gospođa Baumgarten
uljezu, stojeći u svom dostojanstvu pred otvorenim vratima.
„Zaista je veoma lep dan, Marta.“, odvrati mladić. „No, nemoj da
stojiš tu kao Junonin kip, nego se daj na posao i spremi večeru,
pošto skoro da umirem od gladi.“
„Marta! Večera!“, izgovori nekako dama, uzmičući u svojoj
zaprepašćenosti.
„Da, večeru, Marta, večeru!“, zapevao je Fon Hartman, koji je
počinjao da se nervira. „Ima li ičeg čudnog u tom zahtevu kada je
čovek bio napolju celi dan? Sačekaću u trpezariji. Posluži bilo šta.
Šunka i kobasica, i suve šljive - bilo šta što se nađe. Pogledaj samo,
ti ponovo stojiš i buljiš u mene. Ženo, hoćeš li ti da se pokreneš ili
nećeš?“
Ovo poslednje obraćanje, izgovoreno uz nesumnjiv gnev, imalo
je učinak da pošalje dobru gospođu Baumgarten u bekstvo niz
hodnik i kroz kuhinju, gde se zaključala u ostavu i predala
silovitom napadu histerije. U međuvremenu je Fon Hartman
krupnim koracima ušao u sobu i bacio se na sofu veoma loše
raspoložen.
„Elizo!“, povikao je on. „Prokleta bila ta devojka! Elizo!“ Ovako
grubo pozvana, mlada dama je stidljivo došla niz stepenice pred
svog voljenog. „Najdraži!“, povikala je ona, obuhvatajući ga
rukama, „Znam da sve ovo radiš zbog mene! To je varka izvedena
da bi me video!“
Fon Hartmanov bes zbog ovog novog napada na njega bio je
tako veliki da je na minut ostao bez reči i mogao je samo da gleda i
maše pesnicama, dok se otimao iz njenog zagrljaja. Kada mu se,
najzad, povratila moć govora, prepustio se takvoj provali ljutnje
da se mlada dama, okamenjena od straha, srušila u naslonjaču iza
sebe.
„Nikada u životu nisam proveo ovakav dan“, vikao je Fon
Hartman, lupajući nogom po podu. „Moj eksperiment nije uspeo.
Fon Althaus me uvredio. Dva studenta su me vukli po gradskoj
ulici. Žena mi se skoro onesvestila kada sam zatražio večeru od
nje, a ćerka juri na mene i grli me kao medvedica.“
„Ti si bolestan, dragi.“, povika mlada dama. „Tvoj um luta. Nisi
me čak ni poljubio.“
„Ne, i ne nameravam.“, odlučno reče Fon Hartman. „Trebalo bi
da te je stid. Zašto ne odeš da mi doneseš papuče i pomogneš
svojoj majci da spremi večeru?“
„Da li sam zbog ovoga“, zaplakala je Eliza skrivajući lice u
maramicu - „da li sam te zbog ovoga strasno volela proteklih deset
meseci? Da li sam zbog ovog iskušavala majčin gnev? O, slomio si
mi srce; sigurna sam da jesi!“, i ona histerično zajeca.
„Ne mogu da izdržim još mnogo ovoga“, gnevno zareža Fon
Hartman. „Šta do đavola ovo znači, devojko? Šta sam proteklih
deset meseci radio što te podstaklo na tako čudnovatu
blagonaklonost prema meni? Ako me zaista toliko voliš, bolje bi
bilo da otrčiš dole i nađeš šunku i malo hleba, umesto što pričaš
sve te besmislice.“
„O, dragi moj!“, zaplaka nesrećna devica, bacajući se u naručje
onoga za kog je mislila da je njen ljubljeni, „Ti se samo šališ da bi
uplašio svoju malu Elizu.“
Sada se desilo da se u času ovog neočekivanog zagrljaja Fon
Hartman još uvek oslanjao na kraj sofe, koja je, kao što često biva
sa nemačkim nameštajem, bila u pomalo rasklimanom stanju.
Takođe se desilo da je ispod tog kraja sofe bila posuda puna vode
u kojoj je fiziolog izvodio neke eksperimente sa ribljim jajnim
ćelijama i koju je držao u dnevnom boravku da bi joj obezbedio
postojanu temperaturu. Dodatna težina devojke, zajedno sa
pritiskom koji je izvršila bacivši se na njega, dovela je do toga da
nepouzdani komad nameštaja popusti i telo nesrećnog studenta se
svalilo unazad u posudu, u koju su mu se ramena i glava čvrsto
zaglavili, dok su mu udovi bespomoćno mlatarali po vazduhu. Ovo
je bila kap koja je prelila čašu. Izvukavši se, uz izvesne teškoće iz
svog neugodnog položaja, Fon Hartman je ispustio neartikulisan
povik besa, i izjurivši iz sobe, uprkos Elizinim pozivima, dograbio
je svoj šešir i odjurio u grad, sav mokar i raščupan, s namerom da
u nekoj gostionici potraži hranu i udobnost koje nije mogao naći
kod kuće.
Dok je duh Fon Baumgartena zatvoren u telu Fon Hartmana
išao niz krivudavu stazu koja je vodila naniže do varoši, ljutito
premišljajući o mnogim nepravdama koje su mu učinjene, postao
je svestan da mu prilazi stariji čovek, koji je izgledao kao da je
prilično popio. Fon Hartman je čekao pored puta i gledao ovog
čoveka, koji se posrćući približavao, kako se tetura sa jedne strane
ulice na drugu, i peva studentsku pesmu veoma promuklim i
pijanim glasom. Isprva je njegovo zanimanje bilo pobuđeno
samom činjenicom da vidi čoveka tako dostojanstvenog izgleda u
tako nečasnom stanju, ali kako se primicao bliže, postao je uveren
da dobro poznaje tog drugog čoveka, iako nije mogao da se seti
kada ili gde ga je sreo. Ovaj utisak ga je toliko snažno obuzeo da je,
kada je neznanac prišao pored njega, istupio i dobro se zagledao u
njegovo lice.
„Pa, sinko“, reče pijani čovek osmotrivši Fon Hartmana i
ljuljajući se na nogama ispred njega, „gde li sam te, do đavola, već
video? Znam te dobro koliko znam samog sebe. Ko si, bestraga mu
glava, ti?“
„Ja sam profesor Fon Baumgarten“, reče student. „Mogu li da
pitam ko si ti? Neobično su mi poznate tvoje crte lica.“
„Nikada ne bi trebalo da lažeš, mladiću.“, reče onaj drugi. „Ti
svakako nisi profesor, pošto je on ružan i neprijatan stari druškan,
a ti si mlad momak širokih ramena. Što se mene tiče, ja sam Fric
Fon Hartman, tebi na usluzi.“
„Taj sigurno nisi.“, uzviknu telo Fon Hartmana. „Ti bi sasvim
lako mogao da mu budeš otac. Ali, čekaj malo, gospodine, da li si
svestan da nosiš moju dugmad i moj lanac za sat?“
„Donerveter!“ štucnuo je drugi. „Ako to nisu pantalone zbog
kojih moj krojač hoće da me tuži, neka nikad ponovo ne bih okusio
piva.“
Sada, dok je Fon Hartman, savladan mnogim čudnim stvarima
koje su mu se tog dana desile, prelazio rukom preko čela
spuštajući pogled naniže, on slučajno opazi odraz sopstvenog lica
u bari zaostaloj na putu posle kiše. Na svoje krajnje zaprepašćenje
on vide da je njegovo lice mladalačko, da mu je odeća kao kod
pomodnog mladog studenta, i da je u svakom pogledu on
suprotnost ozbiljne i učene pojave u kojoj je njegov um navikao da
boravi. Istog trenutka njegov delatni um prelete preko niza
zbivanja koja su mu se dogodila i dođe do zaključka. On se prilično
zatetura od ovog otkrića.
„Himel!'‘, povika on, „Sada sve razumem. Naše duše su u
pogrešnim telima. Ja sam ti, a ti si ja. Moja teorija je dokazana - ali
po koju cenu! Da li najučeniji um Evrope treba da ide okolo sa
ovakvim razuzdanim spoljašnjim izgledom? O, vredni rad koji je
trajao celog života je uništen!“, i on se u očajanju udari u grudi.
„Ja kažem“, primeti pravi Fon Hartman iz profesorovog tela, „da
sasvim uviđam valjanost tvojih primedbi, ali ne udaram tako po
svom telu. Dobio si ga u odličnom stanju, ali primećujem da si ga
skvasio i napravio mu modrice i isprljao nabranu prednju stranu
moje košulje.“
„To nema mnogo značaja.“, reče drugi sumorno. „Moramo ostati
ovakvi kakvi jesmo. Moja teorija je trijumfalno potvrđena, ali cena
je užasna.“
„Kada bih mislio tako“, reče duh studenta, „zaista bi mi bilo
teško. Šta mogu ja sa ovim ukočenim starim udovima, i kako mogu
da se udvaram Elizi i ubedim je da nisam njen otac? Ne, hvala
nebesima, uprkos pivu koje me opilo više nego što bi ikada moglo
da opije onog pravog mene, ja mogu da vidim izlaz iz ovoga.“
„Kako?“, prodahtao je profesor.
„Pa, ponavljanjem eksperimenta. Oslobodi naše duše još
jednom i postoji mogućnost da će one pronaći put u svoja
pripadajuća tela.“ Nijedan davljenik se ne bi hitrije uhvatio za
slamku nego što se Fon Baumgartenov duh uhvatio za ovaj
predlog. U grozničavoj žurbi on je povukao sopstveno telo sa puta
i doveo ga u stanje hipnotičkog transa; zatim je izvadio kristalnu
kuglu iz džepa i uspeo da i sebe dovede u isto stanje.
Neki studenti i seljaci koji su slučajno tuda prošli u sledećih sat
vremena bili su zapanjeni videvši valjanog profesora fiziologije i
njegovog omiljenog studenta kako sede na veoma blatnjavoj
ogradi puta u potpuno nesvesnom stanju. Pre nego što je ceo sat
istekao, okupila se gomila ljudi i raspravljali su da li je pametno
pozvati bolnička kola da odvezu ovu dvojicu u bolnicu, kada je
učeni naučnik otvorio oči i odsutno pogledao oko sebe. Na
trenutak je izgledalo kao da je zaboravio kako je dospeo ovamo, ali
sledećeg trenutka on je zaprepastio svoje posmatrače mahnuvši
mršavim rukama iznad glave i viknuvši ushićenim glasom: „Got zi
gedankt!64 Ja sam ponovo ja. Osećam da jesam!“ Začuđenost nije
bila manja ni kada je student, skočivši na noge, ispustio isti poklič,
i njih dvojica su izveli neku vrstu radosnog plesa nasred puta.
Neko vreme posle toga ljudi su gajili izvesne sumnje u
mentalno zdravlje obojice aktera ovog čudnog događaja. Kada je
profesor objavio svoja iskustva u Medikalšriftu kao što je obećao,
dočekan je aluzijama, koje su iznosile čak i njegove kolege, kako bi
64 Gott sei gedankt! nem. hvala Bogu – prim. prev.
bilo dobro da povede računa o svom mentalnom stanju, i da će ga
još jedna takva objava svakako poslati u duševnu bolnicu. Student
je, takođe, iz iskustva saznao da je najbolje da ćuti o toj stvari.
Kada se valjani predavač vratio kući, te večeri nije primio
srdačnu dobrodošlicu kakvu je možda očekivao posle svojih
čudnih doživljaja. Nasuprot tome, oštro su ga na smenu
prekorevale obe žene iz njegove porodice jer je zaudarao na piće i
duvan, a takođe i zato što nije bio prisutan kada je mladi
nevaljalac upao u kuću i vređao njene stanare. Prošlo je dosta
vremena pre nego što je domaća atmosfera u predavačevoj kući
ponovo postala mirna, a još više vremena pre nego što je
prijateljsko lice Fon Hartmana viđeno ispod tog krova. Ipak,
upornost prevazilazi sve prepreke, i student je na kraju uspeo da
umiri razbesnele dame i stekne ponovo svoj stari status. Sada više
nije imao nikakvog razloga da se plaši gospođinog neprijateljstva,
pošto je sada zapovednik Fon Hartman, pripadnik carevih ličnih
ulanskih jedinica, a njegova voljena žena Eliza već mu je podarila
dva mala ulana kao vidljivi znak i dokaz svoje ljubavi.

Preveo Mirko Bižić

 Artur Mahen

VELIKI BOG PAN

Sadržaj

I Eksperiment
II Memoari gospodina Klarka
III Grad vaskrsnuća
IV Otkriće u Pol Stritu
V Pismo sa savetom
VI Samoubistva
VII Susret u Sohou
VIII Fragmenti

I
Eksperiment

„Drago mi je što si došao, Klark; zapravo veoma drago. Nisam

bio siguran da ćeš moći da odvojiš vreme.“
„Uspeo sam da napravim dogovore za nekoliko dana; stvari se
ne odvijaju previše brzo ovih dana. Zar nemaš bojazni, Rejmonde?
Da li je potpuno bezbedno?“
Dvojica ljudi su polako koračali ispred kuće doktora Rejmonda.
Sunce se još videlo iznad zapadnih planina, ali je sijalo tupom
crvenom svetlošću koja nije bacala senke i sve je u vazduhu bilo
tiho; sladak dašak mirisa dopirao je odozgo, iz velike šume na
padini brda, a sa njim povremeno i blagi nerazgovetni zov divljih
golubova. Dole ispod, u dugačkoj prelepoj dolini, reka je krivudala
između i pored samotnih brda i, dok se sunce polako spuštalo i
nestajalo na zapadu, slaba magla, čisto bela, počela je da se diže sa
brda. Doktor Rejmond se naglo okrenuo ka svom prijatelju.
„Bezbedno? Naravno da jeste. Operacija je sama po sebi
savršeno jednostavna; svaki hirurg bi mogao da je obavi.“
„Nema opasnosti u bilo kojoj drugoj fazi?“
„Nema; uopšte nema nikakve fizičke opasnosti, dajem ti svoju
reč. Ti si uvek povučen, Klark, uvek; ali ti znaš moj istorijat. Ja sam
se posvetio transcendentalnoj medicini poslednjih dvadeset
godina. Čuo sam kako me nazivaju prevarantom i šarlatanom i
samozvancem, ali sam sve vreme znao da sam na pravom putu.
Pre pet godina sam dostigao cilj, i od tada je svaki dan bio
priprema za ono što ćemo uraditi noćas.“
„Voleo bih da verujem da je sve to istina.“ Klark je nabrao obrve
i sumnjičavo pogledao doktora Rejmonda. „Da Ii si savršeno
siguran, Rejmonde, da tvoja teorija nije fantazmagorija - divna
vizija, svakako, ali ipak samo vizija?“
Doktor Rejmond se zaustavio u hodu i naglo okrenuo. On je bio
sredovečan čovek, mršav i ispijen, žućkasto-bledog lica, ali dok je
odgovarao Klarku, okrenut licem prema njemu, na obrazima mu
se pojavilo rumenilo.
„Osvrni se oko sebe, Klark. Vidiš planinu i brdo iza brda, kao
talas za talasom, vidiš šume i voćnjak, polja zrelog kukuruza, i
livade koje se prostiru do trščanih čestara kraj reke. Vidiš mene
kako stojim tu kraj tebe, i čuješ moj glas; ali reći ću ti da sve to - da,
od one zvezde koja je upravo zasjala na nebu do čvrste zemlje
ispod naših stopa - kažem da su sve to tek snovi i seni; seni koje
skrivaju stvarni svet od naših očiju. Postoji stvaran svet, ali on je
izvan ovog sjaja i domašaja ovog vida; izvan ovih ispraznih
predavanja, snova o karijeri, iza svega toga kao iza vela. Ne znam
da li je ijedno ljudsko biće ikada podiglo taj veo; ali znam, Klark, da
ćemo ti i ja videti kako se on podiže upravo ove noći ispred očiju
drugih. Možeš da misliš kako je sve ovo čudna besmislica; možda
je čudno, ali je istina, a ljudi iz starine su znali šta znači podizanje
vela. Oni su to nazivali viđenjem boga Pana.“
 Klark je zadrhtao; bela magla koja se skupljala nad rekom, bila
je hladna.
„To je zaista čudesno.“, rekao je. „Mi stojimo na ivici jednog
čudnog sveta, Rejmonde, ako je ono što kažeš istina.
Pretpostavljam da je nož apsolutno neophodan?“
„Da; mali zasek u sivoj materiji, to je sve; sitna preraspodela
određenih ćelija, mikroskopska promena koja bi promakla pažnji
devedeset i devetorici od stotinu specijalista za mozak. Ne želim
da te gnjavim zanatom, Klark; mogao bih da ti dam gomilu
tehničkih pojedinosti koje bi zvučale veoma impozantno i ostavile
bi te isto onoliko prosvetljenog koliko si i sada. Ali, pretpostavljam
da si čitao, uzgredno, u sporednim člancima svojih novina, da su u
poslednje vreme načinjeni ogromni koraci u oblasti fiziologije
mozga. Pre neki dan sam video članak o Digbijevoj teoriji i
otkrićima Braun Fejbera. Teorije i otkrića! Tu gde su oni, ja sam
bio pre petnaest godina, a ne treba da ti govorim kako za tih
petnaest godina nisam stajao u mestu. Biće dovoljno ako kažem da
sam pre pet godina došao do otkrića na koje mislim kada tvrdim
da sam pre deset godina stigao do cilja. Nakon godina vrednog
rada, nakon godina naprezanja i pipanja u mraku, nakon noći i
dana punih razočaranja, a ponekad i očajanja, u kojima sam znao, s
vremena na vreme, da drhtim i ježim se na pomisao kako možda
postoje i drugi koji tragaju za onim za čime tragam i ja. Najzad,
posle toliko vremena, nalet iznenadne radosti sevnuo je u mojoj
duši i znao sam da se dugom putovanju bliži kraj. Zahvaljujući
nečemu što je tada delovalo i još deluje kao slučajnost, nagoveštaj
iz trenutne dokone pomisli koja se kretala poznatim smernicama i
putanjama, kojima sam već prošao na stotine puta, velika istina
iskrsnula je ispred mene i video sam, ocrtan vidljivim obrisima,
ceo svet, nepoznatu sferu; kontinente i ostrva, i ogromne okeane u
kojima nijedan brod nije plovio (po mom uverenju) otkad je čovek
po prvi put podigao pogled i spazio sunce, i zvezde nebeske, i tihu
zemlju pod njima. Mislićeš da je sve ovo visokoparna priča, Klark,
ali teško je to izraziti. A ipak; ne znam da li je ovo što
nagoveštavam nemoguće izraziti jednostavnim i pojedinačnim
pojmovima. Na primer, ovaj naš svet je prilično isprepleten
telegrafskim žicama i kablovima; misli se, brzinom nešto manjom
od brzine misli, prenose od izlaska do zalaska sunca, od severa na
jug, preko vodenih i pustinjskih prostranstava. Pretpostavimo da
taj današnji električar iznenada opazi da su se on i njegovi
prijatelji prosto igrali kamenčićima koje su pogrešno smatrali
temeljima sveta; pretpostavimo da takav čovek vidi potpuno
neograničeni prostor kako se otvara za prenos, i ljudske reči
odleću preko njega do sunca i iza sunca u udaljenije nebeske
sisteme, i glas čoveka koji razumljivo govori odjekuje u bezmernoj
praznini koja odražava našu misao. Dokle analogija seže, ovo je
prilično dobra analogija onog što sam ja uradio; sada možeš malo
da razumeš kako sam se osećao stojeći ovde jedne večeri; bilo je to
letnje veče, i dolina je izgledala dosta slično kao što izgleda sad;
stajao sam ovde, i video pred sobom neizrecivi, nezamislivi otvor
koji duboko zjapi između dva sveta, materijalnog sveta i duhovnog
sveta; video sam ogromnu praznu dubinu kako se nejasno otvara
ispod mene, i istog časka se most od svetla pružio sa zemlje do
nepoznate obale, i bezdan je prekoračen. Možeš pogledati u Braun
Fejberovu knjigu, ako želiš, i pronaći ćeš da do današnjeg dana
ljudi od nauke ne mogu da objasne prisustvo, ili otkriju funkciju
određene grupe nervnih ćelija u mozgu. Ta grupa je stoga
zemljište za izdavanje, puki prazan prostor za maštovite teorije. Ja
nisam u poziciji Braun Fejbera i stručnjaka, ja sam savršeno
poučen o mogućim funkcijama tih nervnih centara u opštem
poretku stvari. Jednim dodirom ih mogu uvesti u igru, jednim
dodirom, kažem, mogu osloboditi strujanje, dodirom mogu
upotpuniti komunikaciju između ovog sveta razuma i - kasnije
ćemo moći da dovršimo ovu rečenicu. Da, nož je neophodan; ali
pomisli samo šta će taj nož izazvati. On će do kraja srušiti čvrsti
zid razuma i verovatno po prvi put otkada je čovek stvoren, duh će
se zagledati u duhovni svet. Klark, Meri će videti boga Pana!“
„Ali, sećaš se šta si mi napisao? Mislio sam da će biti neophodno
da ona...“
Prošaptao je ostatak rečenice doktoru na uho.
„Uopšte ne, uopšte ne. To je besmislica. Uveravam te. Zapravo,
bolje je ovako kako jeste; sasvim sam siguran u to.“
 „Dobro razmisli o ovome, Rejmonde. To je velika odgovornost.
Nešto može krenuti naopako; bićeš ojađen čovek do kraja svog
života.“
„Ne, mislim da neću, čak i ako se dogodi ono najgore. Kao što
znaš, spasao sam Meri iz blatišta, i od skoro sigurne smrti od gladi,
kada je bila dete; smatram da je njen život moj, da ga koristim
kako nađem za shodno. Dođi, već je kasno; bolje da uđemo
unutra.“
Doktor Rejmond je prvi krenuo u kuću, kroz predvorje i niz
dugački i mračni hodnik. Izvadio je ključ iz džepa i otvorio teška
vrata, a zatim pokretom pozvao Klarka u svoju laboratoriju. To je
nekada bila sala za bilijar i bila je osvetljena staklenom kuglom
okačenom na sredinu plafona, odakle je još bacala sumorno sivo
svetlo na obličje doktora koji je palio svetiljku sa teškim abažurom
i stavljao je na sto u sredini prostorije.
Klark se osvrnuo oko sebe. Jedva da je i stopa zida bila
nepokrivena; svuda uokolo su bile police natrpane bočicama i
epruvetama svih oblika i boja, a na jednom kraju prostorije stajao
je mali čipendejl ormarić za knjige. Rejmond je pokazao na njega.
„Vidiš li taj pergament koji je ispisao Osvald Krolijus? On je bio
jedan od prvih koji su mi pokazali put, iako ne verujem da ga je
sam ikada pronašao. Čudna je njegova izreka: U svakom zrnu žita
leži skrivena duša zvezde.“
U laboratoriji nije bilo mnogo nameštaja. Sto u sredini, kamena
ploča sa odvodnim kanalom u jednom uglu, dve fotelje u kojima su
Rejmond i Klark sedeli; to je bilo sve, osim jedne stolice čudnog
izgleda na najdaljem kraju sobe. Klark ju je pogledao i podigao
obrve.
„Da, to je ta stolica.“, reče Rejmond. „Možemo i da je postavimo
na mesto.“ Ustao je i dogurao stolicu do osvetljenog dela prostorije
i počeo da podiže i spušta naslon, podešava je pod raznim
uglovima i namešta njenu papučicu za oslanjanje nogu. Delovala je
sasvim udobno i Klark pređe rukom preko mekanog zelenog
baršuna, dok je doktor podešavao poluge.
„Dakle, Klark, smesti se udobno. Imam nekoliko sati rada pred
sobom; morao sam da ostavim određene stvari za sam kraj.“
 Rejmond je prišao kamenoj ploči, a Klark ga je sumorno
posmatrao dok se naginjao iznad reda epruveta i palio plamen
ispod lonca za taljenje. Doktor je postavio malu ručnu lampu,
zasenjenu kao i ona veća, na policu iznad svog aparata, a Klark,
koji je sedeo u senci, pogledao je niz veliku, senkama ispunjenu
sobu, čudeći se čudnim efektima jarke svetlosti i neprozirne tmine
koje su stvarale međusobni kontrast. Uskoro je postao svestan
čudnog zadaha, na početku tek slabašnog nagoveštaja zadaha u
prostoriji i, kako je taj zadah postajao sve izraženiji, osetio se
iznenađenim što nije podsećao na miris hemičarske radnje ili
hirurške sale. Klark se zatekao kako u besposlici želi da analizira
taj nadražaj, i napola nesvesno, počeo je da misli o danu od pre
petnaest godina, koji je proveo lutajući šumama i livadama u
blizini svoje kuće. Bio je vreo dan na početku avgusta, vrućina je
rasplinula obrise svih objekata i na svim udaljenostima u blagoj
izmaglici, a ljudi koji su gledali na termometar pričali su o
abnormalnim vrednostima, o temperaturi koja je bila skoro
tropska. Čudno je što se taj čudesno vruć dan iz pedesetih godina
ponovo pojavio u Klarkovoj mašti; osećaj zaslepljujuće
sveprožimajuće sunčeve svetlosti kao da je zasenio svetlosti i
senke u laboratoriji i on je ponovo osetio užaren vazduh kako mu
u naletima struji oko lica, video bljesak koji se odbija sa trave i čuo
bezbrojne prigušene zvuke leta.
„Nadam se da ti miris ne smeta, Klark; nema ničeg nečistog u
njemu. Može da te učini pomalo pospanim, to je sve.“
Klark je čuo reči sasvim jasno i znao, je da se Rejmond obraća
njemu, ali ni za živu glavu nije mogao da se prene iz svoje letargije.
Mogao je da misli samo na samotnu šetnju u koju je otišao pre
petnaest godina; bio je to njegov poslednji pogled na polja i šume
koje je poznavao otkada je bio dete, i sada se sve to isticalo u
bleštavoj svetlosti, kao slika, pred njim. Više od svega, njegove
nozdrve je preplavljivao miris leta, izmešana aroma cvetova, i
miris šume, senovitih mesta u dubokoj hladovini, miris zelenih
bespuća, izmamljenih sunčevom vrelinom; i miris dobre zemlje,
dok je ležao na njoj ispruženih ruku, osmehnutih usana, potpuno
obuzet utiscima. Mašta ga je terala da luta, kao što je lutao pre
mnogo vremena, sa polja u šumu, prolazeći stazicom kroz blistavo
nisko rastinje ispod brezinih stabala; a žubor vode koja se slivala
sa krečnjačke stene zvučao je kao jasna melodija u nekom snu.
Misli su počele da mu skreću i mešaju se sa drugim mislima; staza
između breza pretvorila se u stazu između stabala zimzelenog
hrasta, a tu i tamo se divlja loza pružala sa grane na granu,
pružajući uvis izuvijanu mladicu, povijena pod težinom ljubičastog
grožđa, a retki zeleno sivi listovi divlje masline isticali su se
naspram tamnih senki zimzelenog hrasta. Klark je, u dubokim
udolinama sna, bio svestan da ga je staza od kuće njegovog oca
odvela do neotkrivene zemlje, i čudio se svemu tome, kad
iznenada, umesto letnjeg huka i brujanja kao da je bezgranična
tišina pala na sve u okolini, i šuma se utišala, i na jedan trenutak
on je stajao licem u lice sa nečim što nije bilo ni čovek ni zver, ni
živo ni mrtvo, nego sve to istovremeno, s nekim oblikom svega
ovoga, a, ipak, lišeno svakog oblika. U tom trenutku, sveta tajna
tela i duše se rastočila, i glas kao da je viknuo „Hajdemo odavde,“ a
zatim je zavladala tmina poput tmine što se prostire iza zvezda,
neprolazna tmina.
Kada se Klark, prenuvši se, probudio, video je kako Rejmond
sipa nekoliko kapi neke uljane tečnosti u zelenu epruvetu, koju je
čvrsto zapušio.
„Dremao si,“ rekao je on, „mora da te putovanje zamorilo. Sada
je završeno. Idem da dovedem Meri; vratiću se za deset minuta.“
Klark se zavalio u svojoj stolici, čudeći se. Izgledalo je kao da je
samo prešao iz jednog sna u drugi. Napola je očekivao da vidi
zidove laboratorije kako se tope i nestaju i da se probudi u
Londonu, drhteći zbog sopstvenih maštarija iz sna. Najzad su se
vrata otvorila i doktor se vratio, a za njim je ušla devojka od nekih
sedamnaest godina, odevena sva u belo. Bila je tako lepa da se
Klark nije čudio onome što mu je Rejmond pisao. Sada je
porumenela u licu, po vratu i rukama, ali na Rejmonda to,
naizgled, nije uticalo.
„Meri,“ rekao je on, „došlo je vreme. Potpuno si slobodna. Da li
si voljna da mi se u celosti prepustiš?“
„Da, dragi.“
 „Čuješ li to Klark? Ti si mi svedok. Evo stolice, Meri. Sasvim je
lako. Samo sedi u nju i zavali se. Da li si spremna?“
„Da, dragi, sasvim spremna. Poljubi me pre nego što počneš.“
Doktor je zastao i poljubio njena usta, sasvim blago. „Sada
sklopi oči.“ rekao je. Devojka je spustila očne kapke, kao da je bila
umorna i čezne za snom, a Rejmond joj je stavio zelenu epruvetu
pod nozdrve. Lice joj je pobelelo, bilo je belje od njene haljine;
slabašno se opirala, a zatim sa snažnim osećajem pokoravanja u
sebi, prekrstila ruke na grudima kao malo dete koje se sprema da
izgovori molitvu. Sjajna svetlost lampe potpuno je obasjala i Klark
je posmatrao promene koje su joj prolazile preko lica kao
promene na brdima kada letnji oblaci prolaze ispred sunca. Zatim
je legla, sasvim pobelela i mirna, i doktor joj je podigao jedan očni
kapak. Bila je potpuno bez svesti. Rejmond je snažno pritisnuo
jednu polugu i stolica se odmah spustila. Klark je video kako iseca
krug, poput tonzure, u njenoj kosi, i približava svetiljku. Rejmond
je uzeo mali svetlucavi instrument iz kutije, a Klark se okrenuo,
uzdrhtavši. Kada je ponovo pogledao u njega, doktor je zašivao
ranu koju je napravio.
„Probudiće se za pet minuta.“ Rejmond je i dalje bio savršeno
miran. „Nema više šta da se uradi; možemo samo da čekamo.“
Minuti su sporo proticali; mogli su da čuju spore, teške
otkucaje. U hodniku se nalazio stari časovnik, Klark je osetio
mučninu i slabost; kolena su mu zadrhtala, jedva je mogao da stoji.
Odjednom, dok su posmatrali, čuli su dubok udah i iznenada se
boja, koja se bila povukla, vratila u devojčine obraze i oči su joj se
naglo otvorile. Klark je ustuknuo pred njima. Sijale su užasnim
svetlom, gledajući u daljinu, i velika začuđenost joj se spustila na
lice, a ruke su joj se ispružile kao da će dodirnuti nešto nevidljivo.
Istog trenutka je začuđenost prošla i ustupila mesto krajnjem
užasu. Mišići na licu bili su joj grozno zgrčeni, tresla se od glave do
pete; izgledalo je kao da se duša bori i drhti unutar svog staništa
od mesa. Bio je to jeziv prizor, a Klark je jurnuo napred, kada se
vrišteći srušila na pod.
 Tri dana kasnije, Rejmond je poveo Klarka do njene postelje.
Ležala je potpuno budna, okrećući glavu sa jedne strane na drugu i
odsutno se cereći.
„Da,“ rekao je doktor, i dalje sasvim mirno, „to je veoma
žalosno; ona je beznadežni idiot. U svakom slučaju, tome nema
pomoći; a, uostalom, videla je velikog boga Pana.“

II
Memoari gospodina Klarka

Gospodin Klark, džentlmen koga je doktor Rejmond odabrao da

prisustvuje čudnom eksperimentu sa bogom Panom, bio je ličnost
u čijem su karakteru oprez i radoznalost bili čudno izmešani; u
svojim trezvenim trenucima mislio je o neobičnim i ekscentričnim
stvarima sa neskrivenom averzijom, a ipak, duboko u njegovom
srcu, postojala je nezajažljiva ljubopitljivost u odnosu na sve
nejasne i ezoterične elemente u prirodi ljudi. Ova druga sklonost
je prevagnula kada je prihvatio Rejmondov poziv, pošto, iako je
njegovo razumno rasuđivanje uvek odbacivalo doktorove teorije i
neobuzdane besmislice, ipak je potajno prihvatio verovanje u
razne maštarije, i bilo bi mu drago da vidi kako je to verovanje
potvrđeno. Užasi kojima je prisustvovao u sumornoj laboratoriji
bili su do izvesne mere otrežnjujući; bio je svestan da je uključen u
posao koji nije bio potpuno prihvatljiv, i mnogo godina nakon toga
odlučno se držao onog što je uobičajeno, odbacujući sva zbivanja
gde se proučavalo okultno. Zaista, po nekom homeopatskom
principu, neko vreme je odlazio na seanse istaknutih medijuma, u
nadi da će mu nespretni trikovi ove gospode potpuno ogaditi
misticizam svake vrste, ali ovaj lek, iako oštar, nije bio efikasan.
Klark je znao da je još opsednut onim nevidljivim i, malo po malo,
stara strast je počela ponovo da se javlja kako je Merino lice,
uzdrhtalo i zgrčeno od neznanog užasa, polako bledelo u
njegovom sećanju. Pošto je po ceo dan bio zauzet ozbiljnim i
unosnim poslovima, iskušenje da se uveče opusti je bilo preveliko,
pogotovo u zimskim mesecima, kada je vatra bacala toplu svetlost
na njegov udobni momački stan, a flaša nekog biranog klarea mu
stajala na dohvat ruke. Kada bi svario večeru, nakratko bi se
pretvarao da čita večernje novine, ali puki spisak novosti bi mu
uskoro dodijao, i Klark bi uhvatio sebe kako upućuje čežnjive
poglede ka starom japanskom pisaćem stolu, koji je stajao na
pristojnoj udaljenosti od ognjišta. Kao dečak ispred ostave sa
džemom, nekoliko minuta bi neodlučno oklevao, ali strast je uvek
preovlađivala, i završilo bi se tako što je Klark privlačio svoju
stolicu, palio sveću i sedao ispred pisaćeg stola. Otvori i fioke u
njemu bili su krcati dokumentima o najmorbidnijim temama, a u
jedan dobro skriveni debeli svezak sa rukopisima, izuzetno
pažljivo je pohranjivao dragulje iz svoje zbirke. Klark je osećao
istančani prezir prema objavljivanoj literaturi; jeziva priča je
prestajala da ga zanima ako bi se desilo da bude odštampana;
jedino zadovoljstvo mu je bilo čitanje, sakupljanje i preslaganje
onoga što je nazivao „Memoarima koji dokazuju postojanje
đavola,“ i kada bi se upustio u ovo, veče kao da je prosto proletalo,
a noć je izgledala prekratko.
Jedne posebne večeri, pred ružnu decembarsku noć, crnu od
magle i surovo ledenu, Klark je požurio sa svojom večerom, i jedva
da je i ispunio svoj uobičajeni ritual podizanja novina da bi ih
odmah ponovo spustio. Prešao je dva ili tri puta celom dužinom
sobe i otvorio pisaći sto, stajao mirno na trenutak, pa zatim seo.
Zavalio se u stolici, obuzet jednim od onih snova koji su mu
dolazili, i najzad izvukao svoju knjigu, pa je otvorio na poslednjem
unosu. Tu su bile tri ili četiri stranice gusto prekrivene Klarkovim
oblim, čvrstim rukopisom, a na samom početku je napisao nešto
krupnijim slovima:

Neobična priča koju mi je ispričao moj prijatelj, doktor Filips.

Uverio me da su svi podaci izneti u njoj potpuno
i neosporno istiniti, ali odbio je da otkrije bilo
prezimena osoba o kojima se radi, bilo mesto
gde su se ovi izuzetni događaji odigrali.
 Gospodin Klark počeo je da iščitava izveštaj po deseti put, s
vremena na vreme skrećući pogled na beleške olovkom, koje je
napravio dok mu je prijatelj kazivao priču. Jedno od zadovoljstava
mu je bilo da se ponosi izvesnom književnom veštinom; imao je
dobro mišljenje o svom stilu i veoma se potrudio da okolnosti
prikaže na dramatičan način. Pročitao je sledeću priču:

Osobe o kojima se radi u ovoj izjavi su Helen V. koja, ako je još

živa, sada mora imati dvadeset tri godine, Rejčel M., od tada
upokojena, koja je bila godinu mlađa od prvopomenute, i Trevor
V., imbecil, star osamnaest godina. Ove osobe su bile u vreme kada
se priča odvija stanovnici sela na granici Velsa, mesta od izvesne
važnosti u vreme rimske okupacije, ali sada raštrkanog seoca, sa
ne više od petsto stanovnika. Mesto se nalazi na uzdignutom
zemljištu, na nekih deset kilometara od mora i zaklonjeno je
velikom i živopisnom šumom.
Pre nekih jedanaest godina, Helen V. je došla u selo pod prilično
neobičnim okolnostima. Kako smo razumeli nju je, pošto je bila
siroče, kao detence usvojio dalji rođak, koji je odgajao u svojoj
kući do njene dvanaeste godine. Misleći, ipak, kako bi za dete bilo
bolje da ima drugove za igru svog uzrasta, on je u nekoliko mesnih
novina dao oglas kako traži dobar dom u udobnoj seoskoj kući za
devojčicu od dvanaest godina, a na ovaj oglas se javio gospodin R.,
dobrostojeći farmer iz gore pomenutog sela. Pošto su se njegove
preporuke pokazale zadovoljavajućim, gospodin je poslao svoju
usvojenu ćerku gospodinu R. sa pismom u kome je zahtevao da
devojčica ima sobu za sebe i izjavio da njeni staratelji ne treba da
se brinu što se tiče obrazovanja, pošto je već bila dovoljno
obrazovana za položaj koji će u životu zauzimati. Zapravo,
gospodinu R. je stavljeno na znanje da devojčici treba dopustiti da
pronađe sopstvena zanimanja i provodi vreme skoro onako kako
joj se dopada. Gospodin R. je po dogovoru sačekao na najbližoj
železničkoj stanici, u gradiću deset kilometara udaljenom od
njegove kuće, i izgleda da nije primetio ništa neobično u vezi sa
detetom, osim što je bila ćutljiva u vezi svog dotadašnjeg života i
svog poočima. Ona je, ipak, bila veoma različita od ostalih
stanovnika sela; koža joj je bila čista i svetlomaslinasta, a crte lica
jako naglašene i pomalo stranog izgleda. Naizgled se dosta lako
uklopila u život seoske kuće i postala omiljena među decom, koja
su je ponekad pratila u njenim lutanjima po šumi, pošto se ona
tako zabavljala. Gospodin R. je izjavio kako je znao da ona sama
izlazi odmah posle njihovog ranog doručka i ne vraća se do posle
sumraka i da se, osećajući nelagodu što devojčica sama provodi
napolju toliko vremena, obratio njenom poočimu, koji je u kratkoj
poruci odgovorio da Helen mora da radi onako kako sama
odabere. U zimu, kada su šumske staze neprohodne, provodila je
najveći deo vremena u svojoj sobi, gde je spavala sama, u skladu sa
uputstvima njenog srodnika. Na jednom od ovih izleta se dogodio
prvi od čudnih događaja sa kojima je devojčica bila povezana, a to
je bilo otprilike godinu dana posle njenog dolaska u selo.
Prethodna zima je bila izuzetno oštra, sneg je napadao izuzetno
visoko, a mraz je trajao dugo kao nikad pre. Leto posle toga je bilo
upamćeno po izuzetnim vrućinama. Jednog od najvrelijih dana tog
leta, Helen V. je otišla iz kuće na jedno od svojih dugih lutanja po
šumi, ponevši sa sobom, kao i obično, malo hleba i mesa za ručak.
Neki ljudi su je videli u poljima preko kojih se dolazilo do starog
rimskog puta, zelenog izdignutog puta koji je prosecao najviše
delove šume i bili su zapanjeni, videvši da je devojčica skinula
šešir, iako je vrelina sunca već bila tropska. Desilo se da je radnik
po imenu Džozef V. radio u šumi u blizini rimskog puta, a u
dvanaest sati je njegov mali sin, Trevor, doneo je čoveku njegov
ručak, hleb i sir. Posle obroka je dečak, koji je u to vreme imao
nekih sedam godina, ostavio svog oca da radi i, kako je rekao,
pošao da potraži cveće u šumi, a čovek, koji je mogao da čuje
njegove radosne povike dok je nalazio cveće, nije osećao nikakvu
bojazan zbog njega. Ipak, iznenada se užasnuo začuvši krajnje
jezive krike, izazvane očigledno velikim strahom, i krenuo u
pravcu u kom je njegov sin otišao, žurno odbacivši svoj alat i
potrčavši da vidi šta se dogodilo. Određujući pravac kretanja
prema zvuku, susreo je dečačića koji je trčao glavom bez obzira i
očigledno bio užasno uplašen. Nakon što ga je propitao, čovek je
saznao da se dečak osetio umorno kada je ubrao buket cveća, pa je
legao i zaspao. Iznenada ga je probudio, kako je izjavio, čudnovat
zvuk, nekakvo pevanje kako ga je opisao, i provirivši između
grana, video je Helen V. kako se igra na travi sa „čudnim nagim
čovekom“, koga izgleda nije mogao potpunije opisati. Rekao je da
se osetio stravično uplašen i pobegao je dozivajući oca. Džozef V.
je produžio u pravcu koji mu je pokazao sin, i zatekao Helen V.
kako sedi na travi nasred livade ili čistine koju su napravili ljudi
koji prave ćumur. Ljutito ju je napao što je uplašila njegovog
malog dečaka, ali ona je u potpunosti poricala optužbe i smejala se
na detetovu priču o „čudnom čoveku“, kojoj ni sam nije pridavao
mnogo značaja. Džozef V. je došao do zaključka da se dečak
probudio iznenada se uplašivši, kao što se deci ponekad dešava,
ali Trevor je istrajavao u svojoj priči, i ostao u tako vidljivom
stanju uzrujanosti da ga je, na kraju, otac odveo kući, nadajući se
da će majka moći da ga primiri. Ipak, nekoliko nedelja je dečak
veoma brinuo svoje roditelje; postao je nervozan i čudno se
ponašao, odbijajući da izađe iz kuće sam. Stalno se, uznemirujući
domaćinstvo, budio noću uz krike „Čovek u šumi! Oče! Oče!“.
Vremenom je ipak taj utisak naizgled izbledeo i, nekih tri
meseca kasnije, on se pridruži svom ocu na putu do obližnje kuće
jednog gospodina, za kog je Džozef V. povremeno radio. Muškarca
su uveli u gospodinovu radnu sobu, a dečak je ostao da sedi u
predvorju, i nekoliko minuta kasnije, dok je gospodin davao
Džozefu V. naloge za rad, obojicu je prestravio prodoran krik i
zvuk pada. Izjurivši iz prostorije, zatekli su dete kako bez svesti
leži na podu, lica izobličenog od užasa. Odmah su pozvali lekara, i
posle pregleda, on je otkrio da je dete doživelo neku vrstu napada,
izazvanog iznenadnim šokom. Dečaka su odneli u jednu spavaću
sobu, i posle nekog vremena, došao je svesti, ali samo da bi zapao
u stanje koje je čovek od medicine opisao kao nasilnu histeriju.
Doktor je propisao jak sedativ, i kroz dva sata procenio da je dete
sposobno da hoda do kuće, ali tokom prolaska hodnikom naleti
straha su se vratili, uz pojačanu žestinu. Otac je primetio da dete
pokazuje na nešto, i čuo njegov stari krik, „Čovek u šumi“.
Pogledavši u tom pravcu, video je kamenu glavu grotesknog
izgleda, ugrađenu u zid iznad jednih vrata. Izgleda da je vlasnik
kuće nedavno dorađivao kuću, i dok su kopali temelje za neke
radne prostorije, ljudi su pronašli čudnu glavu, očigledno iz
rimskog razdoblja, koju su postavili u kuću kako je opisano.
Najiskusniji arheolozi iz tog kraja proglasili su da je to glava fauna
ili satira. (Doktor Filips mi je rekao da je video tu glavu, i uveravao
me da nikada nije video tako živu predstavu intenzivne zlobe.)
Iz kakvog god razloga nastao, ovaj drugi šok kao da je bio
previše surov za dečaka Trevora i on do dan-danas pokazuje
znake slaboumnosti, za koju je malo nade da će biti izlečena. Ovo
je izazvalo popriličnu senzaciju u to vreme, a devojčicu Helen je
pažljivo ispitao gospodin R., ali bez učinka, pošto je ona postojano
poricala da je uplašila ili na bilo koji način maltretirala Trevora.
Drugi događaj sa kojim je povezano ime ove devojčice odigrao
se pre oko šest godina, i bio je još neobičnije prirode.
Početkom leta 1882. godine, Helen je sklopila neobično blisko
prijateljstvo sa Rejčel M., ćerkom imućnog farmera iz susedstva.
Ovu devojčicu, koja je bila godinu dana mlađa od Helen, većina
ljudi je smatrala lepšom, iako su se Helenine crte lica u velikoj
meri ublažile dok je odrastala. Dve devojčice, koje su bivale
zajedno u svakoj prilici koja im se ukazala, predstavljale su
neobičnu suprotnost, jedna čiste maslinaste kože, i skoro
italijanskog izgleda, a druga bele i rumene kože kakva je, kako
kažu, česta u našim seoskim krajevima. Mora se naglasiti da su
nadoknade koje su isplaćivane gospodinu R. za izdržavanje Helen
bile čuvene u selu po svojoj izdašnosti, i postojao je opšti utisak da
će ona jednog dana naslediti veliki iznos novca od svog srodnika.
Stoga Rejčelini roditelji nisu imali ništa protiv prijateljstva svoje
ćerke sa Helen, i čak su podsticali njihovu bliskost, iako se sada
gorko kaju zbog toga. Helen je još sačuvala svoju izuzetnu ljubav
prema šumi, i u nekoliko prilika Rejčel joj je pravila društvo, pa su
dve prijateljice kretale rano ujutro, i ostajale u šumi do sumraka. U
jednoj ili dve prilike posle ovih izleta, gospođi M. se ponašanje
njene kćeri činilo prilično čudnovatim; delovala je usporeno i
sneno, i kao što je to opisala „drugačije nego inače“, ali ove
neobičnosti je izgleda smatrala previše nevažnim da bi obraćala
pažnju na njih. Ipak, jedne večeri nakon što je Rejčel došla kući,
njena majka je u devojčicinoj sobi čula zvuk koji je zvučao kao
prigušen plač. Kada je ušla unutra, zatekla ju je kako leži na
krevetu napola razodevena, očigledno u velikoj uzrujanosti. Čim je
videla majku, uzviknula je: „O, majko, majko, zašto si me pustila u
šumu sa Helen?“ Gospođa M. je bila zapanjena zbog tako čudnog
pitanja, i počela je da joj postavlja pitanja. Rejčel joj je ispričala
svoju neverovatnu priču. Rekla je -
Klark je uz tresak zatvorio knjigu i okrenuo svoju stolicu prema
vatri. Kada je njegov prijatelj jedne večeri sedeo baš u ovoj stolici, i
kazivao svoju priču, Klark ga je prekinuo u delu koji je sledio
odmah za ovim, i zaustavio ga na pola reči u grču straha. „Bože
moj!“, uzviknuo je. „Razmisli, razmisli šta govoriš. To je previše
neverovatno, previše čudovišno; takvih stvari uopšte ne može biti
u ovom tihom svetu, u kom muškarci i žene žive i umiru, i naprežu
se, i uspevaju, ili možda ne uspevaju, i padaju pod pritiskom tuge, i
trpe i podnose čudne sudbine godinama; ali ne to, Filipse, ne
postoji nešto poput toga. Mora postojati neko objašnjenje, neki
izlaz iz užasa. Pa čoveče, da su takvi slučajevi mogući, naš svet bi
bio košmar.“
Ali Filips je ispričao svoju priču do kraja, zaključujući:
„Njen beg ostaje misterija sve do danas; nestala je usred bela
dana; videli su je kako hoda po livadi, a nekoliko trenutaka
kasnije, tamo je nije bilo.“
Klark je pokušao da ponovo razmisli o celoj stvari, dok je sedeo
kraj vatre, i ponovo mu je um uzdrhtao i ustuknuo, zapanjen pred
prizorom takvih užasnih, neizrecivih elemenata tako usađenih i
pobednički postavljenih u ljudskom tkivu. Pred njim se pružao
dugačak zamagljen pogled na zeleni izdignuti put kroz šumu, kao
što ga je opisao njegov prijatelj; video je zanjihano lišće i uzdrhtale
senke na travi, video je sunčev sjaj i cveće, a tamo daleko, na
velikoj udaljenosti, dve prilike su se kretale ka njemu. Jedna je bila
Rejčel, ali druga?
Klark je dao sve od sebe da ne poveruje u sve ovo, ali na kraju
priče, kako ju je zapisao u svoju knjigu, bio je postavio natpis:
ET DIABOLUS INCARNATE EST. ET HOMO FACTUS EST.
 III
Grad vaskrsnuća

„Herberte! Blagi Bože! Da li je to moguće?“

„Da, moje ime je Herbert. Mislim da je i meni poznato vaše lice,
ali ne sećam se vašeg imena. Pamćenje mi je veoma nesigurno.“
„Zar se ne sećaš Vilijersa od Vodema?“
„Dakle, tako je, dakle tako je. Molim te za oproštaj, Vilijerse,
nisam ni pomislio da prosim od jednog starog prijatelja s koledža.
Laku noć.“
„Dragi moj druže, nema potrebe za takvom žurbom. Moje odaje
su ovde u blizini, ali još nećemo tamo. Čini mi se da bismo mogli
malo da prošetamo Avenijom Šaftsberi? Ali, kako si, za ime sveta,
dospeo u ovo stanje, Herberte?“
„To je duga priča, Vilijerse, a takođe i čudna, ali mogu da ti je
ispričam ako želiš.“
„Hajdemo onda. Uhvati me pod ruku, ne deluješ previše
snažno.“
Neskladni par krenuo je polako uz Rupert Strit; jedan u
prljavim dronjcima bednog izgleda, a drugi odeven u standardno
odelo gradskog čoveka, doteran, gizdav i očigledno imućan.
Vilijers je izašao iz svog omiljenog restorana nakon izvrsne večere
od više jela, propraćene prigodno malom flašom kjantija, i u
duševnom stanju koje je kod njega bilo skoro konstantno, zastao
trenutak na vratima, zagledajući niz slabo osvetljenu ulicu, tražeći
one tajanstvene događaje i ličnosti kojih su londonske ulice
prepune u svakom delu grada i u svako vreme. Vilijers se ponosio
što je uvežban istraživač takvih skrivenih lavirinata i sporednih
ulica londonskog života, a u tom neprofitabilnom zanimanju
pokazivao je prilježnost dostojnu mnogo ozbiljnijeg posla. Stajao
je tako pored stuba ulične svetiljke posmatrajući prolaznike s
neskrivenom radoznalošću, i sa onom ozbiljnošću znanom samo
nekom ko redovno večerava napolju. Upravo je u sebi izgovarao
formulu: „London nazivaju gradom susreta; on je više od toga, on
je grad vaskrsnuća“, kad mu je takva razmišljanja, iznenada,
prekinulo žalosno cviljenje tik kraj njega i jadna molba za
milostinju. Okrenuo se donekle iznervirano i, naglo se prenuvši,
zatekao se pred otelotvorenim dokazom njegovih pomalo
nategnutih maštarija. Tu, pored njega, lica izmenjenog i
izobličenog siromaštvom i bedom, tela oskudno pokrivenog
prljavim i oklembešenim ritama, stajao je njegov stari prijatelj
Čarls Herbert, koji je primljen na koledž istog dana kao i on, i sa
kojim je mudrovao i slavio dvanaest semestara. Drugačija
zanimanja i različita interesovanja prekinula su njihovo
prijateljstvo. Prošlo je šest godina otkada je Vilijers poslednji put
video Herberta, a sada je gledao u ovu olupinu od čoveka s tugom i
žalošću, izmešanim sa određenom ljubopitljivošću kakav ga je to
sumorni niz događaja doveo u ovakvo bedno stanje. Vilijers je,
zajedno sa sažaljenjem, osećao strastvenu radoznalost amaterskog
proučavaoca misterija i čestitao je sebi na svojim dokonim
premišljanjima ispred restorana.
Ćutke su hodali neko vreme, i više prolaznika se zapanjeno
zagledalo u neuobičajen prizor dobro odevenog čoveka sa nekim
ko je očigledno bio prosjak i ko mu se držao pod ruku. Primetivši
ovo, Vilijers je krenuo kao jednoj mračnoj ulici u Sohou. Ovde je
ponovio svoje pitanje.
„Kako se, za ime sveta to desilo, Herberte? Uvek sam
podrazumevao da ćeš se uzdići do izvanrednog položaja u
Dorsetširu. Da li te otac lišio nasledstva? Zasigurno nije?“
„Ne, Vilijerse; došao sam u posed sve imovine posle smrti mog
jadnog oca; on je umro godinu dana nakon što sam izašao sa
Oksforda. Bio je veoma dobar otac, i krajnje iskreno sam ožalio
njegovu smrt. Ali ti znaš kakvi su mladi ljudi; nekoliko meseci
kasnije došao sam u grad i počeo dosta da se krećem u društvu.
Naravno da sam imao izvrsna poznanstva, i uspeo sam da veoma
uživam na beopasan način. Pomalo sam se kockao, naravno, ali
nikada za visoke uloge, a nekoliko opklada na konje donelo mi je
novac - samo poneku funtu, znaš, ali dovoljno da se plate cigarete i
takva sitna zadovoljstva. U drugoj godini se sreća okrenula.
Naravno da si čuo za moj brak?“
„Ne, nikada nisam čuo ništa o tome.“
 „Da, oženio sam se Vilijerse. Upoznao sam devojku,
najčudesnije i najčudnije lepote, u kući nekih ljudi koje sam
poznavao. Ne mogu da ti kažem njene godine; nikada to nisam
znao, ali koliko mogu da pretpostavim, rekao bih da je morala
imati nekih devetnaest kada sam je upoznao. Moji prijatelji su je
upoznali u Firenci; rekla im je da je siroče, dete oca Engleza i
majke Italijanke, i ona ih je očarala kao što je očarala i mene. Prvi
put sam je video na jednoj večernjoj zabavi. Stajao sam pored
vrata, razgovarajući sa prijateljem, kad sam iznenada kroz šum i
žagor razgovora čuo glas od kog kao da mi je srce uzdrhtalo.
Pevala je neku italijansku pesmu. Te večeri su me predstavili
Helen, i za tri meseca venčao sam se sa njom. Vilijerse, ta žena, ako
mogu da je nazovem ženom, iskvarila je moju dušu. Na noć
venčanja zatekao sam se kako sedim u njenoj sobi u hotelu,
slušajući je kako priča. Sedela je u krevetu, a ja sam slušao kako
govori svojim prelepim glasom, govori o stvarima za koje se ja, čak
ni sada, ne usuđujem da ih prošapćem ni u najcrnjoj noći, makar
stajao u sred pustoši. Ti, Vilijerse, možeš misliti da poznaješ život,
i London, i ono što se dešava danju i noću u ovom užasnom gradu;
po svemu sudeći možda si čuo priče i onih najopakijih, ali kažem ti
da ne možeš imati predstavu o onome što ja znam, ni u svojim
najfantastičnijim, najgroznijim snovima ne možeš zamisliti ni
najslabiju senku onoga što sam ja čuo - i video. Da, video. Video
sam neverovatne stvari, takve užase da se i sam ponekad
zaustavim nasred ulice i upitam da li moguće čoveku da vidi takve
stvari i nastavi živeti. Za godinu dana, Vilijerse, ja sam postao
uništen čovek, u telu i duši - u telu i duši.“
„Ali tvoja imovina, Herberte? Imao si zemlju u Dorsetu.“
„Sve sam prodao; polja i šume; dragu staru kuću - sve.“
„A novac?“
„Ona mi je sve uzela.“
„A zatim te ostavila?“
„Da; jedne noći je nestala. Ne znam gde je otišla, ali siguran sam
da, ako bih je ponovo video, to bi me ubilo. Ostatak moje priče nije
zanimljiv; gorka beda, to je sve. Možeš da pomisliš, Vilijerse, da
sam preterivao ili doterivao priču; ali nisam ti ni ispričao ni pola
onog što imam. Mogao bih ti reći izvesne stvari koje bi te ubedile,
ali nikada više ne bi proživeo srećan dan. Provodio bi ostatak
života kao što ga provodim ja; kao progonjen čovek, čovek koji je
video pakao.“
Vilijers je poveo zlosrećnog čoveka u svoje odaje i dao mu
obrok. Herbert je mogao da pojede samo malo, i jedva da je i
dodirnuo čašu vina postavljenu pred njega. Sedeo je zamišljeno i
ćutke pored vatre, i izgledalo je kao da mu je laknulo kada ga je
Vilijers pustio da ide uz mali novčani poklon.
„Uzgred, Herberts,“ rekao je Vilijers, dok su se rastajali na
vratima, „kako se zove tvoja žena? Rekao si Helen, čini mi se?
Helen, a prezime?“
„Ime kojim se predstavljala kada sam je upoznao bilo je Helen
Von, ali kako joj je bilo pravo ime ne bih mogao da kažem. Ne
verujem da je imala ime. Ne, ne, ne na taj način. Samo ljudska bića
imaju imena, Vilijerse; ne mogu da kažem više. Zbogom, da; neću
propustiti da navratim ako budem video ikakav način da mi možeš
pomoći. Laku noć.“
Čovek je izašao u okrutnu noć, a Vilijers se vratio do svog
ognjišta. Bilo je nečeg u vezi Herberta što ga je neopisivo šokiralo;
ne njegove bedne rite niti belezi koje je siromaštvo ostavilo na
njegovom licu, nego pre nerazjašnjeni užas koji se širio oko njega
kao magla. On je priznao da ni sam nije lišen krivice; žena mu je,
tvrdio je, iskvarila telo i dušu, a Vilijers je osećao da je taj čovek,
nekada njegov prijatelj, učestovao u zlim stvarima koje su bile
izvan domašaja reči. Njegovoj priči nije bila potrebna potvrda: on
sam je bio njen otelotvoreni dokaz. Vilijers je radoznalo
premišljao o priči koju je čuo i pitao se da li je čuo i njen početak i
kraj. „Ne,“ pomislio je, „svakako ne kraj, verovatno je ovo tek
početak. Ovakvi slučajevi su kao niz kineskih kutija; otvaraš jednu
za drugom i nalaziš sve veštije radove u svakoj sledećoj.
Najverovatnije je siroti Herbert samo jedna od spoljašnjih kutija;
postoje još čudnije koje će se tek pojaviti.“
Vilijers nije mogao da skrene misli od Herberta i njegove priče,
koja je naizgled postajala sve neverovatnija, kako je noć odmicala.
Vatra kao da se stišala, i leden jutarnji vazduh se uvukao u sobu;
Vilijers je ustao, osvrnuvši se preko ramena i, blago uzdrhtavši,
otišao u krevet.
Nekoliko dana kasnije u svom klubu je video džentlmena kog je
poznavao, po imenu Ostin, koji je bio čuven po svom bliskom
poznavanju londonskog života, i u svojim mračnim i svetlim
fazama. Vilijers, još obuzet susretom koji je doživeo u Sohou i
njegovim posledicama, pomislio je kako bi Ostin, možda, bio u
stanju da donekle pojasni Herbertov istorijat, i zato je posle malo
uzgrednog razgovora iznenada postavio pitanje:
„Da li nekim slučajem znaš nešto o čoveku po imenu Herbert -
Čarls Herbert?“
Ostin se naglo okrenuo i zagledao se u Vilijersa donekle za-
prepašćeno.
„Čarls Herbert? Zar nisi bio u gradu poslednjih tri godine? Ne, ti
onda nisi čuo za slučaj u Pol Stritu? Taj slučaj je izazvao dosta
senzacije u to vreme.“
„Kakav je to slučaj?“
„Pa, jedan gospodin, čovek veoma istaknutog društvenog
položaja, pronađen je mrtav, već sasvim ukočen, u sporednom
dvorištu izvesne kuće u Pol Stritu, pored Totenhem Kurt Rouda.
Naravno da ga nije pronašla policija; ako se desi da sediš celu noć
sa svetlom u prozoru, pozornik će pozvoniti na vrata, ali ako se
desi da ležiš mrtav u području za koje je zadužen neki od njih,
ostaviće te na miru. U ovom slučaju, kao i u tolikim drugim,
uzbunu je podigao nekakav lutalica; ne mislim na običnog skitnicu
ili neradnika iz neke krčme, nego na gospodina, kog je posao ili
zadovoljstvo, ili oboje, navelo da posmatra londonske ulice u pet
ujutro. Ovaj čovek je, kako je rekao, „išao kući,“ ne kaže se kuda ili
otkuda, i slučajno prošao kroz Pol Strit između četiri i pet časova
ujutro. Nešto mu je privuklo pogled pored broja 20; rekao je,
prilično besmisleno, da je kuća imala najneprijatniji izgled koji je
ikada video ali, u svakom slučaju, on je pogledao u dvorište i bio
veoma zapanjen videvši čoveka kako leži na kamenim pločama, u
zgrčenom položaju, lica okrenutog naviše. Naš gospodin je
pomislio kako to lice deluje neobično jezivo, i zato se dao u trk u
potrazi za najbližim policajcem. Pozornik je iz početka bio sklon
da se prema celoj stvari odnosi nehajno, sumnjajući da je u pitanju
obično pijanstvo; ipak, došao je, i nakon što je pogledao čovekovo
lice, veoma brzo je promenio stav. Ranoranilac koji je ugrabio
ovaj, ne baš srećan slučaj, otposlat je po doktora, a policajac je
zvonio i kucao na vrata dok neuredna sluškinja nije sišla do njih,
izgledajući više nego napola usnulo. Pozornik je služavki pokazao
na ono što se nalazi u dvorištu, a ona je vrisnula dovoljno glasno
da razbudi celu ulicu, ali nije znala ništa o tom čoveku; nikada ga
nije videla u kući i tako dalje. U međuvremenu, čovek koji ga je
pronašao se vratio sa lekarom. Kapija je bila otvorena, pa se cela
četvorka spustila dole niz stepenice. Doktoru je bio potreban samo
jedan trenutak za pregled; rekao je da je jadnik mrtav već nekoliko
sati, i tada je slučaj počeo da postaje zanimljiv. Mrtvac nije bio
opljačkan, a u jednom džepu su mu se nalazili dokumenti koji su
ga identifikovali - pa, kao čoveka iz dobre porodice i imućnog,
omiljenog u društvu, koji, koliko je bilo poznato, nije imao
neprijatelja. Ne govorim njegovo ime, Vilijerse, jer to nema
nikakve veze sa pričom, i zbog toga što nije dobro preturati po tim
stvarima u vezi sa mrtvima, kada to nema veze sa živima. Sledeća
čudnovata stvar bila je to što ljudi od medicine nisu mogli da se
slože oko uzroka smrti. Na ramenima je imao nekakve neupadljive
modrice, ali one su bile toliko male da je izgledalo kao da ga je
neko grubo gurnuo kroz kuhinjska vrata, a ne bacio sa ulice preko
ograde ili dovukao niz stepenice. Nema sumnje da nije bilo
nikakvih drugih tragova nasilja na njemu, a svakako nikakvih
kojim bi se mogla pripisati njegova smrt. Kada je izvršena
autopsija, nije bilo tragova nikakvog otrova. Naravno da je policija
htela da zna sve o ljudima iz kuće na broju 20, i ovde se opet, kako
sam čuo iz svojih izvora, pojavila poneka čudna pojedinost.
Izgleda da su stanari kuće bili gospodin Čarls Herbert i njegova
supruga; za njega je rečeno da je bio zemljoposednik, iako se
većini ljudi činilo da Pol Strit nije baš mesto na kome biste
očekivali da naiđete na seoskog plemića. Što se tiče gospođe
Herbert, kao da niko nije znao ko je ili šta je ona, a među nama
govoreći, rekao bih da bi se oni koji bi se zadubili u njenu prošlost
našli u dosta čudnim vodama. Naravno da su oboje poricali da išta
znaju o pokojniku, i u nedostatku bilo kakvih dokaza protiv njih,
oboje su pušteni. Ali, na površinu su izbile neke veoma čudne
stvari u vezi sa njima. Iako je bilo između pet i šest časova ujutro
kada je mrtvac odnet, okupilo se mnoštvo ljudi, a nekoliko komšija
je dotrčalo da vidi šta se dešava. Oni su, po onome što se priča,
iznosili dosta otvorene komentare, i iz njih se moglo zaključiti da
je broj 20 bio na veoma lošem glasu u Pol Stritu. Detektivi su
pokušali da pronađu uzrok ovim glasinama u nekim čvrstim
činjenicama, ali nisu mogli da dođu ni do čega. Ljudi su odmahivali
glavama i podizali obrve, misleći kako su Herbertovi dosta
„uvrnuti“, „kako je bolje da vas ne vide da ulazite u njihovu kuću“ i
tako dalje, ali nije bilo ničeg opipljivog. Vlasti su bile čvrsto
ubeđene da je čovek na neki način umro u kući i odatle izbačen
kroz kuhinjska vrata, ali nisu to mogle dokazati, a odsustvo
ikakvih naznaka nasilja ili trovanja činilo ih je bespomoćnim.
Čudnovat slučaj, zar ne? Vrlo zanimljivo, ima još nešto što ti nisam
rekao. Slučajno poznajem jednog od doktora koji su konsultovani
oko uzroka smrti, i neko vreme posle istrage sam ga sreo i pitao za
to. „Da li zaista hoćeš da mi kažeš,“ rekoh, „da vas je slučaj zbunio,
da zaista ne znate od čega je čovek umro?“ „Izvini molim te,“
odgovorio mi je“ ja savršeno dobro znam šta je uzrokovalo smrt.
Načisto je umro od straha, od pukog, jezivog užasa; nikada nisam
video tako grozno izobličene crte lica tokom cele svoje karijere, a
video sam lica čitave vojske mrtvaca.“ Doktor je obično bio
prilično hladnog držanja, i izvesna silovitost u njegovom držanju
me iznenadila, ali nisam mogao da izvučem ništa više iz njega.
Pretpostavljam da ministarstvo pravde nije imalo način da tuži
Herbertove što su čoveka nasmrt uplašili; u svakom slučaju, nije
učinjeno ništa, i ceo slučaj je ljudima izbledeo iz svesti. Da li nekim
slučajem znaš nešto o Herbertu?“
„Pa,“ odgovorio je Vilijers, „on mi je bio stari drug sa koledža.“
„Ma, zaista? Da li si ikada video njegovu ženu?“
„Ne, nisam. Izgubio sam Herberta iz vida pre mnogo godina.“
„Čudno je, zar ne, razdvojiti se sa čovekom na kapiji koledža ili
u Pedingtonu, uopšte ga ne videti godinama, a zatim čuti kako se
pojavljuje u tako neobičnim okolnostima? Ali ja bih voleo da sam
video gospođu Herbert; ljudi pričaju izuzetne stvari o njoj.“
 „Kakve stvari?“
„Pa, jedva da znam kako to da ti kažem. Svako ko ju je video na
krivičnom sudu rekao je da je bila istovremeno i najlepša i
najodvratnija žena koju su ikada videli. Pričao sam sa čovekom
koji je video i tvrdim ti da je zaista drhtao dok je pokušavao da
opiše tu ženu, ali nije mogao da kaže zašto. Izgleda da je ona bila
neka vrsta enigme; a očekujem da je onaj mrtvac mogao da priča,
on bi ispričao neke neobično uvrnute priče. Evo ti još jedne
zagonetke; šta bi mogao ugledni seoski plemić kao što je gospodin
Neznani (nazvaćemo ga tako ako ti ne smeta) da traži u takvoj
veoma čudnoj kući kao što je bila kuća broj 20 u Pol Stritu? Sve to
zajedno je veoma neobičan čudan slučaj, zar ne?“
„Zaista jeste, Ostine; izuzetan slučaj. Nisam mislio, kada sam te
pitao za mog starog prijatelja, da ću naleteti na tako čudnu
materiju. Pa, moram da idem; prijatan dan.“
Vilijers je otišao, misleći na svoje poređenje sa kineskim
kutijama; ovde je u pitanju zaista bio vešt zanatski rad.

IV
Otkriće u Pol Stritu

Nekoliko meseci nakon što se Vilijers susreo sa Herbertom,

gospodin Klark je sedeo, kao i obično, pored svog ognjišta posle
večere, odlučno sprečavajući svoju uobrazilju da odluta u pravcu
pisaćeg stola. Duže od nedelju dana uspeo je da se drži podalje od
„Memoara,“ i gajio je nadu u potpunu promenu sebe samog; ali,
uprkos svojim nastojanjima, nije mogao da potisne začuđenost i
neobičnu radoznalost koju je zadnji zapisani slučaj pobudio u
njemu. Uzgredno je izneo slučaj, ili pre njegove osnovne obrise,
prijatelju naučniku, koji je odmahnuo glavom, i pomislio kako
Klark postaje uvrnut, a ove večeri se Klark trudio da racionalizuje
priču, kad ga je iznenadno kucanje na vratima prenulo iz njegovih
razmišljanja.
„Gospodin Vilijers je došao da se Vidi sa vama, gospodine.“
 „Zaboga milog, Vilijerse, veoma je ljubazno od tebe što me
obilaziš; nisam te video mesecima; rekao bih skoro godinu dana.
Uđi, uđi. I kako si, Vilijerse? Hoćeš neki savet oko investicija?“
„Ne, hvala, umišljam da je sve što imam u tom smislu prilično
bezbedno. Ne, Klark, zapravo sam došao da se s tobom
posavetujem oko prilično čudnovatog pitanja koje mi je nedavno
skrenulo pažnju. Plašim se da ćeš ga smatrati prilično
besmislenim kada ti ispričam svoju priču. Ponekad tako i sam
mislim, i upravo zbog toga sam se odlučio da dođem kod tebe,
pošto znam da si ti praktičan čovek.“
Gospodin Vilijers nije znao za „Memoare koji dokazuju
postojanje đavola.“
„Dakle, Vilijerse, biće mi zadovoljstvo da ti dam svoj savet, kako
najbolje budem umeo. Kakve je prirode taj slučaj?“
„To je sveukupno nesvakidašnja stvar. Ti znaš moje načine;
uvek držim oči otvorene na ulicama, a u svoje vreme naišao sam
na neke čudne tipove, a takođe i čudne slučajeve, ali ovo ih, kako
mi se čini, sve prevazilazi. Izlazio sam iz restorana jedne gadne
zimske noći pre oko tri meseca; bio sam obilno večerao i popio
flašu kjantija, i na trenutak sam stajao na pločniku, razmišljajući o
tajnama koje postoje u vezi sa ulicama Londona i društava koja
prolaze njima. Flaša crvenog vina podstiče ovakva razmišljanja,
Klark, i usuđujem se da kažem da bih smislio čitavu priču, ali me
prekinuo prosjak koji mi je prišao sa leđa, izgovarajući uobičajene
molbe. Naravno da sam se osvrnuo ka njemu i ispostavilo se da je
taj prosjak ono što je preostalo od jednog mog starog prijatelja,
čoveka po imenu Herbert. Pitao sam ga kako je dospeo u tako
žalosno stanje, i on mi je rekao. Išli smo gore i dole niz jednu od
mračnih ulica Sohoa, i tu sam saslušao njegovu priču. Rekao je da
se oženio prelepom devojkom, nekoliko godina mlađom od sebe, i,
kako je on to izrazio, ona mu je iskvarila telo i dušu. Nije hteo da
zalazi u pojedinosti; rekao je da se ne usuđuje, da ga ono što je čuo
i video progoni danju i noću, i kada sam mu pogledao lice, znao
sam da govori istinu. Bilo je nečega u vezi s tim čovekom što me
nateralo da zadrhtim. Ne znam šta, ali je postojalo. Dao sam mu
malo novca i otpravio ga dalje, a uveravam te da sam se, kada je
otišao, borio da povratim dah. Njegovo prisustvo kao da je čoveku
hladilo krv.“
„Nije li sve to pomalo plod mašte, Vilijerse? Pretpostavljam da
je siroti čovek neobazrivo stupio u brak, i, govoreći jednostavno,
otišao u propast.“
„Dakle, saslušaj ovo.“ Vilijers je Klarku ispričao priču koju je
čuo od Ostina.
„Vidiš,“ zaključio je, „ne može biti mnogo sumnje da je taj
gospodin Neznani, ko god da je bio, umro od čistog užasa; video je
nešto tako užasavajuće, tako grozno, da mu je to preseklo život. A
ono što je video, zasigurno je video u toj kući, koja je iz ovog ili
onog razloga bila na lošem glasu u komšiluku. Bio sam dovoljno
radoznao da odem i lično pogledam to mesto. To je ulica koja
izaziva tugu; kuće su dovoljno stare da izgledaju zlokobno i
sumorno, ali ne dovoljno stare da budu umetničke starine. Koliko
sam mogao da vidim, većina njih se izdaje za stanovanje, sa
nameštajem ili bez njega, a skoro na svakim vratima su po tri
zvona. Mestimično su prizemlja prepravljena u radnje
najjednostavnije vrste; to je turobna ulica na svaki način. Otkrio
sam da se broj 20 izdaje i otišao sam do vlasnikovog zastupnika i
uzeo ključ. Naravno da nisam mogao ništa čuti o Herbertovima u
ovoj četvrti, ali sam pitao čoveka, pošteno i neposredno, koliko
dugo se već kuća izdaje i da li je u međuvremenu bilo drugih
stanara. Neobično me gledao jedan minut, i rekao mi da su se
Herbertovi iselili odmah posle nemilog događaja, kako je on to
nazvao, i da je od tada kuća prazna.“
Gospodin Vilijers je zastao na trenutak.
„Uvek sam voleo da razgledam prazne kuće; postoji neka vrsta
fascinacije napuštenim praznim prostorijama, sa ekserima
zabijenim u zidove, i prašinom koja je u debelom sloju napadala
na prozorske daske. Ali, nisam uživao u obilasku kuće na broju 20
u Pol Stritu. Jedva da sam i stupio nogom u hodnik kada sam
opazio čudnu, tešku atmosferu kuće. Naravno da su sve
nenaseljene kuće zagušljive, i tome slično, ali ovo je bilo nešto
sasvim drugačije; ne mogu to da ti opišem, ali izgledalo je kao da
zaustavlja dah. Ušao sam u prednju i zadnju sobu i kuhinju u
prizemlju; sve prostorije su bile dosta prljave i prašnjave, kao što
bi se i očekivalo, ali bilo je nečeg čudnog u vezi sa njima. Ne mogu
to da ti objasnim, samo znam da sam se osećao neobično. Ipak,
bila je jedna od soba na prvom spratu koja je bila najgora. Bila je
to velika prostorija i, nekada su tapete u njoj sigurno ostavljale
sasvim vedar utisak, ali kada sam je ja video, boja, tapete i sve
ostalo bilo je krajnje žalosno. Soba je bila puna užasa; osetio sam
kako mi zubi cvokoću kad sam stavio ruku na vrata, a kada sam
ušao, mislim da se moglo dogoditi da se bez svesti srušim na pod.
Ipak, pribrao sam se i naslonio na zid, pitajući šta to za ime sveta
može postojati u vezi sa sobom što mi tera udove na drhtanje, a
srce na lupanje, kao da mi je nastupio smrtni čas. U jednom uglu je
bila gomila novina bačenih na pod i počeo sam da ih pregledam;
bile su to novine od pre tri ili četiri godine, neke od njih napola
iscepane, a neke zgužvane kao da su bile korišćene za pakovanje.
Pregledao sam celu gomilu i među novinama pronašao neobičan
crtež; uskoro ću ti ga pokazati. Ali, nisam mogao da ostanem u
sobi; osećao sam da ne mogu to podneti. Bio sam zahvalan kada
sam izašao, živ i zdrav, na čist vazduh. Ljudi su gledali u mene dok
sam išao ulicom, a jedan čovek je rekao da sam pijan. Teturao sam
se sa jedne strane pločnika na drugu i smogao sam samo toliko
snage da vratim ključ zastupniku i stignem kući. Ležao sam u
krevetu nedelju dana, bolujući od nečega što je moj lekar nazvao
uzdrmanim živcima i iscrpljenošću. Jednog od tih dana čitao sam
večernje novine i slučajno primetio članak s naslovom: ’lzgladneo
do smrti’. Bio je to zapis u uobičajenom stilu: tipična kuća za
izdavanje u Merilebonu, vrata zaključana nekoliko dana, i kada su
provalili unutra, mrtav čovek u svojoj stolici. ’Pokojnik je,’ pisalo je
u članku, ’bio poznat kao Čarls Herbert, i misli se da je nekada bio
imućan seoski plemić. Njegovo ime je postalo poznato javnosti pre
tri godine u vezi sa tajanstvenim slučajem smrti u Pol Stritu, na
Totenhem Kurt Roudu, gde je pokojnik stanovao u kući broj 20, u
čijem je dvorištu ugledan gospodin pronađen mrtav pod
okolnostima koje su izazvale dosta sumnji.’ Tragičan kraj, zar ne?
Ali najzad, ako je ono što mi je rekao bilo istina, život tog čoveka je
bio potpuna tragedija, i to tragedija čudnija od onih koje se
prikazuju u pozorištima.“
 „I to je ta priča, je li tako?“, rekao je Klark zabavljeno.
„Da, to je ta priča.“
„Pa, Vilijerse, zaista jedva znam šta da kažem o tome.
Nesumnjivo u tom slučaju postoje okolnosti koje deluju
čudnovato, pronalazak mrtvog čoveka u dvorištu Herbertove
kuće, na primer, i neuobičajeno mišljenje lekara po pitanju uzroka
smrti; ali uostalom, razumljivo je da se činjenice mogu objasniti na
razumljiv način. Što se tiče tvojih sopstvenih osećaja, kada si
otišao da pogledaš kuću, ja bih pretpostavio da su bili izazvani
živom maštom; mora da si sanjario, napola nesvestan, o onome što
si čuo. Ne vidim zaista šta bi se više moglo reći ili učiniti u vezi sa
tom stvari; ti očigledno misliš da tu postoji nekakva misterija, ali
Herbert je mrtav; gde onda predlažeš da se traga za njom?“
„Ja predlažem da se traga za ženom; ženom kojom se bio
oženio. Ona je misterija.“
Dvojica ljudi su ćutke sedeli pored vatre; Klark je potajno
čestitao sebi što je uspešno zadržao osobine zastupnika zdravog
razuma, a Vilijers je utonuo u svoje sumorne izmišljotine.
„Mislim da ću popušiti jednu cigaretu,“ rekao je on najzad, i
gurnuo ruku u džep da pronađe kutiju za cigarete.
„A!“ uzviknuo je blago se trznuvši. „Zaboravio sam da imam
nešto da ti pokažem. Sećaš se da sam rekao kako sam pronašao
prilično neobičan crtež u gomili starih novina u kući u Pol Stritu?
Evo ga.“
Vilijers je izvukao mali tanki paket iz džepa. Bio je obmotan
smeđim papirom i uvezan kanapom, a čvorovi na njemu su bili
veoma čvrsti. I protiv svoje volje, Klark je osetio radoznalost;
nagnuo se napred u svojoj stolici dok je Vilijers s mukom
razvezivao kanap, i razmotavao spoljni omotač. Unutra je bio još
jedan omotač, i Vilijers ga je skinuo, pa bez reči pružio Klarku
malo parče papira.
U sobi je vladala smrtna tišina nekih pet minuta ili i duže;
dvojica ljudi su sedela toliko mirno da su mogli čuti otkucaje
visokog starinskog sata koji je stajao napolju u hodniku, a u svesti
jednog od njih spora jednoličnost zvuka probudila je daleku,
daleku uspomenu. On je napeto gledao u mali, perom i mastilom
nacrtan prikaz ženske glave; bio je očigledno nacrtan veoma
pažljivo, a to je uradio istinski umetnik, pošto je ženina duša
gledala kroz te oči, a usne joj bile razdvojene u čudnom osmehu.
Klark je nepomično zurio u to lice; ono mu je u sećanje prizvalo
jedno letnje veče, pre mnogo vremena; ponovo je video dugačku
lepu dolinu, reku koja je vijugala između brda, livade i kukuruznih
polja, prigušeni crveni sjaj sunca, i hladnu belu maglu koja se
dizala sa vode. Čuo je glas koji mu se obraćao preko ustalasanog
prostranstva mnogih godina, i govorio, „Klark, Meri će videti
velikog boga Pana!“, a zatim je stajao u sumornoj sobi iza doktora,
slušajući teške otkucaje sata, čekajući i gledajući, gledajući priliku
koja je ležala na zelenoj stolici pod svetlošću lampe. Meri je ustala,
i on joj je pogledao u oči, i srce se ohladilo u njemu.
„Ko je ova žena?“, upitao je najzad. Glas mu je bio suv i
promukao.
„To je žena kojom se Herbert oženio.“
Klark je ponovo pogledao crtež; to ipak nije bila Meri. Tu je
svakako bilo Merino lice, ali postojalo je nešto drugo, nešto što
nije video na Merinim crtama kada je devojka odevena u belo ušla
u laboratoriju sa doktorom, niti posle užasnog buđenja, niti kada
je ležala cereći se na krevetu. Šta god da je to bilo, pogled koji je
dopirao iz tih očiju, osmeh na punim usnama, ili izraz celog lica,
Klark je uzdrhtao pred time u najdubljem delu duše, i nehotice
pomislio na reči doktora Filipsa, „najživlja predstava zla koju sam
ikada video“. Ne razmišljajući, okrenuo je papir u rukama i
pogledao poleđinu.
„Blagi Bože! Klark, šta je bilo? Pobeleo si kao mrtvac.“
Vilijers je silovito skočio iz stolice, dok se Klark, krkljajući,
zavalio u svojoj, i pustio papir da mu ispadne iz ruku.
„Ne osećam se baš dobro, Vilijerse, imam te napade. Naspi mi
malo vina; hvala ti, to će biti dovoljno. Osećaću se bolje za nekoliko
minuta.“
Vilijers je podigao ispušteni crtež i okrenuo ga kao što je i Klark
bio uradio.
 „Video si to?“, upitao je. „Tako sam ustanovio da je to portret
Herbertove žene ili bi trebalo da kažem njegove udovice. Kako se
sada osećaš?“
„Bolje, hvala ti. Bila je to samo prolazna nesvestica. Mislim da
nisam sasvim razumeo na šta misliš. Šta si rekao, šta ti je
omogućilo da otkriješ ko je na slici?“
„Ova reč - Helen - napisana na poleđini. Zar ti nisam rekao da
joj je ime bilo Helen? Da, Helen Von.“
Klark je zakrkljao; nije moglo biti ni najmanje sumnje.
„Dakle, zar se ne slažeš sa mnom,“ rekao je Vilijers, „da u priči
koju sam ti ispričao večeras, i u ulozi koju je ova žena imala u njoj,
postoje neki veoma čudni delovi?“
„Da, Vilijerse,“ promrmljao je Klark, „to je zaista čudna priča;
zaista čudna priča. Moraš mi dopustiti da razmislim o njoj; možda
ću moći da ti pomognem, a možda i ne. Sada moraš da ideš? Pa,
laku noć, Vilijerse, laku noć. Dođi da se vidimo u toku ove nedelje.“

V
Pismo sa savetom

„Znaš li ti, Ostine,“ rekao je Vilijers, dok su dvojica prijatelja

ozbiljno koračali niz Pikadili jednog prijatnog majskog jutra, „znaš
li da sam ubeđen kako je ono što si mi ispričao o Pol Stritu i
Herbertovima tek puka epizoda u jednom izuzetno čudnom
istorijatu? Takođe, mogu i da ti priznam da, kada sam te pitao za
Herberta pre nekoliko meseci, bio sam ga upravo video.“
„Video si ga? Gde?“
„Prosio je od mene na ulici jedne noći. Bio je u krajnje žalosnom
stanju, ali prepoznao sam čoveka, i naveo ga da mi ispriča šta mu
se dešavalo, bar u glavnim crtama. Ukratko, svodi se na ovo - njega
je uništila njegova žena.“
„Na koji način?“
„Nije hteo da mi kaže; rekao je samo da ga je ona uništila,
telesno i duševno. Čovek je sada mrtav.“
 „A šta je bilo sa njegovom ženom?“
„Ah, to je ono što bih voleo da znam i nameravam da je
pronađem pre ili kasnije. Poznajem čoveka po imenu Klark,
jednostavnog tipa, zapravo poslovnog čoveka, ali sasvim
oštroumnog. Razumeš na šta mislim; nije oštrouman u čisto
poslovnom smislu, nego je čovek koji zaista zna ponešto o ljudima
i životu. Dakle, predočio sam mu ceo slučaj i to je na njega ostavilo
vidljiv utisak. Rekao je da mora da razmisli i zatražio da ponovo
dođem za nedelju dana. Nekoliko dana kasnije, dobio sam ovo
neobično pismo.“
Ostin je uzeo kovertu, izvukao pismo i radoznalo ga pročitao.
Pisalo je:

„DRAGI MOJ VILIJERSE - razmišljao sam o stvari o kojoj si me

pitao za savet pre neko veče i moj savet ti je ovakav. Baci portret u
vatru, izbaci celu priču iz glave. Nikada više ne razmišljaj o njoj,
Vilijerse, ili ćeš zažaliti. Pomislićeš svakako da imam neke tajne
informacije i do izvesne mere, zaista je tako. Ali ja znam tek nešto
malo: ja sam poput putnika koji viri iz ivice nad ambisom, i povlači
se užasnuto unazad. Ono što znam je dovoljno čudno i dovoljno
užasno, ali izvan granica mog znanja postoje dubine užasa još
strašnijih, još neverovatnijih nego i u jednoj priči koja se u zimske
noći kazuje kraj vatre. Ja sam se odlučio i ništa neće uzdrmati tu
odlučnost, da ne istražujem dalje, a ako ti je stalo do sopstvene
sreće i ti ćeš doneti istu odluku.
Dođi mi u posetu u svakom slučaju; ali pričaćemo o veselijim
temama od ove.“

Ostin je pažljivo presavio pismo i vratio ga Vilijersu.

„Ovo je svakako neobično pismo,“ rekao je, „na kakav je to
portret mislio?“
„Ah! Zaboravio sam da ti kažem da sam bio u Pol Stritu i nešto
pronašao.“
Vilijers je ispričao isto ono što je ispričao i Klarku, a Ostin je
ćutke slušao. Delovao je zbunjeno.
 „Veoma je zanimljivo što si doživeo tako neprijatan osećaj u toj
sobi!“, najzad je rekao. „Teško mogu prihvatiti da je samo mašta u
pitanju; ukratko rečeno, osećaj odbojnosti.“
„Ne, osećaj je bio više fizički nego psihički. Bilo je to kao da sa
svakim udisajem uvlačim u sebe neko smrtonosno isparenje, koje
kao da je prodiralo u svaki živac, kost i nervni završetak u mom
telu. Osećao sam se uzdrmano od glave do pete, počelo je da mi se
muti pred očima; bilo je kao početak smrti.“
„Da, da; veoma čudno, nema sumnje. Znaš, tvoj prijatelj je
priznao da postoji neka veoma mračna priča povezana sa tom
ženom. Da li si kod njega primetio neku posebnu emociju kada si
mu pričao svoju priču?“
„Da, jesam. Osetio je veliku slabost, ali me uveravao da je to
samo prolazni napad kakav ga povremeno muči.“
„Da li si mu poverovao?“
„Tada jesam, ali sada više ne. Slušao je ono što sam imao da
kažem dosta nezianteresovano, dok mu nisam pokazao portret.
Tada ga je obuzeo napad o kom sam govorio. Izgledao je jezivo,
uveravam te.“
„Onda mora da je video tu ženu i pre. Ali možda postoji i drugo
objašnjenje; možda mu je bilo poznato ime, a ne lice. Šta ti misliš?“
„Ne bih mogao da kažem. Čvrsto sam uveren da je skoro pao sa
stolice tek nakon što je okrenuo portret u rukama. Ime je, znaš,
bilo napisano sa zadnje strane.“
„Baš tako. Najzad, nemoguće je doći do bilo kakvog zaključka u
slučaju kao što je ovaj. Mrzim melodrame i ništa mi ne deluje
banalnije i dosadnije od uobičajenih priča o duhovima kakve se
prodaju; ali zaista, Vilijerse, izgleda kao da je bilo nečeg veoma
čudnog iza svega ovoga.“
Dvojica ljudi su, i ne primetivši to, skrenuli u Ešli Strit, koja je
vodila na sever sa Pikadilija. Bila je to duga i prilično sumorna
ulica, ali mestimično je nečiji živahniji ukus osvetljavao tamne
kuće cvećem i živopisnim zavesama ili veselim bojama na vratima.
Vilijers je skrenuo pogled kada je Ostin prestao da govori i
pogledao jednu od ovih kuća; geranijumi, crveni i beli, visili su sa
svakog prozora, zastrtog svetložutim zavesama.
„Deluje vedro, zar ne?“, rekao je on.
„Da, a unutra je još vedrije. Jedna od prijatnijih kuća u poslednje
vreme, koliko sam čuo. Nisam bio u njoj, ali sam sreo nekoliko
ljudi koji jesu, i rekli su mi da je tamo neobično veselo.“
„Čija je to kuća?“
„Gospođe Bomont.“
„A ko je ona?“
„Ne znam da ti kažem. Čuo sam da je došla iz Južne Amerike, ali
uostalom, ko je ona nije mnogo važno. Ona je veoma bogata žena,
u to nema sumnje, i neki od najboljih ljudi su je primili u društvo.
Čuo sam da ima divan klare, zaista čudesno vino, koje sigurno
košta basnoslovan iznos. Lord Ardžentajn mi je pričao o tome; bio
je tamo prošle nedelje uveče. Ubeđivao me da nikada nije okusio
takvo vino, a Ardžentajn je, kao što znaš, stručnjak za to. Uzgred,
to me podsetilo, ona mora biti čudnovata žena, ta gospođa
Bomont. Ardžentajn je pitao koliko je vino staro, i šta misliš šta je
rekla? „Oko hiljadu godina, čini mi se.“ Lord Ardžentajn je
pomislio da se šali sa njim, znaš, ali kada se nasmejao, rekla je da
govori potpuno ozbiljno i ponudila da mu pokaže krčag. Naravno,
posle toga nije mogao da kaže ništa više; ali to deluje kao prilično
mnogo godina za neko piće, zar ne? No, evo nas kod mog stana.
Hoćeš li da uđeš?“
„Hvala, mislim da hoću. Odavno nisam video radnju sa
retkostima.“
Prostorija je bila nameštena bogato, a ipak neobično, jer su u
njoj svaki ćup i polica za knjige i sto, i svaki ćilim i posuda i ukras
izgledali različito, čuvajući sopstvenu posebnost.
„Da li si u poslednje vreme doneo nešto novo?“, rekao je Vilijers
posle nekog vremena.
„Ne, mislim da nisam; video si ove čudne ćupove, zar ne? Tako
sam i mislio. Čini mi se da nisam ni na šta naišao u poslednjih
nekoliko nedelja.“
 Ostin je gledao po prostoriji od vitrine do vitrine, od police do
police, u potrazi za nekom novom čudnovatošću. Najzad mu se
pogled spustio na neki čudan ormarić, lepo i vešto izrezbaren, koji
je stajao u tamnom uglu prostorije.
„A,“ rekao je, „zaboravio sam, imam nešto da ti pokažem.“ Ostin
je otključao ormarić, izvadio debelu knjigu u tvrdom povezu,
položio je na sto i nastavio da puši cigaretu koju je bio odložio.
„Da li si poznavao slikara Artura Majrika, Vilijerse?“
„Pomalo, sreo sam ga dva ili tri puta u kući jednog svog
prijatelja. Šta je bilo sa njim? Nisam čuo da ga pominju već neko
vreme.“
„Mrtav je.“
„Ma šta kažeš! Bio je sasvim mlad, zar ne?“
„Da, imao je samo trideset godina kada je umro.“
„Od čega je umro?“
„Ne znam. Bio mi je blizak prijatelj i veoma dobar čovek.
Dolazio je ovamo i satima razgovarao sa mnom, a bio je jedan od
najboljih sagovornika koje sam ikada upoznao. Znao je da priča
čak i o slikanju, što se ne može reći za većinu slikara. Pre nekih
osamnaest meseci osećao se prilično preopterećeno poslom, i
delimično zahvaljujući mom predlogu, otišao je na neku vrstu
lutajućeg putovanja, bez ikakvog određenog cilja ili svrhe u tome.
Mislim da mu je Njujork bio prvo pristanište, ali nikada mi se nije
javio. Pre tri meseca sam dobio ovu knjigu, sa ljubaznim pismom
od engleskog lekara koji radi u Buenos Airesu, u kome je izjavio da
je lečio pokojnog gospodina Majrika tokom njegove bolesti i da je
pre smrti snažno izrazio želju da se ovaj zatvoren paket pošalje
meni nakon njegove smrti. To je bilo sve.“
„Zar nisi poslao pismo tražeći dodatne pojedinosti?“
„Razmišljao sam da to uradim. Ti bi mi savetovao da pišem
doktoru?“
„Svakako. A šta je sa knjigom?“
„Bila je zapečaćena kad sam je dobio. Ne verujem da ju je
doktor video.“
 „Da li je u pitanju nešto veoma retko? Majrik je možda bio
kolekcionar?“
„Ne, mislim da ne, teško da je bio kolekcionar. No, šta misliš o
ovim ćupovima Ainua?“
„Čudni su, ali mi se dopadaju. Ali, zar mi nećeš pokazati
zaveštanje jadnog Majrika?“
„Da, da, naravno. Činjenica je da je to prilično čudna stvar, i
nisam je nikome pokazao. Ne bih ništa pričao o tome da sam na
tvom mestu. Evo ga.“
Vilijers je uzeo knjigu i nasumično je otvorio.
„To dakle nije štampana knjiga?“, rekao je.
„Ne. To je zbirka crteža u crno-beloj tehnici mog jadnog
prijatelja Majrika.“
Vilijers je okrenuo prvu stranicu, ona je bila prazna; na drugoj
je bio kratak natpis ove sadržine:

Silet per dim universus, nec sine horrore secretus est; lucet
nocturnis ignibus, chorus Aegipanum undique personatur:
audiuntur et cantus tibiarum, et tinnitus cymbalorum per oram
maritimam.

Na trećoj strani je bio crtež koji je naterao Vilijersa da se prene

i pogleda Ostina; on je odsutno zurio kroz prozor, Vilijers je
okretao stranicu za stranicom, obuzet, protiv svoje volje,
zastrašujućom Valpurgijskom noći zla, neobično čudovišnog zla,
koje je pokojni umetnik prikazao sirovom crno-belom tehnikom.
Obličja fauna i satira i Aegipana poigravale su pred njegovim
očima, mračni čestari, ples na planinskom vrhu, prizori sa pustih
obala, zelenih vinograda, kraj stena i samotnih mesta, promicali su
pred njim: svet pred kojim se ljudska duša naizgled povlačila i
drhtala. Vilijers je prelistao preostale stranice; video je dovoljno,
ali slika sa poslednjeg lista privukla mu je pogled kada je već skoro
bio sklopio knjigu.
„Ostine!“
„No, šta je sad?“
 „Znaš li ko je to?“
Bilo je to lice žene, usamljeno na beloj stranici.
„Da li znam ko je to? Ne, naravno da ne znam.“
„Ja znam.“
„Ko je to?“
„To je gospođa Herbert.“
„Jesi li siguran?“
„Savršeno sam siguran u to. Jadni Majrik! On je još jedno
poglavlje u njenoj istoriji.“
„Ali, šta ti misliš o crtežima?“
„Zastrašujući su. Ponovo zaključaj knjigu, Ostine. Da sam na
tvom mestu spalio bih je; ona sigurno predstavlja užasno društvo,
čak i kada se nalazi u ormariću.“
„Da, to su čudnovati crteži. Ali, pitam se, kakva bi veza mogla
postojati između Majrika i gospođe Herbert, ili, opet, kakva je veza
između nje i ovih crteža?“
„O, ko to može da kaže? Moguće je da će se završiti na ovome i
nikada nećemo to saznati, ali po mom mišljenju ta Helen Von, ili
gospođa Herbert, je tek počela. Ona će se vratiti u London, Ostine;
budi siguran u to, ona će se vratiti, i tada ćemo čuti još o njoj.
Sumnjam da će to biti baš prijatne vesti.“

VI
Samoubistva

Lord Ardžentajn je bio veoma omiljen u londonskom društvu.

Sa dvadeset godina je bio siromah, potpomognut prezimenom
istaknute porodice, ali primoran da zarađuje za život kako zna i
ume, a ni riziku najskloniji zelenaši mu ne bi pozajmili pedeset
funti, verujući da će uz svoje ime ikada uspeti da doda titulu, a
svoje siromaštvo da pretvori u veliko bogatstvo. Njegov otac je bio
dovoljno blizu izvoru blagodeti da obezbedi pristojan život
jednom članu porodice, ali sin, čak i da je primao njegova
naređenja, teško da bi dobio i toliko, a uz to nije osećao ni sklonost
ka svešteničkom pozivu. Tako se on suočio sa svetom, bez ikakvog
oklopa, osim odore diplomca koledža i oštroumnosti unuka
mlađeg sina u porodici, a sa tom opremom se nekako upustio u
borbu koja je bila podnošljiva. U dvadeset petoj godini gospodin
Čarls Obernon nalazio se u položaju čoveka koji je još u
problemima i u ratu sa svetom, ali od sedmorice koji su dolazili
pre njega na visoka mesta na porodičnom stablu, preostala su bila
samo trojica. Ova trojica su ipak bili „u dobrom zdravlju“, ali to
nije bila zaštita protiv koplja Zulua i tifiisa, i tako se jednog jutra
Obernon probudio kao lord Ardžentajn, čovek od trideset godina,
koji se suočio sa teškoćama života, i pobedio. Ta situacija ga je
neopisivo zabavila i bio je odlučan da će mu bogatstvo prijati isto
onoliko koliko mu je oduvek prijalo siromaštvo. Ardžentajn je,
posle nešto malo razmišljanja, došao do zaključka da su večere u
društvu, posmatrane kao lepa umetnost, možda bile najzabavnija
zanimacija dostupna posrnulom čovečanstvu, i tako su njegove
večere postale slavne u Londonu, a poziv za njegov sto nešto što se
pohlepno priželjkivalo. Posle deset godina nošenja lordovske
titule i organizovanja večera, Ardžentajn je i dalje odbijao da se
zamori, i dalje je istrajavao u želji da uživa u životu, i zahvaljujući
nekoj vrsti pomodne zaraze, počeli su da ga prepoznaju kao povod
radosti za druge, ukratko, kao najbolje moguće društvo. Njegova
iznenadna i tragična smrt je, stoga, izazvala sveopšte i duboko
interesovanje. Ljudi jedva da su mogli poverovati u to, iako su
držali novine sa tom vešću pred očima, a povik o „tajanstvenoj
smrti plemića“ odjekivao je ulicama. U novinama se nalazio samo
kratki članak: „lorda Ardžentajna je jutros mrtvog pronašao
njegov sluga u krajnje uznemirujućim okolnostima. Tvrdi se kako
ne može biti sumnje da je lord počinio samoubistvo, iako se ne
može pronaći nikakav motiv za taj čin. Pokojni plemić je bio
veoma poznat u društvu i jako omiljen zbog svog srdačnog
ponašanja i velikodušne gostoprimljivosti. Njega će naslediti...“
Pojedinosti su se postepeno obelodanile, ali slučaj je i dalje
ostao tajanstven. Glavni svedok pri istrazi bio je pokojnikov sluga,
koji je rekao da je prethodne večeri njegov pokojni gospodar
Ardžentajn večerao sa damom visokog društvenog položaja, čije
ime se nagađalo u novinskim izveštajima. Oko jedanaest sati se
lord Ardžentajn vratio, i obavestio svog čoveka da mu njegove
usluge neće biti potrebne do narednog jutra. Malo kasnije je sluga
slučajno prošao kroz hol i bio donekle zaprepašćen, videvši kako
njegov gospodar tiho izlazi na prednja vrata. Bio je skinuo svoje
večernje odelo i bio odeven u lovačku jaknu i pantalone do kolena,
a na glavi je imao plitak smeđi šešir. Sluga nije imao razloga da
pretpostavi kako ga je lord Ardžentajn video, pa, iako je njegov
gospodar retko izlazio kasno, nije mnogo mislio o tome do
sledećeg jutra, kada je pokucao na vrata njegove spavaće sobe u
petnaest do devet, kao i obično. Nije bilo odgovora i, nakon što je
pokucao još dva ili tri puta, ušao je u sobu i video telo lorda
Ardžentajna pod uglom nagnuto ka napred, kraj donjeg dela
kreveta. Video je da je njegov gospodar čvrsto vezao uže za jedan
stub koji je držao baldahin iznad kreveta i, pošto je napravio omču
i navukao je sebi oko vrata, nesrećni čovek se mora biti odlučno
bacio napred, da polako umre od davljenja. Bio je obučen u lagano
odelo u kom ga je sluga video da izlazi, a doktor koga su pozvali,
proglasio je da je smrt nastupila pre više od četiri sata. Svi
dokumenti, pisma i ostalo izgledali su u savršenom redu, i nije
pronađeno ništa što bi i na najzaobilazniji način ukazivalo na
ikakav, bilo mali ili veliki skandal. To je bilo sve što se tiče dokaza;
ništa se više nije moglo otkriti. Nekoliko ljudi je prisustvovalo
večernjoj zabavi na kojoj je bio i lord Ardžentajn, i svima njima je
delovalo da je on u svom uobičajenom srdačnom raspoloženju.
Sluga je zaista i rekao da je pomislio kako je njegov gospodar
delovao pomalo uzbuđeno kada je došao kući, ali je priznao da je
promena u njegovom držanju bila veoma mala, zapravo, jedva
primetna. Delovalo je uzaludno tražiti bilo kakav povod i opšte je
prihvaćena pretpostavka da je lorda Ardžentajna iznenadno
obuzela akutna samoubilačka manija.

Stvari su, ipak, stajale drugačije kada su kroz tri nedelje još tri
gospodina, od kojih jedan plemić, a dvojica ljudi na istaknutom
položaju i dobrog imovnog stanja, žalosno skončali na skoro
potpuno isti način. Lord Svonli je pronađen jednog jutra u svojoj
garderobi obešen na vešalicu u zidu, a gospodin Kolijer-Stjuart i
gospodin Heriz su odabrali da umru kao lord Ardžentajn. Ni u
jednom slučaju nije bilo objašnjenja; nekoliko prostih činjenica;
živ čovek uveče, a leš pocrnelog i nadutog lica ujutro. Policija je
bila primorana da prizna sebi kako nije u stanju da izvrši hapšenje
ili objasni grozna ubistva u Vajtčepelu; ali pred užasnim
samoubistvima na Pikadiliju i Mejferu ona je bila zbunjena, pošto
ni puko divljaštvo, koje je poslužilo kao objašnjenje zločina na Ist
Endu, nije moglo da bude od koristi u slučajevima na Vest Endu.
Svaki od ovih ljudi koji se odlučio da umre mučnom i sramnom
smrću bio je bogat, uspešan i po svemu sudeći u dobrim odnosima
sa svetom oko sebe, a ni najpažljivijim istraživanjem nije moglo da
se dođe ni do naznake nekog nagoveštaja prikrivenog motiva ni u
jednom od slučajeva. Užas je visio u vazduhu, i ljudi su zagledali
jedni drugima u lice kada bi se sreli, i svaki se pitao da li će onaj
drugi biti žrtva u petoj neopisivoj tragediji. Novinari su uzaludno
tragali za materijalom za svoje beležnice na osnovu kog bi
započeli priče o proteklim zbivanjima; a u mnogim kućama su
jutarnje novine otvarane uz osećaj jeze; niko nije znao kada ili gde
će nesreća sledeći put da udari.

Nedugo posle poslednjeg od ovih strašnih događaja, Ostin je

došao u posetu gospodinu Vilijersu. Radoznalo je iščekivao da
sazna da li je Vilijers uspeo da pronađe neke nove tragove
gospođe Herbert, bilo preko Klarka ili preko drugih izvora, i
postavio je to pitanje nedugo pošto je seo.
„Ne,“ rekao je Vilijers, „pisao sam Klarku, ali on je ostao
nepopustljiv po ovom pitanju, pa sam pokušao preko drugih
kanala, ali bez ikakvog rezultata. Ne mogu da otkrijem šta je bilo
sa Helen Von nakon što je otišla iz Pol Strita, ali mislim da je
sigurno otišla u inostranstvo. Istinu govoreći, Ostine, nisam
obraćao mnogo pažnje na. ovu temu u poslednjih nekoliko nedelja;
blisko sam poznavao sirotog Heriza, i njegova grozna smrt je za
mene bila veliki šok, veliki šok.“
 „Nije mi teško da poverujem u to,“ ozbiljno je odgovorio Ostin,
„ti znaš da je Ardžentajn bio moj prijatelj. Ako se dobro sećam,
razgovarali smo o njemu onaj dan kada si navratio u moje odaje.“
„Da; bilo je to u vezi one kuće u Ešli Stritu, kuće gospođe
Bomont. Rekao si nešto o tome kako je Ardžentajn večerao tamo.“
„Baš tako. Naravno da ti znaš da je Ardžentajn tamo večerao
one noći pre - pre svoje smrti.“
„Ne, to nisam čuo.“
„O, da; ime nije otkriveno novinarima da bi se poštedela
gospođa Bomont. Ardžentajn joj je bio veoma drag i kažu da je
neko vreme posle toga bila užasno potresena.“
Čudan izraz se pojavio na Vilijersovom licu; izgledalo je da se
ne može odlučiti da li da nešto kaže ili ne. Ostin je ponovo počeo
da govori.
„Nikada nisam iskusio takav osećaj užasa kao kada sam čitao
izveštaj o Ardžentajnovoj smrti. Nisam to tada razumeo, a ne
razumem ni sad. Dobro sam ga poznavao i bilo kakav mogući
razlog koji je on mogao imati - ili bilo ko od onih ostalih kad smo
već kod toga - da se hladnokrvno odluči da umre na tako grozan
način, potpuno prevazilazi moje razumevanje. Ti znaš kako ljudi
brbljaju o karakteru drugih ljudi u Londonu, i možeš biti siguran
da bi bilo kakav tajni skandal ili prikriveno zlodelo bili izneti na
svetlo dana u slučaju kao što je ovaj; ali ništa slično se nije
dogodilo. Što se tiče teorije o maniji, to je naravno veoma dobro za
mrtvozornika i njegovu procenu, ali svako zna da je sve to
besmislica. Samoubilačka manija nije isto što i male boginje.“
Ostin je utonuo u tmurno ćutanje. Vilijers je takođe sedeo u
tišini, posmatrajući svog prijatelja. Izraz neodlučnosti još mu je
lebdeo na licu; izgledalo je kao da odmerava svoje misli i dovodi ih
u ravnotežu, a ta razmatranja navodila su ga da ćuti. Ostin je
pokušao da izbaci iz misli sećanje na tragedije toliko beznadežno
zamršene kao Dedalov lavirint, i počeo je da govori ravnim glasom
o prijatnijim događajima i aktuelnim dogodovštinama.
„Ta gospođa Bomont,“ rekao je, „o kojoj smo govorili je postigla
veliki uspeh; zauzela je London skoro na juriš. Sreo sam je pre
neko veče kod Fulemovih; ona je zaista izuzetna žena.“
 „Upoznao si gospođu Bomont?“
„Da, ona ima pravu dvorsku svitu oko sebe. Mogla bi se opisati
kao veoma zgodna, rekao bih, a ipak ima nečega u njenom licu što
mi se ne dopada. Crte lica su delikatne, ali njegov izraz je čudan.
Sve vreme sam gledao u nju, i posle toga, kada sam išao kući, imao
sam interesantan osećaj da mi je sam taj izraz na neki način
poznat.“
„Mora da si je video u pozorištu.“
„Ne, siguran sam da nikada pre u životu nisam video tu ženu; to
je ono što stvar čini tako zbunjujućom. A čvrsto sam uveren da
nikada nisam video nikoga poput nje; ono što sam osetio bila je
neka vrsta nejasne i daleke uspomene, nejasne, ali istrajne. Jedino
iskustvo sa kojim to mogu da uporedim je čudno osećanje koje
čovek ponekad ima u snu, kada se fantastični gradovi i
neverovatne zemlje i fantomske ličnosti čine poznatim i
uobičajenim.“
Vilijers je klimnuo glavom i besciljno se osvrnuo po sobi, možda
u potrazi za nečim na šta bi mogao da skrene razgovor. Pogled mu
se spustio na stari sanduk donekle sličan onome u kom je čudno
umetnikovo zaveštanje ležalo skriveno ispod zaštitnog omotača.
„Da li si pisao doktoru u vezi sirotog Majrika?“, upitao je.
„Da, pisao sam tražeći sve pojedinosti o njegovoj bolesti i smrti.
Ne očekujem da ću dobiti odgovor u sledeće tri nedelje ili mesec
dana. Mislim da sam isto tako mogao pitati i da li je Majrik
poznavao Engleskinju koja se preziva Herbert, i ako jeste, da li bi
mi doktor mogao dati neku informaciju o njoj. Veoma je moguće
da je Majrik naišao na nju u Njujorku, Meksiku ili San Francisku;
nemam predstave o domašaju ili pravcu njegovih putovanja.“
„Da, a veoma je moguće i da ta žena ima više od jednog imena.“
„Tačno. Želeo bih da sam se setio i zatražio od tebe da mi
pozajmiš njen portret koji imaš. Mogao sam da ga pošaljem uz
svoje pismo doktoru Metjuzu.“
„Pa i mogao si; to mi uopšte nije palo na pamet. Slušaj! Šta to ti
momci viču?“
 Dok su dvojica ljudi razgovarali, nejasni zvuk vikanja postepeno
se pojačavao. Zvuk je dopirao sa istoka i razlegao se niz Pikadili,
prilazeći sve bliže i bliže, prava bujica zvuka; preplavljivala je
obično tihe ulice, i pretvorila svaki prozor u okvir za poneko lice,
radoznalo ili uzbuđeno. Povici i glasovi su dopirali, odjekujući uz
tihu ulicu u kojoj je Vilijers živeo, postajući razgovetniji kako su se
primicali i, kada je Vilijers postavio pitanje, sa pločnika se začuo
odgovor:
„Užasi sa Vest Enda; još jedno užasno samoubistvo; sve
pojedinosti!“
Ostin je jurnuo niz stepenice, kupio novine i pročitao članak
Vilijersu dok se galama na ulici naizmenično pojačavala i jenjavala.
Prozor je bio otvoren a vazduh kao da je bio ispunjen bukom i
strahom.
„Još jedan plemić je pao kao žrtva užasne epidemije
samoubistava koja je u poslednjih mesec dana zavladala Vest
Endom. Gospodin Sidni Krešou, od Stouk Hausa u Fulemu, i Kings
Pomeroja u Devonu, pronađen je posle duge potrage kako visi
obešen sa grane drveta u svom vrtu danas u jedan čas popodne.
Preminuli gospodin je prošle večeri večerao u Karlton klubu i
izgledalo je da je raspoložen i zdrav kao i obično. Izašao je iz kluba
oko deset časova, i malo kasnije je viđen kako opušteno hoda Sent
Džejms Stritom. Njegovom kretanju se nakon ovoga ne može ući u
trag. Po otkrivanju tela, smesta je pozvana medicinska pomoć, ali
smrt je očigledno bila već odavno nastupila. Koliko je poznato,
gospodin Krešou nije imao nikakvih problema ni razloga za strah.
Ovo tragično samoubistvo biće upamćeno kao peto iste vrste u
mesec dana. Zvaničnici iz Skotland Jarda ne mogu da ukažu ni na
kakvo objašnjenje ovih jezivih događaja.“
Ostin je spustio novine u nemom užasu.
„Sutra ću otići iz Londona,“ rekao je, „ovo je grad košmara. Kako
je ovo grozno, Vilijerse!“
Gospodin Vilijers je sedeo pored prozora ćutke gledajući
napolje na ulicu. Pažljivo je slušao novinski izveštaj, i na njegovom
licu nije više bilo nagoveštaja neodlučnosti.
 „Sačekaj malo, Ostine,“ odvratio je, „odlučio sam se da
pomenem jednu sitnicu koja se dogodila sinoć. Rekli su, čini mi se,
da je Krešou poslednji put viđen živ u Sent Džejms Stritu malo
posle deset časova?“
„Da, mislim da je tako. Pogledaću ponovo. Da, potpuno si u
pravu.“
„Upravo tako. Dakle, u mogućnosti sam da u svakom slučaju
osporim tu izjavu. Krešou je viđen posle toga; zapravo znatno
kasnije.“
„Kako ti to znaš?“
„Pošto se desilo da sam lično video Krešoua oko dva sata posle
ponoći.“
„Video si Krešoua? Ti, Vilijerse?“
„Da, video sam ga sasvim jasno; zaista, bili smo udaljeni samo
nekoliko metara.“
„Gde si ga, za ime sveta, video?“
„Nedaleko odavde. Video sam ga u Ešli Stritu. Upravo je izlazio
iz kuće.“
„Da li si primetio koja je to kuća bila?“
„Da. Bila je to kuća gospođe Bomont.“
„Vilijerse! Razmisli o tome što kažeš; sigurno je u pitanju neka
greška. Kako bi Krešou mogao da bude u kući gospođe Bomont u
dva sata ujutro? Sigurno, sigurno si sanjao, Vilijerse; uvek si bio
dosta podložan mašti.“
„Ne, bio sam sasvim dovoljno budan. Čak i da sam sanjao kao
što kažeš, ono što sam video i te kako bi me razbudilo.“
„Šta si video? Šta si to video? Da li je bilo nečega čudnog u vezi
Krešoua? Ne mogu da verujem u to, to je nemoguće.“
„Pa, ako želiš, reći ću ti šta sam video, ili ako ti se tako više
sviđa, šta mislim da sam video, a ti možeš da proceniš sam.“
„Vrlo dobro, Vilijerse.“
Žagor i buka sa ulice su utihnuli, iako je, s vremena na vreme,
povik još dopirao iz daljine, a teška, olovna tišina delovala je kao
ona tišina koja zavlada posle zemljotresa ili oluje. Vilijers se
okrenuo od prozora i počeo da govori.
„Prošle noći sam bio u kući blizu Ridžents Parka, i kada sam
izašao, poželeo sam da prošetam do kuće umesto da uzmem
kočiju. Bila je vedra i dosta prijatna noć, i posle nekoliko minuta
hoda, na ulicama nije više bilo skoro nikoga osim mene. Zanimljivo
je to, Ostine, biti sam u Londonu noću, dok se gasne svetiljke
pružaju pred tobom u daljinu, i ta mrtva tišina, a zatim možda
usledi jurnjava i zveket kočija po kamenom pločniku, dok varnice
sevaju ispod konjskih kopita. Išao sam dosta žustro, pošto sam se
osetio pomalo umorno od toga što sam napolju sam u noći, i kada
su časovnici otkucali dva sata, skrenuo sam u Ešli Strit, pošto mi je
ona, kao što znaš, usput. U ulici je bilo tiše nego ikad pre, a svetla
je bilo manje; sve u svemu, izgledalo je mračno i sumorno, kao u
zimu u šumi. Prešao sam otprilike pola dužine ulice kad sam čuo
kako se vrata veoma blago zatvaraju i prirodno je da sam
pogledao koje to napolju kao i ja u tako pozni sat. Sticajem
okolnosti, jedna ulična svetiljka je sasvim blizu kuće o kojoj se
radi, i video sam čoveka koji je stajao na stepenicama. Upravo je
zatvorio vrata i bio je licem okrenut ka meni, i odmah sam
prepoznao Krešoua. Nikada se nisam toliko poznavao sa njim da
bismo razgovarali, ali sam ga često viđao, i siguran sam da nisam
pogrešno video ko je taj čovek. Gledao sam u njegovo lice na
trenutak, a onda se - priznaću celu istinu - dao u silovit trk, i
nastavio tako dok se nisam našao iza svojih vrata.“
„Zašto?“
„Zašto? Jer mi se krv zaledila kada sam video čovekovo lice.
Nisam mogao ni da pretpostavim da takva mešavina paklenih
strasti može da se promoli kroz bilo kakve ljudske oči; skoro sam
se onesvestio gledajući u njih. Znao sam da sam pogledao u oči
izgubljene duše, Ostine, spoljašnjost čoveka je zadržana, ali unutra
se nalazio čitav pakao. Pomamna požuda i mržnja koja je bila
poput vatre, gubitak svake nade i užas koji kao da je glasno vrištao
u noć, iako su zubi bili stegnuti, bili su prisutni na njegovom licu,
ispunjenom crnilom očaja. Siguran sam da me nije video; on nije
video ništa što ti ili ja možemo da vidimo, ali ono što je on video,
nadam se da mi nikada nećemo. Ne znam kada je umro;
pretpostavljam za sat vremena, ili možda dva, ali kada sam prošao
Ešli Stritom i čuo vrata kako se zatvaraju, taj čovek više nije
pripadao ovome svetu; to što sam pogledao bilo je lice đavola.“
U sobi je nastala tišina kada je Vilijers prestao da govori. Svetlo
je slabilo, a sva gungula od pre sat vremena, potpuno se utišala.
Ostin je pognuo glavu po završetku priče, i rukama je pokrio oči.
„Šta bi to moglo da znači?“, najzad je rekao.
„Ko zna, Ostine, ko zna? To su mračne stvari, ali mislim da je
bolje da sve zadržimo između nas, u svakom slučaju bar za sada.
Proveriću mogu li išta da saznam o toj kući preko privatnih izvora
informacija, i ako mi se išta razjasni, obavestiću te o tome.“

VII
Susret u Sohou

Tri nedelje kasnije, Ostin je dobio poruku od Vilijersa, u kojoj je

tražio da navrati do njega tog ili sledećeg popodneva. On je
odabrao da to uradi što pre, i zatekao Vilijersa kako, kao i obično
sedi kraj prozora, naizgled izgubljen u premišljanju o tromom
saobraćaju dole na ulici. Pored njega je stajao sto od bambusa,
izvanredno lepa stvar, ukrašena pozlatom i neobičnim oslikanim
prizorima, a na njemu je bila gomila papira, poredana i poravnata
uredno, kao stvari u kancelariji gospodina Klarka.
„Dakle, Vilijerse, da li si došao do ikakvih otkrića u poslednje tri
nedelje?“
„Mislim da jesam; imam ovde jednu ili dve zabeleške koje mi se
čine neobičnim, a tu je i jedna izjava na koju ću ti skrenuti pažnju.“
„Ti se dokumenti odnose na gospođu Bomont? Da li je čovek
koga si video da stoji na pragu kuće one noći zaista bio Krešou?“
„Što se toga tiče, moja uverenost ostaje nepromenjena, ali ni
moja istraživanja ni njihovi rezultati nemaju nikakve posebne
veze sa gospodinom Krešouom. U mojim istraživanjima pojavila se
jedna čudna stavka. Saznao sam ko je gospođa Bomont!“
 „Kako to misliš? Ko je ona?“
„Mislim da je ti i ja bolje poznajemo pod drugim prezimenom.“
„Koje je to prezime?“
„Herbert.“
„Herbert!“ Ostin je ponovio reč, omamljen od zaprepašćenja.
„Da, gospođa Herbert iz Pol Strita, Helen Von iz ranijih
dogodovština, meni nepoznatih. Imao si razloga da prepoznaš
izraz na njenom licu; kada se vratiš kući pogledaj lice u Majrikovoj
knjizi užasa, i znaćeš izvor svojih sećanja.“
„A ti imaš dokaz za ovo?“
„Da, najbolji mogući; video sam gospođu Bomont ili bi trebalo
da kažemo gospođu Herbert?“
„Gde si je video?“
„Na mestu gde bi se teško moglo očekivati da vidiš damu koja
živi u Ešli Stritu na Pikadiliju. Video sam je kako ulazi u neku kuću
u jednoj od najopakijih i najozloglašenijih ulica u Sohou. Zapravo,
došao sam u zakazano vreme i mesto, iako nisam imao zakazan
sastanak sa njom, a ona je bila tačna i što se tiče vremena i mesta.“
„Sve to deluje sasvim čudesno, ali ne mogu to nazvati i
neverovatnim. Mora da se sećaš, Vilijerse, da sam ja video tu ženu
u običnoj zanimaciji londonskog društva, dok razgovara i smeje se,
i pijucka kafu u običnoj dnevnoj sobi sa običnim ljudima. Ali, ti
znaš o čemu govoriš.“
„Znam; nisam sebi dopustio da me zavedu nagađanja ili
uobrazilja. Nisam mislio da tražim gospođu Herbert kad sam
tražio gospođu Bomont u mračnim vodama londonskog života, ali
tako je ispalo.“
„Sigurno si išao na čudna mesta, Vilijerse.“
„Da, bio sam na veoma čudnim mestiina. Bilo bi beskorisno,
znaš, ići u Ešli Strit, i tražiti od gospođe Bomont da mi u kratkim
crtama iznese svoj dosadašnji život. Ne; pretpostavljajući, kao što
sam morao da pretpostavim, da njena prošlost nije baš najčistija,
bilo bi prilično sigurno da je u nekom prošlom vremenu ona
morala da se kreće u društvenim krugovima koji nisu toliko
prefinjeni kao ovi u kojima se kreće danas. Ako vidiš blato na
površini potoka, možeš biti siguran da je ono nekada ležalo na
njegovom dnu. Otišao sam na dno. Uvek sam voleo da zalazim u
Čudnu ulicu da bih se zabavio, i otkrio sam da je moje poznavanje
tog mesta i njegovih stanovnika veoma korisno. Možda nema
potrebe da kažem kako moji prijatelji nikada nisu čuli za prezime
Bomont, a kako ja nikada nisam video dotičnu damu, i uopšte
nisam mogao da je opišem, morao sam da organizujem posao na
drugačiji način. Ljudi me tamo poznaju; bio sam u mogućnosti da
nekima od njih, s vremena na vreme, učinim uslugu, tako da im
nije smetalo da mi daju informacije; oni su svesni da ja nemam
nikakvu ni direktnu ni indirektnu vezu sa Skotland Jardom. Ipak,
morao sam da zabacim mnogo udica, pre nego što sam dobio šta
sam želeo, a kada sam izvukao ribu nisam ni na trenutak
pretpostavio da je to riba koju sam tražio. Ali, slušao sam ono što
mi je rečeno iz urođene sklonosti ka nepotrebnim informacijama i
došao sam u posed veoma interesantne priče, iako, kako sam
zamišljao, ne one priče za kojom sam tragao. Ali, bilo je tako. Pre
nekih pet ili šest godina, žena koja se preživala Rejmond iznenada
se pojavila u kraju o kome govorim. Opisali su mi je kao veoma
mladu, verovatno ne stariju od sedamnaest ili osamnaest godina,
veoma zgodnu, i izgledala je kao da je došla sa sela. Pogrešio bih
ako bih rekao da je pronašla pravo okruženje za sebe, došavši baš
u tu gradsku četvrt ili družeći se sa tim ljudima, pošto prema
onome što mi je rečeno, smatrao bih i najgoru jazbinu u Londonu
previše dobrom za nju. Osoba od koje sam dobio informacije, kao
što i možeš da pretpostaviš, ne baš moralni čistunac, drhtala je i
osećala mučninu dok mi je pričala o bezimenim beščašćima koja
se toj ženi stavljaju na račun. Pošto je tu proživela godinu dana, ili
možda malo više, nestala je iznenadno kao što se i pojavila, i oni
više nisu ništa čuli o njoj otprilike do vremena kada se desio slučaj
u Pol Stritu. Isprva je dolazila do svog starog boravišta samo
uzgredno, zatim češće, i najzad se tu naselila kao nekada, i ostala
šest ili osam meseci. Nema koristi da ulazim u pojedinosti života
koji je ta žena vodila; ako želiš pojedinosti možeš pogledati u
Majrikovo zaveštanje. Ti crteži nisu napravljeni na osnovu njegove
mašte. Ona je ponovo nestala, i ljudi iz tog kraja nisu je videli do
pre nekoliko meseci unazad. Moj dojavljivač rekao mi je da je
iznajmila neke sobe u kući na koju mi je pokazao, a u te sobe je
imala naviku da dolazi dva ili tri puta nedeljno, i uvek u deset sati
ujutro. Došao sam do zaključka da će se jedna od tih poseta
dogoditi određenog dana pre nekih sedmicu dana, i u skladu sa
tim, uspeo sam da budem na straži sa svojim vodičem u petnaest
do deset, a dama se pojavila tačno u očekivani sat. Moj prijatelj i ja
smo stajali u prolazu, malo izmaknuti od ulice, ali ona nas je videla
i uputila mi pogled za koji će mi trebati mnogo vremena da ga
zaboravim. Taj pogled mi je bio sasvim dovoljan; znao sam da je
gospođa Rejmond bila gospođa Herbert; što se tiče gospođe
Bomont, ona mi je bila potpuno nestala iz misli. Ušla je u kuću, a ja
sam stražario do četiri po podne kada je izašla, i zatim je pratio.
Bilo je to dugačko gonjenje, i morao sam da budem veoma pažljiv i
držim se daleko iza nje, a ipak je ne izgubim iz vida. Odvela me
dole do Stranda, pa zatim do Vestminstera, a zatim uz Sent Džejms
Strit, i duž Pikadilija. Osetio sam nelagodu kada je skrenula u Ešli
Strit; pomisao da je gospođa Herbert gospođa Bomont pala mi je
na um, ali je to delovalo previše nemoguće da bi bilo istinito.
Čekao sam na uglu, sve vreme je držeći na oku, i posebno sam se
pobrinuo da zapamtim kuću kod koje se zaustavila. Bila je to kuća
sa živopisnim zavesama, kuća cvetova, kuća iz koje je Krešou
izašao one noći kada se obesio u vrtu. Upravo sam krenuo, došavši
do svog otkrića, kada sam video praznu kočiju kako dolazi iza ugla
i prilazi kući, pa sam došao do zaključka da gospođa Bomont izlazi
da se provoza, i bio sam u pravu. Tu sam, kako se desilo, sreo
čoveka kog poznajem, i stajali smo razgovarajući nedaleko od
kočije, kojoj sam bio okrenut leđima. Nismo tako proveli duže od
deset minuta kada je moj prijatelj skinuo šešir, a ja sam se
okrenuo i video damu koju sam pratio celog dana. „Ko je to?“,
upitao sam, a njegov odgovor je bio: „Gospođa Bomont; ona živi u
Ešli Stritu.“ Naravno da posle toga nije moglo biti sumnje. Ne znam
da li me je videla, ali mislim da nije. Odmah sam otišao kući i,
razmotrivši stvar, pomislio da imam dovoljno dobar slučaj da ga
iznesem pred Klarka.“
„Zašto pred Klarka?“
 „Zato što sam siguran da je Klark u posedu nekih činjenica o
ovoj ženi, činjenica o kojima ja ništa ne znam.“
„Pa, šta dalje?“
Gospodin Vilijers se zavalio u svojoj stolici i na trenutak
zamišljeno gledao u Ostina pre nego što je odgovorio:
„Moja zamisao je bila da bi Klark i ja trebalo da navratimo kod
gospođe Bomont.“
„Valjda nikada ne bi otišao u takvu kuću, ne tek tako? Ne, ne
Vilijerse, ne možeš to da uradiš. Osim toga, razmisli, kakav
rezultat...“
„Uskoro ću ti reći. Reći ću ti sada i da se moje informacije ne
završavaju ovim; one su upotpunjene na neobičan način.“
„Pogledaj ovaj uredni svežanj rukopisa; stranice su označene,
vidiš, a potrudio sam se i da ga ljubazno okitim crvenom vrpcom u
koju je povezan. Deluje skoro službeno, zar ne? Malo ga pogledaj,
Ostine. To je izveštaj o zabavama gospođe Bomont koje je
upriličila svojim biranim gostima. Čovek koji je ovo napisao
izvukao se živ, ali ne verujem da će poživeti još mnogo godina.
Doktori su mu rekli da je sigurno preživeo neki težak šok za živce.“
Ostin je uzeo rukopis, ali ga uopšte nije pročitao. Dok je
nasumično otvarao uredno složene strane, pogled mu je privukla
jedna reč i rečenica koja je sledila za njom; i osećajući stezanje u
srcu, pobelelih usana i dok mu je hladan znoj tekao sa čela kao
voda, ispustio je papire iz ruku.
„Skloni ovo, Vilijerse, nikada nemoj ponovo da govoriš o tome.
Da li si ti od kamena, čoveče? Pa, jeza i užas same smrti, misli
čoveka koji stoji na oštrom jutarnjem vazduhu sam na crnoj
platformi, vezan, dok mu zvuk zvona odjekuje u ušima, i dok čeka
grubi zveket povlačenja poluge vešala, nisu ništa u poređenju sa
ovim. Ja to neću čitati; nikada više ne bih spavao.“
„Vrlo dobro. Mogu da zamislim šta si video pred sobom. Da; to
je dovoljno strašno; ali najzad, to je stara priča, stara misterija
koja se odigrava u naše vreme, i na maglovitim ulicama Londona,
umesto u vinogradima i maslinicima. Znamo šta se dogodilo onima
koji su imali prilike da vide velikog boga Pana, i onima koji su
dovoljno mudri da znaju da su svi simboli simboli nečega, a ne
ničega. To je zaista izuzetan simbol kojim ljudi odavno prekrivaju
svoje znanje o najstrašnijim, najtajnijim silama koje se nalaze u
srži svih stvari; silama pred kojim duša čoveka mora uvenuti i
umreti i pocrneti, kao što njegovo telo pocrni pod udarom
električne struje. Takve sile ne mogu se imenovati, ne mogu se
izgovoriti, ne mogu se zamisliti osim pod pokrovom simbola,
simbola koji većini nas izgleda kao zastarela, pesnička maštarija, a
nekima kao glupava priča. Ti i ja smo u svakom slučaju spoznali
nešto od strave koja može da se skriva u tajnom mestu života, i
ispoljava kroz ljudsko telo; koja, budući bez oblika, uzima za sebe
oblik. O, Ostine, kako je to moguće? Kako to da samo sunčevo
svetlo ne pocrni pred ovim, tvrda zemlja se ne rastopi i proključa
pod takvim teretom?“
Vilijers je koračao napred i nazad po sobi, a po čelu su mu izbile
graške znoja. Ostin je neko vreme sedeo u tišini, ali Vilijers je
video kako se krsti.
„Ponovo te pitam, Vilijerse, ti valjda nikada ne bi otišao u takvu
kuću tek tako? Nikada ne bi izašao živ.“
„Da, Ostine, izaći ću živ - ja, i Klark sa mnom.“
„Kako to misliš? Ti ne možeš, ne bi se usudio...“
„Sačekaj trenutak. Vazduh je bio veoma svež i prijatan tog jutra;
pirkao je vetrić, čak i kroz ovu zagušljivu ulicu i pomislio sam kako
bih voleo da prošetam. Pikadili se pružao preda mnom kao čist,
jasan vidik, a sunce je sijalo na kočijama i uznjihanim listovima u
parku. Bilo je to radosno jutro; i ljudi i žene gledali su u nebo i
osmehivali se dok su išli za svojim poslom ili zadovoljstvom, a
vetar je živahno duvao, kao preko livada i mirisnih čestara vresa.
Ali ja sam nekako izašao iz užurbanosti i radosti i zatekao se kako
polako idem tihom, sumornom ulicom, u kojoj naizgled kao da nije
bilo sunčevog sjaja ni vazduha, i gde su retki prolaznici oklevali u
hodu i neodlučno se zadržavali po ćoškovima i prolazima. Išao
sam dalje, jedva poznajući gde idem ili šta radim tu, ali osećajući
se primorano, kao što čovek ponekad biva, da istražujem još dalje,
sa nejasnom zamisli o dostizanju nekog nepoznatog cilja. Tako
sam odmicao uz ulicu i zapazio mali kiosk pored mlekare, čudeći
se nedoslednoj zbrci od jeftinih lula, crnog duvana, slatkiša,
novina i zbirki komičnih pesama nabacanih jednih preko drugih u
uskom prostoru jednog i jedinog izloga. Mislim da je drhtaj jeze
koji me iznenada prožeo bio ono što me prvo upozorilo da sam
pronašao ono što sam tražio. Pogledao sam sa pločnika i zastao
ispred prašnjave prodavnice, iznad koje je natpis izbledeo, i na
kojoj su crvene cigle, uzidane pre dvesta godina, pocrnele; na kojoj
su prozori na sebi sakupili prašinu nebrojenih zima. Video sam
ono što mi je trebalo; ali mislim da je prošlo pet minuta pre nego
što sam se sabrao i uspeo da uđem unutra i zatražim to hladnim
glasom i mirnog lica. Mislim da je čak i tada moralo biti drhtaja u
mom glasu, pošto me starac, koji je izašao iz mračne sobe i počeo
da sporo pretura po svojoj robi, čudno gledao dok je vezivao
paketić. Platio sam koliko je tražio, i stajao naslonjen na tezgu, uz
čudno oklevanje da uzmem ono što sam kupio i odem. Pitao sam
kako ide posao, i saznao da je prodaja loša i da se zarada žalosno
umanjila; ali, opet, ulica nije onakva kao što je bila pre nego što je
saobraćaj preusmeren iz nje, a to se dogodilo pre četrdeset godina,
’upravo pre nego što će moj otac umreti,’ rekao je on. Najzad sam
izašao i krenuo hitrim koracima; bila je to zaista nevesela ulica i
bilo mi je drago da se vratim u gužvu i buku. Da li bi želeo da vidiš
šta sam kupio?“
Ostin ništa nije rekao, nego je polako klimnuo glavom; i dalje je
izgledao bled i kao da mu je muka. Vilijers je izvukao fioku iz stola
od bambusa, i pokazao Ostinu dugački namotaj konopa, čvrstog i
novog; a na jednom kraju je bila omča.
„To je najbolje upredeno uže,“ rekao je Vilijers, „baš onakvo
kakvo su nekada pravili, rekao mi je čovek. Nema ni centimetra
jute sa kraja na kraj.“
Ostin je čvrsto stegnuo zube, i zagledao se u Vilijersa, postajući
sve bleđi dok ga je gledao.
„Nećeš to uraditi.“, najzad je promrljao. „Nećeš isprljati ruke
krvlju. Bože moj!“, uzviknuo je sa nenadanom žestinom. „Nije
moguće da to nameravaš, Vilijerse, da učiniš sebe dželatom?“
„Ne. Ponudiću joj izbor, i ostaviti Helen Von samu sa ovim
užetom u zaključanoj sobi na petnaest minuta. Ako to bude
završeno kada uđemo unutra, pozvaću najbližeg policajca. To je
sve.“
„Sada moram da idem. Ne mogu ovde da ostanem više ni malo;
ne mogu ovo da podnesem. Laku noć.“
„Laku noć, Ostine.“
Vrata su se zatvorila, ali su se sledećeg trenutka ponovo
otvorila, i na njima je, bled i avetinjskog izgleda, ponovo stajao
Ostin.
„Zaboravio sam,“ rekao je, „da imam nešto da ti kažem. Dobio
sam pismo od doktora Hardinga iz Buenos Airesa. Kaže da je lečio
Majrika tri sedmice pred njegovu smrt.“
„I da li kaže šta ga je odnelo u naponu životne snage? Nije to
bila groznica?“
„Ne, nije bila groznica. Prema doktorovim re
ima, bio je to potpuni kolaps celog sistema, verovatno
uzrokovan nekim žestokim šokom. Ali on tvrdi da pacijent nije
hteo ništa da mu kaže, i da je stoga imao poteškoća u lečenju.“
„Ima li još nešto?“
„Da. Doktor Harding završava svoje pismo rečima: ’Mislim da su
ovo sve informacije koje Vam mogu dati o Vašem sirotom
prijatelju. Nije bio dugo u Buenos Airesu, i jedva da je ikoga
poznavao, izuzev jedne osobe koja nije baš najboljeg karaktera, i u
međuvremenu je otputovala - gospođe Von.'“

VIII
Fragmenti

(Među dokumentima poznatog lekara, doktora Roberta

Metisona, iz Ešli Strita na Pikadiliju, koji je iznenadno preminuo
od srčane kapi početkom 1892. godine, pronađen je list rukopisa,
prekriven mrljama od pera. Te beleške su na latinskom, uglavnom
u skraćenicama, i očigledno su napravljene u velikoj žurbi.
Rukopis je dešifrovan tek uz mnogo teškoća, a neke reči su do
sada izmakle svim naporima stručnjaka koji su uposleni na
njihovom tumačenju. Datum ’XXV jul 1888.’ upisan je u desnom
uglu u dnu rukopisa. Ovo što sledi je prevod rukopisa doktora
Metisona.)

„Da li će nauka imati koristi od ovih kratkih beleški ako budu

mogle da se objave, ja ne znam, ali dosta sumnjam u to. Ali sigurno
je da ja nikad ne bih preuzeo odgovornost da objavim ili sa
drugima podelim nijednu reč od ovoga što je ovde napisano, ne
samo zbog mog obećanja koje sam bez razmišljanja dao ovim
dvema osobama koje su prisutne, nego i zbog toga što su
pojedinosti previše odvratne. Verovatno je da ću, nakon zrelog
razmatranja, i odmeravanja dobra i zla u takvom postupku, jednog
dana uništiti ovaj papir, ili ga bar ostaviti zapečaćenog mom
prijatelju D., verujući u njegovu diskreciju, da ga upotrebi ili spali,
kako nađe za shodno.“
„Kao što je i priličilo, učinio sam sve što sam znao i umeo da
budem siguran kako nisam ni na koji način obmanut. Isprva
zapanjen, jedva da sam mogao da razmišljam, ali kroz jedan minut
bio sam siguran da mi je puls postojan i pravilan, i da sam pri
zdravoj i čistoj svesti. Zatim sam ćutke usmerio pogled na ono što
se nalazilo ispred mene.“
„Iako se u meni javila užasna i odvratna mučnina, a zadah
raspadanja mi zagušio disanje, ostao sam čvrst. Zatim sam imao
povlasticu ili prokletstvo, ne usuđujem se da odredim šta od to
dvoje, da vidim kako se to što je bilo na krevetu, ležeći tamo poput
crnog mastila, preobrazilo pred mojim očima. Koža, i tkivo, i
mišići, i kosti, i čvrsta struktura ljudskog tela koju sam smatrao
nepromenljivom, i trajnom poput granita, počeli su da se tope i
rastaču.“
„Znam da se telo može rastaviti na delove spoljašnjim
faktorima, ali trebalo je da odbijem da poverujem u ono što sam
video, pošto je ovde postojala neka unutrašnja sila, o kojoj ništa ne
znam, koja je uzrokovala rastakanje i promenu.“
„Ovde se, takođe, čitav rad kojim je čovek bio stvoren ponovio
pred mojim očima. Video sam obličje koje je prelazilo iz jednog
pola u drugi, deleći se od samog sebe, a onda se ponovo
sjedinjujući. Onda sam video telo kako se spušta do zveri iz koje se
jednom uzdiglo, i kako se ono što je bilo u visinama, spušta dole u
dubine, čak u ambis celokupnog postojanja. Princip života, koji
tvori organizam, uvek se zadržavao, iako se spoljašnji oblik
menjao.“
„Svetlost u prostoriji se pretvorila u crnilo, ali ne u tamu noći, u
kojoj se predmeti nejasno vide, pošto sam mogao da vidim jasno i
bez teškoće. Ali to je bila negacija svetla; predmeti su se
pojavljivali pred mojim očima, ako tako mogu da kažem, bez
ikakvog posredovanja, na takav način da, u slučaju da je u
prostoriji stajala prizma, ne bih video boje prelomljene kroz nju.“
„Gledao sam, i na kraju nisam video ništa osim neke želatinozne
tvari. Zatim su se lestvice ponovo spustile... (ovde se rukopis ne
može rastumačiti) ...na trenutak sam video Oblik, izvajan u
neprozirnosti ispred mene, koji neću dodatno opisivati. Simbol
ovog oblika se može videti na drevnim skulpturama i na slikama
koje su sačuvane ispod slojeva lave, previše odvratnog da bi se o
njemu govorilo... kad se stravični i neopisivi oblik, ni čovek ni zver,
promenio u ljudsko obličje, najzad je usledila smrt.“
„Ja, koji sam video sve ovo, ne bez velikog užasa i zgađenosti
duše, ovde potpisujem svoje ime, izjavljujući da je sve što je
stavljeno na ovaj papir istina.
ROBERT METISON, doktor medicine.“

Takva je, Rejmonde, priča o onome što znam i što sam video.
Njen teret je previše težak za mene da ga nosim sam, a ipak ovo ne
mogu da ispričam nikome osim tebi. Vilijers, koji je sa mnom bio
na kraju, ne zna ništa o toj stravičnoj tajni iz šume, o tome kako je
ono što smo obojica videli kako umire ležalo na glatkoj, mirisnoj
travi između letnjih cvetova, napola na suncu, a napola u seni,
držeći ruku devojčice Rejčel, i kako je pozvalo i dozvalo onu svoju
pratnju, a uobličen u čvrstu formu, na zemlji kojom hodamo,
pojavio se užas koji možemo tek da nagovestimo, koji možemo da
imenujemo samo figurativno. Neću reći Vilijersu za ovo, niti za
onu sličnost, koja me pogodila pravo u srce, kada sam video
portret, što je na kraju prepunilo čašu užasa. Šta to može da znači,
ne usuđujem se da nagađam. Znam da ono što sam video kako
nestaje nije bila Meri, a ipak su u poslednjoj agoniji Merine oči
gledale u moje. Može li da postoji iko ko može ukazati na
poslednju kariku u ovom lancu užasne misterije, ja ne znam, ali
ako ima ikog ko će to da uradi, ti si, Rejmonde, taj čovek. A ako ti
znaš tajnu, na tebi je da je kažeš ili ne, prema sopstvenoj želji.
Pišem ti ovo pismo odmah po svom povratku u grad. Bio sam
na selu poslednjih nekoliko dana; možda možeš da pretpostaviš u
kojoj oblasti. Dok su užas i zaprepašćenost u Londonu bili na svom
vrhuncu - pošto je „gospođa Bomont“, kao što sam ti rekao, bila
poznata u društvu - pisao sam svom prijatelju doktoru Filipsu,
iznoseći mu u kratkim crtama obrise, ili pre nagoveštaj onoga što
se dogodilo, i tražeći od njega da mi kaže ime sela gde su se
odigrali događaji koje mi je prepričao. Dao mi je ime sela, kao što
je sam rekao bez imalo oklevanja, pošto su Rejčelin otac i majka
bili mrtvi, a ostatak porodice je otišao u državu Vašington šest
meseci pre toga. Roditelji su, rekao je on, nesumnjivo umrli od
bola i užasa uzrokovanog groznom smrću svoje kćeri, i onim što se
dogodilo pre te smrti. U veče dana kad sam primio Filipsovo
pismo, bio sam u Kaermaenu i stajao ispod raspadajućih rimskih
zidina, pobelelih od zima poslednjih sedamnaest stoleća, i gledao
preko livade gde je nekada stajao stariji hram „Boga dubina,“ i
video kuću kako blista na suncu. Bila je to kuća gde je Helen živela.
Ostao sam u Kaermaenu nekoliko dana. Ljudi iz tog mesta, kako
sam ustanovio, znali su malo, a nagađali još manje. Oni sa kojima
sam razgovarao o ovome izgledali su iznenađeno što se antikvar
(za šta sam sebe proglasio) bavi seoskom tragedijom, o kojoj su
izneli veoma obično viđenje, a, kao što možeš da zamisliš, ja nisam
rekao ništa od onog što sam znao. Većinu vremena sam proveo u
ogromnoj šumi koja se diže tik iznad sela i uspinje uz padinu brda,
pa se zatim spušta do reke u dolini; još jednoj dugačkoj i divnoj
dolini, Rejmonde, poput one koju smo mi gledali jedne letnje noći,
šetajući se ispred tvoje kuće. Duge sate lutao sam kroz bespuće
šume, okrećući čas levo, čas desno, koračajući polako niz duge
prolaze između niskog rastinja, senovite i hladne, čak i ispod
podnevnog sunca, i zaustavljajući se ispod ogromnih hrastova;
ležeći na niskoj travi proplanka gde je blag miris divljih ruža stizao
do mene na vetru i mešao se sa teškom aromom zove, a ta
mešavina aroma bila je poput vonja iz mrtvačnice, isparenja
tamjana i raspadanja. Stajao sam na ivici šume, zagledan u
razmetljivi niz žbunja besnika koje se uzdizalo između paprati i
crveno se sjajilo u jasnoj sunčevoj svetlosti, i iza njega u duboki
čestar gusto izraslog niskog rastinja gde su izdanci izbijali iz
kamena i u nabujalu trsku, vlažnu i zlokobnu. Ali, u svim svojim
lutanjima, izbegavao sam jedan deo šume; tek juče sam se popeo
do vrha brda, i stao na drevni rimski drum koji vodi preko
najvišeg šumovitog obronka. Ovde su one hodale, Helen i Rejčel,
niz ovaj tihi uzdignuti put, preko ploča obraslih zelenom travom,
ograđenih sa obe strane nasipom od crvene nabijene zemlje, i
visokom živom ogradom od bleštavo zelenih bukvi, a ja sam ovuda
pratio njihove korake, gledajući s vremena na vreme kroz
razmaknute debele grane, i videći sa jedne strane padinu obraslu
šumom kako se prostire široko ulevo i udesno, i spušta se u
ravnicu, i još dalje, žuto more, i zemlju preko mora. Na drugoj
strani je bila dolina i reka, i brdo za brdom poput talasa za
talasom, i šuma i livada, i kukuruzno polje, i blistavo bele kuće, i
veliki zid planina, i daleki plavi vrhovi na severu.
I tako sam najzad stigao do tog mesta. Staza se uspinjala uz
blagu strminu, i širila u otvoren prostor okružen zidom od niskog
rastinja, koji se zatim ponovo sužavao nestajući u daljini u
bledoplavoj izmaglici od letnje vrućine. A na tu prijatnu letnju
čistinu izašla je Rejčel pored devojke, i ostavila je za sobom, ko
može da kaže šta? Nisam se dugo zadržao tu.
U malom gradu u blizini Kaermaena postoji muzej, u kom je
izložena uglavnom zaostavština iz rimskog vremena koja je
pronađena u okolini u razna vremena. Dan posle mog dolaska u
Kaermaen, otišao sam do pomenutog gradića i iskoristio priliku da
obiđem muzej. Pošto sam video većinu izvajanog kamenja,
kovčega, prstenja, novčića, i fragmenata mozaika izloženih na tom
mestu, pokazali su mi mali četvrtasti stub od belog kamena, koji je
nedavno otkriven u šumi o kojoj sam govorio, i to, kao što sam
ustanovio nakon ispitivanja, na onom otvorenom prostoru gde se
rimski put širi. Na jednoj strani stuba bio je natpis, koji sam
prepisao. Neka slova su bila izbrisana, ali ne verujem da ima
ikakve sumnje o onima koja prenosim. Natpis je bio sledeći:

DEVOMNODENTi
FLAvIVSSENILISPOSSVit
PROPTERNVPtia
quaSVIDITSVBVMBra

„Velikom bogu Nodensu (bog velike dubine ili ambisa) Flavijus

Senilis podigao je ovaj stub zbog braka koji je on video iz senki.“
Kustos muzeja me obavestio da su mesni stručnjaci za starine
bili veoma zbunjeni, ne natpisom, ili bilo kakvom teškoćom u
prevodu, nego zbivanjem ili ritualom koji se pominje.

...A sada, dragi moj Klark, o onome što si mi rekao o Helen Von,
za koju si mi rekao da si je video kako umire u okolnostima
krajnjeg i skoro neverovatnog užasa. Zainteresovao me tvoj
izveštaj, mada sam veliki deo, ne i sve, onoga što si mi rekao već
znao. Mogu da razumem čudnu sličnost koju si primetio i na
portretu i na pravom licu; ti si video Heleninu majku. Ti se sećaš
one mirne letnje noći pre toliko godina, kada sam sa tobom pričao
o svetu iza senki, i o bogu Panu. Ti se sećaš Meri. Ona je bila majka
Helen Von, koja je rođena devet meseci posle te noći.
Meri nikada nije povratila razum. Ležala je, onako kao što si je
video, sve vreme na svom krevetu, a nekoliko dana po rođenju
deteta je umrla. Umišljam da me na samom kraju prepoznala;
stajao sam pored kreveta, i stari pogled joj se vratio u oči na
sekundu, a onda je zadrhtala i zaječala i umrla. Bio je to zao posao
koji sam obavio one noći kada si i ti bio prisutan; provalio sam
vrata kuće života, ne znajući i ne mareći šta može da izađe napolje
ili uđe unutra. Sećam se da si mi tada rekao, dosta oštro, a takođe
na neki način i ispravno, kako sam uništio razlog ljudskog
postojanja glupim eksperimentom, zasnovanim na apsurdnoj
teoriji. Dobro si uradio što si me okrivio, ali moja teorija nije bila
sasvim apsurdna. Ono što sam rekao da će Meri videti, ona je i
videla, ali ja sam bio zaboravio da nijedne ljudske oči ne mogu
pogledati takav prizor nekažnjeno. I zaboravio sam, kao što sam
upravo rekao, da kada se kuća života tako otvori, unutra može da
uđe nešto za šta nemamo imena, i ljudsko meso može postati plašt
pod kojim se skriva užas koji se čovek ne usuđuje da opiše. Igrao
sam se sa silama koje nisam video, a ti si video svršetak te igre.
Helen Von je dobro uradila što je obmotala konop sebi oko vrata i
umrla, iako je smrt bila stravična. Pocrnelo lice, odvratno obličje
na krevetu, koje se pred tvojim očima rastapalo i menjalo od žene
u muškarca, od muškarca u zver, i od zveri u nešto gore od zveri,
sav taj čudni užas kome si prisustvovao, ne iznenađuje me mnogo.
Ono što si rekao da je doktor kog si pozvao video i od toga drhtao,
ja sam odavno opazio; znao sam šta sam uradio onog trenutka
kada je dete rođeno, i kada je imalo jedva pet godina iznenadio
sam ga, ne jednom ili dvaput, nego mnogo puta sa drugom u igri,
možeš da pretpostaviš kakvim. Za mene je to bio stalni,
otelotvoreni užas, i posle nekoliko godina osetio sam da ne mogu
više da ga podnosim, i poslao sam Helen Von daleko od sebe. Sada
znaš šta je prestravilo dečaka u šumi. Ostatak čudne priče, i sve
ostalo što si mi rekao, što je otkrio tvoj prijatelj, ja sam uspeo da
saznam deo po deo, skoro do poslednjeg poglavlja. A sada je Helen
sa svojim pratiocima...

Preveo Mirko Bižić

 Herbert Džordž Vels

ZVEZDA

Prvog dana nove godine saopštenje je dato, skoro istovremeno

iz tri opservatorije, da je kretanje planete Neptun, najdalje planete
koja se okreće oko Sunca, postalo veoma nepravilno. Oglivi je još u
decembru upozoravao na moguće nepravilnosti u kretanju. Takva
vest jedva da je bila zanimljiva u svetu gde je većina ljudi nesvesna
samog postojanja planete Neptun, a i van same astronomske
profesije otkriće neočekivanog izvora slabe svetlosti u regionu te
planete ne bi izazvalo nikakvo uzbuđenje. Ipak ljudi od nauke su
shvatili da je informacija dovoljno značajna, čak i pre nego što je
otkriveno da nepoznato telo postaje veće i svetlije, i da je njegovo
kretanje potpuno suprotno kretanju ostalih planeta, i da je
skretanje Neptuna i njegovog satelita sa putanje postalo događaj
bez presedana.
Samo nekolicina ljudi bez osnovne edukacije o astronomiji bi
mogli da shvate ogromnu izolovanost Sunčevog sistema. Sunce sa
svojim planetama, gomilom planetoida, i neshvatljivim kometama,
pliva u praznom prostoru koji je teško shvatljiv. Izvan orbite
Neptuna nalazi se svemir, prazan do granice ljudskih posmatranja,
bez toplote, svetlosti ili zvuka, praznina dvadeset miliona puta
milion milja. To je najmanja procenjena putanja koju bi trebalo
preći do najbliže zvezde. A ne računajući nekoliko kometa, ne
većih od iskrica u tom prostoru, ljudsko znanje nije moglo da
pređe te granice sve do ranog dvadesetog veka kada se pojavila
ova čudna lutalica. Bila je to ogromna masa materije, teška, bez
upozorenja se pojavila niotkuda i ušla u orbitu Sunca. Do kraja
drugog dana već je bita jasno vidljiva od strane bilo kakvog boljeg
instrumenta, kao mrlja u jedva osetljivom dijametru u sazvežđu
Lava blizu Regulusa. Malo kasnije bila je vidljiva i sa operskim
dvogledom.
Trećeg dana nove godine čitaoci sa obe hemisfere bili su svesni
po prvi put stvarne važnosti ovog neobičnog događaja na nebu.
„Sudar planeta“, kako su jedne londonske novine navele, i objavile
Duhejnovo mišljenje da će se nova planeta verovatno sudariti sa
Neptunom. Glavni novinari su se obrušili na priču; zbog toga se
trećeg januara u većini glavnih gradova sveta očekivao neki veliki
fenomen na nebu; i kako je noć pratila dan, hiljade ljudi su
okrenuli pogled ka nebesima da bi videli - iste stare zvezde kao što
su uvek i bile.
Do tada je u Londonu bila zora i Poluks 65 se postavljao dok su
ostale zvezde bledele na nebu. Bilo je to zimsko jutro, sunčeva
svetlost bila je bolesno filtrirana kroz oblake, a svetlost gasnih
lampi i sveća je bacala žutu svetlost na prozorima onih stanova u
kojima su ljudi bili na nogama. Ali zevajući policajac je video tu
stvar, ljudi u gužvama u marketima su zapanjeno stali, radnici koji
su se spremali da krenu na svoj posao, mlekadžije, raznosači
novina, rasipnici koji su išli kućama iznureni i bledi, beskućnici,
čuvari na svojim mestima, a u unutrašnjosti zemlje, radnici koji su
pešačili daleko, krivolovci u poteri, cela ubrzana zemlja je to
mogla videti - i mornari na otvorenom moru dok su čekali dan -
mogli su videti ogromnu belu zvezdu na zapadnom nebu!
Bila je svetlija od bilo koje zvezde na našem nebu; svetlija i od
zvezde danice po najvedrijem vremenu. Sijala je i dalje belo, ali
nije više bila samo treperava tačka na nebu već mali okrugli disk.
Pun sat posle svitanja je i dalje bila tu. A na mestima gde nauka još
nije stigla, ljudi su posmatrali uplašeno, govoreći jedan drugom da
je ovo predskazanje skorih ratova i epidemija. Snažni buri,
misteriozni Hotentoti, crnci sa Zlatne obale 66, Francuzi, Španci,
Portugalci, stajali su na toploti jutarnjeg sunca, posmatrajući
postavljanje ove nove čudne zvezde.
A u stotinama opservatorija vladalo je stanje kontrolisanog
uzbuđenja, ponekad se čak čuo i neki uzvik oduševljenja. A kako

65 Najsjajnija zvezda sazvežđa blizanaca

66 Današnja Gana
su se dva udaljena tela približavala, počela je jurnjava oko
spremanja fotoaparata i spektroskopa, nameštanja raznih ostalih
instrumenata, da bi se zabeležio ovaj jedinstveni trenutak,
uništenje sveta. Jer ovo je bio svet, sestrinska planeta Zemlji, ali
mnogo veća od same zemlje, koja je tako iznenada nestala u
vatrenoj lopti. Neptun je bio pogođen direktno čudnom planetom
iz dalekog svemira, i toplota samog sudara je pretvorila dve čvrste
kugle u jednu ogromnu usijanu masu. Oko cele zemlje je tog dana,
dva sata pre zore, preko neba prešla velika bela zvezda,
umanjujući sjaj jedino kada je zalazila za horizont dok se sunce
uzdizalo sa druge strane. Svuda su ljudi bili zbunjeni zbog toga, ali
niko nije bio zbunjen kao mornari, stalni posmatrači zvezda, koji
su bili daleko na moru i nisu slušali vesti, samo su videli da se
nešto nalik na umanjeni mesec uzdiže i penje u zenit, a zatim
nestaje na zapadu kako dolazi novi dan.
Sledećeg dana po celoj Evropi gomile posmatrača su bile
načičkane po obroncima brda, krovovima kuća i otvorenim
poljima. Gledali su na istok čekajući izlazak velike nove zvezde.
Zvezda je izašla okružena bledom svetlošću nalik na oreol oko
bele vatre, a oni koji su je nekim slučajem videli prethodne noći
vikali su iz sveg glasa „Veće je“, „svetlije je“. Istina, mesec je bio u
prvoj četvrtini i njegovo zalaženje na zapadu bilo je neuporedivo
slabije, ali čak i da je bio pun, teško da bi svetleo više od ove čudne
nove zvezde.
„Svetlije je“, vikali su ljudi gurajući se na ulicama. Ali u miru
opservatorija astronomi su zadržavali dah gledajući se zabrinuto.
„Bliže je“, govorili su. „Bliže“.
I glas za glasom je ponavljao „bliže je“ i telegraf je to otkucao i
poslao niz telefonske žice, i u hiljadama gradova nova kompozicija
je pevana. „Bliže je“, ljudi su pisali u kancelarijama, pogođeni
čudnim otkrićem, bacali su olovke, ljudi koji su pričali na
hiljadama mesta odjednom su bili svesni te groteksne mogućnosti
u rečima „bliže je“. Vest je jurila niz ulice koje su se budile,
izgovarana je po smrznutim seoskim stazama, ljudi koji su čitali
ove stvari u novinama, stajali bi u ulazima govoreći vest
prolaznicima. Bliže je. Lepe žene, našminkane i sređene, koje su
čule vest u šaljivom tonu u pauzama plesa, osetile su napad
radoznalosti koji im nije bio uobičajen.
„Bliže! Stvarno! Kako zanimljivo! Koliko veoma, veoma pametni
ljudi moraju biti ti koji su to otkrili!“
Usamljene skitnice dok su lutale kroz zimsku noć, govorile su te
reči da bi se utešili, gledajući ka nebu.
„Moralo bi da bude bliže, jer su noći hladne kao milostinja. Meni
ništa nije toplije zbog toga što je to bliže.“
„Šta je nova zvezda donela meni?“, jecala je žena klečeći kraj
svog mrtvog.
Školarac, ustajući rano da bi učio za ispit, za sebe je sklapao
teoriju; a velika bela zvezda je sijala jako kroz njegove smrznute
prozore.
„Centrifugalna, centripetalna“, rekao je, naslonjen bradom na
pesnicu, „ako bi zaustavio planetino kretanje, i uništio njenu
centrifugalnu silu, šta onda? Tu je cetripetalna, i ona pada u sunce!
A to znači... da li ćemo mi biti na putu, pitam se?“
Svetla tog dana su se polako ugasila i u mraznoj noći pojavila se
ponovo ta čudna zvezda. Sada je bila toliko svetla da je mesec
izgledao kao duh samog sebe, ogroman pri zalasku sunca,. U
jednom južnoafričkom gradu, bitan čovek se ženio, i sve ulice su
bile osvetljene ne bi li proslavile njegov povratak sa mladom.
Laskavci su govorili „čak su i nebesa zbog njega osvetljena“. Pod
sazvežđem jarca, dvoje crnih ljubavnika, razdražujući divlje zveri i
zle duhove zbog uzajamne ljubavi, sklupčali su se zajedno ispod
žbuna trske oko kojeg su leteli vilini konjici. „To je naša zvezda“,
šaputali su i osećali čudnu sigurnost od njene svetlosti.
Vrhunski matematičar, u svojoj radnoj sobi odgurnuo je papire
od sebe. Njegovi proračuni su konačno bili gotovi. U beloj flašici
ostalo je i dalje malo droge koja mu je omogućavala da ostane
budan i aktivan tokom četiri duge noći. Svakog dana, spokojan,
tačan i večito strpljiv, predavao je svojim učenicima, a posle toga
se odmah upuštao u te proračune. Lice mu je bilo bledo, ispijeno i
jektičavo zbog stalne upotrebe droge. Neko vreme je izgledalo kao
da se izgubio u sopstvenim mislima. Onda je otišao do prozora, i
otvorio žaluzine. Na pola neba, iznad limenih krovova, dimnjaka i
svetla grada, stajala je zvezda.
Gledao je kao što bi neko gledao u oči hrabrog neprijatelja.
„Možda ćeš me ubiti“, rekao je posle nekog vremena, „ali ću te
uhvatiti - e ceo univerzum zbog toga - u stisak ovog malog mozga.
Neću se promeniti, čak ni sada.“
Gledao je u bočicu. „Nema više potrebe za spavanjem.“, reče.
Sledećeg dana u podne; tačan u minut, ušao je u svoju učionicu,
stavio šešir na kraj stola po navici, i pažljivo izabrao najveći
komad krede. Postojala je šala među njegovim studentima da nije
mogao da predaje ako nije imao kredu koju bi vrteo u rukama, a
jednom su mu uskratili to, jer su sakrili sve krede. Stao je i
pogledao ispod svojih sedih obrva ka redovima svežih mladih lica,
i progovorio je svojim uobičajenim akademskim glasom:
„Okolnosti su nastale, okolnosti van moje kontrole,“ rekao je i
zastao, „koje će me sprečiti da završim ovaj kurs koji sam planirao.
Izgleda gospodo, ako bih to mogao da kažem jednostavno i kratko,
čovečanstvo je živelo uzalud.“
Studenti su se pogledali među sobom. Da li su to čuli dobro? Da
li je on poludeo? Bilo je tu podignutih obrva i namrštenih lica, a
jedno ili dva lica su ostala hladnokrvna, imitirajući njega.
„Ovo će biti interesantno“, govorio je, „da posvetimo ovo jutro
izlaganju kojem bih pokušao da vam objasnim proračune koji su
me doveli do ovog zaključka. Da rezimiram...“
Okrenuo se ka tabli, gledajući zamišljeno u dijagram, što je
inače bilo uobičajeno za njega. „Šta mu je to značilo živeli smo
uzalud?“, šapnuo je jedan student drugom. „Slušaj“, reče mu taj
drugi, pokazajući ka profesoru.
I onda su počeli da shvataju.
To veče je zvezda izašla kasnije, jer ju je njeno normalno
kretanje prema istoku nosilo preko sazvežđa lava prema vagi, a
njena svetlost je bila toliko jaka da je nebo postalo plavičasto dok
je izlazila, što je za posledicu imalo da se većina zvezda nije videla.
Jedino je ostao Jupiter blizu zenita, Kapela, Aldebaran, Sirijus i
glavne zvezde velikog medveda. Bilo je veoma belo i veoma lepo. U
mnogim delovima sveta te noći se oko zvezde pojavio veliki bledi
oreol. Bila je dosta veća; na čistom prelamajućem tropskom nebu
bila je velika skoro kao četvrtina meseca. Mraz je i dalje okivao
zemlju u Engleskoj, ali sve je bilo osvetljeno kao da je letnja
mesečina. Mogao si da čitaš bez problema pri toj svetlosti, a u
gradovima ulično osvetljenje je gorelo žućkasto.
Ceo svet je bio budan te noći, a širom hrišćanskog sveta,
turobni žamor je visio u vazduhu iznad sela, kao zvuk roja pčela u
leto, a taj žamor se samo pojačavao i postajao buka u gradovima.
To je bio zvuk zvona miliona crkava i katedrala, koji su pozivali
ljude da ne spavaju više, da ne greše, nego da se skupe u crkvama i
da se mole. Iznad njihovih glava, rastući sve više i bivajući sve
svetlija kako se zemlja okretala oko nje, i kako je noć prolazila,
uzdizala se zaslepljujuća zvezda.
Ulice i kuće po gradovima bile su osvetljene, luke su sijale, i koji
god da je put vodio ka nekom uzvišenju, bio je prepun ljudi celu
noć. U svim morima civilizovanog sveta, brodovi na motorni
pogon i brodovi sa jedrima, stajali su okrenuti ka severnom nebu
prepuni ljudi. Jer već je upozorenje vrhunskog matematičara
obišlo svet, prevedeno na hiljade jezika. Nova planeta i Neptun,
uhvaćeni u svom fatalnom zagrljaju, rotirali su sve brže i kretali se
ka Suncu. Već je svakog trenutka ta užarena masa prelazila stotine
milja, i svake sekunde se njena brzina povećavala. Po sadašnjoj
putanji, trebalo bi da prođe sto miliona milja daleko od Zemlje i da
to na Zemlju ima slabog uticaja. Ali na njenom putu, iako tek malo
poremećene putanje, nalazi se moćna planeta Jupiter i njeni
meseci. Svakog trenutka privlačna sila između vrele zvezde i
najveće od planeta raste. A koji je rezultat toga? Neizbežno, Jupiter
će izleteti iz svoje orbite u eliptični put, a zvezda će, pomerena
zbog gravitacije sa svog puta ka Suncu, napraviti „zavijeno
kretanje“ koje će se poklopiti, ili barem proći veoma blizu Zemlje.
„Zemljotresi, vulkanske erupcije, cikloni, ogromni talasi, poplave, i
porast temperature do nivoa koji ne mogu da predvidim“,
predskazivao je vrhunski matematičar.
A iznad glava, noseći njegove reči, usamljena i hladna, sijala je
zvezda dolazećeg strašnog suda.
 Nekima koji su je te noći gledali dok ih oči nisu zabolele,
izgledalo je kao da se i vidljivo približava. Te noći takođe se i
vreme promenilo, i mraz koji je okovao celu centralnu Evropu
poče da slabi i da se topi.
Iako sam govorio o ljudima koji su se molili i išli na brodove ili
bežali u planine, nije ceo svet bio u užasu zbog zvezde. U stvari,
rad i navika su i dalje vladali svetom, i sem priče u slobodno
vreme i sjaja u noći, devet ljudi od deset je i dalje bilo zauzeto
svojim svakodnevnim radom. U svim gradovima su prodavnice,
sem poneke, bile otvarane i zatvarane u pravo vreme, lekari i
grobari su radili svoj posao, radnici su išli u fabrike, vojnici
marširali, đaci učili, ljubavnici se zavetovali jedno drugom, lopovi
su krali i bežali, političari planirali nove projekte. Štamparije
novina su radile po celu noć, a mnogi sveštenici nisu želeli da
otvaraju crkve dok ne prođe ono što su zvali budalastom panikom.
Novine su insistirale na lekciji iz godine hiljadite; jer tada je dosta
ljudi bilo ubeđeno da dolazi kraj. Zvezda nije bila u stvari zvezda,
samo gomila gasa, kometa; a da je bila zvezda ne bi teoretski
mogla da udari u Zemlju. Za takve stvari nije bilo presedana.
Razum je svuda prevladavao, prezriv, šaljiv, usmeren ka
ismevanju uplašenih. To veče, u sedam i petnaest po Griniču,
zvezda bi trebalo da bude najbliža Jupiteru. Tada će svet videti u
kom smeru će se stvari odvijati. Upozorenja glavnog matematičara
su od mnogih smatrana za puko samoreklamiranje. Zdrav razum
na kraju, pomalo zagrejan argumentima, doneo je nepromenjivu
sigurnost onima koji su išli da spavaju. Takođe su i varvarizam i
divljaštvo, uveliko umorni od novina, nastavili sa svojim noćnim
poslovima, i sem ponekog psa koji je lajao na nju, zverski svet je
prenebegavao zvezdu.
A ipak, kada su poslednji posmatrači u evropskim državama
videli zvezdu da izlazi, istina sat kasnije, ali ne veća nego što je bila
noć pre, počelo je podsmevanje na račun vrhunskog matematičara
- svi su mislili da je opasnost prošla.
Ali tu je smeh prestao. Zvezda je rasla - rasla je zastrašujuće
pravilno iz sata u sat, istovremeno se pomerajući ka ponoćnom
zenitu, svetlija i svetlija, sve dok nije pretvorila noć u drugi dan.
Da li je došla pravim putem prema Zemlji umesto zakrivljenim, da
li je izgubila brzinu zbog Jupitera, možda je preskočila taj
gravitacijski jaz za dan, ali kako god, trebalo joj je pet dana sve
ukupno da stigne do naše planete. Sledeće večeri je bila veličine
trećine meseca pre nego što je zašla za oči Engleza, i otopljavanje
je bilo sigurno. Nad Amerikom se pojavila velika skoro kao mesec,
previše sjajna da bi se mogla gledati i vrela; vruć vetar je sad
duvao pojačavajući snagu, a u Virdžiniji, Brazilu, čak i u dolini Sent
Lorenc, javile su se oluje praćene grmljavinom, jakim munjama, i
do sad neviđenim gradom. U Manitobi je bilo vrelo i poplave su
uništavale sve oko sebe. Na vrhovima svih planina na zemlji sneg
je počeo da se topi te noći i sve reke su nabujale tako da su uskoro,
naročito u gornjim tokovima, nosile iščupano drveće i ljudske i
životnjske leševe. Rasle su neprekidno, neprekidno u svom
uništiteljskom sjaju, i na kraju su se sve prelile preko obala i
razlile po dolinama koje su ih okruživale.
A uz obalu Argentine i niz južni Atlantik plime su bile najveće u
istoriji, oluje su nosile vodu miljama u dubinu teritorije,
potapajući cele gradove. Toliko je te noći skočila temperatura da je
izlazak sunca izgledao kao dolazak senke. Zemljotresi su krenuli i
nisu prestajali sve dok se cela Amerika, od arktičkog kruga do
Kejp Horna nije tresla. Obronci brda su klizali, pukotine su se
otvarale, a kuće i zidovi se rušili do temelja. Cela strana
Kotopaksija67 se prelomila uz ogroman tresak i bujica veoma tečne
lave je poletela toliko visoko i brzo da je za dan stigla do mora.
Tako je zvezda, sa sjajnim mesecom kao pratiocem, prelazila
preko Pacifika, noseći sa sobom oluje kao šlic na haljini, a iza je
rastao plimski talas koji je potapao ostrvo za ostrvom, čisteći ih od
ljudi. Kada je talas na kraju stigao do kopna - uz zaslepljujuću
svetlost i ogromnu toplotu, brz i neumoljiv - zid vode pedeset
stopa visok, jurio je gladno niz obale Azije, i prodirao niz ravnice
Kine. Zvezda koja je sada bila vrelija, veća i sjajnija od Sunca,
osvetlila je poslednji put veliku i naseljenu zemlju; gradove i sela
sa svojim pagodama i drvećem, puteve, ogromna zasejana polja,
milione besanih ljudi koji su gledali u nebo u nemoćnom užasu; a

67 Deo nacionalnog parka Kolorado

tada, uz duboki zvuk pojavila se poplava. To se desilo milionima
ljudi te noći - nije bilo gde da se beži, udovi su bili teški od vreline i
dan se gubio od straha, a zid vode je dolazio brz i beo. A za njim je
dolazila smrt.
Kina je bila belo osvetljena, ali iznad Japana i Jave i ostalih
ostrva istočne Azije zvezda je izgledala kao lopta crvene vatre
zbog pare, pepela i dima iz vulkana koji su je erupcijama
pozdravljali. Iznad je bila lava, vreli gasovi i pepeo, ispod poplave i
zemljotresi koji su drmali celu zemlju. Uskoro su se i večni snegovi
Tibeta i Himalaja počeli topiti i praviti bujicu koja je hiljadama
kanala išla prema dolinama Burme i Hindustana 68. Na hiljadama
mesta u indijskim džunglama izbijali su požari, a pored nabujalih
reka, na okukama videli su se crni objekti koji su se i dalje mlitavo
borili sa crvenim vatrenim jezicima. U potpunom haosu gomila
ljudi i žena je bežala niz rečne tokove prema poslednjoj nadi
čovečanstva - otvorenom moru.
Zvezda je postajala veća, vrelija i svetlija užasno brzo. Tropski
okeani su izgubili svoju fosforoscenciju, i vrtlog pare se uzdizao
poput duha iznad crnih talasa koji su neprekidno divljali, istačkani
izgubljenim brodovima.
A tada se javi čudo. Za one koji su u Evropi gledali i očekivali
izlazak zvezde, izgledalo je kao da je zemlja prestala da se okreće.
Sa hiljada mesta na otvorenom, ljudi koji su pobegli od poplava,
kuća koje su se rušile i planina koje su klizile, uzaludno su čekali
izlazak zvezde. Sat za satom je prolazio u teškom iščekivanju, ali
zvezda se nije pojavila. Još jednom su ljudi mogli da vide stara
sazvežđa za koja su mislili da su zauvek izgubljena. U Engleskoj je
bilo toplo i vedro, iako je zemlja podrhtavala stalno. Ali zato su u
tropima Sirijus, Kapelu i Aldebaran gledali kroz zavesu pare. A
kada se na kraju velika zvezda pojavila sa zakašnjenjem od skoro
deset sati, sunce je izašlo uz nju, a u zvezdinom belom centru je
bio crni disk.
Iznad Azije je zvezda počela da zalazi, kada se odjednom
zaustavila iznad Indije, bledeći. Celo Indijsko poluostrvo, od ušća
Inda do ušća Ganga bilo je prazno ništavilo svetleće vode, iz koje
68 Tadašnji naziv za celo indijsko poluostrvo
su se na nekim mestima videli vrhovi palata, hramova i brda,
prekriveni ljudima. Svaki minaret je nosio ogromnu masu ljudi,
koji su povremeno padali u uzburkanu vodu od straha i
iscrpljenosti. Cela zemlja je očekivala svoj kraj, kada se odjednom
nanela senka nad tu peć očaja, i dah hladnog vetra, i spasonosnih
oblaka se pojavi. Ljudi su pogledali gore, skoro zaslepljeni, i videli
su crni disk kako zamračuje svetlost. To je bio Mesec, koji se
isprečio između Zvezde i Zemlje. A dok su se ljudi zahvaljivali
bogu na ovom čudu, sa istoka neočekivano brzo pojavi se Sunce. A
onda su Sunce, zvezda i Mesec krenuli preko nebesa.
Zbog toga su posmatračima u Evropi Sunce i zvezda zajedno
izašli, neko vreme išli uporedo, a onda su na kraju Sunce i zvezda
se spojili u vatrenu kuglu u zenitu. Mesec je i dalje bio tu, ali se nije
video zbog svetlog neba. Oni koji su i dalje bili živi, posmatrali su
to tupim pogledom koji izaziva glad, vrućina i umor. Ipak, i dalje je
bilo ljudi koji su shvatili značenje ovih stvari. Zvezda je prolazila
najbliže Zemlji, zvezda je obletela oko Zemlje i produžila dalje.
Sada se udaljavala, sve brže i brže, idući ka svom konačnom cilju, a
to je bilo Sunce.
Tada se oblaci skupiše, zatamnjujući celo nebo, i munje i
gromovi protresoše zemlju. Na celoj planeti su padale kiše kakve
čovek nikada nije video, a vulkani su bili kao crvene baklje oko
kojih su se stvarale bujice blata. Svuda je voda izbijala iz zemlje,
ostavljajući blatne ruševine, zemlja je ličila na plažu posle oluje,
samo prekrivenu telima ljudi i njihove dece. Danima je voda
spirala zemlju, kupeći uz put tlo, drveće i zgrade. Bujica je pravila
ogromne nasipe i titanska brda tamo gde su nekada bila polja. To
su bili dani mraka koji su pratili zvezdu i toplotu. A sve to vreme,
tokom mnogo nedelja i meseci, zemljotresi su se nastavljali.
Ali zvezda je prošla, i ljudi, vođeni što glađu, što hrabrošću, su
počeli da se polako vraćaju u svoje uništene gradove, srušene
silose i potopljena polja. Samo nekoliko brodova je uspelo da
izbegne oluju, i oni su oprezno plovili i trubili, pokušavajući da se
snađu u nekada poznatim zalivima i lukama. Kako su oluje slabile,
ljudi su shvatili da su svuda dani topliji nego ranije, i da se mesec
smanjio na trećinu svoje veličine, i da mu je sada vreme od mladog
do mladog meseca trajalo osamdeset dana.
Ali novo društvo koje se sada stvaralo među ljudima, čuvajući
zakone, knjige i mašine, kao i čudne promene na Islandu,
Grenlandu i Bafin beju, nije verovalo mornarima koji su prvi stigli
tamo, pošto su i oni sami sebi jedva verovali. Ti novi ljudi bili su
zeleni i graciozni. Ni migracija ljudi sada, kada je zemlja bila
toplija, nije išla prema polovima. Jedino što ih je interesovalo je da
li će se zvezda ponovo vratiti.
Marsovski astronomi - jer na Marsu postoje astronomi, iako su
oni potpuno drugačija bića od nas - bili su prirodno zainteresovani
za ove stvari. Oni su, naravno, sve videli iz svoje perspektive. „Ako
bi uzeli u obzir masu i temperaturu objekta koji je proleteo kroz
naš solarni sistem i završio u Suncu, začuđujuće koliko je malo
štete pretrpela Zemlja, iako ju je promašio za malo. Svi poznati
oblici kontinenata i morske mase su ostali netaknuti, a jedina
stvarna promena je izgleda nestanak bele diskoloracije
(pretpostavljamo da je to smrznuta voda) oko oba pola“. To samo
pokazuje koliko malene ljudske katastrofe mogu izgledati sa
udaljenosti od nekoliko miliona milja.

Preveo Ivan Branković

 Saki

TOBERMORI

Bilo je to hladnog poznoavgustovskog popodneva, umivenog

kišom. Ovo doba godine se smatra nedefinisanim, jarebice su u
sigurnosti hladnih skladišta, pa nema ničega što bi se moglo loviti,
izuzev ako se ne nalazite blizu bristolskog kanala. U tom slučaju,
uz specijalnu dozvolu, moglo bi se krenuti u lov na jelene. Posed
lejdi Blejmli nije se na severu graničio sa bristolskim kanalom, ali
se ipak veliki broj gostiju okupio oko stola za čaj ovog popodneva.
Uprkos bledilu toga dana i stereotipnosti događaja, u društvu se
nije primećivao nemir koji izaziva strah od pianole ili potčinjena
žudnja za bridžom. Neprikrivena apsolutna pažnja cele družine
bila je prikovana na osrednje negativnu figuru gospodina
Kornelijusa Epina. Od svih gostiju koji su došli kod gospođe
Blejmli, njega je pratila najmaglovitija reputacija. Neki su za njega
govorili da je „pametan“, tako da je on pozivnicu i očekivao. Što se
tiče domaćice zabave, ta porcija njegove pameti mogla je dobro da
posluži za zabavu gostiju. Do pet sati tog dana ona nije uspevala da
shvati kuda ta pamet vodi ili da li je uopšte ima. Nije imao smisla
za humor, a nije bio ni dobar igrač kriketa; nije čak imao ni malo
hipnotičke moći, niti trag neke glumačke veštine. Čak ni njegova
spoljašnjost nije oslikavala čoveka kome bi žene bile spremne da
oproste manjak mentalne snage. On je jednostavno postao
gospodin Epin, a Kornelijus je bilo nešto kao blef sa krštenja. Sada
je tvrdio da je izumeo stvar pored koje će barut, štamparska
mašina i parna lokomotiva izgledati kao sitni trikovi. Nauka je
napravila izlete u mnoge smerove tokom poslednjih nekoliko
dekada, ali ova stvar je bila više u domenu čuda nego naučnog
otkrića.
 „Vi stvarno želite da mi verujemo”, reče ser Vilfrid, „da ste
otkrili način da naučite životinje da pričaju i da je stari dobri
Tobermori vaš prvi uspešni učenik?”
„To je problem na kojem sam radio poslednjih sedamnaest
godina”, reče gospodin Epin, „ali tek tokom poslednjih osam ili
devet meseci sam bio nagrađen svetlom uspeha. Naravno,
eksperimentisao sam sa hiljadama životinja, ali u poslednje vreme
samo sa mačkama, tim divnim stvorenjima koje su uspele da se
fantastično asimiluju u našu civilizaciju, istovremeno zadržavajući
svoje životinjske instinkte. Tu i tamo među mačkama bih naleteo
na neki primerak koji bi bio inteligentniji od ostalih, kao što
možete na isto naleteti i među ljudskim bićima. Kada sad počeo da
radim sa Tobermorijem pre nedelju dana, odmah sam shvatio da
sam naleteo na „supermačka“ inteligenciju. Išao sam u
eksperimentima dalje nego ikada; sa Tobermorijem, kako ga vi
zovete, postigao sam cilj.”
Gospodin Epin je završio svoje čudno izlaganje trijufalnim
tonom. Niko nije rekao „pacovi69“ iako su se Klovisove usne
pomerile nemo, kao da su iskazivale negodovanje.
„Mislili ste da kažete“, reče gospođa Resker posle kratke pauze,
„da ste naučili Tobermorija da izgovara i da razume jednostavne
rečenice i jednosložne reči?”
„Draga moja gospođo Resker”, reče mirno čudotvorac, „kada
učite decu, divljake ili zaostale ljude takvim stvarima, radite na taj
način; kada rešite problem početnog učenja životinje koja je
izuzetno inteligentna, nema potrebe da se primenjuju takve
zaostale metode. Tobermori govori naš jezik savršeno.”
Ovog puta je Klovis tiho rekla „pacovčine“, a ser Vilfred bio je
finiji nego obično, ali i dalje skeptičan.
„Zar nije bolje da vidimo mačku pa da sami prosudimo?”, reče
gospođa Blejmli.
Ser Vilfred ode da traži životinju, a društvo je sedelo u tišini
očekujući da budu svedoci nečega što bi trebalo da bude malo
veštije trbuhozborenje.

69 Kod engleske aristokratije fin način da se kaže glupost

 Posle minut ser Vilfred se vratio u sobu bledog lica i očiju koje
su igrale od uzbuđenja.
„Bokca ti, istina je!”
Njegova uzrujanost bila je iskrena i slušaocima se probudilo
interesovanje za ceo eksperiment.
Padajući u fotelju, nastavio je da priča bez daha: „Pronašao sam
ga da drema u sobi za pušenje i pozvao ga da dođe na čaj. Trepnuo
mi je na njegov uobičajen način, a ja sam mu rekao „hajde Tobi;
nemoj da te čekamo, bokca ti“. On mi je odgovorio zastrašujuće
prirodnim glasom da će doći kad bude bio spreman! Umalo sam
iskočio iz kože!”
Epin je pričao potpuno nepoverljivim slušaocima; ali ser
Vilfredovo izlaganje je izazvalo momentalno poverenje. Hor
odobravanja je počeo da peva, a naučnik je sedeo pored u tišini,
uživajući u prvim plodovima svog čudesnog otkrića.
Usred meteža Tobermori uđe u sobu i prilazeći polako, studirao
je grupu koja je sedela oko stola za čaj.
Iznenadni zvuk čuđenja i neprijatnosti pade na društvo. Nekako
su svi osetili tračak stida gledajući domaću mačku koja je na neki
način bila jednaka njima, barem što se tiče govora.
„Da li bi želeo mleka, Tobermori?”, upita ga lejdi Blejmli malo
uplašenim glasom.
„Svejedno mi je.”, glasio je odgovor, izgovoren tonom krajnje
nezainteresovanosti. Drhtaj uzbuđenja prođe kroz slušače, samo
se čula lejdi Blejmli dok je nervozno sipala mleko u činiju.
„Plašim se da sam prosula dobar deo.“, reče, izvinjavajući se.
„Pa na kraju krajeva, nije to moj persijski tepih.”, bio je
Tobermorijev odgovor.
Ponovo je tišina zavladala u prostoriji, sve dok mis Resker, u
svom najfinijem tonu nije pitala da li mu je ljudski jezik bio težak
za učenje. Tobermori je blago pogleda, a onda se zagleda u daljinu.
Bilo je očigledno da su ta dosadna pitanja izvan njegovih
razmišljanja u životu.
„Kakvo je vaše mišljenje o ljudskoj inteligenciji?”, upita ga
Mevis Pelington nesigurno.
 „O čijoj posebno inteligenciji mislite?”, upita hladno Tobermori.
„Pa, na primer, o mojoj.”, reče Mevis, lagano se nasmešivši.
„Stavljate me u neprijatnu situaciju.”, reče Tobermori, čiji su ton
i raspoloženje odražavali sve sem neprijatnosti ili čak stida. „Kada
je Vaše ime pomenuto na spisku zvanica za ovu zabavu, ser Vilfrid
je rekao da ste Vi najgluplja žena koju je sreo i da postoji velika
razlika između domaćinskog ponašanja i brige o maloumnima.
Lejdi Blejmli je odgovorila da je vaš manjak pameti bio stvar koja
Vam je obezbedila pozivnicu, jer ste bili jedina osoba koju zna,
koja bi bila dovoljno glupa da kupi njena stara kola. Znate ona koja
zovu „Sizifova zavist“ jer idu veoma dobro uzbrdo ako ih
pogurate.“
Protesti lejdi Blejmli bi možda i imali većeg efekta da ona nije
slučajno to jutro rekla Mevis da bi baš ta kola o kojima se priča
bila savršena za njenu kuću u Devonširu.
Major Bamfild upade glasno u razgovor da bi napravio neku
vrstu diverzije.
„Da vas pitam oko motanja sa onom šarenom mačkom u štali,
a?”
U trenutku kada je to rekao, svi su shvatili da je to bila potpuna
glupost.
„Takve stvari se obično ne pričaju u javnosti”, reče hladno
Tobermori, „ iz blagog pogleda na Vaše ponašanje od kada ste
stigli u kuću, samo mogu da zamislim koliko bi Vam bilo
neprijatno da popričamo o Vašim malim aferama.”
Panika koja je usledila nije bila ograničena samo na majora.
„Želite li da odete i pogledate da li Vam je kuvar spremio
večeru?”, reče lejdi Blejmli nervozno, prenebegavajući činjenicu da
ima još dva sata do Tobermorijeve večere.
„Hvala.”, reče Tobermori. „ Ne bih jeo odmah posle čaja. Ne
želim da umrem od loše probave.”
„Mačke imaju devet života, znate.”, reče ser Vilfred veselo.
„Moguće”, odgovori mu Tobermori ,“ali samo jednu jetru.”
„Adelaida!”, reče gospođa Kornet. „Da li nameravaš da
ohrabruješ mačku da ide i da nas ogovara kod posluge?”
 Panika je sad već postala opšta. Uska balustrada ukrašena
ornamentima prostirala se pored većine spavaćih soba u zamku, i
sada su se svi setili da je to bilo omiljena Tobermorijeva
promenada u svako doba, mesto odakle je mogao da posmatra
golubove - i ko zna šta još. Ako bi stvarno nastavio sa takvim
ponašanjem u budućnosti, efekat toga bi mogao da bude mnogo
veći od uznemirujućeg. Gospođa Kornet, koja je mnogo vremena
provodila oko svog stola za toaletu, i čija je narav bila poznata kao
nomadska, a opet proračunata, gledala je sa strahom u majora. Mis
Skrejven, koja je pisala osetljive ljubavne pesme i živela nevinim
životom, pokazala je tragove nervoze; ako si metodičan i
bezgrešan u privatnom životu, ne želiš da svi znaju za to. Berti Van
Tan, koji je bio toliko iskvaren već sa sedamnaest da nije ni
pokušavao da bude bolji, dobio je bledu boju stolnjaka, ali nije
počinio grešku bežeći iz sobe kao Odo Finsberi, mladi gospodin
koji je bio posvećen crkvi i koji je, verovatno, bio uznemiren time
što bi se skandali koji bi tu izbili na površinu mogli ticati njemu
bliskih ljudi. Klovis je uspevala da barem spolja izgleda kao da je
smirena; privatno je računala koliko bi joj trebalo da nabavi kutiju
skupih miševa preko agencije Razmena i trgovina kao vrstu mita
za Tobija.
Čak i u ovako delikatnoj situaciji kao što je ova, Agnes Resker
nije mogla da izdrži dugo da bude neprimećena.
„Zašto sam ja uopšte došla ovde?”, reče dramatično.
Tobermori je odmah prihvatio priču.
„Po onome što ste rekli gospođi Kornet na terenu za kriket juče,
ostali ste bez hrane. Opisali ste Blejmlije kao nagluplje ljude kod
kojih bi mogli da boravite, ali dovoljno pametne da uposle
prvorazrednog kuvara; u drugom slučaju, bilo kome bi bilo
nemoguće da dođe drugi put kod njih.”
„Tu nema ni trunke istine! Pitajte gospođu Kornet...”, vrisnu
Agnes.
„Gospođa Kornet je ponovila to što ste rekli kasnije Bertiju Van
Tanu”, nastavi Tobermori, „i rekla je „ta žena je živi marš za hranu;
otišla bi bilo gde gde može da jede četiri puta u toku dana“, a na to
je Berti Tan rekao...”
 U tom trenutku njegova priča milosrdno stade. Tobermori je
primetio velikog žutog mačka iz parohijskog doma kako se
prikrada kroz grmlje pored štale. U trenutku nestade kroz otvoren
prozor.
Kako mu je nestao njegov najbolji učenik, Kornelijus Epin se
zatekao u uraganu prekorevanja, nervoznih propitivanja i crnih
predviđanja. Odgovornost za situaciju je bila na njemu, i on mora
da učini nešto da sve to ne postane još gore. Da li bi Tobermori
mogao da prenese taj opasan dar na druge mačke bilo je prvo
pitanje na koje je morao da da odgovor. Ako bi to bilo moguće,
odgovorio im je, moguće je da bi to mogao da prenese na njegovu
intimnu prijateljicu, mačku iz štale, ali za to je verovatnoća
prilično mala.
„Onda”, reče gospođa Komet, „Tobermori bi možda bio vredna
mačka i odličan ljubimac; ali sigurna sam da se slažeš sa tim,
Adelaida, da se moramo bez odlaganja otarasiti i njega i ostalih
mačaka.“
„Nemoj da misliš da sam ja uživala u poslednjih petnaest
minuta”, reče kiselo lejdi Blejmli, „moj suprug i ja veoma volimo
Tobermorija - ako ništa voleli smo ga pre nego što je ova grozna
stvar primenjena na njemu. Naravno, sada je jedino rešenje da ga
uništimo što je pre moguće.”
„Možemo da stavimo strihnin u meso koje dobija za večeru”,
reče sir Vilfred, „a ja ću lično otići i zadaviti mačku iz štale.
Konjušar će biti verovatno tužan što će izgubiti ljubimca, ali
ubijanje obe mačke će sprečiti da se ovo proširi dalje.“
„Ali moje veliko otkriće!”, vrisnu gospodin Epin. „Posle svih
godina eksperimenata...”
„Možete da odete i da eksperimentišete na stoci sa farme, koja
je pod dobrim nadzorom”, reče gospođa Kornet, „ ili na slonovima
iz zoološkog vrta. Za njih se govori da su veoma inteligentni, a oni
imaju tu osobinu da ne upadaju u naše spavaće sobe, ispod stolica,
i tako dalje.”
Arhanđel koji bi u ekstazi sleteo da najavi novi dolazak
gospodnji, a koji bi onda shvatio da se to nažalost poklapa sa
trkama u Henliju70, bio bi manje razočaran nego što je Kornelijus
Epin bio budućnošću svog ogromnog otkrića. Javno mnjenje je bilo
protiv njega - u stvari, da je neko stavio na glasanje da i njega
stave na ishranu baziranu strihninom, taj bi predlog glatko prošao.
Loš red vožnje železnice i nervozna želja da se stvari dovedu do
kraja, sprečili su trenutno rasturanje zabave, ali je večera bila sve
sem društveni uspeh. Ser Vilfred je imao težak posao sa štalskom
mačkom, a bogami i sa konjušarem. Agnes Resker je odlučila da to
veče ne jede ništa sem suvog tosta, koji je grizla kao da joj je
smrtni neprijatelj; sve to vreme Mevis Pelington nije progovorila
ni reč. Lejdi Blejmli pokušavala je da održi nešto što bi se zvalo
razgovorom, ali je pažnja svih bila okrenuta ka vratima. Tanjir pun
ribe je čekao na pragu, čak su kasnije dodati i ukusni deserti, ali
Tobermori se nije pojavio ni u trpezariji, ni u kuhinji.
Grobna večera je bila vesela u odnosu na kasnije bdenje u
pušačkoj sobi. Jelo i piće su barem odvraćali pažnju od sramote
koja je sledila. Bridž nije bio ni spominjan, a kada je Odo Finsberi
napravio žalostiv prikaz „Melisande u šume“ hladnoj publici,
muzika je bila prećutno ignorisana. U jedanaest su sluge otišle u
krevet, obaveštavajući gospodu da je mali prozor u ostavi
ostavljen otvoren, u slučaju da se Tobermori vrati. Gosti su lagano
prelistavali nove magazine, opustivši se uz „Badmintonsku
biblioteku“ i nekoliko brojeva Punča. Lejdi Blejmli je povremeno
odlazila u ostavu, vraćajući se svaki put sa izrazom hladne nervoze
koja je bila odgovor na svako pitanje.
U dva sata Klovis je prekinula neprijatnu tišinu.
„Neće se pojaviti večeras. Verovatno je u lokalnoj redakciji
novina, diktira prvo poglavlje svojih sećanja. Knjiga gospođe
Kako-se-ono-zove neće biti u novinama. Ovo će biti događaj dana.
„
Pridodajući ovo generalnoj radosti, Klovis je otišla u krevet.
Posle nekog vremena, jedno po jedno, i ostali ukućani odoše.
Sluge su uz jutarnji čaj već spremile govor za pitanje koje su
znali da će im biti postavljeno. Tobermori se nije vratio.

70 Najpoznatije veslačke trke u Engleskoj

 Doručak je bio, ako ništa drugo, manje neprijatan nego večera.
Pred kraj, situacija je bila rešena. Tobermorijev leš je donet iz
žbunja, gde ga je baštovan pronašao. Po ujedima na vratu i žutom
krznu oko kandži bilo je jasno da je pao u nepravednoj borbi sa
velikim mačkom iz parohijskog doma.
Do podneva su svi gosti napustili imanje, a posle ručka lejdi
Blejmli se oporavila dovoljno da napiše veoma ljutito pismo
parohijskom domu, žaleći se zbog gubitka vrednog ljubimca.
Tobermori je bio Epinov prvi uspešni đak, a sudbina je htela da
nema naslednike. Nekoliko nedelja kasnije u drezdenskom
zoološkom vrtu slon, koji pre toga nije pokazivao znake divljaštva,
oslobodio se i ubio Engleza koji ga je u tom trenutku dresirao.
Žrtvino prezime je različito bilo navedeno u novinama, negde kao
Opin negde kao Epelin, ali ime je bilo nepogrešivo napisano kao
Kornelijus.
„Pokušavao je da nauči jadnu životinju nepravilnim glagolima
nemačkog”, rekla je Klovis , „zaslužio je što je i dobio.”

Preveo Ivan Branković

 Leonid Nikolajevič Andrejev

ELEAZAR

Kad je Eleazar izišao iz groba, gde se tri dana i tri noći nalazio
pod zagonetnom vlašću smrti, i živ se vratio u svoju kuću,
poznanici dugo nisu u njemu primećivali one zlokobne osobenosti
koje su vremenom učinile strašnim i samo njegovo ime. Radujući
se svetlom radošću vraćenome u život, prijatelji i bližnji su ga
neprestano milovali, i u brigama oko pića, hrane i nove odeće
utoljavali svoju požudnu pažnju. Raskošno su ga obukli u jarke
boje nade i smeha, i kad se on, slično ženiku u svadbenom odelu,
ponovo našao među njima za stolom, ponovo jeo i ponovo pio, oni
su plakali od ganutosti i zvali susede da pogledaju na čudotvorno
vaskrsloga. Dolazili su susedi i ganuto se radovali; dolazili su
nepoznati ljudi iz dalekih gradova i naselja, i burnim pokličima
izražavali svoje divljenje prema čudu - kao da su pčele zujale nad
kućom Marijinom i Martinom.
Ono novo što se pojavilo na Eleazarovom licu i u njegovim
pokretima objašnjavali su kao prirodne tragove teške bolesti i
doživljenih potresa. Očevidno, rušilačka rabota smrti nad mrtvim
telom bila je samo zaustavljena čudesnom vlašću, ali ne i sasvim
uništena; i ono što je smrt već uspela da učini s Eleazarovim licem
i telom, bilo je kao nezavršeni umetnikov crtež pod tankim
staklom. Na Eleazarovim slepoočnicama, pod njegovim očima i u
udubljenjima obraza taložilo se zemljasto modrilo; isto tako
zemljasto-modri behu dugi prsti ruku, i na noktima izraslim u
grobu to modrilo je postajalo grimiznocrveno i tamno. Ovde-onde
na usnama i na telu, natečenim u grobu, koža se rasprsla i na tim
su mestima ostajale tanke, crvenkaste pukotine, sjajne, kao
pokrivene liskunom. I postao je debeo. Telo naduveno u grobu
sačuvalo je te nakazne razmere, te strašne izbočine, ispod kojih se
oseća smrdljiva vlaga raspadanja. Mrtvački, teški zadah kojim je
bila prožeta Eleazarova pogrebna odeća i, činilo se, i samo njegovo
telo, ubrzo je sasvim iščezao, a posle izvesnog vremena umanjilo
se modrilo ruku i lica, i izgladile su se crvenkaste naprsline kože,
iako nikad nisu sasvim nestale. S takvim licem izišao je on pred
ljude u drugom svom životu; ali ono je izgledalo prirodno onima
koji su ga videli sahranjena.
Sem lica kao da se izmenila i Eleazarova narav, ali ni tome se
niko nije čudio, niti je na to obraćao dužnu pažnju. Pre svoje smrti
Eleazar je bio uvek veseo i bezbrižan, voleo smeh i bezazlenu šalu.
Zbog te prijatne i postojane veselosti, lišene zlobe i mraka, baš ga
je toliko i zavoleo Učitelj. Sada je, pak, bio ozbiljan i ćutljiv; sam se
nije šalio i na tuđe šale nije odgovarao smehom; i reči koje bi retko
izgovarao bile bi najprostije, najobičnije i najneophodnije reči, isto
onako lišene sadržine i dubine kao zvuci kojima životinje
izražavaju bol i zadovoljstvo, glad i žeđ. Takve reči čovek može
izgovarati celog života, i niko nikad neće saznati od čega je
bolovala i čemu se radovala njegova duboka duša.
Tako, s licem mrtvaca nad kojim je tri dana, u mraku,
gospodarila smrt - u svečanoj svadbenoj odeći koja je svetlucala
žutim zlatom i krvavim purpurom, već do užasa drugačiji i
izuzetan, (što niko nije priznavao) - sedeo je on za slavljeničkim
stolom među prijateljima i rođacima. U širokim talasima, čas
nežnim, čas burno-glasnim, brujalo je oko njega slavlje; i topli
pogledi ljubavi hrlili su prema njegovom licu koje je još čuvalo
hladnoću groba; i topla ruka prijatelja milovala je njegovu modru,
tešku ruku. I muzika je svirala. Doveli su muzičare i oni su veselo
svirali: timpan i svirala, citra i gusle. Kao da su pčele zujale - kao
da su zrikavci zrikali - kao da su ptice pevale nad srećnim domom
Marijinim i Martinim.

2
 Neko neoprezan pridiže pokrov. Neko jednim dahom bačene
reči razruši svetle čari i otkri istinu u ružnoj ogoljenosti. Još misao
ne postade jasna u njegovoj glavi, kad usta, smešeći se, upitaše:
„Zašto nam ne ispričaš, Eleazare, šta je tamo bilo?“
I svi zaćutaše, zaprepašćeni pitanjem. Kao da su tek sad
pogodili da tri dana beše mrtav Eleazar, i gledahu s radoznalošću,
očekujući odgovor. No Eleazar ćutaše.
„Nećeš da nam ispričaš?“, začudi se ovaj što ispitivaše. „Zar je
tako strašno tamo?“
I opet njegova misao iđaše iza reči; da je išla ispred njih, on ne
bi postavio pitanje od koga bi se u istom trenu od neizdržljivog
straha steglo njegovo sopstveno srce. I svi osetiše nemir, i već
čežnjivo iščekivahu Eleazarove reči, ali on ćutaše hladno i strogo, i
oči njegove behu oborene. Tad, ponovo kao da prvi put primetiše i
strašnu pomodrelost njegova lica i odvratnu nadutost; na stolu,
kao zaboravljena, stajaše Eleazarova modrocrvena ruka - i svi se
pogledi nepomično i protiv volje prikovaše uz nju, kao da od nje
očekivahu željeni odgovor. A muzičari još svirahu; no, evo, i do
njih dopre ćutanje, i kao što voda gasi razbacane žeravice, tako i
ćutanje ugasnu sve vesele zvuke. Ućuta svirala; ućutaše i zvonki
timpan, i žuborave gusle; i kao da se prekide struna, kao da umre i
sama pesma - drhtavim, prekinutim zvukom oglasi se citra. I nasta
tišina.
„Nećeš?“, ponovi ispitivač, nemoćan da zaustavi svoj brbljivi
jezik. Beše tiho, nepomično ležaše na stolu Eleazarova
modrocrvena ruka. I evo, ona se lako pomeri, i svi s olakšanjem
odahnuše i digoše oči: pravo u njih, sve obuhvatajući jednim
pogledom, teško i strašno gledaše vaskrsli Eleazar.
Beše to trećeg dana po Eleazarovu izlasku iz groba. Otada su
mnogi osetili razornu snagu njegova pogleda, ali ni oni što behu
njime slomljeni zanavek, ni oni što su u samim praizvorima života,
isto tako tajanstvenog kao i smrt, našli volju ka otporu - nikad ne
mogoše objasniti ono strahotno što ostajaše nepomično u dubini
njegovih crnih zenica. Eleazar gledaše spokojno i pravo, bez želje
da bilo šta sakrije, ali i bez namere da bilo šta kaže - čak i hladno
gledaše, kao onaj koji je krajnje ravnodušan prema svemu živome.
 I mnogi bezbrižni ljudi našli bi se u njegovoj blizini ne
primećujući ga, a potom bi uplašeno prepoznali ko je taj ugojeni,
mirni čovek koji ih je okrznuo krajem svoje svečane odeće jarkih
boja. Ne prestajaše da svetli sunce kad bi on gledao, ne prestajaše
da žubori šedrvan, i po starome bi bezoblačno plavo ostajalo
rodno nebo, ali čovek, koji bi pao pod njegov zagonetni pogled - ne
bi više čuo šedrvan niti bi prepoznavao rodno nebo. Ponekad bi
čovek gorko plakao; ponekad bi u očajanju čupao kosu na glavi i
bezumno prizivao druge ljude u pomoć, ali češće bi se dešavalo
tako da bi ravnodušno i spokojno počinjao da umire i da bi umirao
tokom dugih godina, umirao pred očima svih, umirao bezbojan,
mlitav i dosadan kao drvo koje ćutke sahne na kamenom tlu. I
prvi, oni što viču i luduju, ponekad se vraćaju u život, a drugi -
nikad.
„Znači, nećeš da nam ispričaš, Eleazare, šta si tamo video?“, po
treći put ponovi radoznalac. Sad njegov glas beše ravnodušan i
bezbojan, i mrtva, siva dosada tupo gledaše iz njegovih očiju. I sva
lica prekri, poput prašine, ta ista mrtva, siva dosada, i s tupim
čuđenjem gosti se osvrtahu jedan na drugog i ne shvatahu zbog
čega okupljeni ovde sede za bogatom trpezom. Prestaše da govore.
Ravnodušno mišljahu kako, verovatno, treba ići kući, ali ne
mogahu da prevladaju glibavu i lenu dosadu koja im sisaše snagu
iz mišića, te produžavahu da sede, svi otrgnuti jedan od drugog
kao slabački plamenovi razbacani po noćnom polju.
Muzičarima je plaćeno da sviraju te se oni ponovo latiše
instrumenata i ponovo počeše teći i skakutati naučeno veseli,
naučeno tužni zvuci. Iz njih se razvijala ona uobičajena harmonija,
ali gosti slušahu začuđeno: ne beše im jasno zbog čega je potrebno
i zbog čega je lepo kad ljudi trzaju strune, kad naduvanih obraza
duvaju u tanke svirale i stvaraju čudan, raznoglasni šum.
„Kako loše sviraju!“, reče neko.
Muzičari se uvrediše i odoše. Za njima, jedan po jedan, odoše
gosti, jer već nastade noć. I kad ih sa svih strana okruži spokojna
tama i kad već beše lakše disati, odjednom pred svakim od njih u
groznom sjaju iskrsnu Eleazarova slika: modro lice mrtvaca,
šarena i jarka svadbena odeća, i hladni pogled u čijoj se dubini
nepomično unedrilo nešto užasno. Kao u kamen pretvoreni
stajahu na raznim stranama, i okruživaše ih tama, i u tami se sve
jače razgorevaše užasna vizija, natprirodna slika onoga što se tri
dana nalažaše pod zagonetnom vlašću smrti. Tri dana bio je
mrtav; tri puta je izlazilo i zalazilo sunce, a on je bio mrtav; deca su
se igrala, po kamenju je žuborila voda, vrela prašina se dizala na
velikom drumu - a on je bio mrtav. I sad je on opet među ljudima -
dotiče ih - gleda ih - gleda ih! - i kroz crne kružiće njegovih zenica,
kao kroz tamna stakla, gleda na ljude najnedokučivije Tamo.

Niko ne vođaše brigu o Eleazaru, ne ostaše mu rođaci i

prijatelji, i velika pustinja koja opasivaše sveti grad stizaše do
samog praga njegove nastambe. I u kuću njegovu uđe, i na krevetu
se njegovu ispruži kao žena, i vatre pogasi. Niko ne vođaše brigu o
Eleazaru. Jedna za drugom odoše sestre njegove - Marija i Marta -
dugo ga ne hte napuštati Marta jer ne znađaše ko će ga hraniti i
žaliti ga, plakaše i moljaše se. Ali jedne noći, dok vetar duvaše u
pustinji i s fijukom povijaše čemprese iznad krova, ona se polako
obuče i nečujno ode. Verovatno stiže do Eleazarova sluha kad se
zalupiše vrata i nezatvorena sasvim, nastaviše da lupaju o
dovratak pod naletima vetra - ali se ne diže Eleazar, ne iziđe, ne
pogleda. I svu noć do zore zviždahu nad njegovom glavom
čempresi, i žalosno lupkahu vrata, puštajući u stan hladnu,
požudno ustumaranu pustinju. Kao okuženog svi ga izbegavahu, i,
kao okuženom, htedoše o vrat da mu obese zvonce kako bi ga
izbegavali pri susretu. Ali neko, prebledevši, reče da će biti veoma
strašno ako noću budu čuli pod prozorima Eleazarovo zvonce - i
svi se, bledeći, saglasiše s njim.
I, kako ni on sam ne vođaše o sebi brigu, možda bi i umro od
gladi da mu susedi, bojeći se nečeg, ne ostavljahu hranu. Donosila
bi je deca: ona se nisu bojala Eleazara, ali mu se nisu ni
podsmevala, kao što se s nevinom okrutnošću podsmevaju
nesrećnicima. Bila su ravnodušna prema njemu, i istom takvom
ravnodušnošću njima je plaćao Eleazar: nije u njega bilo želje da
pomiluje crnu dečju glavu i da zaviri u naivne, blistave oči. Predat
vlasti vremena i pustinje rušio se njegov dom, i odavno se
razbežaše po susednim kućama gladne, meketave koze. I ovešta
njegovo svadbeno ruho. Kako ga je obukao onog srećnog dana kad
je svirala muzika, tako ga je i nosio ne menjajući ga, kao da ne
viđaše razliku između novog i starog, između pocepanog i čitavog.
Jarke boje izgoreše i izbledeše; ljuti gradski psi i oštro pustinjsko
trnje pretvoriše u dronjke nežnu tkaninu.
Danju, kad bi bespoštedno sunce postajalo ubica svega živog i
kad bi se čak i škorpioni zavlačili pod kamenje i tamo se grčili od
bezumne želje da žacaju, Eleazar bi nepomično sedeo pod zracima,
digavši naviše svoje modro lice i kosmatu, divlju bradu.
Dok su još s njim razgovarali, neko ga jednom upita:
„Jadni Eleazare! Prija ti da sediš i da gledaš u sunce?“
I on odgovori:
„Da, prija mi.“
Tako je, verovatno, silna bila hladnoća trodnevnog groba, tako
dubok njegov mrak da nije na zemlji bilo takve žege ni takve
svetlosti koja bi mogla da ogreje Eleazara i da obasja mrak
njegovih noći - pomisliše radoznalci i sa uzdahom odoše.
A kad bi se grimiznocrveni, spljošteni disk spuštao prema
zemlji, Eleazar bi odlazio u pustinju i išao pravo prema suncu, kao
da je težio da ga stigne. Uvek je išao pravo prema suncu, i oni što
pokušaše da slede njegov put i da saznaju šta on radi noću u
pustinji, neizbrisivo sačuvaše u sećanju crnu pojavu visokog,
ugojenog čoveka na crvenoj pozadini ogromnog spljoštenog diska.
Noć ih je rasterala svojim strahovima, i tako ne saznaše šta radi u
pustinji Eleazar, ali slika crne siluete na crvenoj pozadini osta
urezana u njihovom mozgu. Kao što zver kad mu prašina uleti u
oči besno trlja šapama njušku, tako su i oni glupo trljali oči, ali lik
Eleazarov beše neizbrisiv i zaboravljaše se možda samo smrću.
Postojahu ljudi koji življahu daleko i koji nikad pre ne sretahu
Eleazara. nego samo slušahu o njemu. Sa drznovenim
ljubopitstvom koje je jače od straha i hrani se strahom, s
pritajenim podsmehom u duši, oni bi prilazili čoveku što sedi na
suncu i stupali bi s njim u razgovor. U to vreme Eleazarov izgled se
već beše izmenio nabolje i on ne beše tako strašan; u prvom
trenutku ovi bi ljudi pucketali prstima i s neodobravanjem bi
mislili o gluposti žitelja svetog grada. A kad bi se kratki razgovor
završavao i kad bi odlazili kući, oni bi izgledali tako da bi ih žitelji
svetog grada odmah prepoznavali i govorili:
„Evo još jednog luđaka na koga je pogledao Eleazar“, i sažaljivo
bi cmokali usnama i dizali ruke.
Dolazili bi, zveckajući oružjem, hrabri vojnici koji ne znaju za
strah; dolazili bi sa smehom i pesmom srećni mladići; na trenutak
bi navraćali i brižni poslovni ljudi, zveckajući novcem; i nadmeni
služitelji hrama stavljali bi svoje štapove kraj Eleazarovih vrata - i
niko se ne bi vraćao isti kao što je dolazio. Jedna i ista stravična
senka padala bi im na dušu, i novi izgled bi davala starome,
poznatom svetu.
Tako su saopštavali o svojim osećanjima oni koji su još imali
volje da govore. Svi predmeti koje oko vidi i koje ruke dosežu
postajali su prazni, laki i prozračni - nalik na svetle senke u
noćnom mraku; jer ona velika tama što obuhvata svu vaseljenu
nije mogla biti rasejana ni suncem, ni mesecom, ni zvezdama, nego
je kao preogromni crni pokrov prekrivala zemlju, grlila je kao
majka; u sva je tela prodirala, u železo i kamen, i usamljene su
postajale čestice tela, izgubivši vezu s drugima; i u dubinu čestica
prodirala je, i usamljene su postajale čestice čestica; u pustoši su
širila svoje korenje drveta, no i sama behu pusta; u pustoši, preteći
avetinjskim padom, uzdizali su se hramovi, dvorci i zgrade, a sami
behu pusti; i u pustoši se nemirno kretaše čovek, no i sam beše
pust i lak kao senka; jer je nestajalo vreme, i približio se početak
svake stvari njenome kraju: još se gradila zgrada i još su graditelji
lupali čekićima, a već su se videle njene ruševine i pustoš na mestu
ruševina; tek se rađao čovek, a nad glavom su se njegovom već
palile samrtne sveće, i već su se i one gasile, i pustoš se stvarala na
mestu čoveka i pogrebnih sveća; i, zahvaćen prazninom i mrakom,
beznadno je drhtao čovek suočen sa užasom beskraja.
Tako su govorili oni koji su još imali volju da govore. Ali,
verovatno bi više mogli da kažu oni koji nisu želeli da govore i koji
su ćutke umirali.
 4

U to vreme živeo je u Rimu jedan slavni vajar. Od gline,

mramora i bronze stvarao je tela bogova i ljudi, i takva je velika
bila njihova božanstvena lepota da su je ljudi nazivali besmrtnom.
Ali sam on je bio nezadovoljan i tvrdio da ima još nešto, istinski
lepše, što on ne može da ostvari ni u mramoru, ni u bronzi. „Još
nisam nakupio svetlosti mesečine“, govorio je „još se nisam opio
sunčanim sjajem - i nema u mome mramoru duše, nema života u
mojoj lepoj bronzi.” I kad bi noću u mesečini lagano prolazio
gradom, prosecajući crne senke čempresa, belasajući se belim
hitonom na mesečini, prijatelji bi mu u susretu veselo dovikivali:
„Da ne ideš da skupljaš mesečinu, Avrelije? Što nisi poneo sa
sobom korpu?“
A on bi, smejući se, pokazivao na svoje oči:
„Ovo su moje korpe u koje sakupljam svetlost meseca i blesak
sunca.“
I to je bilo istina: mesečina je sijala u njegovim očima, i sunce je
bleštalo u njima. Ali on nije mogao da ih prenese u mramor, i u
tome je bila svetla patnja njegova života.
Poticao je on iz drevnog patricijskog roda, imao dobru ženu i
decu, i ni u čemu nije oskudevao.
Kad stiže do njega nejasna vest o Eleazaru, vajar se posavetova
sa ženom i prijateljima i uputi se na daleki put u Judeju da vidi
čoveka koji je čudotvorno vaskrsnuo. Nešto se bio dosađivao tih
dana i nadao se da će u putu izoštriti svoju zamorenu pažnju. Ono
što su mu pričali o vaskrslom čoveku nije ga plašilo: on je mnogo
razmišljao o smrti, nije je voleo, ali nije voleo ni one koji smrt
mešaju sa životom. Na jednoj strani je lepi život, a na drugoj
zagonetna smrt - razmišljao je, i ništa bolje ne može smisliti čovek
sem da se živeći raduje životu i lepoti svega što živi. I imao je čak
izvesnu taštu želju: da Eleazara ubedi u istinu svoga stanovišta i
da vrati životu njegovu dušu, kao što je bilo vraćeno njegovo telo. I
to mu je izgledalo tim lakše, što vesti koje su stizale o vaskrslom iz
mrtvih, bojažljive i čudne, nisu saopštavale svu istinu o njemu,
nego su samo nejasno opominjale pred nečim užasnim.
Eleazar je već ustajao s kamena da bi krenuo za suncem koje je
odlazilo u pustinju, kad stiže pred njega bogati Rimljanin u pratnji
naoružana roba, i glasno ga oslovi:
„Eleazare!“
I ugleda Eleazar divno, oholo lice, obasjano slavom, i svetlo
odelo, i drago kamenje koje je svetlucalo na suncu. Crvenkasti
zraci su licu i glavi davali sličnost sa mutno bleštećom bronzom - i
to ugleda Eleazar. On sede poslušno na svoje mesto i umorno
obori oči.
„Da, ružan si ti, siroti moj Eleazare“, govorio je mirno Rimljanin
igrajući se zlatnim lancem „ti si čak i strašan, siroti moj prijatelju; i
smrt nije bila lena onoga dana kad si joj tako neoprezno pao u
šake. Ali ti si debeo kao bure, a debeli ljudi su po prirodi dobri,
govorio je veliki Cezar, i ja ne shvatam zašto se ljudi tebe toliko
plaše. Hoćeš li mi dozvoliti da kod tebe prenoćim? Već je kasno, a
ja nemam noćišta.“
Još niko nije Eleazara molio da provede kod njega noć.
„Ja nemam krevet.“, reče.
„Ja sam pomalo vojnik i mogu da spavam sedeći.“, odgovori
Rimljanin. „Zapalićemo vatru ...“
„U mene nema vatre ...“
„Onda ćemo razgovarati u mraku, kao dva prijatelja. Mislim da
će se naći malo vina ...“
„U mene nema vina.“
Rimljanin se nasmeja.
„Sad shvatam zašto si tako mračan i ne voliš svoj drugi život.
Nema vina! Pa dobro, ostaćemo i tako; jer postoje reči koje
ošamute glavu ništa gore nego falernsko vino.“
Pokretom ruke on otpusti roba, i ostaše on i Eleazar sami. I opet
progovori vajar, ali kao da je uporedo sa odlazećim suncem
odlazio život iz njegovih reči, i one su postajale blede i prazne kao
da su se ljuljale na nesigurnim nogama, kao da su klizile i padale,
opivši se vinom čežnje i očajanja. I crne provalije pojaviše se
između njih - kao daleke aluzije na veliku pustoš i veliki mrak.
„Sad sam ja tvoj gost i ti me nećeš uvrediti, Eleazare!“, govorio
je. „Gostoprimstvo je obavezno čak i za one koji su tri dana bili
mrtvi. Jer tri dana si, rekoše mi, proveo u grobu. Tamo mora da je
hladno ... i otuda si poneo ovu gadnu naviku da sediš bez vatre i
vina. A ja volim vatru, ovde se tako brzo smračuje... Ti imaš vrlo
zanimljive linije obrva i čela: kao da su pepelom prekrivene
ruševine nekih dvoraca posle zemljotresa. Ali zašto si u tako
čudnoj i ružnoj odeći? Ja sam video ženike u vašoj zemlji, i oni
nose takvu odeću - takvu smešnu odeću - takvu strašnu odeću ...
Ali, zar si ti ženik?“
Već se skrilo sunce, crna gigantska senka polete sa istoka - kao
da bose, ogromne noge zašuškaše po pesku, a vazduh pokrenut
brzim trčanjem zapljusnu leđa hladnoćom.
„U mraku mi izgledaš još veći, Eleazare, kao da si se još više
raširio za ovih nekoliko minuta. Možda se ti hraniš tamom? ... A ja
bih želeo vatre - bar neku malu vatru, bar neku malu. Malo mi je i
hladno, kod vas su tako varvarski hladne noći... Da nije ovakav
mrak, pomislio bih da ti gledaš u mene, Eleazare. Da, čini mi se da
gledaš ... Gledaš u mene, osećam - evo, sad si se osmehnuo ...“
Stiže noć i teškim mrakom ispuni vazduh.
„Biće lepo kad sutra ponovo iziđe sunce ... Jer, znaš li ti da sam
ja veliki vajar - tako me prijatelji zovu. Ja stvaram, da, to se naziva
stvaranjem ... ali za to je potreban dan. Hladnome mramoru ja
dajem život, talim na vatri zvonku bronzu, na jakoj, žestokoj vatri...
Zašto si me dotako rukom?“
„Idemo.“, reče Eleazar. „Ti si moj gost.“
I pođoše u kuću. I duga noć leže na zemlju.
Rob nije mogao da dočeka gospodara i pođe po njega, a sunce je
bilo već visoko na nebu. I ugleda: pravo pod sunčevim vrelim
zracima sedeli su jedan pored drugog Eleazar i vajar, gledali uvis i
ćutali. Rob zaplaka i glasno povika:
„Gospodaru, šta je s tobom? Gospodaru!“
 Istog dana vajar je otputovao u Rim. Celim putem bio je
zamišljen i ćutao je, pažljivo posmatrajući sve - ljude, brod i more,
i kao da se trudio da nešto upamti. Na moru ih je sustigla snažna
bura, a Avrelije je, dokle god je trajala, ostao na palubi i požudno
se zagledao u talase koji su se dizali i padali. Kod kuće se uplašiše
zbog strašne promene koja se ogledala na vajaru, ali on ukućane
umiri, rekavši važno:
„Našao sam.“
I u istoj onoj prljavoj odeći koju nije menjao na celom putu on
se prihvati rada, i mramor pokorno zazvoni pod glasnim udarima
čekića. Radio je dugo i požudno, nikog ne puštajući u radionicu, i
najzad, jednog jutra reče da je delo gotovo, i reče da se pozovu
prijatelji, strogi ocenjivači i poznavaoci umetnosti. I čekajući ih,
svečano se obuče u praznično odelo jarkih boja koje je bleštalo od
žutog zlata i crvenelo se purpurom bisusa71.
„Evo šta sam stvorio“', reče zaneseno.
Prijatelji ga pogledaše i senka duboke zabrinutosti prelete
preko njihovih lica. Delo je predstavljalo nešto čudovišno što nije
imalo nijedan od oku poznatih oblika, ali što nije bilo lišeno
podsećanja na neki novi, nepoznati lik. Na tankoj, krivoj grančici ili
na njenoj nakaznoj slici i prilici krivo i neobično je stajala slepa,
ružna, raskrečena gromada nečeg uvrnutog unutra, nečeg
izvrnutog prema spoljašnjosti, nekih besmislenih fragmenata koji
su bespomoćno težili da izađu iz sebe. I slučajno, pod jednom od
grozno nasrtljivih izbočina zapaziše čudno izvajanu leptiricu s
prozračnim krilcima koja kao da su treperila u bespomoćnoj želji
da polete.
„A šta će ova čudna leptirica, Avrelije?“, upita neko neodlučno.
„Ne znam.“, odgovori vajar.
Ali valjalo je reći istinu i jedan od prijatelja, onaj koji je najviše
voleo Avrelija, odlučno reče:
„To je ružno, jadni moj prijatelju. To treba uništiti. Daj čekić.“ I
u dva udrarca razbi nakaznu gromadu, ostavivši samo čudno
izvajanu leptiriću.
71 Bisus - naziv za vlakna kojima se jedna vrsta morske školjke pričvršćuje za tle, i od kojih se pravi tzv.
„morska svila“.
 Od tog vremena Avrelije ništa više nije stvorio. S najdubljom
ravnodušnošću je gledao na mramor i na bronzu i na svoja
nekadašnja božanstvena dela na kojima je počivala besmrtna
lepota. U nadi da će udahnuti u njega staru vatru prema radu, da
će razbuditi njegovu umrtvljenu dušu, vodili su ga da gleda tuđa
divna dela - ali on je ostao jednako ravnodušan i smešak nije
zagrevao njegova stisnuta usta. I samo, kad bi mu mnogo i dugo
govorili o lepoti, on bi odvraćao umorno i bezvoljno:
„Ta sve je to laž!“
A po danu, kada bi sijalo sunce, on bi odlazio u svoj bogati,
umetnički uređeni vrt i, našavši mesto gde nije bilo hlada,
predavao bi svoju nepokrivenu glavu i pomućene oči sunčanom
blesku i vrelini. Lepršali bi crveni i beli leptirići; u mramorni
bazen ulivala bi se, žuboreći, voda iz iskrivljenih usta blaženo-
pijanog satira, a Avrelije bi sedeo nepomično - kao bledi odraz
onoga koji je u dubokoj daljini, kraj samih vrata kamene pustinje,
isto ovako sedeo pod vatrenim suncem.

I evo pozva k sebi Eleazara sam veliki, božanski Avgust.

Obukoše Eleazara svečano, u prazničnu svadbenu odeću - kao da
je vreme tu vrstu odeće ozakonilo i kao da je Eleazar do same
svoje smrti bio dužan da ostane ženik neznane neveste. Bilo je to
kao da se na stari, polutruli mrtvački sanduk koji se već počinjao
raspadati, nanosila nova pozlata i da su vešane na njega nove,
vesele kićanke. I svečano ga odvezoše, svi svečano obučeni i u
jarkim bojama kao da se zaista kretala svadbena povorka, i oni
spreda su glasno duvali u trube da bi otvorili put imperatorovim
glasnicima. Ali pusti behu Eleazarovi putevi; cela njegova
domovina već je odavno proklinjala mrsko ime čoveka koji je
čudom vaskrsao, i ljudi su bežali kud koji već na samu vest da se
on približava. Usamljeno su zvučale bakarne trube, i samo je
pustinja odgovarala svojim otegnutim odjekom.
Potom ga povezoše preko mora. I to beše najparadniji i
najtužniji brod koji se ikad ogledao u azurnim valima
Sredozemnog mora. Mnogo ljudi je bilo na brodu, ali kao grobnica
bio je on nem i tih, i kao da je beznadno plakala voda koja je
udarala o oštri, lepo izvijeni pramac. Usamljen je sedeo tamo
Eleazar, izlažući svoju nepokrivenu glavu suncu, slušajući
žuborenje vode i ćuteći, a podalje od njega, u tužnoj grupi, kao
tužne senke bespomoćno su i mlitavo ležali i sedeli mornari i
glasnici. Da je tada udario grom, da je vetar poneo lepa jedra, brod
bi verovatno potonuo, jer niko od onih što behu na njemu nije
imao ni snage, ni volje da se bori za život. S krajnjim naporom neki
su prilazili ivici palube i željno se zagledali u plavi, providni
bezdan, pitajući se neće li u talasima blesnuti rumenim plamenom,
neće li projuriti, prskajući kopitama, bezumno-veseli i pijani
kentaur. Ali pusto beše more, i morska pučina beše nema i pusta.
Ravnodušno je stupio Eleazar na ulice Večnoga grada. Kao da
sve njegovo bogatstvo, sva veličanstvenost zdanja koja su podigli
giganti, sav blesak i lepota, i muzika prefinjenog života behu samo
odjek vetra u pustinji, odsjaj mrtvog pokretnog peska. Jurila su
kola, prolazile gomile snažnih, lepih, nadmenih ljudi, graditelja
Večnoga grada i oholih učesnika njegova života; razleglo se
pevanje - smejale su se fontane i žene svojim bisernim smehom -
filozofirali su pijanci - sa osmehom su ih slušali trezni ljudi - i
potkovice su udarale, potkovice su lupale o kameni kolovoz. I
zahvaćen sa svih strana veselim šumom, kao hladna nema mrlja
kretao se sredinom grada ugojeni, teški čovek i sejao u svom putu
ljutnju, gnev i uzrujanu, izjedajuću čamotinju. „Ko sme da bude
tužan u Rimu?”, negodovali su građani i mrštili se, a dva dana
kasnije već je ceo pričljivi Rim znao za čoveka koji je čudotvorno
vaskrsnuo, i plašljivo su ga se svi klonili.
Ali bilo je i tu mnogo smelih ljudi koj i su želeli da okušaju svoju
moć, i Eleazar bi se poslušno odazivao na njihov nepromišljeni
poziv. Zauzet državnim poslovima, imperator je odlagao prijem i
čudotvorno vaskrsli je punu sedmicu obilazio ljude.
Tako je došao veselom pijancu, i pijanac ga je dočekao smehom
crvenih usana.
„Pij, Eleazare, pij!“, vikao je. „Nek se nasmeje Avgust kad te vidi
pijana!“
 I smejale su se razgolićene, pijane žene, i latice ruža padale su
na modre Eleazarove ruke. Ali pijanac pogleda u njegove oči - i
zanavek se izgubi njegova radost. Do kraja života je ostao pijan,
nije više okusio piće, ali je ostao pijan - no umesto radosnih varki
koje stvara vino, strašni snovi ispuniše nesrećnu njegovu glavu.
Strašni snovi ostadoše jedina hrana njegovog zapanjenog duha.
Strašni snovi su ga i danju i noću držali u pometenosti svojih
čudovišnih tvorevina, i sama smrt nije bila strašnija od onoga čime
su se iskazale njene svirepe preteče.
Dođe Eleazar k mladiću i devojci koji su se ljubili i bili prekrasni
u ljubavi svojoj. Oholo i čvrsto grlio je mladić svoju voljenu,
govoreći s tihim sažaljenjem:
„Pogledaj nas, Eleazare, i budi radostan s nama. Zar ima nečeg
što je jače od ljubavi?“
I pogleda ih Eleazar. I celog života nastaviše oni da vole jedno
drugo, ali žalosna i sumorna postade njihova ljubav, poput onih
nadgrobnih čempresa što svoje krošnje hrane truležom grobnica i
oštrinom svojih crnih vrhova uzalud traže nebo i tihe sutone.
Bacani nepoznatom životnom snagom u međusobne zagrljaje,
poljupce su smenjivali suzama, nasladu bolom, i dva puta su se
osećali kao robovi: kao robovi života punog zahteva, i kao ponizne
sluge grozno ćutljivog Ničega. Večno sjedinjeni, večno razjedinjeni,
plamsali su kao iskre, i kao iskre su gasnuli u beskrajnome mraku.
Dođe Eleazar gordome mudracu i mudrac mu reče:
„Ja već znam da ti možeš da kažeš nešto užasno, Eleazare. Čime
možeš da me užasneš?“
Ali ne prođe mnogo vremena, i već oseti mudrac da poznavanje
užasnoga još nije užasno, i da viđenje smrti još nije smrt. I oseti da
su mudrost i glupost ravnopravni pred licem Beskraja, jer Beskraj
za njih ne zna. I iščeze granica između znanja i neznanja, između
istine i laži, između gore i dole, i u praznini ostade da visi njegova
bezoblična misao. Tada se on uhvati za sedu glavu i pomamno
povika:
„Ja ne mogu da mislim! Ne mogu da mislim!“
Tako je pod ravnodušnim pogledom čudotvorno vaskrsloga
ginulo sve što služi učvršćenju života, smisla i njegove radosti. I
počeše govoriti da je opasno puštati ga pred imperatora, da je
bolje ubiti ga i, tajno ga sahranivši, reći da se on sakrio neznano
gde. I već su se oštrili mačevi, i junoše odane službi narodu
samopregorno se spremahu da postanu ubice, kad Avgust zatraži
da se Eleazar sutradan javi njemu, i time imperator pokvari
okrutne planove.
Ako nije bilo moguće sasvim ukloniti Eleazara, podanici su
želeli da bar donekle ublaže onaj teški utisak kakav pobuđuje
njegoyo lice. I s tom namerom prikupili su vešte umetnike, frizere
i slikare, i svu noć su se trudili nad Eleazarovom glavom.
Potkresali su mu bradu, nakovrdžali je i dali joj lep izgled.
Neprijatno je bilo sivilo njegovih ruku i lica, te ga bojama ukloniše:
ruke nabeliše, obraze narumeniše. Odvratne su bile bore patnji
koje su brazdale staro lice, te i njih zamazaše, obojiše, sasvim ih
ukloniše, a na čistoj podlozi tankim kičicama veštački iscrtaše
bore dobrodušnog smeha i prijatne, bezlobive veselosti.
Eleazar se ravnodušno pokoravao svemu što su s njim radili, i
ubrzo se pretvorio u prirodno debelog, lepog starca, u spokojnog i
dobrodušnog dedu mnogobrojnih unučića. Još ne siđe s njegovih
usana osmeh uz koji je on pričao smešne bajke, još je u uglu očiju
tinjala tiha staračka nežnost - takav izgledaše. Ali ne usudiše se da
svuku s njega svadbeno ruho, ali ne mogoše da promene njegove
oči - ta tamna i strašna stakla kroz koja je na ljude gledalo
najnedokučivije Tamo.

Ne tronu Eleazara velelepnost carskih odaja. Kao da nije video

razliku između svoje kuće što se rušila, kuće kojoj se sasvim
približila pustinja, i kamenih, čvrstih, lepih dvoraca - tako je on
ravnodušno prolazio, gledajući i ne gledajući. I tvrdi mramor
podova pod njegovim nogama je postajao sličan sipkavom
pustinjskom pesku, i mnoštvo divno obučenih, nadmenih ljudi
postajalo je za njegov pogled slično praznom vazduhu. Niko nije
gledao u njegovo lice kad je prolazio jer su se svi bojali da ne
potpadnu pod strašni uticaj njegovih očiju; ali kad su po zvuku
teških koraka utvrđivali da to on prolazi, ovi što su stajali dizali su
glave i sa bojažljivom radoznalošću su posmatrali pojavu debelog,
visokog, malo pogrbljenog starca koji je polako ulazio u samo srce
imperatorskog dvora. Da je sama smrt prolazila ne bi je se ljudi
više plašili, jer je smrt poznavao samo onaj koji umre, a živ čovek
je poznavao samo život - i nije bilo mosta između njih. A ovaj
neobični čovek poznavao je smrt, i bilo je zagonetno i strašno
prokletstvo to njegovo poznavanje. „On će ubiti našeg velikog
božanskog Avgusta!”, sa strahom su mislili ljudi i upućivali
bespomoćna prokletstva za Eleazarom koji je polako i ravnodušno
ulazio sve dalje i dalje, sve dublje i dublje.
Već je i Cezar znao ko je Eleazar, i pripremio se za susret. Ali on
je bio hrabar čovek, osećao je ogromnu, nepobedivu svoju moć i
želeo je da u sudbonosnom dvoboju sa čudotvorno vaskrslim ne
traži oslonac u slabim ljudima. U četiri oka, licem u lice sastao se
on s Eleazarom.
„Ne diži na mene pogled svoj, Eleazare“, naredi ovome kad ga
uvedoše. „Čuo sam da je tvoja glava slična meduzinoj glavi i da
pretvara u kamen svakoga na koga ti pogledaš. A ja hoću da te
razgledam i da porazgovaram s tobom, pre nego što se pretvorim
u kamen“, dodade on s carskom šaljivošću koja ne beše lišena
straha.
Prišavši blizu, on pažljivo razgleda Eleazarovo lice i njegovo
neobično, praznično odelo. I beše obmanut veštim falsifikatom,
iako je imao oštar i pronicljiv pogled.
„Tako. Po izgledu ti nisi strašan, dobri starče. Ali tim gore za
ljude kad ono što je strašno poprimi takav pošten i prijatan izgled.
Sada da porazgovaramo.“
Avgust sede i, ispitujući pogledom koliko i rečima, poče
razgovor:
„Zašto me nisi pozdravio kad si ušao?“
Eleazar ravnodušno odgovori:
„Nisam znao da je to potrebno.“
„Ti si hrišćanin?“
„Nisam.“
 Avgust s odobravanjem klimnu glavom.
„To je dobro. Ne volim hrišćane. Oni tresu drvo života ne davši
mu da se pokrije plodovima, i bacaju u vetar njegov mirisni behar.
Ali ko si ti?“
Sa izvesnim naporom Eleazar odgovori:
„Ja sam bio mrtav.“
„To sam čuo. Ali ko si sada?“
Eleazar oklevaše sa odgovorom i najzad ponovi ravnodušno i
muklo:
„Ja sam bio mrtav.“
„Čuj me, nepoznati“, reče imperator, govoreći razgovetno i
strogo ono o čemu je već ranije mislio, „moje je carstvo - carstvo
živih, moj je narod - narod živih, a ne mrtvih. I ti si suvišan ovde.
Ne znam ko si ti, ne znam šta si video tamo - no ako lažeš, ja
mrzim tvoju laž, a ako govoriš istinu - ja mrzim tvoju istinu. U
svojim grudima ja osećam drhtaj života; u svojim rukama ja
osećam moć - i moje ohole misli kao orlovi lete po prostranstvu. A
tamo, iza mojih leđa, pod zaštitom moje vlasti, pod senkom zakona
koje sam ja propisao žive, rade i raduju se ljudi. Da li ti osećaš tu
čudnu harmoniju života? Osećaš li taj ratoborni poklič koji ljudi
bacaju u lice onome što nailazi, pozivajući ga na borbu?“
Avgust kao u molitvi pruži ruke i svečano uskliknu:
„Budi blagosloven, veliki, božanstveni živote!“
Ali Eleazar ćutaše, a imperator strože nastavi:
„Ti si ovde suvišan. Ti si žalosni ostatak koji smrt nije pojela do
kraja, i ti ljudima ulivaš čamotinju i odvratnost prema životu; ti
poput gusenice u polju objedaš puni klas radosti i izbacuješ sluz
očaja i patnje. Tvoja je istina slična zarđalom maču u rukama
noćnog ubice - i, kao ubicu, ja ću te predati da budeš pogubljen. Ali
pre toga hoću da pogledam u tvoje oči. Možda se njih boje samo
kukavice, a da u hrabrome one pobuđuju želju za borbom i
pobedom; u tom slučaju dostojan si ne da budeš kažnjen, nego da
budeš nagrađen... Pogledaj me, Eleazare.“
I u prvom trenutku učini se božanskom Avgustu da ga to gleda
prijatelj - tako je blag, tako nežno očaravajući bio Eleazarov
pogled. Ne užas, nego je tihi mir obećavao on, i Beskrajnost je
izgledala kao nežna ljubavnica i saosećajna sestra. Ali sve čvršći
poče da postaje njegov nežni zahvat, i već su počinjala da otimaju
disanje usta željna poljubaca, i već je kroz meko telesno tkivo
prodiralo železo kostiju koje su se savile u železni krug - i nečiji
tupi, hladni nokti kosnuše se srca i meko proniknuše u njega.
„Boli.“, reče božanski Avgust bledeći. „Ali gledaj, Eleazare,
gledaj!“
Kao da su se polako razilazila neka teška, od iskoni zatvorena
vrata, i da se u rastuću pukotinu hladno i mirno ulivao grozni užas
Beskraja. Kao dve senke uđoše neobuhvatna pustoš i neobuhvatni
mrak, i ugasiše sunce, od nogu otrgnuše zemlju, i krov otrgnuše
iznad glave.
I prestade da boli srce koje se zaleđivaše.
„Gledaj, gledaj, Eleazare!“, naredi Avgust, ljuljajući se.
Zaustavi se vreme, i strašno se približi početak svake stvari
njenome kraju. Tek što je podignut, već se raspao Avgustov presto,
i pustoš beše na mestu prestola i Avgusta. Bešumno se razruši
Rim, i novi grad se diže na njegovom mestu i bi progutan
prazninom. Kao avetinjski divovi brzo su padali i nestajali u
pustoši gradovi, države i zemlje, i ravnodušno ih gutaše, ne
zasićujući se, crna utroba Beskraja.
„Stani.“, naredi imperator. Već je ravnodušno zvučao njegov
glas, i bespomoćno su visile njegove ruke, i u uzaludnoj borbi s
narastajućim mrakom plamsale su i gasile se njegove orlovske oči.
„Ubio si me, Eleazare!“, reče on potmulo i apatično.
I te beznadne reči ga spasoše. On se seti naroda kome je pozvan
da bude štit, i oštrim, spasilačkim bolom ispuni se njegovo zamrlo
srce. „Osuđeni na pogibiju”, sa bolom pomisli on. „Svetle senke u
mraku Beskraja” - sa užasom pomisli on. „Krhke posude sa živom,
uzbudljivom krvlju, sa srcem koje zna za brigu i za veliku radost”,
sa nežnošću pomisli on.
I tako razmišljajući i osećajući, povijajući vagu čas na stranu
života, čas na stranu smrti, on se polako vrati životu da bi u
njegovim patnjama i radostima našao zaštitu protiv mraka pustoši
i strahote beskraja.
„Ne, nisi me ubio, Eleazare“, reče čvrsto. „Ali ja ću ubiti tebe.
Idi!“
Te večeri, s naročitom radošću uzimaše hranu i piće božanski
Avgust. Ali povremeno bi zastajala u vazduhu njegova dignuta
ruka, i pomućeni blesak zamenjivao bi jarki sjaj njegovih orlovskih
očiju - a čas bi užas prolazio poput ledenog talasa ispred njegovih
nogu. Pobeđen, ali ne ubijen, hladno očekujući svoje vreme, taj se
talas u vidu crne senke za ceo život zaustavio kraj Avgustova
uzglavlja, vladajući u noćima i prepuštajući svetle dane brigama i
radostima života.
Sutradan, po carevom naređenju usijanim železom ispališe
Eleazara oči i otpraviše ga u domovinu. Nije se rešio da ga pogubi
božanski Avgust.
Vratio se Eleazar u pustinju, i pustinja ga dočeka hujanjem
vetra i vrelinom usijanog sunca. Ponovo je sedeo na kamenju
digavši uvis kosmatu, divlju bradu, i dve crne duplje na mestu
sažeženih očiju tupo su i strašno zurile u nebo. U daljini je
nemirno šumio i kretao se sveti grad, a u blizini je bilo bezljudno i
nemo: niko se nije približavao mestu gde je dotrajavao svoje dane
čovek koji je čudotvorno vaskrsnuo, i susedi su odavno napustili
svoje domove. Prognano usijanim železom u dubinu lobanje,
prokleto Eleazarovo znanje tajilo se tamo kao u zasedi; kao iz
zasede ono se hiljadama slepih očiju upijalo u čoveka - i niko se
više nije usuđivao da pogleda na Eleazara.
A uveče, kad se, šireći se i crveneći, sunce klonilo zapadu, za
njim se lagano kretao slepi Eleazar. Spotičući se o kamenje, on je
padao, teško ustajao, i nastavljao da korača; i na crvenoj pozadini
večernjeg rumenila njegovo crno telo i raširene ruke stvarali su
nakaznu sliku krsta.
Desilo se da je jednom tako pošao i više se nije vratio. Tako se
verovatno završio drugi život Eleazara koji je tri dana proveo u
zagonetnoj vlasti smrti i koji je čudotvorno bio vaskrsnuo.

Preveo Milivoje Jovanović

 Edgar Rajs Barouz

USKRSNUĆE DŽIMBER-DŽOVA

Zasluge za ovu priču pripadaju Divljem Petu Morganu, tom

veselom, crnokosom unuku irskih tresetišta. Petu Morganu,
nekada vazduhoplovnom poručniku AEF-a72, bivšem pronalazaču,
amaterskom bokseru, i partneru za piće par ekselans.
Upoznao sam Peta Morgana u lokalnom baru, jednom od
mnogih takvih mesta. Posle treće ture viskija sa sodom, već smo se
oslovljavali ličnim imenima. Posle šeste smo već izvlačili
porodične kosture iz ormara i brisali prašinu sa njih. Malo kasnije
smo plakali jedan drugome na ramenu i tako je sve počelo.
To veče smo se prilično lepo upoznali, a posle toga je naše
prijateljstvo samo raslo. Mnogo smo jedan o drugome saznali kada
je on dovezao svoj brod 73 na aerodrom gde sam ja držao svoj.
Njegova žena bila je mrtva, i on je bio prilično usamljeno
stvorenje; zbog toga sam ga često zvao kod sebe na večere.
Bio je prilično mlad kada je izbio rat, ali je uspeo da stigne na
front u Francusku baš pred sam kraj. Mislim da je oborio tri
neprijateljska aviona, iako je bio dete. To sam čuo od drugog
pilota; Pet nikada nije pričao o tome. Ipak bio je pun anegdota o
drugim ratnim pilotima i o svojim kaskaderskim iskustvima u
filmovima. Tu drugu profesiju je praktikovao poslednjih nekoliko
godina.

72 American expeditionary forces – naziv koji su Amerikanci koristili za svoje trupe tokom Prvog
svetskog rata prim. prev.
73 Ship u slengu može da znači bilo koje vozilo kojem se daje značaj, u ovom slučaju avion prim.prev.
 Ništa od ovoga nema veze sa mojom pričom. Ovim sam samo
hteo da objasnim da sam bio veoma blizak sa Petom Morganom i
zbog toga mi je on ispričao čudnu priču o njegovom letu u Rusiju,
o naučniku koji je pobedio vreme, i o čoveku iz 50 000. godine pre
nove ere koji se zvao Džimber-džov.
Tog dana smo ručali zajedno u Vendomu. Čekao sam Peta u
baru, raspravljajući sa ostalima o nestanku rvača Stouna. Svima je
naravno bio poznat Stounov meteorski uspon od sportiste do
dobro plaćene filmske zvezde, a njegov nestanak bio je jedno od
onih čuda za tri dana. Pokušavali smo da shvatimo da li je Stoun
bio kidnapovan ili su zahtevi za otkup bili samo delo prevaranata,
kada se Pet Morgan pojavio sa primerkom Heralda i Ekspresa koji
je kupio od kolportera na ulici.
Krenuo sam sa Petom do našeg stola i on raširi novine. Veliki
naslov objašnjavao je celu priču.
„Izgleda da su ga našli.”, rekoh ja.
Pet Morgan klimnu glavom. „Zvali su me iz policije zbog toga.
Upravo dolazim iz stanice.”
Slegnuo je ramenima, namrštio se i počeo polako da priča.

II

Uvek sam bio sklon petljanju sa raznim pronalascima (pričao je

Pet Morgan), a posle ženine smrti pokušavao sam da prebrodim
usamljenost fokusirajući se na rad u laboratoriji. Bila je to jadna
zamena za prijateljstvo koje sam imao, ali na neki način mi je
donelo spasenje.
Radio sam na novom gorivu koje bi bilo mnogo jevtinije i manje
glomazno od benzina; ali sam shvatio da to traži i radikalne
promene u dizajnu motora, a ja nisam imao dovoljno novca da
primenim svoje nacrte na metalu.
U to neko vreme moj deda je preminuo i ostavio mi prilično
bogatstvo. Veliko parče toga otišlo je na eksperimente sa motorom
pre nego što sam uspeo da konačno usavršim jedan. Bio je to pun
pogodak.
 Napravio sam brod i na njega sam instalirao svoj motor; tada
sam pokušao da prodam patente i za motor i gorivo vladi; ali nešto
se dogodilo. Kada sam stigao do određenog nivoa u ovim
pregovorima, nalateo sam na nevidljivi kameni zid - bio sam
zaustavljen za stalno. Nisam čak mogao ni da dobijem dozvolu da
sam proizvodim motor.
Nikada nisam otkrio ko me je zaustavio, ali se sećam slučaja
Doblovih parnih automobila74. Moguće da se i ti toga sećaš.
Tada mi je pukao film i krenuo sam da sarađujem sa Rusima.
Vetrovi rata su već počeli da duvaju Evropom, i drugovi Sovjeti su
bili zainteresovani za razvoj novih letelica. Imali su novca za
trošenje, a njihovi predstavnici su znali kako da izleče povređeni
ego utučenog pronalazača. Na kraju su napravili sjajnu ponudu da
odnesu moje planove i formule u Moskvu i da tamo razvijaju
motor i gorivo. Kao dodatak, zbog propagande i ostalih stvari,
ponudili su mi dodatni bonus ako bih ja lično odleteo tamo i radio
na tome.
Prihvatio sam šansu, želeći da ismejem one birokratske njuške
u Vašingtonu. Hteo sam da pokažem tim momcima šta su
propustili.
Tokom tih pregovora upoznao sam doktora Stejda koji je
takođe flertovao sa braćom iz SSSR-a. Profesor Marvin Stejd, kako
mu je glasilo puno ime i titula, bio je izuzetan momak. Krupan
momak, građen kao vo, kolerik u duši, imao je najledenije plave
oči koje sam u životu video. Sigurno si u novinama pročitao članke
o Stejdovim eksperimentima sa smrznutim psima i majmunima.
On bi ih držao smrznute danima i nedeljama, onda bi ih
odmrzavao i oživljavao ih. Takođe je vršio jedinstvena istraživanja
na polju hirurške hipnoze, time je, naravno, stajao na žulj
uštogljenim medicinarima.
S.P.C.A.75 i ministarstvo zdravstva su bacili rukavicu Stejdovom
programu i uspeli da ga ukinu - a to je bio konačni okidač kod
njega. Nas dvojica smo bili dve usijane glave, možda, ali smo mislili
74 Doblovi parni automobili bila je fabrika koja je proizvodila automobile sa parnom mašinom od 1909.
do 1931. prim. prev.
75 Society for prevention of cruelty to animals - nacionalno udruženje za prevenciju surovosti prema
životinjama prim. prev.
da imamo puno pravo da to i budemo. Sam bog zna da smo obojica
bili iskreni u tome šta smo želeli da postignemo - on je hteo da se
bori protiv bolesti, a ja da učinim progres na polju avijacije.
Crveni su dočekali doktora Stejda raširenih ruku. Ne samo što
su se složili da nastavi sa eksperimentima koliko je želeo, nego su
te eksperimente i finansirali. Čak su mu obećali da će mu dozvoliti
da koristi ljudske subjekte u eksperimentima i da će ga snabdeti
dovoljnom količinom tih subjekata. Pretpostavljam da su imali
veoma veliki broj kontrarevolucionara koje su mogli da iskoriste.
Kada je Stejd otkrio da ja planiram da odletim svojim avionom
za Moskvu, zamolio me je da krene sa mnom. On je bio šoumen
istog ranga kao i naučnik, i javnost ga je pomno pratila. Rekao sam
mu da je rizik bio preveliki, i da ne želim da preuzimam
odgovornost ni za jedan život sem sopstvenog, ali je on odbacivao
sve te moje tvrdnje tim svojim dubokim glasom. Na kraju sam
pristao na sve.
Neću te zamarati detaljima leta. O tome nisi mogao da pročitaš
ništa u novinama, naravno, jer zvanični kanali informacija su nas
ignorisali. Štampa je na nas bacila veo tišine i to je bilo to. Bilo je
malo poteškoća sa pasošem, odbijanja registracije aviona i tako
nekih stvari. Nekako smo uspeli da to pregrmimo.
Motor je radio savršeno. Gorivo takođe. Sve je u stvari radilo
savršeno, uključujući tu i moju navigaciju, sve dok nismo stigli do
najzabačenijeg mesta na svetu - negde u severnom Sibiru, po
mojim mapama. Tu je moj, lično dizajnirani karburator, odlučio da
crkne.
U tom trenutku smo bili na nekih tri hiljade metara, ali nam to
nije bilo od pomoći. Nije bilo nigde mesta za sletanje. Svuda oko
nas bile su samo beskonačne šume i reke - stotine reka.
Okrenuo sam avion da bi me vetar nosio, računajući da ću tako
moći da pređem veću razdaljinu nego ako bih kružio; i nonstop
sam pažljivo posmatrao zemlju, tražeći neko mesto gde bih mogao
da sletim bez oštećenja. Nikada ne bismo mogli da izađemo iz te
beskonačne šume, znao sam, sem ako je ne preletimo.
Uvek sam voleo drveće - ljubitelj sam prirode u duši - ali dok
sam gledao dole na to beskonačno more tišine i divljine, osetio
sam strah, i nešto što bi se moglo nazvati mržnjom. Samoću i
prazninu sam osetio u duši. Stajali su tu - pukovi i divizije, armije,
spremne da nas uhvate i nikada ne puste; kada bi i pokušali da
sačuvamo naša krhka tela, slomili bi nas, razneli bi nas u komade.
Tada sam ugledao mali jezičak žutog u daljini. Izgledao mi je ne
veći od dlana, ali je bio otvoreni prostor - mali jezičak spasenja u
samom srcu neprijateljske teritorije. Kako smo mu prilazili,
porastao je, dok na kraju nisam video da je to u stvari nekoliko
hektara crvenkasto-žute zemlje na kojoj nije bilo drveća. Bio je to
najlepši predeo koji sam ikada video.
Kada se avion uzdrmao, slećući na tu i tamo ravnu podlogu,
okrenuo sam se i pogledao doktora Stejda. On je palio cigaretu.
Zastao je, dok je šibica i dalje gorela i iskezio mi se. Tada sam
shvatio da je bio u redu. Čudno je to što nismo progovorili ni reč
od kada je motor stao. To je bilo potpuno ispravno; jer nije bilo šta
da se kaže - barem ne nešto što bi bilo korisno.
Izašli smo i pogledali okolo. Pored nas, rečica je išla na sever da
bi na kraju stigla do arktičkog okeana. Naš mali proplanak spasa
nalazio se na zapadnoj obali reke. Sa istočne strane uzdizala se
litica, visoka skoro sto metara. Najniži sloj je izgledao kao prljavo
staklo. Iznad toga bio je sloj konglomeratne i sedimentne stene; a
iznad svega toga, zlobno se mrštila sablasna šuma.
„Smešna stena.”, prokomentarisao sam, pokazujući na donji
sloj.
„Led”, reče Stejd, „prijatelju, upravo posmatraš ostatke
prežaljenog ledenog perioda koji je načinio haos u plezioscenu 76.
Šta ćemo za hranu?”
„Imamo puške.”, podsetio sam ga.
„Da. Veoma je pametno od tebe što si zatražio dozvolu da
ponesemo oružje i municiju, ali šta ćemo loviti?”
Slegnuo sam ramenima. „Mora da ima nečega. Čemu bi služilo
ovoliko drveće? Postoji tu da bi neke ptice sedele na granama. U
međuvremenu imamo nekoliko sendviča i par termosa vruće kafe.
U stvari, nadam se da je vruća.”

76 Geološka epoha koja je trajala od pre oprilike 2 588 000 godina do pre otprilike 11 700 godina
 „I ja se isto nadam.”
Ali nije bila...
Uzeo sam sačmaru i krenuo u lov uz reku. Ulovio sam zeca - bio
je samo krzno i kost - i nekoliko ptica koje su podsećale na
jarebice. Kada sam se vratio u kamp, vreme je postalo preteće.
Oluja se spremala severno od nas. Mogao sam da vidim munje i da
čujem grmljavinu u daljini.
Već smo odgurali avion na zapadni i najviši deo proplanka i
uspeli da ga naguramo pod krošnje drveća koliko je to bilo
moguće. Ništa se više nije moglo učiniti.
Kada smo ispekli i pojeli večeru, kiša je polako počela da pada.
Dugački, severni sumrak je nestao zahvaljujući besnim oblacima
koji su ge gomilali sa severa. Grmljavina je tresla svuda oko nas.
Munje su u rafalima obasjavale prostor. Uvukli smo se u kabinu
aviona i raširili ćebad na pod iza sedišta.
Padala je kiša. Ali kada kažem kiša, mislim baš na kišu. Biblijski
potop u odnosu na ovo bio je samo letnji pljusak; jer njemu je
trebalo četrdeset dana i noći da uradi to što je ova kiša uradila
nekoj bezimenoj reci u Sibiru za jednu noć. Nikada neću zaboraviti
taj pljusak.
Ne znam koliko sam dugo spavao, ali kada sam se probudio
padalo je kao iz kabla, i to bez namere da stane. Izvukao sam se do
prozora i pogledao napolje. Sledeća munja mi je osvetlila predeo i
video sam da je reka stigla skoro do našeg aviona.
Prodrmao sam doktora Stejda i ukazao mu na opasnost
situacije u kojoj smo se nalazili.
„Prokletstvo”, rekao je, „sačekaj dok ne potopi.” Okrenuo se i
nastavio da spava. Naravno nije to bio njegov avion, a možda je i
bio dobar plivač. Ali ja nisam.
Ostatak noći proveo sam budan. Nabujala reka je već poplavila
točkove letelice; tada je počela polako da opada.
Sledeće jutro reka je tekla u novom koritu nekoliko metara od
aviona, a litica se pomerila za barem petnaest metara na istok.
Prednji deo litice se obrušio u reku i bio je odnesen. Donji sloj je
bio čist i sjajan led.
 Ukazao sam Stejdu na topografske promene.
„To je interesantno.”, rekao je „Da li je kojim slučajem ostao
neki deo jarebice ili zeca?”
Ostao je i pojeli smo ih. Onda smo izašli i ugacali u blato. Bacio
sam se na posao oko karburatora. Stejd je proučavao haos koji je
oluja ostavila.
Bio je na obali reke, posmatrajući novu ivicu litice kada me je
pozvao uzbuđen. Nikada nisam video snažnog profesora da
prikazuje bilo kakvo uzbuđenje, sem kada je psovao S.P.C.A. i
Ministarstvo zdravlja. Poleteo sam ka njemu.
Nisam video ništa oko čega bi trebalo da bude uzbuđen. „Šta se
desilo?”, upitao sam ga.
„Dođi ovamo, glupi Ircu, da vidiš čoveka starog pedeset hiljada
godina ili tako nešto”. Stejd je bio potomak Škota i Nemaca, što je
možda imalo veze sa njegovim čudnim smislom za humor.
Bio sam zabrinut. Pomislio sam da je to bilo od vrućine, ali nije
bilo vrućina. Nije moglo biti ni od velike visine; tako da sam
zaključio da je to verovatno nasledno ludilo i prišao sam mu.
„Pogledaj!”, reče. Pokaza preko reke na liticu.
Pogledao sam - i tamo je i bio. Zamrznuto u ledu, bilo je telo
muškarca. Bio je obučen u krzno i imao je veliku bradu. Ležao je
na strani, sa jednom rukom ispod glave, kao da je spavao.
Stejd je bio veoma iznenađen. Samo je stajao tu, i zapanjenim
pogledom posmatrao muškarca. Na kraju se iz njegovih grudi začu
dubok uzdah.
„Da li ti shvataš, Pet, da mi upravo gledamo u čoveka koji je
živeo pre pedeset hiljada godina, na preživeli primerak kamenog
doba?
„Kakvo otkriće za tebe, doco”, rekoh ja.
„Otkriće za mene? Kako to misliš?”
„Pa možeš da ga otopiš i vratiš u život.”
Posmatrao me je tupim pogledom, kao da ne može da razume
šta sam hteo da mu kažem. Usne su mu se pomerale, mumlao je
nešto, a onda je odmahnuo glavom.
„Plašim se da je predugo bio zamrznut.”, reče.
 „Pedeset hiljada godina jeste mnogo, ali zar ne misliš da je
vredno truda? Time se možeš zanimati dok ja pokušam da
popravim avion i odvedem nas odavde.”
Ponovo me je posmatrao tim tupim pogledom. Oči su mu bile
hladne i bezizražajne kao ledena litica ispred nas.
„U redu, Peti, druže”, reče odjednom, „ali mi moraš pomoći.”

III

Moj predlog je, naravno, bio šala, ali Stejd je bio smrtno ozbiljan
u svojoj nameri. Ja nisam bio puno od koristi posle prvih nekoliko
dana, jer sam navukao čudnu kombinaciju smrzotina i
temperature koja me je činila luckastim većinu vremena. Ali, radio
sam kada sam mogao.
Trebalo nam je dve nedelje da napravimo jednostavnu kolibu
od pruća i da je ulepimo blatom. Imala je ognjište unutra i policu
za čudne rekvizite koje je Stejd nosio sa sobom - imao je stvari za
koje nisam ni pretpostavljao čemu služe. Onda smo potrošili još
dve nedelje da bismo isekli našeg pećinskog čoveka iz leda. Morali
smo da budemo pažljivi; postojala je opasnost da ga razbijemo.
Ja sam bio taj koji je lešu dao ime. Tu u ledu, u krznenom odelu i
kosmatog lica, izgledao je kao veliki grizli. Imao je usku vilicu koju
sam video jednom davno u Jeloustonu. Njegovo ime je bilo
Džimber-Džov i tako sam nazvao naše otkriće. Temperatura me je
obarala, veruj mi, toliko da sam se većinu vremena osećao kao da
sam pijan.
Bez obzira, mi smo se dali na posao oko našeg smrznutog
subjekta, ostavivši ga upakovanog u mali blok leda. Onda smo ga
stavili na zemlju, otplovili sa njim preko reke i odvukli ga na
sankama do naše improvizovane laboratorije.
Sve vreme dok smo radili oko njega, dosta smo razmišljali. Ja
sam celu stvar smatrao za budalaštinu, ali je Stejd postajao sve
ozbiljniji kako su dani prolazili. Njegova zapanjujuća energija je i
mene vukla. Noću, pored vatre, raspravljali smo jedan sa drugim o
sećanjima koja mora da su zaključana u toj smrznutoj glavi. Kakve
li su predele te zaleđene oči videle, u vreme kada je svet bio mlad?
Kakve ljubavi ili mržnje su protresale to moćno telo?
On je bio stvorenje koje je živelo u vreme mamuta, sabljozubih
tigrova i velikih letećih čudovišta. Pobedio je verovatnoću,
predatorski svet, preživljavajući samo uz kameno koplje i kameni
nož, sve dok ga veliki led nije zarobio i savladao.
Stejd je tvrdio da je bio u lovu i da ga je zavejala mećava.
Otupeo od hladnoće, pao je na sneg predajući se tom neizbežnom
nagonu za snom koji ubije sve smrznute ljude. Pedeset hiljada
godina je spavao, neuznemiren (bog zna koliko mu nekada
zavidim).
Ja sam bio prilično savladan kada smo imali prvi test.
Temperatura mi je bila iznad 38 stepeni i šetkao sam se naokolo u
nekom poludelirijumu veći deo pre podneva. Ali Stejd je insistirao
na tome da mu trebam i da moram da ostanem na nogama.
Nakljukao me je kininom i viskijem i ja sam se pretvorio u
pevušeću mašinu. Setio sam se reči nekih starih pesama za koje
sam mislio da sam ih zaboravio.
Zbog toga se određenih delova tog dana jedva sećam, nekih
samo kroz maglu.
Stejd je založio ogromnu vatru i naša laboratorija-koliba je bila
pregrejana. Propeler aviona na malom gasu činio je da vazduh u
kolibi cirkuliše, duvajući ga kroz otvor na zidu, u tu svrhu
načinjen. Pomogao sam da se naš subjekat stavi ispred vatre, a
onda sam pao, grogiran, i pustio Stejda da odradi posao do kraja.
Bila je to njegova struka.
Neprekidno je okretao Džimber-džova. Prvo prednju, a onda
zadnju stranu ka vatri, sve dok se led nije otopio. Tada je celo telo
izložio toploti.
Prestao sam da pevam dovoljno dugo da bih se osvestio. Sa
mukom sam vratio mozak u normalu i postmatrao Stejda. Znao
sam unapred da je najbolje što može da se desi to da naša
preistorijska statua poplavi i počne da smrdi, ali iz nekog razloga
nisam mogao da odolim uzbuđenju da posmatram. Stejdova
napetost je i mene uhvatila. Veliki doktor je pokušavao da bude
hladnokrvan, da se ponaša kao čovek od nauke, ali nije uspevao u
tome. Prsti su mu se tresli dok je palio cigaretu, a polusmešak na
njegovom licu bila je nervozna grimasa, zaleđena u momentu.
Prigušeno sam se nasmejao. „Šta ako oživi, doco?”, pitao sam ga.
„Šta misliš o tome? Misliš li da bi bilo surovo prema starom
Džimberu odvojiti ga pedeset hiljada godina od prijatelja? Da li si
razmislio šta bi nam mogao učiniti?
Zabavljao sam se zamišljajući to i smejao se.
„Kakvi li su bili ljudi iz kamenog doba?”, nastavljao sam.
„Nazvali smo ovu bebicu prema grizliju, a tako i izgleda. Izgleda mi
kao lik koji ima neprijateljske namere prema strancima koji bude
ljude koji nisu hteli da im to se desi - ljude koji mirno spavaju
pedeset hiljada godina. Pretpostavimo da poludi, a, doco?”
Stejd slegnu ramenima. Đavolska vatra je igrala u njegovim
očima.
„Da li stvarno misliš, Pet, da će on oživeti?”, šapnuo je.
„Ti bi to trebalo da znaš, ti si doktor.”
Klimnuo je glavom. „Pa, teoretski, trebalo bi. To nije
nemoguće... Dođi i sedi ovde, Pet.”
Stejd se nagnuo iznad mene, polusmešeći se, dok me je gledao
pravo u oči. Nije rekao ništa, a nisam ni ja. Praktično me je odneo
preko sobe i posadio me u stolicu.
Ostatak mi je maglovit. Video sam sve jasno - slika cele scene mi
je jasna kao dan - ali mi je sve bilo kao u nekoj izmaglici. Kao nešto
što bi video očima duha koji je napustio telo. Možda je to bila
kombinacija temperature i viskija; i dalje ne znam.
Prvo je Stejd dao velikom Džimu krv, koristeći mene kao
donora. Posle toga je ubrizgao andrenalin pomešan sa još nečim u
stomak. Doktor se nagnuo nad mlitavim telom i postavio njegovo
lice pravo ispred mene. Njegove oči bile su vatra koja treperi.
Odjednom, pustio je pacijenta i ja sam čuo neki zvuk.
Džimber-džov je otvorio usta i zevnuo.
Osećao sam se kao da su me svi divovi sveta ošamarili. Stao mi
je dah i neko vreme nisam video ništa. Stejd me je gledao,
očekujući potvrdu i ja sam mu je dao. Nikada u životu nisam osetio
toliku odgovornost. Zašto, koji đavo, taj čovek nije ostao smrznut -
zašto nije počeo da se raspada? Sada, kada je pokazivao znake
života, morali smo da nastavimo. Bilo bi ubistvo ne završiti ono
što smo počeli. Sećam se da sam pokušavao da razmišljam; ne bi
bilo ispravno ubiti čoveka koji se rodio pre pedeset hiljada godina.
Stejd mu je ubrizgao četrdeset dva mililitra hipofizne tečnosti.
Veliki Džim se namrštio i promrdao prstima. Bio je definitivno živ,
i to me je plašilo. Umalo nisam zacvileo. Osećao sam se kao da se
petljamo u poslove koje treba prepustiti bogu.
Stejd napuni špric hipofiznom tečnošću i ubrizga je našem
otkriću pod kožu. Za trenutak se ništa nije dogodilo. Tada se
pećinski čovek okrete i pokuša da se uspravi. Stejd mu nešto
viknu, a ja sam počeo polako da padam u nesvest.
Kao u snu sam video Stejda da ga gura i da priča nežno sa njim.
Nisam mogao da čujem o čemu pričaju. Tada mu doktor ubrizga
polne hormone ovce i isprsi se trijumfalno. Prišao mi je,
oduševljenog lica, i u to neko vreme mi je pao mrak...
Bio je mrak kada sam se osvestio. Imao sam ogromnu
glavobolju, ruka mi je bila otečena i bolna, ali sem toga, bio sam u
redu. Ti napadi temperature su izgleda prošli. Stejd je sedeo za
stolom, zavrnutih rukava, sa bočicom na pregibu lakta.
„Koliko je prošlo od kada sam se onesvestio?”, pitao sam ga.
„Trideset četiri sata.”
„Koji je danas dan?”
Zarežao je na mene: „Koji ti je đavo, Pet? Da nisi potpuno
prolupao?”
Uspravio sam se i seo. Video sam figuru na klupi. Ipak ono nije
bio loš san. Izgleda da je Stejd skinuo istrulelu kožu sa Džimber-
džova i on je sad bio umotan u našu ćebad iz aviona, mirno
spavajući. Prišao sam mu i dodirnuo mu rame - prava koža. Mogao
sam da vidim njegove grudi kako se dižu i spuštaju i mogao da
čujem kako diše. Polako sam se qdvukao do improvizovane stolice
i pao u nju. Sa licem zabijenim u šake, pokušao sam da razmišljam.
Kada sam podigao pogled, sreo sam se sa Stejdovim pogledom. On
je slegao ramenima i klimnuo glavom.
Načinili smo čudo - i sad smo bili zaglavljeni sa njim
 Veliki Džim bio je lep primerak čoveka, oko metar devedeset
visok i prilično mišićav. Ispod brade se naziralo da ima pravilne i
lepe crte lica, iako mu je vilica možda bila malo prevelika. Stejd je
mislio da ima manje od trideset godina. Sigurno nije bio star.
Nekih dva sata kasnije naš gost iz prošlosti se probudio i
pogledao nas. Preko čela mu pređe mrštenje, i on pogleda oko
sebe brzo, tražeći oružje. Ali ono nije bilo tu - Stejd je to predvideo.
Pokušao je da ustane, ali je bio preslab.
„Polako druškane.”, rekao sam mu i on leže ponovo. Neko
vreme nas je posmatrao očima koje su bile velike i mirne, ali opet
oprezne kao životinjske. Tada on ponovo zaspa.
Veoma dugo je bio bolestan. Obojica smo mislili da se neće
izvući. Sve to vreme smo ga negovali kao bebu i bdeli nad njim; za
vreme oporavka polako smo počeli da zadobijamo njegovo
poverenje. Više se nije mrštio, ili okretao oko sebe da potraži
oružje; sada nam se smejao, i to pobedničkim osmehom.
U prvom trenutku je bio u delirijumu; pričao je na mnogo
čudnom jeziku koji nismo uspeli da razumemo. Mekan, tečan jezik
sa labijalima i vokalima na neobičnim mestima; a sve je to pričao
dubokim glasom, zvučao je kao duboka reka. Jednu reč je
ponavljao stalno u svom delirijumu „lilami“. Način na koji ju je
izgovarao bio je nekada nalik na molitvu, a nekada bi je govorio
besno.
Ja sam u međuvremenu popravio karburator. Ništa toliko
ozbiljno nije bilo sa njim, samo se zapušio. Mogli smo da odletimo
čim se povuče poplava, ali tu je bio Džimber-džov (čije smo ime na
kraju skratili u Džim). Nismo mogli da ga ostavimo da umre, a bio
je previše bolestan da bismo ga poveli na put; zbog toga smo ostali
sa njim. Nismo nikada razgovarali o toj stvari - samo smo zdravo
za gotovo prihvatili odgovornost koja je bila naša i to je bilo to.
Stejd je, naravno, bio oduševljen uspehom svoje prve praktične
demonstracije dugo istraživane teorije. Mislim da nisi mogao da ga
odvojiš od Džima ni volovskom zapregom. Ipak, kako su dani
prolazili, dobri doktor se sve više povlačio u sebe. Treniranje
našeg eksperimenta je prepušteno meni.
 Činjenica da nisam mogao da razgovaram sa Džimom me je
izluđivala. Bilo je toliko stvari koje sam hteo da ga pitam. Samo
zamisli! Tu je bio čovek iz kamenog doba, koji je mogao da nam
ispriča sve o uslovima u pleziocenu, pre pedeset hiljada godina,
možda; a ja nisam mogao da razmenim ni slovce sa njim. Na kraju
smo i za to pronašli lek.
Čim je malo ojačao počeo sam da ga podučavam egleski. U
početku je to bio težak i spor proces; ali Džim se pokazao kao
dobar učenik, i uskoro je uz malo muke mnogo napredovao. Imao
je savršenu memoriju. Nikada ništa nije zaboravljao - jednom kada
bi nešto shvatio, to je bilo shvaćeno.
Nema svrhe da objašnjavam detaljno duge nedelje njegovog
oporavka i obrazovanja. Potpuno se oporavio i naučio da govori
engleski - odlično je govorio jer je Stejd bio obrazovan i kulturan
čovek. Bilo je očigledno da Džim nije od mene naučio jezik -
kasarne i hangari nisu mesta gde ćeš naučiti akademski engleski.
Ako je Džim nama bio čudan i zanimljiv, zamisli samo koliko
smo mi njemu bili. Jednosobna koliba koju smo mi napravili i u
kojoj se oporavio mora da je bila arhitektonsko čudo prema
onome što je on do tada video. Rekao nam je da njegov narod živi
u pećinama; i mislio je da je to veoma čudna pećina koju smo mi
pronašli, sve dok mu nismo objasnili da smo je napravili.
Naša odeća mu je bila zanimljiva; a naše oružje nepresušni
izvor čuđenja. Kada sam ga prvi put poveo u lov i da malo vežba
gađanje, izgubio se. Verovatno se uplašio od dima i nagle smrti
životinje, ali i to nije pokazivao. Džim nikada nije pokazivao strah;
možda ga nije ni osećao. Sam, naoružan samo kopljem sa kamenim
vrhom, lovio je velikog crvenog medveda kada ga je oluja zarobila.
Ispričao nam je o tome.
„Dan pre nego što ste me našli”, rekao je, „lovio sam velikog
crvenog medveda. Vetar je duvao i nosio sneg pravo meni u lice.
Nisam znao u kom pravcu se krećem. Postao sam veoma umoran.
Znao sam da, ako legnem i zaspim, neću se nikada probuditi; ali na
kraju nisam mogao više da izdržim i legao sam. Da niste došli,
sledećeg dana bih verovatno umro.“
 Kako da mu objasnimo da je to juče bilo u stvari pre pedeset
hiljada godina?
Na kraju smo na neki način i uspeli u tome, iako ja sumnjam da
je on ikada uspeo da shvati ogromnu vremensku razliku koja se
desila od kada je izašao iz očeve pećine i krenuo u lov na velikog
crvenog medveda.
Kada je shvatio da je prošlo mnogo vremena od toga dana i da
se ništa od toga ne može vratiti, ponovo je izgovorio tu jednu reč
„lilami“. To je bila neka vrsta jecaja. Nikada ne bih pretpostavio da
se toliki bol, tolika zabrinutost može iskazati sao jednom rečju.
Pitao sam ga šta to znači.
Trebalo mu je vremena da mi odgovori. Izgledalo je kao da se
bori sa emocijama, što je bilo neobično za velikog Džima.
Uobičajeno se ponašao kao da nema emocija. Jednog dana mi je
rekao zašto. Veliki ratnik nikada ne dozvoljava da ga izdaju bes,
bol ili tuga. Primetićeš da nije pomenuo strah. Nekada pomislim
da nikada nije naučio šta je to strah. Pre nego što je kao mladić
primljen u društvo ratnika, mučenje da bi bio siguran da može da
kontroliše emocije.
Ali, da se vratimo na „lilami“.
Na kraju je progovorio.
„Lilami je devojka, mislim bila je devojka. Ona je trebalo da
bude moja žena kada se vratim sa glavom velikog crnog medveda.
Gde je ona sada, Pet Morgan?”
Uf, to je bilo pitanje! Da nismo otkrili Džima i odledili ga, Lilami
ne bi bila ni sećanje. „Ne pokušavaj da misliš o njoj, stari”, rekao
sam, „nećeš više nikada videti Lilami, ne na ovom svetu.”
„Da, hoću”, odgovorio mi je, „ako ja nisam mrtav, ni Lilami nije
mrtva. Pronaći ću je.”

IV

Avion je bio toliko van Džimber-džovovog poimanja stvarnosti

da čak nije ni postavljao pitanja o tome. Mislim da bi svaka osoba
na svetu, pod istim okolnostima, bila prestravljena kada smo
konačno uzleteli sa tog izgubljenog sibirskog proplanka. Zujanje
propelera, brundanje motora, divlje poskakivanje tokom uzletanja
mora da su ostavili neki utisak na Džima, ali on to nije pokazivao
ničim više osim treptanjem.
Izgledao je kao mnogi današnji moderni momci. Dao sam mu
moje staro odelo; pantalone, čizme, i kožni kaput. Sada je bio sveže
obrijan. Kada je video nas da stružemo brade svaki dan, insistirao
je da prvo bude obrijan, a onda da i sam da nauči da se brije.
Transformacija je bila neverovatna - od planinskog grmalja do
Adonisa, sa par poteza makazama i par prelaza brijača.
Kada sam ga pogledao i pomislio o civlizaciji u koju je trebalo
da upadne po prvi put, bilo mi je žao Lilami. Uskoro će mu ona
verovatno izbledeti iz sećanja. Ali ja nisam poznavao velikog
Džima - tada.
Pa, na kraju smo konačno stigli u Moskvu; a đavo i po smo
morali da platimo zbog našeg neočekivanog putnika. Niko nam
nije verovao. Jedva da smo mogli i da ih okrivimo zbog toga. Ono
šta me je najviše zabolelo bile su njihove uporne tvrdnje da smo
mi samo špijuni i kontrarevolucionari, nacisti, fašisti, kapitalisti i
bog-te-pitaj kakvi sve anatemisani ljudi u crvenoj Rusiji.
Naravno, Džim nije imao pasoš. Pokušali smo da im objasnimo
da u pleziocenu nisu izdavali pasoše, ali nismo daleko stigli. Hteli
su da nas streljaju; ali američki ambasador je došao da nas spase,
pa su oni odustali od streljanja i rešili samo da nas proteraju iz
zemlje zauvek. To mi je odgovaralo. Ako bih ikada video i jednog
„druga“, bilo bi prerano za mene, Peta Morgana.
Posle našeg iskustva u Rusiji, Stejd i ja smo odlučili da držimo
jezik za zubima oko Džimovog porekla i predaka. Bila je to
Stejdova ideja, i priznajem da sam bio prilično iznenađen
njegovim predlogom. Dobri doktor nikada nije imao naklonost
javnosti, a eto sada je bila najveća šansa da on zasvira svojim
bubnjem. Pomisli samo na te uobražene naučne njuške koje su ga
od početka prozivale.
Ali Stejd nije bio zainteresovan za to, kako je rekao. Postao je
odjednom veoma čudan - počeo je da mi priča o teškoćama da se
ustanovi potpuni naučni dokaz i tako te gluposti. Predložio mi je
da je bolje sačekati neko vreme - da pomognemo kolosu da se
snađe u svetu. Ostavio je Džima meni na brigu neko vreme, jer je
imao veoma bitan posao koji ga je čekao u Čikagu.
Ja sam slegnuo ramenima i složio se.
Stigli smo u Ameriku okruženi velom tišine. U stvari,
prokrijumčarili smo Džima u stare dobre SAD, i posle toga smo
morali da držimo jezik za zubima o njemu. Šta smo mogli drugo da
radimo? Na kraju krajeva, ne postoji pleziocenska kvota.
Kada smo stigli, odveo sam ga u svoju kuću na Beverli Hilsu i
rekao sam ljudima da je to moj stari prijatelj - Džim Stoun iz
Šhenektedija.
Bio je veoma impresioniran ogromnim gradovima koje je video.
Mislio je da su neboderi planine sa pećinama. Iako veoma
inteligentan, nije mogao da shvati da čovek može da napravi išta
toliko kolosalno.
Bilo je opasno voditi ga okolo. Filmovi su za njega bili stvarni
koliko smrt i porez. U jednom od filmova bila je scena sa
pećinskim ljudima i Džim se stvarno uživeo u nju. Znao sam da će
imati problema da se obuzda. Glavni junak na filmu se spremao da
uđe u jednu od pećina. Kada je uhvatio glavnu glumicu za kosu i
počeo da je vuče preko scenografije, veliki Džim je ustao sa sedišta
i poleteo ka platnu. Pokušao sam da ga uhvatim za kaiš kaputa, ali
je paralelna montaža spasila stvar.
A da, i Džim se lepo zabavio.
Jedne večeri sam ga poveo na rvački meč u Olimpik. Imali smo
sedišta sa desne strane. Usamljeni Vuk i Mršavi Panjić (107 kg)
masakrirali su jedan drugog unutar konopaca. Izgledalo je kao da
to ide na živce Džimu.
„Zar ti njih nazivaš velikim ratnicima?”, upita me. Tada, pre
nego što sam mogao da učinim bilo šta, poleteo je preko konopaca
i bacio ih obojicu u treći red.
Usamljeni Vuk i Mršavi Panjić su bili poniženi, ali publika i
promoter su dali stoprocentnu podršku Džimber-džovu. Pre kraja
večeri, potpisan je ugovor da Džim uđe u ring sa pobednikom, i
nedelju dana kasnije, naš preživeli čovek iz kamenog doba, stao je
u ring sa Mršavim Panjićem.
Još se smejem kad se setim toga. Mršavi je važio za opasnog
momka. Znao je sve prljave trikove koje su znali i drugi rvači, s tim
što je izmislio i nekoliko sopstvenih. Ali nije imao prilike da ih
isproba na Džimu. U trenutku kada su se našli na sredini ringa,
čovek koji je živeo u vreme mamuta ga je podigao, odneo ga do
konopaca, i bacio ga u četvrti red. To je uradio tri puta, a treći put
je Mršavi ostao tu gde je bačen. Nisi ga mogao nagovoriti da se
vrati u ring.
Skoro ista stvar se dogodila i u boksu. Džimu sam davao neka
uputstva oko muške veštine pravljenja karfiol ušiju 77. Do tog
trenutka bio je već veoma poznat rvač. Svakog četvrtka išao bi u
Olimpik i povređivao bi nekoliko stalnih mušterija bacajući
protivnike na njih. To je bilo sve što je radio. Nikada se nije rvao,
nikada nije pravio grimase, nikada nije davao ni malo šanse
protivnicima. Samo bi ih poneo i bacio iza ringa, i to bi nastavljao
da radi sve dok se ne bi odlučili da tamo i ostanu.
Promoter mi je prišao jednom prilikom. „Ume li on da
boksuje?”, upitao me je.
„Ne znam. Ne ume ni da se rve, ali svaki put pobeđuje. Zašto ne
proveriš sam? Ja mogu da stavim hiljadu dolara na to da će poslati
na spavanje svakog od tvojih momaka.
„Opklada važi.”
Borba je bila zakazana za sledeći četvrtak. Upozorio sam Džima.
„Nemoj da zaboraviš”, savetovao sam ga, „da treba da boksuješ,
ne da se rveš.”
„Ja udaram?”, raspitivao se Džim.
„Da, ti udaraš, i udari ih jako.”
„Oki-doki”, reče čovek iz kamenog doba, „pusti ih na mene.”
Rukovali su se i otišli svaki u svoj ugao; tada se ču zvono. Mlada
nada boksa je krenuo u napad kao laka konjica kod Balaklave, i
završio je istovetno. Veliki Džim zamahnu desnicom tako jako, da
sam pomislio da je taj potez naučio od pećinskog medveda, te je
77 Česta vrsta deformacije uveta zbog blokade krvnih sudova usled jakih udaraca prim.prev.
udarcem umalo prebacio mladog boksera preko konopaca. To je
bio i kraj borbe. Ostali su prolazili slično; i tada su filmski tajkuni
primetili Džimber-džova.
Jedne večeri, dok smo pregovarali o filmskom ugovoru, otišli
smo da vidimo najavu za film. Lorna Douns je bila glavna zvezda. U
trenutku kada se pojavila na ekranu, Džim je skočio na noge.
„Lilami!”, vrisnuo je, „to sam ja, Kolani.”
Veliki čovek je vređao Lornu u tom trenutku. Džim poskoči iz
stolice kada je Lorna krenula prema bašti. Bez trenutka
razmišljanja pokušao je da je prati.
Šteta koju je učinio na platnu nije bila tolika koliko je bio
povređen menadžerov ponos. Napravio je grešku time što je
pokušao da izbaci Džima na silu. To je bila velika greška. Kada su
kasnije pokupili menadžera sa trotoara i odneli ga do kancelarije,
nekako sam uspeo da izgladim sve sa njim da ne bi Džim otišao u
zatvor.
Kada smo stigli kući, upitao sam Džima šta se to desilo.
„To je bila Lilami”. objasnio mi je.
„To nije bila Lilami - to je bila Lorna Douns. A to što si video čak
nije bila ni lično ona, nego samo njena pokretna slika.”
„Bila je to Lilami”, veliki momak je to rekao sa sigurnošću,
„rekao sam ti da ću je pronaći.”

Lorna Douns je bila na istočnoj obali promovišući svoj poslednji

film. Džim je želeo da krene za njom. Objasnio sam mu da je sada
potpisao ugovor o snimanju filmova i da sad mora da živi po tim
pravilima. Takođe sam mu objasnio da će se Lorna vratiti u
Holivud za nekoliko nedelja, tako da je on nevoljno pristao da
čeka. U međuvremenu smo se ubacili u filmske krugove, i to je
samim tim predstavljalo novu fazu u Džimovoj karijeri. Odjednom
je postao društveni lav. Muškarci su ga voleli, a žene su za njim
ludele.
 Prvi put kada smo otišli u Trokadero okrenuo se i upitao me:
Kakve su ovde žene?
Rekao sam mu, da kada bi se to merilo slavom i bogatstvom,
one su bile sam krem društva.
„One nemaju stida”, rekao je, „ispred muškaraca hodaju skoro
gole. U mojoj zemlji bi ih muškarci odvukli za kosu kući i prebili
ih.“
Morao sam da mu priznam da i neki od naših muškaraca to žele
da im urade.
„Kakva je korist od partnera u tvojoj zemlji?”, upitao me je. „Ne
razlikuju se od muškaraca. Muškarci puše; žene puše. Muškarci
piju; žene piju. Muškarci psuju; žene psuju. Kockaju se, pričaju
prljave priče, ostaju napolju celu noć i onda ujutru ne mogu da
budu odmorne da bi se brinule o pećini i deci. Dobre su samo za
one stvari, inače u svemu ostalom su kao muškarci. Niko ne treba
da ima partnera za ono što one pružaju. U mojoj zemlji takve žene
bi bile ubijene. Niko ne bi želeo da sa njima ima decu.“
Etika, standardi i filozofija kamenog doba onemogućavali su
Džimu da se potpuno uklopi u moderno društvo. Prestao je da
izlazi uveče sem do bioskopa ili na borbe. Čekao je da se Lilami
vrati.
„Ona je drugačija.”, rekao je.
Žalio sam ga. Nisam poznavao Lornu Douns, ali mogao sam da
se kladim da nije bila toliko drugačija.
Na kraju se Lorna vratila. Bio sam sa Džimom kada su se
upoznali. To se desilo na setu u studiju. Bilo je to usred scene, ali
kada ju je video, napustio je scenu i krenuo pravo ka njoj. Nikada
pre nisam video toliko sreće i ljubavi na nečijem licu.
„Lilami.”, rekao je glasom punim emocija dok joj je prilazio.
Ona se povuče nekoliko koraka unazad.
„Šta je tvoj problem veliki?”, pitala ga je.
„Pa zar me ne poznaješ, Lilami? To sam ja, Kolani. Sada kada
sam te pronašao, možemo da odemo zajedno. Tražio sam te dugo.”
 Pogledala je u mene. „Jesi li ti njegov čuvar, mister?”, pitala me
je. „Ako jesi, bolje ga vrati u ludnicu iz koje si ga doveo i zaključaj
ga.”
Sklonio sam Džima i popričao sa njom. Nisam joj naravno rekao
sve, ali rekao sam joj dovoljno da shvati da Džim nije lud, da je
dobar momak i da on stvarno veruje da je ona devojka koju je
poznavao dok je živeo u drugoj zemlji.
On je stajao malo sa strane, a ona sede, i pogleda ga nekoliko
trenutaka pre nego što odgovori; tada mi reče da će biti prijatna sa
njim.
„Mislim da će ovo biti zabavno.”, reče.
Posle toga su provodili mnogo vremena zajedno. Izgledalo je
kao da se filmska diva polako zaljubljuje u pećinskog čoveka. Išli
su zajedno na zabave, večerali na mirnim mestima i išli u duge
zajedničke vožnje.
Tada, jednog popodneva, ona je otišla na koktel bez njega. Nije
mu rekla da ide; ali je on to saznao i oko sedam sati se pojavio na
istom mestu.
Lorna je sedela nekom momku u krilima, on ju je grlio i ljubili
su se. To nije značilo ništa, ne njima. Devojka se može ljubiti sa
kim želi na koktelima - sa bilo kim sem sa sopstvenim mužem. Ali
to je značilo puno Džimber-džovu iz godine 50 000. pre nove ere.
Preleteo je preko sale u dva koraka. Nije rekao ni reč, samo je
zgrabio Lornu za kosu i skinuo je sa mladićevog kolena. Tada je
drugom rukom podigao momka i bacio ga preko sale. Bio je pravi
pećinski čovek, bez sumnje.
Lorna se nekako oslobodi stiska i ošamari ga. „Odlazi odavde
govedo jedno”, vrištala je, „ti tenku od Romea - odlazi i nestani. Za
mene ne postojiš više. Završila sam sa tobom.”
Džimovi prsti su se skupili u pesnicu, ali je nije udario. Potisnuti
bes je učinio da mu zadrhti celo telo. Okrenuo se bez reči i izašao
napolje. To je bio poslednji put da ga je iko video - do ovog jutra.
Pet Morgan dade rukom signal konobaru da donese još dva
viskija sa sodom. Gledao me je bezizražajno, povremeno sležući
ramenima.
 „To je priča o Džimber-džovu”, rekao je, „prihvati je ili nemoj...
video sam ti na licu da misliš isto ono šta sam i ja mislio jedno
vreme; da je Stejd iskoristio moju omamljenost bolešću - da me je
možda čak i hipnotisao - ne bi li me naterao da pomislim da sam
video nešto u sibirskoj kolibi što se nikada nije desilo. To je
moguće. Možda je naleteo na nekog lutalicu, kulaka 78, nadrogirao
ga, ubedio ga u nešto, da moguće je da, se tako dogodilo. Ali ja u to
ne verujem.”
Lupnuo je po novinama na mestu gde se nalazio ogroman
naslov o pronađenom telu Džima Stouna. Priča je govorila o
Stounovom brzom usponu, o nestanku, i o nalaženju tela tog jutra,
o verovatnom samoubistvu.
„Ali nije cela priča tu”, reče Pet Morgan, „policija me je zvala da
identifikujem leš, i da, to je bio veliki Džim. Pronašli su ga u
mesarskoj hladnjači - bio je tamo nedeljama možda. Ležao je na
strani, sa rukom ispod glave, i ja nikada nisam video čoveka, živog
ili mrtvog, koji je izgledao toliko smireno. Na kaputu mu je bila
zakačena poruka za mene. Policija nije mogla da shvati ništa oko
te poruke, ali je znala da je nešto bitno u pitanju. Poruka je glasila:
„ Otišao sam da pronađem pravu Lilami. Nemoj me ponovo
odmrzavati.“

Preveo Ivan Branković

78 Izraz za slobodnog seljaka u Rusiji prim.prev.

 Džek London

HILJADU SMRTI

Bio sam u vodi otprilike sat vremena i smrznutom, iscrpljenom,

sa užasnim grčem u desnom listu noge, izgledalo je kao da mi je
kucnuo poslednji čas. Uzaludno se boreći protiv jake struje
izazvane osekom, opazio sam niz svetala u pristaništu kako
promiču pored mene, što me izluđivalo, ali sada sam odustao od
pokušaja da plivam uz struju i zadovoljio sam se gorkim mislima o
straćenoj karijeri, koja se sada primicala svom kraju.
Imao sam sreće da potičem iz dobre engleske loze, ali od
roditelja čiji je bankovni račun daleko prevazilazio njihovo znanje
o dečijoj prirodi i podizanju dece. Iako sam rođen u bogatstvu,
blaženo okruženje porodičnog doma meni je bilo nepoznato. Moj
otac, veoma učen čovek i slavan starinar, nije obraćao pažnju na
svoju porodicu, pošto je neprestano bio izgubljen u apstrakcijama
svojih izučavanja; dok se moja majka, mnogo poznatija po svom
dobrom izgledu nego zdravom razumu, zadovoljavala divljenjem
društva kojim je večno bila okružena. Prošao sam kroz redovno
školovanje i studije (uobičajeno za momka iz engleske buržoazije),
i dok sam godinama postajao sve jači i strastveniji, moji roditelji
su iznenada postali svesni da i ja imam besmrtnu dušu i pokušali
su da mi pritegnu uzde. Ali bilo je prekasno; počinio sam
najneobuzdaniju i najdrskiju glupost, i odrekao me se moj narod,
isključilo me društvo koje sam tako dugo dovodio do besa, i sa
hiljadu funti koje mi je dao moj otac, uz objavu da on niti više želi
da me ikada vidi, niti će mi dati više, ja sam krenuo na putovanje u
Australiju kao putnik prve klase.
Od tada je moj život bio jedno dugo lutanje - od istoka do
zapada, od Arktika do Antarktika - da bih se najzad zatekao, kao
vešt pomorac od trideset godina, u punom naponu svoje
muževnosti, kako se utapam u zalivu San Franciska zbog
katastrofalno uspešnog pokušaja da dezertiram sa broda na kom
sam služio.
Desnu nogu mi je obuzeo grč i patio sam u najstrašnijoj agoniji.
Blag povetarac mreškao je uzburkano more, koje mi je pljuskalo u
usta i niz grlo, što nisam mogao da sprečim. Iako sam se i dalje
naprezao da se održim na površini, to je bilo čisto mehanički,
pošto sam ubrzano postajao nesvestan svega oko sebe. Nejasno
sam se prisećao kako sam plutao pored keja i kako sam načas
spazio svetlo na desnom boku parobroda koji je išao uz reku;
zatim je sve nestalo.
Čuo sam tiho brujanje insekata, i osetio prijatni vazduh
prolećnog jutra kako mi vijori na obrazu. Postepeno je vijorenje
poprimilo ritmičan protok, a moje telo kao da je odgovoralo na to
blago pulsiranje. Plutao sam na nežnim nedrima letnjeg mora,
uzdižući se i padajući, uz sneno zadovoljstvo sa svakim talasom
koji me njihao. Pulsiranje se pojačavalo, zujanje je postajalo
glasnije, talasi su postajali veći, silovitiji - uokolo me bacalo olujno
more. Obuzela me nepodnošljiva agonija. Blještave, neprekidne
varnice svetlosti sevale su preko moje unutrašnje svesnosti; u
ušima mi je brujao zvuk mnogih voda; onda se razlegao nagli
prasak nečeg nerazumljivog, i ja sam se probudio.
Prizor koji me okruživao beše neobičan. Jedan pogled je bio
dovoljan da ustanovim kako ležim na podu kabine u jahti nekog
gospodina, u krajnje neudobnom položaju. Sa obe strane,
dograbivši moje ruke i pokrećući ih gore i dole kao ručke pumpe,
stajala su dva neobično obučena stvora tamne kože. Iako sam
poznavao mnoge vrste urođenika, nisam mogao da odredim
njihovu nacionalnost. Oko glave mi je bilo privezano nešto što je
povezivalo moje disajne organe sa mašinom koju ću sada opisati.
U svakom slučaju, nozdrve su mi bile zatvorene, što me
primoravalo da dišem na usta. Vidokruga suženog, zbog
iskrivljenosti mog ugla posmatranja, spazio sam dve cevi, slične
uskim crevima, ali od drugačijeg materijala, koje su izlazile iz
mojih usta i razdvajale se jedna od druge pod oštrim uglom. Prva
se naglo prekidala i ležala na podu pored mene; druga se protezala
preko poda u brojnim kolutovima, povezana sa aparatom koji sam
obećao da ću opisati.
U danima pre nego što je moj život izgubio svrhu, poprilično
sam se petljao u nauku i, upoznat sa opremom i uopšte
pomagalima u laboratoriji, procenio sam mašinu u koju sam sada
gledao. Bila je napravljena uglavnom od stakla, sastavljena na onaj
grubi način kakav se primenjuje u eksperimentalne svrhe. Posuda
sa vodom bila je okružena vazdušnom komorom, za koju je bila
pričvršćena uspravna cev, na čijem vrhu se nalazila kugla. U
njenom središtu je bio merač vakuuma. Voda se u cevi pokretala
naviše i naniže, izazivajući naizmenične udisaje i izdisaje, koji su
prenošeni do mene kroz crevo. Ovim, i uz pomoć ljudi koji su tako
silovito pomerali moje ruke, veštački je obavljan proces disanja,
moja prsa su se podizala i spuštala, a pluća su mi se širila i
sužavala, da bi se priroda ubedila da ponovo preuzme delovanje
koje se tražilo od nje.
Kad sam otvorio oči sprava koja mi je obuhvatala glavu,
nozdrve i usta je uklonjena. Ispivši ukočeno tri prsta brendija,
teturavo sam se uspravio na noge da zahvalim svom spasiocu i
suočio se sa - svojim ocem. Duge godine izlaganja opasnosti
naučile su me samokontroli, pa sam sačekao da vidim da li će me
on prepoznati. To se nije desilo; on je u meni video tek odbeglog
mornara i u skladu sa tim se i ophodio prema meni.
Ostavivši me brizi crnaca, on se posvetio pregledanju beleški
koje je napravio o mom povratku svesti. Kada sam pojeo valjan
obrok koji mi je poslužen, na palubi je počela trka, i na osnovu
popevanja mornara i zveketa čekrka i užadi pretpostavio sam da
isplovljavamo. Kakva šala! Krećem na krstarenje sa svojim ocem
usamljenikom na prostranstvo Tihog Okeana! Nisam dobro
shvatao, dok sam se smejao u sebi, na čiji će račun biti ova šala.
Avaj, da sam znao, bacio bih se sa broda i sa dobrodošlicom
dočekao prljavi pramac broda sa kog sam upravo bio pobegao.
Nije mi bilo dopušteno da izađem na palubu dok nismo prošli
pored Faralonskih ostrva i poslednjeg pilotskog čamca. Pripisao
sam ovakvu predostrožnost svom ocu i odlučio da mu se srdačno
zahvalim, na svoj grubi mornarski način. Nisam mogao
pretpostaviti da on u vidu ima svoje ciljeve, ovako zadržavajući
moje prisustvo u tajnosti pred svima osim posade. Ukratko mi je
ispričao kako su me spasili njegovi mornari, uveravajući me da je
to okolnost povoljna po njega, pošto sam se pojavio u
najzgodnijem času. On je napravio aparat za potvrđivanje teorije
koja se odnosila na izvesni biološki fenomen, i čekao je priliku da
ga upotrebi.
„Vi ste to potvrdili izvan svake sumnje“, rekao je; a zatim sa
uzdahom dodao, „ali samo kod nevažnog primera utapanja.“ Ali,
da skratim priču - on mi je ponudio dve funte više u odnosu na
moju pređašnju platu da plovim sa njim, a ovo sam ja smatrao
dobrom prilikom, pošto mu zapravo nisam bio potreban. Nasuprot
mom očekivanju, nisam raspoređen u mornarske zajedničke
prostorije, u prednjem delu broda, nego sam smešten u udobnu
kabinu i jeo sam za kapetanovim stolom. On je primetio da ja
nisam običan mornar, a ja sam odlučio da iskoristim ovu priliku da
se se vratim u njegovu naklonost. Istkao sam priču o svojoj
izmišljenoj prošlosti da bih objasnio svoje obrazovanje i sadašnji
položaj, i dao sam sve od sebe da uspostavim kontakt sa njim. Nije
mi trebalo dugo vremena da otkrijem svoje predispozicije za
naučna istraživanja, a ni njemu da proceni moju sposobnost.
Postao sam njegov asistent, uz odgovarajuće povećanje plate, i
nedugo posle toga, kad sam se do detalja upoznao sa njegovim
teorijama, osećao sam isti entuzijazam kao i on sam.
Dani su brzo prolazili, pošto sam bio duboko zainteresovan za
svoja nova izučavanja, provodeći svoje budne sate u njegovoj
dobro snabdevenoj biblioteci, ili slušajući njegove planove i
pomažući mu u njegovom laboratorijskom radu. Bili smo prisiljeni
da odustanemo od mnogih podsticajnih eksperimenata, pošto
brod u pokretu nije baš bio odgovarajuće mesto za delikatan ili
pipav posao. On mi je, ipak, obećao mnoge prijatne časove u
njegovoj veličanstvenoj laboratoriji prema kojoj smo plovili. On je
došao u posed jednog, na kartama neobleženog ostrva, u južnim
morima, kako je rekao, i pretvorio ga u raj za naučnike.
 ***

Nismo proveli mnogo vremena na ostrvu pre nego što sam

otkrio u kakvu sam užasnu zbrku upao. Pre nego što opišem čudne
stvari koje će se tu dogoditi, moram ukratko da naznačim uzroke
koji su doveli do uznemirujućeg iskustva, kakvo retko zadesi
nekog čoveka.
U svom poodmaklom dobu, moj otac je napustio ustajale draži
starinarstva i podlegao onima koje su ga više opčinjavale,
obuhvaćene opštim pojmom biologije. Pošto je stekao temeljne
osnove za to u svojoj mladosti, on je munjevitom brzinom proučio
sve više sfere oblasti nauke do kojih se bilo stiglo, i zatekao se na
ničijoj zemlji. Namera mu je bila da prigrabi deo ove ničije
teritorije, i u toj fazi njegovih istraživanja su nam se putevi susreli.
Budući pametan čovek, iako to kažem sam za sebe, razumeo sam
sve njegove pretpostavke i načine zaključivanja, poludevši skoro
koliko i on sam. Ali ne bi trebalo ovako da govorim. Čudesni
rezultati koje smo kasnije postigli mogu samo da dokažu njegovu
razumnost. Mogu samo da kažem da je on bio najnenormalniji
uzor hladnokrvne surovosti koji sam ikada video.
Nakon prodiranja u dvojne tajne fiziologije i psihologije,
njegova misao ga je dovela na ivicu velikog polja, zbog čega je, da
bi ga bolje istražio, on počeo da proučava više oblasti organske
hemije, patologije, toksikologije i drugih nauka i podnauka, koje su
smatrane srodnim dodacima njegovim spekulativnim hipotezama.
Počevši od pretpostavke da je neposredni uzrok privremenog i
trajnog obustavljanja životnosti izazvan zgrušavanjem određenih
elemenata i smesa u protoplazmi, on je izdvojio te razne tvari i
podvrgnuo ih bezbrojnim eksperimentima. Pošto privremeno
obustavljanje vitalnosti u organizmu izaziva komu, a trajno izaziva
smrt, on je smatrao da veštačkim sredstvima ovo zgrušavanje
protoplazme može da se osujeti, spreči, pa čak i nadvlada u
izuzetnim stanjima očvršćavanja. Ili, da odbacimo tehničke izraze,
on je tvrdio da je smrt, kada nije izazvana nasilnim putem i pri
kojoj nijedan od organa nije pretrpeo povredu, puko obustavljanje
životnosti; i da, u takvim slučajevima, život može biti podstaknut
da nastavi sa svojim funkcijama uz upotrebu odgovarajućih
metoda. Dakle, ovo je bila njegova ideja: otkriti metod - i
praktičnim eksperimentisanjem dokazati mogućnost - obnavljanja
vitalnosti u strukturi iz koje je ona naizgled nestala. Naravno, on je
shvatao uzaludnost ovakvih nastojanja nakon što je razlaganje
započelo; morao je da ima organizme koji su tek pre trenutka, sata
ili dana bili puni života. Na meni je, na sirov način, dokazao svoju
teoriju. Ja sam bio zaista utopljen, zaista mrtav, kada su me
izvadili iz voda zaliva San Francisko - ali varnica vitalnosti je
obnovljena pomoću njegovog aeroterapeutskog aparata, kako ga
je on nazivao.
A sada o njegovim mračnim namerama u vezi sa mnom. Prvo
mi je pokazao kako sam u potpunosti u njegovoj vlasti. Poslao je
jahtu da otputuje na godinu dana, zadržavajući samo svoju dvojicu
crnaca, koji su mu bili krajnje odani. Zatim je obavio iscrpan
pregled svoje teorije i uobličio metod dokazivanja koji je usvojio,
zaključujući u jednoj objavi koja me prenerazila kako ću ja biti
podvrgnut tom postupku.
Suočavao sam se sa smrću i odmeravao svoje šanse u mnogim
očajničkim poduhvatima, ali nikada u nekom ove vrste. Mogu da
se zakunem kako nisam kukavica, a ipak je ovaj predlog da
putujem napred i nazad preko granične oblasti smrti izazvao
mučni strah u meni. Zatražio sam vremena, što mi je on odobrio,
istovremeno me uveravajući da postoji samo jedna otvorena
mogućnost - moram se povinovati. Beg sa ostrva nije dolazio u
obzir; o bekstvu pomoću samoubistva nije trebalo razmišljati, iako
je to zapravo bilo bolje od onoga kroz šta sam naizgled morao
proći; jedina nada mi je bila da uništim one koji su me ovde
zatočili. Ali ovo poslednje je bilo onemogućeno merama opreza
koje je preduzeo moj otac. Bio sam pod stalnim nadzorom, i čak i u
snu na mene je pazio jedan ili drugi od one dvojice crnaca.
Pošto sam uzalud preklinjao, obznanio sam i dokazao da sam
njegov sin. Bila je to moja poslednja karta, i bacio sam je, polažući
sve nade u riju. Ali on je bio neumoljiv; to nije bio otac, nego
naučna mašina. Pitam se još kako je ikada došlo do toga da se
oženio mojom majkom i začeo me, pošto u njegovoj prirodi nije
bilo ni najmanjeg trunka emocije. Razum je za njega bio sve i svja, i
on nije mogao razumeti takve stvari kao što su ljubav ili saučešće
kod drugih ljudi, osim kao sitne slabosti koje treba prevazići. Tako
me on obavestio da mi je on na početku i dao život, pa ko bi imao
veće pravo da mi ga uzme nego on? Ipak, kako je rekao, to mu nije
bila želja; on je prosto želeo da ga povremeno pozajmi,
obećavajući da će mi ga vratiti tačno u zakazano vreme. Naravno,
postojala je mogućnost nezgode, ali ja nisam mogao ništa drugo
nego da preuzmem rizik, pošto su ljudska posla inače puna takvih
nezgoda.
Da bi bio sigurniji u uspeh, on je hteo da budem u najboljoj
mogućoj kondiciji, tako da sam jeo i vežbao kao veliki sportista
pre odlučujućeg takmičenja. Šta sam mogao da uradim? Ako sam
morao da prođem kroz opasnost, najbolje je bilo da budem u
dobroj formi. U trenucima kada sam se odmarao, on mi je
dopuštao da pomažem u postavljanju aparata i u raznim
sporednim eksperimentima. Može se zamisliti koliko sam
zanimanja imao za sve takve delatnosti. Ovladao sam poslom isto
tako temeljno kao i on, i često sam imao zadovoljstvo da vidim
kako se primenjuju neki od mojih predloga i modifikacija. Posle
takvih situacija sumorno bih se nasmešio, svestan kako sudelujem
u sopstvenom pogrebu.
Počeo je sa uvođenjem niza toksikoloških eksperimenata. Kada
je sve bilo spremno, ubijen sam pozamašnom dozom strihnina i
pušten da ležim mrtav nekih dvadeset sati. Za to vreme moje telo
je bilo mrtvo, potpuno mrtvo. Sasvim su zaustavljeni disanje i
cirkulacija; ali ono zastrašujuće u svemu tome je bilo to što dok se
zgrušavanje protoplazme nastavljalo, ja sam ostajao svestan i bio
sam u mogućnosti da to proučavam u svim sablasnim detaljima.
Aparat koji je trebalo da me vraća u život bio je vazdušno
nepropusna komora, prilagođena da u sebe primi moje telo.
Mehanizam je bio jednostavan - nekoliko ventila, obrtna osovina i
prenosnik, i električni motor. Kada se pusti u pogon, unutrašnja
atmosfera se na smenu zgušnjavala i razređivala, tako prenoseći u
moja pluća veštačke udisaje bez prenosnog sredstva u vidu
cevčice koje je prethodno korišćeno. Iako mi je telo bilo
nepokretno i, koliko sam mogao da prosudim, u prvim
stadijumima razlaganja, razumevao sam sve što se dešavalo. Znao
sam kada su me smeštali u komoru, i iako su mi sva čula bila
stišana, bio sam svestan injekcija koje su mi ubrizgavane pod kožu
sa smesom koja je trebalo da deluje na proces zgušnjavanja. Zatim
se komora zatvarala i mašina se pokretala. Osećao sam užasnu
strepnju; ali cirkulacija se postepeno obnavljala, različiti organi su
počinjali da vrše svoje odgovarajuće funkcije, i za sat vremena ja
bih pojeo valjanu večeru.
Ne bi se moglo reći da sam učestvovao u ovim nizovima
eksperimenata, kao ni u onim sporednim, sa mnogo poleta; ali
posle dva neuspešna pokušaja bekstva, počeo sam prilično da se
zanimam za njih. Osim toga, počinjao sam da se navikavam. Moj
otac je bio van sebe zbog svog uspeha, i dok su meseci prolazili,
njegove spekulacije postajale su sve neobuzdanije. Isprobali smo
tri velike grupe otrova, neurotike, gasovite otrove i iritante, ali
smo pažljivo izbegavali neke od mineralnih iritanata i izbegli
čitavu grupu koroziva. Za vreme režima trovanja, potpuno sam se
navikao na umiranje i doživeo samo jednu nezgodu koja je
uzdrmala moje sve veće samopouzdanje. Prosekavši brojne manje
krvne sudove u mojoj ruci, ubrizgao mi je pažljivo odmerenu dozu
tog najstrašnijeg od svih otrova, otrova za strele ili kurarea. Na
početku sam izgubio svest, nakon čega je brzo usledio prestanak
disanja i cirkulacije, i očvršćivanje protoplazme je toliko
uznapredovalo da je on bio izgubio svu nadu. Ali, u poslednjem
trenutku, primenio je otkriće na kome je radio, nakon čega se
toliko ohrabrio da je udvostručio svoje napore.
U staklenom vakuumu, sličnom, ali ne sasvim istovetnom
Krukovoj cevi, bilo je postavljeno magnetno polje. Kada bi u njega
prodrla polarizovana svetlost, nije dolazilo do pojave svetlucanja
ili pravolinijskog iskakanja atoma, nego su se odašiljali zraci bez
svetlosti, slični x-zracima. Dok x-zraci mogu otkriti nevidljive
predmete skrivene u gustom okruženju, ovi su prodirali daleko
površnije. Pomoću njih, on je fotografisao moje telo, i na negativu
video beskonačan broj rasplinutih senki, nastalih usled hemijskih i
električnih kretanja koja su se još nastavljala. Ovo je bio
nepogrešiv dokaz da rigor mortis u kome sam se nalazio nije bio
pravi; to jest, one tajanstvene sile, one fine veze koje su držale
moju dušu uz moje telo, još su bile na delu. Posledice svih drugih
trovanja nisu bile vidljive, osim onih obavljenih smesama žive, od
kojih sam bio slab po nekoliko dana.
Sledeći niz zanimljivih eksperimenata vršen je pomoću
elektriciteta. Potvrdili smo Teslinu tvrdnju da su visoki naponi
krajnje bezopasni tako što smo propustili 100 000 volti kroz moje
telo. Pošto ovo nije uticalo na mene, napon je snižen na 2500 volti
i brzo sam pogubljen udarom struje. Ovog puta se on odvažio na to
da me ostavi mrtvog, ili u stanju obustavljene životnosti, na tri
dana. Trebalo mu je četiri sata da me povrati u život.
Jednom prilikom, dodao je i smrt od tetanusa; ali bolovi
umiranja bili su tako jaki da sam neopozivo odbio da se
podvrgavam takvim eksperimentima. Najteže smrti bile su one
izazvane nedostatkom vazduha, kao na primer pri utapanju,
davljenju i gušenju gasom; dok smrti izazvane morfijumom,
opijumom, kokainom i hloroformom uopšte nisu bile teške.
Drugi put, nakon što sam ugušen, držao me u hladnoj ostavi tri
meseca, ne dopuštajući ni da se smrznem ni raspadnem. Ovo je
izvedeno bez mog znanja, i bio sam u velikom strahu kada sam
otkrio koliko vremena je prošlo. Uplašio sam se onoga što je on
mogao da radi sa mnom dok sam ležao mrtav, a postao sam još
uzbunjeniji zbog sklonosti prema vivisekciji koju je počeo da
pokazuje. Poslednji put kad sam vaskrsnuo, otkrio sam da mi je
petljao po grudima. Iako je pažljivo zatvorio i zašio rane, one su
bile tako teške da sam neko vreme morao da ležim u krevetu.
Tokom tog oporavka razvio sam plan pomoću kog sam najzad
pobegao.
Glumeći neobuzdani entuzijazam za rad, tražio sam i dobio
odmor od mog samrtnog zanimanja. U tom vremenu posvetio sam
se radu u laboratoriji, dok je on bio previše zadubljen u vivisekciju
mnoštva životinja koje su crnci ulovili da bi obraćao pažnju na moj
rad.
Na ove dve postavke sam zasnovao svoju teoriju: prvo, na
elektrolizi, ili razlaganju vode na dva gasa koji je čine uz pomoć
elektriciteta; i drugo, na hipotetičkom postojanju sile, suprotne
gravitaciji, koju je Astor nazvao „apergijom“. Zemljina privlačnost,
na primer, jednostavno privlači predmete jedne ka drugima ali ih
ne spaja; stoga je apergija prosto odbijanje. No, atomska ili
molekularna privlačnost ne samo da privlače predmete jedne ka
drugima nego ih integrišu; i bila je to sila suprotna ovome, ili
dezintegrativna sila koju sam želeo, ne samo radi otkrivanja i
izazivanja, nego i da upravljam njom. Tako molekuli kiseonika i
vodonika reaguju jedni na druge, izdvajaju se i stvaraju nove
molekule koji sadrže oba elementa i čine vodu. Elektroliza dovodi
do toga da se ovi molekuli razdele i vrate u svoje prvobitno stanje,
stvarajući dva odvojena gasa. Sila koju sam želeo da otkrijem
morala je ovo da učini ne samo sa dva, nego sa svim elementima,
bez obzira u kakvoj smesi se nalaze. Ako bih zatim mogao da
domamim svog oca u njen domašaj, on bi smesta bio dezintegrisan
i raspršen na sve četiri strane, u vidu mase izdvojenih elemenata.
Ne treba misliti kako ova sila, kojom sam na kraju počeo da
upravljam, poništava materiju; ona jednostavno poništava oblik.
Niti je ona, kao što sam uskoro otkrio, imala ikakvog učinka na
neorganske strukture; ali za sve organske oblike ona je bila
potpuno pogubna. Ova parcijalnost me iz početka zbunjivala, iako
da sam zastao da dublje promislim o tome, razumeo bih proces do
kraja. Pošto je broj atoma u organskim molekulima daleko veći
nego i u najsloženijim mineralnim molekulima, organska
jedinjenja su karakteristična po svojoj nestabilnosti i lakoći sa
kojom se dele uz pomoć fizičkih sila i hemijskih reagensa.
Uz pomoć dva jaka akumulatora, povezana sa magnetima
napravljenim naročito za ovu svrhu, izazvane su dve zastrašujuće
sile. Ako se posmatraju izdvojeno jedna od druge, one su bile
krajnje bezopasne; ali one su obavljale svoju svrhu kada bi se
usredsredile u nevidljivu tačku u središtu između njih. Nakon što
sam praktično demonstrirao njihov učinak, uz to za dlaku
izbegavši da budem rastočen u ništavilo, postavio sam svoju
zamku. Sakrivši magnete, tako da njihove sile pretvore čitav
prostor ispred ulaza u moju sobu poljem smrti, i smestivši na svoj
kauč dugme pomoću kog sam mogao osloboditi struju iz skrivenih
akumulatora, legao sam u krevet.
Crnci su još čuvali moje spavaće odaje, smenjujući jedan
drugoga u ponoć. Uključio sam struju čim je prvi čovek došao.
Jedva sam i zadremao kad me prenuo oštar zveket metala. Tu,
ispred praga, ležala je ogrlica Dena, psa bernardinca mog oca. Moj
čuvar je pritrčao da je podigne. Nestao je kao dašak vetra, a
njegova odeća je u gomili pala na pod. U vazduhu se osećao blagi
tračak ozona, ali pošto su glavni gasoviti sastojci njegovog tela bili
vodonik, kiseonik i azot, koji su podjednako bezbojni i bezmirisni,
nije bilo drugog ispoljavanja njegovog nestanka. Ipak, kada sam
isključio struju i uklonio odeću, pronašao sam naslagu ugljenika u
obliku ugljene prašine; kao i druge vrste praha, izdvojene, čvrste
elemente iz njegovog organizma, kao što su sumpor, kalijum i
gvožđe. Ponovo namestivši zamku, uvukao sam se u krevet. U
ponoć sam ustao i uklonio ostatke drugog crnca, a zatim mirno
spavao do jutra.
Probudio me prodorni glas mog oca, koji me dozivao iz
laboratorije. Nasmejao sam se sam za sebe. Nije bilo nikoga da ga
probudi i on se uspavao. Čuo sam ga dok je prilazio mojoj sobi u
nameri da me probudi, pa sam se uspravio u krevetu, da bolje
vidim njegovu transformaciju - ili je možda bolje reći odlazak u
večnost. Na trenutak je zastao na pragu, a zatim napravio pogubni
korak. Paf! Zvučalo je poput vetra koji uzdiše među borovima.
Nestao je. Njegova odeća se srušila na pod, stvarajući neverova-
tan oblik. Osim ozona, osetio sam blag zadah fosfornih jedinjenja
sličan mirisu belog luka. Među njegovom odećom ležala je
gomilica čvrstih elemenata. Ispred mene se prostirao svet u svoj
svojoj širini. Oni koji su me zarobili više nisu postojali.

Preveo Mirko Bižić

 Hauard Filips Lavkraft

BOJA IZ SPOLJAŠNJEG SVEMIRA

Zapadno od Arkema uzdižu se divlja brda, i ima dolina sa

gustim šumama koje sekira nikada nije sekla. Ima tu mračnih
uskih udolina sa drvećem nagnutim pod neverovatnim uglovima, i
malim vrelima iz kojih curi voda koju nikad nije obasjao ni zračak
sunca. Na blagim padinama su farme, drevne i kamenite, sa
niskim, mahovinom obraslim kolibama u večnom bdenju nad
starim tajnama Nove Engleske u zavetrini ogromnih grebena; sve
one su sada napuštene, široki dimnjaci se urušavaju, a njihove
popločane strane se opasno nadimaju ispod niskih kupastih
krovova na dve vode.
Stari stanovnici su otišli, a doseljenici ne vole da žive ovde.
Kanadski Francuzi su probali, Italijani su probali, i Poljaci su došli
i otišli. Razlog nije bio ništa što se moglo videti ili čuti ili rukom
dodirnuti, nego nešto što se zamišljalo. To mesto nije dobro za
maštu, i ne donosi spokojne snove noću. Mora da je to bilo ono što
je držalo strance podalje, pošto im stari Ejmi Pirs nikada nije
rekao ni za šta čega se sećao iz čudnih dana. Ejmi, koji je bio
pomalo uvrnut već godinama unazad, jedini je koji je još tu ostao, i
koji je uopšte pričao o čudnim danima, a usuđivao se to da radi jer
mu je kuća toliko blizu otvorenim poljima i prometnim putevima
oko Arkema.
Nekada je postojao put preko brda i kroz doline, koji je vodio
pravo tamo gde je sada uništena livada; ljudi su prestali da ga
koriste i napravljen je novi put koji se izvijao daleko ka jugu.
Ostaci starog i dalje se mogu pronaći među korovom divljine koja
ga ponovo pokriva, a neki od njih će se nesumnjivo sačuvati čak i
kada polovina uvala bude poplavljena radi pravljenja novog
veštačkog jezera. Tada će mračne šume biti posečene, a uništena
livada će utonuti duboko ispod plave vode čija će površina
odražavati nebo i mreškati se pod suncem. Tajne iz čudnih dana
biće tajne dubine, tajne skrivenog znanja starog okeana, i sve
tajanstvenosti zemlje iz prvih dana njenog postojanja.
Kada sam otišao u brda i doline da pregledam mesto za novo
veštačko jezero, rekli su mi da je to mesto zlo. Ovo su mi rekli u
Arkemu, a pošto je to veoma stara varoš puna legendi o
veštičarenju, pomislio sam da to zlo mora biti nešto što su bake
vekovima šaputale deci. Naziv „uništena livada“ delovao mi je
veoma čudno i teatralno, i pitao sam se kako je ono ušlo u folklor
puritanskog naroda. Onda sam i sam video mračni na zapad
nagnuti splet udolina i strmina, i prestao da se čudim zbog bilo
čega osim njegove sopstvene stare misterije. Bilo je jutro kada
sam ga video, ali su se svuda nadvijale senke. Drveće je bilo
previše gusto, a stabla su mu bila prevelika za bilo koje normalno
drvo iz Nove Engleske. Bilo je previše tišine u tamnim prolazima
između tih stabala, a šumsko tle je bilo previše meko od vlažne
mahovine i taloga bezbrojnih godina raspadanja.
Na čistinama, uglavnom duž starog puta, na obroncima brda,
nalazile su se stare farme; ponekad sa svim građevinama koje su
još stajale, ponekad sa samo jednom ili dve, a ponekad samo sa
usamljenim dimnjakom ili podrumom za skladištenje prinosa.
Posvuda su rasli korov i trnje, a pritajeni divlji stvorovi šuškali su
u niskom rastinju. Iznad svega je lebdela zavesa nespokoja i
nelagode; dodir nečeg nestvarnog i grotesknog, kao da je neki
ključni element perspektive ili nijansiranja boje bio izopačen.
Nisam se čudio što stranci nisu ostajali ovde, pošto ovo nije bilo
mesto na kom je trebalo prespavati. Previše je ličilo na pejzaž
Salvator Rose; previše poput nekog zabranjenog drvoreza u priči
užasa.
Ali, sve ovo nije bilo toliko loše kao uništena livada. Znao sam
to istog časa kada sam došao do nje na dnu prostrane doline;
pošto nijedno drugo ime nije moglo pristajati nečemu ovakvom,
niti je bilo šta drugo pristajalo takvom imenu. Bilo je to kao da je
pesnik smislio naziv videvši upravo ovo područje. Ovo je morala,
pomislio sam dok sam gledao, biti posledica požara; ali zašto ništa
nije ponovo izraslo na ovih pet jutara sive pustoši koja se
prostirala pod nebom kao veliki komad šuma i polja razjeden
kiselinom? Livada se prostirala najvećim delom severno od linije
drevnog puta, ali je prelazila malo i na drugu stranu. Osećao sam
čudno oklevanje dok sam joj prilazio, i učinio sam to samo zato što
me posao vodio dalje preko nje. Nije bilo nikakvog rastinja na ovoj
širokoj čistini, nego samo sitna siva prašina ili pepeo koji izgleda
nikakav vetar nikada nije raznosio uokolo. Obližnje drveće je
izgledalo bolesno i zakržljalo, a mnogo mrtvih stabala je stajalo ili
ležalo na ivici puste livade i trunulo. Dok sam žurno prolazio
pored, video sam ispreturane cigle i kamenje starog dimnjaka,
podrum sa svoje desne strane i razjapljeno crno ždrelo
napuštenog bunara čija su ustajala isparenja izvodila čudne varke
sa sunčevim zracima. Čak je i dugačka padina prekrivena
mračnom šumom iza mene izgledala kao dobrodošla suprotnost, i
više se nisam čudio uplašenim šapatima naroda iz Arkema. U
blizini nije bilo nikakve kuće ni ruševine; čak i u prošlim
vremenima ovo mesto mora da je bilo samotno i zabačeno. U
sumrak, strepeći od ponovnog prolaska kraj tog zlokobnog mesta,
naokolo sam se vratio do gradića neobičnim putem ka jugu.
Nejasno sam želeo da se naoblači, pošto mi se u dušu uvukla
čudnovata bojazan od duboke praznine neba iznad mene.
Uveče sam pitao stare ljude u Arkemu o prokletoj livadi, i šta se
podrazumeva pod izrazom „čudni dani“ koji su mogi od njih često
mrmljali. Ipak, nisam mogao da dobijem nikakav valjan odgovor
osim da je sva ta misterija bila mnogo novijeg datuma nego što
sam ikad pretpostavljao. Nije to uopšte bio predmet starih legendi,
nego nešto što se dogodilo za života onih koji su o tome govorili.
To se dogodilo osamdesetih godina veka, a jedna porodica je
nestala ili bila ubijena. Pripovedači nisu hteli da budu tačni; a
pošto su mi svi oni rekli da ne obraćam pažnju na lude priče
starog Ejmija Pirsa, potražio sam ga sledećeg jutra, budući da sam
čuo kako on živi sam u prastaroj ruševnoj kolibi, baš na mestu gde
je drveće počinjalo da raste veoma gusto. Bilo je to zastrašujuće
staro mesto, i počelo je da odiše nejasno nečistim vonjem koji se
zadržava u kućama koje predugo traju. Tek sam nakon upornog
kucanja uspeo da probudim starca, i kad se on bojažljivo dogegao
do vrata, moglo se videti da mu nije drago što me vidi. Nije bio
tako slabašan kao što sam očekivao; ali oči su mu bile utonule na
neobičan način, a njegova zapuštena odeća i seda brada činili su
da izgleda veoma istrošeno i turobno.
Ne znajući kako bi bilo najbolje navesti ga da počne sa svojim
pričama, pretvarao sam se da sam došao poslom; rekao sam mu za
izviđanje terena, i postavio neodređena pitanja o toj oblasti. Bio je
mnogo bistriji i obrazovaniji nego što su me naveli da mislim, i pre
nego što sam toga i bio svestan, shvatio je isto onoliko o toj temi
koliko i bilo koji čovek sa kojim sam razgovarao u Arkemu. Nije
bio poput drugih seljaka koje sam upoznao u područjima gde je
trebalo da budu napravljene akumulacije vode. On se nije žalio što
će kilometri šume i obradive zemlje biti potopljeni, iako bi se
možda i žalio da se njegova kuća nije nalazila izvan granica u
kojim će se u budućnosti nalaziti jezero. Pokazivao je samo
olakšanje; olakšanje od prokletstva mračnih drevnih dolina
kojima je lutao celog svog života. Sada je bilo bolje da se one nađu
pod vodom - bilo je bolje da se nađu pod vodom još od čudnih
dana. I uz ovakav početak razgovora, njegov promukli glas se
prigušio, dok mu se telo pognulo napred i počeo je da drhtavo i
značajno pokazuje kažiprstom.
Tada sam čuo priču, i dok je nesigurni glas nastavljao da škripi i
šapuće, ja sam stalno iznova podrhtavao, uprkos toploti letnjeg
dana. Često sam morao da govornika vraćam od skretanja s teme,
prikupljam naučne činjenice koje je on poznavao samo na osnovu
izbledelog sećanja na papagajsko ponavljanje onog što su
profesori govorili, ili spajam pukotine u priči, gde se njegov
smisao za logiku i kontinuitet gubio. Kada je završio, nisam se
čudio što mu je razum malo popustio ili što ljudi iz Arkema nisu
hteli mnogo da pričaju o prokletoj livadi. Požurio sam pre
sunčevog zalaska do hotela u kome sam odseo, nespreman da
čekam da se na otvorenom nebu iznad mene pojave zvezde; a
sledećeg dana sam se vratio u Boston da dam otkaz na svoje radno
mesto. Nisam mogao ponovo da zađem u tu tamnu zbrku stare
šume i brdskih obronaka, ili se još jednom suočim sa onom sivom
sprženom livadom gde crni bunar duboko zjapi iza preturenog
kamenja i cigli. Jezero će uskoro biti napravljeno, i sve one stare
tajne će biti zauvek bezbedno pohranjene ispod duboke vode. Ali,
nisam verovao da bih čak ni tada rado posetio taj predeo noću -
bar ne kada su zlokobne zvezde gore na nebu; i ničim me ne bi
mogli podmititi da pijem arkemsku novu gradsku vodu.
Sve je počelo, rekao je stari Ejmi, sa meteoritom. Pre tog
vremena uopšte nije bilo surovih legendi još od suđenja
vešticama, a čak ni tada, ove zapadne šume nisu bile toliko strašne
ni u pola toliko kao malo ostrvo u reci Miskatonik, gde je đavo
propovedao iza jednog čudnovatog oltara starijeg od Indijanaca.
Ovo nisu bile uklete šume, a fantastični zalasci sunca u njima
nikada nisu bili užasni do čudnih dana. Onda je došao taj beli
podnevni oblak, taj niz eksplozija u vazduhu, i taj dimni stub iz
doline daleko u šumi. Do večeri je ceo Arkem čuo za veliki kamen
koji je pao sa neba i zario se u zemlju pored bunara na imanju
Nehama Gardnera. To je bila kuća koja je stajala na mestu gde će
nastati uništena livada - uredna bela kuća Nehama Gardnera usred
svojih plodnih bašti i voćnjaka.
Neham je došao u varoš da kaže ljudima za taj kamen, i usput
navratio kod Ejmija Pirsa. Ejmi je tada imao četrdeset godina, i sve
neobične stvari su mu snažno opsedale um. On i njegova žena su
pošli sa tri profesora sa Miskatonik univerziteta, koji su sledećeg
jutra požurili da vide čudnovatu stvar pristiglu iz nepoznatog
nebeskog prostranstva, i pitali su se zašto ju je Neham prethodnog
dana opisao kao tako veliku. Skupio se, rekao je Neham,
pokazujući veliku smeđu uzvisinu iznad razrovašene zemlje i
ugljenisane trave blizu starinskog okna bunara u njegovom
prednjem dvorištu; ali učeni ljudi su odgovorili da se kamenje ne
skuplja. Kamen je zadržao svoju toplotu i Neham je tvrdio da noću
ispušta slabu svetlost. Profesori su mu isprobali čvrstoću
geološkim čekićima i otkrili da je neobično mek. Bio je, zapravo,
toliko mek skoro kao da je plastika; isklesali su uzorak dletom
umesto da ga odlome, pa ga poneli na koledž na testiranje. Odneli
su ga u staroj kanti pozajmljenoj iz Nehamove kuhinje, pošto se
čak ni mali komad nije hladio. U povratku su zastali kod Ejmija da
se odmore, i izgledali su zamišljeno kada je gospođa Pirs primetila
da se komad smanjuje i progoreva dno kante. Istina, nije bio velik,
ali možda su oni uzeli manji komad nego što su mislili.
Dan posle svega ovoga, u junu ’82. godine profesori su ponovo
dojurili u velikom uzbuđenju. Dok su prolazili pored Ejmijeve kuće
rekli su mu kakve je čudne stvari uzorak uradio, i kako je u
potpunosti nestao kada su ga stavili u staklenu laboratorijsku
posudu. Posuda je takođe isparila i učeni ljudi su pričali o afinitetu
čudnog kamena prema silikonu. On se ponašao sasvim
neverovatno u tim dobro organizovanim laboratorijskim
uslovima; uopšte ne reagujući i ne pokazujući ispuštanje ikakvih
gasova kada je grejan ugljenom, sa potpuno negativnom reakcijom
u rastvoru boraksa, i uskoro se pokazao apsolutno neisparljivim
na bilo kojoj temperaturi koja se mogla postići, uključujući i onu u
oksihidrogenskom plameniku. Na nakovnju se pokazao kao veoma
kovljiv, a u mraku je njegov sjaj bio vrlo vidljiv. Uporno se ne
hladeći, uskoro je doveo celi koledž u stanje pravog uzbuđenja; a
kada je posle zagrevanja ispred spektroskopa prikazao blistave
trake boje, neslične ijednoj iz normalnog spektra, usledilo je
mnogo zadihanih razgovora o novim elementima, čudnim
optičkim osobinama, i drugim stvarima o kojima zbunjeni ljudi od
nauke imaju naviku da govore kada se suoče sa nepoznatim.
Onako vrućeg kakav je bio, isprobali su ga u tučku sa svim
odgovarajućim reagensima. Voda nije izazvala nikakvu reakciju.
Isto je bilo sa hidrohloridom. Nitratna kiselina, pa čak i aqua
regia79 samo su zašištale i raspršile se na njegovoj vreloj
neprobojnoj površini. Ejmi je imao teškoća da se priseti svega
ovoga, ali je prepoznao neke rastvarače kada sam ih pomenuo kao
sredstva koja se obično koriste. Usledili su amonijum hidroksid i
kaustična soda, alkohol i etar, karbon disulfid koji izaziva mučninu
i desetak drugih sredstava; ali iako je težina postojano opadala
kako je vreme prolazilo, a odlomak se naizgled pomalo hladio, nije
bilo promene u rastvaračima koja bi pokazala da su oni uopšte
delovali na supstancu. Ipak, to je bez svake sumnje bio metal. Kao

79 Nitrohidrohloridna kiselin, korozivna mešavina koja se koristi za testiranje metala i rastvaranje platine
i zlata - prim. prev.
prvo, imao je magnetske osobine; a nakon njegovog uranjanja u
kiseline izgledalo je kao da nastaju slabašni tragovi
Vidmanštatenovih figura kakvi su nalaženi na meteorskom
gvožđu. Kada je došlo do značajnog hlađenja, izvedeni su opiti na
staklu; a u staklenoj retorti su ostavili sve odlomke sa prvobitnog
uzorka nastale tokom rada. Sledećeg jutra su i odlomci i retorta
nestali bez traga, i samo je pocrnela tačka označavala mesto na
drvenoj polici gde su se nalazili.
Profesori su sve ovo ispričali Ejmiju kada su zastali na njegovim
vratima, i on je još jednom pošao sa njima da vidi kamenog
izaslanika sa zvezda, iako mu ovog puta njegova žena nije pravila
društvo. Stena se ovog puta neporecivo bila skupila, i čak ni
pribrani profesori nisu mogli sumnjati u istinitost onog što su
videli. Svuda oko smanjene smeđe gomile pored bunara bio je
upražnjen prostor, osim na mestima gde se zemlja urušila u njega;
a na mestu gde je ona bila široka dobrih dva metra prethodnog
dana, sada je bila široka jedva metar i po. Još je bila vruća i
mudraci su radoznalo proučavali njenu površinu dok su odlamali
drugi, veći komad čekićem i dletom. Ovog puta su duboko klesali, i
dok su odlamali sitnije komade, videli su da jezgro predmeta nije
sasvim homogeno.
Otkrili su nešto što je izgledalo kao stranica velike obojene
lopte obavijene onom metalnom susptancom. Boju, koja je
podsećala na neke trake iz čudnog meteorskog spektra, bilo je
skoro nemoguće opisati; a samo po analogiji su je uopšte i nazvali
bojom. Struktura lopte je bila bleštava i kada bi se kucnulo po njoj
izgledalo je da je i lomljiva i šuplja. Jedan od profesora je oštro
udario čekićem, i ona je pukla uz neprijatan, tih prasak. Ništa nije
izašlo iz nje, nestala je bez traga kada je probijena. Za njom je
ostala sferična šupljina promera od otprilike sedam centimetara i
svi su pomislili kako će verovatno biti pronađene druge slične
šupljine dok se okolna supstanca bude odstranjivala.
Nagađanje je bilo uzaludno; zato su posle bezuspešnih pokušaja
da pronađu još lopti bušenjem, istraživači ponovo otišli sa svojim
novim uzorkom, koji se, u svakom slučaju, u laboratoriji pokazao
isto toliko zbunjujućim kao i onaj prethodni. Osim toga što je bio
skoro plastičan, posedovao toplotu, magnetizam i emitovao blagu
svetlost, pomalo se hladio u jakim kiselinama, imao nepoznat
svetlosni spektar, trošio se na vazduhu, i napadao silikonske
smese sa obostranim uništenjem kao posledicom, on nije
pokazivao nikakve prepoznatljive osobine; i na kraju
eksperimentisanja, profesori koledža su bili prisiljeni na priznanje
da ne mogu ni u šta da ga svrstaju. Nije to bilo ništa sa ove zemlje,
nego komad velike spoljašnjosti; i kao takvo se odlikovalo
spoljašnjim osobinama i povinovalo se spoljašnjim zakonima.
Te noći je došla oluja sa grmljavinom, i kada su profesori
sutradan otišli do Nehama, dočekalo ih je gorko razočaranje.
Kamen, sa magnetizmom koji je posedovao, sigurno je imao neku
neobičnu električnu osobinu; pošto je „privlačio munje“, kako je
Neham rekao, sa izuzetnom istrajnošću. Šest puta za sat vremena,
farmer je video munju kako se izvija u prednjem dvorištu, a kada
je oluja prošla, nije ostalo ništa osim okrnjenog okna prastarog
bunara, napola zagušenog urušenom zemljom. Kopanje nije
donelo nikakvog rezultata i naučnici su potvrdili činjenicu da je
predmet u celosti iščezao. Neuspeh je bio potpun; zato nisu mogli
više ništa da urade osim da se vrate u laboratoriju i ponovo
testiraju odlomak sklon nestajanju, koji su brižljivo ostavili
obavijen olovom. Taj odlomak je potrajao sedmicu dana, nakon
čega nisu saznali ništa vredno o njemu. Kada je iščezao, za njim
nije ostalo ništa, i povremeno su profesori bili jedva sigurni da su
zaista videli u budnom stanju taj nerazumljivi dokaz postojanja
neizmernih praznina u spoljašnjem svemiru, tu usamljenu,
čudnovatu poruku iz drugih vasiona i drugih kraljevstava
materije, sile i postojanja.
Kao što je i bilo prirodno, arkemske novine su posvetile mnogo
pažnje ovom događaju i bavljenju profesora sa koledža njime, i
poslale su novinare da razgovaraju sa Nehamom Gardnerom i
njegovom porodicom. Bar jedan bostonski dnevni list je, takođe,
poslao dopisnika, i Neham je brzo postao neka vrsta mesne slavne
ličnosti. On je bio vitak, prijatan čovek, star pedesetak godina, koji
je živeo sa ženom i tri sina na dopadljivoj farmi u dolini. On i Ejmi
su se često međusobno posećivali, kao i njihove supruge; a Ejmi je,
posle svih tih godina, o njemu govorio samo pohvalno. On se
naizgled pomalo ponosio pažnjom koju je njegovo imanje
privlačilo, i često je govorio o meteoritu u nedeljama koje su
usledile. Taj avgust i jul su bili vreli; a Neham je vredno kosio seno
sa pašnjaka površine deset jutara, nasuprot Čepmenovog potoka;
njegova rasklimana kola usecala su duboke tragove po usputnim
senovitim stazama. Težak rad ga je zamorio više nego godinama
unazad, i osetio je da godine počinju da ga sustižu.
Zatim je došlo vreme žetve i branja voća. Kruške i jabuke su
polako dozrevale, a Neham je izjavljivao kako mu je voćnjak bolje
rodio nego ikada pre. Voće je naraslo do neverovatne veličine i
bilo je neubičajeno jedro, a u takvom izobilju poručene su dodatne
kace za skladištenje buduće berbe. Ali uz zrenje je došlo gorko
razočaranje, pošto od svog tog niza naročito jedrih voćki, nijedna
jedina nije bila jestiva. U fini ukus kruški i jabuka uvukla se
pritajena gorčina koja je izazivala mučninu, tako da su i najmanji
zalogaji izazivali dugotrajno gađenje. Isto je bilo i sa lubenicama i
paradajzom, i Neham je s tugom uvideo da je čitav njegov prinos
propao. Brzo povezujući događaje, on je izjavio da je meteorit
zatrovao tle, i zahvalio se nebesima što je većina drugih zasada
bila na njivi koja se nalazila naviše uz put.
Zima je došla rano i bila veoma hladna. Ejmi je viđao Nehama
ređe nego obično, i primetio je kako on počinje da izgleda
zabrinuto. Ostatak njegove porodice je, takođe, naizgled postao
ćutljiv, i daleko od toga da su bili redovni u dolascima u crkvu ili
na razne seoske društvene događaje. Za ovu uzdržanost ili setu
nije se mogao pronaći uzrok, iako su se svi članovi domaćinstva s
vremena na vreme žalili na lošije zdravlje i osećaj neodređenog
nemira. Sam Neham je dao najodređeniju izjavu od svih kada je
rekao da je uznemiren zbog izvesnih otisaka stopa u snegu. To su
bili uobičajeni zimski tragovi crvenih veverica, belih zečeva i lisica,
ali zabrinuti farmer je tvrdio da je video nešto što se nije sasvim
uklapalo u njihov raspored i izgled. Nikada nije rekao određeno,
ali izgledalo je da misli kako nisu karakteristični za anatomiju i
navike veverica, zečeva i lisica, kao što bi trebalo da budu. Ejmi je
bez zanimanja slušao ove reči do jedne noći kada se vozio pored
Nehamove kuće u svojim sankama, na povratku od Klarks
Kornera. Bila je mesečina, i zec je pretrčao preko puta, a skokovi
tog zeca su bili duži nego što se to dopadalo, bilo Ejmiju, bilo
njegovom konju. Konj je zapravo zamalo pobegao, ali ga je Ejmi
čvrsto držao na uzdama. Posle toga je Ejmi ukazivao više
poštovanja Nehamovim pričama, i pitao se zašto Gardnerovi psi
izgledaju toliko uzrujano i uzdrhtalo svakog jutra. To je dovelo do
toga da su skoro izgubili želju za lajanjem.
U februaru su Makgregorovi momci sa Midou Hila izašli u lov
na mrmote, i nedaleko od Gardnerovog imanja ulovili veoma
čudan primerak. Proporcije tela izgledale su blago izmenjene na
čudan način, nemoguć za opisivanje, dok mu je njuška imala izraz
koji niko nikad pre nije video kod mrmota. Momci su bili istinski
prestrašeni i odmah su bacili stvora, tako da su jedino njihove
groteskne priče o tome uopšte i dospele do naroda po selima. Ali,
plašljivost konja u okolini Nehamove kuće, sada je postala poznata
stvar, i osnova za krug prošaptanih legendi.
Ljudi su se zaklinjali da se sneg otapao brže oko Nehamove
kuće nego igde drugo, i početkom marta, u Poterovoj prodavnici
mešovite robe na Klarks Korneru došlo je do strahom ispunjene
rasprave. Stiven Rajs se ujutro vozio pored imanja Gardnerovih i
primetio je stabljike smrdljevka koje su izbijale kroz blato na ivici
šuma kraj puta. Nikada pre nisu viđene ove biljke tolike veličine, a
imale su čudne boje koje se nisu mogle prikazati nikakvim rečima.
Oblici biljki su bili čudovišni, a konj je frktao od njihovog zadaha
koji je Stivenu delovao kao do tad u potpunosti nepoznat. Tog
popodneva se nekoliko osoba provezlo da vidi abnormalno
rastinje, i svi su se složili da biljke te vrste nikada ne bi trebalo da
niču u normalnom svetu. Loše voće od prethodne jeseni je često
pominjano, i od usta do usta se širilo kako je u Nehamovoj zemlji
otrov. Naravno da je to bilo zbog meteorita; i prisećajući se koliko
je bio čudan taj kamen prema nalazima ljudi sa koledža, nekoliko
farmera je razgovaralo sa njima o tom pitanju.
Jednog dana oni su posetili Nehama; ali pošto nisu imali
naklonosti prema neobuzdanim pričama i folkloru, bili su veoma
uzdržani u svojim zaključcima. Biljke su bilo nesumnjivo čudne, ali
sve biljke smrdljivog kupusa su manje ili više čudne po svom
obliku i nijansi. Možda je neki mineralni sastojak iz kamena ušao u
zemljište, ali će on uskoro biti ispran iz njega. A što se ticalo
otisaka stopa i zaplašenih konja - naravno da su to bile puke
seoske priče koje bi takva pojava kao što je meteorit zasigurno
pokrenula. Nije bilo zaista ničega što bi ozbiljni ljudi mogli da
urade u vezi sa slučajevima nesputanog trača, pošto će sujeverni
seljaci reći i poverovati u bilo šta. Tako su se celim tokom čudnih
dana profesori sa nipodaštavanjem držali podalje. Samo se jedan
od njih, kad su mu date dve epruvete prašine na analizu radi
policijskog posla, više od godinu i po dana kasnije, setio da je
nenormalna boja onog smrdljevka bila veoma slična neprirodnoj
boji svetlosnih traka koju je pokazao odlomak meteora na
spektroskopu na koledžu, i lomljivoj lopti nađenoj usađenoj u
stenu iz nebeskog bezdana. Uzorci u ovim analizama isprva su
pokazali iste čudne svetlosne trake, iako su kasnije izgubile tu
osobinu.
Drveće je preuranjeno pupelo oko Nehamove kuće, a noću se
zlokobno povijalo na vetra. Nehamov drugi sin Tadeus, dečak od
petnaest leta, zaklinjao se da se ono povijalo i kada nije bilo vetra,
ali, čak ni u tračevima, ovome se nije pridavala važnost. Ipak,
nespokoj se nesumnjivo osećao u atmosferi. Cela porodica
Gardner stekla je naviku da potajno osluškuje, iako ne u
očekivanju bilo kakvog zvuka koji bi mogli svesno imenovati. Do
osluškivanja je zapravo dolazilo pre u trenucima kada se svest
naizgled napola gubila. Nažalost, ovakvih trenutaka je bilo sve više
iz nedelje u nedelju, dok nije postalo uobičajeno da se govori kako
„nešto nije u redu sa celom Nehamovom porodicom.“ Kada su rani
izdanci kamenike izbili iz zemlje imali su novu čudnu boju; ne
sasvim poput one kod smrdljevka, ali očigledno srodnu i
podjednako nepoznatu svakome ko ju je video. Neham je odneo
nekoliko cvetova u Arkem i pokazao ih uredniku novina, ali taj
ugledni čovek nije uradio ništa više osim da napiše šaljivi članak o
tome, u kom su mračni strahovi seljaka izloženi uglađenom
podsmehu. Neham je pogrešio ispričavši bezosećajnom gradskom
čoveku kako su se prema kamenikama ponašali preterano izrasli
leptiri „kraljev plašt”.
 April je doneo neku vrstu ludila među narod sa sela, i otpočelo
je izbegavanje puta pored Nehamove kuće, koje je na kraju dovelo
do njegovog napuštanja. Bilo je to zbog vegetacije. Sve drveće u
voćnjaku cvetalo je u čudnim bojama, a kroz kamenito zemljište
dvorišta i pašnjaka, koje se odatle nastavljao nicalo je bizarno
rastinje koje je samo botaničar mogao povezati sa odgovarajućim
primerkom biljnom sveta. Nigde se nije mogla videti potpuno
zdrava boja, osim na travi i listovima, nego su se svuda nalazile te
grozničave i drečave varijante nekakvog bolesnog, osnovnog tona,
koji nije spadao u poznate boje ovog sveta. Divlji krasuljak je
postao nešto što predstavlja zlokobnu pretnju, a krvavi koren je
uvredljivo rastao u svojoj hromatskoj izopačenosti. Ejmi i
Gardnerovi su mislili da im je većina boja nekako zloslutno
poznata, i zaključili su da one podsećaju na boju lomljive lopte iz
meteora. Neham je izorao i posejao pašnjak od deset jutara i njivu
gore uzbrdo, ali nije radio ništa sa zemljištem oko kuće. Znao je da
od nje neće biti koristi, i nadao se da će čudno letnje rastinje izvući
sav otrov iz zemlje. Sada je bio spreman na skoro bilo šta, i
navikao se na osećaj da je u njegovoj blizini nešto što želi da ga on
čuje. To što su komšije izbegavale njegovu kuću imalo je uticaja na
njega, naravno, ali je na njegovu ženu imalo još više. Dečacima je
bilo lakše, pošto su po ceo dan bili u školi; ali nisu mogli da se ne
uplaše od tračeva. Tadeus, naročito osetljiv mladić, najviše je
patio.
U maju su došli insekti i Nehamovo imanje se pretvorilo u
košmar od zujanja i puzanja. Većina stvorenja nije delovala sasvim
obično po svom izgledu i kretanju, a njihove noćne navike
suprotstavljale su se svim prethodnim iskustvima. Gardnerovi su
počeli da stražare noću - gledali su nasumično u svim pravcima u
potrazi za nečim - a nisu mogli da kažu za čim. Tadeus je bio u
pravu u vezi sa drvećem. Gospođa Gardner je bila sledeća koja je
to videla sa prozora dok je posmatrala otekle grane breze pod
mesečinom obasjanim nebom. Grane su se nesumnjivo pomerale,
a nije bilo vetra. Mora da je to bilo zbog sokova u drvetu.
Čudnovatost se sada uvukla u sve što je raslo. Ipak, do sledećeg
otkrića nije došao niko od Nehamove porodice. Naviknutost ih je
otupela, a ono što oni nisu mogli da vide, spazio je povučeni
mlinar iz Boltona koji je jedne večeri tuda prolazio kolima, ne
znajući za seoske legende.
O onome što je ispričao u Arkemu izašla je kratka napomena u
novinama; to su svi farmeri, uključujući i Nehama, prvi put videli.
Noć je bila mračna i lampe kočija su bacale slabu svetlost, ali u
okolini farme u dolini za koju su svi iz priča znali da je Nehamova,
tama je bila manje gusta. Prigušena, a ipak jasno vidljiva svetlost
kao da je podjednako ušla u svu vegetaciju, travu, lišće i cvetove,
dok je u jednom trenutku izgledalo kao da se izdvojeno zračenje
svetlosti potajno pojavilo u dvorištu blizu ambara.
Trava je do sada izgledala nedirnuto, a krave su slobodno
napasane na livadi blizu kuće, ali pred kraj maja, mleko je počelo
da bude loše. Zatim ih je Neham poveo na pašnjake naviše uz brdo
nakon čega su ovi problemi prestali. Nedugo posle ovog, promena
na lišću i travi postala je vidljiva. Sve zelenilo je posivelo i počelo
je dobijati veoma neobičnu krtost. Ejmi je sada bio jedina osoba
koja je uopšte dolazila na ovo mesto, a i njegove posete su
postajale sve ređe i ređe. Kada se škola zatvorila, Gardnerovi su
bili doslovno odsečeni od sveta, i ponekad su prepuštali Ejmiju da
obavi sitne poslove za njih u varoši. Čudnovato su propadali i
fizički i psihički, i niko nije bio iznenađen kada se proširila priča o
ludilu gospođe Gardner.
To se dogodilo u junu, otprilike na godišnjicu od pada meteora,
i jadna žena je vrištala o stvarima u vazduhu koje nije mogla da
opiše. U njenom brbljanju nije bilo nijedne jedine imenice, nego
samo glagoli i zamenice. Stvari su se kretale i menjale i lepršale, a
uši naprezale da čuju impulse koji nisu bili zvukovi u potpunosti.
Nešto je bilo uzeto - iz nje je nešto istrgnuto - nešto se pričvrstilo
uz nju, nešto što ne bi trebalo da bude tu - neko je morao to da
odagna - noću ništa nikada nije mirovalo - zidovi i prozori su se
pomerali. Neham je nije poslao u oblasni sanatorijum, nego je
pustio da luta oko kuće sve dok je bezopasna za sebe i druge. Čak i
kada joj se izraz lica promenio, nije ništa preduzeo. Ali kada su
dečaci počeli da je se plaše, a Tadeus se skoro onesvestio od izraza
lica koje je pravila pred njim, odlučio je da je drži zaključanu na
tavanu. Do jula je prestala da govori i puzala je na sve četiri, a pre
kraja tog meseca, Neham je imao suludo opažanje da je ona
pomalo svetlela u mraku, kao što je sada jasno video da je slučaj sa
obližnjom vegetacijom.
Malo pre ovoga konji su krenuli u stampedo. Nešto ih je
uznemirilo u noći, i njihovo njištanje i ritanje u štali bilo je užasno.
Izgledalo je da se bukvalno ništa ne može uraditi da bi se primirili,
a kada je Neham otvorio vrata štale, svi su izjurili napolje kao
preplašeni šumski jeleni. Trebalo mu je nedelju dana da pronađe
sva četiri konja, a kada ih je našao, video je da su potpuno
beskorisni i da se njima ne može upravljati. Nešto im je prepuklo u
mozgovima i svaki je morao da bude ustreljen radi svog dobra.
Neham je pozajmio konja od Ejmija da bi pokupio seno, ali otkrio
je da konj neće da priđe njegovom ambaru. Konj se otimao,
ukopavao na mestu i njištao, i na kraju nije mogao da uradi ništa
drugo nego da ga potera u dvorište dok su ljudi koristili sopstvenu
snagu da dovuku teška kola dovoljno blizu sušare da bi mogli da
ubace seno vilama. Sve vreme je vegetacija sivela i postajala krta.
Čak i cvetovi čije su boje bile tako čudne, sada su siveli, a voće je
rađalo sivo, zakržljalo i bezukusno. Lepe kate i zlatošipke cvetale
su sive i iskrivljene, a ruže, cinije i slez u prednjem dvorištu
izgledali su toliko bogohulno da ih je Nehamov najstariji sin Zenas
posekao. U to vreme su okolo crkavali čudno naduveni insekti, a
čak su i pčele napustile svoje košnice i otišle u šume.
Do septembra se sve rastinje brzo osipalo u sivkasti prah i
Neham se plašio da će drveće uvenuti pre nego što otrov izađe iz
zemlje. Njegova žena je sada imala napade užasnog vrištanja, a on
i dečaci su neprestano bili u stanju nervne napetosti. Sada su se
klonili ljudi, a kada se škola otvorila, dečaci nisu išli u nju. Ali je
Ejmi, u jednoj od svojih retkih poseta, bio prvi koji je shvatio da
voda iz bunara više nije dobra. Imala je gadan ukus koji nije bio ni
sasvim bljutav ni sasvim slan, a Ejmi je posavetovao svog prijatelja
da iskopa drugi bunar na višem zemljištu koji će koristiti dok
zemljište ne bude ponovo čisto. Neham, ipak, nije obratio pažnju
na upozorenje, pošto je do tada već bio oguglao na čudne i
neprijatne stvari. On i dečaci su nastavili da koriste zagađenu
vodu, pijući je nemarno i mehanički, kao što su jeli svoje oskudne i
loše spremljene obroke i obavljali svoje nezahvalne i monotone
poslove u toku besciljnih dana. Bilo je nekakve bezosećajne
pomirenosti u svima njima, kao da su napola zašli u drugi svet,
između redova bezimenih čuvara ka izvesnom i poznatom usudu.
Tadeus je poludeo u septembru nakon jednog odlaska do
bunara. Otišao je sa kantom, a vratio se praznih ruku, vrišteći i
mašući rukama, i povremeno zapadajući u isprazno brbljanje ili
šaptanje o „pokretnim bojama tamo dole“. Dvoje članova porodice
bili su veoma loše, ali Neham je bio veoma hrabar u vezi sa tim.
Pustio je dečka da se slobodno kreće otprilike nedelju dana, pre
nego što je počeo da posrće i povređuje se, a onda ga je zatvorio u
prostoriju na tavanu, na suprotnoj strani hodnika od sobe njegove
majke. Način na koji su oni vrištali jedno na drugo kroz zaključana
vrata bio je veoma zastrašujući, pogotovo za najmlađeg dečaka
Mervina, jer je umišljao da oni razgovaraju nekim užasnim
jezikom koji nije sa ovoga sveta. Perad je počela da poprima
sivkastu boju i veoma brzo gasne, a meso joj je bilo suvo i
odvratno zaudaralo kad se raseče. Svinje su postale nesrazmerno
debele, a zatim iznenada počele da prolaze kroz odvratne
promene koje niko nije mogao da objasni. Meso im je, naravno,
bilo neupotrebljivo, i Neham je bio na kraju snaga. Nijedan seoski
veterinar nije hteo da priđe njegovom posedu, a gradski veterinari
iz Arkema su bili neskriveno zbunjeni. Svinje su počinjale da sive i
bivaju krhke, i raspadale su se pre nego što bi uginule, a oči i
njuške su im se čudnovato izmenile. To je bilo sasvim
neobjašnjivo, pošto uopšte nisu jele zagađeno bilje. Zatim je nešto
pogodilo krave. Određeni delovi, a ponekad i celo telo postajali bi
jezivo usahli ili napregnuti, a uobičajena pojava je bilo raspadanje
ili razlaganje tkiva. U poslednjim stadijumima - a ishod je uvek bio
smrt - postajale bi sive i krhke, kao i u slučaju bolesti koja je
opsela krmače. Trovanje nije moglo dolaziti u obzir, pošto je do
svih slučajeva bolesti došlo u zaključanoj i nedirnutoj staji.
Nikakvi ujedi grabljivaca koji su se prikrali nisu mogli preneti
virus, jer koja je živa zemaljska zver mogla proći kroz čvrste
prepreke? To je morala da bude tek neka prirodna zaraza - a opet,
koja je zaraza mogla izazvati takve ishode, niko nije mogao da
pretpostavi. Kada je došlo vreme žetve na imanju nije bilo nijedne
preživele životinje, pošto su stoka i perad uginuli, a psi pobegli. Ti
psi, njih troje, nestali su jedne noći i nikada više nisu viđeni. Pet
mačaka je otišlo nešto ranije, ali njihov odlazak je jedva i primećen
pošto je sada izgledalo kao da nema miševa, a samo se gospođa
Gardner prema tim gracioznim životinjama odnosila kao prema
ljubimcima.
Devetnaestog oktobra Neham se uteturao u Ejmijevu kuću sa
užasnim vestima. Smrt je zadesila sirotog Tadeusa u njegovoj
tavanskoj sobi, i to na način koji se nije mogao ispričati. Neham je
iskopao grob na ograđenom porodičnom groblju iza farme, i tamo
položio ostatke koje je pronašao u sobi. U pitanju nije moglo biti
ništa što je došlo spolja, pošto su mali prozor sa rešetkama i
zaključana vrata bili netaknuti; bilo je to dosta slično kao ono što
se dogodilo u staji. Ejmi i njegova žena tešili su potresenog čoveka
najbolje što su mogli, ali su sve vreme drhtali. Surovi užas kao da
je okružavao Gardnerove i sve čega bi se oni dotakli, a samo
prisustvo jednog od njih u kući unosio je dašak iz neimenovanih
oblasti. Ejmi je pratio Nehama do kuće uz krajnju neodlučnost, i
učinio je šta je mogao da umiri histerične jecaje malog Mervina.
Zenasu nije bilo potrebno umirivanje. On je u poslednje vreme
stigao do toga da ne radi ništa osim da zuri u prazno i povinuje se
onome što mu otac kaže; a Ejmi je mislio kako je sudbina prema
njemu zapravo bila veoma milostiva. S vremena na vreme je na
Mervinove krike stizao prigušen odgovor sa tavana, a u odgovor
na Ejmijev upitan pogled, Neham je rekao da njegova žena postaje
veoma slabašna. Kada se približio dolazak noći, Ejmi je uspeo da
se izvuče odatle; pošto ga čak ni prijateljstvo nije moglo naterati
da ostane na tom mestu kada se pojavio nejasni sjaj iz vegetacije, a
drveće se možda uvijalo, a možda i nije, od vetra. Bila je prava
sreća za Ejmija što nije bio podložniji uticaju svoje mašte. Čak i
takvom kakav je bio, svest mu se blago poremetila; ali da je bio u
stanju da poveže sve zlokobne predznake oko sebe i razmisli o
njima, on bi se neizbežno morao pretvoriti u potpunog manijaka.
U sumrak je požurio kući, dok su mu u ušima jezivo odjekivali krici
lude žene i nervno rastrojenog deteta.
 Tri dana kasnije Neham je upao u Ejmijevu kuhinju rano ujutro,
i u odsustvu domaćina, nepovezano je izneo još jednu očajničku
priču, dok ga je gospođa Pirs slušala zgrčena od straha. Ovog puta
je u pitanju bio mali Mervin. Nestao je. Izašao je po vodu kasno
uveče sa lampom i kofom, i uopšte se nije vratio. Bio je sasvim
rastrojen danima i jedva je znao šta radi. Vrištao je na sve što se
dešavalo. Tada se začuo i grozničav krik iz dvorišta, ali pre nego
što je otac mogao da stigne do vrata, dečak je nestao. Nije bilo
svetlosti od lampe koju je nosio, a od samog deteta ni traga. U tom
času je Neham mislio da su lampa i kofa takođe nestali; ali kada je
svanula zora, a čovek se s naporom vratio iz celonoćne potrage po
šumama i poljima, pronašao je neke veoma čudne stvari pored
bunara. Tu je bila smrskana i naizgled pomalo rastopljena masa
gvožđa koja je nesumnjivo nekad bila lampa; dok su polukružna
ručka i izuvijani gvozdeni obruči iza nje, napola sprženi, naizgled
nagoveštavali ostatke kofe. To je bilo sve. Neham je bio otupeo,
gospođa Pirs je bila potpuno izgubila razum, a Ejmi, kada je stigao
do kuće i čuo priču, nije mogao da pretpostavi šta se dogodilo.
Mervin je bio nestao, i nije bilo koristi o tome pričati ljudima u
okolini, koji su sada izbegavali sve Gardnerove. Nije bilo svrhe
pričati ni ljudima iz Arkema, koji su se svemu smejali. Sada nije
bilo ni Mervina. Nešto se prikradalo i prikradalo i čekalo da bude
viđeno i da ga neko čuje. Nehama uskoro takođe neće biti, i on je
želeo da Ejmi pazi na njegovu ženu i Zenasa ako ga oni nadžive.
Sve je to morala biti nekakva sudbina, iako nije mogao da zamisli
čime je zaslužena, pošto se on, koliko je znao, uvek ispravno držao
puteva Gospodnjih.
Duže od dve sedmice Ejmi uopšte nije video Nehama; a onda,
zabrinut zbog onoga što je moglo da se desi, prevazišao je svoje
strahove i navratio do Gardnerovog imanja. Iz velikog dimnjaka se
nije podizao dim, i na trenutak je posetilac strepeo od najgoreg.
Izgled cele farme izazivao je šok - sivkasta uvenula trava i lišće na
zemlji, lomljive puzavice opale u gomili sa starih zidova i zabata, i
ogromno ogolelo drveće koje je štrčalo u sivo novembarsko nebo
sa smišljenom zlokobnošću za koju je Ejmi osećao da je poticala iz
neke pritajene promene u položaju grana. Ali, Neham je barem bio
živ. Bio je slab, i ležao na kauču u kuhinji niskog stropa, ali je bio
potpuno svestan i sposoban da izdaje kratke naredbe Zenasu.
Prostorija je bila smrtno hladna, i kako je Ejmi vidljivo drhtao,
njegov domaćin je promuklim glasom pozvao Zenasa da donese
još drva. Drva su zaista bila i te kako potrebna, pošto je prostrani
kamin bio ugašen i prazan, ispunjen samo oblakom gareži koja je
letela uokolo na ledenom vetru što je duvao kroz dimnjak. Sada ga
je Neham upitao da li će mu biti imalo udobnije ako donesu još
drva, a onda je Ejmi uvideo šta se desilo. Najčvršća nit u njegovom
umu se konačno prekinula, i zlosrećni farmer je sada bio zaštićen
od dodatne tuge.
Obazrivo postavljajući pitanja, Ejmi nije mogao dobiti nikakve
jasne odgovore zašto nema Zenasa. „U bunaru - on živi u bunaru...“
bilo je sve što je sumorni otac hteo da kaže. Zatim je gostu kroz um
proletela iznenadna pomisao na poludelu ženu, i promenio je
smer svog propitivanja. „Nejbi? Pa, evo nje!“, glasio je iznenađeni
odgovor sirotog Nehama, i Ejmi je uskoro uvideo da mora sam da
je potraži. Ostavivši čoveka koji je bezazleno brbljao na kauču,
skinuo je ključeve sa kuke pored vrata i popeo se škripavim
stepenicama na tavan. Gore je bilo veoma tesno i zagušljivo, i
niotkuda se nije mogao čuti nikakav zvuk. Od četvoro vrata koja su
se mogla videti, samo su jedna bila zaključana, i na njima je
isprobao razne ključeve iz svežnja koji je poneo. Treći ključ se
pokazao kao odgovarajući, i posle malo petljanja oko brave, Ejmi
je rastvorio niska bela vrata.
Unutra je bio potpuni mrak, pošto je prozor bio mali i napola
zatamnjen grubim drvenim rešetkama; a Ejmi nije mogao da vidi
baš ništa na podu od širokih greda. Smrad je bio nepodnošljiv, i
pre nego što zađe u prostoriju, morao je da se povuče u drugu i
vrati se pluća ispunjenih vazduhom koji je mogao da se udiše.
Kada je ušao, video je nešto tamno u uglu, i kada je postalo jasnije,
odmah je vrisnuo. Dok je vrištao, pomislio je kako je oblak na
trenutak zamračio prozor, a časak kasnije osetio je kako ga je
nešto okrznulo, kao neko odvratno strujanje isparenja. Pred očima
su mu poigravale čudne boje; a da ga trenutni užas nije bio otupeo,
pomislio bi na loptu u meteoru koja je skršena geološkim čekićem,
i na grozno rastinje koje je izniklo u proleće. U stanju u kakvom je
bio, mislio je jedino na bezbožnu čudovišnu pojavu sa kojom se
suočio, jer je žena, i previše očigledno, imala istu neizrecivu
sudbinu mladog Tadeusa i stoke sa farme. Najstrašnije kod ovog
užasa je bilo što se telo veoma sporo, ali vidljivo pomeralo dok je
nastavljao da se osipa.
Ejmi nije hteo da mi iznese dodatne pojedinosti o ovom što je
video, ali oblik u uglu se nije ponovo pojavio u njegovoj priči kao
pokretni objekt. Postoje stvari koje se ne mogu pominjati, a onome
što se uradi iz razumljive ljudskosti, zakon ponekad surovo sudi.
Razumeo sam da ništa što se kreće nije ostavljeno u toj tavanskoj
prostoriji, i da bi ostaviti bilo šta sposobno da se kreće na tom
mestu bio tako čudovišan čin kao prokleti bilo koje razumno biće
na večne muke. Svako osim očvrslog farmera bi pao u nesvest ili
poludeo, ali je Ejmi pri svesti prošao nazad kroz ta niska vrata i
zaključao prokletu tajnu za sobom. Sada će morati da se pobrine
za Nehama; njega treba hraniti i negovati, i premestiti na neko
mesto gde će moći da se brinu o njemu.
Započevši svoj silazak niz mračno stepenište, Ejmi je čuo tup
udarac ispod sebe. Čak je hteo da vrisne, ali se iznenada zagrcnuo,
i nervozno se prisetio lepljivog isparenja koje ga je okrznulo u
strašnoj prostoriji gore iznad njega. Kakvu je stvar njegov vrisak i
ulazak pokrenuo? Zadržan nekim nejasnim strahom, slušao je još
zvukova ispod sebe. Čulo se kako se vuče nešto teško i jedan
krajnje odvratan mljackavi zvuk, kao da neki đavolski i nečisti
stvor nešto usisava. Uz nejasnu asocijaciju koja mu je izazvala
grozničavo silovita osećanja, on je bezrazložno pomislio na ono
što je video na tavanu. Blagi Bože! Kakav je to jezivi košmarni svet
bio ovaj u koji je on zalutao? Nije se usuđivao da krene ni napred,
ni nazad, nego je stajao u mestu, drhteći na mračnom zavoju
zatvorenog stepeništa. Svaka sitnica iz njegovog okruženja
urezivala mu se u mozak. Zvuci, osećaj jezivog iščekivanja, tama,
strmost uskih stepenica - milostivi Bože! - slaba, ali nepogrešivo
vidljiva svetlost drvenarije svuda oko njega; stepenica, zidova
stepeništa, nosećih greda i stubova.
Zatim se razleglo grozničavo njištanje Ejmijevog konja ispred
kuće, smesta praćeno topotom koji je ukazivao na grčeviti beg.
Sledećeg trenutka konji i kočije izmakli su izvan domašaja sluha,
ostavljajući prestravljenog čoveka na mračnom stepeništu da
nagađa šta je dovelo do toga. Ali, to nije bilo sve. Napolju se
uo još jedan zvuk. Neka vrsta šljapkanja po tečnosti - voda - to
mora da je bio bunar. Bio je ostavio Junaka nevezanog pored
bunara, a točak kočija je sigurno okrznuo vrh zida i odlomio
kamen. Još je bledo svetlucanje sevalo po toj gnusnoj prastaroj
drvenariji. Bože! Koliko je kuća bila stara! Njen veći deo izgrađen
je pre 1670., a krov sa zabatima ne kasnije od 1730. godine.
Slabo grebanje po podu u prizemlju se sada jasno čulo, a Ejmi je
čvršće stegnuo tešku palicu koju je, za neku svrhu, uzeo na tavanu.
Polako, vraćajući vlast nad sobom, sišao je niz stepenice i smelo
krenuo prema kuhinji. Ali nije došao do kraja planirane putanje,
jer ono što je tražio, nije više bilo tamo. Ono je došlo da ga
presretne, i bilo je donekle još živo. Da li je puzalo ili su ga vukle
neke spoljne sile, Ejmi nije mogao da odredi; ali smrt je bila na
njemu. Sve što se dogodilo u poslednjih pola sata, propadanje,
poprimanje sivila i razlaganje bilo je veoma uznapredovalo. Bilo je
užasno krhko i suvi delovi su otpadali sa njega. Ejmi nije mogao da
ga dodirne, nego je užasnuto gledao u izobličenu imitaciju onoga
što je nekada bilo lice. „Šta je to bilo, Nehame - šta je to bilo?“,
šapnuo je on, a raspukle, podbule usne bile su u stanju tek da
kreštavo ispuste poslednji odgovor.
„Ništa... ništa... boja... ona spaljuje... hladna i vlažna, ali pali... to
je živelo u bunaru... video sam ga... kao nekakav dim... a opet sličan
cvetovima od prošlog proleća... bunar je sijao noću... Tad i Mervin i
Zenas... sve živo... isisava život iz svega... u onom kamenu... mora
da je došlo u onom kamenu i opselo celo mesto... ne znam šta
hoće... ta okrugla stvar koju su ljudi sa koledža iskopali iz
kamena... razbili su je... bilo je iste boje... baš kao cvetovi i biljke...
mora da ih ima još... seme... seme... oni rastu... video sam to prvi
put ove nedelje... sigurno je ojačalo od Zenasa... bio je krupan
dečak, pun života... to ti slomi um i uzme te... spali te... u vodi iz
bunara... bio si u pravu u vezi sa tim... zla voda... Zenas se nikada
nije vratio iz bunara... nije mogao da se otrgne... vuče te... znaš da
nešto dolazi, ali ti je to znanje uzalud... viđao sam to s vremena na
vreme otkad je Zenas uzet... gde je Nejbi, Ejmi?... Glava mi nije u
redu... ne znam koliko je prošlo otkad sam je nahranio... to će je
dočepati, ako ne budemo pažljivi... opet boja... njeno lice je
ponekad pred veče imalo tu boju... a to pali i usisava... dolazi sa
nekog mesta gde stvari nisu kao što su ovde... jedan od onih
profesora je to rekao... bio je u pravu... pazi se, Ejmi, to će uraditi
još nešto... isisava život.“
Ali, to je bilo sve. To što je govorilo nije više moglo da govori jer
se potpuno urušilo. Ejmi je položio crveni kockasti stolnjak preko
ostataka i isteturao se kroz zadnja vrata u polja. Popeo su uz
strminu do pašnjaka od deset jutara i odšepao kući severnim
putem i kroz šume. Nije mogao proći pored onog bunara od kog su
njegovi konji pobegli. Gledao ga je kroz prozor i video da nijedan
kamen ne nedostaje sa kamenog zida koji ga je okruživao. Onda
zanjihana kočija, ipak, nije ništa izbacila iz ležišta - pljusak je
izazvalo nešto drugo - nešto što je ušlo u bunar nakon što je
završilo sa jadnim Nehamom.
Kada je Ejmi stigao do svoje kuće, konji i kočije su već bili stigli i
izazvali kod njegove žene napad straha. Umirujući je bez
objašnjavanja, on se smesta zaputio u Arkem i obavestio da
porodice Gardner više nema. Nije se upuštao u pojedinosti, nego je
samo ispričao o smrti Nehama i Nejbi, dok se za Tadeusovu smrt
već znalo, i pomenuo je da je uzrok izgleda isto čudno oboljenje
koje je pobilo stoku. Takođe je izjavio da su Mervin i Zenas nestali.
Usledilo je dosta ispitivanja u policijskoj stanici, a na kraju je Ejmi
bio prinuđen da povede tri policajca do Gardnerove farme,
zajedno sa mrtvozornikom, medicinskim istražiteljem i
veterinarom koji je lečio obolelu stoku. Krenuo je uglavnom protiv
svoje volje, pošto je poslepodne odmicalo i on se plašio spuštanja
noći na tom prokletom mestu, ali izvesnu utehu je predstavljalo to
što je sa njim bilo toliko drugih ljudi.
Šestorica ljudi su krenuli u lakim kočijama, prateći Ejmijeva
kola, i stigli do pošašću poharane kuće na farmi oko četiri časa
popodne. Koliko god policajci bili naviknuti na grozna iskustva,
nijedan nije ostao nedirnut onim što su našli na tavanu i ispod
crvenog stolnjaka sa kockastim šarama u prizemlju. Celokupni
izgled farme u njenoj sivoj zapuštenosti bio je dovoljno
zastrašujući, ali ova dva urušena objekta bili su ono što je prelazilo
sve granice. Niko nije mogao dugo da gleda u njih, a čak je i
medicinski istražitelj priznao da je bilo malo toga za istraživanje.
Uzorci su, naravno, mogli da se analiziraju, pa se on pozabavio
njihovim uzimanjem - i ovo je dovelo do veoma zbunjujućeg
ishoda u laboratoriji koledža, kuda su na kraju odnete dve
epruvete sa prahom. Pod spektroskopom oba uzorka su emitovala
nepoznat spektar zračenja, u kom su mnoge od zbunjujućih
svetlosnih traka bile tačno onakve kakve je pokazao i čudni
meteor prethodne godine. Osobina emitovanja ovakvog spektra
nestala je posle mesec dana, a prah se nakon toga sastojao
uglavnom od alkalnih fosfata i karbonata.
Ejmi ne bi rekao ovim ljudima ništa o bunaru da je mislio kako
oni nameravaju da išta urade odmah i na licu mesta. Bližio se
zalazak sunca i on je jedva čekao da ode odatle. Ali, nije mogao da
se suzdrži da se nervozno ne osvrće prema kružno ozidanom
kamenu pored ogromnog otvora, i kada ga je detektiv ispitao, on je
priznao da se Neham plašio nečega dole, toliko da nikad nije ni
pomislio da u njemu potraži Mervina i Zenasa. Posle toga se nije
moglo ništa drugo nego da oni smesta isprazne i pretraže bunar,
pa je Ejmi morao da čeka drhteći, dok su kanta za kantom
smrdljive vode izvlačene i prosipane na natopljenu zemlju pored
bunara. Ljudi su sa gađenjem šmrktali na tu tečnost, i pred kraj se
držali za noseve zbog zadaha koji su otkrivali ispod nje. To nije bio
tako dugotrajan posao kao što su se bojali da će biti, pošto je nivo
vode bio neverovatno nizak. Nema potrebe tačno govoriti o
onome što su našli. I Mervin i Zenas su bili tu, delimično, pošto su
ostaci bili uglavnom koštani. Unutra su, takođe, bili mali jelen i
veliki pas, u otprilike istom stanju, i brojne kosti sitnijih životinja.
Vlaga i sluz na dnu izgledali su neobjašnjivo porozni i mehurasti, a
čovek koji se spustio niz lestvice od užeta sa dugačkom motkom
otkrio je da može da zabije drvenu motku do kraja u blato na dnu,
a da ne naiđe ni na kakvu čvrstu prepreku.
Sada se već bio spustio sumrak, i iz kuće su donete svetiljke.
Onda, kad su uvideli da se ništa više ne može naći u bunaru, svi su
ušli u kuću i okupili se u prastaroj dnevnoj sobi dok je postojana
svetlost sablasnog polumeseca bledo poigravala po sivoj pustoši
napolju. Ljudi su bili iskreno zbunjeni celim slučajem, i nisu mogli
da pronađu ubedljiv zajednički činilac za povezivanje čudnog
stanja biljaka, nepoznatog oboljenja ljudi i stoke, i neobjašnjivih
smrti Mervina i Zenasa u zagađenom bunaru. Oni su čuli uopštene
seoske tračeve, to je tačno; ali nisu mogli verovati da se dogodilo
išta suprotno zakonima prirode. Nema sumnje da je meteor
zatrovao zemljište, ali bolest životinja i ljudi koji nisu jeli ništa što
je izraslo na toj zemlji, bila je druga stvar. Da li je u pitanju bila
voda iz bunara? Vrlo verovatno. To je mogla biti dobra ideja za
analizu. Ali kakvo je čudnovato ludilo moglo naterati oba dečaka
da skoče u bunar? Njihov postupak je bio toliko sličan - a ostaci su
pokazali da su obojica patili od smrtne zaraze sive krhkosti. Zašto
je sve bilo tako sivo i krhko?
Bio je to mrtvozornik, dok je sedeo pored prozora s pogledom
na dvorište, koji je prvi primetio sjaj oko bunara. Noć se sasvim
spustila, a sve odbojno okolno zemljište izgledalo je kao da blago
svetluca pod više nego nestalnim mesečevim zracima. Ovaj novi
sjaj je bio očevidan i jasan, i kao da je izbijao iz crne jame poput
prigušenog zraka svetionika, mutno se odražavajući u baricama na
zemlji, zaostalim od pražnjenja vode iz bunara. Imao je veoma
čudnovatu boju, i kad su se svi ljudi okupili oko prozora, Ejmi se
divlje trznuo, pošto ovaj neobični zrak sablasnog isparenja za
njega nije bio nepoznate nijanse. On je video tu boju i pre, i plašio
se da pomisli šta bi to moglo da znači. Video ju je u poganoj
lomljivoj lopti u onom kamenu s neba pre dve godine, video ju je u
onom nenormalnom prolećnom rastinju, a mislio je da ju je načas
video i baš ovog jutra na malom prozoru s rešetkama u onoj
užasnoj tavanskoj sobi gde su se desile neizrecive stvari. Blesnulo
je na trenutak, a neprijatna i odvratna struja isparenja prohujala je
pored njega - a onda je sirotog Nehama uzelo nešto takve boje. On
je to na kraju rekao - rekao je da je to bilo poput lopte i biljaka.
Nakon toga je došlo do bekstva u dvorištu i pljuska u bunaru - a
sada je taj bunar izbacivao u noć bledi ogavni zrak iste demonske
boje.
 Mora se odati priznanje budnosti Ejmijevog uma pošto se on,
čak i u tom napetom trenutku, nosio sa zaključkom koji je u suštini
bio naučni. On nije mogao ništa drugo sem da se čudi što je stekao
isti utisak o isparenju koji je spazio po danu, na prozoru
okrenutom prema jutarnjem nebu, i o noćnom isparenju viđenom
kao svetlucava magla na sprženom i pocrnelom okolišu. To nije
bilo ispravno - bilo je protivprirodno - i on je mislio o onim
strašnim poslednjim rečima njegovog obolelog prijatelja, „Došlo je
sa nekog mesta gde stvari nisu kao što su ovde... jedan od onih
profesora je tako rekao...“
Sva tri konja napolju, vezana za dve zakržljale sadnice kraj
puta, sada su njištala i grozničavo toptala kopitama. Vozač kola
krenuo je prema vratima da preduzme nešto u vezi sa tim, ali Ejmi
mu je položio svoju drhtavu ruku na rame. „Ne idi tamo napolje,“
šapnuo je. „Ima više toga što je ovde u pitanju nego što mi znamo.
Neham je rekao da je u bunaru živelo nešto što ti je isisavalo život.
Rekao je da je to moralo biti nešto što je izraslo iz okruglog
mehura nalik na onaj koji smo videli u meteorskom kamenu u
junu prošle godine. Isisava i pali, rekao je, a to je samo oblak boje
poput onog oblaka tamo napolju, koji teško možete videti i ne
možete reći šta je to. Neham je mislio da se to hrani svime što živi i
stalno postaje sve jače. Rekao je da ga je video prošle nedelje. To
mora biti nešto iz velike daljine na nebu, kao što su ljudi sa
koledža prošle godine rekli da je i meteor. Način na koji je to
stvoreno i način na koji deluje nije sličan nijednom načinu iz
Božijeg sveta. To je nešto izvan njega.“
Tako su ljudi neodlučno zastali dok je svetlo iz bunara postajalo
sve jače, a privezani konji toptali i njištali u sve većoj
grozničavosti. Bio je to istinski užasavajući trenutak; sa strahom u
samoj toj drevnoj i prokletoj kući, četiri čudovišne gomile ostataka
- dve iz kuće i dve iz bunara - sa šupom za drva pozadi, i tom
jamom nepoznatog i nečistog zračenja iz sluzavih dubina napred.
Ejmi je zaustavio kočijaša nagonski, zaboravljajući kako je on sam
bio nepovređen posle jezivog dodira tog obojenog isparenja u
tavanskoj sobi, ali možda je bilo dobro što je uradio baš onako
kako je uradio. Niko nikada neće znati šta je bilo napolju te noći; i
iako bezbožna pojava iz daljine do sada nije naudila nijednom
čoveku kome um nije bio oslabljen, ne može se znati šta sve nije
mogla da uradi u tom poslednjem trenutku, a sa svojom naizgled
narastajućom snagom i naročitim znacima namere.
Odjednom je jedan od detektiva kraj prozora ispustio kratak,
oštar uzdah. Ostali su ga pogledali, a zatim hitro pogledom počeli
da prate njegov pogled usmeren naviše do tačke gde je njegovo
zaludno lutanje bilo naglo zaustavljeno. Nije bilo potrebe za
rečima. Ono što je bilo sporno u seoskim tračevima više se nije
osporavalo, a zbog nečega o čemu se se svi ljudi iz te družine
kasnije šapatom složili, o čudnim danima se nikada nije pričalo u
Arkemu. Neophodno je unapred reći da nije bilo vetra u taj noćni
sat. Vetar je dunuo nedugo zatim, ali tada ga uopšte nije bilo. Čak
su i suvi vršci preostale slezovače, sivi i sparušeni, i rese na krovu
lakih kočija bili nepomični. A ipak su se, usred tog napetog
bezbožnog mira, visoke gole grane svog drveća u dvorištu
pokretale. Uvijale su se bolesno i grčevito, grabeći u epileptičnom i
napregnutom ludilu ka mesečinom osvetljenim oblacima,
nemoćno grebući opoganjeni vazduh, kao da su povlačene nekom
sebi sličnom i bestelesnom vezom sa podzemnim užasima koji su
se izvijali i mučili ispod crnog korenja.
Nijedan od ljudi nije disao nekoliko sekundi. Onda je oblak
dubljeg crnila prešao preko meseca, i senke grana, koje su
posezale u nebo, namah su izbledele. Na ovo se začuo zajednički
uzvik; prigušen zaprepašćenjem, ali promukao i skoro istovetan iz
svakog grla. Pošto užas nije bio izbledeo sa senkama, u
zastrašujućem momentu dublje tmine, posmatrači su videli na
najvišem vrbu drveta komešanje hiljadu sićušnih tačaka slabog
zračenja, koje je dodirivalo svaku granu poput vatre svetog Elma
ili plamenova koji su se spustili na glave apostola na praznike
Duhove. Bila je to čudovišno raspoređena neprirodna svetlost, kao
naduti roj svitaca što se hrane leševima koji pleše paklenu
sarabandu iznad uklete pustopoljine, a bila je iste one tuđinske
bezimene boje koju je Ejmi počeo da prepoznaje i od nje strepi.
Sve to vreme je svetlucavi stub iz bunara postajao sve sjajniji i
sjajniji, unoseći u misli međusobno blisko primaknutih ljudi osećaj
zle kobi i abnormalnosti, koji je daleko nadmašivao svaku
pretpostavku koju bi njihov svesni um mogao da oblikuje. To više
nije prosijavalo napolje, nego se izlivalo; a kada je bezoblični tok
neshvatljive boje izašao iz bunara, izgledalo je kao da teče pravo u
nebo.
Veterinar se stresao i prišao do prednjih vrata da navuče još
jednu tešku rezu na njih. Ejmi nije drhtao ništa manje, i morao je
da vuče ljude i pokazuje prstom jer nije mogao da ispusti nikakvog
razumljivog glasa da bi im skrenuo pažnju na sve veću
osvetljenost drveća. Njištanje i topot konja sad su izražavali
krajnju zastrašenost, ali niko živ iz te grupe ljudi u staroj kući ne
bi se odvažio da izađe ni za šta na svetu. Svakog trenutka se
isijavanje iz drveća pojačavalo, dok su se njegove nespokojne
grane, naizgled, sve više izdizale u uspravan položaj. Drvena
poluga za vađenje vode iz bunara sada je bleštala, i tada je
policajac tupo pokazao na neke drvene nadstrešnice i pčelinje
košnice pored kamenog zida na zapadnoj strani. One su, takođe,
počinjale da sijaju, iako su privezana vozila posetilaca izgledala
zasad nezahvaćena tom pojavom. Zatim je usledilo divlje
komešanje i toptanje na putu, i kada je Ejmi ugasio lampu da bi
bolje videli, shvatili su da je par prestravljenih sivaca prekinuo
užad kojom je bio vezan i odjurio sa lakim kolima.
Šok je pomogao da se nekima razveže jezik, i razmenjeni su
uznemireni šapati. „To se širi na sve organskog porekla što se
nalazi u blizini,“ promrmljao je medicinski istražitelj. Niko nije
odgovorio, ali je čovek koji se spuštao u bunar nagovestio da je
njegova dugačka motka sigurno pokrenula nešto nepojmljivo.
„Bilo je jezivo,“ dodao je on. „Uopšte nije bilo dna. Samo talog i
mehuri i osećaj kako nešto vreba dole ispod.“ Ejmijev konj je još
zaglušujuće njištao i toptao napolju na drumu, i skoro učinio
nečujnim slabašni i drhtavi glas svog vlasnika, dok je ovaj mrmljao
svoja neuobličena razmišljanja. „Došlo je iz kamena - poraslo je
tamo dole - ono hvata sve živo - hrani se živim bićima, njihovim
umom i telom - Tadom i Mervinom, Zenasom i Nejbi - Neham je
bio poslednji - svi oni su pili tu vodu - ono je steklo vlast nad njima
- došlo je odnekud spolja, gde stvari nisu onakve kao što bivaju
ovde - sada se vraća kući...“
U ovom trenutku, kad je stub nepoznate boje iznenada buknuo
jače i počeo da se uvija u neverovatni nagoveštaj oblika koji je
svaki posmatrač različito opisao, od sirotog vezanog Junaka dopro
je takav zvuk kakav nijedan čovek pre ni posle toga nije čuo od
konja. Svaki čovek u toj dnevnoj sobi niskog svoda zapušio je uši, a
Ejmi se okrenuo od prozora sa užasom i mučninom. Reči to nisu
mogle da izraze - kada je Ejmi ponovo pogledao napolje, nesrećna
životinja ležala je zgrčena i nepokretna na mesečinom
osvetljenom tlu između rascepljenih osovina kočija. To je bilo
poslednje što su videli od Junaka dok ga nisu zakopali sutradan.
Trenutno nije bilo vremena za žaljenje, pošto im je skoro istog
časa detektiv skrenuo pažnju na nešto užasno u samoj sobi u kojoj
su se nalazili. U odsustvu svetlosti lampe bilo je vidljivo da slabo
svetlucanje počinje da prodire u celu prostoriju. Bleštalo je na
podu od širokih greda i delovima krpene podne prostirke, i bacao
odsjaj na okvire prozora sa malim oknima. Kretalo se gore i dole
po isturenim ugaonim stubovima, sevalo oko polica i kamina, i
zahvatalo i sama vrata i nameštaj. Svakog minuta je bilo sve jače, i
najzad je postalo sasvim jasno da zdrava živa bića moraju
napustiti tu kuću.
Ejmi im je pokazao zadnja vrata i put naviše preko polja do
pašnjaka od deset jutara. Išli su i spoticali se kao u snu, i nisu se
usudili da se osvrnu dok nisu bili daleko na izdignutom zemljištu.
Bilo im je drago što postoji ta staza, jer nisu mogli otići prednjim
putem, pored onog bunara. Bilo je dovoljno loše i proći pored
bleštavog ambara i šupa, i onih isijavajućih voćki sa njihovim
uvrnutim, demonskim obrisima, ali hvala nebesima što je ono
najgore što su grane radile bilo da se izvijaju naviše. Mesec je
zašao iza nekih veoma crnih oblaka dok su prelazili starinski most
preko Čepmenovog potoka, i odatle su se naslepo probijali do
otvorenih livada.
Kada su se osvrnuli prema dolini i dalekom Gardnerovom
imanju, na dnu uvale videli su zastrašujući prizor. Sa farme je
dopiralo isijavanje sa gnusnom nepoznatom mešavinom boja;
drveće, građevine pa čak i trava i bilje bili su potpuno izmenjeni
do smrtonosne sive lomljivosti. Sve grane su se ustremile ka nebu,
sa jezicima gnusnog plamena na svojim vrhovima, a drhtavi
plamičci iste čudovišne vatre prikradali su se nosećim stubovima
kuće, ambara i šupa. Bio je to prizor iz Fuselijeve vizije, a iznad
svega ostalog u toku je bilo divljanje svetlećeg bezobličja, ta strana
i dimenzija lišena duga od tajanstvenog otrova iz bunara -
ključajući, pipajući, prekrivajući, posežući, blistajući, protežući se i
zloćudno se nadimajući u svom kosmičkom i neprepoznatljivom
koloritu.
Zatim se bez upozorenja gnusna tvar vinula uspravno ka nebu
kao raketa ili meteor, ne ostavljajući za sobom traga i nestajući
kroz okruglu i čudnovato pravilnu rupu u oblacima pre nego što je
iko mogao da uzdahne ili vikne. Nijedan posmatrač nikada nije
mogao da zaboravi taj prizor, a Ejmi je prazno zurio u zvezde iz
sazvežđa Labuda, a Deneb je svetleo iznad ostalih, gde se
nepoznata boja utopila u Mlečni put. Pogled mu je sledećeg časka
hitro skrenuo na zemlju zbog praska u dolini. Bilo je samo to.
Samo pucanje i krckanje drveta, a ne eksplozija, kao što su se
mnogi iz družine zaklinjali. Ipak je ishod bio isti, pošto je u jednom
grozničavom kaledioskopski obojenom trenutku iz te kobne i
uklete farme izbila bleštava kataklizmična erupcija neprirodnih
varnica i materije; pomućujući pogled nekolicine onih koji su to
videli i šaljući do nebeskog zenita, poput bombe, oblak raznetih
obojenih i neverovatnih ulomaka kakav je naša vasiona morala da
odbaci od sebe. Kroz isparenja koja su se hitro ponovo zgušnjavala
pratili su ogromnu čudovišnu pojavu koja je nestajala, a sledeće
sekunde nestala su i ta isparenja. Iza i ispod njih bila je samo
tmina u koju se ljudi nisu usudili da se vrate, a svuda uokolo je
vetar jačao, kao da se spuštao u crnim, ledenim naletima iz
međuzvezdanog prostora. Vrištao je i zavijao, šibao polja i
izobličene šume u ludoj kosmičkoj groznici, dok uzdrhtala družina
nije shvatila da neće biti svrhe čekati mesec da im pokaže šta je
preostalo dole na Nehamovom imanju.
Previše užasnuti čak i da iznose nagoveštaje teorija, sedmorica
uzdrhtalih ljudi vraćali su se teškim korakom prema Arkemu,
severnim putem. Ejmi se osećao gore od njegovih saputnika, i
preklinjao ih je da ga otprate do njegove kuhinje, umesto da
nastave pravo do grada. Nije želeo da prođe kroz okužene, vetrom
šibane šume sam do svoje kuće na glavnom putu. On je preživeo
dodatni šok kog su ostali bili pošteđeni, i bio je zauvek skršen
istrajnim strahom koji se nije usuđivao čak ni da spomene mnogo
godina potom. Pošto su ostali posmatrači sa tog olujnog brda
ravnodušno okrenuli lica prema drumu, Ejmi se na trenutak
osvrnuo ka senovitoj dolini pustošenja koja je još nedavno bila
dom njegovog zlosrećnog prijatelja. Video je kako se nešto
slabašno izdiže sa te uništene, udaljene tačke, samo da bi ponovo
utonulo na mesto odakle se ogromni bezoblični užas vinuo u nebo.
Bila je to samo boja - ali nijedna od boja naše zemlje ili neba. Pošto
je Ejmi prepoznao tu boju i znao da taj poslednji zaostatak sigurno
i dalje vreba dole u bunaru, više nikada nije bio sasvim dobro.
Ejmi više nikada nije hteo da se približi tome mestu. Prošlo je
četrdeset četiri godine od kada se užas dogodio, ali on nikada nije
bio tamo, i biće mu drago kada novo jezero potopi to mesto. I meni
bi trebalo da bude drago, pošto mi se ne sviđa način na koji
sunčeva svetlost menja boju oko ždrela tog napuštenog bunara
pored kog sam prošao. Nadam se da će voda uvek biti veoma
duboka - ali čak i ako bude tako, ja je nikada neću piti. Ne verujem
da ću posle ovoga ponovo posetiti arkemsku oblast. Trojica od
ljudi koji su bili sa Ejmijem, vratili su se sledećeg jutra da vide
ruševine na dnevnom svetlu, ali nije bilo nikakvih pravih ruševina.
Samo cigle dimnjaka, kamenje podrumskih zidova, nešto
mineralnog i metalnog otpada tu i tamo, i obod onog odvratnog
bunara. Osim mrtvog Ejmijevog konja, koga su odvukli odatle i
pokopali, i kočija koje su ubrzo vratili Ejmiju, sve što je ikada tu
živelo, nestalo je. Ostalo je pet jezivih jutara prašnjave sive
pustinje, no tu više nikada ništa nije raslo. Do danas se to mesto
prostire ogoljeno pod nebom kao velika tačka izjedena kiselinom
u šumama i poljima, a oni retki, koji su se ikada usudili da ga
nakratko osmotre uprkos seoskim pričama, nazvali su ga
„raznetom ledinom.“
 Seoske priče su uvrnute. Mogle bi da budu čak još uvrnutije
kada bi se ljudi iz grada i hemičari sa koledža mogli dovoljno
zainteresovati da analiziraju vodu iz tog neupotrebljavanog
bunara ili sivu prašinu koju nijedan vetar naizgled ne raznosi.
Botaničari bi, takođe, trebalo da prouče zakržljali biljni svet na
granicama tog mesta, pošto bi mogli da razjasne seoska opažanja
kako se pošast širi - malo-pomalo, možda nekoliko centimetara
godišnje. Ljudi kažu da boja bilja u okolini u proleće nije sasvim
odgovarajuća i da divlja stvorenja ostavljaju čudne tragove zimi u
snegu. Sneg naizgled nikada nije onoliko dubok na raznetoj ledini
kao što je na drugim mestima. Konji - ono malo što ih je preostalo
u ovom dobu motornih vozila - postaju nespokojni u tihoj dolini; a
lovci ne mogu da se pouzdaju u svoje pse previše blizu velikoj
mrlji sivkaste prašine.
Priča se da je njen uticaj na psihu takođe veoma loš; brojni ljudi
su postali uvrnuti u godinama posle Nehamovog nestanka, a uvek
im je nedostajalo snage da se izvuku odatle. Zatim su svi ljudi jače
psihe napustili tu oblast, i samo su stranci pokušali da žive u
tamošnjim oronulim domaćinstvima. Ipak, nisu mogli da se
zadrže; i čovek se ponekad upita kakav su im uvid, dublji od našeg,
dale njihove čudnovate, nepouzdane priče i šaputanja o magiji.
Noću su im snovi, žalili su se oni, potpuno užasni u toj grotesknoj
oblasti, a svakako je i sam pogled na ovo mračno kraljevstvo
dovoljan da podstakne bolesnu maštu. Nijedan putnik nikada nije
izmakao osećaju nečeg čudnog u tim dubokim klancima, a
umetnici drhte dok slikaju guste šume, čija tajanstvenost je
podjednaka za duh koliko i za oko. Lično sam radoznao u vezi
osećaja koji sam stekao iz svoje jedne samotne šetnje pre nego što
mi je Ejmi ispričao svoju priču. Kada se spustio sumrak, nejasno
sam poželeo da se prikupe neki oblaci, pošto se neobična strepnja
od dubokih nebeskih praznina iznad mene uvukla u moju dušu.
Ne pitajte me kakvo je moje mišljenje. Ne znam - to je sve.
Nema nikoga osim Ejmija kome bi se mogla postaviti pitanja;
pošto ljudi iz Arkema neće da pričaju o čudnim danima, a sva tri
profesora koji su videli nebeski kamen i obojenu loptu u njemu su
mrtva. Postoje i druge lopte - budite sigurni u to. Jedna mora da se
nahranila i pobegla, a verovatno postoji i druga koja je zakasnila.
Nema sumnje da je i dalje dole u bunaru - znam da nešto nije bilo
u redu sa sunčevim svetlom koje sam video iznad zagađenog
kamenog zida bunara. Seljaci kažu da se pošast polako širi
nekoliko centimetara godišnje, pa je, dakle, možda u pitanju neka
vrsta rasta ili uzgoja, čak i sada. Ali kakav god da je demonski
nakot tamo, on mora da je nečim obuzdan, inače bi se brzo
proširio. Dali je privezan za korenje drveća koje grebe po
vazduhu? Jedna od novijih arkemskih priča govori o debelim
hrastovima koji noću svetle i pokreću se kao što ne bi trebalo da
rade.
Šta je to, sam Bog zna. Što se tiče materije, pretpostavljam da bi
tvar koju je Ejmi opisao trebalo nazvati gasom, ali taj gas se
povinovao zakonima koji nisu iz našeg kosmosa. To nije bio
proizvod onih svetova i sunaca koja sijaju u teleskopima i na
fotografskim pločama naših opservatorija. Ovo nije bio dašak sa
nebesa čije kretanje i dimenzije naši astronomi mere ili smatraju
previše ogromnim za merenje. To je bila jednostavno boja izvan
ovog svemira - zastrašujući glasnik iz neuobličenih kraljevstava
beskraja, izvan svake prirode kakvu mi poznajemo; iz kraljevstava
čije puko postojanje parališe mozak i čini nas otupelim, crnim,
izvan kosmičkih bezdana koji se rastvaraju pred našim
prestravljenim očima.
Čisto sumnjam da me Ejmi svesno lagao i uopšte ne mislim da
je njegova priča ispoljenje ludila kao što su me upozorili ljudi iz
grada. Nešto užasno je došlo u brda i doline na tom meteoru, i
nešto užasno - mada ne znam u kojim razmerama - i dalje se
zadržalo. Biće mi drago da vidim kako voda nadire. Nadam se da
se u međuvremenu ništa loše neće dogoditi Ejmiju. On je video
tako mnogo od toga - a uticaj toga je bio izuzetno štetan. Zašto
nikada nije mogao da se odseli? Kako se jasno on prisećao onih
reči umirućeg Nehama: „Ne možeš da se izvučeš - privlači te - znaš
da nešto dolazi, ali ti je to znanje uzalud...” Ejmi je tako dobar
starac - kada ekipa za izgradnju veštačkog jezera počne sa radom,
moraću da pišem glavnom inženjeru da dobro pazi na njega. Bilo
bi mi grozno da mislim o njemu kao sivoj, uvrnutoj, krhkoj
čudovišnoj tvari koja mi sve više i više ometa miran san.

Preveo Mirko Bižić

 Stenli Grauman Vajnbaum

MARSOVSKA ODISEJA

Džarvis se protegao što je bolje mogao u tesnom komandnom

delu Aresa.
„Vazduh koji dišemo“, rekao je likujući „nalik je na gustu čorbu
posle onog vazduha tamo napolju.“
Glavom pokaza na pejzaž Marsa, koji se protezao ravan, go i
napušten, pod svetlošću najbližeg meseca, iza sigurnosnog stakla.
Ostala trojica su ga posmatrala sa simpatijama - Patc, inženjer,
Liroj, biolog, i Herison, astronom i kapetan ekspedicije. Dik
Džarvis bio je hemičar te slavne ekipe ekspedicije Ares, prvih
ljudskih bića koja su poslata da kroče na Zemljinog misterioznog
komšiju, na planetu Mars. Ovo je naravno bilo u stare dane, manje
od dvadeset godina pošto je ludi amerikanac Dohejni usavršio
atomsku eksploziju po cenu sopstvenog života, i samo deceniju
pošto je jednako ludi Kardoza sleteo na Mesec. Oni su bili pravi
pioniri, njih četvorica sa Aresa. Osim nekoliko ekspedicija na
Mesec, i neuspeli De Lensijev let prema zavodljivoj Veneri, oni su
bili prva ljudska bića koja su osetila gravitaciju drugačiju od
Zemljine i, naravno, bili su prva uspešna ekspedicija koja je
napustila sistem Zemlja - Mesec. I zaslužili su uspeh kada se
pogleda koliko su teškoća i napora prošli zbog toga - meseci
provedeni u aklimatizacionoj sobi na Zemlji, gde su se navikavali
da dišu redak vazduh kakav je na Marsu, izazov putovanja u
malenoj raketi koju su pokretali nesigurni reakcioni motori
dvadeset prvog veka, a iznad svega bilo je suočavanje sa
nepoznatim svetom.
Džarvis se proteže i dodirnu grub i perutav vrh svog promrzlog
nosa. Uzdahnu ponovo zadovoljno.
 „Pa“, viknu Herison iznenada „da li ćemo čuti šta se dogodilo?
Svu brodsku opremu si stavio u pomoćnu raketu, nismo provirili
nigde deset dana, i na kraju, Patc te spasava iz onog luđačkog
mravinjaka sa sve idiotskim nojem od prijatelja! Prospi sve
konačno!“
„Igraj?“,80 upita Liroj začuđeno. „Da igram šta?“
„Mislio je na spiel81“, objasni Patc trezveno. „To je trebalo reći.“
Džarvis srete Herisonov radoznao pogled bez i senke osmeha.
„U pravu si, Karle“, reče, nemo se složivši sa Patcom. “Ich spiel
est!82“, groknuo je zadovoljno i počeo.
„Prema naređenjima“ reče „ja sam nadgledao Karla dok se ne
ukrca i ne krene na sever, a onda sam se ukrcao u tu leteću saunu i
krenuo na jug. ’Zapamtite, kapetane, nemamo naređenja i da
sletimo, samo da osmatramo teren i da beležimo interesantne
stvari.' Namestio sam dve kamere da snimaju, a leteo sam prilično
visoko - na oko šeststo stopa iz više razloga. Prvo, na taj način
kamere imaju veće vidno polje, a drugi razlog je što motori koji ih
pokreću mogu da podignu prašinu u ovom poluvakuumu ako bi
letele niže.“
„Sve to nam je Patc već rekao“, promrmlja Herison „voleo bih da
si sačuvao filmove. Oni bi platili troškove ove gluposti; seti se
samo kako je javnost razgrabila prve fotografije sa Meseca.“
„Filmovi su na sigurnom“, odgovori Džarvis. „Pa kako sam i
rekao, dakle, naleteo sam na prilično dobar snimak; kao što smo i
predvideli, krila nemaju puno uzgona u ovoj atmosferi, tako da
sam i pri sto kilometara na sat morao da koristim pomoćne
motore. Tako da, zbog brzine i visine, kao i zbog zamućenja od
rada motora, snimci nisu bog zna šta. Mogao sam, doduše, da
vidim dovoljno da bih razabrao da je to što smo snimali samo siva
ravnica koju istražujemo već nedelju dana, od kad smo ovde - isto
grudvasto rastinje, i isti beskonačni tepih puzećih malih biljaka-
životinja ili biopoda, kako ih je Liroj nazvao. Zbog toga sam

80 Igra reči spill i speel (prim. prev.)

81 Igra (nem) (prim. prev.)
82 Ja to igram (nem) (prim. prev.)
nastavio dalje, prijavljujući svoju poziciju svakog sata, kao što mi
je naređeno, ne znajući da li me vi uopšte čujete.“
„Ja sam čuo.“ upade Herison.
„Nekih dvesta milja južno“, nastavi Džarvis ne uzbuđujući se
„teren se promenio u neku vrstu visoravni prekrivene samo
narandžastim peskom. Zaključio sam da smo bili u pravu sa
pretpostavkama, i da je ova siva ravnica stvarno Mare
Cimmerium83, što bi značilo da je narandžasta peščana pustinja
region koji se zove Ksantus84. Da je to tačno, pretpostavljao sam da
bih onda morao da naletim na sledeću sivu dolinu, Mare
Chronium85, a posle nje, nekoliko stotina milja dalje, stigao bih do
sledeće narandžaste pustinje, Tula 1 ili 2. I tako je i bilo „
„Patc je utvrdio našu poziciju pre nedelju i po dana!“ promrmlja
kapetan. „Pređi na stvar.“
„Dolazim do toga“, pobuni se Džarvis. „Dvadeset milja u dubini
Tule - verovali ili ne - naleteo sam na kanal!“
„Patc ih je fotografisao stotinu. Daj nam nešto novo!“
„A da li je video i grad?“
„Dvadesetak, ako bi mogao one gomile blata da nazoveš
gradovima!“
„Pa“, primeti Džarvis „sad počinjem da pričam o stvarima koje
Patc nije video!“, počešao je promrzli nos i nastavio. „Znao sam da
u ovo doba godine imam šesnaest sati dnevnog svetla, tako da
kada sam bio na osamsto milja odavde - a osamsto milja je
jednako osam sati putovanja - odlučio sam da se vratim nazad. I
dalje sam bio iznad Tule, da li je to bila Tula 1 ili 2 - ne znam, ali
nisam bio više od dvadesetak milja u dubini teritorije. I baš tamo,
Patcov ljubimac od motora me je izdao.“
„Izdao? Kako?“, upita Patc zabrinuto.
„Atomski pogon je oslabio. Počeo sam da gubim visinu, i
odjednom sam se srušio usred Tule! Takođe, razbio sam nos na
vetrobran“, reče to i protrlja povređeni nos.
83 Mesto na južnoj hemisferi Marsa, koje, kada se gleda teleskopom sa Zemlje, izgleda tamno. (prim.
prev.)
84 Crvena pustinja na Marsu koja se nadovezuje na Mare Cimmerium. (prim. prev.)
85 More vremena (lat) (prim. prev.)
 „Da li si pokušao da očistiš gorionik sa kiselinom sumpornom?“,
upita Patc. „To bi ti dalo drugi pogon.“
„Jok!“, reče nervozno Džarvis. „Naravno da sam pokušao, i to
desetak puta. Ali pad je oštetio opremu za sletanje i pomoćni
motori su se polomili. Čak i da sam popravio mašinu - šta bih sa
njom radio? Desetak milja bih leteo sa jednim motorom i
verovatno bi se neki od delova istopio!“, ponovo protrlja nos.
„Sreća te ovde funta teži samo sedam unci, jer bi u suprotnom
poginuo.“
„Ja bih to mogao da popravim!“, viknu inženjer. „Kladim se da
nije bilo ozbiljno.“
„Verovatno nije“, dodade Džarvis sarkastično „ali mislim da ne
bi letelo. Ništa možda nije bilo ozbiljno, ali sam ja imao izbor da
čekam da me pokupe ili da pešačim nazad - osam stotina
kilometara, a mi odlazimo za dvadeset dana. To bi značilo da
pešačim četrdeset kilometara dnevno! Ipak, izabrao sam da
pešačim. Iste su mi šanse kao i da čekam da me nađete, ali se
barem zanimam nečim.“
„I mi smo te pronašli“, reče Herison.
„Nema sumnje. U svakom slučaju, napravio sam sebi neku vrstu
nosiljke od pojaseva sa sedišta, time sam rezervoar za vodu
zakačio za leđa, uzeo sam revolver, municiju i konzerve sa
hranom, i onda sam krenuo.“
„Rezervoar za vodu!“, viknu sitni biolog, Liroj. „Pa on teži četvrt
tone!“
„Nije bio pun. Na Zemlji bi bio težak nekih dvesta pedeset funti,
što je osamdeset pet ovde. Pored toga, mojih dvesta deset funti je
samo sedamdeset na Marsu, tako da sam sa sve rezervoarom i
ostalim stvarima bio težak oko sto pedeset pet funti, ili pedeset
pet funti manje nego što bi samo ja bio težak na Zemlji. To sam
shvatio kada sam isplanirao dnevnu maršutu od četrdeset milja. I
da, naravno, uzeo sam i toplu vreću za spavanje zbog hladnih noći
na Marsu. Tako sam krenuo, napredujući veoma brzo. Sedam sati
dnevnog svetla značilo je dvadesetak milja ili više. Bilo mi je
naporno, naravno - noge su mi propadale u mekani pesak, a nisam
mogao da vidim ništa, čak ni te Lirojove puzeće biopode. Posle
nekih sat vremena stigao sam do kanala - bio je to isušeni rov,
prav kao strela. Ali mislim da je u njemu nekada bilo vode. Dno je
bilo pokriveno nečim što bih mogao nazvati lepim zelenim
travnjakom. Samo što se, kada sam se približio, travnjak pomerio!“
„Šta?“, reče Liroj.
„Da, to je bila neka vrsta tvojih biopoda. Uhvatio sam jedno
travoliko stvorenje, dugačko koliko moj prst, koje je imalo dve
tanke nožice.“
„Gde je to sad?“, Liroj je bio nestrpljiv.
„Pustio sam ga! Morao sam da se krećem, tako da sam prolazio
kroz travu koja se kretala, otvarala se ispred mene i zatvarala se
iza. A onda sam ponovo bio u narandžastoj pustinji Tula. Nastavio
sam napred, proklinjući mekani pesak, i naravno proklinjao sam i
tvoj šugavi motor, Karle. Baš pred sumrak stigao sam do ivice
Tule, i bacio sam pogled na sivi Mare Chronium. Znao sam da me
čeka sedamdeset pet milja pešačenja po tome, a onda i nekoliko
stotina milja pustinje Ksantus, a na kraju i isto toliko u Mare
Cimmerium. Da li sam bio srećan? Počeo sam da vas sve
proklinjem što me niste još našli!“
„Pokušavali smo, budalo!“, reče Herison.
„To mi nije pomoglo. Ipak, shvatio sam da bi bilo najbolje da
pokušam da iskoristim dnevno svetlo da se popnem na jednu od
litica koje su okruživale Tulu. Pronašao sam zgodan put i krenuo
njime. Mare Chromium je mesto isto kao i ovo - blesave biljke bez
lišća i gomila biopoda; bacio sam još jedan pogled i izvadio vreću
za spavanje. Do tog trenutka, kao što svi znate, nismo videli ništa
što bi nas zabrinulo u ovom polumrtvom svetu - ništa opasno.“
„A da li si ti?“, upita Herison.
„Da li sam! Čućeš kad stignem do tog dela. Taman sam se
spremao da zaspim kada sam odjednom čuo najdivljiji mogući
marifetluk.“
„Šta bi bila to marifeteluk?“, upita Patc.
„Rekao je je ne sais quot“, reče Liroj „mislio je ’ne znam šta je
to’.”
 „Da, to je to“, složi se Džarvis „nisam znao šta je u pitanju, tako
da sam se prišunjao da vidim. Buka je bila takva da sam pomislio
da gomila vrana jede gomilu kanarinaca - gukanje, pištanje,
gakanje, ćurlikanje, i šta još sve... Zašao sam iza stene i tamo je bio
Tvil!“
„Tvil?“, reče Herison.
„Tvel?“, rekoše Liroj i Patc.
„Taj prokleti noj“, objasni Džarvis. „Ako ništa, Tvil je bilo
najbliže što mogu da izgovorim. On je sebe zvao nešto kao
Trrvehhlll.“
„I šta je radio?“, upita kapetan.
„Jeli su ga! I vrištao je, naravno, kao i svako drugi.“
„Jeli su ga? Ko ga je jeo?“
„To sam posle shvatio. Tada sam mogao da razaberem samo
gomilu crnih ruku, nalik na konopce, kako se uvijaju oko nečega
što je Patc nazvao nojem. Nisam hteo da se mešam, naravno; ako
su oba stvorenja opasna, onda ću imati jedno manje zbog kog
treba da se brinem. Ali pticoliko stvorenje se borilo prilično dobro,
zadajući jake udarce svojim osamnaestoinčnim kljunom. A pored
toga, uspeo sam da vidim šta se nalazi na kraju tih ruku.“ Džarvis
tu zadrhta. „Ali glavna stvar se desila kada sam primetio malu
crnu kesu ili kutiju oko vrata pticolikog stvorenja! Ono je bilo
inteligentno. Ili je bilo samo dresirano. Kako god, doneo sam
odluku. Izvadio sam pištolj i pucao u to što ga je napadalo. Komadi
mesa i crne tečnosti su se razlili, a onda se stvar, oslobađajući
odvratan zvuk, uvukla u rupu u tlu, odakle je verovatno i došla.
Ovo drugo stvorenje se oglasilo kloparajućim zvukom, sa
poteškoćama se uspravilo na nogama, koje su bile krute kao
štapovi za golf, i onda se odjednom okrenulo prema meni. Držao
sam oružje spremno, i tako smo se neko vreme posmatrali.
Marsovac, u stvari, nije bio ptica. Nije čak bio ni pticolik, sem na
prvi pogled. Imao je kljun, dobro, i nekoliko perjastih izraslina, ali
kljun nije stvarno bio kljun. Na neki način, bio je fleksibilan;
mogao sam da primetim da se vrh pomerao lagano levo-desno;
kao da je to bila neka vrsta prelaznog oblika između kljuna i surle.
 Imao je četiri prsta na nogama i na rukama, ili kako god da
nazovem te izrasline. Telo mu je bilo malo i okruglo, sa dugačkim
vratom koji se završavao sitnom glavom, na kojoj je bio već
pomenuti kljun. Bio je možda inč viši od mene, a sve u svemu, Patc
ga je video.“
„Ja! Video sam!“, reče inženjer.
Džarvis nastavi:
„Tako smo se nas dvojica gledali. Na kraju je stvorenje počelo
da klikće i da se mrda, i pružilo mi je ruke pokazujući da su
prazne. To sam shvatio kao gest prijateljstva.“
„Možda ti je videlo nos i pomislilo da si mu brat!“, reče Herison.
„Ha! Smešniji si kada ćutiš! Kako god, odložio sam oružje i
rekao nešto kao „ne moraš mi se zahvaljivati”, stvorenje mi je
prišlo i postali smo ortaci.
Do tog trenutka, sunce je bilo već prilično nisko i znao sam da
moram da založim vatru ili da se uvučem u vreću. Odlučio sam se
za vatru. Izabrao sam mesto u podnožju litice iznad Tule, gde bi
okolne stene mogle da reflektuju malo toplote. Počeo sam da
lomim grančice osušene marsovske vegetacije, a moj kompanjon
je otišao i vratio se sa punim rukama granja. Potražio sam šibicu,
ali je marsovac izvadio iz džepa nešto što je izgledalo kao svetleći
komad uglja; jedan dodir toga i vatra je gorela - a vi svi znate
koliki je problem zapaliti vatru u ovako retkoj atmosferi!
A ta njegova vreća!“, nastavi Džarvis „To je bila mehanička
naprava, drugari; pritisneš jedan kraj i ona se otvarala, pritisneš li
na sredinu, ona bi se zatvarala, a nigde nisam video šavove. Bolje
nego rajsferšlus. Tako smo zapalili vatru, seli pored nje i posle
nekog vremena pokušali da uspostavimo neki vid komunikacije. Ja
sam pokazao na sebe i rekao „Dik”; odmah je shvatio poentu,
pružio je koščatu kandžu prema meni i ponovio „Tik”. Tada sam ja
pokazao na njega, i on je izgovorio nešto što sam uspeo da shvatim
kao Tvil; ne mogu da izgovorim tačno. Stvari su se lepo razvijale;
da bismo zapamtili imena, ja sam ponovio „Dik”, a onda, kada sam
pokazao na njega, izgovorio sam „Tvil”. Tada smo se zaglavili!
Počeo je da klikće uznemireno što sam shvatio kao negaciju i onda
izgovorio nešto kao „Ppprut”. A to je bio samo početak; ja sam
uvek bio „Tik” za njega, ali on je nekada bio „Tvil” nekada
„Ppprut”, a nekada bi izgovarao šesnaest drugačijih zvukova!
Jednostavno nismo mogli da se razumemo. Pokušao sam sa
„kamenom”, pokušao sam „zvezda”, „drvo” i „vatra”, i bog zna šta
sve, ali od njega, koliko god da sam pokušavao, nisam mogao da
dobijem ni reč. Nijednu stvar nije isto nazivao ni dva minuta, i ako
je to jezik, ja sam alhemičar. Na kraju sam odustao i nastavio da ga
po svome zovem Tvil. Ali Tvil je shvatio neke moje reči. Zapamtio
je nekoliko njih, što mogu da smatram velikim uspehom, pošto je
verovatno navikao na jezik koji se menja svakog minuta. Ali nisam
uspevao da uhvatim nikakav smisao u njegovom pričanju; ili sam
ja propustio neku bitnu činjenicu. Ili mi jednostavno nismo mislili
na isti način - a lično mislim da je to drugo bilo u pitanju. Imao
sam i druge razloge da verujem u to. Posle nekog vremena
odustao sam od jezika i probao sam matematiku. Granom sam u
pesku napisao dva plus dva jednako četiri, i to sam mu
demonstrirao sa grančicama. Ponovo je Tvil odmah shvatio o
čemu pričam i objasnio mi da je tri plus tri šest. Opet je izgledalo
kao da napredujemo.
Pretpostavljajući da Tvil ima barem neku vrstu srednjoškolskog
obrazovanja, nacrtao sam krug koji je predstavljao Sunce, naravno
prvo sam pokazao na zalazeće Sunce. Tada sam nacrtao Merkur,
Veneru, majku Zemlju i Mars. Onda sam pokazujući na Mars
drugom rukom pokazivao unaokolo, pokušavajući da mu objasnim
da je Mars naša trenutna lokacija. Razmišljao sam na koji način da
mu objasnim da ja dolazim sa Zemlje. Tvil je dobro razumeo
dijagram. Kljunom je bocnuo sliku, i uz kliktanje nacrtao Deimos i
Fobos86 pored Marsa, a zatim je nacrtao i Zemljin mesec! Vidite šta
to znači? To dokazuje da Tvilova rasa koristi teleskope i da su
civilizovani.“
„Ne znači“, ubaci se Herison „mesec je vidljiv odavde kao
zvezda pete kategorije. Mogli su da posmatraju njegovo kretanje
golim okom.“
„Mesec da!“, reče Džarvis „Ali promašio si moju poentu. Merkur
nije vidljiv! A Tvil je znao za Merkur jer je stavio Mesec pored

86 Marsovi meseci (prim, prev)

treće planete, ne pored druge. Da nije znao za Merkur, mislio bi da
je Zemlja druga, a Mars treći, vidiš?“
„Hm!“, reče Herison.
„Kakogod“, nastavi Džarvis. „Nastavio sam sa lekcijama. Stvari
su išle glatko, i izgledalo je da ću uspeti sa svojom idejom. Pokazao
sam Zemlju na dijagramu, onda na sebe, i da bih to još bolje
objasnio pokazao sam ka Zemlji, koja je zelenkasto svetlela na
zenitu. Tvil je zakliktao uzbuđeno, tako da sam bio siguran da me
razumeo. Skakutao je gore-dole, i odjednom pokazao na sebe pa
na nebo, pa onda ponovo na sebe, pa ponovo na nebo. Pokazao je
na svoj stomak, pa onda na Velikog medveda, onda na Šiljak 87.
Posle je pokazivao na svoja stopala, i na ostale zvezde. Odjednom
je skočio. Čoveče, kakav je to bio skok! Ispalio se pravo u nebo,
sigurno jedno sedamdeset pet stopa! Video sam ga kao siluetu na
nebu, video sam ga da se okreće i da leti prema meni sa glavom
napred, i onda se zabio u zemlju kao koplje! Zabio se pravo u
sredinu mog sunčevog sistema - pravo u centar!“
„Idiot!“, primeti kapetan. „Obični idiot!“
„To sam i ja pomislio u prvom trenutku! Stajao sam i gledao
sam ga otvorenih usta dok je on vadio glavu iz peska i uspravljao
se. Tada sam shvatio da sam možda promašio smisao, i počeo sam
sa celim objašnjenjem iznova, ali se sve završilo na isti način, sa
Tvilovim kljunom u sredini mog dijagrama!“
„Možda je to neka vrsta religijskog obreda“, reče Herison.
„Možda“, reče Džarvis sumnjičavo „Ali, kakogod, tu smo gde
smo. Mogli smo da razmenjujemo ideje do određene granice, ali
onda je sledio fijasko! Nešto je kod nas bilo drugačije, nepovezano;
ne sumnjam da je Tvil mislio za mene da sam ja poremećen, kao
što sam ja mislio za njega. Naši umovi su jednostavno posmatrali
svet na drugačiji način, možda je njegov način ispravniji od našeg.
Ali - nismo mogli da komuniciramo i to ti je. Ipak, uprkos svim
razlikama, Tvil mi se svideo i bio sam siguran da sam se i ja sviđao
njemu.“
„Idioti!“, ponovi kapetan. „Samo budalasti.“

87 Najsjajnija zvezda sazvežđa Device (prim, prev)

 „Misliš! Čekaj i videćeš. Nekoliko puta sam pomislio da smo nas
dvojica možda...“, zastao je na trenutak i onda nastavio „kakogod,
na kraju sam odustao i uvukao se u svoju toplu vreću za spavanje.
Vatra me nije mogla toliko zagrejati, ali je prokleta vreća za
spavanje to učinila. Zakuntao sam pet minuta pošto sam se uvukao
u nju. U jednom trenutku sam slučajno otvorio vreću i bingo!
Nekih osamdeset ispod nule me je strefilo u nos, i tada sam dobio
ovu divnu malu promrzotinu na nosu, što je bio završni dodatak
na celo povređivanje od pada rakete.
Nisam znao šta je Tvil radio dok sam ja spavao. Sedeo je tu
pored vatre, ali kada sam se ja probudio, on je nestao. Izvlačio sam
se iz vreće kada sam čuo neko cvrkutanje, i odjednom se on
ponovo pojavio, trčeći niz jednu od litica Tule, visoke kao
trospratnica. Kada je video da sam budan, seo je pored mene. Ja
sam pokazao na sebe i na sever, a on je pokazao na sebe i na jug, a
kada sam se spakovao i krenuo, on je krenuo za mnom.
Čoveče, kako je on putovao! Sto pedeset stopa mu je bio skok,
leteo je kroz vazduh kao koplje, i sletao je na kljun. Izgledao je
zbunjen mojim kretanjem, ali posle pet minuta je napravio svoj
ritam, tako da je pravio jedan od njegovih skokova i sletanja u
pesak, onda bi me pogledao i skočio prema meni kao koplje, i uvek
bi sleteo tik pored mene. Tako smo nas dvojica prošli preko Mare
Chronium. Predeo je isti kao i ovaj - iste čudne biljke i isti mali
biopodi, koji su rasli iz peska ili su puzali za tobom. Pričali smo -
nije da smo se razumeli, ali prijalo je barem zbog društva. Ja sam
pevao pesme, a pretpostavljam da je i Tvil to radio; ispuštao je
neka cvrkutanja i zvrndanja, koji su se meni činili kao nekakav
ritam.
U nekim trenucima Tvil je izgovarao neke svoje verzije
engleskih reči. Pokazivao bi na stenovito tlo i govorio bi „kamen”,
onda bi pokazivao na šljunak i isto to bi rekao; ili bi me uhvatio za
ruku i rekao „Tik” i to nekoliko puta. Izgledao je zadivljen
činjenicom da je ista reč značila isto dva puta za redom, ili da je
ista reč mogla da se primeni na različite stvari. Naveo me je na
razmišljanje da možda njegov jezik nije bio kao jezik primitivnih
naroda na Zemlji - znaš, kapetane, kao Negritosi 88, koji nemaju
nikakve stalne reči. Ne postoji reč za hranu ili vodu ili čoveka -
imaju reči za dobru hranu i lošu hranu, za kišnicu i morsku vodu,
ili za jakog ili slabog čoveka - ali ne postoji ime za posebne stvari.
Isuviše su primitivni da bi shvatili da su kišnica i morska voda
samo različita varijanta iste stvari. Ali to nije bio slučaj sa Tvilom;
jednostavno, naši umovi su bili potpuno drugačiji - razmišljali smo
na način koji je ovom drugom bio stran. Ali ipak - bili smo jedan
drugom simpatični.“
„Dve budale, to je to“ reče Herison. „To je razlog što ste se jedan
drugom toliko sviđali.“
„Pa i ti si mi drag“, prokomentarisa Džarvis pokvareno. „Kako
bilo“, nastavi „nije mi padalo na pamet da postoji išta ekscentrično
kod Tvila. U stvari, nisam bio siguran da je mogao da nauči bilo šta
od naše hvaljene ljudske inteligencije, sem jednog ili dva trika. On
nije bio intelektualni supermen, pretpostavljam; ali nisam
prevideo činjenicu da je uspeo da shvati barem malo mojih ideja i
priča, dok ja nisam uspeo da shvatim ništa od njegovih.“
„Zbog toga što ih on nije ni imao!“, reče kapetan dok su Patc i
Liroj treptali pažljivo.
„P tome možeš suditi kada završim“, reče Džarvis. „Tako smo
išli preko Mare Chromium-a ceo dan i ceo sledeći. Mare Chromium
- more vremena! Istina je da sam bio spreman složiti se sa
Šiaparelijevim89 nazivom do kraja marša! Samo siva, beskonačna
dolina čudnih biljaka, bez ikakvog traga nekakvog drugačijeg
života. Toliko je bilo monotono da sam se čak obradovao kada sam
video pustinju Ksantusa do kraja sledećeg dana. Ja sam bio
prilično umoran, ali je Tvil bio svež kao da je tek sad krenuo, a ni u
jednom trenutku ga nisam video da jede ili da pije. Mislim da
bismo njegovim skokovima mogli da pređemo Mare Chromium za
nekoliko sati. Ponudio sam mu vodu jednom ili dva puta; uzeo je
šolju od mene i srknuo je malo kljunom, a zatim bi pažljivo sve
vratio u šolju. Taman smo stigli do Ksantusa, ili barem do planina

88 Grupe izolovanih plemena jugoistočne Azije. (prim. prev.)

89 Đovani Šiapareli, italijanski astronom poznat po osmatranju površine Marsa, pretpostavljao je da su
kanali i doline na Marsu delo inteligentne civilizacije, (prim. prev.)
koje su je okruživale, kada se jedna od onih gadnih peščanih oluja
podigla. Nije bila jaka kao one koje imamo ovde, ali je bilo teško
putovati. Ja sam otkinuo par traka sa vreće za spavanje da bih
zaštitio lice, a primetio sam da je Tvil imao neke pernate izrasline
na dnu kljuna kojima je štitio nozdrve, a nešto slično mu je raslo i
oko očiju.“
„On je pustinjsko stvorenje!“ viknu sitni biolog Liroj.
„Ha? Šta?“
„Ne pije vodu - prilagođen je za pustinjske oluje...“
„To ne dokazuje ništa! Nigde na ovoj peščanoj kugli koja se zove
Mars nema vode za traćenje. Na Zemlji bismo sve oko nas zvali
pustinjom“, zastao je. „Kakogod, kad se oluja smirila, duvao je
samo prijatan vetrić, ne toliko jak, čak ni da podigne pesak. Ali
odjednom, neke stvari su se pojavile sa litica Ksantusa - male
providne sfere, nalik na staklene teniske loptice! A bile su veoma
lagane - lagane toliko da su skoro lebdele - i bile su prazne, mislim
razbio sam nekoliko njih i ništa iz njih nije izašlo, sem jakog
smrada. Upitao sam Tvila za njih, ali on mi je rekao nešto kao „ne,
ne, ne”, što sam ja shvatio kao znak da ne zna ništa o njima. Tako
su ta stvorenja nastavila da skakuću po pesku kao kotrljani ili
baloni sapunice. Mi smo nastavili dalje u Ksantus. Tvil je pokazao
na jednu od kristalnih kugli i rekao „kamen”, ali sam ja bio previše
umoran da bih mu se suprotstavio. Kasnije sam shvatio o čemu je
mislio. Kada smo na kraju stigli do podnožja litica oko Ksantusa,
sunce je već zalazilo. Ja sam želeo da spavam na nekom uzvišenju,
ako je to bilo moguće; ako je bilo šta postojalo što bi bilo opasno,
lakše mu je bilo da prođe kroz vegetaciju Mare Chromiuma nego
kroz pesak Ksantusa. Mada nije bilo znakova opasnosti, osim onog
crnog stvorenja koje je napalo Tvila. To stvorenje izgleda nije
jurilo svoj plen, nego je čekalo u zasedi. Nije me moglo uhvatiti
dok spavam, naročito zbog toga što Tvil nije uopšte spavao, samo
je strpljivo sedeo po celu noć. Pitao sam se kako ga je to stvorenje
uhvatilo, ali nisam znao kako to da ga pitam. Kasnije sam shvatio
kako ga je uhvatilo; i to je đavolska stvar!
Kakogod, išli smo oko podnožja brda u Ksantusu, tražeći neko
mesto kuda bismo se mogli popeti. U krajnjem slučaju, ja sam
tražio. Tvil je mogao da skoči na stene vrlo lako, jer su bile niže od
onih u Tuli - možda oko šezdeset stopa. Pronašao sam dobro
mesto i krenuo sam, psujući rezervoar za vodu, koji mi je bio
zakačen za leđa - nije mi smetao, sem kada sam se peo - i
odjednom sam čuo zvuk koji sam prepoznao. Znate i sami koliko
zvukovi mogu da prevare u ovoj retkoj atosferi. Pucanj iz pištolja
se često čuje kao zvuk otvaranja flaše. Ali ovaj zvuk je bio zvuk
raketnog motora, i bio sam siguran da je to naš motor, koji se
nalazi oko deset milja zapadno, između mene i zalazećeg sunca!“
„To ja sam bio“, reče Patc „tražilo sam te.“
„Da; znao sam to, ali šta sam imao od toga. Visio sam sa stene,
vikao i mahao jednom rukom. Tvil je sve to primetio i on je počeo
da klikće i da skače. Prvo je skočio na jednu od stena, a onda se
vinuo u vazduh. A dok se sve to dešavalao, mašina je odjurila
prema senkama juga.
Popeo sam se na vrh stene. Tvil je i dalje pokazivao ka letelici i
kliktao uzbuđeno, poletao je u vazduh i sletao je u pesak. Pokazao
sam na sebe, na jug, i on je rekao „da, da, da”, ali nekako sam
mislio da je on razumeo da je letelica neki moj rođak, ili roditelj.
Možda sam pogrešno procenio njegovu inteligenciju; sada sam i
siguran u to.
Bio sam razočaran činjenicom da nisam mogao da privučem
pažnju. Izvadio sam vreću za spavanje i uvukao se u nju, jer je
noćna hladnoća već počinjala. Tvil je zabio kljun u pesak i podigao
noge u vis tako da je izgledao kao jedna od onih bezlisnih biljaka.
Mislim da je tako ostao celu noć.“
„Zaštitna mimikrija“, reče Liroj „vidiš! On je pustinjsko
stvorenje.“
„Ujutru“, nastavi Džarvis „nastavili smo dalje. Nismo zašli ni
stotinu metara u Ksantus kada sam primetio nešto čudno! To je
jedina stvar koju Patc nije fotografisao, barem tako mislim!
Bio je to red piramida - malih, ne većih od šest inča. One su se
prostirale po Ksantusu dokle ti je pogled sezao! Male građevine
napravljene od sitne cigle, bile su šuplje iznutra i razrušene, ili im
je barem vrh bio otkinut. Pokazao sam na njih i rekao Tvilu: „Šta?”,
a on mi je odgovorio nekim negativnim kliktanjem, tako da sam
pretpostavio da ne zna. Nastavili smo, prateći red piramida jer su
se one protezale ka severu, a mi smo ka severu išli. Čoveče, pratili
smo ih satima. Posle nekog vremena primetio sam jednu još
čudniju stvar: postajale su veće. Isti je bio broj cigala u svakoj,
samo što su cigle bile veće. Do večeri su već dosezale do ramena.
Pogledao sam u par njih - iste su bile kao i prethodne, polomljenog
vrha i prazne. Pogledao sam ciglu ili dve pažljivo; bile su od
silikata i stare koliko i planeta.“
„Kako to znaš?“, upita ga Liroj.
„Nagrizao ih je zub vremena - ivice su počele da se zaobljavaju.
Silikat se teško oštećuje čak i pri zemaljskoj klimi, a kamoli pri
ovoj...“
„Koliko misliš da su bile stare?“
„Pedeset hiljada - ili sto hiljada godina. Kako mogu da
procenim? One male na koje smo naleteli ujutru su možda bile i
starije -možda i deset puta starije. Raspadaju se. Koliko bi trebalo
da budu stare? Pola miliona godina? Ko će ga znati?“ Džarvis
zastade na trenutak. „Pa“, nastavi „pratili smo liniju. Tvil je
pokazao na njih i rekao „kamen” jednom ili dva puta, ali to je radio
i mnogo puta pre toga. Pored toga, oko njih je barem bio manje-
više u pravu.
Pokušao sam da ga ispitam, pokazivao sam na piramide i pitao
ga: „Ljudi?” i onda pokazivao na nas dvojicu. On je zakliktao
negativno i rekao „Ne, ne, ne”. Ne, ne jedan, dva, ne dva, četiri, i u
međuvremenu je trljao stomak. Ja sam ga samo posmatrao, a on je
nastavio sa svojim objašnjavanjem. „Ne, jedan, jedan, dva, dva, ne,
dva, četiri”. Ja sam ga samo posmatrao.“
„To dokazuje sve!“, viknu Herison. „Idioti!“
„Ti i dalje to misliš?“, reče Džarvis zlobno. „Pa, ja sam drugačije
zaključio! Ne jedan, jedan, dva! Još uvek ne shvataš, zar ne?“
„Jok, a mislim da ni ti ne shvataš!“
„Ja mislim da sam shvatio! Tvil je koristio nekoliko engleskih
reči koje je znao da bi mi objasnio veoma kompleksnu stvar. Pa da
te pitam, na šta te matematika podseća?“
„Šta? Astronomija. Ili logika!“
 „To je to! Ne, jedan, jedan, dva! Tvil mi je govorio da graditelji
piramida nisu bili ljudi - ili da nisu bili inteligentni, da nisu bili
razumna stvorenja! Da li sad shvataš?“
„Uh! Nek sam proklet!“
„Verovatno ćeš biti.“
„Što je“, dodade Liroj „trljao stomak?“
„Što? Možda je to, moj dragi biologu, mesto gde im je mozak! Ne
u sitnoj glavi - nego u sredini!“
„C’est, nemoguće!“
„Ne, nije na Marsu! Ova flora i fauna nisu baš zemaljski; tvoji
biopodi to dokazuju.“, Džarvis se naceri i nastavi sa pričom.
„Kakogod, nastavili smo niz Ksantus i negde oko podneva, još
jedna čudna stvar se dogodila. Red piramida se završio.“
„Završio!“
„Da; a i još čudniji deo bio je da je poslednja - a rekao sam već
da su imale oko deset stopa - imala vrh! Vidiš? Šta god da ju je
napravilo i dalje je bilo unutra; pratili smo im put tokom istorije
od pola miliona godina. Tvil i ja smo primetili to u isto vreme.
Izvukao sam svoj pištolj (imao sam šaržer Bolandovih ekplozivnih
metaka), a Tvil je brzinom mađioničarskog trika izvukao mali
stakleni revolver iz vreće. Izgledao je kao naše oružje, sem što je
rukohvat bio veći zbog njihovih šaka i kandži. Držali smo oružje
spremno dok smo se šunjali niz liniju praznih piramida. Tvil je
prvi primetio pokret. Gornji red cigala se pomerio, zatresao, i onda
se obrušio uz lagani tresak. A onda je nešto - nešto - nešto je
krenulo napolje!
Dugačka srebrnasto siva ruka se pojavila, a za njom i oklopljeno
telo. Pod oklopljenim mislim na krljušti, srebrnkasto sive boje,
koja nije imala nikakav sjaj. Ruka je podigla telo iz rupe; i zver je
pala na pesak.
Bilo je to neopisivo stvorenje - telo nalik na sivu vreću, ruka, i
neka vrsta usne šupljine na jednoj strani; a krut, šiljat rep nalazio
se na drugoj strani - i to je bilo to. Nije bilo drugih udova, očiju,
ušiju, nosa - ništa! Stvar se vukla nekoliko metara, ubacila je svoj
šiljati rep u pesak, pridigla se i jednostavno sela.
 Tvil i ja smo je posmatrali desetak minuta pre nego što se
pomerila. Onda uz krckav neobičan zvuk - o da, nalik na zvuk
cepanja starog papira - ruka se pomerila do usnog otvora i odatle
je izašla cigla! Ruka je ciglu položila pažljivo na zemlju, i onda se
stvar ponovo smirila.
Posle desetak minuta izletela je još jedna cigla. Divna prirodna
ciglana. Ja sam se spremao da nastavim dalje kada je Tvil pokazao
na stvar i rekao: „Kamen!” Ja sam upitao: „Šta?”, i on je ponovo to
rekao. Tada je uz jedan od svojih zvukova rekao: „ne, ne” i dva ili
tri puta fijuknuo.
Nekako sam shvatio da je mislio na čudo! Rekao sam mu da
stvorenje ne diše i demonstrirao reč. Tvil je bio oduševljen. Rekao
je: „Da, da, da! Ne duše!”. Onda je odskočio na svoj način i sleteo
pored čudovišta.
Bio sam zapanjen, možete i sami zamisliti koliko! Ruka je
krenula da uzme još jednu ciglu, a ja sam očekivao da vidim Tvila
uhvaćenog i pojedenog, ali - ništa se nije dogodilo! Tvil je udario
stvorenje, a njegova ruka je samo uzela ciglu i stavila je pažljivo
pored ostalih. Tvil je ponovo udario stvorenje i rekao „kamen”, a ja
sam tada skupio hrabrost da i sam priđem da pogledam.
Tvil je bio u pravu. Stvorenje jeste bilo od kamena i nije disalo!“
„Kako si to zaključio?“, ubaci se Liroj, dok su mu crne oči sijale
od radoznalosti.
„Zbog toga što sam hemičar. Stvar je bila napravljena od
silikata! Mora da je u samom pesku bilo mnogo silicijuma i ono je
živelo od toga. Shvatate? Mi, Tvil i one biljke napolju, čak i biopodi
smo bića bazirana na ugljeniku; ova stvar je živela od sasvim
drugačijih hemijskih reakcija. To je život baziran na silicijumu!“
„La vie silicieuse!“90 viknu Liroj. „Sumnjao sam, ali sada imam
dokaz! Moram da odem da vidim to! Il faut que je91...“
„U redu! U redu!“, reče Džarvis. „Možeš da odeš da vidiš.
Kakogod, tu je bila ta stvar, živa, ali ipak i neživa, pomerala se na
svakih desetak minuta i to samo da bi stavila ciglu. Te cigle su im

90 Silicijumski život fran. prim. prev.

91 Jednostavno moram fran. prim. prev.
bile otpadne materije. Vidiš, Francuzu? Mi smo od ugljenika, i mi
ispuštamo ugljen-dioksid, a ova stvar je od silicijuma i njegov
otpad je silicijum-dioksid - silikat. A silikat je čvrst, otuda i cigle. A
sam se zatrpava time, i kada se skroz zatrpa onda se pomera na
novo mesto i počinje ispočetka. Nije ni čudo što su sve piramide
bile polomljene! Živo stvorenje staro pola miliona godina!“
„Kako znaš koliko je bilo staro?“, Liroj je bio frenetičan.
„Pratio sam piramide od početka, zar ne? Ako ovo stvorenje nije
originalni graditelj svih piramida, onda bi se red završio negde
ranije, zar ne? Završio bi se i krenuo od malih. To je barem
jednostavno, zar ne?
Ali ono se razmnožava ili barem pokušava. Pre nego što je treća
cigla izašla, ponovo je ispustio neki čudan zvuk i onda je izbacio
ceo oblak onih malih kristalnih kugli. To su njegove spore, ili seme
- zovi ih kako želiš. One su odskakutale niz Ksantus kao što smo
videli da skakuću kroz Mare Chromium. Imam i ideju na koji način
rade, takođe - to je informacija za tebe, Liroje. Mislim da je
kristalna kugla od silikata samo zaštita, kao ljuska jajeta, a da je
aktivna supstanca onaj smrad unutra. To je neka vrsta gasa koji
nagriza silikat i ako ljuska pukne blizu izvora takvog elementa,
neka reakcija počinje, i na kraju se stvara jedna od tih zveri.“
„Trebalo je da pokušaš!“, viknu mali Francuz. „Moramo da
polomimo jednu i da vidimo!“
„Misliš? Pa i jesam. Razbio sam nekoliko. Da li bi želeo da se
vratiš ovde za nekih desetak hiljada godina da vidiš da li sam
dobro posadio stvorenja koja grade piramide? Tada bi mi možda
mogao reći nešto više.“
Džarvis zastade i uzdahnu duboko:
„Bože! To čudno stvorenje, da li možete da zamislite? Slepo,
gluvo, bez nerava, bez mozga - samo mehanizam i još - besmrtan!
Prinuđen da pravi cigle i piramide, dokle god postoji silicijum i
kiseonik, a čak i tada, samo bi stalo. Ne bi bilo mrtvo. Ako bi mu
posle milion godina neki incident omogućio da se ponovo hrani,
on bi nastavio, dok bi umovi i civilizacije bili stvar prošlosti. Čudna
zverka - ali sreo sam još čudniju!“
 „Ako jesi, ona mora da je bila u tvojim snovima!“, pobuni se
Herison.
„U pravu si!“, reče kiselo Džarvis. „Na neki način si u pravu. Zver
snova! To je najbolje ime za nju - to je najgore i najstrašnije
stvorenje koje bi mogao zamisliti! Opasnije od lava, i podmuklije
od zmije!“
„Reci mi!“, molio je Liroj. „Moram da ga vidim!“
„Ne ovog demona!“, zastade, pa nastavi. „Tako smo Tvil i ja
ostavili graditelja piramida i krenuli niz Ksantus. Bio sam umoran i
demoralisan tim što Patc nije uspeo da me pokupi, a i Tvilovo
kliktanje je počinjalo da mi ide na živce, kao i njegovi uporni
skokovi. Tako sam se samo vukao bez reči, satima, po monotonoj
pustinji.
Negde oko sredine popodneva ugledali smo tamnu liniju na
horizontu. Znao sam šta je u pitanju. Bio je to kanal; prešao sam ga
u letelici i znao sam da smo tek na trećini Ksantusa. Lepa misao,
zar ne? Ali, i dalje sam napredovao po planu.
Prišli smo kanalu lagano; zapamtio sam da je okružen čudnom
vegetacijom i da je Blatnograd bio tu.
Bio sam umoran kao što sam i rekao. Počeo sam da razmišljam
o toplom obroku, i palo mi je na pamet koliko bi divno i
gostoljubivo i Borneo izgledao posle ove lude planete, a onda sam
se prebacio na misli o starom dobrom Nju Jorku, i na kraju sam
razmišljao o jednoj devojci koju znam odatle - Fensi Long. Znate
je?
„Vizuelni zabavljač“, reče Herison „viđao sam je. Lepa plavuša -
igra i peva u emisiji Jirba mejt.ii
„To je ona“, reče Džarvis neotesano. „Znam je prilično dobro -
samo smo prijatelji, ako me kapirate, iako je ipak svratila da nas
vidi u Aresu pre poletanja. Pa mislio sam o njoj, osećao sam se
prilično usamljeno, a sve to vreme smo se približavali liniji
gumastog rastinja.
A onda - rekao sam: „Šta koji moj?!” I zurio sam. Tamo je bila
ona - Fensi Long, stajala je jasno kao dan ispod jednog od onih
čudnih stabala, smejala mi se i mahala baš kao kad smo se
rastajali!“
„Ti si isto idiot!“, primeti kapetan.
„Čoveče, umalo da se složim sa tobom! Piljio sam, ubo sam se,
zatvorio oči, ponovo ih otvarao, ali sve to vreme tamo je bila Fensi
Long, smejala se i mahala! Tvil je takođe nešto video; on je kliktao
i skakutao, ali sam ja jedva obraćao pažnju na njega. Kretao sam se
prema njoj, isuviše zapanjen da bi čak i sam sebi postavljao ikakva
pitanja ili sumnje.
Bio sam na oko dvadeset stopa od nje kada me je Tvil uhvatio
jednim od onih njegovih skokova. Uhvatio me je za ruku vrišteći:
„Ne,ne,ne!”. Pokušao sam da ga se otresem - bio je lagan kao da je
od bambusa - ali me je čvrsto držao kanžama i vrištao je. Na kraju
mi se deo svesti vratio, i stao sam na manje od deset stopa od nje.
Tu je stajala ona, izgledala je realno kao sada Patcova glava.“
„Što?“, reče inženjer.
„Smejala se i mahala, mahala je i smejala se, a ja sam stajao
tamo, tupav kao Liroj, dok mi je Tvil kliktao i pokušavao da
objasni. Znao sam da to nije stvarno, ali ipak, bila je tamo.
Konačno sam rekao: „Fensi! Fensi Long!”. Ona se samo i dalje
smejala i mahala, a bila je stvarna kao da nije udaljena trideset
sedam miliona milja.
Tvil je izvukao svoj stakleni pištolj i uperio u nju. Uhvatio sam
mu ruku, ali je on pokušao da me odgurne. Pokazao je na nju i
rekao: „Ne duše! Ne duše!”, a ja sam razumeo da je hteo da kaže da
Fensi Long stvar nije živa. Čoveče, glava mi je bila u haosu.
Ipak, uhvatili su me žmarci kada sam video da poteže oružje
prema njoj. Nisam znao zašto sam stajao mirno i gledao ga kako je
nišani, ali sam to radio. On je tada stegnuo ručku oružja; mali
oblak pare je izleteo i Fensi Long je nestala! A na njenom mestu
pojavilo se jedno od onih crnih stvorenja sa rukama nalik na
konopce, isto stvorenje od kojeg sam spasao Tvila!
Zver snova! Stajao sam tu omamljen dok je Tvil kliktao i šištao.
Na kraju mi je dodirnuo ruku, pokazao prema stvorenju i rekao:
„Ti, jedan, jedan, dva, on, jedan, jedan, dva”. Kada je to ponovio
nekih osam ili deset puta, shvatio sam. Da li je iko od vas?“
„Da“, reče Liroj. „Moi - je le comprends 92! Mislio je da treba da
razmišljaš o nekoj zveri koju znaš, psu, gladnom psu, video bi
veliku kosku sa mesom! Ili bi osetio miris - zar ne?“
„Upravo to!“, reče Džarvis. „Zver snova koristi žrtvine želje i
snove kao zamku. Ptica bi u vreme parenja videla svog partnera,
lisica bi dok goni plen videla bespomoćnog zeca!“
„Kako li to radi?“, upita Liroj.
„Kako bih ja to znao? Kako zmija na zemlji uspe da hipnotiše
pticu da joj praktično skoči u usta? A tek ribe iz velikih dubina
koje uspevaju da namame plen preko svetlećih mamaca? Bože!“,
reče Džarvis i zadrhta „Da li shvatate koliko je to podmuklo
stvorenje? Sada smo upozoreni - ali ipak ne možemo ni rođenim
očima da verujemo. Možeš da gledaš mene - ja mogu da vidim tebe
- a to može da bude jedno od tih užasnih bića!“
„Kako je to tvoj prijatelj znao?“, upita odjednom kapetan. „Tvil?
I ja se pitam! Moguće da je mislio o nečemu što mene nije moglo
da zainteresuje, a kada sam ja krenuo napred, shvatio je da sam ja
video nešto drugačije i to mu je bilo upozorenje. A možda i zver
snova može da pravi samo jednu projekciju, tako da je Tvil ili
video šta sam ja video, ili ništa. Nisam mogao da ga pitam. Ali to je
još jedan dokaz da je njegova inteligencija jednaka našoj, ili čak i
veća.“
„On je bre gluperda, kažem ti!“, reče Herison. „Što misliš da mu
je inteligencija u rangu sa ljudskom?“
„Dosta stvari! Prvo piramida-životinja. Nije video neku pre
toga; toliko je rekao. Ipak prepoznao je da je to poluživi
automaton od silicijuma.“
„Mogao je da čuje za nju“, reče Herison „on živi u tim predelima,
zar ne?“
„A šta ćemo za jezik? Ja nisam uspeo nijednu njegovu reč da
protumačim dok je on uspeo da nauči šest ili sedam mojih. A da li
shvatate koliko je kompleksnih ideja on meni objasnio uz pomoć

92 Ja – razumijem fran. prim. prev.

samo šest ili sedam reči? Piramida-životinja, zver-snova! U jednoj
frazi mi je objasnio da je jedno biće bilo bezopasan automaton, a
drugo opasni hipnozer. Šta ćemo za to?“
„Uf!“, reče kapetan.
„Ujkaj ti koliko hoćeš! Da li bi ti sam mogao to sve da objasniš
kad bi znao samo šest reči engleskog? Da li bi mogao i više, kao što
je Tvil uradio, i da mi kažeš da je drugo stvorenje bilo vrsta
inteligencije potpuno drugačije od naše i da bi razumevanje istog
bilo nemoguće - da je bila veća razlika u razumevanju osnovnih
stvari od razlika između Tvila i mene?“
„Hm, o čemu ti to?
„To ću kasnije. Smisao svega je da je Tvilova rasa vredna
upoznavanja i prijateljstva. Negde na Marsu - a videćeš da sam u
pravu - postoji civilizacija i kultura jednaka našoj, možda i više
nego jednaka. I komunikacija između nas je moguća; Tvil je živi
dokaz toga. Možda će biti potrebne godine pažljivog proučavanja,
jer su njihovi umovi strani za nas, ali su manje strani od sledećih
umova na koje smo naleteli - ako su to uopšte umovi.“
„Sledeći? Postoje sledeći?“
„Ljudi iz gradova od blata pored kanala.
Džarvis se nakašlja i nastavi priču:
„Mislio sam da su zver-snova i silikatno stvorenje najčudnija
bića koje čovek može da zamisli, ali sam pogrešio. Ova stvorenja
su još više strana, i još manje razumljiva, daleko manje od Tvila, sa
kim je prijateljstvo bilo moguće, a čak, ponekad uz strpljenje, i
razmena ideja.
Tako smo“, nastavi on dalje „napustili umiruću zver-snova, koja
se povlačila u svoju rupu, i krenuli smo prema kanalu. Ceo tepih te
čudne hodajuće trave nalazio nam se na putu, i kada smo stigli do
obale, kroz kanal je curkao potočić žute vode. Grad od blata, koji
sam video iz letelice, bio je oko milju desno i bio sam radoznao da
ga pogledam.
Izgledao mi je napušteno kada sam ga posmatrao sa visine, a i
ako ima nekih bića tamo, pa Tvil i ja smo bili naoružani. A inače, to
kristalno oružje koje je Tvil nosio bilo je zanimljiv izum; bacio sam
pogled na to posle epizode sa monstrumom. Ispaljivalo je male
staklene ampule, pretpostavljao sam da su otrovne, i mislim da mu
je u magacinu bilo preko sto punjenja. Pokretač je bila para - samo
para.“
„Para!“, viknu Patc. „Odakle mogla došla para?“
„Od vode, naravno! Voda se videla kroz providnu ručku, a u
drugoj pregradi je bila nekakva gusta, žuta tečnost. Kada bi Tvil
stegao dršku - nije bilo obarača - kap vode i kap te žute tečnosti
ušle bi u komoru za ispaljivanje, voda bi isparila i - pop - to bi bilo
to. Nije nešto komplikovano; mislim da mi možemo da razvijemo
sličan princip. Koncentrisana sumporna kiselina bi mogla da
zagreje vodu do tačke ključanja, i to veoma brzo, a tek kalijum i
natrijum...
Naravno, oružje nije imalo domet kao moje, ali nije bilo toliko
loše u ovom razređenom vazduhu, a imalo je municije koliko i
revolveri u kaubojskim filmovima. Bilo je efikasno, ako ni protiv
čega drugog, onda protiv oblika života na Marsu. Isprobao sam je,
nišaneći na jednu od onih čudnih biljaka, i ubi me ako biljka nije
uvela u trenutku. Zato mislim da su staklene ampule bile
napunjene otrovom.
Kakogod, krenuli smo ka gradu od blata, a ja sam počeo da se
pitam da li su graditelji grada takođe napravili i kanal. Pokazao
sam na grad, pa onda na kanal, a Tvil mi je rekao: „ne, ne, ne”, i
pokazao na jug. Shvatio sam da je neka druga civilizacija napravila
sistem kanala, možda čak i Tvilova. Ne znam; možda postoji još
neka inteligentna rasa na planeti, ili možda desetine drugih. Mars
je čudni mali svet.
Nekih sto jardi od grada naišli smo na put - u stvari, na samo
dobro utabanu stazu i onda, niotkuda, pojavili su se graditelji
grada.
Čoveče koliko su to fantastična stvorenja! Izgledali su kao
burad koja su se kretala na četiri noge, sa još četiri ruke, ili kako
god zvao te ekstremitete. Nisu imali glave, samo telo, ekstremitete
i red očiju oko tela. Gornji deo tog burastog tela bila je dijafragma,
zategnuta kao koža na bubnju i to je bilo to. To stvorenje koje smo
prvo videli, guralo je prazna bakarna kolica i prošlo je pored nas
kao slepi miš pored pakla. Nije nas ni primetilo, iako su mu se oči
sa te naše strane malo pomerile dok je prolazilo.
Posle nekoliko trenutaka, još jedno stvorenje se pojavilo
gurajući još jedna prazna kolica. Isto kao i prvo - samo je prošlo
pored nas. Pa, ja nisam bio spreman da me ignoriše gomila burića
koja se igra vozića, tako da sam, kada se treće stvorenje pojavilo,
stao sam njemu na put - naravno, bio sam spreman da skočim, da
se nije zaustavilo.
Ali zaustavilo se. Stalo je i ispustilo je zvuke bubnjanja iz
dijafragme na vrhu. Ja sam ispružio obe ruke ka njemu i rekao: „Mi
smo prijatelji!”. Možete li da zamislite šta je to stvorenje tada
uradilo?“
„Kladim se da je reklo da mu je drago što te je upoznao“, reče
Herison.
„Bio bih manje iznenađen da se tako nešto desilo! Izbubnjalo je
dijafragmom nešto u početku, a onda je tim zvukom reklo: „mi
smo preeejatelji”, i pokušalo da me udari kolicima! Ja sam skočio u
stranu, a ono je nastavilo put dok sam ga ja zbunjeno gledao.
Posle nekih minut još jedno je naletelo. Ovo nije zastalo, nego je
samo odbubnjalo „mi smo preejatelji” i otišlo. Kako je naučilo tu
frazu? Da li su sva ta bića bila u nekoj vrsti stalne komunikacije
između sebe? Da li su bili samo deo centralnog organizma? Nisam
znao, iako mislim da je Tvil znao.
Kakogod, ta bića su prolazila pored nas, svako od njih nas je
pozdravljalo istom rečenicom. To je bilo urnebesno; nisam nikada
pomislio da mogu da steknem toliko prijatelja na ovoj od boga
zaboravljenoj kugli! Konačno sam napravio neku gestikulaciju
koju je Tvil razumeo; mislim da me je razumeo jer sam rekao:
„Jedan, jedan, dva - da! Dva, dva, četiri - ne!”, jeste me razumeli?“
„Naravno“, reče Herison. „To je marsovska uspavanka.“
„Pa da! Već sam se navikao na Tvilovu simboliku, i shvatio je na
ovaj način da „Jedan, jedan, dva - da“ znači da su bića inteligentna.
„Dva, dva, četiri - ne” nije značilo da nisu inteligentna, nego da je
to nešto izvan logike i moje i njegove. Možda sam i promašio
značenje. Možda je to značilo da su njihovi umovi na nižem
stepenu razvoja, u mogućnosti da razumeju samo jednostavne
stvari - jedan, jedan, dva - da - ali ne i komplikovane stvari - dva,
dva, četiri - ne! Ali po onome što sam kasnije video, mislim da sam
pogodio značenje.
Posle nekoliko trenutaka, stvorenja su se vraćala - prvo jedno,
onda i drugo. Kolica su im sada bila puna kamenja, peska, grana
gumastog bilja, i tako nekog smeća. Marširali su pored nas
pozdravljajući nas na isti način, mada mi nije više zvučalo to toliko
prijateljski. Treći od njih, pretpostavljao sam, bio je onaj sa kojim
sam počeo komunikaciju, tako da sam odlučio da ponovo
proćaskam sa njim. Stao sam mu na put i čekao.
On se pojavio uskoro, bubnjajući „mi smo preejatelji” i stao.
Pogledao sam ga; četiri ili pet njegovih očiju me je gledalo.
Ponovio je tu za šifru, ponovo je pokušao da gurne kolica na mene,
ali sam ja stajao mirno. A onda je on - prokleto stvorenje,
pokrenulo jednu od svojih ruku i sa dva prsta mi uštinulo nos!“
„Ju!“, uzviknu Herison. „Možda ta bića imaju osećaj za lepo!“
„Ha, ha“, progunđa Džarvis „već sam imao gadnu ranu i
promrzlinu na nosu. Kakogod, jauknuo sam i skočio u stranu, a
stvorenje je onda prošlo; ali od tad njihov pozdrav je bio: „Mi smo
preeejatelji! Jao!”, čudne zveri!
Tvil i ja smo pratili put do najbližeg nasipa. Stvorenja su
prolazila pored, ne primećujući nas, vozeći svoje gomile đubreta.
Put se jednostavno razdvojio i nakrivio i deo je išao u kao neki
stari rudnik, a iz i u njega su ulazili i izlazili burad-ljudi,
pozdravljajući nas istom frazom.
Pogledao sam unutra; negde odozdo dolazila je svetlost, i ja
sam bio radoznao da vidim. Nije izgledalo kao plamen baklje, ako
me razumete, nego kao civilizovana svetlost, i to me je navelo na
razmišljanje da li je to možda neki znak razvijenosti ovih bića.
Tako sam ja ušao unutra, Tvil me je pratio, naravno, ne bez
nekog kliktanja i zviždanja.
Svetlo je bilo interesantno; pucketalo je i sijalo kao stari
galvanski luk, ali je dolazilo iz jedne crne šipke koja je bila
zakačena na zid. Bilo je električno, bez ikakve sumnje. Stvorenja su
izgleda bila prilično civilizovana.
 Tada sam video još jedno svetlo, i kada sam prišao da
pogledam, to je bila samo gomila svetlucavog peska. Okrenuo sam
se ka izlazu da odem, a đavo me ubio ako izlaz nije nestao.
Pretpostavio sam da je tunel imao krivinu, ili da sam slučajno
ušao u jedan od sporednih prolaza. Kakogod, hodao sam u istom
smeru odakle sam i došao, i sve što sam video bilo je još mračnih
hodnika. Mesto je bilo lavirint! Nije bilo ničega sem prolaza koji su
išli u svim smerovima, neki od njih su bili osvetljeni ponekim
svetlom, tu i tamo bi neko od stvorenja prošlo, nekada sa kolicima,
nekada bez.
U početku nisam bio mnogo zabrinut. Tvil i ja smo napravili
samo nekoliko koraka od ulaza. Ali svaki sledeći korak kao da nas
je uvlačio dalje. Na kraju smo pokušali da pratimo jedno od tih
stvorenja koje je išlo sa praznim kolicima, misleći da je krenulo
napolje po još smeća, ali je ono išlo unaokolo bez cilja, od jednog
prolaza u drugi. Kada je krenulo da se okreće oko jednog stuba
kao oni japanski miševi što igraju valcer, odustao sam, skinuo
rezervoar sa vodom, i seo.
Tvil je bio izgubljen kao i ja. Pokazao sam na gore i on je
uplašeno rekao: „Ne, ne, ne”. A nismo mogli da dobijemo nikakvu
pomoć od urođenika. Nisu na nas obraćali pažnju, sem što su nas
uveravali da su nam prijatelji - jao!
Bože, ne znam koliko smo sati ili dana lutali tuda! Spavao sam
dva puta iz čiste iscrpljenosti; Tvilu kao da san nije ni bio
potreban. Pokušali smo da pratimo jedan od prolaza koji su išli
uzbrdo, ali su oni kratko išli uzbrdo, pa bi se vraćali nizbrdo.
Temperatura u tom prokletom mravinjaku bila je konstantna; nisi
mogao da razlikuješ noć od dana, a posle prvog spavanja nisam
znao da li sam spavao jedan ili trinaest sati, tako da nisam mogao
da zaključim da li je bila ponoć ili podne.
Videli smo mnogo čudnih stvari. Postojale su mašine koje su
radile u nekim prolazima, ali nisu radile ništa konkretno - samo su
se točkovi okretali. I nekoliko puta sam video dva stvorenja sa još
jednim malim, koje raste između njih.
 „Partenogeneza93!“, viknu Liroj. „Partenogeneza pupljenjem,
kao les tulipes!“
„Ako ti tako kažeš, Francuzu“, složi se Džarvis. „Stvorenja nas
nisu primećivala uopšte, sem, kako sam već rekao, da nas
pozdrave sa: „Mi smo preeejatelji! Jao!”. Izgledalo je kao da nemaju
nikakav društveni život, samo su lutali sa kolicima, donoseći
đubre. A na kraju sam otkrio šta su sa njim radili.
Imali smo sreće sa sledećim prolazom, jednim od onih koji su
išli daleko uzbrdo. Imao sam osećaj da smo blizu površine kada se
prolaz odjednom proširio u ogromnu prostoriju, jedinu koju smo
videli na tom mestu. I čoveče, hteo sam da zaigram kada sam video
nešto nalik na dnevnu svetlost kako izbija kroz tavanicu.
Postojala je neka vrsta mašine u sobi, samo jedan ogroman
točak koji se okretao sporo, a jedno od stvorenja je upravo
ubacivalo đubre ispod njega. Točak je uhvatio to đubre - pesak,
kamenje, biljke, i sve smrvio u sitan prah koji je odlazio negde.
Dok smo posmatrali sve to, ostali su istresali kolica, ponavljajući
proces, i to je bilo to. Nije bilo ni smisla ni razloga za celu stvar - ali
to kao da je karakteristika ove lude planete. A postojala je još
jedna stvar, skoro previše bizarna da bi bila stvarna.
Jedno od stvorenja, pošto je istreslo kolica, gurnulo je kolica sa
strane uz tresak i opušteno je leglo pod točak! Posmatrao sam ga
kako biva smrvljeno, isuviše glupo da bi napravilo ikakav zvuk, i
trenutak kasnije, sledeće ga je pratilo! Bili su savršeno metodični u
tome; jedno od stvorenja bez kolica je preuzelo napuštena kolica.
Tvil nije bio iznenađen time; pokazao sam mu na sledećeg
samoubicu, a on mi je uputio ljudski nemarni pogled, kao da je
želeo da kaže - pa šta! Mora da je znao dosta o tim stvorenjima.
Tada sam video nešto drugo. Bilo je nešto iza točka, nešto što je
sijalo na nekoj vrsti niskog pijedastala. Prišao sam; tamo se
nalazio mali kristal, veličine jajeta, svetlucav da je mogao da
postidi i Tofet94. Njegova svetlost je učinila da mi se naježi koža na
licu i rukama, kao statički elektricitet, a tada sam primetio jednu

93 Aseksualna reprodukcija (prim. prev.)

94 Mesto iz Starog zaveta. Hram posvećen Molohu, jugoistočno od Jerusalima, gde su podnošene ljudske
žrtve (prim. prev.)
zanimljivu stvar. Sećate se bradavice koju sam imao na levom
palcu? Pogledajte!“
Džarvis pokaza šaku.
„Osušila se i otpala - tek tako! A moj povređeni nos - bol je
nestao kao magijom odnesen! Stvar je isijavala neku vrstu jakih
iks zraka ili čak gama zraka, ili nešto treće; uništavala je bolesno
tkivo i zamenjivala ga zdravim!
Razmišljao sam kakav bi to poklon bio kad bismo se vratili na
majku Zemlju, kada me je u tom trenutku prekinuo zvuk lomljenja.
Pomerili smo se od točka na vreme da vidimo jedna od kolica kako
bivaju smrvljena. Jedno samoubistvo je bilo nespretno, tako je
izgledalo.
Tada su se odjednom stvorenja pojavila oko nas, lupajući i
ječeći toliko da je to bilo teško podnošljivo. Gomila njih je krenula
na nas; mi smo krenuli ka nečemu što je trebalo da bude prolaz
kojim smo ušli, ali su oni krenuli za nama, neki su gurali kolica, a
neki ne. Luđaci! Horski je odzvanjalo: „Mi smo preeejatelji! Jao!”, a
to „jao” mi se nije sviđalo; izgledalo je veoma sugestivno.
Tvil je izvadio svoj stakleni pištolj, a ja sam odbacio rezervoar
za vodu zbog veće pokretljivosti i izvadio svoj. Povukli smo se u
prolaz dok je za nama išlo oko dvadeset stvorenja. Čudna stvar se
desila - jedno koje je prolazilo sa punim kolicima, prošlo je
nekoliko inča od nas, a da nas nije ni primetilo.
Tvil mora da je to primetio. Odjednom je izvadio onaj svetleći
upaljač za cigarete ili kamen i njim dodirnuo kolica puna granja.
Puf! Ceo tovar je goreo - a blesavo stvorenje je nastavilo da ga gura
bez stajanja ili promene pravca. To je izazvalo nemir među
„preeejateljima” u trenutku - i tada sam primetio da se dim izvija
pored nas i bio sam siguran da je to put ka izlazu!
Zgrabio sam Tvila za ruku i poleteli smo za dimom, dok nas je
dvadeset goniča pratilo. Dnevna svetlost mi je izgledala kao raj,
iako sam primetio iz prve da je sunce već zalazilo, što je bila loša
stvar, jer bez moje termo-vreće nisam mogao da preživim noć na
Marsu, ili barem bez vatre.
Sve stvari se pogoršavaju u žurbi. Upali smo u klopku između
dva nasipa i nismo mogli dalje. Ja nisam pucao, a nije ni Tvil; nije
bilo svrhe da još više razbesnimo napadače. Stali su na malu
udaljenost od nas i počeli sa svojim bubnjanjem o prijateljstvu i
jaukanju.
Ali stvari su se pogoršavale! Jedan buroliki je izvezao kolica i
svi su iz njih zagrabili stopu dugačka bakarna koplja - veoma
oštra. Jedno od njih mi je prozujalo u tom trenutku pored uveta!
To je bila situacija ili da pucam ili da umrem.
Dobro smo se u početku držali. Gađali smo one pored kolica i
uspevali da smanjimo njihovu paljbu na minimum, ali odjednom
se čula grmljavina bubnjeva, koji su odjekivali istu poznatu pesmu,
i pojavila se cela armija burolikih.
Čoveče, bili smo gotovi - znao sam to! Tada sam shvatio da Tvil
može da se izvuče. Mogao je da skoči na jedan od nasipa veoma
lagano. Ali on je ostao zbog mene!
Čoveče, zaplakao bih da je bilo vremena za to! Sviđao mi se Tvil
od prvog trenutka, ali da li sam zaslužio toliku zahvalnost - mislim
jesam ga spasao od zveri-snova - i on je to učinio za mene, zar ne?
Uhvatio sam ga za ruku i rekao: „Tvil”. Pokazao sam ka gore, a on
je razumeo. Rekao je: „Ne, ne, ne, Tik” i nastavio da puca svojim
staklenim pištoljem.
Šta sam mogao da učinim? Svejedno bih umro čim bi sunce
zašlo, ali to mu nisam mogao objasniti. Rekao sam mu: „Hvala ti,
Tvile, stvarno si ortak”, a imao sam osećaj da nikada ne bih mogao
da nađem dobar kompliment. Čoveče! Nekolicina ljudi bi bila
spremna na tako nešto.
Tako sam ja pucao svojim pištoljem, Tvil je pufkao svojim, a
buroliki su bacali koplja na nas i bili spremni da krenu u juriš, sve
vreme bubnjajući o prijateljstvu. Tada se odjednom anđeo spustio
pravo sa nebesa - u formi Patca, koji je raketnim motorima oduvao
burolike u delove.
Čoveče! Vrisnuo sam iz petnih žila i poleteo ka letelici; Patc je
otvorio vrata i ja sam ušao, istovremeno se smejući i plačući. Na
nekoliko trenutaka sam izgubio iz misli Tvila; pogledao sam dole
taman na vreme da vidim kako poleće na svoj način i nestaje.
Svađao sam se do krvi sa Patcom nagovarajući ga da ga
pratimo! U trenutku kada smo uzleteli mrak je već pao; znate i
sami kako je to ovde, kao da neko ugasi svetlo. Proleteli smo krug
ili dva po pustinji. Urlao sam Tvilovo ime stotinama puta, mislim.
Nismo ga mogli naći; mogao je putovati brzinom vetra i sve što
sam čuo - ili sam barem umislio da čujem - bilo je tiho kliktanje i
skičanje na jugu. Otišao je, prokletstvo! Želeo bih - želeo bih da
nije!“
Četiri čoveka sa Aresa su sedela u tišini, čak i sarkastični
Herison. Na kraju je Liroj prekinuo tišinu.
„Voleo bih da sam to video“, promrmljao je.
„Da“, reče Herison „i taj lek-kamen. Šteta što si ga ostavio;
možda je to lek za rak, koji bi trebalo da traže još vek ili dva.“
„A, to!“ promrmlja Džarvis zagonetno. „To je i ono što je
započelo celu tuču“, reče to i izvadi sjajni objekat iz džepa.
Evo ga.

Preveo Ivan Branković

 Robert Ervin Hauard

DECA NOĆI

Bilo nas je, sećam se dobro, šestorica u Konradovoj bizarno

opremljenoj radnoj sobi, sa svim onim čudnim relikvijama iz celog
sveta i dugačkim nizom knjiga koje su išle od Mendrejk pres
edicije Bokača do primerka Missale Romanum95 ukoričene
hrastovim daščicama, štampane u Veneciji 1740. Klemans i
profesor Kiroven su upravo bili usred antropološke rasprave;
Klemans se držao teorije o odvojenoj, dalekoj alpskoj rasi, dok se
profesor držao stanovišta da je ta takozvana rasa samo devijacija
originalne arijevske rase; moguće da je posledica mešanja
mediteranskih rasa i Nordijaca.
„A kako bi“, upita Klemans, „objasnio njihov brahicefalizam 96?
Mediteranski ljudi su imali izdužene lobanje kao i Arijevci; kako bi
mešavina ovih dohilocefalnih97 naroda izrodila tip ravne lobanje?“
„Specijalni uslovi bi možda doveli do promene u originalnom
tipu izdužene lobanje“, upade Kirovan, „Boaz je demonstrirao
slučaj emigranata u Americi kojima se često oblik lobanje menja
nakon jedne generacije. A Flinders Petri je dokazao da su
Lombardijci promenili oblik iz izdužene u okruglu lobanju za
nekoliko vekova.“
„Ali šta je izazvalo te promene?”
„To je još nepoznato nauci”, odgovori Kirovan“, a mi ne smemo
biti dogmatični. Niko još ne zna zašto ljudi britanskog i irskog
porekla imaju tendenciju visokog rasta u Darlig distriktu u
Australiji; Kukuruznjaci, da, tako ih lokalci zovu zbog toga što su
95 Knjiga koja sadrži molitve i pesme potrebne za misu.
96 Brahicefalija ili sindrom ravne glave, jedna vrsta urođene deformacije prim.prev.
97 Sindrom izdužene lobanje prim.prev.
im se lica neobično izdužila posle nekoliko generacija u Novoj
Engleskoj. Univerzum je prepun neobjašnjivog.”
„I zbog toga je i nezanimljiv, kako bi rekao Mehen”, nasmeja se
Taverel.
Kontrad odmahnu glavom. „Ne mogu se složiti. Što se mene tiče,
istraživanje nepoznatog predstavlja slatke Tantalove muke.”
„Što se, verujem, bez sumnje odnosi na sve radove vezane za
veštičarenje i demonologiju koje vidim na tvojim policama”, reče
Ketrik, pokazujući rukom ka redu knjiga.
Da sad napišem nešto o Ketriku. Sva šestorica smo bili istog
roda, kako bih to mogao da kažem, Britanci, ili Amerikanci, ili
britanski iseljenici. Pod Britancima podrazumevam sve
starosedelačke narode u Britaniji. Mi predstavljamo različite
mešavine engleske i keltske krvi, ali u osnovi nema tu mnogo
razlike. Ali Ketrik; taj čovek je meni uvek izgledao malo kao
vanzemaljac. U njegovim očima se videla najveća razlika. Bile su
ćilibarne, skoro žute, i pomalo kose. Ponekad, kada bi pogledao
njegovo lice iz različitih uglova, izgledao je pomalo kao Kinez.
I drugi su sem mene primetili njegovo lice, toliko različito od
ljudi čisto anglo-saksonskog porekla. Uobičajene priče govore da
kose oči imaju veze sa nekim poteškoćama u trudnoći, a ja se
sećam da je profesor Hendrik Bruler jednom izjavio da je Ketrik
bez sumnje slučaj atavizma, da mu se javio ostatak neke daleke
loze koja je možda imala i mongolske krvi; neka vrsta čudne
reverzije jer niko u njegovoj porodici nije imao sličnih osobina.
Ali Ketrik je poticao od velške loze Kedriksa iz Saseksa, i
njegovo porodično stablo je bilo ovekovečeno u Knjizi plemića.
Tamo se može pročitati ceo njegov rodoslov, koji je neprekinut još
od doba Knuta98. Ni najmanji trag mongoloidne mešavine se ne
pojavljuje u njegovoj genealogiji, a i kako bi mogao da se desi
takav slučaj u staroj saksonskoj Engleskoj? Ketrik je poticao od
modernije grane Kedrika koja je pobegla u Vels pre danske
invazije. Muški članovi porodice su se isključivo ženili
Engleskinjama, i samim tim su postali veliki Sasečki Kedrici; skoro
stoprocentni Saksonci. Što se samog našeg prijatelja tiče, njegov
98 Knut veliki kralj Danske, Engleske i Norveške (985- 1035) prim, prev.
defekt sa očima, ako bi se to moglo nazvati defektom, bio je
njegova jedina anomalija, ako ne bismo računali povremeno
šuškanje u govoru. On je bio veoma obrazovan, veoma dobar
prijatelj, izuzetak je bila blaga rezervisanost i nemarna
nezainteresovanost, koje su možda bile samo maska koja krije
veoma nežnu dušu.
Nadovezujući se na njegovu opasku, rekao sam sa smeškom:
„Konrad juri opskurno i mistično kao što neki ljudi jure
romantiku; njegove police su pretrpane predivnim noćnim
morama svake vrste.“
Naš domaćin je klimnuo glavom: „Ovde možete pronaći veliki
broj zanimljivih dela; Mehen, Po, Blekvud, Maturin; pogledajte evo
retkog izdanja Strašnih misterija, Markiza od Groša, originalno
izdanje iz osamnaestog veka.“
Taverel je razgledao police. „Čudna proza izgleda da se bori sa
radovima o veštičarenju, vuduu i crnoj magiji.“
Istina je; istoričari i hroničari su obično dosadni; pripovedači, a
nikad pisci, to mislim. Vudu žrtvovanje može biti opisano na toliko
suvoparan način, kada bi se izbacila sva fantazija iz toga, ostalo bi
samo prljavo ubistvo. Moram priznati da je par pisaca fikcije
stvarno dodirnulo prave visine horora, mnogo njihovih dela je
suviše čvrsto, suviše oblikovano po zemaljskim oblicima i
dimenzijama. Ali priče kao što su Poov Pad kuće Ušera, Mekenova
Crna foka ili Lavkraftov Zov Ktulua; tri majstora horor priča, po
mom mišljenju, vode čitaoca u tamne i nadrealne dimenzije mašte.
„Ali pogledaj ovde”, nastavio je, „tu u sendviču između te noćne
more od Hajsmansa i Volpolovog Otranskog zamka; Fon Juncovi
Bezimeni kultovi. To je knjiga koje te drži budnim celu noć.”
„Čitao sam je”, reče Taverel, „i ubeđen sam da je taj čovek lud.
Njegovi radovi su kao razgovor manijaka; početak mu je jasan i
razuman, ali onda odjednom ode u neodređene i rasplinute
gluposti.“
Konrad odmahnu glavom. „Da li si ikada pomislio da je u stvari
samo duševno zdravlje razlog zašto on piše tako? Šta ako se on ne
usuđuje da stavi na papir sve što zna? Šta ako su te njegove
nepovezane misli zapravo samo misteriozni tragovi, delovi
slagalice, za onoga koji zna?”
„Besmislica“, reče Kirovan, „da li se ti plašiš da je i jedan od tih
užasnih kultova o kojima Fon Junc govori i dalje živ, ako su uopšte
ikada i postojali sem u bolesnom mozgu tog poludelog pesnika i
filozofa?”
„Nije samo on koristio skrivena značenja”, odgovori Konrad,
„ako bi proučio različite radove nekoliko velikih pesnika, možda bi
pronašao i dvostruka značenja. Ljudi su se u prošlosti spoticali o
tajne kosmosa i davali njihova rešenja u zagonetnim natpisima. Da
li se sećaš Fon Juncovih aluzija o „gradu u pustoši”? Šta misliš o
Flekerovom stihu:
„Ne prolazite! Ljudi govore da ima još ruža u kamenoj pustinji,
Ali bez skerletnog odsjaja na laticama, i bez mirisa koji mami...“
Ljudi mogu da nalete na tajne stvari, ali je Fon Junc ušao
duboko u zabranjene misterije. On je jedan od nekoliko ljudi, na
primer, koji je imao priliku da čita Nekronomikon u originalnom
grčkom prevodu.”
Taverel slegnu ramenima, a profesor Kirovan, iako je frknuo i
dunuo besno u lulu, nije direktno odgovorio. Za njega, kao i za
Konrada, postojala je samo latinska verzija knjige i tamo je
pronašao stvari koje ni najhladnokrvniji naučnik nije mogao da
objasni ili opovrgne.
„Pa”, reče on posle nekog vremena, „pretpostavimo da su tačne
tvrdnje o postojanju tih kultova koji su se klanjali bezimenim i
groznim bogovima kao što su Ktulu, Jog Sotot, Tsatogua, Golgorot i
slični. Jednostavno ne mogu da poverujem u postojanje tih kultova
čak i u najzabačenijim krajevima modernog sveta.”
Na naše iznenađenje, Klemans odgovori. On je bio visok,
suvonjav čovek, tih, skoro do granice uhranjenosti. Njegova gadna
borba sa siromaštvom u mladosti ostavila je traga na njegovom
licu. Kao i mnogi drugi umetnici, živeo je neku vrstu dvostrukog
književnog života. Njegove uzbudljive priče su mu donosile veliki
prihod, a pozicija urednika u Rascepljenom kopitu mu je
dozvoljavala potpunu umetničku slobodu. Rascepljeno kopito bio
je književni magazin čiji bizarni sadržaj je često izazivao šokantni
interes kod konzervativne kritike.
„Ako se sećaš, Fon Junc je pomenuo takozvani Branov kult”,
reče Klemans puneći svoju lulu neobično jeftinom vrstom duvana,
„mislim da sam čuo tebe i Taverela da pričate jednom o tome.“
„Kako sam ja shvatio iz njegovih napomena”, upade Kirovan,
„Fon Junc ubraja ovaj kult među one koji i danas postoje.
Apsurdno.”
Ponovo je Klemans odmahnuo glavom. „Kada sam se kao
mladić borio da uspem na jednom univerzitetu, imao sam cimera
koji je bio siromašan momak i ambiciozan, kao ja. Ako bih ti rekao
njegovo ime, to bi te iznenadilo. Iako potiče iz stare škotske loze
Geloveja, očigledno je bilo da nije arijevski tip čoveka.
Ne navodim njegovo ime iz čiste diskrecije i, razumećete me.
Moj cimer je govorio u snu. Ja sam počeo da ga slušam i da
povezujem njegova mrmljanja. U njegovim mrmljanjima sam prvi
put čuo za jedan od antičkih kultova pomenutih od strane Fon
Junca; o kralju koji vlada Mračnom Imperijom, koja je poticala od
još mračnije i starije, čak iz kamenog doba; i o velikoj, bezimenoj
pećini gde stoluje Mračni Čovek; lik Bran Mak Morna, isklesan od
ruke majstora, dok je veliki kralj još bio živ, mesto gde svaki
poklonik njegovog kulta odlazi na hodočašće makar jednom u
životu. Da, taj kult i dalje živi u potomcima Branovog naroda; tih,
nepoznat plovi morem života, čekajući da kamena statua Brana
prodiše, oživi i da izađe iz velike pećine i obnovi njihovu
izgubljenu imperiju.”
„A koji je narod koji je živeo u toj imperiji?”, upita Ketrik.
„Pikti”, odgovori Taverel. „Bez sumnje, narod kasnije poznat
kao divlji Pikti iz Geloveja; bili su većinom keltski narod; mešavina
Gejlika, Kimrika i možda Tevtonaca. Da li su uzeli ime po tom
starijem narodu ili su sami sebi dali ime, to je još nepoznato. Ali,
kada Fon Junc priča o Piktima, govori isključivo o sitnom, tamnom
narodu koji je obožavao beli luk, poticao sa Mediterana i doneo
neolitsku kulturu u Britaniju. Prvi naseljenici ove zemlje, oni koji
su izmislili priče o duhovima zemlje i goblinima.”
 „Ne mogu se složiti sa tom poslednjom rečenicom”, reče
Konrad. „Ove legende opisuju deformitete i neljudski izgled likova.
Ne postoji ništa što bi kod Pikta izazvalo takav strah ili odbojnost,
a što bi videli kod Arijevaca. Ja verujem da je pre tih Mediteranaca
postojao mongoloidni narod, veoma nerazvijen, koji je i bio
inspiracija za ove priče.”
„Veoma moguće”, prekide ga Kirovan, „ali ne verujem baš da su
oni naselili Britaniju pre tih, kako si rekao, Pikta. Pronalazimo
legende o trolovima i patuljcima na celom kontitentu, i siguran
sam da su i mediteranski i arijevski narodi doneli ove priče sa
kontinenta. Mora da su ti mongoloidi bili prilično neljudskog
izgleda.”
„Ako ništa”, reče Konrad, „evo malja od kremena koji je jedan
rudar u Velsu pronašao i dao mi, a koji nikada nije bio objašnjen
do kraja. Očigledno je bilo da nije klasične neolitske izrade.
Pogledajte koliko je mali u poređenju sa većinom stvari iz tog
doba; skoro je kao dečija igračka; opet, iznenađujuće je težak i bez
sumnje bi mogao da nanese i smrtonosne povrede. Napravio sam
mu ručku, i bili biste veoma iznenađeni koliko je teško bilo
oblikovati je i namestiti da balansira dobro sa glavom.”
Pogledali smo u stvar. Bila je dobro napravljena, oblikovana
nekako nalik na ostale artefakte iz doba neolita, a opet čudno
drugačija. Mala veličina toga bila je prilično uznemirijuća, jer nije
izgledala ni malo nalik na igračku, naprotiv. Bila bi to bolesna
misao uporediti je sa astečkim žrtvenim bodežom. Konrad je
napravio od hrastovine dršku veoma lepo, oblikujući je da nalegne
na glavu. Drška je davala dodatni natprirodni izgled celom malju.
Čak je iskopirao i stil drvodelja primitivnih vremena, učvršćujući
je dodatno sirovom kožom.
„Tako ti svega”, Taverel napravi nespretan pokret ka
zamišljenom napadaču i umalo time obori skupocenu vazu iz
dinastije Šeng, „balans ove stvari je pomeren; moraću sve ponovo
da preračunam i namestim novu ručku.“
„Da pogledam”, reč Ketrik i uze stvar. Mahao je njom,
pokušavajući da otkrije kako se pravilno držala. Posle nekog
vremena, verovatno nervozan, zamahnuo je i udario jako u štit
koji je visio na zidu pored. Ja sam stajao tu; video sam da se
pakleni malj uvija u njegovoj ruci nalik na zmiju, a udarac ga je
izbacio iz Ketrikove ruke. Čuo sam vrisak upozorenja, a onda je
nastupila tama, kao posledica udarca malja u moju glavu.
Polako mi se svest vraćala. U prvom trenutku sam imao tup
osećaj slepila i potpune amnezije gde sam i ko sam; onda su mi se
sećanja maglovito vratila i nešto teško mi je pritiskalo rebra. Tada
se magla raščisti i ja se potpuno osvestih.
Ležao sam na leđima na nekoj šikari, a glava mi je jako
bubnjala. Kosa mi je bila ulepljena krvlju jer sam imao otvorenu
ranu na glavi. Razgledao sam očima telo i udove i video da sam
nag, ne računajući ogrtač od jelenske kože i sandale od istog
materijala, ali nisam imao više nijednu ranu. To što mi je pritiskalo
rebra bila je moja sekira na koju sam pao.
Sada mi je neko nerazumljivo brbljanje stiglo do ušiju i vratilo
me u potpunosti u svest. Zvuk je u neku ruku zvučao kao jezik, ali
ne jezik na koji su ljudi navikli. Zvučao je više kao siktanje prilično
velikih zmija.
Posmatrao sam. Ležao sam u velikoj mračnoj šumi. Proplanak
je bio u senci, tako da je čak i preko dana bilo veoma mračno. Ta
šuma bila je mračna, hladna, tiha, ogromna i krajnje grozna. A ja
sam gledao proplanak.
Video sam klanicu. Petoro ljudi je ležalo tu; u stvari ostaci
petoro ljudi. Sada, kada sam detaljno primetio grozna sakaćenja,
smučilo mi se. Oko njih su bile grupisane Stvari. Bili su ljudi, na
neki način, iako ih ne bi tako nazvao. Bili su niski i zdepasti, velikih
glava, prevelikih za njihova sitna tela. Kosa im je bila poput
upletenih zmija, lica su im bila ravna i široka, prćastih noseva,
užasno kosih očiju, tankih i sitnih usana i imali su zašiljene uši. Bili
su ogrnuti kožama zveri, kao i ja, ali su ta stvorenja bila grublje
odevena. Bili su naoružani malim lukovima i strelama sa kamenim
vrhom, kamenim noževima i toljagama. Govor im je bio čudan kao
i oni, šištav, reptilski jezik, koji me je ispunjavao užasom.
Oh, kako sam ih mrzeo dok sam ležao tu; mozak mi je goreo od
mržnje. I sada sam se setio. Mi smo lovili, nas šestorica mladića
Naroda Mača i odlutali smo daleko u tamnu šumu koju je moj
narod uglavnom izbegavao. Umorni od potrage, rešili smo da se
odmorimo; ja sam bio prvi na straži, jer u to vreme, san bez straže
nije bio siguran. Sada mi je celo telo obuzeo osećaj srama i
odvratnosti. Zaspao sam, izdao sam svoje drugove. Kako su samo
ležali tamo isečeni i unakaženi, iskasapljeni dok su spavali, od
štetočina koje se nikada nisu usuđivale da se suoče sa nama
ravnopravno. Ja, Arijara, izneverio sam poverenje.
Ah, sećam se. Spavao sam i u sred sna o lovu, vatra i munje su
eksplodirale u mojoj glavi i upao sam u crnilo u kome nije bilo
snova. A sad je sledila kazna. Oni koji su me udarili u gustoj šumi
mislili su da sam mrtav, tako da se nisu zadržali da me
raskomadaju. Misleći da sam gotov, pojurili su da što pre obave
svoj grozan posao. Sad su verovatno na neko vreme zaboravili na
mene. Sedeo sam odvojen od ostalih, i kada sam udaren, pao sam u
neko žbunje. Ali uskoro će me se setiti i ja više neću loviti, neću
plesati u obredima za lov, ljubav i rat, i neću više videti kolibe od
pruća Naroda Mača.
Ali nemam želje da se vratim svom narodu. Da li treba da se
odvučem nazad i da ispričam priču o slabosti i sramoti? Da li treba
da čujem reči osude koje će mi pleme uputiti, da li treba da vidim
devojke koje će prstom pokazivati na mladića koji je zaspao i
predao svoje drugove noževima neprijatelja?
Suze su mi navrle na oči, i polako je mržnja ovladavala u mom
srcu i mom mozgu. Nikada neću nositi mač koji označava ratnika.
Nikada neću trijumfovati protiv omraženog neprijatelja i umreti
slavno od strela Pikta ili sekira Vučijeg i Rečnog Naroda. Ja sam
osuđen da umrem pod napadima odvratne rulje, koju su Pikti još
davno proterali u šume i pećine, kao pacove.
Ludi bes me je obuzeo i osušio mi suze. Ako ti reptili treba da
mi donesu smrt, nateraću ih da je dugo pamte, ako uopšte te zveri
i imaju sećanje.
Oprezno sam pretraživao rukom dok nisam čvrsto uhvatio
sekiru; tada sam prizvao Il-marinena i pripremio se za napad kao
sabljozubi tigar. Uleteo sam među neprijatelje i razbio jednu ravnu
lobanju, kao što bi neko razbio glavu zmije. Nagli divlji napad
straha je uhvatio moje neprijatelje i oni se skupiše oko mene,
pokušavajući da me iseku i ubodu. Nož me je posekao po grudima,
ali nisam na to obratio pažnju. Crvena magla mi se stvorila pred
očima, a moje telo i udovi su se kretali savršeno, po komandama
borbenog mozga. Režao sam, udarao i sekao, bio sam tigar među
reptilima. Odjednom su oni počeli da beže, ostavivši me sa pola
tuceta leševa. Ali, ja nisam bio time zadovoljan.
Bio sam za petama najvišeg, koji mi je bio otprilike do ramena,
a koji je, izgleda, bio njihov vođa. Bežao je od mene, siktajući kao
ogroman gušter, i kada sam ga skoro stigao, zaronio je, kao zmija,
u grmlje. Bio sam isuviše blizu njega, tako da sam ga izvukao iz
žbunja i raskomadao ga na najsuroviji način.
Kroz žbunje sam video stazu koju je on pokušavao da dosegne,
krivudala je između drveća, skoro preuska da bi je primetio čovek
normalne građe. Odsekao sam glavu svoje grozne žrtve, i noseći je
u levoj ruci, krenuo niz zmijsku stazu, sa okrvavljenom sekirom u
desnoj ruci.
Išao sam brzo stazom i ostavljao trag krvi, iz vrata svog
neprijatelja. Sve vreme sam mislio na one koje sam lovio. Ah,
nismo za njih imali ni malo poštovanja, lovili smo danju u šumi
koju su oni zauzeli. Kako su oni sebe zvali, to nismo nikada saznali,
niko iz našeg plemena nikada nije naučio to grozno siktanje, kao
što su oni naučili naš jezik; zvali smo ih Deca Noći. A i bili su noćne
stvari, jer su se skrivali u dubinama mračnih šuma, u podzemnim
prolazima, izlazeći na otvoreno jedino kada su njihovi neprijatelji
spavali. Noću su izvodili svoje razbojničke poduhvate; neprimetne
strele koje su ubijale stoku ili neopreznog čoveka, čak su nekada
otimali i poneko dete koje bi odlutalo daleko od sela.
Nismo im samo zbog ovoga dali to ime; bili su, uistinu,
stvorenja noći i tame, prastare užasne senke iz prošlih vremena.
Ova bića su bila veoma stara, predstavnici starog doba. Nekada su
oni vladali ovom zemljom, ali su bili proterani i naterani na
skrivanje i tamu od strane borbenih malih Pikta, sa kojima smo mi
sada ratovali, a koji su ih mrzeli i lovili, gore nego što smo mi to
radili.
Pikti su bili drugačiji od nas po izgledu, bili su nižeg rasta i
tamnije kose, očiju i kože, dok smo mi bili visoki i jaki, žute kose i
svetlih očiju. Ali, manje-više, svi smo bili iz istog kalupa. Ova Deca
Noći nam se nisu doimala ljudski, sa njihovim deformisanim
patuljastim telima, žutom kožom i odvratnim licima. Ipak, bili su
reptili, štetočine.
Osetio sam nalet besa kada sam pomislio da je ova štetočina
bila ta zbog koje sam hteo da bacim sekiru i da pobegnem. Fuj!
Nema slave u ubijanju zmija i umiranju od njihovog ujeda. Sav bes
i razočaranje su ih pretvorili u objekat moje vrhunske mržnje, i sa
crvenom maglom pred očima, zakleo sam se svim bogovima koje
sam znao, da ću napraviti takav krvavi haos pre nego što umrem,
da ću ostati u najgorem sećanju onima koji budu preživeli.
Moj narod me neće slaviti, jer su sa prezirom gledali na Decu,
ali ta Deca koju budem ostavio u životu će me se sećati i drhtati
zbog mene. Zbog toga sam se zakleo, stežući divlje svoju bronzanu
sekiru. Sekiru sam stavio u rascep hrasta i zategao je sirovom
kožom.
Tada sam čuo šuštanje, nerazumljiv govor, i do mene je stigao
odvratan smrad, ljudski, ili nalik na ljudski. Posle nekoliko
trenutaka sam izašao iz duboke senke na otvoreno polje. Nikada
nisam video selo Dece. Bila je to gomila zemljanih koliba, sa
niskim vratima ukopanim u zemlju; bedne udžerice, pola iznad, a
pola ispod zemlje. Znao sam iz priča starih ratnika da su ove
udžerice povezane sistemom podzemnih prolaza, tako da je celo
selo bilo kao mravinjak, ili kao sistem zmijskih rupa. Pitao sam se
da li neki od tunela ide duboko pod zemlju i izlazi negde daleko od
sela.
Ispred kućica se skupila velika grupa stvorenja, sikćući i
blebećući glasno.
Ubrzao sam korak, i sada, kada sam izašao iz zaklona, pojurio
sam koliko su me noge nosile. Divlja pometnja je uhvatila rulju
kada su videli osvetnika, visokog, krvavog, kako užarenih očiju
izleće iz šume. Vrištao sam besno, bacivši im glavu vođe; uleteo
sam među njih kao besni tigar.
Sada više nije bilo mogućnosti za beg! Mogli su da pobegnu u
svoje tunele, ali i tamo bi ih pratio, čak do samog pakla. Znali su da
me moraju ubiti i njih stotinu se skupilo oko mene u toj nameri.
 Nije mi se upalio plamen slave jer se oni nisu smatrali vrednim
toga. Ipak, stari luđački bes moje rase mi je bio u krvi, a miris krvi i
razaranja mi je ispunio nozdrve.
Ne znam koliko sam ih pobio. Znam samo da su se nakupili oko
mene u nepreglednoj uvijajućoj masi, kao zmije oko vuka, a ja sam
udarao sve dok mi se glava sekire nije prvo istupila, a onda i
polomila. Na kraju mi je sekira ličila na toljagu, ali sam i njome
lomio lobanje, kidao glave, kosti; krv i mozak su prštali oko mene,
a sve je to bila jedna velika žrtva za Il-marinena, boga Naroda
Mača.
Krvareći iz par stotina rana, oslepljen posekotinom pored oka,
osetio sam kameni nož kako mi se zabada duboko u prepone, a u
isto vreme mi je toljaga razbila lobanju. Pao sam na kolena, ali sam
ponovo ustao i kroz crvenu maglu video prsten iscerenih kosookih
lica. Napao sam pokretima umirućeg tigra, a lica su se razlila u
crvenu propast.
Dok sam se njihao, gubeći ravnotežu mahanjem, nečije kandže
su mi se sklopile oko grla i kameni nož mi se zabio među rebra i
divlje protresao. Od gomile udaraca sam ponovo pao, ali stvorenje
sa nožem je palo ispod mene tako da sam ga pronašao levom
rukom i polomio mu vrat pre nego što je uspeo da se izmigolji.
Život je iz mene brzo isticao; kroz siktanje i vrištanje Dece čuo
sam glas Il-marinena. Još jednom sam se teškom mukom uspravio,
iako me bola oluja kopalja i noževa. Nisam više mogao da vidim
svoje neprijatelje, samo crvenu maglu. Jedva sam se pridržavao,
uhvatio sam klizavu dršku sekire i udario još jednom, poslednji
put. Mora da sam umro na nogama, jer nisam imao osećaj da sam
pao; poslednjim atomom snage i divljaštva naneo sam udarac, čuo
sam lobanju kako puca pod sekirom i mrak me je odneo u zaborav.
Odjednom sam došao sebi. Bio sam poluzavaljen u velikoj
naslonjači i Konrad je sipao vodu na mene. Glava me je bolela, a
kapi krvi su se skorele na mom licu. Kirovan, Tavarel i Klemans su
bili nagnuti nad mene, nervozno, dok je Ketrik stajao tik ispred
mene, i dalje držeći malj. Lice mu je bilo pristojno uznemireno,
iako to oči nisu pokazivale. Kako sam ugledao te uklete oči, ludilo
me je obuzelo.
 „Evo”, Konrad je govorio, „rekao sam ti da će se oporaviti za
tren; samo mali udarac. Primao je on i gore. Sad si u redu, zar ne,
O’Donele?”
Tada sam ih odgurnuo i uz duboko besno režanje se bacio na
Ketrika. Pošto sam ga uhvatio na prepad, nije imao priliku da se
odbrani. Ruke sam stegao oko njegovog vrata i zajedno smo pali
na divan. Ostali su uzviknuli od iznenađenja i užasa, a onda su
pokušali da nas rastave; u stvari, da mene skinu sa žrtve, jer su
Ketrikove kose oči već počele da kolutaju.
„Tako ti boga O’Donele”, vrisnu Konrad, pokušavajući da
prekine moj stisak, „šta te je spopalo? Ketrik nije hteo da te udari,
pusti ga, budalo!”
Bes me umalo potpuno obuzeo, jer ti ljudi su bili moji prijatelji,
moje pleme, i ja sam se zakleo njima i izdao ih, ali su me na kraju
uspeli odvojiti od Ketrika. On je seo kašljući, prepipavao je plave
masnice koje su mu moji prsti ostavili, dok sam ja besneo i psovao,
pokušavajući da se otmem iz stiska četvorice ljudi koji su me
držali.
„Budale!”, vrištao sam, „Pustite me! Pustite me da ispunim
svoju dužnost prema plemenu! Vi, slepe budale! Briga me za taj
mali udarac koji mi je sad naneo, on i njegovi su mi naneli mnogo
veći udarac u davna vremena. Budale jedne, on je označen znakom
zveri, reptil, štetočina koju smo istrebili pre mnogo milenijuma!
Moram ga slomiti, uništiti, očistiti zemlju od njegove uklete
prljavštine!”
Tako sam se borio i besneo, a Konrad je viknuo Ketriku preko
ramena:
„Izađi brzo! Poludeo je! Misli su mu poremećene! Beži od
njega!”
Sada razmišljam često o tim brdima, dolinama i velikim
šumama iz mojih prastarih snova. Nekako, taj udarac drevnog
ukletog malja me je vratio u neko drugo doba i u neki drugi život.
Dok sam bio Arijara nisam se sećao nekog drugog života. To nije
bio san; to je bio samo prelaz u drugu realnost gde sam ja Džon
O’Donel, jednom živeo i umro. Tamo sam bio upućen, preko
tokova vremena i prostora, slučajnim udarcem. Vreme i vremena
su kao zupčanici, uglavljeni se vrte nekada nezavisno jedan od
drugog. Nekada, ali samo retko, zupci stanu; tada se delovi
prošlosti preliju i čovek može da pogleda preko svakodnevnog
slepila koje nazivamo realnošću.
Ja sam Džon O’Donel i ja sam bio Arijara, koji je sanjao o
ratničkoj slavi, lovačkoj slavi i gozbama, a koji je umro na crvenoj
gomili svojih žrtava u neko zaboravljeno vreme. Ali, kada je to bilo
i gde?
Na ovo drugo mogu da odgovorim. Planine i reke menjaju svoj
izgled i tok; predeli se menjaju; ali doline najmanje. Sada kada ih
vidim sećam ih se, ne samo kroz oči Džona O’Donela, nego i kroz
Arijarove oči. Malo su se promenile. Nekada velika šuma se sada
smanjila i iscepkala na mnogo malih delova, neki delovi su nestali.
Ali u ovim predelima je Arijara živeo, borio se i voleo; i u toj šumi
je umro. Kirovan nije bio u pravu. Mali, ratoborni, tamni Pikti nisu
bili prvi ljudi na Ostrvu. Postojala su stvorenja pre njih, da, ta Deca
Noći. Deca nam nisu bila nepoznata kada smo došli na mesto koje
sad zovemo Britanijom. Mi smo se sa njima sretali ranije,
vekovima ranije. Već smo imali mitove vezane za njih. Ali, pronašli
smo ih u Britaniji. A Pikti ih nisu potpuno istrebili.
Pikti nisu došli mnogo pre nas kako mnogi misle. Mi smo ih
gurali napred kako smo napredovali, u toj velikoj seobi sa istoka.
Ja, Arijara, znao sam starce koji su učestvovali na tom vekovnom
maršu; koji su rođeni na rukama žutokosih žena, a odrasli su na
bezbrojnim miljama šuma i ravnica, su bili prethodnica invazije
još kao mladići.
Koji je to bio milenijum, to ne mogu da odgovorim. Ali ja,
Arijara sam bio sigurno Arijevac, i moje pleme je bilo arijevsko,
jedno od hiljadu nepoznatih i nezapamćenih plemena žutokosih i
plavookih ljudi koji su se vekovima širili po celom svetu. Kelti nisu
prvi stigli u zapadnu Evropu. Ja, Arijara, bio sam iste krvi i porekla
kao i ljudi koji su uništili Rim, ali moja linija je bila mnogo starija.
Što se tiče jezika koji sam govorio, on nije ostao u mislima Džona
O’Donela, ali ja pretpostavljam da je Arijarin jezik bio starokeltski
za ono što je starokeltski gejliku99.
99 Gejlik (gaelic) keltski jezik kojim se još uvek govori u nekim delovima Irske i Velsa prim.prev.
 Il-marinen! Zapamtio sam boga kojeg sam prizivao, drevnog,
predrevnog boga koji je radio sa metalima; tada sa bronzom. Jer Il-
marinen je bio jedan od glavnih bogova arijevaca od koga su
nastali mnogi drugi bogovi; on je u gvozdeno vreme postao Viland
i Vulkan. Za Arijara on je bio Il-marinen.
Arijara je pripadao jednom od mnogih plemena i porodica. Nije
samo Narod Mača došao u Britaniju. Rečni Narod je bio tu pre njih,
a Vučiji Narod je došao kasnije. Oni su bili arijevci kao i mi, svetlih
očiju, visoki i plavi. Mi smo se borili sa njima, iz raznih razloga
zbog čega su se Arijevci uvek borili jedni protiv dragih, kao što su
se Ahajci borili sa Dorjanima, ili kao što se Kelti i Germani često
hvataju za gušu; na primer kao Heleni i Persijanci, koji su bili
narod istog porekla, ali podeljeni tokom vekova, da bi se na kraju
sreli i krvlju okupali Malu Aziju.
Sada razumem da sve ovo Arijara nije znao. Ja, Arijara, nisam
znao ništa o svim ovim svetskim putovanjima i deljenjima rase.
Samo sam znao da je moj narod osvajački, i da su pre nekoliko
vekova moji preci krenuli u seobu sa velikih dolina istoka, dolina
naseljenih ratobornim, žutokosim, svetlookim ljudima kao što sam
bio ja; da su moji preci došli na zapad u toj velikoj seobi, i kada bi
u toj seobi nailazili na plemena drugačije rase, razarali bi ih i
uništavali, a kada bi upoznali druge žutokose i žutooke ljude, od
starijih ili novijih seoba, borili bi se protiv njih još varvarskije i
nemilosrdnije što je bio stari, nelogični arijevski običaj. Ovo je
Arijara znao, a ja, Džon O’Donel, koji sam znao mnogo više i mnogo
manje nego Arijara, kombinovao sam znanje nas dvojice i došao
sam do rešenja koje bi uznemirilo mnoge naučnike i istoričare.
Ova činjenica je dobro poznata; Arijevci su propadali brzo od
mirnog i lagodnog života. Njihov pravi život je nomadski; kada su
se smirili i počeli da uzgajaju kulture, započeli su sopstveni pad; a
kada su se organizovali u gradove i opasali se zidovima, potpisali
su sebi presudu. Ja, Arijara sećam se priča staraca, kako su Sinovi
Mača na tim velikim putovanjima nailazili na sela žutokosih ljudi
koji su živeli zajedno sa crnim narodom koji je jeo beli luk, i od
njih su preuzeli zavisnost od zemlje. I starci su pričali kako su oni
bili meki i slabi, i kako su lagano padali pod bronzane oštrice
Naroda Mača.
Pazite - zar cela istorija sinova arijevskih ne počiva na ovome?
Pogledajte kako su brzo Persijanci pokorili Međane; Grci
Persijance; Rimljani Grke, a Germani Rimljane. Tako su i Nordijci
pobeđivali germanska plemena koja su postala slaba posle
nekoliko vekova mira i idile, a i oni sami su omlitaveli kada su
stigli na jug.
Da pređem na Ketrika. Ha, kosa mi se diže na glavi od samog
pomena njegovog imena. Povraćaj loze, ali ne neke kineske ili
mongolske iz skorih vremena. Danci su proterali njegove pretke u
brda Velsa; i tamo, u nekom dobu srednjeg veka, na neki skriveni
način, to ukleto domorodačko stvorenje uspelo je da se umeša u tu
čistu saksonsku krv keltske linije. Velški Kelti se nikada nisu
mešali sa Decom, a to sigurno ni Pikti nisu radili. Ali mora da je
bilo preživelih štetočina koje su se skrivale u tim sablasnim
brdima, koje su uspele da opstanu posle toliko vekova. U Arijarovo
vreme oni su jedva bili ljudi. Kakve li su se mutacije javile tokom
vekova?
Kakvo li se biće uvuklo u zamak Ketrikovih neke zaboravljene
noći ili neku od žena iz porodice, koja je zalutala u brda, presrelo u
mraku?
Gadi mi se i da zamislim tu sliku. Ali ovo znam; mora da je bilo
preživelih pripadnika te vrste, tih reptila, u vreme kada su se
Ketrici preselili u Vels. Možda ih i dalje ima. Za mene nema mira
dok ne bude uništeno to mračno breme koje nosi plemenito ime
Ketrika,nad kojim visi loza zmija. Sada, kada znam šta je on,
zagađuje mi vazduh i ostavlja sluzavi trag zmije iza sebe. Njegovo
šuškanje, taj siktavi zvuk, ispunjava me užasom; sam pogled na
njegove kose oči me dovodi do ludila.
Potičem od kraljevske loze i takvi kao on su pretnja kontinentu
i celom narodu. Moja rasa je kraljevska, iako se vremenom
degradirala zbog stalnog mešanja sa pokorenim rasama. Talasi
strane krvi su obojili moju kosu u crno i moju kožu u tamno, ali i
dalje imam lordovsko držanje i plave oči pravog Arijevca.
 I kao što su moji preci, kao i ja, Arijara, uništavali šljam koji se
vrteo ispod naših nogu, tako ću i ja, Džon O’Donel, da istrebim tu
reptilsku stvar, to monstruozno stvorenje nastalo od zmijske krvi
koja je davno pokvarila čistu saksonsku, da uništim trag koji su ti
reptili napravili sinovima arijevskim. Kažu da je udarac koji sam
dobio poremetio moj um; ja mislim da mi je otvorio oči. Moj
drevni neprijatelj se često šeta po dokovima sam, ali je viđen, iako
to ne zna. I u jednoj od tih njegovih šetnji ću ga sresti, a kada ga
sretnem, polomiću mu njegov pokvareni vrat svojim rukama, kao
što sam i ja, Arijara, polomio vratove ukletih noćnih stvorenja pre
mnogo, mnogo vremena.
Tada, neka polome i moj vrat na kraju konopca, ako im je tako
po volji. Ja nisam slep, ali moji prijatelji jesu. U očima starog
arijevskog boga, a možda i u slepim očima ljudi, ja ću održati zavet
svoga plemena.

Preveo Ivan Branković

 Više autora
FANTASTIČNE PRIČE

Izdavač
OTVORENA KNJIGA
Dragiše Lapčevića 11
Beograd

Za izdavača
Petar Nikolić

Prevod
Nekoliko preovodilaca

Lektura i korektura
Sandra Zlatanović

Likovna obrada korica

Dejan Nikolić

Štampa
OTVORENA KNJIGA Beograd

ISBN 978-86-7674-175-5
COBISS.SR-ID 194176780
www.otvorenakjniga.rs