Пjесништво прве модерне (1901-1914)

Мајски преврат (1903) и убиство Александра Обреновића и жене му Драге (1903)

обиљежили су почетак ХХ вијека. Наиме, Наталија Обреновић, мајка Александра
Обреновића, а супруга Милана Обреновића, бавила се књижевношћу ‒ писала је Мемоаре.
Убиством Александра Обреновића и његове супруге Драге на власт долазе Карађорђевићи.
Средиште књижевности и културе се сели из Новог Сада у Београд у којем се
налазила кафана Дарданели, која је била сједиште београдске боемије. Кафана се руши 1901.
године и почиње да излази Српски књижевни гласник који уређују универзитетски
професори Богдан Поповић и Јован Скерлић. Стога се пјесништво прве модерне зове се и
период Српског књижевног гласника.
У Сарајеву 28. VI 1914. године убијен је Франц Фердинанд од стране Гаврила
Принципа, те је овај догађај означио крај пјесништва прве модерне.
Од 1916. до 1918. године на Крфу излазе Српске новине и Крфски забавник, гдје
књижевници објављују своја дјела.
Најзначајнија остварења тог доба су:
1) Српски књижевни гласник ‒ најзначајнији часопис који излази у два наврата ‒ од 1901.
до 1914. године, затим поново излази након Првог свјетског рата, до 1941. године.
Уређивали су га Богдан Поповић и Јован Скерлић, ђак Богдана Поповићa. Ко је ушао у
Српски књижевни гласник сматрао се афирмисаним писцем.
2) 1911. године Богдан Поповић објављује Антологију новије српске лирике и
3) 1914. године Скерлић објављује Историју нове српске књижевности.
Корифеји прве српске модерне су Алекса Шантић, Јован Дучић, Милан Ракић и
Владислав Петковић Дис. Њихове пјесме су строге композиције, а тек касније ће Црњански
раскинути са прошлошћу и писати у слободном стиху.
Најстарији часопис у Европи Летопис Матице српске, који и данас излази, Милан
Савић уређује до 1911. године, након чега ће исту улогу преузети Тихомир Остојић. Значајан
је и часопис Бранково коло, покренут у Сремским Карловцима (1895), гдје је Сремац објавио
Поп Ћиру и поп Спиру. У Београду од 1901. до 1903. године излази часопис Коло, који је
уређивао Данило Живаљевић. Трудио се да буде против Српског књижевног гласника. Сима
Пандуровић и Дис у Београду уређивали су Књижевну недељу. Наиме, Дис који је
објављивао своје пјесме под псеудонимом Милан, Ракићу се придружио тек од ХVI броја.
Остали писци прве српске модерне су:
1) Сима Пандуровић (Везе, Светковина),
2) Милета Јакшић (Ствари које су прошле),
3) Вељко Петровић (Видовити, Понор),
4) Душан Малушев (Марко се весели),
5) Даница Марковић (Априлска елегија, У сутон),
6) Војислав Илић Млађи (Ноћна свирка, Комад хлеба),
7) Станислав Винавер (Натпис, Тренутак сунцокрета),
8) Милорад Митровић (Незнани гроб, Недеља на селу),
9) Душан Срезојевић (Последњи самртник, Безимена песма),
10) Велимир Рајић (Басна о животу, Завет).

1
 Алекса Шантић (1868‒1924)

БИОГРАФИЈА. Рођен је 1868. године у Мостару у имућној трговачкој породици, те је

било одређено да и он буде трговац. И његова браћа су били пјесници, али је најистакнутији
Јаков Шантић. Није волио много да путује као Дучић ‒ остао је везан за родни Мостар.
Кратко вријеме школовао се у Љубљани, гдје је учио трговачку школу, а затим и у Трсту,
гдје учи школу код Људевита Вуличевића. Тамо ће научити њемачки и италијански језик. У
Мостар се враћа 1883. године, непосредно након херцеговачког устанка.
Прву пјесму објавио је у сомборском омладинском листу Голуб 1887. године. Био је
пјесник, драмски писац (Хасанагиница, Анђелија, Немања и Под маглом) и преводилац, а
помиње се и његових седам приповиједака. Објављивао је пјесме у Невену, Голубу,
Босанској вили и Новој Зети, а годину дана касније (1888) покреће културно-просвјетно
друштво Гусле. Године 1896. заједно са Ћоровићем покреће књижевни лист Зора. Наиме, код
Ћоровића се јавља замет лика Анике, што се посматра као утицај на Андрића. Године 1914.
затворен је од аустроугарских власти због патриотских пјесама, али је ослобођен због лошег
здравља. Умире 1924. године у Мостару.

СУДАР СА КРИТИКОМ. Шантић је имао судар са критиком. Прва је критика Богдана

Поповића (Пјесме, Мостар: 1901) која је Шантића погодила, али је била врло плодотворна за
Шантићев даљи рад, јер ће Шантић након ове критике много више пазити на то како
записује своје стихове. Поповић му је замјерао на претјераној употреби деминутива. Марко
Цар је оспорио ову критику. Другу критику која је задесила Шантића након његове збирке
Пјесме објављене 1911. године у Српској књижевној задрузи у Београду, објавио је Васа
Стајић, врло оштро и неправедно. Публиковао ју је у Летопису Матице српске. Драгиша
Живковић нетачно доноси информацију да га Стајићева критика није погодила. Шантића је
ова критика ужасно погодила и то се види у писмима Ћоровићу. То је једна од најоштријих
критика за неког пјесника српске модерне, а нимало оштрија није ни критика Љубомира
Недића упућена Милети Јакшићу, који је 1899. године објавио Песме. Васа Стајић замјера
Шантићу исте ствари које је Љубомир Недић замјерао Милети Јакишићу. Васа Стајић је био
киван зашто критика толико мази мостарски књижевни круг, а толико негативно пише о
Пречанима. Касније Васа Стајић пише о свом сусрету са Шантићем након критике. Тај
сусрет се збио у Мостару. Стајић је био за југословенство и ишао је у бројне градове. Васа је
у току Првог свјетског рата у Мостару држао предавање ‒ био је члан Народне одбране. Ту
је сасвим случајно срео Шантића који се први појавио на његовом предавању.

МЈЕСТО У АНТОЛОГИЈАМА. Богдан Поповић је уврстио његових 12 пјесама у

Антологију (Не вјеруј, Прољеће, Моја ноћи, Јесен, Госпођици, Једна суза, Претпазничко
вече, Емина, Бока, Остајте овдје, Вече на шкољу, Сијачи), а Скрелић је у својој Историји
написао текст о њему. Богдан Поповић је за потребе своје Антологије тражио од Шантића да
промијени неке стихове у пјесми Претпразничко вече, што оспорава Ћоровићеву тврдњу да
Шантић није имао аутокритике. Зоран Мишић у своју Антологију једино уврштава пјесму
Вече на шкољу. Миодраг Павловић у својој Антологији помиње пјесме Претпразничко вече
и Мраз. Истиче Шантићеву архаичну и нетакнуту осјећајност, интуитивну и отворену.

2
 УТИЦАЈИ. На њега су изразито утицали Змај и Војислав Илић, а од страних пјесника
Хајнрих Хајне, којег је преводио и што се објашњава везом са деминутивима.

ПЈЕСМЕ СА ПОСВЕТОМ. Посветио је пјесме Милети Јакшићу, Змају, Војиславу Илићу,

али и Јелени Скерлић која се удала за Владимира Ћоровића. Јелена Скерлић Ћоровић пише о
Шантићу као о представнику неког другог времена и о првом доласку те мостарске
књижевне групе у Београд. Дошли су пјесници из Мостара и ту су се упознали са Скерлићем
и са Скерлићевим лијепим сестрама. Године 1906. године на слави Јаше Продановића
Шантић јој се мало удварао. Интересантно је да је Шантић њој посветио пјесму Госпођици.
Јелена Скерлић Ћоровић је била врло блиска са Шантићем. Пише о томе у својој књизи
Живот међу људима говорећи да је Шантић увијек тјерао Владимира Ћоровића да са њим
путује. Историчар Владимир Ћоровић је брат књижевника Светозара Ћоровића, за којег је
била удата Шантићева сестра Перса. Сабрана дјела Шантића изашла су неколико пута ‒ први
пут их је тридесетих година објавио Владимир Ћоровић, и ту је дао Шантићеву биографију.

ОДНОС ШАНТИЋА И ЦРЊАНСКОГ. Млади модеран пјесник Милош Црњански у Мостару

сусреће старог и већ помало заборављеног Шантића. Црњански са горчином пише о
заборављеном Шантићу у тексту Слика Алексе Шантића из 1924. године, наводећи: Ја
Шантића нисам читао, али сам га поштовао. Црњански помиње да се једино читају
Шантићеве родољубиве пјесме. Наводи и Растка Петровића, чије је стихове читао и којег је
врло брзо начинио суматраистом. Први сусрет Црњанског и Шантића догодио се 1921.
године. Једном приликом Црњански износи причу коју му је испричао Шантић ‒ Шантић се
заљубио у неку дјевојку, чак су се и вјерили, док је Дучић сматрао да се Шантић треба
клонити те дјевојке. Међутим, Дучић се заљубио у ту дјевојку. Многи су мислили да је
Црњански завидио Дучићу, али то није тачно. Црњански види Шантића као једног од
најмушкијих типова. Сјећа се њихових дружења у Мостару и причâ о поезији.

ОДНОС ШАНТИЋА И ДУЧИЋА. Мостар Шантићевог времена лијепо је описао Дучић,

гдје су се њих двојица и упознали. Јован Дучић је радио у трговини код свог полубрата гдје
је радио и Шантић. Једном је приликом Шантић ишао у Женеву да посјети Дучића. Перо
Слијепчевић је увидио контраст између Дучића и Шантића.
Шантић Дучић
1) пјесник жртве пјесник живота
2) заљубљен и везан за своју земљу заљубљен у ослобођење од свих веза
3) демократа аристократа
4) Мостар, село Дубровник, море
5) прилази: Мостару, селу, сељаку одлази: од људи, села, Србије, у Космос
6) хвали се и поноси сељачким поријеклом не жели памтити ниско рађање под мраком
7) муза ватрена, води народ муза хладна као стена, живи за себе
8) народско витештво европско витештво
За разлику од већине својих савременика, нарочито Дучића и Ракића, Шантић се није
европеизирао, већ је до краја остао вијеран националним и социјалним идеалима прошлог
вијека ‒ пјевао је о српству, слободи, социјалној правди...

3
 ПАТРИОТСКА ПОЕЗИЈА. Најзначајнија родољубива поезија објављена је у мостарској
Зори и посвећена је муслиманима. То што се зове југословенство присутно је и у поезији
Алексе Шантића. Пјесма cа Вардара настала је поводом ослобођења Скопља 20. Х 1912.
године. Шантић је тражио од свог народа да буде велик и у побједи, но пјесма није
дјеловала. Шантић почиње да губи вјеру у поезију и у Србију. Тражи склониште од људи. У
то вријеме Шантић износи своју животну максиму Анри Корбијеру.
Шантић је најпознатији као родољубиви пјесник, иако он у ствари није написао
велики број чистих родољубивих пјесама. За разлику од Јакшићевог вербализма, који упркос
својој силини остаје у фикцији и апстракцији, Шантићево родољубље за основу има
доживљену стварност, у којој он злопати заједно са својим сународницима. Шантић прво
види друштвену неправду, па тек онда националну потиштеност. Код њега имамо спој
социјалне и родољубиве поезије. Кад пјева о сељаку, прије свега мисли на мукотрпног
човјека, босанско-херцеговачког тежака, па тек онда на националног бунтовника и хајдука.

Коријен Шантићевог неспоразума са свијетом је повишена вјера у поезију и вјера да

се свијет може мијењати поезијом. Из такве вјере ничу сви Шантићеви несклади и судари са
свијетом. Шантић жели нови и другачији свијет, али није у стању да се ослободи старог.
Шантић је негдје између ХIХ и ХХ вијека. За њега се каже да пјесник ХIХ вијека јер
слика патријархалну средину. Писао је у вријеме позног романтизма и прве модерне, али он
је у књижевности и кад у књижевност улазе Црњански, Крлежа и Растко Петровић.
Дјелује као неко ко је из прошлог времена. Тражио је промјене у свијету, није успио
да се избори за свој живот. На почетку је живио у богатству, на крају је завршио у
сиромаштву. Кључни несклад је везаност за породицу, за њену топлину, за огњиште, за
претпразничку атмосферу, када кућа окупља и укућане расуте по свијету. Око њега умиру,
своју породицу није имао, претпразничке вечери проводи сâм.

Алекса Шантић се није женио. Његови савременици су писали о томе како је једна
глумица дошла у Мостар и глумила са њим, а постоји прича да је Дучић завео ту девојку.

Шантићев брат Јаков умире и пише пјесму у слободном стиху, као и Костић који
пише пјесму За сестром.

Богдан Поповић истиче да се двије пјесме својом љепотом посебно истичу и

заслужиле су да уђу у све антологије: Остајте овдје и Моја комшиница.

НАЈЧЕШЋИ МОТИВИ ШАНТИЋЕВЕ ПОЕЗИЈЕ: побожност, патриотизам, љубав, пролазност

младости, породично огњиште, природа и лептир.

ГЛАВНЕ МАНЕ ШАНТИЋЕВИХ ПЈЕСАМА:

1. неспретност у језику (граматици),
2. некоректност у стилу,
3. неприкладност израза и
4. неприродне персонификације.

4
 ТРИ ВЕЛИКЕ ТЕМЕ ШАНТИЋЕВЕ ПОЕЗИЈЕ
 љубав ‒ Љубавна поезија Шантићева настала је под јаким утицајем муслиманске љубавне
пјесме: севдалинке. У њима је дочаран амбијент оријента, а дјевојка је бујна, изазовна,
али ипак скривене љепоте. Неке од Шантићевих пјесама су се толико приближиле
севдалинкама да су ушле у народ и пјевају се као народне пјесме (Емина, На извору).
 породица ‒ У елегији Претпразничко вече тежину усамљености у опустјелом дому
олакшава сјећање на дјетињство и успјех који му доносе пјесме. Чак је и његова
социјална и патриотска поезија обасјана свјетлошћу породичног огњишта и прожета
његовом топлином ‒ у пјесми Моја отаџбина, отаџбина је као родни дом, а сви
припадници народа као рођена браћа.
 родољубље ‒ У неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о онима који
заувјек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет ‒ Остајте овдје, Хљеб. Више него
други пјесници, Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у
историјској судбини српског народа (Ми знамо судбу). У низу пјесама исказао је патњу и
величину човјека, сељака и радника (О класје моје, Моји очеви, Ковач, Пјесма подземна).

ЉУБАВНА ПОЕЗИЈА АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

У Шантићевој љубавној лирици присутна је муслиманска средина и источњачки
декор.

(1) Моја комшиница ‒ Пјесник дуге ноћи проводи у самоћи. Срце и разум нису у
јединству, јер га срце позива у кућицу преко пута у којој живи дјевојка изузетне љепоте ‒
црних очију и црне косе. Ријеч је о љепоти Мостара чије је име Мара. Ријеч је о вриједној
дјевојци обученој у димије ‒ пјесник је са прозора посматра како сади цвијеће и пјева.

(2) Емина ‒ Прва верзија ове пјесме објављена је у часопису Коло 1902. године, а
касније је исту пјесму прерадио, додавши турцизме. Пјесник се враћа из хамама (турског
купатила) и у башти у пролазу опажа Емину. Иако ју је угодно поздравио, пјесник одговора
није добио. Посматра је како залијева цвијеће и како јој вјетар расплиће густе плетенице.
Иако ју је сматрао недостижном, Емина га је посматрала као још једног пролазника у низу.

(3) На извору ‒ Пјесма се темељи на лирском дијалогу који води пјесник са

лептирима, који му потврђују да су видјели дјевојку са ибриком у руци. Ријеч је о дјевојци
плаве косе чије је лице бјеље од бехара и која је окићена многим ђерданима. Затим пјесник
потврђује лептирима да је то била његова Јела.

(4) Прољеће
Родиће се младо прољеће! И свуда
Просуће се мирис плавих јоргована;
И пахуље сњежне падаће са грана
У наш бистри поток што баштом кривуда.

(5) Под јоргованом и сл.

5
 РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА АЛЕКСЕ ШАНТИЋА
(1) Остајте овдје ‒ Пјесма се 1896. године појавила непотписана у мостарској Зори.
Настала је приликом покрета мостарских муслимана да се селе у Турску. Шантић им говори
да не одлазе јер их Сунце нигдје неће обасјати као у домовини. Савјетује их да остану јер су
ту гробови њихових предака. У домовини их свако воли, а тамо их нико неће познавати. За
кршевиту Херцеговину их веже крв, језик и име. Године 1896. аустроугарска војска долази у
Босну. Пјесма дјелује и муслимани не одлазе у Турску. Пуни успјех пјесма доживљава 1902.
године када се у Невесињу јавио покрет да се оставља домаће тло и да се селе у Србију.

(2) Ми знамо судбу ‒ Пјесма је написана 1907. године и посвећена је реалисти

Стевану Сремцу. Тема мучеништва народа прожета је осјећањем непобједивости ‒ чак ни
смрт не представља крај борбе за слободу него само њен наставак. Кључни догађаји који су
утицали на његову патриотску поезију су анексија БиХ (1908) и балкански ратови (1912/13).
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

(3) Моја отаџбина ‒ Пјесма је настала 1908. године када је Аустроугарска

анектирала БиХ. Пјесник приказује колективну недаћу српскога рода и убоге му земље.
Саосјећа се са судбином своје браће и изражава њихову колективну бол. Његова је отаџбина
гдје год да се Срби налазе и живе, а браћа су за њега сви припадници једног народа.

(4) Повратак

(5) Отаџбино, гдје си? и сл.

СОЦИЈАЛНА ПОЕЗИЈА АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

(1) Угљари ‒ Постоје двије верзије ове пјесме и обје су настале 1912. године. Пјесник
приказује копаче угља како излазе из гротла прљави како би пили воду коју су им мајке или
сестре донијеле. Руке им подрхтавају од умора, тако да им вода пада на голе груди. Потом се
кући враћају погрбљени. Пјесма искаче из цјелокупне Шантићеве поетике.

(2) О класје моје ‒ Првобитни наслов пјесме био је Мука. Пјесма је настала 1910.
године и говори о тешком положају сељака аутроугарске окупације БиХ. Пјесник
песимистично закључује да хљеб неће отићи у руке оних који су га са муком одгајали, него у
руке „гладних птица‖ или богатијег слоја. Јадном сељаку оставиће тек толико да може
преживјети.
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?

6
 (3) Вече на шкољу ‒ Посвећена је далматинском прозаисти Иви Ћипику, а први пут је
објављена 1904. године у Бранковом колу. Текст пјесме Шантић је мијењао скоро у сваком
новом издању своје збирке. Најкрупнија измјена тиче се III строфе у којој је два првобитна
стиха Клече мршаве / Главе замијенио са Клече костури / Сури. Такође, свако сљедеће
издање није имало посвету. Оригиналну варијанту са мршаве главе подржао је Богдан
Поповић у својој Антологији, док је Зоран Мишић у својој Антологији објавио другу
варијанту, са костури сури. Пјесма има дескриптивне, социјалне и рефлексивне елементе.
Слика тих сиромашних, убогих сељака који узалуд пружају руке ка богу и слика
равнодушности бога према њиховом мукама у молбама, уоквирена величанственом сликом
природе изражава осјећање дубоке резигнације пред уклетошћу човјекове судбине.
Безизлазност човјекова изражена је затвореним композиционим обликом пјесме. Ужасан
човјеков положај на земљи ублажава се природним ритмом долажења ноћи, која доноси
човеку сан. Молитва човјекова у вечерње сате постала је аутоматизована радња мирења
човјека са судбином. Емоцију резигнације Шантић је саопштио трима сликама: визуелно-
тактилном сликом заласка сунца, аудитивом сликом звоњаве звона и визуелно-аудитивном
сликом вјерника који се моле Богу клечећи. Строфе су по облику кости и коже.
Критика најчешће инспирацију Шантићеву за ову пјесму тражи код Хајнеа, али,
уколико погледамо рану Шантићеву песму Херцеговац на молитви (Јавор: 1891), онда
видимо да она представља мотивски прву варијанту Вечери на шкољу. Прва је написана у
Илићевом хексаметру, али, још важније, одише оптимизмом и надом, док је у другој основно
осјећање резигнираности и мирење са несрећном судбином човјека на земљи.
Пучина плава И јеца звоно
Спава, Боно,
Прохладни пада мрак. По кршу дршће звук;
Врх хриди црне С уздахом туге
Трне Дуге
Задњи румени зрак. Убоги моли пук.

(4) Ковач

(5) Хљеб и сл.

ДЕСКРИПТИВНА ПОЕЗИЈА АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

(1) Неретва ‒ Пјесник се налази у башти гдје га од свјетлости заклаљају крошње
брескве. Наслоњен о зид посматра Неретву на којој се купају дјеца и жене перу веш. Над
Неретвом се огледају оближње куће и круже галебови.

(2) Лептир

(3) Срце

(4) На жалу

(5) Прољетне терцине и сл.

7
 ЕЛЕГИЧНА ПОЕЗИЈА АЛЕКСЕ ШАНТИЋА
(1) Моја ноћи ‒ Пјесма Моја ноћи написана је 1901. године и критичари су много
држали до ове пјесме. У овој пјесми се препознаје дијалог један са Змајевим Ђулићем.
Остало је у сјећањима Шантићеве сестре да Шантићу није било јасно шта критичари виде у
овој пјесми. Пјесник добија одговор Никад на питања постављена ноћи, зори, срећи, небу,
драгој (када ће њихови сватови) и сузи (када ће стати). Ово је пјесма која на најбољи начин
осликава Шантићев живот.

(2) Госпођици ‒ Пјесма је објављена 1906. године, а почиње сјећањима на госпођицу

коју је пјесник некада држао на кољену и чију је плаву косу љубио. Након много времена,
њена љепота није се угасила, док је пјесник остарио. Пјесникова љубав гаси се са старошћу.
Некада сам и вас на кољену цупкô,
И доносио вам слатке шећерлеме,
И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко.

(3) Претпразничко вече ‒ Пјесма је настала 1910. године. Када је ријеч о спољашњој
композицији, пјесма се састоји из 31 катрена римована обгрљеном римом. У песми су
кључна три мотива:
1) мотив усамљености и дубоког бола због тога,
2) мотив евокације прошлости и топлине породичног живота из дјетињства и
3) мотив стваралаштва као надокнаде и утјехе.
У пјесми је приказана пјесникова самоћа у једно претпразничко вече. У тој
претпразничкој тишини јавља се једна мисао која ремети мир ‒ сјећање на прошлост. Некада
је у истој соби била срећа, али не и сада. Као и некада, ту су икона и кандло, што значи да
пјесник није изгубио вјеру у Бога. Јавља се сјећање на породицу ‒ соба је окађена и сви су
срећни, ватра која грије симбол је сигурности. Сјећа се оца који држи чибук у руци, мајке
која шије нове кошуље за дјецу и комшије Петра чији долазак доноси радост. Потом отац
узима гусле и започиње пјесму о Страхињићу бану. Појављују се двије генерације мртвих:
прву генерацију чине породица и сусјед, а другу давна времена ‒ Страхињић Бан. Пјесник је
тужан у глухој јами ‒ нико не може да чује њехову јадиковку. Потом се приказује слика у
модернистичкомм духу ‒ на столу су књиге, шуште листови и лете птице које нису ништа
друго него његове пјесме, једнино што је остало са њим. Оне представљају његов породични
албум. Елегија се завршава пјесников склапањем очију и плачем. Пјесма има додирних
тачака књижевним остварењима као што су: Чобанов Бадњак Вељка Петровића, Спомен на
Руварца Лазе Костића, Гавран Едгара Алана Поа и Фауст Јохана Волфганга Гетеа.

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Кандило баца и собу ми зâри. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
Сâм сам. Из кута бије сахат стари, И слушам како грањем замрзнутим
и глухи часи неосјетно теку. У моја окна голи орах бије.

8
 РЕФЛЕКСИВНА ПОЕЗИЈА АЛЕКСЕ ШАНТИЋА
Ноћ ‒ Ма колико желио да буде пјесник свјетлости, Алекса Шантић је најбоље пјесме
написао о ноћи. Пјесма је написана у форми сонета (два катрена и два терцета), 1906. године.
Читалац присуствује посљедњим тренуцима морнаревог живота. Морнар се моли, а његову
молитву прекида посљедњи талас. Док Господ плаче, Ноћ се цери, што значи да су
антитетичних ставова по питању смрти младог морнара. Ноћ је написана великим словом јер
она има исту моћ у том тренутку као што има и Бог. Постоји више пјесама са овим насловом.

Укочила се Ноћ, кô авет страшна,

Запрла ногом у земљу, а главом
У црни простор неба недомашна,
Па шиба вјетром и муњом крвавом.

Ломи се ваздух, и хуји, и јечи,

Океан сињи валом облак хвата.
На трошном броду задњи морнар клечи,
И тешку судбу он види и схвата.

И моли Оца... Но још једном вода

Широким валом пљусну преко брода,
И чу се прасак и пошљедњи јаук,

И, слушај, негдје кô да Господ плаче.

А ноћ се цери, и све више, јаче,
Небеса хвата као црни паук.

***

ЛИТЕРАТУРА

1) Богдан Поповић, „О песмама А. Шантића‖ (Огледи о српској књижевности, 2001)

2) Јован Дучић, „Алекса Шантић‖ (Сабрана дела, књ. 4, 1989)
3) Перо Слијепчевић, „Алекса Шантић ‖ (Критички радови Пере Слијепчевића, 1983)
4) Драгиша Живковић, „Вече на шкољу Алексе Шантића‖ (Европски оквири српске
књижевности, књ. 5, 1994)
5) Миодраг Павловић, „Претпразничко вече Алексе Шантића‖ (Есеји о српским песницима,
1992)
6) Драгиша Живковић, Поезија Алексе Шантића, данас, у: Европски оквири српске
књижевности, VI, Београд, 1998, 99–110.
7) Миодраг Павловић, Осам песника, Просвета, Београд, 1964.

9
 Јован Дучић (1874‒1943)

БИОГРАФИЈА. Јован Дучић је рођен је у Требињу. Није сигурна година рођења,

претпоставља се да је рођен или 1872. или 1874. године. Јован је дијете из другог брака ‒
мајка му је Јованка. Дучић је говорио једном свом савременику да дјеца падају на матури
због године његовог рођења, а годину не зна ни он сâм. Рекло би се да је ту Дучић правио
мистификацију, можда је желио да се представи млађи него што јесте. Послије Требиња,
Дучић се преселио у Мостар, гдје је завршио трговачку школу и гдје је везан за покретање
часописа Мостарска зора 1896. године, коју је једно вријеме уређивао заједно са Алексом
Шантићем, Атанасијем Шолом и Светозаром Ћоровићем, односно са писцима који чине
мостарски књижевни круг. Касније одлази у Сарајево и Сомбор на школовање, а потом на
студије у Женеву, гдје ће упознати Јована Скерлића. Наиме, Дучић је читав свој вијек био
опчињен умним западом. У Женеви 1902. године пише свој програмски текст Споменик
Војиславу, гдје говори о поезији Војислава Илића. Враћа се у Београд 1907. године и његова
каријера иде узлазном путањом. Дучић ради у разним амбасадама, путује по свијету, да би
свој живот завршио у Америци, гдје умире 1943. године. Тај дан је изашла његова
тестаментарна збирка Лирика, са којом је Дучић сахрањен на грудима. Посљедња жеља
испуњена му је 2000. године када су његови посмртни остаци пренесени у Требиње.

ПОЕЗИЈА. Дучић се са својим првим пјесмама појавио у сомборском листу за дјецу

Голуб гдје је објављена његова прва пјесма Самохрана мајка. Ту је ријеч о мајци која је
остала без деветорице синова и мужа који су пали борећи се за Србију и за отаџбину. Једина
утјеха мајци била је та да она није једина мајка која је изгубила синове. Касније објављује и
у Змајевом Невену, гдје има доста Змајевих одговора младом пјеснику Јовану Дучићу.
Прву збирку Пјесме објавиће 1901. године у Мостару. Ту је примјетан утицај
Војислава Илића, али и њемачких и руских романтичара. Књигу Пјесме посвећује Алекси
Шантићу и Атанасију Шоли. Друга збирка излази у Београду 1908. године под називом
Песме, док се трећа збрика појављује 1911. године са насловом Песме. Потом се 1929.
године појављују Дучићева Сабрана дела. У уводној напомени још једном наглашава да је ту
коначно редиговао своје досадашње дјело, па изричито забрањује да више ико објављује оне
ствари или оне редакције које је сâм одбацио. Збирка Лирика се појављује 1943. године.

ТЕЖЊА КА ПЕРФЕКЦИЈИ. Дучић је потпуно одбацио оно што је стварао крајем ХIХ и
почетком ХХ вијека. Потпуно се одрекао збирке Пјесме из 1901. године и због тога је код
њега веома важан тај канон сабраних дјела, јер је и сâм састављајући сабрана дјела рекао:
ово што је у сабраним делима, то је оно што ја признајем и то су моје песме, све ово раније
није важно. Све то иде у прилог чињеници да је Дучић тежио перфекцији. Неке пјесме је
„много брусио‖ јер је имао свијест о томе како да стихове доведе до перфекције. Нема
пјесника с почетка ХХ вијека који је више своје пјесме глачао него Јован Дучић. Када се
гледа Дучићево и нешто ван сабраних дјела види се колико је Дучић мијењао, исправљао и
глачао не би ли дошао до савршенства којем је толико тежио. Дучић је пјесник са много
добрих пјесама, али нема ону крунску пјесму која се издваја изнад свих осталих пјесама.

10
 ТРИ ФАЗЕ У ДУЧИЋЕВОМ СТВАРАЛАШТВУ
1) рана (војиславовска) фаза ‒ примјетан је утицај Војислава Илића и Јована Јовановића
Змаја и њихових стихова у стваралаштву Јована Дучића. Ова фаза траје до Дучићевог
одласка у Женеву, односно до 1899. године.
2) парнасо-симболистичка фаза ‒ карактеристична је за Дучићев боравак у Женеви.
Одликују је: угледање на француске пјеснике и преузимање од Француза. Уздрмао је
француског нобеловца Сили Придома. Више му је годило да га пореде са
другоразредним француским пјесницима него са једним банатским попом ‒ Милетом
Јакшићем, који је иначе синовац Ђуре Јакшића. Наиме, Дучић је узимао од Милете
Јакшића као рани (млади) пјесник. У Женеви се упознаје са Јованом Скерлићем, чија је
сестра Јелена оставила негативну слику о Дучићу.
3) постсимболистичка фаза ‒ траје од Првог свјетског рата.

КАНОН САБРАНИХ ДУЧИЋЕВИХ ДЈЕЛА

(А) Књига Песме сунца, у оквиру које се налазе циклуси:
1) Сенке по води: Јабланови, Подне и сл.
2) Јадрански сонети: Село, Далмација и сл.
3) Јутарње песме: Шум, Сусрет и сл.
4) Вечерње песме: Сунцокрети, Песма мрака и сл.
5) Лирика (1943): Носталгија, Сапутници и сл.
6) Сунчане песме: Буква, Сунце и сл.
7) Душа и ноћ: Резигнација, Носталгија и сл.
(Б) Књига Песме љубави и смрти ‒ углавном љубавне пјесме које је посветио великој
љубави, глумици која је удата, као нпр.: Песма жени, Песма љубави;
(В) Књига Царски сонети ‒ са циклусима:
1) Царски сонети: Запис, Дубровник и сл.
2) Моја отаџбина: Херцеговина, Химна победника и сл.
3) Дубровачке поеме (9): Дубровачки мадригал, Дубровачки карневал и сл.
(Г) Књига Плаве легенде: Црна песма, На раскршћу и сл.

ТЕМАТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ДУЧИЋЕВЕ ПОЕЗИЈЕ

Иван Негришорац (Драган Станић) дијели Дучићеву поезију углавом према темама о
којима је Дучић пјевао:
1) поетичка поезија: Хајмо музо, Моја поезија, Сунце, Песме из 1909. и Песме из 1938. и сл.
2) поезија свакодневнице: Чекање, Напор, Досада, Најтужнија песма и сл.
3) љубавна поезија: Песма жени, Душа, Моја љубав и сл.
4) дескриптивна поезија: Сунцокрети, Буква, Залазак сунца, Село, Подне и сл.
5) рефлексивна поезија: Химера, Побожна песма, Богу, Међа, Сенка и сл.
6) поезија историјске свијести:
 дубровачке поеме: Дубровачки карневал, Дубровачки арцибискуп и сл.
 пјесме о средњем вијеку: Запис, Житије и сл.
 пјесме о нововјековном искушењу Србије: Химна победника, Херцеговина, Молитва,
Ave Serbia и сл.

11
 ДУЧИЋЕВА ПРОЗА
1) Градови и химере (1940) ‒ збирка од десет путописних записа у епистоларној форми
објављених у периодици
2) Благо цара Радована (1932) ‒ збирка филозофске прозе
3) Јутра са Леутара (1943) ‒ збирка есеја о моралним темама
4) Моји сапутници (1951) ‒ збирка књижевно-критичких огледа о савременим српским и
хрватским писцима као што су Петар Кочић, Бора Станковић, Војислав Илић, Милета
Јакшић, Иво Ћипико и Алекса Шантић.
Постоји интересантно проучавање Јована Дучића кроз његову прозу. У посљедње
вријеме се писало о његовим путописима и постоји књига Јован Дучић путописац коју је
написао Владимир Гвозден.

ДУЧИЋ У ОЧИМА ДРУГИХ ЗНАМЕНИТИХ ЛИЧНОСТИ

Црњански није имао лијепо мишљење о Дучићу, док је Алекса Шантић лијепо
говорио о Дучићу и његовом животу.
Радован Поповић га сматра кнезом-пјесником. Књига Радована Поповића О животу
Јована Дучића је интересантна прича о Дучићевом љубавном животу. Ту постоји једна
интересантна и врло тужна прича о једној Дучићевој афери са једном глумицом и о
ванбрачном дјетету. Син Јова (Јовица) се убио јер га отац никада није признао и о томе има
неколико записа. Кажу да је на једном рођендану Дучић држао здравицу свог ванбрачног
сина и рекао да је Јовица лијеп и паметан на оца, а ту је био и отац. Имао је двадесетак
година и хтио је да се бави глумом. Јовица се убио у Загребу.
Јелена Скерлић Ћоровић је записала пред смрт своја сјећања и ту се налази њено
сјећање на Јована Дучића, какав је био када је први пут дошао у кућу Скерлића и шта су
савременици писали о Дучићу. У сјећањима се Дучић прилично негативно приказује.
Станислав Винавер пародира Јована Дучића.

ЖЕНА У СТВАРАЛАШТВУ ЈОВАНА ДУЧИЋА. Док се у Дучићевој поезији жена налази на

трону, у његовом есеју у књизи Благо цара Радована жена је негативно представљена. Жена
у његовој поезији није конкретна жена, него више неки други, метафизичики слој. Вјереница
за коју је био вјерен док је предавао као професор у манастиру Житомислић раскинула је
вјеридбу. Дучић пише једно писмо њој, а друго њеном оцу након вијести о томе да га је
преварила, гдје не штеди ријечи.

ТРИ ВЕЛИКЕ ТЕМЕ У СТВАРАЛАШТВУ ДУЧИЋЕВОМ. Оно о чему сваки пјесник мора да
пјева, оно што су три велика пјесничка мотива Јована Фучићасвакако су љубав, смрт и бог.
Дучић о великим темама каже: Лиричар ће постати великим песником само онда кад буде
казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и уметности, о
Богу, о љубави и о смрти. У песмама о Богу велики песник би дао израз свему оном чиме је
човекова душа везана за природу и њене тајне. У песмама о љубави казао би све оно што
нас везује за стварно биће у једној неизмерној лепоти атракције и снаге. И најзад, у песмама
о смрти казао би све слутње о коначном циљу и сву горчину неизвесности на нашем
проласку кроз мистерију живота.

12
 ПОЕТИКА ЈОВАНА ДУЧИЋА
О својој поетици Дучић говори у пјесмама Моја поезија и Хајмо музо. Пјесма Моја
поезија је програмска пјесма у којој су пјесничким средствима изложена Дучићева схватања
поезије, њене функције и значај. У суштини пјесниковог погледа на поезију је
ларпурлартизам ‒ умјетност ради умјетности, поезија ради поезије. Пјесма мора искључиво
да служи умјетничким циљевима (љепоти), а не друштвеним или политичким. Она означава
Дучићев раскид са дотадашњим певањем и окретање парнасизму и симболизму.
Мирна као мрамор, хладна као сена, Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Ти се бледо тихо девојче што снева. Него жуте руже у те косе дуге:
Пусти песма других нека буде жена, Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Која по нечистим улицама пева. Одвећ горда да би живела за друге.

Када се трага за Дучићевом поетиком највише се може окренути његовом есеју који
се зове О песнику, који се налази у збирци Благо цара Радована. Дучић о пјеснику и
пјесничком стварању каже: „Одиста има само два творца у свемиру, Бог и песник. Први све
почне, а други све доврши. Тајна песниковог стварања исто тако дубока и необјашњива као
и тајна Божјег стварања. Не зна се како је постало песничко дело, као што се не зна како
је постао космос. Од тога како се једно дело зачне у уму песника и како оно дође до
савршенства израза, то не може ни сâм песник себи да објасни. Томе је често повод
наjмања ситница, а цело грађење догађа се у једном мутном душевном стању које збуњује и
самог творца, и којем филозофи не умеју да нађу право име. Зато писци разних естетика
изгледају песнику обични калсификатори готових случајева, онакви какви су ботаничари и
зоолози. Велика тајна у којој је зачето и остварено једно уметничко дело, тако остаје за
све и заувек мрачна. Да један човек буде Шекспир, а да то не буде други човек из друштва
тог песника, нити иједан други човек његовог времена, тај случај остаје тајна можда
нарочите конструкције једног организма. Зато је песник потпуно другачији случај него
посебице други људи; а, извесно, његово дело није једини доказ за ово тврђење. Човек није
песник зато што ствара дело. Он је само виши од других људи зато што је једини он
њихова есенција; а говори кроз песме, јер се све велико међу људима изразило певањем.
Велики пророци говоре језиком великих песника. Чак многе птице и инсекти, када раде и
стварају, они певају, u она толико пута горка нелагодност, коју песник осећа у додиру са
другим људима, чак и најбољим, и његов напор да се прилагођава средини која је сва у
компромисима, доказује да је он вечити странац и међу најближима.

МЈЕСТО У АНТОЛОГИЈАМА. У Антологији Миодрага Павловића налазе се сљедеће

Дучићеве пјесме: Бор, Буква, Мрави, Сунцокрети, Међа, Крила, Сенка, Коб, Тајна и Натпис.
Најзначајније пјесме у Антологији Богдана Поповића су Сусрет, Познанство, Повратак,
Вече, Јабланови, Тишина, Морска врба, Подне, Звезде, Дубровачки поклисар, Дубровачко
вино, Дубровачки епитаф, Залазак сунца и сл. За Зорана Мишића је пјесник другог реда.

ВЕРСИФИКАЦИЈА. Почео је пјевати у шестерцу, затим у осмерцу, рјеђе у десетерцу, а

затим се врло рано послужио Илићевим дугим стихом. Једанастерац се појављује од
деведесетих година, а још више дванаестерац који ће потом искључиво употребљавати у
својој поезији. Дучићева омиљена строфа је катрен.

13
 ЉУБАВНА ПОЕЗИЈА ЈОВАНА ДУЧИЋА
Дучићеве љубавне пјесме не могу се једноставно одвајати од описних. Љубавна
осјећања се најчешће код њега јављају при заласку сунца, у сутону, у ноћним бдењима и
тишинама и пјесник тада живи у пријатним обманама, у чежњи лаганих дрхтаја, у слутњама
и успоменама. Дучићева љубавна поезија је поезија духовног, тјелесног и уживалачког
комодитета. Међу најуспјелије љубавне пјесме убрајају се све пјесме из циклуса Песме
љубави и смрти. Љубав је код Дучића нестварна, апстрактна, измишљена, прије литерарно
него стварно осјећање, више велика тема него лични доживљај. Из његове лирике у
потпуности ишчезава лик идеалне драге. Она у пјеснику побуђује више мисли о животу и
смрти, него љубавна осјећања. Првих година Дучић није писао о љубави: васпитаван у
патријархалној средини знао је да је било зазорно казивати љубавне доживљаје. Деведестих
година испјеван је већи број пјесама из љубавног циклуса. Одласком у Женеву дешава се
промјена у његовој љубавној лирици: Дучић се огрће скепсом и прави се хладан.
Дучићева љубавна поезија је расута по свим циклусима и често је у спрези са
природом, као у пјесми Залазак сунца (1901). Ту драга више није конкретна жена, него идеал
жене ‒ химера о којој се само сања. Од тада ће Дучић пјевати само о тој „далекој љубави‖.
Свака жена коју ће завољети и о којој ће пјевати изгледаће као варљиво привиђење идеалне
драге. Његова драга (Venus Urania), како сам Дучић каже, нити постоји, нити је постојала–
она није једна жена, него једно начело. Ни жена о којој он пјева није одређена, једна жена,
која има своје име и свој живот. Свакако, он није ни волио једну жену, иако у његовим
стиховима нема разлике међу њима. Дучићева жена је ближа божанству него човеку.
Гете је славио срећу Хермана и Доротеје. Он је био одвише трезвен да би пјевао о
„далекој драгој‖: пјевао је жени једној по једној. Гетеова драга никад није била илузија, него
конкретна. Шантићева љубав је слатка, срдачно фамилијарна. Код Ракића је то страствена
љепотица која над човјеком господари, конкретније и материјалније него код Дучића.

1) Залазак сунца ‒ Пјесник ствара имагинарне слике неког бајковитог пејзажа. Тамо
је блиједа жена са круном на глави. Сигуран је у постојање жене која га воли. Идеална драга,
блиједа и далека, тугује. Око ње природа буја, а она плаче. Пјесник машта о љубави у којој је
вијерност највећа вриједност, која је вјечна, иако неостварена. Као и сви симболисти, Дучић
је често љубав преплитао са природом, па природа не би остајала само спољашњи оквир у
коме би се одвијала драма емоције, већ нераскидиви израз једног расположења.

2) Песма жени ‒ Жена је за Дучића одјек у шуми, биће које се стапа са природом,
особа супротног пола којој тежи и о којој машта. Одликују је љепота, тајанственост,
мистерија која се не да одгонетнути и којој се не може одољети. Идеална драга о којој се
пјева је фикција. За срећу му не треба ништа сем увјерења да таква драга постоји, макар у
сну и у дубини душе. Пољубац о којем је ријеч није увертира у чулна задовољства, што би
било логично да је исте стихове написао Ракић, већ се односи на најљепши сусрет на
свијету. Сусрећу се не мушкарац и жена да би се препустили задовољству, већ двије душе
које се у сновима траже и проналазе, а у реалности маштају једна о другој. Жена о којој пјева
не постоји, грије његово срце, али не и његово тијело. Лирски субјекат сматра да је љубав
само у нашој глави, „јер све што љубимо створили смо сами‖, што је кредо Дучићеве
поетске филозофије о љубави. Све, дакле, извире из човјековог сензибилитета и интелекта.

14
 3) Жена ‒ Пјесник сања о жени чија ће љепота бити предмет дивљења другим
људима, а на коју ће једино пјесник имати право. Само је пјесник способан да разумије њену
љепоту. Никоме не допушта да осјети присуство жене која је начињена од свијетлог ткива,
од чега је и начињен његов сан о бескрајном.

4) Песма љубави ‒ Пјесник не жели да његова драга буде конкретна, од крви и меса,
што се аргументује његовом мишљу да је не жели срести на путу. Идеална драга је више
начело него неко биће.

5) Чежња ‒ Пјесник приказује жену која је гола у алеји и која није узела листове
смокве да прикрије стид. Поглед јој је пун жудње док некога чека, удови и прса јој дрхте док
посматра небо. Ни мјесец ни небо ни земља не знају шта се са њом десило на крају. Ријетки
су код Дучића стихови наглашене чулности.

6) Познанство ‒ Драга је блиједа и хладна као мјесечина.

7) Песма ‒ Идеална жена је плод илузије.

8) Симбол

9) Душа и сл.

ДЕСКРИПТИВНА ПОЕЗИЈА ЈОВАНА ДУЧИЋА

Пјесме о природи су многобројне, има их у свим циклусима и најчешће су у спрези са
другим темама. Неке пјесме имају додирних тачака са Илићевим реалистичким пејзажима,
као нпр. Залазак сунца која говори о љубави и Новембар чији је предмет туга и сл. Међу
најбоље пјесме о природи убрајају се Подне, Јабланови и већина Јадранских сонета. Више
него љубавни и родољубиви пјесник, Дучић је пјесник природе ‒ у пјесмама о природи
његов развој иде од дескриптивног до мисаоно-симболистичког. Дескрипције највише има у
пјесмама ранијих периода, а најпотпуније је изражена у Јадранским сонетима. Нема
љепших пејзажа у књижевности каквих је у Јадранским сонетима.

Село ‒ Млад мјесец, као затегнут лук, види се кроз тешко грање старих кестенова.
Море је успавано у свијетлој и плавој ноћи, попут немирне савјести, први пут заспале. У
другој пјесничкој слици чемпресова шума бдије, обасјана хладним мјесечевим сребром и
само крик буљине са пања ремети мир на трен. У трећој пјесничкој слици се појављује
рибарско сеоце које се сакрило у магли, и једва се назире, као кроз успомену. И на крају
само остаје мир и вјечна тишина. Не чује се ни шум, ни глас, и само једнолико избија
часовник који не чује нико.
Виторог се месец заплео у грању
Старих кестенова; ноћ светла и плава.
Ко немирна савест што први пут спава,
Тако спава море у немом блистању.

15
 Подне ‒ У пјесми је приказано једно подне на мору, у прољеће, када се природа
лагано буди. Ту су пјесковите плаже острва, планине, вртови и шуме пуне чемпреса и
борова, грије сунце пуно плама. Осјећају се мириси мора, љековитог биља и украсног
цвијећа и дрвећа. Из модрине морских дубина дижу се љубичасте горе и урањају у модрину
неба. У ваздуху трепере плави, сребрни и љубичасти одсјаји. Свуда около влада мир. Не
нарушавају га ни звуци чистог и прозирног мора, без таласа и пјене, ни крикови галебова у
даљини који се у дубоком плаветнилу неба сјаје попут сребра. Иако се чују њихови
необични звуци, на острву је и даље све некако мирно, нежно и тихо у то топло подне. Мир
и спокој из природе увлаче се у душу пјесника и он се потпуно стапа са њом постајући њен
нераскидиви дио. Постаје слободан, далеко од свих, са мирним морем које му тиња у души.
Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.

ПОЕЗИЈА ИСТОРИЈСКЕ СВИЈЕСТИ

Историјске пјесме су најмање добар дио Дучићевог опуса. У њих се убраја циклус
Царски сонети, са сва три потциклуса: Царски сонети, Моја отаџбина и Дубровачке поеме.
У цилкусу Царски сонети не пјева се о рату, него се поводом рата, у низу слика,
изазива некадашњи сјај и господство Душанове Србије. Супротно каснијим модернијим
пјесницима, Дучић у овим пјесмама задржава помало романтичарски тон – пјева химне и оде
у славу краљева и ратника, док ће каснији пјесници готово натуралистички пјевати о ратним
страхотама химну. У пјесмама се осјећа тежња ка хиперболизацији.
Његов патриотски циклус Моја отаџбина из првог периода стваралаштва (1895–1899)
показује његову склоност ка далекој прошлости. У овом циклусу Дучић је прикупио
неколико пјесама о балканским ратовима и Првом свјетском рату. Као и Шантић, Дучић не
описује само битне, већ славне побједе.
Дубровачке поеме одишу хумором и иронијом и откривају Дучићев смисао за
објективну лирику. Посвећене су Милану Ракићу. Много ближе од средњовјековне и
савремене Србије Дучићу је био ренесансни и барокни Дубровник. Циклус Дубровачке
поеме (1902–1911), заједно са Јадранским сонетима представља највећи домет Дучићеве
друге, парнасовске фазе. То је циклус од девет пјесама, свака од по четири катрена у којима
су дати догађаји, односно читава мала галерија ликова из старог Дубровника. Настале су
почетком ХХ вијека, пред Први свјетски рат. Дучић у својим поемама је попут Бокача у
Декамерону. Он у својој поеми исприча једну интересантну причу, духовиту, ласцивну, са
примјесима еротике. У основи Дучићеве поетике је господство и то је јако важно. Пјева о
дубровачким господарима, племству, али не пјева о Пучанима. Госпође су увијек у црној
млетачкој свили, господа у велуру, свуда је раскош, цвијеће, то је свијет који интересује
Дучића у његовим дубровачким поемама. У тим пјесмама има повишености у тону, галантне
отмености и господског сјаја, али у њима има и ироније и хумора. Он је из обичне радничке
породице, увијек је био занијет старим дубровачким племством и често је тражио да га зову
Дука. Често је у шали говорио да је Дубровник предграђе Требиња.
Дучићева патриотска осјећања нису снажна, тако да се међу његовим родољубивим
пјесмама једва може истаћи Химна победника.

16
 Дубровачки арцибискуп. Сликајући живот дубровачке господе Дучић је завирио и у
цркву. Дучић жели да слика живот дубровачке господе, али не и пучана. Говори о
арцибискупу Марину који је умро и који је био поштован у народу. Арцибискуп је умро
млад. Био је лијеп, њега су младе госпође више гледале, него што су га слушале. Поема сада
добија ироничан и подсмјешљив тон. Мужеви сада плаћају по двије молитве, за мир душе и
за мир тијела. Овдје је црква приказана као мјесто еротског набоја, као и код Исидоре
Секулић ‒ њен први роман Ђакон Богородичине цркве гдје говори о љубави Ане Недићеве са
свештеником, али и код Боре Станковића у Нечистој крви ‒ Софкина прабаба се заљубила у
цркви док је слушала младог свештеника и заносила се како лијепо пјева.

Дубровачки епитаф. Ријеч је о поеми која је посвећена кнезу Паску Зади. Описује се
кућа у којој је некада живио ‒ стара господска кућа са погледом на Страдун. Био је
образован и признат у друштву. Иако је био син шваље, за новац је постао кнез, што је доказ
да се племство може купити. Сласт женског тијела није познавао и од срама је умро.

Дубровачки карневал. Огроман карневал одиграо се на Страдуну. Смрт младе

удовице Кате је потпуно растурила тај карневал и одједном је завладала тишина. Дучић из
ренесансног Дубровника узима мотив карневала. Сјај „златног доба‖, ренесансну ведрину и
оптимизам у духу хедонистичког поклича „шчепај дан‖ (carpe diem) најбоље одражавају
пјесме Дубровачки мадригал, Дубровачко вино и Дубровачки карневал.

Дубровачки сенатор

Дубровачки барок и сл.

РЕФЛЕКСИВНА ПОЕЗИЈА ЈОВАНА ДУЧИЋА

Међу најбоље Дучићеве мисаоне (медитативне) пјесме убрајају се Међа, Гнездо,
Непријатељ, Сенка и Коб. Дучића мислиоца можемо пратити кроз његова дјела Градови и
химере, Благо цара Радована и Стаза поред пута.

Једна од три фаталне теме у Дучићевом стваралаштву је Бог. Наиме, Дућић је на

почетку своје поетске каријере био паганин ‒ тек касније се окренуо Богу. Дучић се једном
приликом Богу обраћа као пјесник-син пјеснику-оцу: Одиста имају само два творца у
Козмосу: Бог и песник. Први све почне, други све доврши... Најзначаније пјесме које говоре о
Богу су: Богу, Човек говори Богу и Побожна песма.

Богу ‒ Ријеч је о пјесми која се налази у збирци Лирика из 1943. године. Прве четири
строфе су коензистентне и говоре о томе како је пјесник провео живот у служби божијој.
Пета строфа по тону одудара од реченог ‒ ту су Бог и човјек стављени у исту раван, што је
супротност у односу на оно што је претходно речено.

Човек говори Богу ‒ Пјесник излаже оно што човјек има и што може да каже – то су
све сама питања. Поетском субјекту једино је јасно да Бог постоји као пуна скривеност. У
природи се јавља кроз копрене свјетлости, а у души се оглашава однекуд изнутра.

17
 Изузев љубави и Бога у поезији Јована Дучића јавља се и смрт као фатална тема.
Дучић у пјесмама о смрти долази до неке врсте закључка по којој у центру збивања и свих
могућих отпора према смрти стоји једино човјек и једино моћ његовог стваралаштва.

Песме смрти ‒ Састављене су из четири дијела. Прва пјесма посвећена је

безличности и апсолутности смрти, а остале три великим етичким принципима (срећа, добро
и љубав).

Тајна ‒ Доживљај јединства истине и љепоте доводи Дучића не само до прихватања

смрти као природне појаве која духовно највише значи. Опчињеност љепотом води пјесника
ка прихватању смрти као једином замисливом интензитету смисла. Тако је смрт за Дучића
изједначена с октрићем тајне, најопштије истине. Отуд је и умирање одлазак Богу на истину.

Међа ‒ Ријеч је о граници између живота и смрти.

Повратак (1943) ‒ Почиње стиховима који исказују вољу субјекта да се без страха
суочи са посљедњим границама овоземног постојања. Постојање у овом свијету пјесник
види као робовање. Прелазак у онај други свијет подразумјева губљење обличја, свакако
физичког, при чему се стиче једно ново обличје, подобно самоме Богу. Имплицитно је тиме
речено да је човјек биће смрти, односно биће које суочењем са сопственим крајем треба да
открије начело вјечног живота. Смисао човјекове егзистенције и јесте да прелази преко
граница које су природним бићима постављене, да буде биће које спаја и дијели свјетове.

***

ЛИТЕРАТУРА
1) Богдан Поповић, „О Дучићевом песништву‖ (Огледи о српској књижевности, 2001)
2) Перо Слијепчевић, „Јован Дучић‖ (Критички радови Пере Слијепчевића, 1983)
3) Миодраг Павловић, „Јован Дучић‖ (Есеји о српским песницима, 1992)
4) Никола Петковић, „Песник страшне међе‖ (Словенске пчеле у Грачаници, 2007)
5) Jован Делић, О поезији и поетици српске модeрне, 2008, стр. 73-181
6) Зоран Гавриловић: Јован Дучић, симболи наших неспоразума, у: Записи о српским
песницима, Београд, 1977.
7) Никола Кољевић: Богу на истину (Јован Дучић: „Тајна―), у: Класици српског песништва,
Београд, 1987.
8) Јован Делић: Поглед с међе ‒ Тема смрти у пјесништву Јована Дучића
9) Бојан Чолак: Мотив лета у поезији Јована Дучића
10) Бранко Летић: Дучић и Дубровник

18
 Милан Ракић (1876‒1938)

БИОГРАФИЈА. Рођен је 1876. године у Београду, гдје завршава гимназију. Потицао је из

угледне београдске породице. Отац Мита без којег је Ракић рано остао преводио је Хајнеова
дјела. Његов дјед по мајци Ани био је Милан Ђ. Милићевић, који је био познати писац и
важна личност тадашње Србије. Његова сестра Љубица је била супруга политичара Милана
Грола. Године 1898. одлази на студије права у Париз, где је савладао француски језик и
почео радити преводе Виктора Игоа. Учествовао је у Првом балканском рату. Први је српски
војник који је ушао у ослобођену Приштину након балканских ратова. У књизи под
насловом Жудња за фраком – српски писци у дипломатији Радован Поповић означава
Милана Ракића као изврсног дипломату и највећег дипломату међу српским писцима који су
заузимали те положаје. Умро је 1938. године у близини Загреба. Када је схватио да је
боловао од исте болести од које је његов отац умро, схватио је да му се ближи крај.

ПОЕЗИЈА. Његови узори су од почетка били француски парнасовци и симболисти – од

њих се учио савршенству форме, прецизности израза, јасности и умјетничкој дисциплини.
Једини је модерниста који није претрпио утицај Војислава Илића. Његова прва пјесма је
била посвећена оцу и објављена у гимназијском листу Палилулац, 1891. године. Године 1898.
у Искри Ракић је објавио препјеве Виктора Игоа. Прве стихове објавио је у Српском
књижевном гласнику 1902. године под псеудонимом Z: Једној покојници и Освит. Објавио је
двије збирке пјесама: Песме (1903) и Нове песме (1912). Написао је 64 пјесме, а прије
неколико година је нађена посљедња пјесма ‒ Балада о српској поезији, дакле, 65 пјесама.
Објавио је и Опроштајну песму 1929. године у Српском књижевном гласнику као тестамент,
којим се опростио од књижевности. Ракић је постао свјестан да се његово пјесништво
исцрпило. У овој пјесми подсмјева се новој поезији која се пише. Пјесме које су нађене у
Ракићевим хартијама и које су објављене постхумно су: Тај огромни месец лимунове боје
(први стих узет је за наслов), На Капитолу и Јасика (Трепетљика). Милан Ракић је 1936.
објавио све своје пјесме у књизи под насловом Песме, гдје их је разврстао у циклусе:
Љубавне песме, Друге песме и На Косову. Уводна пјесма је Кондир, а завршна Опроштајна
песма. Супруга Милица, с којом није имао дјеце, 1947. године је објавила све његове пјесме.

ОБИЉЕЖЈА ПОЕЗИЈЕ. У српску поезију уноси интелектуалну скепсу и песимизам. Стога

му Бранко Лазаревић замјера што мелодија строфе није увек у складу са мелодијом идеја.

ВЕРСИФИКАЦИЈА. Ракић је дванаестерац довео до савршенства. Његови стихови су

помало наративни, имају нешто епско у себи, нешто што не би могло бити изражено ни у
каквој другој форми. Никада није прихватио слободан стих.

МЈЕСТО У АНТОЛОГИЈАМА. У Антологији Богдана Поповића налази се 14 Ракићевих

пјесама: Љубавна песма, Серенада, Обична песма, Искрена песма, Жеља, Једна жеља,
Орхидеја, Напуштена црква, Симонида, Јефимија, На Газиместану, Мисао, Долап и У
квргама. Миодраг Павловић истиче пјесме Јасика и У квргама. У Мишићевој Антологији
(1956) присутне су четири пјесме: Кондир, У квргама, Овит и Јасика.

19
 УЛАЗАК У КЊИЖЕВНОСТ. Потпуно случајно је ушао у књижевност, приликом једног
дружења у Паризу гдје су се окупљени надметали у писању стихова. Ракићу треба прићи
преко једног разговора који је са њим водио писац Бранимир Ћосић. Тај разговор објављен
је у књизи Десет писаца, десет разговора гдје је Бранимир Ћосић објавио своје разговоре са
тада познатим књижевницима: Винавером, Ракићем, Бором Станковићем, Црњанским и сл.
Разговор са Ракићем је водио у Женеви 8. IХ 1928. године. Ракић каже Ћосићу да без
једанаестерца и дванаестерца нема поезије и наводи да су Јован Дучић и он усавршили
једанаестерац и дванаестерац у српској књижевности. Био је у заблуди јер у то вријеме
Црњански пише слободним стихом. Милан Ракић за прве радове каже: Своје прве радове
почео сам читати у књижевном друштву наше гимназије. Био сам тада у петом разреду.
Писао сам песме, прозу, есеје, давао предлоге. Од тога немам ништа сачувано. Главни
кривац за његов улазак у књижевност био је Коча Кумануди, и ево како се то десило: По
свршеној Великој школи отишао сам у Париз. У једном пансиону било нас је двадесетак
младих људи и девојака. Тако је са мном био Коча Кумануди, Јова Вучковић ‒ посланик у
Бриселу, Жика Спасојевић ‒ професор Универзитета. Једног дана решисмо се из дуга
времена да приредимо као у Тајхојзеру један конкурс поезије, с том разликом што се неће
певати, већ писати. Одмах изаберемо за судију Кочу Куманудија, а ја, неки Рус и Вучковић,
понесемо своје радове. Ето како су постала моја прва три сонета која ће касније бити
штампана у Српском књижевном гласнику. Како је међу нама било људи који нису разумели
српски, то је Коча преводио. Чини ми се да се никад више нисмо смејали, него тог дана.
Међутим, поред свег смеха Коча није уништио сонете, већ их је просто задржао за себе.
Што се мене тиче, ја сам ускоро потпуно заборавио на њих. Неколико година касније
пожали се Богдан Поповић Кочи да нема песама за свој Српски књижевни гласник. Коча му
одговори: „Само не знам хоће ли човек пристати да му се објави.” „Па, питајте га.” Ја сам
пристао под условом да се штампа без потписа. Богдан Поповић тад објави песме и испод
њих стави само једно зет (Z). После тог почетка целу годину или две наставио сам да
потписујем своје песме са Z. Ако српска књижевност има да захвали неком за песме Милана
Ракића, то је Коча Кумануди.
Ракић је у пријатељским везама са Растком Петровићем.

ТЕМЕ РАКИЋЕВЕ ПОЕЗИЈЕ

Према мишљењу Пере Слијепчевића три основне теме Ракићеве поезије су:
1) љубав: Искрена песма, Лепота, Обнова, Серенада;
2) родољубље: Божур, Симонида, На Газиместану, Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква,
Минаре и
3) смрт: Прелазно покољење, Мисао, Помрчина, Опроштајна песма, Долап, Силно
задовољство, Жеља, Старост, Једна жеља.

ЉУБАВНА ПОЕЗИЈА РАКИЋЕВА

Ракић признаје само љубавни занос, само краткотрајну страст, али не и
сентименталност. У љубаваним пјесмама нема филозофије и уопштавања, све је конкретно и
лично. Управо се у љубавним пјесмама осјећа ужас неједнаке борбе против судбине.
Ракић је у категорију љубавних пјесама сврстао осамнаест текстова, али се овај
циклус допуњава са неколико пјесама које припадају Другим песмама.

20
 Миодраг Павловић сматра да суштини Ракићевог пјесништва лежи једноставан однос:
љубав као спајање, као страст и жудња дотле непознате у нашем романтизму и затим,
конретна одређена жена, а не Дучићев симбол, велики симбол љубави. Антун Густав Матош
је Ракићеву љубавну поезију поредио са Бодлеровом поетиком тврдећи да ...као Бодлеру,
Ракићу је љубав средство за највише екстазе и за најстрашнија разочарења, највеће
сплинове, за оргије среће, заоргије ситости, кајања, немоћи. Перо Слијепчевић је 1938.
године примјетио да је Ракићева поезија је превасходно мушка. Исидора Секулић, која је о
њему писала седам пута, инсистирала је на појмовима мушка поезија или глас мушког.
Под насловом Жена у нашој модерној лирици Бранко Лазаревић је дао приказ статуса
жене у љубавној поезији српских модерниста: По њима, жена не представља ништа велико,
ни идеално; није претставник задовољства, ни животне радости, ни одушевљења. Изузев
неколико песника, изузев Шантића, Милорада Петровића, и још неколико других – сви
остали, unissono представљају жену као симбол бола, незадовољства, унутрашњих немира,
скрби! Нема ниједнога, који би запевао химну жени, закликтао љубавни дитирамб, и
зажелео жену и љубав као што се жели све што је добро и добротворно. Лазаревић сматра
да Милан Ракић има најотменије схватање љубави, а да је оно, у основи својој,
песимистично, меланхолично и болно. Лазаревић истиче Искрену песму као издвојену појаву
у Ракићевој поезији гдје се развија стара тема мушког егоизма и ново ниподаштавање жене.

Латентни мушки егоизам дионизијског типа илустрован је у Искреној песми, Очајној

песми, пјесми Варијације и Обичној песми.

Искрена песма ‒ Није ништа друго до најотворенији и свирепи, готово брутални

цинизам који се може бацити у лице једној жени. Ракић није презао од доста дрске и
примитивне отворености када је испјевао ову пјесму. Занимљиво је да је ова пјесма увијек
остајала по страни у анализама Ракићевог пјесништва и једино је Исидора Секулић имала
храбрости да је анализира: А мени она изгледа као најдубља суштина Ракићевог односа
према љубавном и чулном. Љубавно спајање је тако оно што изазива надахнућа, оно је
једино што може да изазове велико и снажно животно узбуђење. Празнина наилази post
festum, а за Ракића као да нема лека у тој празнини; једини могући лек је поновна радост
љубави, опет жена коју је Ракић често идентификовао са лепотом. Али, та лепота је
чулна, конкретна лепота, лепота тела, а не симболична лепота коју је градио у исто време
његов велики савременик Јован Дучић. Та Ракићева лепота је лепота елементарна,
једноставна, разбујана у својој опојној и раскошној животности, лепота која нема много
спиритуалних квалитета, већ се сама нуди, као објект, као мисао песниковим усхићењима.
Остало је природно и елементарно чулно узбуђење, остала је жена као део природе, и
мушкарац мужјак, који тај део природе употребљава за сопствене радости.
Пјесник забрањује драгој да говори, јер би свака изговорена ријеч нарушила милину
страственог тренутка. Љубав је сведена на чисту страст и физички контакт двије особе. Та
страст је привремена, јер ће његово тијело поново пасти у обичну чаму. С једне стране јој је
захвалан за пружено задовољство, а са друге стране искрен јер признаје да је не воли.
Зато Искрена песма има своје посебно мјесто и у развоју српског пјесништва јер су
тек након ње Пандуровић и Црњански могли тако искрено, јасно да проговарају о најдубљим
и најскривенијим облицима својих осјећања.

21
 И гледајући, врх заспалих њива, За тај тренутак живота и миља,
Како се спушта нема полутама. Кад затрепери цела моја снага,
Ти нећеш знати шта у мени бива, Нека те срце моје благосиља!
Да ја у теби волим себе сама. Ал' не волим те, не волим те, драга!

Очајна песма ‒ Пјесник тражи од драге да га љуби и да им се тијела споје, јер је

свјестан да ће му се страст ускоро угасити.

Варијације ‒ Сматра да женама прија ласкање, стога је позива к себи да јој ласка.
Ријеч је о подругљивом односу према драгој.

Обична песма ‒ Говори о томе како се посвађао са драгом и како су се пола ноћи
мирили. Сада су раздвојени, не опрашта јој одсуство њежних ријечи у љубавном заносу.

Кондир ‒ Наговјестио је нове односе мушког и женског. Управо се ту откривају

коријени његовог мизогиног става према женском начелу.

Пјесме као што су: Љубавна песма, Орхидеја и Једној покојници доносе најотменије
схватање љубави и жене.

Љубава песма ‒ Пјесник помиње драгу која га чека исто као што је и Изолда у дуге
ноћи чекала Тристана.

Једној покојници ‒ Обећава драгој да ће јој се придружити „кад лишће пожути‖.

Орхидеја ‒ Говори о жени са бијелим шеширом и црном орхидејом на њему коју је

угледао у парку. Пратио ју је и у том тренутку је осјетио да је дошао час вјечне љубави. У
пјесми помиње Саву ‒ Ракић је први дао опис београдског пејзажа.

РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА РАКИЋЕВА

Родољубивих пјесама има само седам и све су уоквирене у циклус На Косову,
а то су: Божур, Наслеђе, Симонида, Јефимија, На Газиместану, Напуштена црква, Минаре.
У центру циклуса је програмска пјесма Ракићеве патриотске поезије – Наслеђе. Групишући
пjесме у циклус са насловом На Косову Ракић се држао не хронолошког, већ семантичког
критеријума распоређивања. Ракићеве пјесме с косовском тематиком настале су тачно у
периоду који је пјесник, иако с кратим прекидима, провео у Српском конзулату у Приштини,
дакле од 1905. до 1911. године. Никада о томе није јавно причао и увијек је говорио да ће
доћи вријеме када ће говорити о свом борављењу на Косову. Све пјесме овог циклуса су,
дакле, непосредне импресије из његовог службовања, осим пјесме Јефимија, коју је
инспирисала једна завеса у Хиландару.
Може се глобално рећи да је главна тема циклуса На Косову однос индивидуе према
историјским и митским вриједностима етничке заједнице, а споредна – однос према
актуелној стварности и природи.

22
 Једино се у родољубивим пјесмама Ракић ослободио свог песимизма и скепсе.
Ракићеве косовске пјесме, нарочито двије најљепше, Јефимија и Симонида, носе у себи
аутентичан производ нашег средњег вијека.
Сем текстова Божур и Наслеђе, сви остали су прије уношења у циклус били већ
објављени у Српском књижевном гласнику. Сви микротекстови су строфични и састоје се из
правилних катрена, изузев пјесме Напуштена црква која има облик сонета.
Једна књига Јована Пејчића, најбољег познаваоца Милана Ракића, носи наслов Милан
Ракић на Косову, а друга Милан Ракић, завет и чин. Обје књиге освјетљавају Ракићеве
године проведене на Косову.
Црњански пише о Ракићевом родољубљу, корећи му стихове више него родољубље:
На родољубљу се не може замерити Ракићу, какви су то стихови, као да плаћа порез.
Три наша изузетна пјесника објавила су своје косовскометохијске циклусе и они иду
у саме врхове њиховог пјевања ‒ Милан Ракић: На Косову (1912), Васко Попа: Косово поље
(1971) и Милосав Тешић: Метохија, ех (1991). Везу између Ракићеве и Попине пјесничке
имагинације први је успоставио Станислав Винавер у тексту Нова Јефимија објављеном у
Републици непосредно по објављивању Попине збирке Кора. И Ракићев и Попин циклус
имају по седам пјесама. То није био први пут да Винавер пише о Ракићу, а поготово не први
пут да буде инспирисан Ракићевом пјесмом Јефимија. Наиме, у својој Пантологији новије
српске пеленгирике из 1920. године Винавер ће пародирати управо ову Ракићеву пјесму.
У косовске теме Ракићеве, осим пјесама и службених извјештаја влади Краљевине
Србије, треба убројити и три његова чланка о арнаутској побуни 1910. године.

Божур ‒ Мотив црвеног и плавог божура употријебљен је као замјена за хришћанске

и муслиманске ратнике. Тиме започета реконструкција мита о косовској трагедији.

Симонида ‒ Пјсник посматра фреску у Грачаници на којој је лик краљице Симониде

којој је арбанаски нож ископао очи. Није јој смио дотаћи ни лице, ни уста, ни златну круну,
ни вео. У свијести лирског субјекта краљичин лик прераста у појаву узвишене женске
љепоте са атрибутима чија је раван господство: отмено лице, густа коса, свечана бјелина,
звјездани сјај очију. Тако се краљичин лик трансформише се у личност националног мита.

На Газиместану ‒ Газиместан, мјесто гдје је по легенди битка Косовског боја,

оживљава у пјеснику слике битке, силних оклопника, непрегледне јаме костурница и
сурвавање српског царства. Интензитету репродукције битке доприносе и фонски елементи
текста, као што је јака френквентност сонорног р у комбинацији са праскавим сугласницима.
Пјесник се диви косовским јунацима који су свјесно жтрвовали животе зарад части своје
отаџбине. Други дио пјесме говори o пјесниковом добу, о томе да старије генерације
замјерају млађим генерацијама да су изгубиле родољубиво осјећање и да су потпале под
утицај запада заборављајући на своју славну прошлост.
Силни оклопници, без мане и страха, Данас нама кажу, деци овог века,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка, Да смо недостојни историје наше,
Ви јурнусте тада у облаку праха, Да нас захватила западњачка река,
И настаде тресак и крвава трка. И да нам се душе опасности плаше.

23
 Наслеђе ‒ Пјесник је свјестан да његовим венама тече крв предака, тиме се
објашњава што је као дијете волио ратне игре. Под наслијеђем подразумјева се јунаштво
предака, а то јунашто се насљеђује. Управо та слава је мелем који треба да лијечи тугу и бол.

СМРТ У ПОЕЗИЈИ РАКИЋЕВОЈ

Ракић није написао ниједну веселу пјесму. Смрт је Ракићева најчешћа мисао.
Омиљени Ракићев пјесник био је Сили Придом ‒ он му је близак по деликатном песимизму.
Поред тога, обојица у Космосу виде неред, борбу и силу. Јован Христић пореди Ракића са
Стеријом, најпесимистичнијим српским пјесником, наводећи да им је заједничка алегорија.
Ракићева супруга рекла је да је Ракић био песимиста у поезији, али оптимиста у животу.

Јасика ‒ То је најљепша Ракићева пјесма која потпуно одудара од његове поетике и с

правом је антологијска. Кажу да је ову пјесму написао у болници, у посљедњим часовима
живота. Јасика овдје представља један живот, она трепери, а пјесник се скроз гаси. Све је
тамно сем ње. Гледа је са чежњом, завиди јој што она може да трепери и да живи и даље, а
он се гаси. Треперење јасике је симбол одупирања смрти. У овој пјесми Ракић је сâм. У
другим пјесмама самоћа је салонска. Ракић не зна тајну, али види живот. О том животу пјева
зато што не зна тај живот. То је питање на које и тражи одговор. Овдје се чује шапат, не
крик, иако је рику обећавао, али аутентичан шапат из дубине бића. То је почетак Ракића
пјесника и тај одлазак и из живота и из књижевности је одлазак пјесника. Језик више није
конвенција, њему недостаје ријеч да изрази живот. Јасика је за њега знак живота. Пјесма је
испјевана у деветерцу, Ракић одустаје од једанаестерца и дванаестерца.
Над крововима небо сиво, И у дну тужне душе моје,
А измаглица влажна лута Ко наговештај нове вере,
И ко прозрачно меко ткиво Весело као лишће твоје,
Покрива правце мога пута. Нагони тамни затрепере.

Долап ‒ Ракић на алегоричан начин говори о човјековом робовању на земљи. Вранац

оличава субину сваког човјека, а долап је симбол живота који је једноличан.
Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

У квргама ‒ Доласком на свијет човјек као да је бачен у окове. Патње и спутаност су

зао удес свих људи. Пјесник, као и други људи подноси исте муке, али их подноси гордо. Он
има снаге да се бори и да пркоси, да се уздигне над силама које га муче и над болом који му
оне причињавају. Изгледа да су узроци његовог песимизма много више психолошке него
филозофске природе, као што је то случај код велике већине наших првих модерниста, са
изузетком Симе Пандуровића.

***

24
 ЛИТЕРАТУРА

1) Јован Скерлић, Милан Ракић: Песме и Милан Ракић: Нове песме, у: Писци и књиге, I, ид2,
Београд, 2000.

2) Перо Слијепчевић, Ракићева поезија, СКГ, LIV, бр. 6–7, 1938.

3) Бранко Лазаревић, Версификација Милана Ракића, у: Критички радови, СКК 13, 1975.

4) Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову, Београд, 2006.

5) Олга Ellermeyer Животић, Семантички потенцијал циклизације у Ракићевим песмама „На

Косову“, Ствараоци и посредници, Београд, 2007.

6) Зоран Гавриловић, Милан Ракић – легенда о песимизму, у: Записи о српским песницима,

Београд, 1977.

7) МИЛАН РАКИЋ И МОДЕРНО ПЕСНИШТВО, зборник, Београд, 2007.

8) *Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора, Бор: Народна библиотека Бор, 2002

9) *Миодраг Павловић, Песништво Милана Ракића, Поезија и култура, Београд, 1974.

10) *Зоран Мишић, Шта је то косовско опредељење?, Критика песничког искуства,

Београд, 1996.

11) *Антун Густав Матош, Лирска шетња. Милан Ракић: „Нове песме“, у: Есеји и фељтони
о српским писцима, Просвета, Београд, 1952.

25
 Владислав Петковић Дис (1880‒1917)

БИОГРАФИЈА. Владислав Петковић био је познат под надимком Дис. По свој прилици,
то је била скраћеница, односно средњи слог његовог имена Владислав, мада су неки тврдили
да је то име града из Дантеовог Пакла, а други да је то био српски средњовјековни назив за
европски запад. Родио се 1880. године у селу Заблаћу код Чачка. Његов отац Димитрије и
мајка му Ружа Вукомановић имали су укупно тринаесторо дјеце. Првих шест разреда
гимназије Дис је завршио у Чачку, а посљедња два разреда у Зајечару. Није матурирао, чак је
два пута падао на матури, стога је владало мишљење да је Дис необразован, што је једно од
општих мјеста у његовој биографији. У Прлити се 1892. године запошљава као привремени
учитељ, а у Београд стиже 1903. године. Године 1905. заједно са Симом Пандуревићем
уређује лист Књижевна недеља гдје је објављивао под псеудонимом Милан. У Књижевној
недељи једну пјесму је објавила и Даница Марковић. Једно су му вријеме били стално
друштво покојни Милан Симић и Сима Пандуровић, пјесници „сплина― и досаде живота.
Оженио се 1911. године. Смиља Ђаковић, вјереница Дисовог брата, упознала је Диса
са супругом Христином. Наиме, Смиља је писала под псеудонимом Јованка Петровић.
Андрић је лик Јованке обликовао према лику Смиље Ђаковић. Христина је описала сусрет са
Дисом као испит из књижевности. Дис нема директне потомке ‒ кћерка Гордана је страдала
у пожару, а сина Мутимира су убили након Другог свјетског рата. Насљедник ове породице
је Радослав Петковић са дјелом Судбине и коментари. Дис се утопио 17. V 1917. године.

ДИСОВА ПОЕЗИЈА
Дис је 1903. године прву пјесму Идила објавио у Српском књижевном гласнику.
Године 1911. Дис објављује своју прву збирку пјесама Утопљене душе, која је
дочекана на нож од стране Скерлића. Уводи у њу бодлеровске мотиве, што представља
новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, који се налази и у народној лирској поезији.
Дис је објавио збирку Ми чекамо цара 1913. године. Посвећена је краљу Александру.
Чак је и ишао на пријем код краља и добио новац за штампање. Ова збирка садржи махом
родољубиве песме, а многи су критичари видјели да је Дис желио да се додвори Скерлићу,
који је о Дису говорио као о великом неодговорном дјетету. Сматра се да са настанком
његових родољубивих пјесама више везе имају балкански ратови него Скерлићева критика.
За вријеме Првог свјетског рата преживио је повлачење преко Албаније, одакле је
пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску, гдје пише своју посљедњу збирку
пјесама Недовршене песме (1915). Одатле пише пријатељу Драгославу Илићу говорећи да му
недостаје Србија и да ће Париз брзо прежалити. Трећу збирку пјесма никада није објавио јер
се за вријеме Првог свјетског рата утопио када је кренуо из Француске на Крф. Брод на којем
се налазио био је торпедован од стране Њемачке и Дис се утопио 17. V 1917. године. Изгледа
да потпуно пророчки звучи наслов његове прве збирке пјесама.
Објављена су и Сабрана дела Владислава Петковића Диса, а приредио их је Новица
Петковић. Ту су Дисова библиографија, писма и неки његови рукописи и фотографије.
Недавно је пронађена још једна Дисова пјесма ‒ Лепота која није у сабраним
дјелима. Ту пјесму је пронашао Срђан Стојанчев у споменару Маре Пандуровић, сестре
Симе Пандуровића.

26
 СУДАР СА КРИТИКОМ. Скерлићева критика о Дису објављена је 1. IХ 1911. године у
Српском књижевном гласнику и зове се Лажни модернизам у српској књижевности.
Скерлић Дисову поезију назива „поезијом декаденције‖. Наводи да је за наше романтичаре
муза била Вила Равијојла или Косовка Девојка, код Дучића бледо тихо девојче што снева, а
Дисова муза је дивна блудница која је сву ноћ оргијала и ујутру, још полупијана и крмељива,
пише стихове. Замјера Дису на одсуству искрености и спонтаности. Петковић је, наводи
Скерлић, узео од Ракића неколико осјећања: мрачан песимизам и осјећање „опште,
неминовне беде‖ и „опште гнусобе‖. Скерлић наводи да је на Петковића утицао и један
други, њему сличан модернист ‒ Сава Петровић. Трулеж, смрад и смрт су оно што смета
Скерлићу. Каже да је Пандуровић само нагласио ту поезију трулежи, а Петковић ју је
дотјерао до краја. Све што је било модерно, авангардно, што је најављивало нову
књижевност, Скерлићу се није свиђало. Скерлић истиче да је све што је Дис писао грубо
јаукање и досадно стењање. Критичару је засметала Дисова поезија сновиђења,
ирационалних визија и слутњи. Не занима га шта други људи осјећају и говоре, не тичу га се
туђи болови. Исто тако Скерлић је дочекао и Пандуровића, али се Пандуровић отргао томе и
ушао у Скерлићеву Историју нове српске књижевности. Винавер сматра да се Скерлићу
допада само оно што блиста. Скерлић наводи стихове Идиле, Ракићеве прве пјесме, и готово
сваки је исподвлачен, говорећи да су то нека банална навођења. За ову пјесму каже да је то
очајно за једног хипермодернисту и декадента. Стога Диса нема у Скерлићевој Историји
новије српске лирике (1914), нити у Поповићевој Антологији новије српске лирике (1911).
Међутим, о Диса се много више огријешио Богдан Поповић, који је потврдио Дисово
изгнанство из српске књижевности. Наиме, Богдан Поповић исправио је грешку начињену
према Костићу, тако што је пјесму Santa Maria della Salute уврстио у Жежељеву Антологију,
међутим, грешку према Дису никад није исправио.
Послије тога су се подигли многи књижевници ‒ Светислав Стефановић, по својој
професији љекар, у Бранковом колу ће 15. IХ 1911. године објавити одговор на Скерлићеву
критику ‒ Част и слобода творцима, јер Српски књижевни гласник то не би допустио.
Наиме, Бранково коло, лист који је излазио у Сремским Карловцима, није био близак
Скрелићевим ставовима. Читав низ млађих критичара стао је у Дисову страну: Исидора
Секулић, Станислав Винавер, Светислав Стефановић, Бранко Лазаревић и др. Милорад
Петровић, који се помиње на почетку Стефановићевог текста и којег једино Скерлић хвали,
данас је заборављени пјесник. Светислав Стефановић каже да онај ко не разумије Дисове
пјесме нема осећај за књижевност. Дис је „песник визије‖ и то је оно што Скерлић не може
да разумије. Да је Дис написао само Нирвану, каже, био би значајан пјесник. Он је више
оштар према Скерлићу него што брани Диса. Стефановић овдје брани писце и наводи: Част
и слобода творцима свима онима који раде и стварају. Стефановић помиње младе пјеснике
као што су Димитрије Митриновић (у Босанској вили је објављивао филозофске текстове за
које се везивала организација Млада Босна), Вељко Петровић, Нестор Жучни (псеудоним
Проке Јовкића) и сл. Пореди Диса са Морисом Метерлинком. Светислав Стефановић је
представљао мост између Лазе Костића и послијератних модерниста чији је претходник Дис.
Да су Дис и Светислав Стефановић заиста били пријатељи, показују свједочења
Стефановићеве породице да су њих двојица разговарали до дубоко у ноћ. Чак је и Винавер
знао за њихово пријатељство. Постојало је Дисово писмо у којем се Светиславу захваљује на
позајмљеним књигама. Стефановић се бавио и превођењем ‒ преводио је Едгара Алана Поа.

27
 ДИС У ОЧИМА ДРУГИХ
Растко Петровић ће Диса упамтити као ружног човјека, запахнутог мирисом дувана.
Бранко Лазаревић пише о Дису као о једном од најнеамбициознијих људи. Лазаревић
каже да са Дисом, с доста сличним фондом емоција, пјевају и Сима Пандуровић, Душан
Малушев и, покаткад, Димитрије Митриновић и Светислав Стефановић.
ВелиборГлигорић види везу Дисове поезије са његовим животом.
Драгиша Витошевић сматра да је Дис непосредни зачетник модерне српске лирике.
Миодраг Павловић је за Диса говорио да је пјесник који има највише граматичких
грешака. Дисов језик је близак језику Боре Станковића. Палавестра каже да је Дис открио
ирационана својства језика и по њему Дис није херметичан пјесник. Михиз сматра да му се
језик разликује од богданско-поповићког концепта књижевности.
У тексту Дисови тренуци Владан Стојановић описује сусрет са Дисовом супругом,
која му говори да је Дис био неодговаран, што се показује његовим кашњењима на посао у
Јагодини, гдје је у исто вријеме боравио и Светислав Стефановић.
Метафизичке теме постоје код Лазе Костића и Змаја, а Дис је ту, преко Милете
Јакшића, најбољи настављач. Због тога се међуратни пјесници окрећу Дису и цијене Дисову
поезију. Црњански каже: А то сада што је Дис имао прљав капут, и што је био тако
рашчупан и седео по кафанама, то су сасвим небитне ствари. И оно што је можда
Скерлићу парало очи је та Дисова боемштина и тај Дисов изглед, врло неугледна појава.
Најобимнију студију о Дису написао је Милан Ранковић.

МЈЕСТО У АНТОЛОГИЈАМА. Прва антологија у којој се Дис помиње је она коју је

саставио Миливоје Павловић 1917. године, која је објављена у Ници за потребе српских ђака
у школама. Прва антологија у којој се налазе три поменуте пјесме (Нирвана, Можда спава,
Тамница) је Нова антологија српске лирике Светислава Стефановића из 1943/44. године, која
је изашла у редовном колу Српске књижевне задруге. Миодраг Павловић помиње сљедеће
Дисове пјесме: Тамница, Јутарња идила, Утопљене душе, Можда спава и Нирвана.

Једна од укоријењених заблуда од Дису је да је имао само три велике пјесме

(Нирвана, Можда спава, Тамница). Писао је не само поезију него и некрологе.

Дисова поезија је боје угашеног сребра. Дис је пјесник са чулима који други немају ‒
једини је пјесник који је видио ваздух. Опсједнут је ништавилом, смрћу, болом и очајем, а
живот је видио као тамницу.

Кључни недостаци Дисове поезије су: узак видокруг, ограничен списак тема, изузетно
лош језик (граматички и семантички), неразвијена експресија и инфериорна изражајност.

ТЕМЕ ДИСОВЕ ЛИРИКЕ

Дисова лирика се, у начелу, може разврстати на три велике теме, свака обиљежена по
једном великом пјесмом:
(1) космогонија: Тамница,
(2) мртва драга: Можда спава и
(3) песимизам: Нирвана.

28
 ТЕМА КОСМОГОНИЈЕ У ДИСОВОЈ ПОЕЗИЈИ
Тамница је пјесма дата као пролог збирци Утопљене душе. Teма пјесме је Дисово
виђење човјека, његовог настанка и живота уопште. Пјесник живот посматра као тамницу у
коју је доспио не својом вољом. С једне стране, он назире неко блаженство које је
претходило овом животу, али, с друге стране, не види кривицу која је довела до пада. Први
сусрет са свијетом обиљежен је плачем. Човјек пати и очајава, а да нема никакву изворну
(пра)кривицу – човјековом јаду претходи његова невиност. Симбол човјековог живота прије
рођења су звијезде, које се у пјесми помињу осам пута. Мотив очију се јавља седам пута и
оне представљају тражење смисла човјековог живота. У посљедњој строфи Дис казује чиме
је пјесник највише обузет док је „закован за земљу што животу служи― – то је љубав.
Варијанту ове пјесме, са истим насловом Тамница, написао је Милан Дединац. За
разлику од Дисове пјесме која је остварена у квинтама, у којима је пети стих поновљени
први, Дединчева пјесма написана је у слободном стиху. У објема пјесмама се говори о паду у
живот. Дубину Тамнице највише је нагласио Миодраг Павловић назвавши је „малом
Дисовом космогонијом‖ и упоредивши је са Његошевом Лучом микрокозмом.
То је онај живот, где сам пао и ја
с невиних даљина, са очима звезда
и са сузом мојом што несвесно сија
и жали, к'о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

ТЕМА МРТВЕ ДРАГЕ У ДИСОВОЈ ПОЕЗИЈИ

Мотив љубави јавља се на крају пјесме Можда спава и представља увод у бројне
Дисове љубавне пјесме. Мотив мртве драге датира још од антике, од приче о Орфеју и
Еуридики и Персефони.
Пјесник је заборавио пјесму коју је сањао. Узгред се сјетио, док је размишљао о тој
пјесми, да је сањао и нечије лице, чије очи личе на дјечије. Те очи га посјећују у сновима и
долазе да виде шта пјесник ради. Пјеснику је сан дражи од јаве, јер једино у сну мртва драга
може да га посјети. Јавља се нада да ће је поново видјети у сну.
Ако би се направило поређење између неких спољашњих догађаја који су се одиграли
у љубавном животу Лазе Костића и Владислава Петковића Диса са њиховим врхунским
пјесничким остварењима, а то су без сумње Santa Maria della Salute и Можда спава, онда би
се најприје тражила потврда за нашу психолошку тезу о неоствареној љубави као изазову за
стварање код ових пјесника. И код једног и код другог пјесника сусрет с једном конкретном
женом као да је паралисао сваки активни напор воље да се ово осјећање даље конкретизује.
Према нашем мишљењу, и Лаза Костић и Дис, подстакнути конкретним женама, остварили
су сусрет са својом Анимом и овај сусрет изразили у двије најљепше пјесме у нашој поезији.
Психолошки темељ овог мотива код Диса, према Миодрагу Павловићу, било је
осјећање недостатка љубави. У аутобиографској цртици После шест година, у којој Дис
говори о неоствареној љубави у младости, пише: Нема ништа жалосније него кад човек воли
једно биће очима и крвљу и када га то биће воли очима и крвљу, а не прилазе једно другоме.
Строфе пјесме остварене у квинтама (строфама од пет стихова), у којима је посљедњи
стих строфе поновљени први. Стих је ронделс.

29
 Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У љубавној поезији Дисовој прошлост је приказана као идила, а садашњост изгледа

утолико црња (Променада, Виђење).

Променада ‒ Пјесник је осјетио љубав своје прошлости. Стога одлази до њеног стана,
гдје на прозору налази њену фотографију.

Виђење ‒ Пјеснику се, прије него што заспи, јављају идиличне слике из прошлости.
Сјећа се своје драге која му преноси како много пати.

Каткад га драга привремено чини блаженим, али је у повратку свакодневица још

несноснија (Гробница лепоте, Сећање, Прича).

Прича ‒ Пјеснику се привиђа драга и он јој прича о будућности, а помиње и пјесму о

срећном пару. Његова прича се завршава када му мину снови.

Оно што вриједи (љепота и чедност) нарочито привлаче смрт и она жури да их покоси
(Прва звезда, Гробница лепоте, Плаве мисли).

Наш живот је такав да у њему све води ка смрти, што показује пјесма Она, и њој.

Престанак љубавне хипнозе експлицитно је исказан у пјесмама Волео сам, више нећу,
Утопљене душе и Предграђе тишине.

ТЕМА ПЕСИМИЗМА У ДИСОВОЈ ПОЕЗИЈИ

Песимизмом Дисовим назива се његово увјерење да је свијет ништаван, зао и
ругобан. Ово увјерење се јако провлачи кроз његову поезију од почетка до краја, и у разним
видовима, осим у збирци Ми чекамо цара.
Тај ортодоксно болеснички песимизам огледа се већ у самим називима појединих
циклуса пјесама: Тамница, Кућа мрака, Умрли дани, Тишине итд.

Нирвана ‒ У пјесми је присутна тема смрти. Пјесник је објекат који прима подражаје
из спољашњег свијета. Мора да прихвати тај свијет зато што нема бољег. Када помиње
љубав, тек касније наводи да је то мртва љубав. Слиједи да је срећа у човјековом животу
краткотрајна. Пјесник не успјева да досегне то стање апсолутног спокоја.
Ноћас су ме походили мртви, Ноћас су ме походила мора,
Нова гробља и векови стари; Сва усахла, без вала и пене,
Прилазили к мени као жртви, Мртав ветар дувао је с гора,
Као боји пролазности ствари. Трудио се свемир да покрене.

30
 Кад се сведе на своју временску димензију, цијело људско постојање добија један
смјер – постаје антиципација смрти (Са заклопљеним очима, Распадање, Плаве мисли).

Распадање ‒ Пјесник више нема старе плиме за бол и радост, ни жеља, ни вјере, ни
радости. Једино што има је труло вријеме и распадање које му слиједи.

Оргије ‒ Поред осјећања кидања спона са спољним свијетом, оргије су задушнице

његовој животној радости, чистоти његове љубави. У тој пјесми нема еротичке перверзије,
чулног уживања материје, наркотичких визија, већ неких скамењених утвара које су
преживјеле ерупцију живота.

Пијанство ‒ Пјесник ни на шта не мисли кад је пијан. Његов песимизам долази до

изражаја када каже да никада неће бити боље. Жали себе и живот у којем нема љубави. Када
је пијан, не смета му ни друштво које је досадно.

РОДОЉУБЉЕ У ДИСОВОЈ ПОЕЗИЈИ

Родољубива поезија смјештена је у збирку Ми чекамо цара. Значајне су му
родољубиве пјесме: Ми чекамо цара, По гробовима, Цветови славе, Многих неће бити,
После Албаније, Ту је већ земан и сл. У пјесмама које је написао у изгнанству (Међу својима,
Недовршене песме) дошла је до изражаја породична њежност и топлина некарактеристична
за Диса. Он је у тим пјесмама дубоко несрећан јер је далеко од супруге, дјеце и Србије.

Међу својима ‒ Пјесник се у овој пјесми сјећа свог краја, мисли на своју жену која је
за њега и звијезда, и мајка, и робиња. У мислима се враћа у Србију. Ипак, та Србија није
више мјесто гдје влада мир, тишина, идила и срећа. Иако је тамо прољеће, пјесника све
асоцира на смрт. Дис призива у сјећање тренутке које његова жена доживљава. Кроз своју
свијест он жели да одлети код ње макар на трен и да тиме мало растерети своју душу. Она
плаче и пати за њим, он је тачно види како лије сузе и покушава да пронађе утјеху у својој
дјеци. Пројектовање себе крај ње је посљедњи покушај да јој бар на неки начин буде близу.
Онај кога она воли није са њом. Сама је са дјецом. Он је далеко и слути своју несрећу...
***
ЛИТЕРАТУРА
1) Јован Скерлић, Лажни модернизам у српској књижевности, у: Писци и књиге, Београд
2) Бранко Лазаревић, Владислав Р. Петковић Дис, у: Критички радови, СКК 13, 1975.
3) Зоран Гавриловић, Дис – песник тишина и смрти, у: Записи о српским песницима
4) Петар Милосављевић, Дисова „Тамница― и Дединчева варијанта ове песме
5) Владета Јеротић, „Можда спава― и меланхолија код Диса, у: Дарови наших рођака
6) Миодраг Павловић, Владислав Петковић Дис, Есеји о српским песницима, СКЗ, Београд
7) Милан Ранковић: "Особености Дисове поезије", Народна књига. Београд, 1976.
8) Светислав Стефановић: "Част и слобода творцима", Бранково коло, 15. септембар 1911.
9) Зоран Гавриловић: "Владислав Петковић Дис". Савременик, 1956, бр. 10, стр. 372-382.
10) Радомир Константиновић: "Владислав Петковић Дис" (Биће и језик, 1983 године).
11) Миливој Ненин: Дисова изгнанства, Српска песничка модерна
12) Димитрије Митриновић, „Дис: Утопљене душе‖

31
 Борисав Станковић (1876‒1927)

БИОГРАФИЈА. Рођен је у Врању 1876. године. Рано је остао без родитеља. О њему се
бринула баба Злата која је имала велики дар усменог приповједача и која је утицала на Бору
Станковића и на његово интересовање за књижевност. Школовао се у Врању и Нишу, а
затим у Београду, гдје је завршио економију на Правном факултету. Оно што је још
карактеристично за њега јесте да у Врању постоји његова кућа која је сада музеј. Врање које
је приказано у његовим дјелима је Врање из његових дјетињских успомена. Једном
приликом пратио је вод који је преносио мошти Стефана Првовенчаног од Студенице до
Пећке патријаршије. Умире у Београду 1927. године.
Бора Станковић је провео Први свјетски рат провлачећи се по Краљеву и Нишу. Није
успио да оде преко Албаније са српском војском. Ту су га заробили и вратили су га у
Београд. Окупацију је провео у Београду и у то вријеме, како би прехранио своје три кћерке,
био је принуђен да објављује у Београдским новинама које су се штампале на њемачком и
српском језику. Ту је објавио своје значајне текстове и приповијетке да би прехранио
породицу. Један је од ријетких писаца који није напустио Србију, већ се и у данима
окупације бавио књижевним радом. Када је почео своју аутобиографију, недовршену, рекао
је: Ево мојег најгорег и најпокваренијег књижевника историје.
Бранимир Ћосић је разговарао са Бором Станковићем и разговор објавио у књизи
Десет писаца, десет разговора. Станковић ту говори о својим узорима, о дјелима која је
читао и како је стварао. На интересантан начин пореди своје дјело и дјело Милутина
Ускоковића. Бранимиру Ћосићу је рекао: Писати је теже него орати. У његовим романима
је битна та еротика и како јунаци осјећају своје тијело.

ДЈЕЛА
Књижевни рад Борисав Станковић је почео пјесмама на прелазу између ХIХ у ХХ
вијек.
Објавио је три збирке приповиједака:
(1) Из старог јеванђеља (1899),
(2) Стари дани (1902) ‒ наслов који би се могао ставити свим његовим дјелима, и
(3) Божји људи (1902) ‒ посвећена је онима који су одбачени од друштва, просјацима и
поремећенима. Радња се дешава највише на градском гробљу.
Драму Коштана објављује 1902. године. Скерлић је посебно похвалио Коштану и
написао дивну критику о њој. То је комад из врањанског живота са пјесмама. Ту су туга за
прохујалом младости, жал и чулна опсесија женском љепотом. Један од најзанимљивијих
ликова јесте газда Митке, његови монолози дати су у врањанском нарјечју, пуни су
носталгије за младошћу, еротских слика, чари и пустоловине и одбојности према породици.
Потом започиње рад на романима: Нечиста крв (1910) и Газда Младен (1927).
Године 1900. појављује се приповијетка Нечиста крв, потом се 1907. године
појављују фрагменти који нису увршетни у роман, да би се три године касније, 1910. године,
појавио роман Нечиста крв. Нечиста крв убраја се у ону врсту романа са мање срећно
одабраним насловом, јер смисао који наслов наговјештава није довољно саображен са
укупним смислом романа. Дјело је објављено у сопственом издању. Пошто није имао

32
довољно финансијских средстава, неких 30‒40 страна је избацио. Стога се роман завршава
напрасно. Почет као друштвена хроника родног града, роман је прерастао у изразит роман
личности. Историја двије породице које припадају различитим сталежима праћена је
сукобом између старих богаташа чорбаџија и нових богаташа. Главни је догађај кад Софку
њен отац продаје газда Марку, а он је купује за свог малољетног сина с намјером да по
обичајима који владају међу сељацима сâм живи с њом. Свадба односи највише простора и
најдетаљније је описана. Газда Марко се плаши Софке, не дозвољава сватовима да се разиђу.
Не прелази праг собе у којој је Софка ‒ сексуална жеља остаје неиспуњена, и бјежи на коњу.
Слом живота настаје кад Ефенди Мита долази код Томче, Софкиног мужа, по још новца за
Софку. Моћне су сцене када Софкин отац Ефенди Мита покаже поставу свог капута и кад
Софка види нов цријеп на својој кући који је подсјећа на њено месо.
Опште мјесто је да Бора Станковић описује највише женске ликове у патријахалном
свијету, али у роману Газда Младен је потпуно обрнута ситуација. Младен је роб
патријахалних обичаја, интересантно је како се мушкарац сналази у патријахалним оковима.
Драгутин Костић постхумно објављује роман Газда Младен, који је недовршен, и
недовршене рукописе у књизи Под окупацијом. Књига Под окупацијом испуњена је
горчином. Говори о Београду за вријеме Првог свјетског рата.
Честа тема његових приповиједака је љубав између припадника различитих сталежа,
као у приповијеци У ноћи, гдје су газдин син и слушкиња насилно раздвојени. Судбина Боре
Станковића је иста ‒ закопана љубав, проћердани живот и вјечна туга за нечим.
Приповијетка Стари дани се може узети као програмска, парадигматска у
Станковићевом дјелу ‒ по њој је цијела збирка добила име.
Станковић открива и свијет понижених и увријеђених. Више него иједан наш писац
Станковић износи судбину жене јер је она највише спутана, најмање слободна у испољавању
својих осјећања и потреба. У приповијеци Покојникова жена жену нико не зове именом,
обезличена је до анонимности. То је касније прерађено у драму Ташана.
Драматизацијом приповијетке настала је и посљедња Станковићева драма Јовча ‒
родоскрвна љубав оца према кћерки. Након Првог свјетског рата Станковић једва и да пише.
Двије велике теме Станковићевог дјела су: туга за прохујалом младошћу („жал за
младост‖) и чулна опсесија женином љепотом.

Борисав Станковић је по тематици најизразитији рационалиста међу српским

реалистима, а по психичкој личности, поступку и стилу један од зачетника наше модерне
прозе. У својим приповијеткама, драмама и романима дао је слику родног Врања на
прекретници између турског доба и новог времена. Његова је тематика социјално одређена,
али у начину приказивања преовлађује унутрашња психолошка перспектива. Код
Станковића се довршава процес који је започет код Лазе Лазаревића и Светолика Ранковића,
процес у коме се српска реалистичка проза окреће од спољашњости ка унутрашњости, од
објективног ка субјективном приказивању.
Осим регионализма, битно обиљежје Станковићевог дјела чини окренутост
прошлости, љубав према старом времену и патријархалном начину живота, одбојност према
модерном друштву. Призивање старог представља лајт-мотив његовог цјелокупног дјела.
Станковић у своју прозу уноси силину свог темперамента, позију младости и некадашњег
живота у родном граду. Станковићев свијет, иако временски и просторно удаљен, није

33
идиличан, хармоничан и без конфликта. Сукоби настају не само између старог и новог,
јављају се и у њедрима старог друштва, из његових властитих противурјечности. Са највише
критичке непоштедности приказао је управо онај свијет којем је лично био наклоњен.
Друштвена критика родног града Станковићу није крајњи циљ него само полазна
тачка у сликању човјека. У средишту свих збивања налази се појединац и његова судбина.
Тежиште приказивања је на појавама унутар личности, психичким ломовима и потресима,
али се ни за тренутак не губи дубља социолошка заснованост ликова. Судбина
Станковићевих јунака одиграва се у троуглу сила који чине новац, ерос и морал. Само је
морал на површини, док су новац и ерос у позадини, тако да се добија привид да је морал
једини уређивач понашања појединаца и група.
Он демаскира тај привид и снагом истинског реалисте продире у природу социо-
психолошких механизама. Строги захтјеви морала не долазе у сукоб с логиком новца него с
оним што је најдубље у човјеку, с нагоном љубави, еросом. Морал друштва супротставља се
еротском нагону појединца, намеће му своја ограничења и забране, на тој тачки почиње
индивидуална драма безмало свих Станковићевих јунака.

У роману Нечиста крв ниједно мјесто се не именује.

У роману се најчешће помиње ријеч кућа. Софку само три пута затичемо ван очеве
куће, ако се не рачуна једно сјећање из раног дјетињства, када је с родитељима и слушкињом
Магдом отишла на излет:
1. први пут она одлази када јој се саопштава да је испрошена (по обичају је шаљу код тетке
у сусједство),
2. други пут при одласку у хамам на ритуално купање уочи свадбе, и
3. трећи пут за вријеме свадбе, и то у два наврата: једном накратко, увече, када се склонила
у кућу преко пута, одакле је кришом посматрала свадбено весеље, а затим ујутру када је
кренула на вјенчање и никад се више није вратила, нити посјетила родитеље.
Наслов Нечиста крв доводи се у везу са породичном несрећом која почиње трошењем
новца након смрти хаџи Тривуна. Стога се и рађају дјеца са отвореним ранама и људи умиру
у најбољим годинама.
Супротстављају се двије породице ‒ породица газда Марка и ефенди Мите. У
породици газда Марка дјевојке су се увијек удавале за млађе мушкарце да би их свекар
узимао за себе, што је обичај прве брачне ноћи. Његова жена носи нож за појасом, јер не
може да се отресе сељачких навика. И у газда-Марковој породици има нечисте крви ‒
Исупче је син свог дједе.
Породица ефенди Мите је много сиромашнија у односу на породицу газда Марка.
Потомак хаџијске породице је Ефенди-Мита, који је образован, изабрао је жену Тодору која
је била права љепотица. Она је права расна љепотица. Мита је споља добро изгледао, али не
и унутрашњости ‒ био је лош човјек. Његова жена Тодора и слушкиња Магда старају се да
се одржи углед и изглед те породице. Тодора је пазила на Софку како се облачи, да она
увијек има лијепе и нове хаљине. Магда доноси намирнице из села и то да сви виде, пролази
кроз село, да се привид одржи да та кућа није пропала.
Марко долази из Турске, а мита одлази у Турску. Арса и Магда ‒ двије слуге из двије
нечисте породице.

34
 Еротика у његовом дјелу ‒ Софка је страствна, код Милутина Ускоковића студенти
поваљују неке студенткиње. Станковић је први који у српској књижевности описује еротску
страну жене. Софка је поносна, права љепотица коју сви гледају, развијена, црне косе, и
бијеле коже. Она има ту особину и то је нека њена коб, она све зна, од кад је знала за себе
знала је све ‒ може се поредити са Зоном Замфировом. Она само једно не зна и то је њена
несрећа ‒ да је отац продаје. Она мисли да отац продаје кућу.
Оно што још карактерише Софкин лик је „оно њено‖. Та еротика је јако важна, Софка
је чулна, страсна, жељна љубави. Тада се њена личност потпуно удваја, жуди за мушкарцем,
али не постоји мушкарац за кога је она заинтересована. То „оно њено‖ почиње да је зноји, да
је топи, облизује усне, гризе их да би чак јаукала. Жели да осјети мушку руку на себи и бира
Ванка који је глувонијем. Потом га одбацује са гађењем јер је знала да то није мушкарац
који је достојан да буде са њом. У једном моменту, када мисли да отац продаје кућу, она се
потпуно слама и то је врло важна сцена у роману ‒ Софка каже „не могу и нећу‖, али када је
видјела очево одијело пристала је да оде и да сачува очеву част. Софка зна да је срамота да
се уда за дијете, а за оца је већа срамота да буде без новца или да иде у подераној одјећи.
Када Софка сазна да је продата, јављају се неки сабласни описи. Ти описи указују да ће се
нешто лоше десити. Цвијеће на капији је увело и Софка га додирује.
Вријеме тече споро ‒ најспорије тече када се Софка удаје. Бора Станковић је
описивао свадбу као да вријеме стоји. Да би се направила јасна разлика између ефенди-
Митине и газда-Маркове породице довољно је само упоредити како изгледа свадба код кога.
Томча је дијете, Софка је та која је држала Томчину руку иако се знојила и ако је клизила.
Није хтјела да је ипусти јер би то значило пропаст брака. Када она долази међу госте, Марко
јој говори да иде горе, да не треба да се мијеша са сељацима, али она одбија, остаје ту и
служи их.
Свадба у газда-Марковој кући траје три дана, али то понашање није нормално ‒ сви
мушкарци и жене постају једно и не гледају ко је са ким. Софку додирују и то је и њој чудо.
Газда Марко одуговлачи и не пушта музику да иде јер зна шта слиједи ‒ то неписано
правило прве брачне ноћи. Он тада долази до Софкине собе, али не улази јер је чуо своју
жену како јеца. Жена му се куне да није згријешила са његовим оцем. Не жели да укаља
Софкину љепоту, због тога што је свјестан да је Софка из господске породице. Она је у
браку живјела срећно све до момента док њен отац није дошао и он други пут одређује
Софкину судбину. Ефенди Мита тражи заостали новац јер сматра да су му први пут дали
мало и то је Томчу повриједило и он одлази од куће, долази понекад. Мислила је да је на
путу да ухвати своју срећу јер је гледала Томчу како расте. Нико није срећан и задовољан,
око новца се све врти у њиховим судбинама и све то доводи до последње сцене ‒ Софка џара
по пепелу. Његова мајка је моли да оде, а Томча је малтретира, али она је ту, трпи...
Потврду да је у структури романа Софкина свијест високо дигнута налазимо
непосредно у чињеници да опис збивања у роману врло често почињу са: „Софка је знала‖,
или „Софка је предосећала‖, или „Софка је слутила‖, и завршетак: „и не превари се‖, или
„тако и би‖, или „и то се испуни‖. Једини пут када није знала, предосјетила, слутила, јесте
онда када је страдала, управо то кључно незнање даје трагичност њеном лику, јер је иначе
све увек слутила и предосјећала.

35
 Нечиста крв
I
Почетак осликава чувену и богату кућу у вароши, веома стара, још од настанка
вароши. У њој су живеле многе генерације и одувек су били богати, али то богатство нису
показивали. Тека хаџи-Трифун после свог хаџилука јавно показује богатство да свет гледа.
Софкини преци чувени и богати. Кућа им је стара колико и варош. Сви су потекли из
ње. Богатство нису показивали све док Трифун није постао хаџи-Трифун – јавно показује
богатство да гледа свет. Подигао је јаку капију, подигао спрат куће, собе раскошно
наместио, у једној раскошној је примао прве људе из вароши, јер сви су долазили код њега
када је требало било шта одлучити или урадити. Он је то брзо решавао митом или
куршумом. Био је строг и прек. Трепет за све; кућу а и ширу фамилију. Свако од фамилије
који би шта погрешио застрашиван је њим – јер ако се њему каже за неку грешку тешко онда
том што је погрешио. И то је доносило резултате. Сви су имали страх од њега. Био је
пажљив према свима, често је путовао и доносио поклоне сваком члану фамилије. Није
много говорио, али што каже то је закон, а тако је и остало и после његове смрти као
узречица Ех, тако је то, и то, што рекао покојни хаџи-Трифун. Ипак нешто није било како
је хтео – није се слагао са сином јединцем – кога је добио у касном периоду живота. Кћери је
удао како је он хтео. Али са сином никако није нашао заједнички језик. Због тога је кривио
жену. Он увиђа да га се жена више не боји, окренула се ка сину – њему угађа и она и сестре
му. Шта год он учини за њих то је било свето – што хаџи-Трифун није одобравао. А није га
могао тући као што је слуге јер га је волео. Старцу је тешко падало када му се син почео
дружити са Турцима и виђати са Туркињама, јер оне пију човека, зато му је син блед, сув и
танак. И када би год чуо нешто лоше о њему, да се опио са беговима, направио лом и
освануо, он не би с њим разговарао него с његовом мајком. Она га је бранила, штитила, пред
очевима грдњама. Тако у свађи и неслагању старац је умро – ни са ким није хтео
разговарати, само са слугама, они су га мртвог и затекли горе на доксату куће. Од његове
смрти у тој кући се живело раскошно са лепим женама, изобиљу хране. Из њихове куће само
лепо је излазило а оно ружно, свађе и несугласице, смртни случајеви – све је то било у
тајности. Окућницу су стално ширили, докупљивали плацеве и амбаре. Штале су узмицали
све даље од куће, а око куће садили цвеће (руже), јабуке, вишње, трешње. Задужење жена је
да се што лепше носе, да везу што сложеније везове и готове што више страних јела.
Такмичили су се која ће се издвојити лепотом од осталих и освојити што више мушкараца по
кући без обзира на род. Мушкарци су имали свој живот. Магазе горе у чаршији су им
служиле за обрачунавање са чивчијама и давања земље под закуп, ту су имали свог момка,
они нису ишли, као и на чивлуке и винограде. Чивлук код Доњег Врања једино су
посећивали – шетње ради. Ту је била кула и за њу су везане многе бајке и приче. Они су
живели само да носе раскошна одела и да живе што дуже могу. Због раскошне и преобилне
хране лечили су се по бањама. Слава им је Свети Ђурђиц и тада би се искупљала цела даља
родбина – сиромашна – да помогне да свега буде у изобиљу и да је беспрекорно. Сви су
морали после славе да причају о том догађају. Слугама шивена нова одела (преправљана), да
је код њих најбоље. Мушкарци су славље наставили у чивлуку у Доњем Врању са свирачима
и циганкама банчили су (коцкали се) и забављали се. Прича се да им је долазила чувена
Савета. Обично после таквог провода и коцкања, домаћини су губили читаве њиве и

36
винограде. Нису се дружили са комшијама, гледали су да буду што даље од њих, да се што
више разликују од њих. нпр. јела су им била супротност – блага, слатка и на маслу (никако
свињска маст). начин говора – завршавали су реченице са додацима џан'м или датим; одећа
– ногавице краће да се виде беле чарапе и ципеле плитке, лаковане; бројанице црне ситне,
скупоцене, бркови кратки, израз лица узак, сув.
Посећивали су саборе и свечаности, богато прилагали за школе и цркве, волели су да
буду изабрани у било ком послу, а бирали су их због донација. Крили су све што је било
негативно по њих, а било је свачега. Софка се са језом, страхом сећала онога што је као мала
чула од тетака, стрина, бабе и мајке. Прамбаба? Цона – удовица, чувена по раскоши, била је
мушко у кући. Никога од мушкараца није гледала, а многи су је чекали надајући се да ће је
оженити кад-тад. Сваке недеље је ишла у цркву и на празнике, ту се загледала у новог
учитеља Николића који је певао у цркви. Заносно је певао када би Цону видео за својим
столом у цркви. Вешто је ту љубав крила – у позним годинама – како је затруднела хтела је
то сакрити па је у купатилу једног дана одузела себи живот. Софкин деда Каварола – старији
од браће, млађи брат је болешљив. Пошто се оженио лепотицом из Скопља, требао је бити
код куће поред ње и болесног брата и радити кућне послове, али он је после неколико
месеци брака отишао на своја путовања по варошима. Живео је свој стари боемски живот са
чочецима и циганкама, док му је жена била поред девера по саборима и славама па је тако
почела да греши са њим, умоболним девером. Каварола би беснео на њу због тог греха,
доводио је јавно женскиње и она би морала да их служи и двори. А тада су слуге склањале
брата из куће да га не заколње. Жена му је умрла, брат такође у манастиру. Ћерке су водиле
кућу, а он би долазио повремено. Под старост се оженио иако су му ћерке биле удате –
осрамотио их. Оженио се девојком, Гркињом, старијом девојком – направио велику свадбу,
имали су једно дете – сина. Њена лепота је трајала кратко, до венчања – после све време
проводи у лечењу и неговању из амана – готово није излазила.
чал'к Наза – Софкиног деде рођена сестра, три пута бежала као девојка, три пута се
турчила – цео чивлук су потрошили док су је откупљивали. Да би све то сакрили удали су је
за свог слугу – купили им кућу, дали неколико њива и винограда. тетин њихов – тако се
слуга сам звао, поносио се тиме што је постигао, а они су га се стидели јер их је подсечао на
оно што је било. Било је и горих ствари: много умоболних, рађање деце са отвореним
ранама, умирање у најбољим годинама, бајања ...
Тетин Риста – био је дуго болестан и болест га је свог узела. После када се повратио
увртео је да га ћена варала са калфом, почео је да пије а онда је полудео. На горњем спрату
су га држали везаног и тако га и хранили. Деца, а међу њима и Софка, вирили су да га виде, а
он када би их приметио, поскакивао је – онако везаних ногу у белим новим чарапама и
узвикивао Ох, Марија, курва! Софка није волела да иде код њих.

II
Софка није волела да мисли о својим прецима, јер би после таквих мисли дуго ишла
болесна. Рођеног деду и бабу мало памти, као кроз сан, бабин лик мало боље: шиљатог носа,
шиљате браде, висока чела, крупних дубоких очију, дугачких обрва и густим трепавицама
увек је седела доле у соби, леђима подупирала зидове купатила. Била је мужу рођака, много
су пара дали да би се венчали. Увек је била повезане главе и лечила ју је љутом

37
препеченицом. Деду памти по томе што је наредио да се пред њу, на Софку, стави напуњен
сатљик вина као и пред остале – иако је била мала – тек научила сама да једе.
Софкин отац – изучио школу у Цариграду – звао се ефенди-Мита. Био је најлепши у
вароши – говорио турски, грчки, арапски. Јео је у гостињској соби на спрату – велики
пробирач – посебно се њему готивило. Дружио се са беговима и пашама, ученим и
школованим, баш као и он. Оженио се лепом, али сиромашнијом девојком – њени су живели
од кирије за дућане, чији је отац био слеп? скоро, имао је доста ћерки, Тодора – најмлађа –
Софкина мајка. Када ју је оженио била је мушкобањаста – тек после годину дана постаје
лепотица. Брзо је се заситио, када му је Софку родила морала је да спава доле са свекрвом да
му не би реметила мир. Често је одлазио на пут. Отац и мајка су му умрили док је био на
путу, па их није мртве видео. Софкина мајка била му је захвална што је баш њу изабрао и
довео у свој дом, зато се трудила да све буде савршено, јело, прославе а његову (можда
отуђеност) од родбине, ћерке, па и ње није коментарисала. Он је сам почео да им се
приближава када је Софка порасла – учио је да чита и пише. Софка и сада када се сети
његових долазака са пута осећа мирис његових руку, којима ју је грлио при доласку. Тада би
му и Тодора била ближа, веселија. Играо се са њом доле и тада би видела сузе у његовим
очима, а није знала зашто, да ли што није мушко, или што личи на мајку? Заједно би њих
троје вечерали горе у његовој соби, ту су биле најслађе вечере. Сутрадан би одлазили у Доње
Врање на чивлук, само њих троје и Магде – колима су ишли. Софка би му седела у крилу. Ту
би остали неколико дана, отац би певао а мајка се топила од среће, јер и она је била обасута
пажњом и љубављу.

III
Дође рат и ослобођење, нестанак турске власти па и Софкиног оца. Пребегао је
ефенди-Мита у турску, као бавио се тамо трговином. Ретко је долазио, што је Софка билвала
већа – све ређе, једанпут за годину дана и то ноћу, остане два-три дана. После његовог
одласка мати јој је била сломљена и убијена јер је знала зашто он одлази и бежи. Бежи од
сиротиње која само што им није дошла. Посао им не иде као пре, али ништа није хтео
продати, пре би узео од зеленаша, позајмљивати али тајно, да се не сазна. Тоне, слуга, је то
обављао – залагао имање. Поред тога, Тоне се богатио. Ослобођење доноси судове, парнице.
То значи да ће земља прећи преко суда да се зна чија је. Мита би тада био изложен суду и
судио би се са својим слугама или би могао порежи да ни од кога није узео позајмицу – као
неки што су тако сачували имање. Али није хтео да га куну и проклињу, зато је пребегао у
Турску и Тонету оставио да то обави. Када је све Тоне завршио са адвокатима, њима је
остало само нешто мало, готово ништа имовине, само једна њива до Мораве и стари
виноград. Тодору је много повредило када јој је то Тоне саопштавао, видело се колико их је
он у ствари покрао. Напустио је службу код њих да би могао да води дућан што је отворио.
Мало пара што јој је дао од имовине хтела је да му баци у лице, али уздржала се због поноса.
Бол и тугу није пред другим показивала. И ту једну њиву код Мораве узели су Магдини
синови (слушкињини синови) на наполицу и давали су више него што је та њива
доприносила, ер су били захвални што је други део земље њихов (што су као чивчије дрћали
држали). У почетку сви су Тодори доносили намирнице и зато јој у почетку није било тешко
да одржи раскош на нивоу. За Ускрс, Божић опет су биле нове хаљине, прославе и доста
гостију. Мајка је измишљала да Мита шаље новац и хаљине ћерки, да га она не би замрзела

38
јер не долази, не мари за њих. Тетке и стрине су се утркивале ко ће пре угостити Софку, а
Софка је у тој пажњи и предосећала несрећу, да је угосте пре несреће која им иде у сусрет, и
да их као мала упамти у доброј успомени – по добром. Софка је последњи потомак од
породице, главне куће, и с њом ће се завршити све. Та пажња упућена њој је била више због
оца јој Мите. Када је Софка израсла у лепотицу и мајка је много водила рачуна да не иде
каква било јер шта би отац рекао кад би је видео несређену. А Софка је и тада знала да није
требало мајка да брине и зашто је Мита отишао (ваљда је знала да неће доћи). Памтила га је
по ноћним доласцима и дугим његовим седењима са мајком без речи. Само се у очима могло
прочитати да треба све то једном свршити, побећи, продати и кућу и све и бојазан за то шта
ће свет рећи.

IV
Софка је одувек знала све, и разумела све не питајући ни за шта. Разумела је и
осећала све то што се око ње догађа. И за себе је знала да че израсти у праву лепотицу, као
што је и била. Лепа ефенди-Митина кћи и ни једна друга. Била је пресрећна због своје
лепоте, мушкарце је залуђивала и мучила. Није више гојазна, рамена и плећа једра, пуна,
развијена, мишиће обле и једро али и даље витка и права, стас и бедра јаче су се истицали.
Руке дуге, суве, прсти нежни, чланак руке нежан, обал и пун белом кожом. Лице мало дуго,
бело, високо чело, црне крупне, мало уске очи, увек вреле јагодице и стиснута танка уста,
при крајевима влажна и страсна, коса црна, мека, тешка. Знала је да јој отац све ређе долази
због своје лепоте. Као да се ње боји. По две до три године од њега ни гласа. За то време
сиротиња их стизала, мати се борила – продала је Тонету горњи део баште. Више се бринула
због Мите, да их сасвим не остави, а шта ће онда Софка од срамоте. Софка је више жалила
мајку гледајући њену муку и страх. Са собом није имала проблема, давно је дала себи до
знања – онда када је било најгоре и најтеже – када је била свесна своје натприродне лепоте –
да се неће родити тај кој ће бити достојан њене лепоте и само ње као Софке ефенди-Митине.
Веровала је да неће наићи тај који ће бити већи од ње, лепши и виши од ње, по пореклу и
лепоти, који ће је усрећити. Због таквог става мушкарци јој нису представљали опасност и
зато се понашала сасвим слободно, све је гледала право у очи, није завидела ни другарицама
млађим што су већ биле удате, ништа није могло да изазове злобу и пакост код ње, јер је
испуњена и задовољна собом и била је равнодушна према свему око себе. Понашала се
природно, али некакво држање је имала дрско – слободно свакога гледала упорно у очи и
увек би онај други склањао поглед. Имала је такав став да су је се други плашили,
поштовали и дивли у исто време, а управо то је чинило да буде слободна. Тако је посматрала
са свог прозора на спрату – нескривена а посебно празницима када се народ окупљао око
цркве. Тако је запазила и Мату газда-Миленкових где се сваке недеље са маћехом и оцем
враћа из цркве. Поносна што је отац свуд води само се смејала, а није знала да отац то ради
због њене маћење, заправо њу изводи свуда, а кћер води јер није лепо да она одрасла девојка
седи код куће. Софка ју је сажаљевала јер није видела истину, него се шепурила у новим
хаљинама и трудила се да је запазе. Посматрала је и ћерке Ташка самарџије (било их је
четири), али им није завидела, јер је била задовољна собом. Зими јој је било лакше, није се
кретала, ни сретала с неким, била је усамљена и уживала у слободи. Зато је се с пролећем
усељавао немиру у њу, јер сада је морала не због себе већ због мајке излазити у народ с
којим ништа заједничко није имала. Али још нешто је њу мучило. Како је постајала старија,

39
из године у годину, стрепела је да ће се веч овог пролећа на сабору пред црквом појавити
нека нова, лепша девојка, бацити њу у сенку и тако ће она постати уседелица. То није хтела
дозволити, била је чак спремна открити се па и подати да би доказала да њеној разблудности
и страсности није нико раван. Грозно, али она не би била Софка ако то не би учинила. После
таквих мисли корела је саму себе, зашто тако мисли, када ће се она као и њене другарице
удати. Такве мисли сузбија тешким везом, по цео дан везе, то ју је умиривало, мирније је
спавала. Онда би наступио период немира када је изгледала као болесна, једва се кретала.
Изненада би јој се враћала снага, када осећа да није сама, да имају две Софке, једна је она, а
друга је ту негде око ње, са којом се она ноћу љуби, милује, ужива. Чезнула је за мужем,
иако је била уверена да се неће удати, маштала је о брачним ноћима. Младожењу је
замишљала високог чела, црних подужих бркова, обчен у свилу и чоју, како је страсно љуби
и милује је... Зато је највише волела да сама остане код куће када би се предавала сама себи.
Субота – пазарни дан, мати јој са Магдом отишла на гробље, она је остала сама, и
опет је ухватила она њена чежња за мушкарцем. Случајно наилази пијани, мутави Ванко,
долази њој горе, а она сва гори, жели да проба, и умало да згреши с њим, али додир његове
руке на њеној дојци изазвао је језу у њој и то јој је помогло да стане.

V
Уочи Ускрса Софка на спрату распрема собе и намешта, у мантилу, а мати јој доле
треби жито. Арнаутин их је прекинуо у послу – очев гласник из Турске, да пренесе поздраве
од Мите, изненадио се када је видео како оне живе, очекивао је велико сиромаштво а ово
што је видео и још какве две лепотице. Отишао је, скоро побегао, и рекао да ће чекати у
Шареном Хану да му донесу понуде и пара да носи Мити. Тодора се снашла за новац –
издала је каце за вино Тону – дао јој је паре за годину дана унапред. Магда и Тодора уочи
Ускрса носе понуде и иду на гробље. Софки мајка наручује шивење нових хаљина рекавши
да јој је отац послао паре за материјале (басме).

VI
Субота, увече Васкрса, Магдин најстарији син долази да закоље јагње и заврши шта
је још требало од посла. Магда га испраћа, наручује погачу, ракију и прасе. Мајка и Магда су
целу ноћ кувале јела за госте што ће сутра доћи. Васкршње Сунце обасјало је Софкину кућу
и прозоре на спрату са којих се могла видети сва околина, спремна као и њене домаћице као
и Магда да дочекују госте. Први су дошли сељаци, послужили се на спрату и сишли код
Магде на ракију у кујну. Софка почиње да се облачи када црквена звона јављају крај службе.
Када се удесила и била задовољна својим изгледом сишла је са спрата. Сељаци су је
задивљено гледали – није им дала да је љубе у руку, зато је она прво мајци пољубила руку и
честитала јој Ускрс – мајка се потресла. Прво је дошао стари свештеник Ристо – скоро слеп,
тресао се. Софка служи госте. Дечак је довео свештеника – да би га опомињао да не пије –
јер је волео ракију, па га је звао да иду кучи. Кућа се испуни гостима. Били су весели сви,
Тодора је причала свима о Мити како је добро, послао им новца, свиле...

VII
После Арнаутина, првог гласника, после више од годину дана почешће су сада
долазили други гласници, доносили поздраве и вести од Мите. Тодору то није веселило, већ

40
забринуло. Мислила је да је Мита болестан па сад се разнежио, те их се често сећа. Зато је
послала неког сељака у Турску да види да ли је здрав, ништа више. Сељак је донео потврдан
одговор, био је одмах на граници у хановима на друму, веома близу. Осим поздрава Мита им
је сада слао и поклоне и то све чешће. Тодора се опет забрину, јер је знала да не тргује и да
нема прихода – то је скоро разболе. Долази гласник и јавља да је Мита поручио да му се
надају, ноћас-сутра на ноћ ће доћи, али нико не сме знати, нити га видети. То Тодору дотуче
– плашила се ко зна шта је. Исте ноћи је Мита дошао, пред поноћ. Тодора је чула тихо
куцање и отворила му врата. Софка се толико обрадовала том тихом гласу, да би од среће
полетела у загрљај, али није. Мирно га је поздравила и пољубила му руку, а он као да се
уплашио, дивио се њеној лепоти јер време их је делило. У кући напето. Мита је отишао пре
свитања а Тодора цео наредни дан није силазила са спрата – одболовала је нешто страшно
што се десило мешу њима. Софка је ујутру отишла до ње, и по лицу јој је прочитала да
нешто није у реду. Помислила је да је отац сигурно продао кучу и да ће морати да се иселе.
Мајка јој је само рекла да ће опет доћи. Магду је Тодора послала у село да не би причала
около о Митином доаску што дотле није чинила. Ни Софка ништа више није причала, а она
је знала да га мати први пут није испратила до кадије, још више је сумњала да ће остати без
куће. Мајка је искитила кућу ћилимима и пешкирима, чак јој је и Софка помогла у уређењу
дворишта, што је потврдило Софкину сумњу, тј. Софка је сада сигурна у то иако јој мајка то
није рекла. И родбина као да је чула, почела је долазити дан за даном, и после посете мајци,
њу, Софку, гледали су са сажаљењем. Тетка Стоја када је дошла прво се испричала са
Софком, онда је обишла сестру горе, где су се посвашале. Софка је мислила да јој је мати
рекл за продају, па је зато сестра грди и брани Софку.

VIII
На други дан Духова – увече – зачу се музика која је пратила Миту док је долазио
кући. Са њим је дошао још један – сигурно купац. Отац подбуо, блед довео је госта газда
Марка и показао му своју кућу, жену и ћерку. Ушли су у кућу која се сијала ноћу спрам
свећа од чистоће и лепо окићена. Вечером су почастили госта, дуго седели и пили.

IХ
Ујутро је гост раном зором отишао на свом алату – дугог репа – до копита, четвртасте
главе и дуга врата, са паметним очима. Задовољно је јахао и мислио на Софкину кућу.
Стигао је својој кући – слуга Арса му је отворио капију, а он отишао право у своје сопче – ту
је само он улазио и нико више, видео је и по катанцима на сандуку, јер тако их је он
наместио. Арса га је распремио, жена донела послужење, иако је свануло Марко је заспао.

Х
Следећи дан у Софкиној кући протекао је мирно. Софка се чак радовала што су кућу
продали, што ће тамо, у Турској, бити заједно са оцем. Мирно је заспала увече ништа не
слутећи. Током ноћи када се пробудила чула је гласове са спрата. Ујутро мајка је устала
унакаженог лица од ужаса и наредила да Магда одведе Софку код тетки, да остане, и да се
Магда врати. Софку је шокирала вест коју је чула. Марко није купио кућу већ је њу
испросио. Софка се удаје – није могла да верује. Мита сазива родбину да их обавести да се
спремају за свадбу. Софка, закључана код тетке. Када се тетка вратила од Мите, Софка од ње

41
чује да ју је Марко испросио за сина који има дванаест година. Када је то чула, ужаснула се.
Отишла је својој кући. Оцу саопштава да не може, неће за таквог да се уда. Али отац се
жестоко успротивио, правдајући се да ни он не жели, већ мора. Дошли су до краја, да немају
од чега да живе, само она може да их спасе. Али то није објаснио лепо, већ откривши се
ћерци да покаже у каквим ритама живи само оно што се мало види опшивено је скупоценом
поставом, а он смрди на зној од непрања одеће, та смрад у кожу му се увукла. Софка му је
пала на ноге, брзо изјурила напоље и отишла тетки, није осећала бол и јад, била је сломљена
и утучена. Чула је да мајка после њеног одласка тражи од МАгде воде да поврати Миту.

XI
Тетка се забринула кад ју је видела, иако се Софка трудила да не ода, понудила је
вечером, отишла у другу собу да спава. Софка је остала сама, са својим мислима. Схватила је
колико је била обузета собом и својом лепотом, а да није примећивала шта је у ствари
истина. Отац јој је својим поступком показао, поцепаним оделом и мртвачким гласом, до
чега су дошчи: да немај ни хлеба да једу, а камоли шта друго да се мисли или жели. И што је
још горе, он је после ове исповести и понижења, које је показао пред њом, никада више не
може погледати слободно, или нашалити или смејати. Све је нестало, ако буде разговора
међу њима то ће бити због света, али она ће у гласу увек чути нелагодности. Сада је стигло
кајање, зашто се успротивила оцу, па је морало до овог доћи. Знала је да се неће удати за
оног каквог је замишљала, а што је и знала да се једном мора удати, као што и бива, и да то
неће бити из љубави, него ће јој тај само бити терет кога би морала трпети, и свеједно да ли
је стар или млад. Зашто се сада буни? Зашто је тако поступила, требала је одмах присати, и
они сви би знали да се она жртвује за њих. Тада би постала велика у очима свих! И њјој би
било лакше, не би било кајања и патње, као сада. Али још није касно, јесте да ће том жртвом
убити себе, јер полази за неравна себи, већ дете, за недрагог, али све ће задивити. Када су
родитељи ујутру добили поруку да пристаје били су у неверици, али усхићени јер ће их
спасти и Мита ће опет бити онај стари, ефенди-Мита. Толико јој је био захвалан, грлио је и
љубио косу, да је њој било чисто непријатно. Он је у њеним очима изгубио поштовање и
дивљење после оволике њене жртве. Мита наређује да се јави газда-Марку да довече дође на
пијење Софкино. Софка се за вече дотерала најбоље што је могла, али се не уземри, отупела
је, ишла је равнодшна, али решена да издржи. Газда Марко је такође стрепео, да ли ће Софка
пристати, па и када му она рече да својевољно пристаје, он одахну и дарова је дукатима који
су засјали на њеним прсима. После честитања кесу дуката изручио на сто, велику хрпу за
Софкино спремање, да не жале. Мита тражи од Магде пушку да огласи, да сви чују
просидбу. Чим је пушка опалила засвираше и свирачи, цео комшилук се узбуни, дошли су да
се увере да је стварно и са њом, Софком, већ једном свршено.

XII
Марко је дошао у просидбу да код његове куће нико није знао, зато се рано у зору
искрао да оде до куће да им јави да спреме и распрема па да води Миту код њега – такав је
ред. Али Софка је поранила и спазила га и питала где иде. Он се обрадовао због њене пажње
и рекао до куће, вратиће се. Био је узбуђен и радостан. Жену Стану је изненадио вешћу да јој
доводи снају и то Софку. Брзо су уз његов надзор наместили собу а онда је пешке отишао по

42
Миту. Тек када је отишао Стана је видела да се не шали. Убрзо су дошли са свирачима.
Стана од узбуђења није могла да послужи пријатеља.

XIII
Газда-Марко је досељен из Турске, једног села иза манастира Светог Оца. Имао је
кућу од камена и кров од камених плоча – највећа је била. У средини села, као кула. Подигао
је спрат манастиру и све што треба давао је манастиру. Преци су му понзнати као
одметници, Турчин из њиховог атара није се жив враћао. Марко је умножио богатство. Био
је писмен – отац га дао у манастир да учи, али не дуго, да не би преучио па отишао у варош.
Отац му умире, а он почиње трговину са Арнаутима и продаје стоку за турску војску. Онда
се десило нешто што је све покварило. Марко се побратио са Турчином Ахметом, били су
нераздвојни, побратили се у манстиру пред калуђером. Ахмет није имао деце, највише је
волео Јусуфа – хтео је да буде његов наследник. Јусуф је готово одрастао у Марковој кући,
учио је у манастиру. Марко је имао сестру, и она је учила у манастиру. Десило се да је
затруднела са Јусуфом. Марко киван због тога шаље је у женски манастир да се замонаши.
Жалио је Ахмета, јер Јусуф је мора да плати свој грех – да умре- Ахмет га је крио, али стигла
га је казна. Малолетан Марков рођак преварио је Јусуфа – ноћу кроз оџак ушао у кућу и
одсекао му главу и тиме спрао грех са кућног прага. Зато се Марко одмах доселио овамо са
женом и сином и слугом Арсом, који су овде стално били, а он долазио само повремено.
Тамо у Турској штитио је родбину од Ахметовог братства. А закупио је неколико ханова око
границе. Стана се никад није привикла на нову кућу – чезнула је да се врати у своје селу у
Турску, зато ову кућу овде никад није наместила како треба, иако је имала чиме. Тако се
просто и облачила, дружила се са женама досељеним из Турске. Њихово село у Турској
звало се Пчина. Арса јој је био десна рука, често је причала са Турцима који су долазили из
Турске, а она их је испитивала о свему.
Марко је сина Томчу већ после његове десете године почео водити са собом – због
безбедности. Ретко су долазили кући, само за Ускрс или Божић. Чежња за сином Стану је
излуђивала, стално га је погледала.

XIV
Глас да је Софка испрошена брзо се раширио, и онда су почеле приче и оговарања.
Софка је била спремна све да издржи, претварала се да је срећна и заљубљена, а само је ноћ
знала колико она пати и сања будна свог мушкарца. Нови дан би однео тај жал за собом и
била је задовољна собом, својом жртвом што је друге исрећила. Отац и мајка су повратили
стари углед. Свекар Марко долази свакодневно, доноси дарове и даје јој по дукат.

XV
Младожењу, Тончета, први пут је видела на испиту, није му лик ни запамтила – био
јој испод пазуха. Уочи свадбе, у суботу, отишла је са бабом Симком у аман да се окупа и
спреми за сутрашњи дан. Тада се први пут заплакала. Баби Симки, трљачици, ово је био
занат, она је скоро сваку девојку пре удаје окупала и трљала. Она је учила удаваче како да
се мужевима што више допадну. Софка је знала да ће је на ћошку дућана, туда су пролазили,
чекати много мушкараца, момака, да је виде и да јој се подсмевају и сажаљевају, зато је
ишла мирно и није гледала ни у кога. У аману су биле и девојке и удате, аман је хрвео од

43
женског жагора. У мислима је већ била у аману са свим овим девојкама, знала је све како ће
бити, али није знала да ће јој бити овако тешко. Још када су жене запевале (можда) било јој
је још теже, заплакала се. Плакала је јер се сада све свршава. Крај је њеном чекању, надању,
више неће замишљати свог драгог и љубити га у сну. Све за чим је чезнула, пто је у потаји
неговала сутра се завршава. Симка ју је купала, трљањем терала тугу из ње. Када је
завршено купање сели су за сто да се почасте. Софка је јела и још пила ракију.

XVI
Из амана се у повратак враћају кући и тада Софки нешто замириса на покојно,
мртвачко, стресе се од те помисли, а зашто када је кућа преуређена од пара што је Марко
дао. У кући гужва, кувало се, јело у великим лонцима, све је врвело од журбе и спремања.
Жене лепо обучене, заокупљене собом, трчале горе-доле, Софку као да су заборавиле,
гледала је свака појединачно да се истакне, што им она није замерала јер знала је да им је то
једина прилика да се одвоје од рада и разоноде. И мајка је била радосна када се зачула
музика, свирачи засвираше Тодори, она се од среће заплакала, просипа сеће – такав обичај.
По мраку цело двориште се испуни народом, младим момцима из целе вароши. Сви играју
оро-коло. Софка сиђе и она заигра.

XVII
Мита дође касно у ноћ кући – такав је ред. Прегледао је шта је урашено, ако шта не
ваља да се поправи. Посавили су софре за сватове не астале. Он је сео у врх степеница да би
тако боље видео и дочекао госте. Мисли о себи: да мора на силу пити, да би се опио и радио
све што је ред оца при ћеркиној удаји, а то му тешко пада, јер треба да се претвара, зато би
најрадије побегао одавде, јер га овде ништа не радује, ни гости, ни родбина. Свирачи одоле
свирају само за њега стару песму, песму њихове куће, с њом су удавали и женили се из ове
куће Хаџи Гајка (или Цајка), та песма га је погодила, јер сада он своју Софку удаје, не од
срца, већ што мора. Частио је свираче, а и правио се да је весео, што су сви приметили и
престали се устручавати, сви су се сада понашали слободније. Силази међ цигане. Знао је да
је ово његово прво и последње весеље са њима, па је хтео свима да буде лепо, чак се са
девојкама мало масније шалио и оне су постале још несташније. Утом и гости почеше да
долазе и почела је вечера са ефенди-Митом на челу.

XVIII
Софка се од те вреве склонила у комшијску кућу одакле је све могла да види.
Одмарала се у друштву беба-деце на сиси које су мајке због дојења понеле са собом. Било јој
је тешко, најрадије би побегла негеде. Магда долази да је нуди јелу и пићу, она одбија.
Донела јој је ракије – Софка пије да се опусти, ракија делује, глава је заноси, очи горе. Хтела
је да отера страх и буде весела кад младожења и гости стигну. Долазе пријатељи, у средини
свекар Марко, прво тражи Софку, она излази пред њега и љуби му руку, он јој даје прегршт
новца. Софка га низ степенице води на спрат до Мите. Маркови гости, сељаци, па никако да
се ослободе у овој господској кући и Митиним госпоственим гостима. Марко седа у чело.
Софка га двори, а Тодора нон-стоп служи, све се врти око Марка, а он срећан. Цигани
засвираше тешко оро – Тодора заигра, све изненади, сви пљескају, а Мита изван себе баца
чаше, просипа вино.

44
 XIX
Сутрадан. Софка сретна, сва у свили, чека. Долазе сватови, уводе јој девера – млад,
висок, украшен сељак. Изводе је, она изгубљена од страха, вео јој закачује за праг, ту је
застала и сви су сватови видели њену лепоту и били задивљени. Све је поздравила осмехом и
климањем главе. Ишла је полако ка цркви, док је улицом све до цркве са обе стране било
пуно света из свих крајева вароши и махала. Сви су гледали у њу, а иза ње је ишла колона,
тетке, стрине ... Пред црквом гужва, не може да се приђе. Ушла је у цркву, лакше јој је. С
једне стране њени гости, с друге свекрови. Долази младожења: мали, широких прса,
развијене вилице, рамена и руке још детињасти. Кратко, до коже ошишана детињаста коса и
испупчено чело. Носио је најскупље чохане чакшире и свилене појасеве. Прота, сви
свештеници и ђакони, сви су били ту, чули су за њеног свекра и како ће сам дукат падати и
зато треба оправдати толики новац. Служба треба да буде права, без скраћивања. Почело је
венчање. Сви гледају у њих, али више у њега него Софку, како га Софка држи за руку и
мучи се да ту малу детињу руку задржи у својој знојавој. Иако му руку јако стеже прст по
прст се клиза, остаје само један, али од парова и свиле то нико није могао видети. Како се
венчање отезало младожења се умарао, знојио и његова рука коју је Софка све теже
задржавала у својој. На трен јој се учинило да је крај, десиће се њој оно што није никоме,
испустиће му руку, пашће дарови између њих на под и готово, прекида се брачна веза.
Очајнички поглед упутила је свекру, што га престрави, помислио је да она одустаје, зато га
тако гледа, моли за опроштај. Софка му показа раме и испружену руку, што овај схвати, па
нешто рече црквењаку, овај проти, а прота свештеницима. Уз напор Софка једва издржа до
краја венчање. Наставља се пут ка кући младожење. Прошло је и оно најгоре, најтеже,
излагање у цркви на подсмех свих.

XX
Пред младожењином капијом дочекала их је свекрва, проста жена, срдачно и збуњено
дочека Софку која јој пољуби руку. Загрлила је Софку па је не пушта. На праг постављено
корито, Софка не сме да га прекорачи док свекар у воду не баци дар – новац и не обећа који
ће део имања, парче њиве или дућан бити њен. Сватови га задиркивају, шта дајеш за снају а
он каће све и посла жену да донесе оно – ћемер са новцем. Марко све на изненађење сватова
изручи у воду суво злато. Пружи јој руку и преведе преко корита у чијој су води остали
дукати да се жуте. Довео је до кујне и предао женама да заврше обичаје. Софка је била све
узбуђенија. Софкина соба је била мала, ту су је одвели да се мало одмори, а Марко јој одмах
однео печење, да не буде гладна. Миленију је оставио да је двори и нуди. Софка је јела, пила
вино помешано са водом. Гледајући кроз прозор сељане где поје коње, чинило јој се као да
су у неким причама, она лепотица доведена у кулу и скривена, они је отели, па стали да се
одморе. Испред врата чекли су да је виде, такву лепоту, а Миленија их терала да недосађују.

XXI
Весеље се наставља (дубоко у ноћ). Гости све више пију, слободнији су и долазе
Софки у собу да дарују и упознају се, прво старији мушкарци, па онда млађи мушкарци. Све
док их није видео Марко и забранио им да узнемиравају младу. Онда Софка изађе и
придружи се гостима. Марко је покушао да је спречи али она је наумила тако и тако је било,

45
умешала се међ сељаке, она варошка, хаџијска ћерка, сравна се са сељацима. Марку је било
драго што воли његове. Сви је лепо дочекују, у почетку резервисано, а после опуштено.

ХХII
Сваког је услужила својом руком и дворила, да се не би уморила свекар је дово да
седне до њега, али она није хтела, дворила га је и појила. То му би толико мило да се диже
од стола и одведе у њено сопче. Луд од среће развали сандук и отвори. Сав новац из њега
поклонио је Софки, да га трожи, да ради с њим шта хоће. Само је хтео једно да зна, да чује
од ње саме, да ли она воли његове кад је тако поступала, да га не би разочарала потврдила је
да их воли све, кућу, а највише њега. То га је толико узбудило да је одмах издао наређење да
се капија затвори.

XXIII
Настаје најгоре, најцрње. Почиње вечера у великој соби. Софка их је дочекивала,
љубила руке, сви су доносили дарове, пите, печење, гибанице и притом се казивало од кога
је. Како је време одмицало сви су бивали опуштенији и жеско и мушко, чак слободнији него
што је требало. Није се бирало ко ће до кога сести, већ ко је до кога стигао и хтео. Жене су
бежале од мушкараца, све око Софке се криле од њихових штипања. Весеља и свадбе су
овим сељацима биле прилика за уживање, тада би се заборављали и нису гледали ни род ни
године. Софка се сетила Магдиних прича да сељаци само то знају и ништа друго, и приче о
њиховом чифчији деда-Вељаи који је живое са свим снајама. У вароши се још причало да
сељаци жене своје малолетне синове старијим девојкама како би и они могли с њима
уживати, а синови, имаће и они снаје... Софка са ужасом закљући да и можда њу чека та
судбина, већ је била сигурна у то, јер сви су Марку ћеститали, а Софку ће шибати масним
здравицама, задиркивањима.

XXIV
Уторак, трећи дан свадбе, Марко никог не пушта. Гости нису смели ни да спомену, а
камоли оду. Почели су међусобно да се туку, сами себи секли руке, ноге, неки су бежали,
прескакали зидове. Марко је лудео. Софка се уморила, лежала је, није могла више да двори.
Осећала је страх јер је знала шта је чека и шта ће она радити ако свекар Марко на њу ... Да
она није то што јесте, ефенди-Митина кћи, побегла би чак и гола. Шта ће онда када је виде,
исмеваће је. Марко је беснео што су отишли његови сељаци: деда Митар, Арса, СТева –
криво му што су отишли, што су га сада оставили самог, јер и они су са својим снајама
радили то исто, а и он би сада са својом. Али сам је у вароши где то није обичај, то не сме да
буде. Гнев испољава на циганима, тера их да свирају, а они уморни не могу, а кад га Марко
замоли поче свирка, а он Марко скљока се у мрак подаље од Софке, сада је она стрепела од
његовог поступка да ли неће јој прићи и исказати љубав. Ашћика улази да би их опоменула
да је време за крај, и да младенци треба да остану сами. Софка је послуша, устаде и крену а
ашћика отера и цигане. Љут Марко је лупао трпезу, прозор, псовао тако страшним гласом, за
сваког је изгледало без разлога, само је њој, Софки, било јасно зашто то ради. Жалио је
самог себе шт оеј само њему онемогућено да он први буде са снајом, за разлику од његовог
оца, деда-Митра. И њега је отац оженио младог и сигурно је и он са његовом женом. Сада
свекрва наступа, одлази Марку. Потврда је у свекрвиним речима које је чула: Ћути, убиће

46
те Господ! Зар свекар! Марко туче жену и она окрвављене главе остаје да цвили. А он
Марко, оде пред Софкина врата, ту паде сигурно од ужаса, сам није могао даље. Дуго се
борио сам са собом, а женино цвиљење није му дало да учини нешто страшно. Дигао се и
отишао у двориште. Арса му доводи алата, пење се на њега и Марко одлази, али прво ножем
посече алата.

XXV
Доводе младожењу Софки, али њу је обузела ватра, није знала за себе. Тек ујутро је
дошла себи и затекла младожењу на земљи да спава. Да би оставила утисак брачне ноћи
подиже младожењу, распрема и ставља у своју постељу, није се он будио. Софка није
излазила из постеље, хвата је грозница. Дању није знала за себе, а ноћу се расвешћавала,
стављала Тончета у постељу, љубила и плакала, излазила напоље, шетала и опет се враћала у
кревет. Да не би проводила у грозници па је тако избегла обичаје после свадбе – оно
чашћење и долазак родбине када је она морала бити весела.

XXVI
Ради куће и свекрве почела се придизати, али не сасвим здрава. Сва је оронула. Из
дана у дан здравија. Отац и мати нису долазили – осећали су се криви – а њену болест нису
сматрали за Бог зна шта. Софка се сасвим поврати и својом лепотом испуњава кућу. Посебно
јој се радовала свекрва, дивила јој се и само да није онога свекрвог испада и сада не јављања
и невраћања кучи, било би јој другачије, лепше. И баш када га је у себи Софка почела
правдати и изналазити разлоге да га ослободи кривице дошао је гласник да им јави да је
газда Марко убијен. Свекрва је пала преко прага кад је чула. Марко је рањен у Арнаултуку
пре два дана, куршум му остао у трбуху, искрварио је и умро. Вест се брзо раширила, народ
се скупио. Арса је знао да је то Ахмет урадио и псовао га, проклињао га је. Жалио је газду.
Касно у ноћ донели су мртвог Марка, Арса га сам унео на рукама у кућу. Рођаци су
долазили, палили му свећу и жалили јер су остали вез заштите, с њим су се осећали
безбедније, а сад су остали без њега, као сирочићи. Сутрадан су га сахранили, дошли су и
њени. Софка није излазила из собе, јер је обичај да млада не види мртваца, јер ако је трудна
може родити дете са белегом или болесно.

XXVII
Редовно су одлазили на гробље, давали Марку парастосе и помене, све како је ред. И
после две-три године Софки се чинило као да је то скоро било. Мајка је у почетку обилазила
Софку, али је приметила да је она, Софка, приликом тих посета узнемирена па је скоро и
престала долазити, веома ретко. Мало-помало свекар се почео заборављати. Сву са сада свој
живот и пажњу упутили ка Софки, сви су јој угађали, постала је главна у кући, свекрва је
обоћавала а и комшилук, све жене у улици – звали су је снашка. Тонча је био пажљив према
њој, поверио јој је кључеве од сандука са новцем, она се питала за новац, и свекрва јој
оставила целу кућу, амбаре и подруме на располагање. Софка је све више веорвала да ће их
стварно заволети а Тончета посебно, јер он одраста, није више дете, а он је ту, учи га свему и
осећала је да че дочи обострана љубав. Тонче се није одвајао од ње.

47
 ХХVIII
Кућа јој је постала драга и топла, иако ниска, без патоса. Софка је употребила своју
машту и распореди по кући ћилиме, јастуке и закити и намести целу кућу која је сада
другачија, лепша. Једино што је забринуло је то што је приметила када је Тонче љут веома
личи на оца, и тада као да је нешто као нож сече око срца.

XXIX
Тонче је одрастао – наваљује, а и мајка му да да продају хан и имања на граници и у
Турској и подигну велику лепу кућу. Софка то није прихватила, због њихових рођака тамо,
али због Тончета пристала је. С тим новцем су отворили механу и пар дућана – да узимају
кирију, а стару кућу су оправили и иза ње уредили башту. Хармонија и љубав испуњавали су
им дом, а свекрва је уживала крадом посматрајући Софку и Тончета колико су срећни док су
заједно.

XXX
Празник, Света недеља. Око подне док су Софка и Тонче стајали испред куће на
капији се појави Мита. Он је одмах после Маркове смрти отишао у Турску, а сада је, ето,
дошао овде њој. Али чудан, ироничан осмех пто му је био на лицу када је видео окречену
кућу и уређену, па још и њих двоје заједно – Софку је следио, пресекао. Тонче је отишао у
велику собу да спреми шта треба за таста. Софка га сачека, онако љутог. Осмех му је
говорио да им се подсмева, и њој, Софки, чинило се као да му са усана чита; како лепо живе,
како се удесило, а на њих, њега и матер заборавили. Прија га је лепо дочекала, а он
нељубазан оде код Томчета и сав помахнитао од беса тражи паре од Томчета јер није он џаба
своју кћер дао њима - мис–ио је обадвојици и Марку и Томчету. То је учинио, јер му је
Марко обећао много, много новца. Тончета је понизио, нагрдио пезевенк, керпић, сељак чак
и тукао. тонче се избезумио од беса, дошао до сандука, дао му паре, тј. тражио је од Софке,
која се бојала да не падне крв, ништа није учинила, а требала је. Требала је спречити мужа да
оцу да паре, да она стане пред њега и отера га. Тонче му је дао паре, две кесе и он оде, а да је
тада и Софка отишла са њим боље би јој било. Остала је, али у Тончетовим очима сада као
ствар која се новцем купује. Њен отац га је повредио, понизио и он сада на Софки искаљује
свој бес, ударе је, бесни, Софка пада, свекрва је брани. Тонче бесан у очевим чизмама и на
алату одјури пут хана на граници.

XXXI
Уз пут на реци наилази на вилу – иста Софка, али успео је да побегне да га не
омађија. Прво је испребијао слуге, јер су крали, кад је дошао у хан. Тада су они видели да им
је млади газда силнији од оца. Тада се опио и више се није трезнио. Мајка му поручује да се
врати, али он одбија. Мита шаље наводаџију са истом поруком, али добија лакат и псовку.
Покушава да врати Софку али она неће.

XXXII
Тонче поче поново да долази кући, ноћу и пијан, увек разбије капију када долази.
Софка га дочекује, он је туче, она ћути, изува га а он опет је тче, слуге беже од куће у
комшилук док је он ту. Тонче пије и тера и њу да пије – ракију препеченицу. Када се опије

48
он је љуби и наслашује, а ујутру одмах одлази. Софка би све то трпела без речи, јака као
стена. По његовом одласку Софка болује, али не лежи не предаје се, стојећи подноси такво
мучење. Свекрва је шаље да иде од њега, да се спаси, она неће. Зато свекрва све више
одуствује од куче, не може од срамоте да гледа Софки очи. Стално бећи од куће, док једном
паде у постељу и убрзо умре. Тонче није дошао на сахрану и слуга Арса је отишао од куће у
хан код Тончета, тако да је софка остала сама. Тонче је сада после мајчине смрти долазио, и
ноћу и дању, кад год је хтео, са Софком је радио шта је хтео. Њој је било лакше што је сама,
јер после Тончетовог одласка нико није могао да је види у каквом је стању. Од пића почела
је да луди, падала би ноћу пијана и звала слуге. Ни смрт није хтела да спаси. Почела је и
децу рађати, и то какву децу? Први син је имао и снагу и јачину, а остала деца све блеђа и
подбухлија. А то је није изненадило. По њеној лози од хаџи-Трифуна почело је пропадање а
овде од свекра јој Марка, Тончета и ње. А бар да овде може да се заврши, него ће испаштати
њена деца, унуци и тако даље. Можда нека чукунунука буде лепа као она, па јођ и да се зове
Софка и заврши као она и главом плати за све, проклињаће њу и клети јој кости у гробу.

XXXIII
Ноћ. Тонче је код куће, иако суи будни нико не сме да се јави од страха да изазове
његов бес. Слуга га чека на прагу кујне и тишка децу која будна леже под јорганом у
сопчету. Чује се он где креће и његов уобичајени говор при поласку – претње, наредбе
упућене Софки и деци. Сину прети – слепцу да не луња и скита, Софка покорно одговара,
пожели му срећан пут на одласку. Софка се враћа у кућу где су деца поустајала и весело
трчкарају по кујни јер сада се не боје оца, није ту, могли су и у његову собу, и ставља џезбу
за кафу и греје ракију. Деца гладна, а она то и не примећује, гризу стари хлеб. Већ је
свануло, долазе јој комшинице на кафу јер су и оне виделе да је Тонче отишао. Софка је
много пропала, осушила се, добила је и некакву грбу која штрчи и одудара од ње. Нигде
њене лепоте, очи јој упале, нос се извукао и утанчао, само јој уста танка и свежа. Полако се
креће, никада не жури. Увек је прљава кошуља на њој, а никада није јела, само пила кафу.
По цео дан је седела око огњишта, сем када би је која комшиница звала да јој одмрси платно,
одмах би одлазила, на први поглед увидела где је замршено и спретно расправи да не покида
ниједну жицу. Онда би мало ткала за тим разбојем, али кратко, није је држало место. Затим
би продужила да обилази целу махалу. Целог дана иде од куће до куће па се враћа кући да
поред свог огњишта испија кафе и облизује изгрижене зубима увек румене и влажне усне.

***

ЛИТЕРАТУРА
1) Јован Дучић, „Борисав Станковић‖ (Моји сапутници, 1989);
2) Милан Кашанин, „Борисав Станковић‖ (Пронађене ствари, 1961);
3) Станислав Винавер, „Бора Станковић и пусто турско‖ (Критички радови Станислава
Винавера: 1975);
4) Новица Петковић, „Софкин силазак‖ ( Два српска романа, 1988).
5) Наташа Ивковић: Тело у роману Нечиста крв Борисава Станковића

49
 Међуратна књижевност

Гаврило Принцип 28. VI 1914. године у Сарајеву убија Франца Фердинанда и почиње
Први свјетски рат. За вријеме рата српска књижевност не доживљава дисконтинуитет.
Од 1916. до 1918. године на Крфу излазе Српске новине и у склопу њих Крфски
забавник, гдје аутори објављују своја дјела. Српски писци се окупљају у београдској кафани
Москва. Зза вријеме рата објављују у загребачком Савременику и Књижевном југу и окрећу
се Дису, Костићу и Радичевићу.
Најбољи зналац међуратне књижевности је Гојко Тешић, аутор Откровење српске
авангарде.
Најзначајнији аутори, који стварају између два рата, и њихова дјела су:
1) Станислав Винавер (Натпис, Тренутак сунцокрета)
2) Растко Петровић (Откровење, Бурлеска Господина Перуна Бога Грома, Људи говоре)
3) Момчило Настасијевић (Туга у камену, Траг, Пут, Мисао, Речи из осаме)
4) Милош Црњански (Сеобе, Дневник о Чарнојевићу, Лирика Итаке)
5) Иво Андрић (На Дрини ћуприја)
6) Драгиша Васић (Црвене магле)
7) Раде Драинац (Родни брег)
8) Милан Дединац (Шлеско бденије)
9) Душан Матић (Пред буру)
10) Оскар Давичо (Хана)
11) Бранко Ћопић (Башта сљезове боје)
12) Скендер Куленовић (Стојанка мајка Кнежопољка)
13) Десанка Максимовић (Тражим помиловање, Немам више времена)

Послијератни модернизам и постмодерна

1) Васко Попа (Кора)

2) Миодраг Павловић (87 песама)
3) Стеван Раичковић (Камена успаванка)
4) Михаило Лалић (Лелејска гора)
5) Добрица Ћосић (Корени)
6) Антоније Исаковић (Велика деца)
7) Владан Десница (Прољећа Ивана Галеба)
8) Меша Селимовић (Тврђава, Дервиш и смрт)
9) Александар Тишма (Употреба човека)
10) Бранко Миљковић (Ватра и ништа, Узалуд је будим)
11) Љубомир Симовић (Хлеб и со)
12) Борислав Пекић (Време чуда)
13) Данило Киш (Рани јади, Башта пепео, Пешчаник, Енциклопедија мртвих)
14) Драгослав Михаиловић (Кад су цветале тикве)
15) Милорад Павић (Хазарски речник)
16) Давид Албахари (Опис смрти)

50
 Милош Црњански (1893‒1977)

Милош Црњански је рођен 26. Х 1893. године у Чонграду, мада је требало да буде
рођен у Тителу. Отац Тома био је нотар, мајка Марина родом је из Панчева. Породица живи
у оскудици и селе се у Иланчу.
Отац Црњанског 1896. године добија премјештај у служби, те се породица сели у
Темишвар, гдје млади Црњански учи основну школу и гимназију, а 1904. постаје ђак
Пијаристичког лицеја. У темишварској средини, у којој ће боравити до 18. године, стећи ће
снажан осјећај националне припадности и развити родољубиву осјећајност. У сомборском
дјечијем листу Голуб 1908. године објављује своју прву пјесму Судба, а затим и двије
приповијетке: Две јеле и Вељко.
У љето 1912. године написао је једну збирку пјесама и послао је Кашиковићу,
уреднику Босанске виле. Он их је у писму много хвалио, али се и љутио што су
сентименталне. Штампао је само једну пјесму ‒ У почетку беше сјај. Исте, 1912. године
завршава рукопис драме Проклети књаз и шаље га Народном позоришту у Београду.
Рукопис никада није био штампан. У Ријеци похађа Експортну академију. Учи италијански,
мачевање, игра фудбал.
На позив ујака, Васе Вујића, одлази у Беч 1913. године гдје, најприје, уписује
медицину. Убрзо напушта медицински факултет и прелази на студије историје умјетности и
филозофије. По избијању Првог свјетског рата, 1914. године, долази у Нови Сад. Рат
проводи у униформи аустроугарског војника, а потом и официра.
Године 1917. постаје сарадник загребачког Савременика у којем најприје објављује
пјесме Химна, Јадран, Серената и Ветри.
По окончању рата, у децембру 1918. године, стиже у Загреб, гдје постаје члан
редакције Књижевног југа. Упознаје се с Ивом Андрићем и другим умјетницима. Друштво
хрватских књижевника штампа његову прву књигу – поетичну комедију Маска.
Године 1919. студира упоредну књижевност код Богдана Поповића, историју и
историју умјетности. Један је од уредника недељника Дан. Исте године штампа, код
Светислава Цвијановића, Лирику Итаке и прозу Света Војводина.
Годину дана касније, 1920. године, на Универзитету упознаје будућу супругу
Видосаву-Виду Ружић, најљепшу Београђанку оног времена, а код Цвијановића објављује
Приче о мушком. У Српском књижевном гласнику штампа Суматру и Објашњење
'Суматре', својеврсни манифест експресионизма у српској књижевности. У загребачкој
Новој Европи публикује Писма из Париза.
На брду Фиезоле, 1921. године, изнад Фиренце, пише поему Стражилово. Три
мјесеца проводи у Италији. Среће се са Андрићем, тада секретарем наше амбасаде у
Ватикану, а исте године у Мостару упознаје се с Алексом Шантићем. Као прва књига
Зенита појављује се Дневник о Чарнојевићу.
Године 1922. објављује поему Стражилово у новопокренутом часопису Путеви.
Године 1923. штампа Антологију кинеске лирике. Са Марком Ристићем уређује један
троброј часописа Путеви.
Године 1925. љетњи распуст проводи у Дубровнику и на Крфу. Ту ће настати поема
Сербиа. По архивима и библиотекама прикупља грађу за Сеобе.

51
 Један вербални дуел Црњанског с ваздухопловцима 1926. године изродиће се у двобој
с официрем Тадијом Сондермајером. Овај бизарни догађај збио се надомак Вршца, а
свједоци Црњанског били су редитељ Бранко Гавела и пјесник Душан Матић. Најприје је
пуцао Црњански и промашио. Сондермајер није желио да пуца. Двобоју је присуствовао и
млади Милан Токин, који је касније са Црњанским имао обимну преписку.
Крајем 1927. године у Српском књижевном гласнику почињe у дијеловима да излази
роман Сеобе.
Од 1928. до 1941. године је аташе у нашим амбасадама у иностранству, у Берлину,
Риму, Лондону и Лисабону, али и путник по Европи.
Објављује роман Сеобе код Геце Кона 1929. године. Годину дана касније, 1930.
године, Геца Кон објављује Љубав у Тоскани. Исте године публикује двије књиге Сабраних
дела у редакцији Вељка Петровића, Драгише Васића и Милана Кашанина. Након Лирике
итаке објавио је претпоследњу пјесму Привиђење 1929. године. Црњански је укупно
написао 79 пјесама ‒ посљедња пјесма коју је написао носи наслов Апотеоза. Та чињеница
коси се са Деретићевом тврдњом који је сматрао да је Црњански написао педесетак пјесама.
У јесен 1934. године објављује књижицу Свети Сава, покреће и уређује недељник
Идеје, у којем, поред осталих, сарађују Иво Андрић, Станислав Винавер, Исидора Секулић,
Светислав Стефановић, Тодор Манојловић и Александар Белић. Међутим, послије тридесет
два објављена броја, јуна мјесеца 1935. године, лист Идеје се гаси.
Од 1946. до 1948. године сарађује у листу Милана Стојадиновића El economist,
завршава драму Конак и пише Роман о Лондону и каже ту је књигу писао мој сопствени
живот. Почиње да пише Другу књигу Сеоба 1949. године.
Марко Ристић 1954. објављује есеј Три мртва песника (о Црњанском, Растку
Петровићу и Полу Елијару).
На плажи близу Лондона Cooden Beach 1956. године пише Ламент над Београдом.
У Књижевним новинама 1958. године излазе одломци прозе Код Хиперборејаца, под
насловом Римске ноћи и дани.
Године 1959. Просвета штампа Итаку и коментаре с поговором Танасија
Младеновића. У тој књизи се види да је Црњански највише знао о Лази Костићу ‒ читао је
његову пјесму Спомен на Руварца. Обојица су врло рано напустили да пишу пјесму.
У Јоханесбургу, у 75 примjeрака, 1962. године излази библиофилско издање поеме
Ламент над Београдом. Српска књижевна задруга штампа Сеобе и Другу књигу Сеоба.
Крајем августа мјесеца 1965. године враћа се у отаџбину. Просвета 1966. године
објављује Сабрана дела Милоша Црњанског у десет књига. Потом 1967. године живи у
Београду, сређује рукописе и ради на романима који никада неће изаћи на видјело:
Повратак и Еспана. У издању Нолита 1971. године излази Роман о Лондону. За ово дјело
Црњански је награђен НИН-овом наградом за роман године и наградом Удружења
књижевника Србије.
Последњих година све више побољева од артериосклерозе; губи вољу за животом,
повремено се губи, тешко се креће. Последње ријечи Милоша Црњанског, упућене љекару
који га наговара на узимање хране, биле су: Ја уопште немам намеру да живим. Умире, у
осамдесет четвртој години, у болници „Др Драгиша Мишовић‖, 30. ХI 1977. године.
Сахрањен је 2. ХII 1977. године на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана.

52
 ПОЕЗИЈА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ
У сомборском листу Голуб 1908. године Црњански објављује прву пјесму Судба.
У љето 1912. године написао је једну збирку пјесама и послао је Кашиковићу,
уреднику Босанске виле. Он их је у писму много хвалио, али се и љутио што су
сентименталне. Кашиковић је штампао само једну пјесму ‒ У почетку беше сјај.
Године 1917. постаје сарадник загребачког Савременика у којем најприје објављује
пјесме Химна, Јадран, Серената и Ветри.
Године 1919. штампа, код Светислава Цвијановића, Лирику Итаке.
Годину дана касније, 1920. године, у Српском књижевном гласнику штампа Суматру
и Објашњење 'Суматре', својеврсни манифест експресионизма у српској књижевности који
пише на позив Богдана Поповића.
Након Лирике итаке објавио је претпоследњу пјесму Привиђење 1929. године.
Црњански је укупно написао 79 пјесама ‒ посљедња пјесма коју је написао носи наслов
Апотеоза. Та чињеница коси се са Деретићевом тврдњом који је сматрао да је Црњански
написао педесетак пјесама.
Године 1959. Просвета штампа Итаку и коментаре с поговором Танасија
Младеновића. У тој књизи се види да је Црњански највише знао о Лази Костићу ‒ читао је
његову пјесму Спомен на Руварца. Обојица су врло рано напустили да пишу пјесму. Њену
анализу писао је док је био у Новом Саду.
У Павловићевој Антологији налазе се двије Милошеве пјесме На улици и Привиђења.
Црњански је за живота објавио три поеме којима је заједничко то што су настале у
иностранству.
1) На брду Фиезоле, 1921. године, изнад Фиренце, пише поему Стражилово, коју објављује
годину дана касније у новопокренутом часопису Путеви. Види се да је везан са Фрушку
гору и Бранка Радичевића. Поема је посвећена супруги Види Ружић.
Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
2) Године 1925. на Крфу ће настати поема Сербиа.
3) На плажи близу Лондона Cooden Beach 1956. године пише Ламент над Београдом, чије
библиографско издање излази у Јоханесбургу, у 75 примjeрака, 1962. године. Милован
Данојлић је посједовао примјерак Ламента над Београдом, који су ми украли. У једном
стиху помиње се Сибе Миличић, српски књижевник и књижевни критичар са Хвара.
ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шејк што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само, то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи, невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се "Leiche! Leiche! Leiche!" дере.
Други ми шапће: "Cadavere!"
Трећи: "Леш, леш, леш."

53
 Лирика Итаке
Године 1919. штампа, код Светислава Цвијановића, Лирику Итаке. У ту збирку
пјесама нису ушле све пјесме ‒ Суматра и поеме. Године 1959. Просвета штампа Итаку и
коментаре с поговором Танасија Младеновића. Коментаре је писао док је био у Новом
Саду. У тим коментарима се не налази анализа пјесама, већ даје један дневник о човјеку у
рату. У објашњењима Црњански даје интересантне биографске податке о пјесми, говори о
свом животу и одрастању, а највећи дио је врло потресан гдје говори о приликама у рату.
У тој књизи се види да је Црњански највише знао о Лази Костићу ‒ читао је његову
пјесму Спомен на Руварца. Обојица су врло рано напустили да пишу пјесму. Костићев
Спомен на Руварца и Радичевићева Туга и опомена за Црњанског су најљепша књижевна
остварења. Црњански је неколико пута писао о Бранку Радичевућу и Лази Костићу. Од
Бранка Радичевића до Милоша Црњанског иде та стражиловска линија у пjесништву ‒ то је
један посебан тон, посебно осjећање у њиховој поезији и њиховом дjелу. Црњански је желио
да напише докторат о Лази Костићу.
За Милоша Црњанског и Растка Петровића Дис и Пандуровић су били прави писци.
Црњански памти Дисов стих у којем говори о небу.
Пјесме које су ушле у Лирику итаке писане су за вријеме Првог свјетског рата.
Намјера тих пјесама била је родољубива. Пјесник сматра Одисеју за највећу поему
човјечанства, а повратак из рата за најтужнији доживљај човјека.
У Лирици Итаке Црњански је покушао да оствари кружну, прстенасту композицију.
Збирка је почињала пјесмом која се зове Пролог, а завршавала се пјесмом која се зове
Епилог. У Прологу субјекат је изједначен са легендарним Одисејом који се враћа из Троје. У
Епилогу пјесник понавља негативне класификације пјесништва.
Оно што је посебно значајно за лирику Црњанског јесте захтјев: Унети нову
динамику, и нова образложења, нов ритам и нов звук, у стару стварност – уколико је то
могуће. То ће бити поезија, како Црњански каже у Објашњењу Суматре, која доноси немир,
преврат у ријечи, у осјећању, у мишљењу.
Има укупно 56 пјесама које су подјељене на три циклуса:
(1) Видовданске песме ‒ изазвале су највише буре. Црњански не мисли на косовски
Видовдан него на побуну омладине у Сарајеву и убиство Фердинанда. Овај циклус може
се довести у везу са Одисејем ‒ повратак родној земљи након рата.

Црњански не пародира само традицијом освештане симболе историје и културе, већ и

сâм лирски жанр. Наслови пјесама су Молитва, Химна, Ода, Здравица, а њихов тематски
садржај дат је у оштрој супротности са самим насловом.

Снижавање српског националног и историјског пантеона илустровано је у пјесми

Наша елегија (Грачаница, Таково, Марко Краљевић), а гротескно изобличење видовданског
храма у пјесми Гротеска (храм са сфингом на себи умјесто крста, а храмом се шета мјесец).

У Оди вешалима Црњански узима вешала за предмет поезије чиме у ствари бира
предмет који се налази изван вриједносне љествице, који изазива страх и леди осмјех, јер
симболизује саму смрт. Преовладава сатирично-саркастична параболичност.

54
 Пјесник се у пјесми Спомен Принципу руга лажима о блиставој слави тиме што
велича човјека из народа и ставља га насупрот лажној националној аристократији. Он пјева
химну видовданском атентатору. У Коментарима Црњански наводи да је за смрт
аустријског престолонасљедника сазнао у Бечу. Помиње да је атентатор имао чудно име
састављено од имена принца и архангела. Пише да је чин Гаврила Принципа једино
одобравала сиротиња и омладина.

У миту о Одисеју преплићу се још двије теме у вези са оном о родној земљи и
повратку након рата. То су љубав и лутање ‒ обухватају их два наредна циклуса:

(2) Нове сенке ‒ циклус љубавних пјесама које ће испунити меланхолија и иронија.

Мизера ‒ У пјесми се у првој и посљедњој строфи понавља рефрен Где си сад ти? У
Мизери нема вјере у љубав која ће спасити свијет. Пјесникову љубав инкарнира студентеса
Ида Лотрингер. Питања у овој пјесми нису реторичка, то су питања на која је пјесник чекао
одговоре. Одговоре које зна само једна особа. Она. Не било која, већ једна и једина, Она, са
великим словом на почетку, посебна. Зато јој се пјесник обраћа са видним искреним и
дубоким поштовањем.
О, да л се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.

Серената ‒ Црњански ту не воли жену него јесен и јабланове.

Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.

(3) Стихови улица

На улици ‒ плутање објеката површином свијета оцртава модерну одиседијаду.

Светиславу Стефановићу се толико допада та пјесма да му опрашта ријеч виду, умјесто виде.
Наиме, истиче и пјесме: Мизера, На улици, Ветри, Мрамор у врту.

У Разговору са Црњанским истакнуте су пјесме: Ламент над Београдом, Серената

(1915), Мизера (1918), Моја песма (1918), Ја, ти и сви савремени парови и Стражилово.

У једном броју пјесама одбацивао је риму и прелазио на слободан стих, али је у

другим то одбацивање било само дјелимично. Стих Милоша Црњанског не познаје цезуру.

Пјесме: Химна, Гротеска, Јадрану, Траг, Дитирамб, Традиције, Прва језа,

Карикатура, Очи, Досада, Мрамор у врту, Југославији, Поворка, Куга, У почетку беше сјај.

55
 Стражилово ‒ Поема је испуњена пејзажом, само што је он онеобичен: тоскански је,
а у исти мах фрушкогорски. У Тоскани види се свело лишће у завичају.

Сербиа ‒ Она свијетли тек издалека, као Зорњача. Стога и овдје постоји просторна
удаљеност. Изабрано је острво Крф, настањено костима и сјенима српских ратника.

Ламент над Београдом ‒ Док се вољени град спрема за успон, дотле се Црњански
спрема за окончање живота.

СУМАТРАИЗАМ — Као поетски, философски и животни став, Црњански је

најцјеловитије експлицирао у свом пјесничком манифесту Објашњење 'Суматре' (СКГ,
1920). Прогласивши раскид с традицијом и устаљеним формама, Црњански истиче да
модернисти »доносе немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу«, да пишу слободним
стихом, који је посљедица и израз нових садржаја. Након трагичног ратног искуства, као
израз новог сензибилитета, немира и тражења, нова струјања у европској умјетности
запљускују и наше књижевности, гдје се сустичу поглавито експресионистички стилови.

Сеобе
Радња романа Сеобе се одвија у ХVIII вијеку, заправо прецизно је хронолошки
омеђена ‒ од прољећа 1744. године, када Вук Исакович одлази на војну, до љета 1745.
године, у вријеме када се враћа са војне. Писац мора да зна како се тада живи и како се
јунаци облаче. Било је потребно добро истражити Исаковиче ‒ помогао му је Васа Стајић.
Црњански је имао у плану да напише шест књига Сеоба. Успио је да напише само
двије. Једини је Крлежа остварио свој опус. Прва књига је трокут који чине Вук Исакович,
његов брат Аранђел Исакович и госпожа Дафина. У Другој књизи Сеоба је доминантна
љубав према другој жени. Она није наставак прве књиге, али се у обје помиње Вук
Исакович.
Једно је сигурно ‒ да је Црњански у својим рукама имао Мемоаре Симеона
Пишчевића, који су му послужили као приједложак. Црњанском је било познато руско или
мађарско издање Сеоба, јер су код нас Мемоари објављени 60-их година ХХ вијека. Постоји
веза између Симеона Пишчевића и његових Мемоара и Сеоба Милоша Црњанског.
Црњански има и један есеј посвећен Симеону Пишчевићу који се зове Записи ђенералу
Симеону Пишчевићу гдје пише о његовим Мемоарима. Заједничке појединости
Пишчевићевих Мемоара и Црњанскових Сеоба огледају се у сљедећем: сусрет са принцезом
матером, атмосфера безнађа (киша, вода, баруштине), Дафина ‒ прва Пишчевићева жена и
Вукова жена, лик Вука Исаковича, Славонско-подунавски полк, кукњава жена пред одлазак
у рат. Пишчевић се у Сеобама помиње у једној реченици: Бојао се само да му један део пука,
који је долазио са капетаном Пишчевичем, из Шида, не задоцни на окуп, под Варадином.
Сеобе су роман о мужу који стари и коме је жена досадила и већ у првим сценама,
када се Вук Исакович спрема за војну, видимо млађу Дафину која скаче и љуби га, а он је
гура од себе, што је показатељ да му је досадила. Чак и када му јаве да је Дафина умрла, не
мари ‒ прво помишља на дјецу, која су остала и без оца и без мајке.

56
 Постоји веза Вука Исаковича и Одисеја ‒ прича о повратку ратника. Када се Вук
Исакович враћа са војне, затиче расуло; тако и Одисеј у својој кући затиче пијанку и блуд,
чека га безнађе ‒ жена му је мртва.
Роман Сеобе подјељен је на десет поглавља, целина, свака цјелина је насловљена.
Када читамо наслове ових десет поглавља као да читамо пјесме у прози. Цикличност се
огледа у идентичном наслову првог и посљедњег поглавља.
Црњански се као историчар много припремао за овај роман. Сматра да се мора знати
како су јунаци обучени, он је о томе истраживао да би што боље дао слику људи тог доба.
Аранђел чини блуд са својом снахом након што се замало утопио. Аранђел је нашао Дафину
за свог брата, али је Вук у томе послије уживао. Дафина је прозрела да се свиђа Аранђелу.
Моменат браколомства није описан. Касније ће се јавити сјећање на претходну ноћ. првог
дана преваре је пала. Она је огорчена што је муж напушта тиме што одлази у Русију. Русија
је Исаковичу значила неки бољи свијет.
Вук је дебео, крупан, пун живота, снажан. Историјска је личност. У младости је био
лијеп, гајио је љубав према војничком позиву. Вук Исакович иде за тим плавим кругом,
звијездом, он је стално неуморан. У младости су хтјели да му наметну да буде трговац, што
није пристао. Одлази на војну по четврти пут и стално иде у потрагу за неким бољим
мјестом, тражећи своју звијезду. Прва љубав му је жена Александра Виртембершког. Срећу
се након 30 година ‒ остарили су.
Дафина гледа кроз прозор ријеку и сања је. Вода и ријека се стално помињу у овом
дјелу. Аранђел је сув и жут, прсти си му жути од дувана, али и зуби, јео је турске бомбоне,
новци му много значе. Није био поштен према Вуку ‒ очево имање је за себе присвојио.
Код Вука постоји тај осјећај безнадежности, он се и пропио и враћа се разочаран, није
дозволио да га поунијате, а код Аранђела се јавља тај осјећај безнадежности када се Дафина
разбољела и када је схватио да јој нема спаса и да она умире.
Сеобе, иако у наслову имају то нешто што асоцира на неко кретања, роман је више
стања него збивања.
Кад је Вук ту, Дафина брине за дјецу, узима их у крила, а када није, онда је другачија,
што се и показало када се разбољела. Када су их доводили, она гледа у њих и жали их што су
дјевојчице и што и њих чека то што и она преживљава. Тражи од Аранђела да је ожени. Она
жели да постане његова жена, да се вјенчају, како би тај гријех оправдала. Она када умире
Дафина види Вука Исаковича, а Аранђел мисли да је боље да се све врати на почетак. Ако
она умре, све ће бити као прије; ако остане жива волио би да се све врати на почетак ‒ да
буде жена његовог брата.
Дафина је јако промјенљива. Њена породица је грчког поријекла. Обје трудноће су је
прољепшале. Међутим, Аранђелу је била прелијепа након прве трудноће, а након друге му
се згадила.
Када се враћа из манастира, Аранђел не зна да ли га она чека жива или мртва. То је
врло јака сцена. Аранђел Исакович, коме је све било гомилање богатства, није се либио да
превари брата рођеног и да му одузме насљедство како би своје богатство увећао. Када се
враћа из манастира и када схвати да нема спаса за госпожу Дафину, жутим прстима баца
златнике по трави јер види да није новац толико важан и да новац није све на свијету.
Догађаји у роману су описани на два плана: на једној страни је Вук и његов
славонско-подунавски полк и у тим поглављима посвећеним Вуку Исаковичу препознају се

57
Мемоари Симеона Пишчевића, чак и у сцени кад вјешају три војника. Он се прави пијан, па
објашњава шта за њега значи Русија, његова звијезда. Други план овог романа је Аранђел
Исакович који је своју снаху и њене кћерке довео у своју кућу у Земун.
Језик у Сеобама је архаичан, што објашњавају ријечи попут госпожа, Исакович, полк
‒ инсистира се на рускословенском језиком. Дијалога готова да и нема; када јунаци
прозборе, говоре рускословенским језиком.
Поред њих су епизодне личности ‒ Секула, Ананије, Аркадије (ухваћен у крађи
крмаче), Стана (Аркадијева жена).

1. Шта се дешава са Дафинином трудноћом? 2. Како Дафина окончава свој живот?

3. Осјећање безнадежности 4. Каква је Дафина била као млада?
5. Како су изгледале прве године љубави? 6. Аранђелова жудња
7. Симболика воде 8. Шта се дешава са Дафининим гробом?
9. Слатко православље 10. Мотив сенке у Сеобама

КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ

 Милан Богдановић: Сеобе

Сеобе су роман стања. Немају свој основни смисао (прелазак из једног мјеста у
друго), већ су узете као пoјам једног непрекидног кретања. Роман не говори о пресељењу
Срба, него о сналажењу масе у новој постојбини и организовање новог живота у њој.
Вук Исакович оличава немирни наклон за покрет, израз је анархичне потребе за
промјеном, носилац старинске ратничке воље. Недокучан крај његових погледа је у Русији,
коју види као сан.
Аранђел Исакович је трговац, богаташ, спахија, господар живота и људи. Цио његов
психички механизам уочава се у односу према Дафини.
Браћа су контрастирана у односу према Дафини. Вук гаји спиритуалну љубав, док
Аранђел има чулну потребу, пожуду. За Вука је она мање значајна као животна потреба и он
је лако жртвује немирним наклонима лутања. Аранђел је за њу везан ланцима њене замамне
физичке љепоте. Она је дата као жена: анђео и утвара. Она је снага која фатално улази у
живот два човјека и сваком на свој начин значи смисао.

 Марко Ристић: Сеобе

Уочава присутност поезије у Сеобама. Значење романа је бескрајни плави круг и она
звијезда коју Вук види у сну, а коју Аранђел види у Дафинином погледу на самрти.
Кључан је и мотив ријеке, који одговара проналажењу, отицању и несталности. Са
њима се преплићу мотиви кише и отицања крви. Једини који се диже из воде јестњ Аркадије,
који се враћа у дом изванземаљски свијетао.
Као што понављања реченица одговарају безизлазном кружењу нереализованих
живота, тако и сплет оне везе и коресподенције одговарају сазнању да је све дио једног
нераскидивог, нераздвојивог јединства ‒ суматраизам.

 Милан Кашанин: Милош Црњански: Сеобе, ЛМС, Нови Сад, 1929.

Сеобе су најбољи роман који је код нас изашао након Нечисте крви.

58
 Александар Јерков: Рађање романце о национу из духа трагичког сна
Фигура бескрајног плавог круга и звијезде је поетичка фигура усамљеноси јунака,
одијељености од свијета и живота и представа нечег неприказиваног. Звјездана тачка
посљедње Вукове мисли је сама симболика, нит романа. То је нит некадашње младости која
струји његовим тијелом.

 Велимир Живојиновић: Сеобе Милоша Црњанског, Београд, 1929.

Овај роман има врло мало догађаја, иако обухвата временски период од годину дана.
Сцена са свештеником који куша да га покатоличи, епизода са младом принцезом, потом
сусрет са њом остарјелом, па битка на Рајни, иду у таква мјеста која оживе темпо романа.
Само један догађај чини изузетак од ове стварности ‒ сагрешење госпоже Дафине и
њена смрт. Могућност њеног пада након оног крика од привиђења њеног мужа и њено видно
стропоштавање сутрадан указују на моменат браколомства. Нигдје се не даје директно сцена
њеног сагрешења.

 Миодраг Пешић: Милош Црњански: Сеобе

Црњански ни у ком случају није превишао аутора Дневника о Чарнојевићу. Роман у
цјелини није успио.

 Новица Петковић: Два српска романа

Сеобе су тематски везане за прилично удаљену историјску епоху: за средину XVIII
вијека. Зна се да је Црњански тематску грађу поцрпао поглавито из Мемоара Симеона
Пишчевића, о којима се код нас врло мало знало. Пишчевић, родом из Шида, као
тринаестогодишњи дјечак учествовао је у походу на Француску, постао аустријски официр,
да би се затим преселио у Русију и, у војном чину, напредовао до генерал-мајора. Под
командом Вука Исаковича (он је историји добро позната личност, а у роману је средишњи
лик), пук је прешао Рајну код Штукштата, ратовао у Лорени, и под Стразбуром, а након
склопљеног примирја вратио се у своја села почетком љета 1745. године. У Сеобама је,
наиме, као и у првоме дијелу Пишчевићевих Мемоара, описан војни поход Славонско-
подунавског пука, састављеног од три стотине Срба из Угарске, поданика и војних
најамника Марије Терезије. Када су се 1929. године појавиле, Сеобама су критичари
замјерали због мале драматичности, тј. малога драмског напона у вођењу радње.
Као важна појединост мора се узети то што роман почиње буђењем или изласком из
сна главног јунака Вука Исаковича, а завршава се његовим успављивањем или уласком у
сан. На оквирима Сеоба Вук Исакович, дакле, спава. Чињеница да је радња у Сеобама сном
обрубљена лако се доводи у везу са једном другом појединошћу: почетна и завршна глава ‒
што иначе није тако чест случај у роману ‒ носе исти наслов. Он гласи: Бескрајни, плави
круг. У њему, звезда. С друге стране, то што се Вук Исакович при одласку из завичаја буди
из сна, а успављује се при повратку у завичај, представља чудесно лијеп пример прстенасте
композиције. Прстенаста композиција може се дефинисати као враћање на крају романа
оним догађајима од којих се на почетку и пошло.
Црњански не понавља само реченице, него каткад цијеле пасусе, што је за роман
крајње необично. Реченица, рецимо, која се односи на Вука Исаковича и која је у уводној

59
глави дата као засебан пасус, без икаквих се измјена јавља и у закључној глави: Затим
потера коња касом, кроз празнину и Затим потера коња касом, кроз празнину. Оба је пута
Вук Исакович потерао свога коња кроз празнину, као што је и два пута угледао бескрајни
круг са звијездом, али је једном кроз празнину отишао из завичаја, док се други пут кроз њу
вратио у завичај (као што је и симболички круг једном угледао при изласку из сна, а други
пут при уласку у сан). Ратни поход Славонско-подунавског пука, у коме је Вукова судбина
извучена у крупан план, књижевно је уобличен као кружно кретање ‒ завршава се на истој
тачки од које се почело.
Промјене на небу наглашено се повезују с промјенама у души ликова. Тако, рецимо,
чим забринути Вук Исакович у последњој сцени треће главе заузда коња због лошег знамења
на путу (тада га је код куће жена варала с рођеним му братом), у истоме трену „упија‖
својим „очима влажно небо што се било наоблачило‖.
Заправо сва три кључна лика из породичног троугла ‒ Дафина, Вук и Аранђел у
судбоносним тренуцима обавезно виде „небесна сазвежђа‖, „звездано небо‖, „променљивост
небеса‖ или „звездане облике‖. Госпожа Дафина је, одмах после прељубе с дјевером, пала у
постељу и из ње се више није дигла. Омамљен њеном лепотом, Аранђел је осјетио први пут
да сем обичног постоји и један други свијет ‒ свијет „звезданих облика‖. На крају осме главе
госпожа Дафина издише и, посве распамећен, Аранђел је тада, загледавши се дубље у њене
очи са погледом који трне, видио два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и
чистог, који издалека беху мали, али који су изблиза расли и обухватали га целог. Као и
његов брат, у сну, и он је над њом видио, ван себе од страха и жалости, плаве кругове и у
њима звезду. Госпожа Дафина, опет, има удвојен лик: према Вуку непосредна, страсна и
немоћна, она је насупрот томе према Аранђелу лукава, суздржана и власна.
Два брата, Вук и Аранђел, грађена су по закону контраста: Вук је дебео ~ Аранђел је
мршав; Вук је врло висок ~ Аранђел је онизак; Вук је космат ~ Аранђел је напола ћосав; Вук
је црвен у лицу ~ Аранђел је жут; Вук је непосредан, пуст и расипан ~ Аранђел је хладан,
прорачунат и тврдица.
Очи Вука Исаковича, које се сразмјерно често помињу, у свим се случајевима
одређују као жуте. Имају и црне тачкице. Очи његове мале кћерке такође су жуте, и такође
с црним тачкицама. И Аранђел Исакович има жуте очи. Са свим овим жутим очима
опониране су Дафинине модре, које „имају боју зимског неба, хладног и чистог‖, односно,
њене су „очи крупне и модре, боје зимског, чистог, вечерњег неба. На крају, у тренутку кад
Дафина издише, симболичност се потпуно актуелизује. Тада је Аранђел најприје у њеним
очима угледао „два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и чистог, који
издалека беху мали, али који су изблиза расли и обухватали га целог‖.
Постоји слика у вријеме сахране госпоже Дафине која је истински језовита: бабе ваде
из ковчега мртвачку руку и уз лелекање је љубе. На њу се наслања следећа: За неколико
тренутака, кад је поп појао, стаде иза ковчега, гологлав, и Аранђел Исакович, под неким
кровом пуним голубова и обрати на себе пажњу.
Занимљив је и мотив голубова: једном када је приказиван улаз у Аранђелову кућу у
Земуну, кроз који ће проћи госпожа Дафина при усељењу, и други пут кад су из студеног
Дунава извукли готово онесвјеслог Аранђела и унијели га у Дафинину одају „кроз јаук и
плач и лепршање голубова‖. У трочланом низу голубови су се нашли најмање из четири
разлога: због голубије боје, сличне „боји зимског неба, хладног и чистог‖, што је и боја

60
Дафининих очију; као птице поднебеске, дакле опет веза с небом, с небеским
пространствима; као птице које симболизују љубав; најзад, као птице које се могу наћи
тачно тамо где се у роману на више места помињу ‒ изнад кућног улаза и под кровом.
У четвртој глави Аранђел се умало није удавио у истом том ријечном муљу гдје се
Дафинина сијенка одсликава. Слуге га отуд извлаче и „свег улепљеног блатом што му је
цурило са очију, из ушију, из носа‖ уносе га у Дафинину одају, и тако он доспјева у њену
ложницу пред кобну прељубу. Много касније, при крају седме главе, Вук Исакович се такође
на ријеци, пуној муља, састаје у далекој туђини с гласоношом који му саопштава да је умрла
његова супруга, госпожа Дафина.
Као поданик и официр Марије Терезије, дакле у империји у којој је католичка
вјероисповјест била официјелна, док је православна сматрана шизматичком, Вук Исакович
најприје мирно слуша бискупова наговарања да пређе у католицизам, затим се буни и брани
своје православље.
У Сеобама ликови или уопште не говоре или говоре сасвим ријетко и мало. Тако је
Вуку Исаковичу допуштено да само понекад изговори покоју фразу, и то у
црквенословенској стилизацији. Насупрот томе, лик госпоже Дафине и лик Аранђела
Исаковича искључиво се преламају у туђем, ауторовоме говору.
Примјер за синестезију у Сеобама илуструје случај: виде потпуну тишину.
На крају крајева, ни бескрајни плави круг са звијездом у Сеобама нико није збиља
видио, него се само понекад, кад се нађу у некој граничној ситуацији, јунацима чини да су га
угледали.
Памтимо да је госпожа Дафина, кад је, у Аранђеловој кући, први пут ушла у жуту
собу гдје ће и издахнути, одмах одабрала мјесто код прозора. И одатле је посматрала свој
одраз, сијенку, како се ломи у мутној води што дан и ноћ протиче: Дуго се задржа код
великог прозора са решетком, који је гледао на реку. То место одабра првих дана да се
исплаче. Дан и ноћ протицала је ту широка, устајаларека. И, у њој, њена сен. Неки су
критичари давно примјетили оно што је у првом поглављу овог рада истакнуто: да јунаке
Сеоба често затичемо или поред њихових завичајних или поред туђинских ријека. Они се
заиста често налазе у близини неке воде или изнад воде (госпожа Дафина готово
непрекидно) и на води; односно често прелазе преко воде.
Насеобина из које Вук Исакович одлази у свет - вођен туђом руком и за туђу корист - нема
чак ни свога имена. Тај предео под водама, са вјечитим огледањем заносно плавих небеса,
Вук Исакович потајно и од милоште зове Нова Сербиа.
Јасно је, према томе, сасвим да у Сеобама сијенка служи за мотивисање удвајања.
Но, не удваја се Аранђел ни тако често, ни на тако очигледан начин као његов брат Вук. Кад
су завршени крвави бојеви на француској страни Рајне, српски пук се враћа на Дунав, код
Шердинга. И ту, под Шердингом, сјећајући се окршаја кроз које је прошао, Исакович себе
сама доживљава као да је на два бића раздјељен.
Има нешто што је заједничко и једној (Вук с принцезом) и другој (Аранђел с
Дафином) сцени: обје су преломљене у сјећању, премда на разне начине. Важно је то
поменути зато што сјећања и присјећања има прилично много у Сеобама.
У пресудноме тренутку, кад се злокобно почну укрштати двије људске судбине, дакле
онда кад Аранђел Исакович намамљује своју снаху у постељу, са подигнутом његовом
руком дићи ће се и велика сијенка на зиду.

61
 Занимљиво је да су уз браћу Исаковиче такође по аналогији дате њихове слуге. Тако
је Вуков слуга Аркадије приказан као пуст и својеглав војник, који је пред сâм јуриш преко
Рајне лудо погинуо у пијаном стању. А у завичају, и у истој колиби у којој се Вук опраштао
од Дафине, његова га жена Стана вара с пастирима. На другој страни Аранђелов слуга
Ананије једна је подмукла, лукава тврдица попут газде. Чак и своју најмлађу кћерку потајно,
и из интереса, нуди прво једном, па онда другом Исаковичу.
При првом сусрету након тридесет година Вук Исакович прилази мајци принцези која
је смјештена тачно испред великог огледала. Захваљујући огледалу, он не угледа прво њу,
него себе сама у одразу, па затим под необичним углом види зидове, таваницу с украсима и
своје официре који нетремице гледају и слушају. А кад најзад поглед усмјери ка принцези,
опет ће је прво видјети у одразу, с леђа, па тек после непосредно, с лица. Исакович се, док је
био у личној служби њеног мужа, толико био занио љепотом младе принцезе да је то она
морала примјетити. Стога улази у Исаковичеву собу, видно узбуђена и са раскалашним
осмјехом, „као случајно‖ нагиње се кроз прозор, „као случајно‖ испада јој накит, па захтјева
да се и он, поред ње, кроз узан прозор нагне не би ли доле у трави угледао накит.
О Дафининој прељуби, рецимо, саопштава се на крају треће главе; прељуба се,
међутим, збива у четвртој. При томе се опис прекида тачно у тренутку кад Аранђел дигне
руку, на зиду се појави велика црна сенка и Дафина грозно врисне зато што јој се причинило
да види Вука како иде по води. Тек ујутру, кад се пробуди, Дафина ће почети да се присјећа,
и тиме нам открива поједине детаље. О Дафинининој смрти сазнајемо унапријед, на крају
седме главе, када трговац из Шердинга Ахим Ригел саопштава поруку Вуку Исаковичу на
реци Ину ‒ Вук је загазио у ријечно блато, Ахим говори из чамца „да му је жена, госпожа
Дафина, умрла‖.
Сама Дафина у роману не говори. Чини се да није изговорила више од једног узвика:
„Умрећу, умрећу‖. Памтимо да је госпожа Дафина, кад је, у Аранђеловој кући, први пут
ушла у жуту собу гдје ће и издахнути, одмах одабрала мјесто код прозора. И одатле је
посматрала свој одраз, сијенку, како се ломи у мутној води што дан и ноћ протиче
Вук под Печујем посматра осакаћивање војника Секуле, једну грозну слику која
симболизује страдања под аустријским и угарским господством; на другој страни, Аранђел
посматра ништа мање језовит призор када јеромонах Пантелејмон, са одсјеченим језиком,
голим грудима удара у зашиљен багремов колац, што симболизује српска страдања под
турским господством.
Контрастни однос између ликова двојице браће Исаковича:
(1) контраст по тјелесним особинама: висок, дебео, црн Вук наспрам онижег, мршавог и
жутог Аранђела
(2) контраст по карактеру: несталан, пријек и расипан Вук наспрам упорног, суздржљивог
и тврдичлуку склоног Аранђела
(З) контраст по професији: окорели војник наспрам окорелог трговца и зеленаша;
(4) контраст по увјерењу: Вук је везан за свештенство и поборник даљих сеоба у
православну Русију, наспрам Аранђела који заговара рад, стицање и заснивање сталних
насеобина
(5) контраст по језику: Вук понекад говори, и то на црквенословенском, наспрам Аранђела
који непосредно не говори.

62
 КРАТАК САДРЖАЈ

I. Бескрајан, плави круг. У њему, звезда

Опис природе; он лежи и спава поред жене. Има огромне груди и трбух , увијен у
овнујску кожу. У сну га боли нога више колена где га је ударио коњ пре неки дан кад је
сакупљао пук. Кад је погледао у небо, сем мрака ништа није видео, само бескрајан плави
круг и у њему звезду. Он се буди, види да горе ватре осталих људи и њихових породица и да
треба да се крене даље. Жена му се буди и кад га је видела поче плакати, јер је дошла порука
пре две недеље од маркиза Асканија Гвадањи , заповедника града Осека да отпреми 300
бираних војника за полазак у рат у Француску. Била је лепа док се није породила, од тад се
проружнила и окрутна је према слугама и слушкињама. Дошла је овде на Дунав да спава
последњу ноћ поред њега пред полазак у кући од трске. Оставила је две ћеркице код куће.
Она му је досадила јер га је стално љубила. Он спрема Славенско-подунавски пук за рат и то
по цео дан ради. Није се лепо ни поздравио са њом, одмах је бос излетео из куће; затим се
враћа да се обуче. Остале жене кукају за мужевима, он се дере на њих. Креће коњем по
киши, доле близу реке сунце већ сија. У два чамца је послао шајкаше, па се вратио да се он
опреми. Кочије и коњи су од његовог брата Аранђела Исаковича, богатог трговца. Опроштај
са женом: сад се љубе у уста и говори јој да се сели брату у Земун и да купа млађе дете јер та
ћерка има неку болест на кожи. Брат долази по њега и он бежи док жена није обраћала
пажњу. Кренуо са ћерком, затим је враћа и наставља пут до Варадина где треба да му се
прикључе остали делови пука. Треба да води пук у Печуј. Иде у рат меланхоличан и ћутљив.
Досадиле му сеобе. Бојао се да му један део пука који је долазио са капетаном Пишчевићем
не закасни на окуп. Вук Исакович креће у пролеће 1744. на војну.

II. Одоше, и не остаде за њима ништа. Ништа

Улазе у Печуј неуредни да су се жена и деца тамо поплашили од њих. Личили на
хајку гладних паса. Сместили се, раширили шаторе. Увече се сви разбеже према граду.
Њихове жене им пред полазак биле досадиле па сад не траже жене. Иду да краду меке
голубове, краду по кућама. Не остаје за њима ништа. Наилазе и на жене иако то нису
тражили. Ујутру их похватали, последњег су Вуковог слугу Аркадија, који је украо крмачу
и вукао је за ногу. Ујутру се већ зна за све крађе и једно силовање. Вук се пробудио, сањао је
жену и јеца за децом. Стално се селили, није то волео, маштао је о Русији. Замишљао је
братовљеву кућу у Земуну где су му се налазиле жена и ћерке размишљајући да ли ће их
икад више видети. Мир му је чинило сећање на очев гроб. Комесар је викао на официре који

63
су крали и спасао је оковане, наредио је да пијане гурају у буре воде да их отрезне. Комесар
рекао да се све опрашта а за оно једно силовање да се шиба цео пук. Вук бесан. Пук је
кажњен и сви су крвави и Вук. У граду кад су чули да је пук кажњен сви су се поплашили да
их опет не нападну због тога. Само се чује завијање пука. у дворцу печујског бискупа су
официри требали бити гости, уместо Вука који је провео цео дан у згради Комесара ишао се
капетан Пишчевић из Шида. Кад је Исакович дошао на свечану мису, изгледао је страшно,
тужно, бесно, измучено. Комесар је хтео да покатоличи Вука и пошаље га у рат као једног од
најбољих оофицира. Затим бискуп му говори како треба да буде католик јер је и царица
МАрија Терезија католкиња. Вук позива Св. Мрату у помоћ како да се реши тога да га још
то вече не покрсте. Св. Мрата му помаже тако што се сетио свог брата како кад склапа
послове у Турској опија људе и Вук реши да напије себе. Мислио је ако га већ покрсте силом
да га бар не покрсте трезног и почне много да пије и бискуп се зачуди. И почне да велича
православље и Русију јер је православна. Бискуп најежен погледа у ноћ.

III. Дан и ноћ, протицала је широка, устајала река. И у њој, њена сен.
Кућа у Земуну Аранђела Исаковича (млађи брат, али се понашао као да је старији) је
била жуте и плаве боје, на води и сви су је рибари и лађари знали. Тамо су Вукова жена и
деца. Аранђел оженио брата, нашао му жену у Трсту. После кад је видео и сам се заљубио у
њу па их је стално избегавао. Сањао је сваку ноћ.. Кад је видео да се породила тад му је
изгледала као анђео и несвесно јој је испричао како би било да је његова. Пољубио је у
образ. Био стално са њима, мислио је да ако није његова није му ни суђена. Надгледао је
цркву који је Вук почео да зида и ишао да обавља шта би му Вук рекао и враћао се
пољупцем тој жени и детету као да су његови. Вук је био у Варадину са пуком и није
примећивао да је овај стално с њом. Да јој све помаже око детета. Кад се купала хтео је да
уђе и онда је схвати да треба да оде. И дуго се није враћао. Кад је родила другу ћерку која се
разболела он је дођао у Беч где су они били населили и тад му се чинило да му се снаја више
не свиђа, мука му је било да гледа како се она и Вук стално љубе. Аранђел је узео Вуку све
благо преваром после очеве смрти, па га је помагао, али сад му се он учинио као туђ човек.
Није жалио кад Вук треба у рат ни да ли ће погинути, није му било битно ни што ће можда
остати сам на свету. Тек кад је Вук требао ићи 4. пут у рат дошао је да се поздрави са њим,
али тада кад је видео снају, била му је лепша него икад. Ухватио је у лажи већ првих дана.
На децу је обраћала пажњу само пред мужем, дала их је служавкама. Мрзели су је и бојали
се њеног осмеха. Питала је девера да ли му се чини да је његов брат нагло остарео и тада је
Аранђел понудио брату да смести жену и децу код њега у Земун. Дафина је била трудна
64
трећи месец кад је Вук отишао у рат и то му је рекла тек пред полазак. Деци и служавкама је
дала собу под таваницом, а себи лепу собу одабрала где је примала посете пола Земуна
дневно. Ту се Земун упознао са њом и она са њима, сви трачеви су пролазили кроз ту кућу.
Са девером је имала посебан однос, чим он дође цела кућа би постајала тиха и пријатна.
Хтео је да је искористи и да каже Вуку па да је отерају а они да се измире јер су ипак браћа.
Обасипа је поклонима да би она дала неки знак, али ништа. Поче је додиривати, али она то
све схвати као рођачко. Била је она свесна свега али није јој се свиђао и зато јој се није
журило. Страст је у њој будио само њен муж. Није волела његове бркове, браду, жуте нокте
и очи. Желела је од досаде да види шта ће јој девер урадити. Мраз и ледени пљусак је ударио
и лађу Аранђела преврнуо, једва га живог спасили. Доводе га кући у Дафинину собу. Она је
врискала од помисли да би он могао умрети и оставити је саму са децом ту међу његовом
послугом. Вуку тог дана зец прешао преко пута. Пита Пишчевића шта значи то што ветар на
пута развеја прах као неку завесу, да ли се ћерка његова разболела, а није ни помислио да га
жена вара.

IV. Оде Вук Исакович, али за њим оде и Фрушка гора

Маштао је да га унесу у њену собу и тамо кад је доспео осећао се као да се узноси на
небо. Није мислио на њену децу и брата. Слуге су га превукле а она није изашла из собе.
Ставила је на њега икону Св. Мрате и уплашила се што ће преноћити код ње у соби.
Онмисли да нико за то неће сазнати и не мисли да је она братовљева жена. Соба је жуте боје.
Она на столици сања мужа како иде са батином у руци. Спавала са девером. Гади јој се
после. Није је баш задовољио.  Да јој муж сад дође рекла би му да је то урадила јер је
осрамотио што је отишао без поздрава и што се сели као Циган. Сећа се како је води о у лов
на лисице. Две године нису конзумирали брак. Сећа се Вукових жутих очију. Кад се први
пут вратио из рата и после првог порођаја више ништа није било као пре. Стално је ишао
негде са својим оцем а њу је посматрао као ствар. Кад се вратио трећи пут из рата изгледао је
као да јој је отац а не муж. Тад је зидао цркву у селу. Дан кад је преварила мужа јој је био
тужан и хладан, тмуран. Било јој свеједно да ли ће муж зути, заплакала је кад је помислила
да ће опет да роди. Хтела је сад да натера девера да је узме за жену. Он цео дан није код
куће, дан јој тај безначајан и досадан. Чека девера да јој обећа брак. И деца јој се учинила
као странци па их отерала са слушкињама. Почиње да замишља хаљине свилене на себи и
богаттсво ако се уда за девера. А и свеједно јој чија ће бити. Привиђа јој се муж крвав,
мишеви, змије... Тако је пала првог дана преваре и побацила дете. Две недеље је крварила,
сви беже од ње, девер се гади, она само гледа у реку. Знала је да ће поружнети. Девер јој је
65
обећао да је Шакабента развенчати од Вука а за овог венчати. За децу није марила, јер је
знала да су жене и да ће патити као и она. Вук би је пазио и не би је се гадио, али она је висе
размишљала о деверу. Аранђел је сад ипак хтео да се смири поред Дафине, да је не одбаци
као и остале сушкиње које је искористио. Аранђел није волео људе који се селе, који живе
циганским животом, све је гледао да натера на трговину да би се трајно негде населили.

V. Одласци и сеобе, начинише их пролазним, као дим, после битака

Пук је за време ове романсе наставио даље, пребијени, смрде на лој. Пук више не
мисли на породицу, иду у непознатом правцу, свега им је доста. Вук их учи да трче са
пиштољима у рукама и ножевима у зубима. Стигли у Грац, не дирају више жене, питоми.
Вук има грчеве у цревима па се вози у кочији. Још није постао потпуковник иако му је то
још у Варадину било обећано. Мисли да ће умрети, чини му се да сам гледа у своје велике
жуте очи са тачкицама крај зенице. Знао је да је раскинуо са породицом тотално, вратио се,
не вратио. Вук је у депресији, његов живот нема смисла, нити то шта ради. Нема никог свог
и не види сврху било чега. Осећа слутњу смрти. Презире свој занат и људе које води, личе
му на Цигане. Жеља му је била да оде у неки нови свет и да се насели тамо. Исакович мисли
да им неће ни дозволити да буду војници већ да ће их покрстити и да ће морати бити слуге,
као што им не дају да свој крај зову Новом Сербијом.

VI. Прошлост је грозан, мутан бездан; што у тај сумрак оде, не постоји више и никад
није ни постојало
Вук није био љубавник жене Александра Виртембершког, мада ју је чудно гледао, те
му је она узвраћала, а мужу је рекла да га сматра дететом. Привлачила је његову пажњу, а
она га игнорисала. Тако се понашала две године за њеног боравка у Београду. Вук је знао
шта треба да чини јер је био вешт са женама. На крају ипак је чутао. Кад је она пала са коња
једном су се додирнули. То му је била прва права љубав, баш кад је отац хтео да га ожени.
Она сад одлази и жао јој је што није имала нешто са њим јер је видела да је био заљубљен у
њу. Кад је требала да пође изазивала га је, додирујући га грудима и телом и била је сва бесна
што нема времена да буде с њим. Иде код њега у собу и опет изазива. Сећа се тога Вук и од
тада је прошло 30 год, а она сад треба да прође са пуком кроз њено место. Среће принцезу
Мати Карла Евгенија Виртембершкога. Среће своју прву љубав, она матора, он матор. 
Пук се забавља, коцкају се. Вук бежи по дворани од принцезе јер му је ружна, кад су пошли
она говори да хоће да види њихов логор и да ће им послати храну и да му руку под нос да је
пољуби. Тако је прошао последњи део пута до Штукштата на Рајни. Исакович доводи 300
66
војника Беренклау, који би му дао чин подпуковника ако не погине. Вук припрема пук,
стиже и Беренклау. Смотру квари Аркадије, јер му је гвоздена узенгија ушла у месо изднад
чланка. Ту Аркадије гине јер су Французи запуцали и тако почне тада пук да гине.

VII. Тумарали су, као муве без главе; јели су, пили су, спавали су, да најпосле трчећим
кораком погину, закорачивши у празнину, по туђој вољи и за туђ рачун
Рат је у току. Кад ни после првих победа није добио чин потпуковника, престао је да
се брије и сређује, личио је на медведа. Обрадовао се кад је требао прећи у Чешку на борбу,
у близини Хеба, одакле је Рашкович пренео тело деспота Ђ. Бранковића, који је изгледа био
отрован. Имали су само једног лекара. Лето, врућине, сви смрде, улепљени, ноћу им пужеви
иду по врату и образима. Преко реке са Беренкауом прелазе чамцима на Французе. Добио је
за војнике по један сребрни форинт и поделио им је то уз говор о Великомученику Цару
Лазару. У граду Св. Луја је. Направио је себи колибу у коју је улазио четвороношке. Још не
добија чин, рат му досадио. Цркву коју је зидао хтео је посветити деспоту Стефану
Штиљановићу, њега је спомињао у тешким тренуцима. Било му криво што се надао вишем
чину јер је схватио да је Карлу његов, Хорватов и Вуичев чин био последња брига. Осећао је
да се из рата неће вратити. Осећа своју смрт.
Жали за слугом Аркадијем чије тело није пронађено. Његовом пуку додељен
католички свештеник, то га љути. Сећа се свега шта је оставио код куће и шта би могао
затећи кад се врати. Псле очеве смрти није имао више оптимизам који му је отац уливао о
повратку кући, сад је видео сву беду људи око себе. У колиби мисли о првој години брака, о
првој љубави , о пролазности свог живота. Тројицу његових војника обесили јер су крали у
селу. Видео је она три обешена војника у неком воћњаку где висе као страшила. Наредни
дан два његовва војника претучена леже. Од тог дана их више нису вешали. Прекид
примирја са Французима, опет рат. Тако је изгинуо С-п пук по улицама Цаберна. Два на је
трајало сахрањивање пука. Сад следи празан ход кроз празну Баварску до Чешке. Брата и
жену заборавио. Тад Пишчевича одведоше да му суде због спремања побуне. Јесен, кише.
Вук добија поруку, брат му поручује да су он и деца му здрави, а да је Дафина умрла.

VIII. Снуждивши се, над празнином порођаја, она увиде, да јој души, ни у деци, неће
остати трага и умре, жалећи што не може заситити бар тело, раздрагана
уживањима
Умрла у августу, после тронедељне суше. Крварење залечили,па почело поново. Крв
се осетила, па су јој бабе бајале. Хтела у манастир да се излечи и кад је Аранђел отишао и да
67
тражи да се венчају, она те ноћи умрла. Размишља да би јој лакше било да види мужа, 4 пута
јој се привиђало да улази он у кућу. Испричала би му и за своју неверност. Ишчекивала је
тако и девера. Завидела једној Туркињи и двема Румункама које су јој причале о својим
развратним животима. Размишљала је како би муж могао погинути, она да се уда за девера, а
о деци није размишљала јер су јој оне биле досадне. Размишља о првој години брака, како је
тада уживала. Аранђел је био сигуран да ће му снаја умрети јер су му тако рекла два лекара
који су мислили да је нешто попила да се отараси плода. Аранђел мало запустио трговину
због ње, причао јој о сваком њеном покрету током прељубе и љубио је. Девер се у почетку
гадио њене болести, а после је стално био уз њу, држећи понекад у наручју литав дан. Иако
је мислио да је она с њим због талира, пуштао ју је у своје богатство. Он не само да је лудео
од страсти и пожуде већ ју је и заволео. Час је мислио да ће њена смрт све решити и да се за
њихов грех на тај начин неће сазнати, час је желео да остане жива и ни за шта да не мари.
Кренуо код патријарха да тражи да их венчају. Кад је рекао ко је монасима и да је Вуков
брат, они се обрадоваше и величаше Вука као да је некакв светац. Они му два пута говоре да
не може да га прими и да ће Дафини послати калуђера,а да за ту битну ствар о којој има да
говори иде код епископа Ненадовича. Он им свашта ружно говори. Он им показује новац
који би даривао цркви и да он ништа мање није заслужан од свог брата, само Вук зна да
булазни и обећава којешта. Сам себе хвали, како је Вук даривао цркву његовим новцем. И
говори шта ће све урадити и да му иду по патријарха. Иде сад код епископа Ненадовића,
смишља шта да каже снаји, како да је умири, па мисли да одведе неког калуђера и каже да је
послат од патријарха. Долази и прво види младог калуђера у поцепаној ризи, раскрвављеног
како се моли и плаче. То је монах Пантелејмон коме су Турци пре седам година пред њим
набили на колац целу његову породицу и ишчупали му језик. Очекивао је епископа кога је
познавао и хтео му је рећи да ће дати новац за манастир и одећу да Дафину пусти у Јазак
међу монахиње да оздрави, да ју је преотео брату и да је са њим затруднела. Шта је после
причао са епископом никада није рекао.Пијаног га воде, сутра треба да возе Дафину у Јазак.
Весео је, нико не зна шта му је епископ рекао па је тако весео. Верује да ће Дафина
преживети и опет после моћи да роди. Неколико сати путује до куће и размишља о свему.
Он стиже кући, она је умрла, грли је заједно са јастуком и плаче. Гледа у очи њене, боје
модрог неба. Свећа га запалила из њене руке што су јој ставиле бабе. Види и он као и његов
брат у сну, плаве кругове и у њима звезду. Дафина не видећи све то, гледала је у
надземаљском сјају Вука.

68
 IX. Један од њих, најбеднији, сачувао је, и после смрти, сјај свог бића, тако да је могао
да се врати и да се појави, при улазу у село, на друму, на истом месту, где се
расцветан јављао, у пролећу, први багрем
До јесени се ништа није чуло код куће о С-п пуку. Сви су чули за пренос тела грофа
Бранковића. Сазнало се да је доста људи из Вуковог пука погинуло, као и његов слуга и да
му ни тело нису пронашли. Дафинина смрт се прочула, чак су и из Турске прелазили да виде
каква ће даћа бити. Још једно су је пртву провезли поред оног места где је последњу ноћ
провела са мужем. Сматрао је да је праведно да је сахрани у близини мужеве куће а не
његове. Још није могао да верује да је мртва, поред сандука је и даље замишљао њено тело,
као да ће га још који пут имати. У кућу Вука се уселио Аранђелов слуга Ананија са бабом и
ћеркама. Он је знао све зашто је Дафина доведена у кућу код девера и знао је да је он био и
да његове две ћерке, али био је свестан да нису довољно лепе да би то трајало цео живот.
Слуга се обрадовао кад је умрла Дафина јер би Аранђел могао да примети онда његову
најмлађу ћерку која већ била одрасла и која је по укусу Аранђела. Слуга је често одлазио
Аранђелу са најмлађом ћерком, али је овај не би ни погледао. Ананије је причао свашта
после Дафинине смрти, те су се сви плашили и она је постала страшило за село. Сви су
сазнало да је спавала са девером и мислили су да је она одговорна да помор оваца, свиња,
болести жена на дојкама и сл. Она их је давила ноћу и била вампир за њих, а само је Аранђел
видео као дивну и подигао јој дрвени кров изнад гроба. У колибу где је последњу ноћ са
мужем прошла Дафина населила је Аркадијева жена Стана и ту су јој долазили љубавници.
И Стана је видела вампира те је Ананије хтео да забоде глогов колац у гроб Дафине. Ишао је
тако а бабе су га пратиле. Почео је да забија колац у земљу, па му се чинило да пробија и
сандук и мртваца. Жене поле да безе кад је он почео да лупа по колцу и онда он промаши па
лупи себе секиром у ногу и отетура се кући. Стана бежећи са женама упадне у блато до врата
али се извуче, те упадне у воду и одатле није могла да се ишчупа, падала је у несвест кад је
чула жабе око себе. Стани се у бари причинио муж Аркадије којег је варала, али то је само
било привиђање од биља у води. Ананије је причао и да је Аркадије дошао као вукодлак у
село. После неколико дана дошао је Секула, Вуков звонар, у село са ратишта без једног ока,
са унакаженим лицем, плачући. Исакович остао жив и враћа се на пролеће, сви срећни.

X. Бескрајан, плави круг. У њему, звезда

Зима је године 1744. била дуга и јака. Вука вест о жениној смрти није ни изненадила
ни потресла, није ни заплакао. Децу није ни жалио. Било му жао брата, али није ни помислио
да му се брат полакомио на жену. Хапшење Пишчевича га је толико разбеснело да му је
69
ударила крв на нос. Враћају се из рата без смисла, гладни и смрзнути. Радује се што ће моћи
да заврши цркву у селу и што ће израдити икону Св. Мрате. Последњи пут треба да покаже
војску и и да иде кући. Схватио је да су му се и Комесар и Беренклау и Карло подсмевали.
Кући га нико не чека. Официри певају што иду кући. Вук их током представљања осрамотио
јер није знао да им командује да трче како треба. Не иде му се кући да би избегао лелек и
кукњаву. Не зна ни шта ће са децом. Размишља о свему. Уверен да ће се одселити у Русију
са слугама својим и децом. Жели лакши, лепши живот. Дочекују га слуге Аранђелове, он се
преселио у кућу у Будиму. Аркадије му говори то све и да га ћерке чекају код куће. И да се
црква зида, брат му оставио новца. Иде на женин гроб и кад је чуо како жене плачу за
погинулима из пука вратио се у кућу и затворио. Ананијева најмлађа ћерка је показала пред
Вуком разголићене ноге што га је онако старог набрекнуло. Кад јој је груди видео, истерао ју
је напоље. И да би скренуо мисли размишљао је о обавезама које мора да обави. Крај.

***

ЛИТЕРАТУРА
1) Никола Милошевић: Романи Милоша Црњанског. Проблем универзалног исказа.
Београд, СКЗ, 1970.
2) Александар Петров: Поезија Црњанског и српско песништво. Београд, Вук Караџић,
1971.
3) Владимир Буњац: Дневник о Црњанском. Београд, БИГЗ, 1982.
4) Петар Џаџић: Повлашћени простори Милоша Црњанског. Београд, Просвета, 1993.
5) Мило Ломпар: О завршетку романа (Смисао завршетка у роману Друга књига Сеоба
Милоша Црњанског), Београд, 1995.
6) Мило Ломпар: Црњански и Мефистофел, Београд, Време књиге, 2002.
7) Зоран Аврамовић: Одбрана Црњанског. Београд, ауторско издање, 2004.
8) Бошко Обрадовић: Милош Црњански и нови национализам. Београд, Хришћанска мисао,
2005.
9) Горана Раичевић: Есеји Милоша Црњанског. Издавачка књижарница Зорана Стојановића,
Сремски Карловци – Нови Сад, 2005.
10) Јовица Стаменковић: Одбрана Црњанског. "Филекс", Лесковац, 2006.
11) Љиљана Герасимовић: Црњански и Време. Институт за политичке студије, Београд, 2006.
12) Сима Пандуровић, Наша најновија лирика („Лирика“ Густава Крклеца, „Лирика“
Мирослава Крлеже, “Лирика Итаке” Милоша Црњанског), Мисао, Београд, 1919/1920,
13) Бранко Лазаревић, Лирика г. Црњанског, СКГ, Београд, 1921, књ. II, бр. 1
14) Светислав Стефановић, Узбуна критике и најмлађа модерна, Мисао, Београд, 1921, VI, 1,
стр. 58-67; 2, стр. 136-147; 3/4, стр. 274-284.
15) Душан Муждека, Позитивна принова у нашој поратној лирици, Средина, Тузла, 1925, I,
2, стр. 33-42.

70
 Иво Андрић (1892‒1975)

Рођен је у 1892. године у Травнику у ситнозанатлијској католичкој породици која је

иначе живјела у Сарајеву. Дјетињство је провео у Вишеграду. Гимназију је учио у Сарајеву,
студирао је у Загребу, Бечу и Кракову, а докторат са темом из босанске историје одбранио је
у Грацу 1924. године. Припадник је Југословенске националне омладине, младобосанац. Био
је послије Сарајевског атентата ухапшен, те је један дио рата провео у аустријским
затворима (Сплит, Шибеник, Марибор), а затим је био заточен у једном селу код Травника.
Крај рата је дочекао у Загребу. Тамо је као млад писац и један од уреденика Књижевног југа
одиграо значајну улогу у јужнословенској књижевној обнови. Године 1921. прешао је из
Загреба у Београд за који ће бити везан сав његов даљи рад.
У раздобљу између 1921. и 1941. налазио се у дипломатској служби, а у тренуцима
избијања Другог свјетског рата био је југословенски амбасадор у Берлину. За вријеме рата
живио је повучен у Београду избјегавајући да учествује у јавном и књижевном животу. У
првим годинама након ослобођења обављао је истакнуте послове: био је министар послова,
потом први представник Савеза књижевне Југославије, а затим се повукао у миран живот.
Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године, а код нас је добио сва
важнија признања. Иако је ишао властитим путем, Андрић је прошао кроз све главне фазе
наше књижевности ХХ вијека.
Гледано у цјелини, Андрићево дјело жанровски обухвата сљедеће области: поезију,
поетско-медитативну прозу, есеистичко-критичку прозу и наративну прозу (приповијетке и
романи).
Прве стихове објавио је у Босанској вили 1911. године, а књижевно име стекао је у
зборнику Млада хрватска лирика 1914. године. У поезији је Андрићев рад најмањи, и по
опсегу и по значају. У нешто више од 70 пјесама, колико је укупно написао, свега неколико
је са елементима везаног слога, док су све остале или у слободном стиху или у прозном
изразу. У раним пјесмама, до 1914. године, преовлађују интимни и исповједни тонови.
Поетско-медитативна проза обухвата лирске и медитативне записе. У прву скупину
иду прве двије његове књиге Eх-Ponto и Немири, а у другу двије последње, постхумно
објављење: Знакови поред пута и Свеске. Заједничко им је што су састављене од
фрагмената.
Знакови поред пута иду у ред највећег што је од Андрићевог пера. То је књига
мудрости јединствена у цијелој нашој књижевности. Ту су текстови најразличитијег
карактера, слике и призори из живота, запажања о људима и њиховим карактерима, о нашем
менталитету. Они су дневник једног духа, али и прикупљање материјала за будућа дјела.
Његове критике и есеји откривају духовно тло са којега је Андрић поникао као писац
и упућују на традицију која га је обликовала. Критички радови су му малобројни и писао их
је углавном у младости. У њима има субјективизма и искључивости, али и оштрих тананих
запажања. Рани огледи писани су више есејистички слободно, познији имају често елементе
научне студије.
Имена октривају Андрићеве наклоности у разним периодима његовог живота. То су
најприје Матош и Скерлић.

71
 У доба његове пуне списатељске зрелости настали су огледи о Матавуљу и Кочићу,
приповједачима у којима је видио своје непосредне претходнике. Главни јунаци Андрићеве
есејистичке прозе су Његош, Вук Караџић и Гоја ‒ о њима је највише писао.
Најцеловитији је есеј О причи и причању, у ствари оно што је Андрић изговорио
приликом примања Нобелове награде. Ту Андрић каже како причање настаје из исконске
људске потребе, оно што је старо као човјечанство.
Посебну пажњу посвећује приповједању које за предмет има прошлост, истичући ту
повезаност коју прошлост има са садашњошћу. Андрић се служи легендом и историјом за
које је са правом примјећено да су кључни појмови његове поетике присутни у читавом
његовом стварању.
Андрићев јунак није природан човјек везан нераскидивим концима за своју средину,
дубоко укорјењен у завичајно тло, он је прогнаник, луталица, странац, бачен у свијет који
није створен по његовој мјери, у којем га стално прате несрећа, болест, патња и смрт.
У новелистичком обликовању људских судбина допуњују се реализам и психологија,
објективна и субјективна перспектива, хроничарско биљежење спољашњег догађаја са
поетским дочаравањем иреалних стања. Највише живости и разноврсности има у ранијим
приповијеткама. Судбине јунака су једнаке, сви се налазе на низбрдици живота, сударају се
са стварима и људима, посрћу и падају. Ни насилници, ни зликовци не могу избјећи општи
удес ‒ уништавајући друге, они уништавају и себе.
Тип романа-хронике најпотпуније је остварен у најпознатијем Андрићевом дјелу На
Дрини ћуприја. Њен је временски оквир огроман, необичан за роман, а сасвим природан за
хронику. Он обухвата распон од скоро четири вијека, од 1516. године када је будући
градитељ вишеградског моста одведен у Цариград, до 1914. када је мост дјелимично срушен.
Више роман у класичном смислу од претходног, Травничка хроника обухвата вријеме
од почетка 1807. до 1914. године, тзв. конзулска времена, у којима су у главном граду Босне
боравили западни конзули, француски и аустријски.
Док На Дрини ћуприја израста из локалних, усмених легенди и причања, Травничка
хроника написана је на основу брижљиво проучене писане грађе. Уз Проклету авлију (Нови
Сад: 1954) ово су највећи Андрићеви романи.

На Дрини ћуприја

1. Проширење Дрине код Вишеграда, где она избија у завоју које стварају Буткове
Стијене и Узавничке планине; ту је мост са 11 лукова широког распона. Одатле се простире
касаба (мања варош). Mост веже касабу са њеним предграђем. У вароши постоји још једна
ћуприја и још једна река (Рзав). „На ћуприји― се увек односи на мост на Дрини а не на Рзаву.
Мост: дуг 250 корака, широк 10 корака осим на средини где је проширен са две терасе. Тај
део моста се зове капија. Десна тераса идући из вароши зове се софа.На левој тераси је
узидана плоча од белог мермера и на њој је урезан турски натпис - тарих - са хронограмом
који у 13 стихова говори име онога који је подигао мост и годину кад је подигнут. При дну
зида тече чесма из уста каменог змаја. На тој тераси је кафеџија. Мост је подигао везир
Мехмедпаша Соколовић 1571 год. Зидао га је Раде Неимар. Градњу је ометала вила
бродарица, док није нешто из воде рекло Раду да нађе двоје деце близанце, Стоју и Остојуу и

72
да их узида у средње стубове моста. Узидали су двоје деце одвојене од сисе и отавили су
отворе да их мајка доји. Из зидина годинама тече мајчино млеко. То стружу људи и продају
женама које немају млека после порођаја. У централном стубу моста у отвору има велика
соба и ту живи црни Арапин. Коме се он у сну јави тај мора да умре, деца га не виђају јер
деца не умиру. Видео га је једне ноћи Хамид и умро је исте ноћи поред зида. Узводно од
моста постоје удубине величине копита џиновског коња и српска деца верују да су то
трагови Марка Краљевића, а турска да су то трагови Ђерзелез Адије. НА левој обали има
хумка, на њој ништа не расте и то се место звало Радисављев гроб (српски силан човек који
се супротстављао паши да дигне мост). Њега су удавили на спавању везавши га свилом, јер
једино против тога није деловала његова амајлија. А Турци верују да је на том месту
погинуо шех-Турхануија, који је бранио прелаз преко Дрине. И то што нема ознаке на гробу
то је по жељи тог дервиша да се не зна да је ту.
На капији су прва љубавна виђења, пазари, свађе, договори. Код плоче на мосту су се до
1878. набијале на колац главе. Капија је најважнија на мосту. Зими преко моста прелази
само онај који мора. Старина Новак учио Дијете Грујицу како да препозна Вишеграђанина, а
како Фочака.

2. Враћамо се у времена кад на овом месту није било ни помисли од моста. Прва
слика моста је бљеснула у машти дечака из оближњег села Соколовића, јутра 1516. када су
га туда провели на путу за Стамбол. Где Дрина пресеца друм била је старинска скела на којој
је превозио мрзовољан скелеџија, по имену Јамак. Човек дивског раста, имао је једно око,
једно ухо и једну ногу. Није разговарао са путницима које је превозио. Данак у крви након
шест година па сад има довољан број здраве деце, неки децу терали да се праве малоумни а
неки им секли по прст на руци. Одводе их у туђу земљу да их обрезују и потурче. Жене
плачу за децом. Новембарског дана одводе и Мехмедпашу који је постао и царски зет на
крају. Он никад није заборавио место свог порекла које је мостом хтео да споји са истоком,
местом свог живота. Градња је трајала 5 година.

3. На челу одреда за зидање моста био је Абидага(немилосрдан), главни везиров

повереник, уз њега је био Тосун-ефендија, неимар. Упозорио раднике да се код њега и за
најмању ствар губи глава и да је наопак човек. Прво је почела сеча шуме и довоз дрвета.
Целе зиме касаблије су чувале грађевину док Абидага није ту, јер би он дознао све шта се
дешава ту. Имао је зелени штао којим би показао на некога ко не ради или забушава и тај би
био истучен. Друге године зидања има радника скоро колико и мушких становника у
вароши. Жене муслиманске скривају лице кад пролазе туда због радника, а нема никог од
тих нових муслимана који не памте оца или деду православца. Дојадила градња и Турцима и
хришћанима јер се не види сврха радова. Трећа јесен, хладно, дани кратки, а Абидага не
распушта кулучаре. Црногорац свира у гусле. Међу кулучарима био је неки Радисав са
Уништа. Он даје идеју да се иде ноћу и руши све што се преко дана сазида и да кажу да вила
руши мост, јер та грађевина треба Турцима а не њима и да виде да неће успети градња и да
се престане са радовима. И тако крећу приче. Чак су и говорили да градња неће успети ако се
не узидају Стоја и Остоја, близанци у мост. И стварно су тражили близанце, а уствари су се
распитивали ко руши мост. Једна мутава и малоумна девојка је занела са непознатим
мушкарцем и родила двоје мртвих близанаца и да би је умирили јер није хтела да поверује у

73
то рекли су јој да су јој децу Турци зазидали у мост. И она је тако ишла око градилишта, у
почетку су је терали,а после не. Показивала им је набрекле груди и млеко, па су се сажалили
и давали јој да једе. Неко је веровао у ту причу а неко не. Абидагу је јако занимало ко руши
мост. Говори неком Плевљаку да има времена од четвртка до недеље да открије ко руши
мост и да се зауставе приче о вили иначе ће га набити на колац за пример осталима. Прети
радницима и иде ноћу да стражари, нашли су покидано, али нису никог видели. Друге ноћи
ништа се није десило. Ухватили су сељака, то је био Радисав са Уништа. Абидага се
пробудио и видео светла на мосу, па дошао. Радисав је прво хтео лагати да је планирао
бекство, али је ухваћен у лажи јер се не може ноћу пловити по немирној реци;затим је
признао и рекао да је све у њиховим рукама. Ставили му усијане вериге на груди. Рекао је да
је са њим био био Јован али да не зна одакле је он; њих двојица су рушила мост. Мерџан
Циганин му поче кидати нокте са ногу да призна ко их је на то наговорио. И на крају каже да
их је наговорио шејтан који је тражио да се то зида. Донета одлука да га набију на колац
живог. Сви долазе да виде ко је то рушио и он им се чини као јадан, јер не виде његове нокте
и опекотине, па се сви кају што су и дошли јер ништа посебно нису видели. Стављају га на
колац, угарају га маљем, све му се кичма грчи од болова. Био је набијен на колац као јагње
на ражањ,само му врх није излазио на уста већ на леђа. На том стравичном призору се
појавила и луда Илинка гледајући хоће ли јој неко рећи нешто за њену децу. Он је још био
жив на колцу и из њега је текао слаб млаз крви. Плевљак игра, пева и пена му иде на уста јер
није он набијен на колац, већ је пронађен онај који је рушио мост.

4. Сви су се уплашили казне за Радисава, а он је 4 сата након извршења пресуде још

увек жив јер му нису повређене изнутрице. Ујутру су га нашли мртвог. Жене пале кандило
по кућама за покојника. Тројица истакнутих сељана су дошла да подмите Мерџана да им
помогне да покојника сахране по хришчанском обреду. Погодили су се за 7 гоша да га Циган
баци поред пута и да каже да су га керови растргали а ова тројица да га сахране. Сахранили
га, запалили свећу и помолили се, а затим извадили свећу и преко вратили шљунак који је ту
и био. Сутра пролазе кола и носе везаног Плевљана, јер је полудео од среће што није убијен.
Абидага наредио да га возе у Плевље да га вежу у кући да не будаљака около. Тај одлазак
изненадни је још више утерао страх у кости народу. Зима, Абидага одлази. На пролеће
долази Арифбег заједно са Тосун-ефендијом. Велики везир је сазнао да Абидага није платио
ниједног кулучара него да је све паре узимао за себе. Узео му је паре,а њега прогнао. Народ
је новог вођу прозвао Мисирбаба, без вике, без штапа он је заповедао мирно и насмејано.
Брзина рада је била иста, али су радници добијали плату од првог дана. И луда Илинка је
нестала преко зиме. Задужбина неће бити само мост већ и један хан у коме ће путници из
далека имати склониште за своје коње и стоку. Радња је почела да делује конфузно. „Људи
који само не раде и не предузимају ништа у животу лако губе стрпљење и падају у погрешке
кад суде о туђем раду.― Свугде су дрвене скеле по мосту, само се мост не види. Блок који су
требали да сместе на мост је пао где треба али је причкињио Арапина и доњу половину
његовог тела. За пола сата је издахнуо. Његова сахрана је била свечан догађај који се дуго
памтио. Пете године готов мост, Вишеграђани се сраме што су сумњали у исход градње.
Одушевљење! Два дана је трајала гозба у везирову част, сиротињи је дељен новац, слаткиши
и месо. Једно Циганче је умрло јер се прејело вруће халве. Донесен и бели натпис за мост.
Бади, цариградски песник је написао стихове који су казивали име онога ко је саградио тај

74
мост. Мехмедпашу је неки дервиш питао да му удели новац и кад је паша рекао неком из
пратње да дају човеку новац он га је ножем убо међу ребра, а везирова пратња тог дервиша и
тако су обојица издахнули у истом трену. После много месеци је ова вест дошла до касабе.
Али мост је заживе без обзира на покојне и живе. Он је и у стотинама година које су
уследиле остајао непромењен као вода која тече испод њега.

5. Прошло 100 година. Мост и караван-серај служе као и првог дана. Крајем 17. века
много се говорило о Мађарској коју је турска војска почела да напушта. Са турским
повлачењем из Мађарске изгубљена су и имања оног вакуфа из кога се издржавао овај
караван-серај (свратиште, хан) у Вишеграду. Нико није ни размишљао како се то свратиште
издржава. Новац није пристизао па су момци отишли,а путници су сами за себе чистили
колико је потребно. Даутхоџа је хтео да спасе хан и из свог џепа плаћао одржавање, чак се и
задуживао, мада га нико није подржавао. Није дао да га жале, јер сви људи умру једном, а
велики два пута. Тако је и умро, сређујући хан, сам. Хан пропао постепено, више скоро нико
неће ту да ноћи. Поплаве. Вода стигла до кровова кућа. Једна од највећих поплава која се
десила у последњој години 18. века се нарочито дуго памтила и препричавала. У октобарској
ноћи кад је почела вода да надолази коњ једног турског имућног грађана је запомагао и тако
се пробудио већи део вароши. Сви хватају децу и узимају шта се спасти може. Велик број
људи је у кући Хаџи-Ристановој. Помешан турски, хришћански и јеврејски народ. Причају о
свему само да забораве шта их је снашло. Доводе младог газду, Косту Баранца. Хтео је да
скочи за својом имовином у воду, он је био дошљак који је ту дошао као шегрт, али се добро
оженио и брзо огаздио. На кваран начин се обогатио и није могао да поднесе да ће изгубити
то све, све му је пропало. Тад су први пут видели своју касабу без моста. Два дана касније
вода се нагло повукла.Тужан призор, оронуле куће, мртва стока. Једино је мост из поплаве
изашао непромењен. Коста Баранац умро од жалости и срамоте јер је пропао, све му
уништила поплава. Заборав све лечи, а песма је најлепши начин заборава јер се човек сећа
само онога што воли.

6. Почетком прошлог века дигла се буна у Србији. Траже од босанских Турака да

шаљу људе у Србију. Дошла буна и два сата хода од касабе. Било је људи у касаби који су
тврдили да су чули пуцањ Карађорђевог топа. После Св. Илије је опала ватра, али ни једна
ни друга страна нису показивале осећања. Турци се надају да неће више доћи буна до ових
крајева, а Срби се надају, можда да се једном извуку из свог положаја. Војска чува мост који
је спона између босанског пашалука и Србије, подижу чардак да га боље чувају. У касабу су
стигле турске породице из Србије којима су устаници све попалили. Јелисије из Чајнича
стигао први кад је чардак почео да ради и рекао Турцима да иде од манастира до манстира и
да се моли Богу и причао о величини некадашње Србије. Убиће га. Воде и момка од 19 год,
Mиле се зове, певао песму о Ђорђу и чули га Турци. Узели му секиру и ударали га. Слагали
су да је певао песму кад су они пролазили и да се опирао кад су хтели да га вежу. Старац
пита младића како се зове и онда их крсти обојицу. И били су на кочевима прободени. И
тако је чардак почео да ради. Посао Џелата је вршио дебео и мрк Анадолац Хајрудин, који је
вршио свој посао са задовољством. Обесили и вишеградског попа Михаила. Џелат умро, па
га нови заменио. Чардак изгорео до темеља од заборављене свеће. Капија је затим постала
кафеџија.

75
 7. Средина 19. века. Међа код касабе добила је улогу државне границе између
босанског и београдског пашалука. Дошао Јован Мићић из Ариља да премерава границу.
Турци су морали да напусте градове по Србији. Пристиже на мост поворка из Ужица. Салко
Ћоркан је син једне Циганке и неког војника или официра Анадолца који је некад служио у
касаби и напустио је пре него што му се нежељени син родио. Убрзо му је умрла мајка и
Ћоркан је одрастао без иког свог. Као дете је изгубио лево око, свима помагао, код свих се
хранио, био и свачији и ничији. 15ак породица из поворке је требало сместити у касаби. У
Сарајеву је два пута морила куга за 25 година из средине 19. века. Страрешина Салко Хедо,
не слуша путнике и ником не верује да је здрав. Мост се поред свега не помера и не мења.

8. Последњи дани августа, сви гледају у замућену воду. Прича о два засеока, о Вељем
Лугу (турско насеље, ту живе Турци Османагићи) и Незукама. Кућа Османагића је прво што
се види кад се путници спуштају у Вишеград. Из куће Османагића познат је Авдага. Има
магазу и ради на велико, често ради на своју штету јер је широке руке. Има 5 одраслих и
ожењених синова и 1 ћерку која је тек дорасла за удају. Фатином удајом се бави цела касаба.
Она је лепа, господствена и вредна. О њеној мудрости и лепоти се певало и у песми. Све
просце одбила па око ње остала празнина. У Незукама живе бегови Хамзићи који се
презивају и Турковићи. И Мустајбег, најстарији Хамзић, има белу кућу као Османагићи
само се њихова не види из Вишеграда. Мустајебег има 4 ћерке и једног сина Наила који је
бацио око на Фату. Рекао јој да буде невеста Мустајбега, а она му одговорила да ће бити кад
Вељи Луг у Незуке сиђе, и тај одговор се препричавао. Очеви им се договорили нико не зна
како, Фата је морала пристати да се уда. Људи су то препричавали јер воле да виде пад оних
који полете високо. Девојке и она месец дана певају и праве одело за њу, она је знала да тај
ни један вез неће видети Незуке. Зна да се мора удати да би отац одржао реч, а не сме
крочити у Незуке да би одржала своју. Дошао је дан удаје, пред кадијом је одржано венчање.
Код капије кад су застали сватови скочила и убила се, то вече пала киша и вода надошла, а
ујутру је вода избацила њен леш. Ћоркан и рибар је извадили из воде, тај дан је и сахрањена.
Отац јој умро те зиме, ни са ким није разговарао, Наила оженили за другу девојку, а о њој
остала само песма.

9. 70ак година после Карађорђеве буне зарати се опет у Србији. На капији опет главе
Срба. Почетком лета 1878. прођоше кроз касабу јединице турске војске на путу из Сарајева
за Прибој. Мислили су да султан предаје Босну без отпора. Неки муфтија је хтео да убеди
народ да ратују против Аустријанаца, а највећи отпор је пружао Алихоџа Мутевелић, његова
породица је најугледнија у касаби. Пре 200 година њихов предак је чувао Мехмедпашин хан.
Алихоџа је мрзео туђ хришћански свет али се супротстављао мишењу да се неорганизован
народ бори и тако могу само да изгубе. Он се противи Осман-ефендији и говори да неће да
гине народ. Ефендија мрзи Алихоџу колико и Швабе. Караманлија је говорио да ће
приковати Алихоџу на супац да дочека Швабе против којих није хтео да се бори. Помоћник
Караманлије је поставио хоџу да чучи на улазу у касабу и закуцао му уво у греду, а сви
остали су се разбежали, ту није био ни мртвог ни живог да му помогне, а Шваба се
приближавао. Ослободили су хоџу, лече му рану и ваде ексер из увета. Он чита да је то

76
пријатељска војска која жели да врати Босни мир. Алихоџи то задаје бол што је
непријатељски владар и туђа вера дошли да владају њима.

10. Свечан улазак аустријских трупа био је сутрадан. Страх у свима. Најугледнији
људи из касабе морају сутра дочекати аустријског команданта. На софи седе неки грађани.
Ту је и поп Никола, син попа Михаила. Већ 50 година Никола управља парохијом. Народ га
зове ђедо, и сви га поштују. Није имао деце, али он и попадија су узимали по 2 деце из
родбине и хранили их до удаје и опет тако. Мула Ибрахим седи до попа, он је муцао у
говору. Врло добар човек. Мудерис (управник више верске школе) Хусеин-ефендија је био
врло цењен јер је писао хронику најважнијих догађаја у касаби, а за 5-6 год та свеска је
бројала 4 исписана листа. 4. законоша био је Давид Леви, рабин, бојажљив, ћутљив. Они су
причали како треба да се дочека командант и сводило се на то да му поп Никола пожели
добродошлицу. Поп Никола и хоџа су били пријатељи под старе дане. Стиже и пуковник,
мален и неугледан, али опасан човек. Поп Никола тразио мир за народ и командант рекао да
ће мир имати сви који се буду добро владали, за час готов сусрет.

11. Алихоџа се опорави и отворио свој дућан близу моста. Војска на јесен отишла али
су остали официри који ће ту остати за стално. Народ и турски и српски живи нормално и
све обичаје своје и навике спроводи као и пре. Много странаца у касаби, касаба мења изглед,
они чак саде дрвеће где и како њима одговара. Руше дућане и граде нове зграде од новог
материјала, само се Алихоџин дућан сачувао на месту где је био и какав је био. Руше и стари
запуштен хан стар 300 година, а на том месту никла је касарна на спрат окречена у бледо
плаву боју. Мост је сад остао сам. Срби и Јевреји су сад лагодније шетали кроз варош него за
време Турака. Власт је увела и осветљење вароши. 18. августа за царев роћендан се китио
мост. На капију је почео долазити и женски свет од како је ту окупатор.

12. Међу пролзнике на капији је спадаи и газда Милан Гласинчанин из Околишта.

Отац Никола му све оставио, и он имао сина јединца Петра, али имао је страст коцку. Дошао
неки странац у хан да се коцкају, Милан губио и једне вечери није дошао у нах, странац
дошао по њега кући и отишли ноћу на капију да играју, све паре изгубио. Изгубио и куће и
њиве и сад игра или да поврати све или да изгуби живот. Кад петао закукуруриче губи се тај
странаци односи са собом паре. Милан је дошао до кућног прага одакле су га унели у
постељу у којој је лежао 2 месеца и после опоравка је оставио коцку и мало је причао.
Поверио се попу Николи и још двојици пријатеља, нико није знао да ли се то стварно десило
или је само плод његове маште. Немогуће да је ђаво дошао да му узме паре и ослободи га
порока. Дан после тог догађаја на капију је први стигао Букус Гаос, син берберина Аврама
Гаона. Истог дана он је постао коцкар и скитница и напустио родитељску кућу. То је од њег
направио кажу ђавољи дукат којег је нашао у суботу.

13. Четврта година окупације. Опет се појављује стража на капији. Куће се

обележавају по бројевима и пописују се људи. Народ даје лажне податке и прекрече број на
кући, власт им гледа кроз прсте, али за две године почиње регрутовање војника без обзира
на веру. Избија устанак у Источној Херцеговини. Опет стража на капији. Штрајфкори долазе
на стражу уместо војника. Грегор Федун,23 год.,Грк, младић који је био на капији као

77
штрајфкор. Добили опис Јакова Чекрлије да је сумњив хајдук. Пролази турска девојчица,
Федун стално замишљен, следећег дана опет му се причињава и кад пролази гледа га и не
може да верује да турска девојчица гледа швапског војника. Четвртог дана га пита кад ће
бити на стражи да води нану у варош, прошла она са старицом, али се не враћа до ноћи. Тада
њему и другом војнику Стевану кажу да иду у спаваоницу и одатле не излазе више. На
испитивању га питају шта је радио на стражи. Ту је и она девојка која је признала да је
превела Јакова и да је његова љубавница, а Федун јој се чинио мекан и зато је све онако
смислила да њега завара. Јаков побегао и она се подсмева власти да га никад неће ухватити,
а Федуну кажу да се због прве женске која му се насмејла показао као слабић. Федун се убио
пушком. Поп Никола пристаје да га опоје и сахрани јер се нико при здравој свести не убија.
Одлазе момци, жене и сестре плачу док не пошаљу фотографије из Беча да су регрути. На
капији нема опет страже.

14. Живот у касаби живљи и веселији. Три деценије благостања због Францјозефског
мира. Подигнут је први хотел, кантине и радње. Новац кружи касабом у невиђеним
количинама. Дигнут је и Цалеров хотел. Свет му је дао име Лотикин хотел и тако је остало
заувек. Јевреј је држао хотел, али о свему је бринула његова свастика Лотика која је била
удовица, млада лепа жена. Лотика је увек била ту, сређена и љубазна, нико није знао кад је
спавала и одмарала. Није знала добро српски. 1885. је време кад је Лотика у пуној снази.
Горе имала канцеларију, дописивала се са родбином, водила рачуна о 12 јеврејских
породица. Смирује пијанца бега из Црнче. Сваки дан нађе време за Алибега Пашића. Милан
је security. Имају и келнера-Чеха и конобарицу - МАђарицу.

15. Шаха је зрикава Циганка која пије кад други плаћа а никад се не опија. Ћоркан,
Сумбо и Шаха живе од шале и ракије. Ћоркан се заљубио у играчицу на жици која је дошла
са циркусом у касабу. Због тога је био и батињан. Његова љубав према играчици се помиње
још иако су прошле године од тада. Задиркују га у кафани, он им прилази и наручују му рум.
Нека девојка Паша највећа лепотица у касаби, без оца, баш на њега око бацила. Заборавио
Швабицу на жици, сад се касаба занима причама о његовој љубави према Паши. Удали
Пашу (19 год) за човека од 55. Његова жена од 45 год. му нашла Пашу за жену, јер је она
нероткиња, а ред је да на неком остане њихово имање и тако су она и Паша живеле као мајка
и ћерка а Паша је родила дечака. Ћоркана су сви завитлавали због тога. Иде оградом моста и
стже до краја жив иако је по поледицио корачао, сви му се диве, а чак су га и наговарали да
се убије, па га наговорили да корача тамо.

16. 20 година су под окупацијом аустријске војске. Вест стиже да је царица

Јелисавета жртва атентата неког Италијана. Мајстору Пери- је једино било жао, Био ожењен
неком Станом, женом која није била баш на добром гласу; два пута већа од њега. Он иде и
објашњава свима по касаби да он никог не би убио, па га завитлавају деца, а његова жена је
двојицу најгрлатијих истукла па су се и они утишали. 1900. дошли инжењери да обилазе
мост. Оправљају мост, па се тог лета не седи на капији. Алихоџа има 14 деце са три жене,
кажу да ни не зна имена свој деци. Алихоџи и даље смета све ново и швабско па не одобрава
ни ово оправљање ћуприје. Прича шта му је отац причао како је настала прва ћуприја.
Дечаци се разочарали кад су видели да у соби на средини моста нема црног арапина кога су

78
по цео дан ишчекивали док су радници ту улазили. Прошао водовод крз касабу. Гради се
железничка пруга. Након 4 године прошао је кроз касабу и први воз. Мостом су сад ишли
само сељаци. Свет је полако навикавао на железницу као на нешто новије, лепше и лакше.
Пут преко моста није водио у свет.

17. 1908. год. Прича се о политици. Отварају се певачка друштва, странке, читаонице.
Говорило се о штрајку, социјализму, аграрном питању. 1903.је дошло до промене режима у
Србији. Хаписили су младиће због певања српских песама. Стигао проглас од А-У, Алихоџа
се одмах присети шта је било са његовим ухом. Обраћа им се Фрања Јосиф у прогласу, а
Алихоџу то све подсећа на оно од пре 30 година, и чини му се да сад опет исто понављају. У
касаби се знало да се копа дубок отвор у мосту да се положи експлозив у њега за случај рата
да се разори мост. Сви кроз неколико дана заборавили на то. Мухамедбег неки долази у
касабу и хоџи на дућан, овај га испитује шта се то дешава са мостом, а овај му каже да су то
војне тајне и да се то не треба истраживати нити о томе говорити.

18. Анексиона криза престала. Отворене две банке у касаби. Кафеџија има грамофон.
Новине се читају много. 1912,1913. Балкански ратови и српске победе. Турска граница која
је била на 15 км од касабе, повукла се на хиљаде км. Младићи певају српске песме и нико их
не кажњава. Школују се, читају, унапређују.

19. Јанко Стиковић, син абаџије са Мејдана, студира природне науке у Грацу. Пише
за новине које излазе у Загребу, незадовољан собом. Велимир Стевановић завршава
медицину, Јаков Херак -правник... Владо Марић- бравар, добричина. Зорка и Загорка-
варошке учитељице. Зорка и Стиковић се нашли код ње у школи преко распуста и он
побегао. Расправа на мосту око његовог чланка, а он мисли како је изевериоо присутну
Зорку. Стиковић и Гласичанин остају на крају насамо, а Гласичанин заљубљен у Зорку. Њих
двојица чују гласове Томе Галуса и Бахтијаревић Фехима. Галус треба да иде на студије и
хоће да студира филозофију,а његов отац жели да он студира технику. Био је врло паметан,
учио француски необавезно. Фехим је по мајци касаблија и проводи са мајком распуст ту.
Жели да студира оријенталне језике у Бечу. Галус га убеђује да не студира те језике. Стигли
на тему Соколовића и моста. Њих двојица одлазе а остају Стиковић и Гласичанин, Стиковић
започиње причу али овај ћути. Чује се виолина(војни лекар Балаш) и клавир (жена
пуковника Бауера). Неки мисле да је веза међу њима духовна, а неки да је и телесна. Три
ствари се не могу сакрити: љубав, кашаљ и сиромаштво. У свако доба дана људи су виђали
ово двоје младих. Он млад, школовао се државном стипендијом, а она 8 година старија од
њега, али се добро држи. Ова двојица опет настављају разговор, Гласичанин отпочиње
монолог. И на крају се свађају (разлог је Зорка). Гласичанин говори Стиковићу да је он роб
своје сујете. Стиковићу је то ласкало као и то што му је овај рекао да је чудовиште. И свађа
се наставља док неки пијанци не наиђу и певају. Пре 15 год. у касабу се доселио неки мађар
са женом Јулком из НС, отворили су радњу, и жене које су ту радиле су одатле ишле сваких
недељу дана на преглед. КАд су се повећали радови на прузи и кад је било више људи, број
девојака се повећао. Разилазе се Гласичанин и Стиковић.

79
 20. Светло које је Стиковић видео на прозору хотела било је светло Лотикине собе,
она је обављала нешто за посао, она је већ сад после 20 година, остарила, оронула и пропала,
нема њене лепоте некадашње ни на видику. Лотика види да су се свет и вредности измениле.
Хотел слабо ради, сви се „преселили― у јавну кућу. Лотика претрпела у прошлости живчани
слом од бола који је трајао две године. Тад је почела да купује лозове. Њен зет отворио
млекарску задругу, она уложила 3/5 капитала и то је пропало, сви инвеститори почели да
беже, због анексионе кризе. Једна сестричина се удала добро, Лотика дала мираз. друга
сестричина се није ни удала, а треће дете мушко своје сетре, које је рођено сакато више је
волело Лотику него мајку. Њени штићеници по Галицији су је разочаравали јер нису
бринули о сиромашнијим рођацима који су се рађали него само о себи. Сестричина која је
завршила бечки конзерваториј отровала се, нико не зна зашто. Неки рођак је постао
социјалиста, није доста мука што су Јевреји него и то, па га протерали из Беча. Једну рођаку
прекрстила и удала за младог берзијанца, али он је умро после годину дана брака и девојка је
померила с памећу. Лотика је уморна од недаћа, али увек стисне зубе и настави да се бори.

21. 1914. год. последња о хроникама на Дрини. То лето је почело боље него ма које
пре. Родиле шљиве, описује се шта све има у дућану. Помиње се Санто, Ибро Ћемаловић. У
пролеће се појавила епидемија тифуса. Др Балаш ишао да лечи, умрло само двоје људи од 15
оболелих и он. Трагедија. Жена Бауерова је била на сахрани са мужем, а потом напустила
касабу и мужа. Електрично осветљење има касаба. Зорка и Гласичанин се измирили после
одласка Стиковића иако је прошло неко време. Зорка је била сироче без оца и мајке и
одрасла је ту у кућу код рођака. Она је патила за Стиковићем, смршала и пропала све док
није проговорила са Гласичанином. Свет је навикао да гледа њих двоје као људе који се
гледају. Гласичанин јој нуди да се венчају а затим оду тајно у Америку код његовог
пријатеља, а она каже да сачекају да се заврши школска година па ће му рећи.

22. 28. јуна атентат на принца. Очекује се прогон Срба, већ се види везан млади поп
Милан.Опет стража на капији. Гласичанин долази код Зорке да каже да иде са два друга у
Србију и да одлази па је дошао да се опрости, ако преживи можда им неће ни требати
Америка. Она плаче. Сутра рат објављен Србији, а ова тројица побегла. Организовани
Цигани и Турци да гоне Србе. Мађари стављају вешала. Падају гранате, гађа се мост и
касрна, Лотикин хотел. Десет дана се бомбардује, али мост није претрпео већа оштећења,
остаје моћан и чврст какав је одувек и био.

23. Ко хоће да остане жив мора да се прави мртав. Не сме ни шибица да се запали. У
кућу Алихоџе дошло још 9 деце Мујаге Мутапџића. Прича о животу тог Мутапџића (изгледа
старији од Алихоџе, а млађи је од њега 10година). Говори како је доспео из Ужица у Босну,
па одатле у Санџак, па је опет побегао у Босну у касабу. У кући Ристића склонило се
највише света из касабе. Ту живе стари домаћин и његова снаја удовица са децом. Ту је и
њихова кума са децом чији муж је стрељан пре пар дана. Од ње се крије да јој је муж мртав.
Сви пију ракију да се опусте. Поп Никола крсти дете чији су га родитељи чекали на капији.
Време је изгубило смисао. Људи не размишљају ни о прошлости ни о будућности и једино
тако остају нормални. Алихоџа је затворио радњу, затворен је и Лотикин хотел који је
оштећен гранатом. После 30 година је хотел потупуно празан и напуштен. Лотика води

80
рачуна о свему приликом сеобе на леву страну Дрине у пространу турску кућу. Почиње да
јауче и плаче и не може се зауставити кад су дошли у нову кућу, а за њену породицу је то
било горе од самог рата, јер је Лотикина снага била и њихова. Њен зет који до сад није водио
разуна ни о чему постаје глава породице, доводи Лотики лекара који каже да она има слом
живаца и да је треба склонити од рата. Они планирају да се пребаце у Сарајево, зет им
доноси храну и одело из напуштеног хотела. Лотика је у температури и у кревету, дају јој
валеријану. Дућан газда Павла Ранковића је затворен, а он је узео неколико таоца Срба. Он
до сада није мрава згазио а сад седи на мосу између два војника и чека да мост буде оштећен
па да га због тога срељају. Недалеко одатле је био Скадарски одред, немачка војска. Мост
стоји као осуђен, али недирнут и цео.

24. Све је порушено и наапуштено само хоџа долази до моста одакле га терају али он
жели да каже да су сви мртви само се редом сахрањују, па се ипак предомисли. Жандарми га
опомену да се удаљи што пре од моста. Хоџа уђе у свој дућан и направи да изгледа да је
затворен и легне унутра док га одједном не збаци граната с тога и све ствари у дућану
почеше да лете, више ниста није могао да чује јер му се и слух оштетио тренутно и сав је
поломљен. Изгубио је свест и лежи на своме табуту. Камен је пао на њега кроз кров, сад већ
чује урлике на улици кад је дошао себи. Изађе из дућана и види да је капија на свом месту,
али иза капије је мост прекинут. Седмог стуба није било. Сетио се да је војска пре 5-6 година
постављала ту нешто. Само у сновима такве ствари могу да се доживе. Толико година је
мост сређиван и водовод је кроз њега спроведен а сад га руже, али нека, ако се овде руши,
негде се гради. Ако је Бог дигао руке од ове касабе ваљда није до целог света. Жели да оде
кући, али на узбрдици која води на Мејдан лежао је Алихоџа и издисао у кратким трзајима.

Проклета авлија
Зима је. Мало гробље прекривено снегом, само највиши крстеви вире из снега. Стаза
је пропрћена јуче за време фра-Петровог погреба. Све се то види са прозора фра-Петрове
ћелије у којој је тишина, чује се шум многобројних часовника који још раде, а неки су се
зауставили. Мир ремети пригушена препирка двојице фратара који у суседној ћелији
састављају инвентар ствари које су остале иза фра-Петра (сахаџија, пушкар, меканик).
Препирка између фра-Мије који кори фра-Растислава јер тражи да се наложи ватра да не
буду у хладном. Бележе заоставштину иза фра-Петра. Пре три дана он је умро. Младић гледа
у његов гроб и размишља како је лепо покојник причао. Причао је често о смом путовању у
Цариград на које је ишао као пратња Тадији Остојићу, јер је он добро знао турски језик.
Остали тамо годину дана, све потрошили и још се задужили, због фра-Петра. Полиција је по
њиховом доласку ухватила неко писмо упућено аустријском интернунцију о стању цркве у
Албанији и прогону свештеника и верника и онда мислећи да је фра-Петар донео то писмо
ухапсили њега и држали га 2 месеца у затвору а да га нису ни саслушали. То му је било
најлепше сећање.

1. То је читава варошица од затвореника и стражара коју зову Проклета авлија

(Deposito). Ту заврше и криви и невини јер је лакше невиног пустити одатле него кривог
тражити.Увек пуна,стално се пуни и празни. Ту се налазе затвореници од дечака који је
украо грозд до опасних разбојника. Има и вишеструких убица. Затвор чине 15ак приземних

81
или једноспратних зградаповезаних високим зидом. Нема траве од ходања људи, два-три
дрвета јадна огуљена на средини. У ћелији по 15,20,30 људи. Ноћу се отвара капија и одводе
људи у прогонство или на издржавање казне. Стварају се тихи и гласни кругови. Фра-Петар
приђе понеком од њих и слуша и гледа мало поиздаље. Ту код његове зграде ствара се круг
око неког Заима (омален, танак, бојажњив који говори тихо али сигурно, о себи казује само о
крупним потезима) свако јутро. Каже да је био ожењен у Адапазару и да је његова бојаџијска
радња била прва у вароши али је све наопако кренуло кад је узео још једну жену. Она је све
завазала, муштерије му отерала, па је оставио жене и кренуо у свет. Требао је отерати, а није
могао. А он је отишао даље и оженио се имућном удовицом. Ту је 4 године проживео у
сваком добру. Она умре, а он све распрода и опет крене у свет. У Солун дошао и опет се
оженио. Зна 4 заната и 11 пута се женио. Оптужен јер је растурао лажан новац. Таман
одлужи казну и опет ради неку кривичну ствар и онда сања о својим женидбама. Иде по
авлији и тражи прилику кад ће опет да лаже нешто. Из авлије се не види ништа, ни град, ни
пристаниште, ни напуштени арсенал на обали испод ње. Само небо. Мучан задах допире из
пристаништа, градска нечистоћа се осети и из свих зграда се шири воња. Управник ове
установе се зове Латифага или Карађоз (гротескна личност труског позоришта сенки). Под
надимком је познат далеко изван зидова авлије. Отац му је био наставник. Учио је добро и
мислио се да ће ићи очевим стопама, међутим он је од 14. године своју живост претворио у
бес и његова бистрина је пошла наопаким путем. Нагло се раскрупњао. Напустио је школу и
почео да се дружи са криминалцима и пијаницама. Отац га пар пута вадио из затвора.
Управник је рекао Карађозевом оцу да он не краде, не отима девојке али где се то дешава и
он је у близини. Да би га спречио да постане такав узео га је у своју службу. И тако он
постаје добар полицајац. Кад је умро стари управник он га је наследио и од тада почиње
његова владавина у авлији. И траје већ 20-у годину. Кад је Латифу отац умро, он је продао
кућу и купио напуштено имање изнад авлије. Од авлије га је делила шума и зидови. Личило
је на напуштено острво или старинско гробље. Тамо саградио лепу кућу. Она тако близу а
тако далеко. Никад се није знало када ће ући у авлију и кад се у њој налази а кад не. Знао све
о управницима и о затвореницима, знао како дише авлија. Он: космат, прегојен, тамне пути,
брз као лисица, лево око увек затворено, а десно широм отворено, крупно. Неки су мислили
да не мисли на лево неки на десно. КАд би му неки затвореник рекао да је невин, каже он
баш штета, нама невин један и треба, седи ту и ћути, а криве ћу пустити, јер су овде сви
криви, не треба нам толико кривих. Ко год да је прешао праг авлије није невин. Неки долазе
да моле за свог рошака који је исто невин. Људи верују да у њему седи сам ђаво и то не
један. После три недеље пушта Карађоз оног „првог невиног―. Чак су и на Дивану
коментарисали Карађоза али он је ипак остао да управља Проклетом авлијом на свој начин.
Он је постао судбина тих људи у авлији и њихово проклетство, али тешко би им било
замислити свој живот без њега. Псовали су његову ћерку често сви. Карађоз је извукао
признање од Јермена похапшених због проневера у државној ковници металног новца.
Једној је уза зид сатерао и треазио суму коју треба да исплате држави, и говорио шта ће се
све са њима у супротном десити. И то је успешно решено. Фра-Петар је често причао о
Карађозу са осећањем гнушања, чуђења и понекад дивљења.

2. Фра-Петар је проводио тешке прве дане у затвору. Да би избегао свађе склонио се у

забачен кут простране ћелије иза великог проваљеног оџака и ту склонио са собом оно мало

82
ствари што је имао. Ту су била два грађанина из Бугарске. Примили су га без много речи,
али мирно јер им је одговарало да то буде неко пролазан као што су и они и коме је тешко у
тој опасној гужви. Њих двојица су били имућни и жртве неке побуне у њиховом крају због
претераних пореза. Били су уплашени. Стално обучени и чекају позив да иду, не сматрају да
припадају ту. Из ћелије је излазио само један од њих двојице док је други остајао на асури
поред ствари. Понајвише су седели неми и без покрета. Ни са ким нису разговарали. Није им
се свиђало што Петар пуши у мраку јер то привлачи непожељне госте и замерали су му што
у дворишту присуствује апсеничким причама. За неколико дана добили још једног госта који
је био наклоњен тим пролазницима. Фра-Петар се не сећа када је он (Ћамил) дошао. „Код
људи који нам постану блиски ми све те појединости првог додира са њима обично
заборављамо; изгледа нам као да смо их вазда знали и као да су одувек са нама били.― Нови
гост: млад, са ћебетом у једној руци и кожном торбом у другој руци, Турчин, дах му се не
чује. Прво што је у свитање приметио Петар била је књига повезана у жуту кожу. Ту је и
путничка торба од светле рађене коже, под странцем мрко ћебе. Лице младића: меко, мало,
подбуло, бледо, обрасло у риђу браду и оборене бркове. Разговор је почео сам од себе, а то
су најбољи разговори. Обојица читају италијански. Разговарали су о разним градовима, и
крајевима света, књигама. Рекли су имена, али разлог зашто су ту нико није рекао. Младић
потврђивао све што би фра-Петар рекао. Следећег дана говорио је само Петар, а младићево
„да, да― је почело да изостаје,Ћамил се повлачи у себе. Долазе двојица стражара и воде
младића и он купи ствари и одлази не изговарајући ни једну реч. Фра-Петар је целу ноћ
мислио о њему и како је он сигурно несрећан. Тешко му је пао одлазак овог суседа. Већ
ујутру дошао је нови човек у потрази за бољим местом, танак, црне косе, коврџав,запуштен.
Говорио је много и брзо. Трговци су се тада још више забили један у другог. Фра-Петар је
овог и подстицао да прича. Био је Јеврејин из Смирне (Хаим), тужно изгледао. Ем га
опљачкали, ем га затворили. Он му рекао да су Ћамила преместили у чардак где су
угледнији затвореници и где имају бољу храну. Каже да познаје Ћамила и да га цела Смирна
добро зна. Његова потреба да прича о животима других људи била је јача од било чега.
Нешто што се десило између двоје људе без сведока он је могао у детаље да исприча.

3. Хаим каже да је Ћамил дете од оца Турчина и мајке Гркиње. Мајка му била
лепотица, са 17 год. је удали за богатог Грка. Имала је ћерку која је имала 8 год. кад је Грк
умро. Његова родбина је хтела да јој узме сву мужеву имовину, она се борила, па јој у тим
путовањима до Атине умрла ћерка. На броду јој умрла ћерка, онј хтела да је оставе да је
може сахранити кад дође у Смирну, а остали су хтели да је баце у море, јер су веровали да
душа вуче брод на дно. Капетан направио два ковчега, један са лешом бацили у море, други
са теретом лажни дали мајци која га је сахранила. То је дошло после неког времена до мајке
и она је излудела од жалости. Много јој година требало да научи да живи са болом. Просили
је много а она није хтела, већ се удала за старијег угледног Турчина због којег није морала
мењати веру већ само да не иде откривеног лица. За прве две год. родило им се 2 деце. Ћерка
умрла у петој години, а за њом и мајка која је била занемарила и сина и мужа. Дечак,
најбољи пливач, рвач, занимала га је наука, отац му набављао књиге. Кад му је умро отац,
остао је сам без родбине и искуства. Одједном му се свидела нека Гркиња, хтео да је узме за
жену, али њени је нису дали за Турчина који је од мајке Гркиње. После тога ишао је на две
год. у Цариград, усамљен. Путовао, дружио се са људима од науке. Говорило се да је од

83
књиге полудео и да је умислио да је несуђени турски султан. Један од његових другова рекао
је да Ћамил проучава до ситница живот Бајазита 2,нарочито живот Џем султана који је
рођени брат Бајазитов и који се предао хришћанским властима због борбе око престола.
После тога су га држали стално у заточеништву и тамо је и умро, а Бајазит га је сахранио у
Бурси. Ћамил је потајни Џем. Тако се десило да ћамилова невина ћуд испадне на нешто
сасвим другачије. Валија који је то чуо је прво помислио да и садашњи султан има брата у
заточеништву и ког је прогласио малоумним. А тих дана дошло је писмо из Цариграда да
власти припазе на оне који потресају државне послове и валија је одмах помислио на
Ћамилов случај. Опколили су Ћамилову кућу и кад су нашли толикко књига и рукописа на
страним језицима наљутилло их је и послали су га за Цариград са тим. Многи су стали на
његову страну и један кадија. Ћамил упућен у Цариград са сигурним, али дискретним
питањем.

4. Карађоз није волео политичке преступнике. А, ствар са Ћамилом била је чудна јер
је био из угледне турске породице. Након два дана проведених у Авлији смештен је у
посебне просторије због интервенције кадије из Смирне. Хаим је напустио место поред фра-
Петра и двојице трговаца, због наводно промаје и нашао још одвојеније. После 2-3 дана
признао је Петру да смуња да су она двојица шпијуни. Затим је Хаим говорио Петру да
сумња у сваког да је шпијун. Два дана није се ништа чуло за Ћамила, а Хаим је то
објашњавао тако да њега испитују и да га зато не пуштају у додир са другим затвореницима.
Препирка између атлете и Софте. Причају о Јерменкама. Фра-Петар крене да се удаљава
одатле и ту дође Ћамил. Петар се обрадовао, а Ћамил је био видно изморен и збуњен.
Њихово пријатељство је расло и Ћамил је све више причао. Ћамил када му је почео причати
о Џем-султану говорио је о томе стално.

5. Џем-султан је брат Бајазита 2. Старији је паметнији, мудрији, а млађи сушта

супротност његова. У сукобу са старијим братом губи унапред битку. Године 1481. у мају
умире Мехмед 2, и два брата се налазе лицем у лице. Бајазит-34 год, Џем-24 год. Џем је на
свом двору створио круг људи песника, музичара, људе од науке и био је добар пливач,
ловац, алтлета. Бајазит-хладнокрван и храбар, стрелац у рату. Бајазит је био вештији и бржи
у борби за престолом, а Џем је имао већу подршку на двору и у војсци. Иако је Мехмед хтео
да га наследи Џем, Бајазит је први заузео власт. Џем је изгубио од брата и бежи у Египат,
тамо је лепо примљен и опет покушава да освоји власт али опет губи и тада одлази на
остврво Род и прими уточиште код Хришћана. Обећан му је азил и сви услови, али су га на
превари заточили и хоће да га искористе за борбу против Бајазита 2. Осам година сви
плаћају за Џема да им га испоручи или да га остави код себе (како коме одговара), а све паре
задржава код себе Д Обисонов. На крају после дугог размишљања Џема ипак дају у руке
папи који жели да Европа започне Крсташки рат против Турске. Папа сазнаје за превару
којом је Д Обисонов узимао паре са свих страна. Џем прима братове изасланике. Бајазит
плаћа папи да држи Џема код себе. Џем доспева у руке француског краља Карла 8. Према
њему се Карло понашао као према владару. Џем умире у Капуи, пре него што су стигли у
Напуљ. Карло 8. наредио је да се његово тело балзамује и стави у оловни ковчег. Карло исто
умире. Џемово тело остаје у власти напуљског краља. И он се погодио са Бајазитом, који је
пренео тело брата 1499. у Брусу.

84
 6. Суштина Ћамилове приче је да постоје два светакоја су осућена на вечити рат.
Хаим никада није прилазио фра-Петру кад је био са Ћамилом, а Ћамил је увек престајао да
прича кад би им се неко приближио. Све у детаље о Џемовом заточеништву причао је
Ћамил. Фратар је хтео да одврати младића од те лудости али није успевао од заноса у ком би
се нашао док је Ћамил причао о Џемовом животу. И тако је било све док се једно јутро
Ћамил није појавио. Џем је роб, а једино је његов спас могао бити ако би био султан.

7. Ћамил се није појавио већ три дана. Хаим је дошао са причом да се Ћамилу десило
нешто лоше. Каже да је Ћамилу оно вече кад је отишао у ћелију дошло два испитивача која
су га питала за кога се распитивао о Џему који је хтео уз помоћ хришћанских снага да отме
власт. А Ћамил је рекао због себе да је истраживао. И прво дебели чиновник га испитује
зашто то ради, а затим и мршави. И они су га испитивали до дубоко у ноћ док Ћамјил није
рекао да је истоветан са Џемом. Убрзо је настала и туча између њега и чиновника и те ноћи
је однет из П.авлије, ако је жив у душевну болницу, ако је ранио чиновнике онда је у гробу
мртав. Фра-Петар је био бесан на све, чак и на Хаима трачару.

8. За 2-3 дана је видео да га нико ништа неће испитивати због дугих преича са
Ћамилом, али тешко је текло навикавање без њега. ПРича о жени из Грузије. Живот у
Авлији се не мења никад. Петру се привиђа разговор са Ћамилом. Хаим понекад приђе, али
не жели да прича о Ћамилу. Хаим говори да су ту све лудаци, сем њега и фра-Петра. Два
млада затвореника трче око фратра и ставили му нешто у џеп. НАхартији је писало да ће
бити пуштен на слободу за дан-два. Сутрадан је био отпремљен у прогонство у Акру. Тамо
је свашта видео и доживео. Остао је 8 месеци тамо. А, потом је ослобођен и враћен у Босну.

Нема више ничег од Авлије само гробови и чињеница да се умире и одлази под
земљу. Тако то изгледа младићу поред прозора, ког су за тренутак занела сећања на причу и
осенила мисао о смрти.

1. Фра Петрова прича у причи 2. Значење појма проклета

3. Карађоз ‒ симболика имена и поријекло 4. Како се Карађоз преобратио?
5. Карађозова филозофија (нема невиних, можда је 6. О чему разговарају заточеници?
мајка урадила нешто лоше док је кривац још био у
стомаку)
7. Ко стално прича о жени? (Заим) 8. Ко лаже у овој дужој приповијеци?
9. Зашто је Ћамил заточен? 10. Ћамилова идентификација са Џем-султаном

Андрићеве приповијетке

(1) Љубав у касаби

Једна од Андрићевих вишеградских прича, испричана у трећем лицу, први пут
објављена 1923. године. Почиње панорамским описом: стијешњеност простора као да утиче
на колективни карактер становништва касабе. Најзаслужнији за настанак касабе је
мостМладићи који живе у касаби у 25 години су способни за живот. Какви су тада, такви
остају још 50 година.
У тој касаби јавила се љубав „кад је Рифка завољела Леденика‖. Леденик је
авантуриста, поријеклом из хрватске племићке фамилије, одрастао у Бечу, у Босну је

85
постављен за шумарског капетана. Рифка је кћи богатог Јеврејина, трговца, негадашњег
стаклара, једна од нестварних љепота које Андрић са фаталистичким призвуком радо и често
описује. Иако је имала свега 16 година, мјештани нису били равнодушни на њену појаву, као
нпр. Данило касапин.
Леденик јој је писао „звијездо моја‖ и молио је да се виде ноћу. Слао јој је шарене
бомбоне, а она њему пресовани цвијет. Она се загледа у Леденика а ни превејани Леденик не
остаје равнодушан. Јевреји су узнемирени, траже начина да удају Рифку и да избјегну
срамоту. Пошто је народ причао о њиховој вези, престао јој је долазити под прозор. Леденик
је догледом посматрао њену црвену косу. Тада жели да му пише писмо, мајка је кори, па
мора да угаси свијећу. Леденик не може да спава и пише полуочајна писма барону Гези
Дурјанесу, другу из војничке службе. У приповијеци су, издвојеним писмом, „наведена‖ три
таква писма. Наводи му да су људи нецивилизовани и да постоје двије ствари које га тјеше:
велики римски мост на 11 великих лукова и дјевојчица која је, као и мост, туђинка ‒ црвене
косе и смеђих очију. Свјестан је да је заљубљена у њега ‒ збуни се кад с њим говори.
Потом је Рифка одлучила да се ноћу виђа са Ледником. Прве ноћи су само
разговарали кроз ограду, а већ треће ноћи Леденик је прескочио капију. Узбуђење и пометња
достижу врхунац када њен брат открије да се Рифка и Леденик ноћу тајно састају и воде
љубав. Потом ће њен брат пуцати у мрак. Леденику Хајмо Романе забрањује да се виђа са
Рифком, а Рифку родитељи закључају у кућу с намјером да је што скорије удају за неког
рабина у Бијељини.
Потом Леденик пише друго писмо пријатељу Гези наводећи му да је изгубио и мост и
дјевојку коју њени родитељи планирају да удају.
Рифка пати. Муче је грчеви, чак не може ни писмо написати. Једне ноћи бјежи од
надзора (циганке Хате) и са моста се баца у Дрину. Видјели су је метлар Лисикић и хамалин
Хубо. Налазе је сутрадан, утопљену и начету.
У касаби, тог љета, након Рифкине смрти, завлада незапамћена суша. Како не
помогоше молитве, ни православне ни мухамеданске, крену глас Милана Гласинчанина да
ће киша пасти тек ако се Рифка поново баци у воду или ако јој се у гроб саспе седам чаброва
воде. То није била идеја Милана Гласинчанина, него идеја неког Петра из Мађарске. Након
вијећања, група мјештана залије јој гроб, али киша ни тада не паде. Сутрадан су цестар
Станиша и гробар видјели шта је учињено са гроба, осуђујући њихов поступак и сматрајући
да је суша божије давање. Поред Милана Гласинчанина који је преводио људе у ноћном
обреду заливања Рифкиног гроба, помахнитала и два Турчина. Наиме, Гласинчанин се
закључавао и затварао прозоре страшећи се посљедица свог поступка.
Леденик поново пише писмо свом пријатељу у којем каже да не зна како ће издржати
до јесени. Тек пред крај лета удари ветар и обилна киша. Касаба живну, Леденика
прјеместише у Сарајево. Папо, Рифкин отац, жени оба сина ‒ снахе су му из Сарајева и
Рогатице.
Прича завршава описом појаве нове љепотице, кћери Перка опанчара, којој се, према
обичају, диви цијела касаба. Подвикују са њом као што су то чинили за Рифком.

(2) Ћоркан и Швабица

Написана је у трећем приповједном лицу. Премијерно је објављена 1921. године.
Радња почиње доласком циркуса у једну босанску касабу. Ту су клаун са бубњем и играчица
86
у сукњи од жуте свиле. Првих дана главна опсесија било је гађање лимених мета из пушака.
Најчешће стрељана је мета која, кад се погоди, избаци нагу бијелу девојку од лима. Због те
забаве и виђеније газде су остављале дућане и магазе, а шегрти добијали батине кад би их
звали да се врате због важног посла.
Убрзо, међутим, страст од пушкарања прешла је на дивљење младој играчици, која
хода по жици. Једне вечери ће на жици бити жена у краткој сукњи и дугим црним чарапама
до кукова, а која ће махати зеленим кишобраном. Пошто се заврши њен чин, одлази са
директором, а сељаци, њом очарани, пјевају и туку се. У свијести жена играчица живи као
зло, а мушкарци у њој виде занос. У традиционалној средини с почетка ХХ вијека њене дуге
ноге у црним чарапама и кратка сукња права су мора за жене касабе умотане у дуге хаљине и
џакасте димије.
Први који је играчицу видио и због ње починио највише лудости био је Ћоркан, син
Циганке и неког Анадолца. Мјештани су имали утисак да Ћоркан не стари. Кад год би се
напио, причао би о играчици. Временом је Ћоркан почео осјећати неки терет. Свјестан је
свог положаја у друштву ‒ обављао је најпрљавије послове. Кад год би умрло говече, морао
би да га огули; кад би пас постао бијесан, Ћоркан је требало да га убије. Копао је канале и
чисто их. Не дозвољава да се ико приближи Швабици.
Кад је чуо да је предстојник наредио да се циркус мора селити, Ћоркан је изашао ван
града и начинио колибицу. Заклао је јагње и расхладио лубеницу. Посјећују га газде: Авдага
Сарач, Станоје и Коста Мутапчија, Пашо касапин, а ту је и Циганин Сумбо да свирком
зачини севдах. Док су гости били опијени и пријатног расположења, Ћоркан није
проговарао. Пошто се у неко доба угаси ватра, а на небу јаве звијезде, дружина одлази у
варош. Када Станоје нареди да свирају Ћорканову жалост, Ћоркан каже да му не може тако
рећи кад су онако лијепо претходно јели и пили. У том тренутку Ћоркану је око засузило.
Станоје каже да треба да воде Ћоркана код Швабице и скупина весељака одлази до
затвореног циркуса. Кад се тамо појаве, Ћоркану се враћа радост на лице. Станоје буди
директора и тражи Швабицу да им игра. Газда им обећава да ће је пробудити, али умјесто
играчице ‒ доведе жандарме. Сутрадан су газде платиле велику глобу, а Ћоркан је извукао
дебљи крај пошто га је Ибрахим Чауш тукао волујском жилом натопљеном у сирће док није
пао у несвјест. Ћоркан је једнако говорио да није крив, нити је причао против предстојника.
Неколико дана потом Ћоркан се опорављао од батина и Швабице. Осмог дана одлази на врх
касабе са осјећајем задовољства, а у град се враћа срећан, пуцкетајући прстима и пјевајући.

(3) Жена на камену

Испричана је у првом лицу, поступцима дескрипције и реминисценције, први пут је
објављена 1954. године. Прича почиње описом предjела, камените плаже на морској обали
око хотела „Марина‖. Нико никоме није сметао. Људи су се на огромним стијенама или
сунчали или су са њих скакали у море. На једној од тих плоча смјештена је жена средњих
година. Увијек је долазила сама и у исто вријеме. Свремена на вријеме би скакала у море. Са
плаже је одлазила међу посљедњима. Име јој је Марта Л., оперска пјевачица од четрдесет
осам година. Налази се у зениту свога живота, а након зенита, слути више него што би
жељела да призна, незаустављиво обрушавање према старости.
Сјећањем се враћа у дјетињство и младост. Тада је имала обичај да се испне на висок
зид у дворишту и да посматра ријетке пролазнике. Имала је 15 година и осјећала је студен
87
под собом. У једном тренутку угледала је пред собом старог Матију, педесетогодишњака без
жене и дјеце, надничара и просјака. Био је равнодушан према новцу. Зато су га многи и
вољели. Потом је вратила ногу у првобитан положај, јер се уплашила његовог погледа.
Примјетила је да му се очи шире и да су необично сјајне. Када је сишла на земљу, Матија јој
се необично захваљивао. Неколико година касније, тек кад се удала, сазнала је да је стари
Матија умор, у биједи и сиротињи. Скупљали су прилоге за његову сахрану. Марта је момку
и дјевојци који су скупљали прилоге дала кошуљу свога мужа.
Отац јој је био најповјерљивији пријатељ са којим је била везана недогледним везама.
Волио ју је због снаге воље, једноставности духа и одлучности у мишљењу и постуцима.
Њено стање се почело мијењати прије четири године када је на себи уочила прве
знаке старења. Иако је обожавала море, она га је након своје прве удаје напустила и
повремено му се враћала. У своја два брака није била срећна као што је била у
десетогодишњој вези. Њена двадесетогодишња каријера оперске пјевачице била је без
трзавица. Глас јој је бивао пун, а тумачење улога зрелије. За тих двадесет година каријере
никад није пропустила боравак на некој плажи.
Није могла да се помири са чињеницом да јој тијело стари и ружња примјетно. Док
лежи опружена на врелој стијени, мисли на старост која долази ма колико јој се она опирала.
Помисао на старост је ужасава и испуњава је у потпуности. У ужареном љетњем дану не
може да се ослободи претешког сазнања да су најбоље године прошле и још тежег
суочавања са извјесношћу краја, са тугом љепотице која ће ускоро постати старица. Сматра
да јој тијело више није за показивање. Све што чини, чини да би убјегла од тог осјећања, сву
своју енергију троши бринући се о изгледу свога тијела и своје одјеће. Чак је неколико
мјесеци бирала најподеснији костим за себе. У очима других жели да види утисак који
остава њена појава. Дође јој да разбије огледало када се погледа.
Схватила је да младост више никада не може повратити. Сада жели само једно ‒ да
сједи на камену као што је некада сједила на зиду који је затварао врт њене младости. Жене
које су н плажи у костимима нису свјесне колико ће старост брзо доћи. Одлучила је да се
више не стиди своје старости. Одлучује да заспи, али одустаје од те намјере ‒ устаје са
стијене, скаче у море и ужива у плаветнилу неба. Отуда излажи чиста и свјежа да се врати на
своје мјесто на камену, узвишена у свом вјечном женству. Лијеже на свој наранџасти
пешкир и осјећа се срећна.

(4) Игра
Исприповједана је у трећем лицу, премијерно објављена 1956. године. Лазар је негдје
на мору и налази се на веранди неког ресторана. Сједи сâм за столом и посматра двоје људи
који сједе. Мушкарац му је окренут лицем, а жена леђима. Мушкарац је плав и дугокос,
пажљиво одјевен. Жена је у широкој хаљини свијетле боје, на црвене пруге. Коса јој је бујна,
врат витак.
Лазар ју је осматрао од главе до пете. Поглед му се зауставио на њеним ногама, без
чарапа. Он једе споро и непажљиво, не скидајући поглед са жениних ногу. Жена се
непрестано изувала и обувала. Била је јако тиха. Није помјерала ниједан дио тијела изузев
стопакла. Била је јако тиха, Лазар није успио да разазна о чему разговарају. Ноге би се
повремено смиривале, а затим би нови немир улазио у њена стопала. Ногама би мела паркет
ресторана.
88
 Лазар је за то вријеме јео. Није престајао да гледа ту чудну игру коју је једино он
могао да види. Питао се да ли њена игра изражава нека неизречена осјећања. Потом је Лазар
погледао на сат и уплашио се да ће закаснити на брод. Устао је не појевши све и прошао
поред њих, не погледавши лице жене. У виду има да је више никада неће видјети. Ипак игру
није заборавио.

(5) Јелена, жена које нема

Јелена, жена које нема је једна од мањег броја Андрићевих прича испричаних у
првом лицу. Први пут је објављена 1962. године. Тада је штампана са поднасловом Галусов
запис, што упућује на заључак да је заправо била замишљена као дио ненаписаног романа о
истоименом јунаку кога срећемо у још неким Андрићевим причама. У каснијим издањима
тај поднаслов је избрисан. Јелена, жена које нема у ствари је прозно-поетски триптих (Од
самог почетка, На путовању, До дана данашњег). Фигуративно речено, ово сновиђење
могли бисмо упоредити са дијеловима дана у којем би први дио представљао јутро, други
подне и трећи вече. Могуће је и поређење с годишњим добима ‒ прољеће, љето и јесен, а све
то заправо је метафора за различита доба људског живота (пишчева младост, зрело доба и
старост). Лирски субјекат излаже историју једног емотивног привиђења које га прати
годинама, јављајући се у очекиваним, али и сасвим неочекиваним приликама. Андрић своју
Јелену виђа од прољећа до јесени, док сједи у соби крај отвореног прозора, на путовањима,
на средишту купеа, у предсобљу међу стварима, на улици... Да би је угледао, потребна је
пригушена свјетлост. Андрић каже да не воли ријеч „привиђење‖, не користи ту ријеч због
оних којима прича.
Јелена је измишљено биће које даје смисао приповједачевом животу. Јавља се и у Ex-
Ponto-у, гдје јој се обраћа питањем Куда ћеш? Он је у првом одјељку Од самог почетка виђа
неочекивано, али врло често. У другом одјељку На путовању сретаће је само на
путовањима, што је један од разлога да више путује. Посљедње виђење са њом било је на
једном путовању. Казује да се то догодило у Цариграду, у продавници крзна. Престанак
мисли на њу значи престанак живота. За аутора је то знак да улази у доба кад смо, како
народ каже, једном ногом у гробу. Јелена се јавља све рјеђе. Сновиђење, како каже аутор,
траје све краће. Свјетлост у којој се Јелена јавља све је слабија, ноћ долази по своје.
Нестанак Јелене за Андрића је наговјештак краја пута. Пјесник очајава и жели поново да је
сретне.
Једном је на игранци, у лицу непознате жене, угледао Јелену, али од велике гужве не
успјева да јој приђе ближе и она се губи у маси. Други пут се слична ситуација понавља на
стадиону и он све чешће, из тог разлога, посјећује таква мјеста. Једном је чак почео и
разговарати са Јеленом, али од буке није могао да чује њене ријечи. Потом схвата да је
нијема. Јелена је чист привид који се може јавити на хиљаду различитих начина и хиљаду
(не)очекиваних прилика. Аутор се не предаје ‒ очекује њено писмо. Размишљао би шта би се
десило кад би се појавило њено писмо. То се десило док је шетао, пред њим је искрсла бела
хартија пуна црних слова, и он чита Јеленино писмо које никад није примио. Чим би дошао
до неког одређеног податка ‒ имена или мјеста ‒ читање би се прекидало. Мучење због
Јелениног писма одједном би нестало, исто неочекивано као и кад се први пут појавило.
Једног прољећног дана иза њега стала је Јелена и спустила сијенку на његово раме.

89
 У посљедњем одјељку Јелена се трансформише у фигуру која је, не само сушта
машта, него и чиста потреба. Престанак мисли на њу значи и престанак живота.

***

ЛИТЕРАТУРА
1) Милан Богдановић, „Пут Алије Ђерзелеза‖, „Приповетке‖, „Травничка хроника‖ (Стари
и нови, књ. 3, 1961);
2) Исидора Секулић, „Исток у приповеткама Иве Андрића‖ (Из домаћих књижевности I,
1977);
3) Никола Мирковић, „Иво Андрић‖ (Међуратни криртичари, 1983);
4) Мидхат Шамић, Историјски извори „Травничке хронике‖, 1962 (закључно поглавље);
5) Љубиша Јеремић, „На Дрини ћуприја – Андрићева вечна задужбина‖ (Глас из времена,
1993);
6) Борислав Михајловић, „Читајући Проклету авлију‖ (предговор у: И. Андрић, Проклета
авлија, 1960);
7) Иво Тартаља, „Језгро приповедачеве естетике‖ (Приповедачева естетика, 1979);
8) Петар Џаџић, О „Проклетој авлији‖, 1992; Д. Живковић, „Епски и лирски стил прозе Иве
Андрића‖ (Европски оквири српске књижевности, књ. 5, 1994);
9) Милош Бандић: Иво Андрић
10) Радован Вучковић: Велика синтеза
11) Коста Димитријевић: Иво Андрић
12) Никола Кољевић: На Дрини ћуприја
13) Светозар Кољевић: Приповетке Иве Андрића
14) Станко Кораћ: Андрићеви романи или свијет без Бога
15) Станко Леовац: Огледи о Иви Андрићу

90
 Добрица Ћосић (1921‒2014)

У српску књижевност улази романом Далеко је сунце 1951. године. Тај роман је
својеврстан подвиг. Тај подвиг је у етичкој одважности писца да постави проблемско питање
има ли смисла борба за слободу по сваку цијену. Прекретнички је роман, јер је показао да су
хероји у исто вријеме људи.
Ћосић објављује роман Корени 1954. године. Враћа се у прошлост Србије
обреновићевског доба. Разлика није само у тематском помаку, већ и у стилу. Класична
нарација свезнајућег посматрача уступила је мјесто техници која се приближава
унутрашњем монологу, а објективни опис поетском језику препуном слика и метафора.
Објављује 1961. године тротомни роман Деобе. По ријечима Јована Деретића то је
српски Тихи Дон. Ту имамо јаук Србије која је подјељена између четничког и партизанског
покрета.
Од 1972. до 1979. године објављује једну врсту субјективне епопеје о Србији и Првом
свјетском рату ‒ Време смрти. То дјело је примљено као енциклопедија народног живота и
као нека врста судбине читанке народног стварања.
Године 1984. романсијер Ћосић почиње нови циклус романа Време зла. Прво је
објавио роман Грешник, потом Отпадник и на крају Верник.
Године 1996. излази Време власти. Ту се освежава једна стара истина: нове власти су
најгоре власти.
Године 1966. роман Бајка који је потпуно другачији од свега што је Ћосић написао,
али и други писци. Тај роман није имао своју публику.

Корени ‒ унутарњи рефлектор обухвата људе из неколико генерација.

1) Прва је она која снаге мушкости стиче и бруси на сукобима са Турцима. Ту генерацију
представљају четовођа Василије, оснивач имања које је цијело ножем и сјекиром
створено.
2) Другу генерацију представља Аћим Катић, син Кате и Луке Дошљака, Василијевог слуге.
3) Трећу генерацију представљају Аћимови синови: Ђорђе ‒ трговац и богаташ, ситан и
неугледан и Вукашин ‒ интелектуалац, политички либерал који се школује у Паризу. Ту
се спомиње и лик Николе, љетописца и убце по налогу Аћима Катића, који га је примио у
кућу и спасао му живот. Он је неостварен као човјек и заљубљен у Симку, Ђорђеву жену.
Она му тек кад је мртва припадне, на неки начин.
Аћим са спољашњим обиљежјима политичког силника, са нечим хајдучким у
природи, трагичан је, јер се живот измиче, опире његовим замислима. Све је на неки начин
окренуто против њега. Син којег више воли, Вукашин, жени се ћерком либерала Тошића, а
други син, Ђорђе, јалов је и он то зна, отац му бира жену, и то расну љепотицу. Никола
Пашић га, као радикал, изневјерава, иза њега ништа не остаје, ослоца у животу нема. На
неки начин је све кренуло против њега још онда када му вјенчана жена престаје да рађа. Та
слика кад туче голу жену која не може да рађа осликава његов живот. Иза њега нема унука,
нема насљедника имања, он је мртав човјек. Но, као што је и он син Луке Дошљака, тако ће
и унук који носи његово име, а заправо му је отац слуга, бити нека утјеха скрханом Аћиму.

91
 Тола Дачић, пак, живи и ради као слуга; из његове куће чује се пјесма, жена му рађа
мушку дјецу, дјелује помало идилично – чак и фрула иде уз њега.
Ђорђе Катић је опчињен дукатима, имањем, но ситан је и неугледан, плаши се оца.
Његова главна особина је да не може да продужи врсту. Кад му жена остаје трудна (са
слугом) и кад се породи, он сумња. Најстрашније је, што он, не само што не прихвата то
дијете, него му стално купује малу одјећу и обућу него што му је потребна.
Симка је главни женски лик и она се бори за себе. Њу је Ђорђе једном отјерао. Њена
ситуација се мијења из коријена након порођаја. Са њом у кући је и њена мајка Милунка.
Има ту и оног сујевјерја, вјеровања у магију и записе. Симка једну ноћ проводи под
манастирским каменом. Село (Паланка) присутно је као мјера ствари (прича о срамоти).
Кључна сцена је долазак Вукашина у Прерово на колима и разговор три мушке главе
о Вукашиновој женидби и о томе да се Вукашину исплати његов дио куће (очевина).
Породица какву нам слика Ћосић живи једним животом који би се могао назвати као казна.
У тој породици се све устремљује један против другог ‒ отац против сина, син против оца,
муж против жене, жена против мужа, брат против брата, слуга против газде...
Основна емоција јунака није љубав, него страх који се испољава у различитим
видовима, као завист, мржња, потреба за осветом. Сви јунаци живе свој живот самоће у
заједништву. Имамо слику нашег човјека који ташту диже до окрутних начела.
До изражаја долази и Ћосићев дар писца изразито драмске снаге. Ћосић има темељан,
снажан осјећај борбе, противности у свијету и, што је значајније, осјетљиву имагинацију за
унутрашњу логику те борбе. Не треба заборавити да је цио роман нека врста љетописа, који
казује љетописац Никола.
Повишено осјећање свјежине тог језика извире из својеврсног осјећања јединства
земље, људи и њиховог начина живота. То јединство се неосјетно претаче и одбљескује у
језику. Узгред, Корени су коријен свих Ћосићевих дјела. Унутрашњи монолог је усмјерен
причом свевидећег и свезнајућег приповједача.

Кукуруз у Ћосићевим Коренима ‒ веза људи са кукурузем

Корени

I
Трговац из Прерова, Ђорђе Катић, враћа се са слугом Толом Дачић и дукатима у
недрима. Ут пут купио је црвене ђинђуве јер увек кад наплати свиње он купи шећерлеме и
чува их у каци пуној пшенице заједно са новцем. Ни сам не зна зашто је купио ђинђуве, док
га Тола исмева да их је купио да би подмладио жену Симку. Тола је имао три сина и требао
је сада да му се роди четврти. Био је Ђорђе плашљив, док је са дукатима у недрима ишао са
воловима, страховао је за свој живот да га не нападну и опкљачкају. Петнаест година он је
трговац стоком и увек је тако плашљив када се врати са новцем, иако се облачио као слуге са
њима на путу и спавао само да се не примети да је трговац.
Једна Туркиња у кафани знала је да је он трговац и да би му још шта рекла (била је
видовита – гатара) узела је неколико власи косе па кад буде у повратку она ће му рећи нешто
више шта види о његовом животу. Али он се бојао шта ће му она рећи па у ту механу више
није свраћао. А ноћас се плашио за свој живот, чувао је кесу дуката у кошуљи до срца, а већ
92
одавно престао је да им се радује, само осећао се вреднији и већи него пто у ствари јесте.
Ове ноћи презирао је и Симку и њену лепоту и оца и брата Вукашина – тврдио је да га нико
не воли. А посебно ове ноћи презирао Симку, јер знао је да га она спремна чега да дође, јер
16 дана није био кући, пожелела га. Али он је имао једну бригу која га годинама није
напустала само за време пута га остави мало по страни, али сада је већ на кућном прагу и ево
чега ка. А он слути да га ове године, ове зиме чека нека несрећа.
Док су пролазили поред брдашца у непосредној близини поред гробља где су
почивали Катићеви преци, Ђорђе се сетио мајчиних речи која га је саветовала да не узима
Симку, превариће га, има и других жена. С тим мислима стигао је кући где их је дочекала
Симка, као и увек весела и насмејана, а Тому глас да му је жена родила близанце – два сина.
Ђорђе је остао задњи, извадио ђинђуве и с гађењем је бацио. Симка примећује да је
Ђорђе чудан – не пита га ништа. Она га тако жељно очекивала а он види какав је. Није хтео
да вечера. Помислила је да није на путу нашао другу, неку која хоће паре. Ништа јој није
говорио. Идући за својим мислима само јој је рекао Жив сам! Много ти криво! Цркни!
Симка није могла да верује, зар њој која га петнаест година дочекује, чува и служи.
Свих тик 15. година јој је прошло у чекању. Ђорђе није подносио њену близину, излази на
снег, пита се када је престао да јој се радује, да доноси поклоне. А она није ништа крива,
кућу му чува док је он одсутан, она је домаћин а не Аћим – отац који расипа паре на
политику и странку. Али опет га мучи нешто јаче, нешто што му не да мира, чак му се јавила
жеља да туче Симку када је ушао у собу, али она је побегла. Болело га је како је она
саопштила Толи мушка деца што су се родила. Те ноћи пио је, пробудио и слугу Мијата –
зашто га није дочекао? Опет му се јави и то да га он може заменити код Симке, као и његов
деда Лука који је Ђорђевој баби заменио мужа када је умро (Ђорђев деда Василије). С њим
(Луком) је родила Ађима (Ђорђевог оца).
Зима, време уочи Божића, Аћим спрема коње да крене пред Вукашина јер обично
тада око Божића долази кући. Али ове године није јавио да ће доћи, а није долазио већ три
године откако се вратио из Париза. Ни писма му одавно није слао, ни пара да тражи а он
Аћим је погледао. Желео је да га он наследи у странци, да буде радикал, да буде чувен и
поштован да превазиђе Аћима, желео је и да му Симка роди унуке који ће се презивати
Аћимовић, биће лувени. Све ће бити како је најбоље, нико неће помињати његовог оца Луку
Дошљака – воденичара и слугу. Док је чекао Вукашина да дође, или да се бар јави, свашта
му долази у мисли: како је Вукашин лепши и бољи од Ђорђа, како је Ђорђе љикав, баксуз,
више је волео Вукашина, све му је давао, куповао. Ђорђа не воли, зато га он не поштује,
свети му се. Како је симку он довео за Ђорђа, јер је била онаква какву је он волео да буде а
не Ђорђе. Веровао је у Вукашина да ће му он осветлати образ, бити чувен а он ни да се јави.
Аћим је био угледан домаћин, цењен, бавио се политиком. Због ње се замерио са
попом Методијем. Симкина мајка Милунка моли га да се помири са манастиром (већ десет
година) због деце јер Ђорђе и Симка нису имали деце па се брижна мајка секирала и
мислила да се Аћим огрешио, па бар због њих да попусти да им крене. али Аћим није јој
давао то за право, није хтео да се понизи да оговарају како се по старости покорео попу. Па
бар му казна била и да му се семе затре а мислио је неће, има он и Вукашина. Посвађао се са
Ђорђем, јер Ђорђе није хтео више да тргује са стоком јер зараде нема, само мука, али Аћим
није дао, јер не сме да се погази Катића реч, па макар изгубили 1000 дуката.

93
 Изненада, иако очекиван долази Вукашин на запрези коју је платио. После толико
година (седам) узбуђење у њему је велико, али и страх од оца, од онога што треба да му
саопшти. Прво је по доласку срео Симку која му се много обрадовала, као и увек када дође
(било га је стид што јој ништа није купио), и њој мало чудно али није замерила. Она је њега
ценила, био јој је драг, као да је у њему гледала заштит од Ђорђа. Тек после једног сата по
доласку отишао је да поздрави оца. Али напетост се видела, осетила још при сусрету, нпр.
сада је оче није бабо као кад је био школарац. Бадње вече напето, свима непријатно, Ђорђе је
знао да је то та несрећа коју је предосећао. После вечере Вукашин њему и оцу саопштава да
је решио да се жени, са Тошићевом черком. Међутим, Аћима је то погодило иако се још у
мислима о Вукашиновој женидби радовао, јер млада је ћерка његовог највећег политичког
непријатеља. Тошић је био напредњак, док је Аћим радикал. Сада је Вукашин тражио свој
део имовине, јер хоће да купи кућу за себе и жену, неће да се бави политиком као отац, јер
она ником добро није донела, сељаку посебно. Ђорђе је заједљиво разговарао са братом
(нема он ништа, све је појело његово школовање). Аћим није хтео то да прихвати, наредио је
Ђорђу да му да 500 дуката и да иде, да га више не види у куће. Више мму није отац –
одрекао га се. Следи свађа између Ђорђа и Симке. Прво се Ђорђе буни пред Симком што он,
Вукашин, хоће пола имања, она му (аминује) а онда он виче на њу. Хоће да да све
Вукашину, јер она је његова несрећа, она га је упропастила. Даће му све у инат, јер она је
крива. У бесу он је туче и јауче, јауче јер је први пут туче, зато што је много воли, а хоће да
је убије.
Слуга Никола је спавао у подруму испод Ђорђеве и Симкине спаваће собе, и он је ове
ноћи био сведок Симкине патње и боло му је жао што је Симка тако несрећна и испашта, а
није крива, није могао да се меша, да је заштити, то је чинио у мислима, јер био је наклоњен
Симки, нежно јој тепао кад нико не чује, па ни она. Симкин спас је био да роди дете – сина,
тада би Катићи добили наследника и она би била избављена од свих мука. Зато је Милунка
(мајка Симкина) молила Николу да убеди Аћима да се помири са манастиром. Симка
сажаљева саму себе колико је несрећна, а младост је дала Ђорђу, држи му кућу, он стално
путује, због њега и криво мери.
Вукашин у својо соби, сећа се прошлости, када га отац одвео у град (БеограД) на
школовање, није хтео да му купи варошко одело, па када је пошао у Париз, док га је
испраћао, саветовао га да учи да покаже у свету ко су Срби, да троши, он ће слати колико
год треба, а оно што му припада имовина – то га чека и узеће кад буде морао.
Присећао се претходних Бадњих вечери у којима су отац и он друго причали, а сада ...
Неће он да живи Аћимов живот, а погодило га је то што га се отац одрекао, а само је његао
поуздано имао. Није хтео да се одрекне Олге зато што то Аћиму не одговара. Он је са њом
замишљао свој живот, а сада се између њега испречила политика. Од беса скида фотографију
са зида (из Париза), ломи је и баца у ватру. Одлази у очеву собу, али Аћим га не прима.
Томина жена је у грозници, бунца, док Тома пије да лакше поднесе. Те ноћи му умире
син леви који је крупнији. Тома помисли да га то Бог кажњава јер је у радикалној буни
запалио сено и шталу, све је изгорело.
Ујутру рано Аћим одлази (кобилом) ван села да не сретне Вукашина, јер Мијату је
наредио да Вукашина вози у Паланку, а Ђорђе треба да му да знак када Вукашин оде. Ђорђе
даје Вукашину кесу са дукатима (300 дуката) и тражи да му Вукашин напише признаницу да
му је исплатио очевину. Вукапину је тешко, једва потписује, али само за суму коју је добио,

94
брзо и без поздрава оде. Стао је код гробља да последњи пут обиђе Катића гробове и мајчин
гроб поред којих га неће сахранити, он ће почивати у Београду на гробу где ће бити дошљак
као и његов деда Лука Дошљак.
Ђорђе жели Томи да се изјада на Вукашина. Тома му саопштава да му је син умро, и
тражи даске да му направи сандук и још шта за душу. Ђорђе обећава све.

II
Тома Дачић звони црквеним звонима, по Аћимовој наредби, позива народ на узбуну.
Аћим диже буну У Орачу. Ђорђе пије и лумпује, опанчар под стечајем моли за банку, љуби
опанке Ђорђу. Ђорђе први пут после оне Бадње вечери улази у очеву собу носећи му
Вукашиново писмо које отац није хтео да види, у њему стоји да отац тражи још 100 дуката.
Отац понижава Ђорђа (каже да више воли Вукашина). Ђорђе је несрећан и у кревету поред
Симке, јер не може ништа да промени – не могу да добију дете. Зато је био киван на њу,
називао ју је кривом, јер је често умишљао поред ње у постељи неког другог мушкарца:
Мијата, Тому или било ког другог мушкарца. Онда је умишљао да ће све његово остати
пусто, без наследника, како ће се отимати непознати људи, незнанци за његове њиве, ливаде
и сво богатство.
Док је Ђорђе пијанчио укафани код зада (Ике), Аћим диже буну и зато војска долази
у Прерово. То га није узнемирило нимало, наставио је да пије и пијан мислио на Симку,
сетио се и стрине Вишње с којом је био у интимним односима још као дечкић. Отац их је
ухватио заједно, њу испребијао а њему је мајка рекла да дечаци од тога умиру, а ако преживе
немају деце. То сећање јако га је заболело. А затим се нижу остала из претходног периода.
Свађа са Аћимом те вечери, када се Аћим хвалио да је четири пута најурио среског капетана,
а Ђорђе му рекао да је у недељу Вукашинова свадба, и да ће му бити жао ако они не оду. То
је повредило оца, па је и он осуо по Ђорђу, на шта му је овај изговорио све што му је на
души – како га никад није волео, није га ни по чему (оделу) разликова од слуге, никада му
није дао да руча лепо него баксузе, мутавко, оженио га јер се Аћиму свидела Симка и да би
њена мати Милунка била ближа (са њом живео) док му је жена још била жива, и како се
распитује да ли је Вукашинова млада лепа, ако јесте помирићеш се са њим. Те ноћи крај
Симке није могао заспати, а сметало му је што она мирно спава, а она је крива што се он
тако мучи, што му није родила сина и сада не би имао проблема са Аћимом и Вукашином, са
тестаментом. Истераће је, ожениће се девојком или удовицом са децком мушком. Ујутро је
отишао из кревета пре Симке, а Милунку је истерао, из куће, а Симки је рекао да га не чека
код куће. Завршава у (Паланци) у Орач кафани. То се дешава док Аћим диже буну. Аћим и
Стева Чађевић договарају састанак сељака – радикала, кодтоцила под багремом. Ачим се
пита хоће ли се људи одазвати као некада Василију (старешина села, први муж његове
мајке). Ту је он на том тоцилу оштрио ножеве за Турке. Ту је убио и Лазара пошто га је прво
назвао лоповом и опалио два шамара гаравим рукама и овај је био чађав – три дана није
излазио па је после дошао пред Василија, а овај га посла да се умије јер је још чађав и бацио
је пиштољ. Лазар потегну кубуру и опали, а Василије га је убио док се овај није бранио. Зато
их сада зову Чађевићи. А где су сада твоји (Аћимови) синови. Стева није остао са Аћимом да
сачека војску, зато што му се свети, а и синови су га издали. У току ноћи Ђорђе је стигао
кући, Симка га је свукла и наместила у кревет. Док он хрче пијан долази зора и чују се
црквена звона. Та звона су је подсетила колико се надала и веровала. Да би родила сина

95
ишча је у манастир да преноћи испод гробнице где је исповедила све грехе и пре удаје и
после. Молила је Бога и све свеце да јој подаре сина. Ђорђе и Симка су и те ноћи били
заједно у овој соби. Ова звона су била другација, звони Тома узбуну, а она поћури до њега да
га одвуче од звона док још војска није стигла да га убије, па ће му деца остати сирочићи па
опет грех на њихову кућу, јер му је Аћим наредио да звони. Никола је са Аћимом и
побуњеницима сачекао војску.
Аћим се присећа Вукашиновог одласка, није му више личио на оног Вукашина пре
Париза. Једном га је питао за деду Луку и Аћим му је испричао како су Луку бежечи од
Турака отац и мајка оставили у врбаку поред Мораве. Ишчупали су врбу и у ту рупу
оставили га увијеног у сукњу на гомилу лишћа и затрпали лишћем. Једна жена је чула дете
да плаче и узела – то је било на Светог Луку, зато се зове Лука а Дошљак добио је касније.
И Аћима су до војске звали Дошљак, тада је његова мати дала капетану 10 талира и свињу да
се упише у војни списак под презименом Катић. Вукашин му тада каже ако некад буде имао
децу презиваће се Лукић, да му се (деди) не изгуби име, јер да је требало да нестане Лука би
умро у врбаку на киши. Лука је од малена био слуга, а то је остао до краја живота, јер мати
Аћимова (Ката) је била газдарица у кући, он је увек био њен слуга и воденичар, јер како је
она говорила мужа треба имати или јунака или слугу. Имали су троје деце, два сина и кћер.
Она је оженила Аћима Живаном (није ни Снежа сигурна шта пише). На дан свадбе Лука је
био у воденици, дошао је на вечеру и питао друге за Ажимову младу, није јој дао да му
пољуби руку, стидео се, после вечере опет је отишао у воденицу. Тамо је и умро, док је
подизао врећу да сипа у кош. Нашли су га чобани. Стидео се своје деце, ретко је био са
њима, дружио се са чобанима, хлеб им је месио. Није Аћим рекао Вукашину да је био Лука
глув. Једном је Лука показао Аћиму место где су га отац, мајка, браћа и сестре оставили и
рекао му ако их икада негде сретне а познаће их сигурно да не каже да је од њега али да пази
да им се крв не помеша – рађају се тада богаљи. Тај разговор су водили у Београду уочи
Вукашиновог пута у Париз (на школовање). И сада је мислио о њему како га се одрекао и
прешао на страну Тошића, чим се жени његовом ћерком.
Стева Чађевић доноси вест да је војска у кафани, пије па са Аћимом иде пред оштину,
али га коре – где су му Ђорђе и Вукашин. Аћим је узео општински печат, није га хтео
предати (замишљао је себе као јунака којег ће памтити историја) изнели су и касу пред
општину – чувају власт у селу. Официру је рекао да је народ скупио да брани уставна права
и слободу. Официр од општинског председника тражи печат и пошто овај није дао војска
пуца и убија га. Неко га гледа са стране и мисли – зашто су сељаци у гомили, побиће их лако
а за војску мисли како су неорганизовани, код њих у шанцу је било другачије кад су убијали
Турке. Труба је била знак, а где је војсци труба. Војска је повезала побуњенике и одвела у
затвор у Паланку, заједно са Аћимом.
Никола је некада давно био учесник буне коју је спремао Тома Вучић – хтео је да
постане војвода, али није успео. Учествовао је у Тимочкој буни, одатле је побегао после
ноћи када су сви топови горели у Кривом Виру. Те ноћи је дошао Аћиму и постао му слуга.
Он је за Аћима радио све прљаве послове, убијао, палио и ко зна шта још. Оне ноћи када је
прегазио танак лед на Мокрој равни и мокрих гађа дошао Аћиму. Сада Аћим траи да никола
убије Чакаранца – противника у политици – јер је наводно он ставио плакат О Вукашиновој
женидби с министровом ћерком

96
 Ђорђа Симка за време буне скрива у сену, помаже јој Никола. Једини је он мушкарац
остао у селу док су сви бранили општину, зато су жене кивне дошле да туку и прете Симки.
Аћим је затворен са осталим мештанима. Одводе га капетану који га оптужује што је он
неком наредио да убије Чакаранца. Аћим поново враћен у затвор, а драго му је што више
нема Чакаранца. Никола је завршио тај посао, али каже себи да је ово последњи пут да ће
послушати Аћима.
Ђорђе је у трговини у Београду, Симку је истерао, Аћим је затворен. Вукашин долази
у Прерово, код Андре професора где сазнаје да је Чакаранац убијен због плаката, и да ће због
тога кривити његовог оца, а он је дошао оца да спасе. Донео је писмо председника владе за
среског капетана. То писмо је очева слобода. Тако би и било. Капетан је позвао Ачима и
рекао да је слободан, може да иде кући. Аћим није хтео, вратио се у затвор осталима и остао
је у затвору колико и они.

III
Симка се вратила кући, опет опслужује надничаре иако зна како су је оговарали кад ју
је Ђорђе истерао. Николу је послушала да се врати, јер га је Аћим послао да је зове да се
врати када се вратио из затвора, док је Ђорђе у Београду спанђао се са собарицом, да се
врати, да не дозволи да се људи радују њеној сиротињи. Симка је вечерас била посебно
весела, радовала се нечему, а само је то она знала. Дуко је чекала, патила, била малтретирана
од стране Ђорђа само зато што није могла да роди, а сви су јој говорили да је грешка до
њега. Чак јој је и Никола то рекао када га је молила да јој нађе лека, а он је био спреман све
да учини за њу. Мајка ју је наговарала да нађе неког и тако заврши посла. Симка се бунила,
љутила, а напокон је и сама дошла на ту идеју да спопадне Тому да заврши и са тим па да се
осигура јер може и Аћим наговорити Ђорђа да је отера јер је нероткиња. Први покушај да се
приближи Томи је када је отишла у њиву наводно да му помогне у скупљању детелине,
спопадала га, али он није хтео. И он је држао до себе, хтео је да га она моли. Једно јутро док
је Ђорђе натезао ракију Симка га изгрди докле мисли да пије, када ће престати, она му је већ
два месеца трудна. Ђорђе се правио равнодушним и оде. Ишао је избезумљено, никог није
видео ни чуо. Мислио је на то како га Симка вара. Знао је то. Када је истерао Симку он је
отишао у Београд, тамо се спанђао са младом собарицом Зором – нудио јој дукате, брак,
само да му роди сина. Она је пристала на то, али није могла, тј. Ђорђе није могао. Пошто му
то са Зором није успело, једне ноћи без поздрава је напустио ту кафану и отишао. Кући није
могао, јер није нашао оно за чим је дошао у Београд – а дошао је да нађе жену која ће му
родити сина. Сада изнајмљује собицу и тражи удовицу. Када су му и њу за паре довели.
Покушао је и са њом, али она га највише подсети на Симку и зато је опет побегао. Тада је
схватио да Симка није крива, до њега је кривица, и вратио се кући. А сада је побегао овде у
њиву, под брест када му је она рекла да ће родити. Не верује, то није истина, а ако је истина
– убиће је, јер то не може бити његово. Или је, не, сигурно је чула када јој је шапутао оне
ноћи када се вратио из Београда да затрудни са Томом, чула је а правила се да спава. Вратио
се кући да је пита да се увери да ли је то истина. Потврдила му је да јесте и да јој сада ни он
ни Аћим не могу ништа. На питање да ли је он отац, није одговорила, само се тресла. Није
могао да је гледа, знао је да после Зоре и удовице то не може бити. Ипак се радовао. И Аћим
сумња, још пре месец дана је истеравао из куће али она му је тада рекла да жива неће изаћи,
родиће. А сада се и он пита чије је. Али када је видео Ђорђа где долази пијан кучи позвао га

97
је себи. Тада је победио сам себе, честитао је сину за радносу вест, хтео је да га охрабри јер
видео је у каквом је стању. Чак му саопштава да је написао тестамент и Вукашина искључио
из њега. А Ђорђа мучи само то чије је, Мијатово, Томино или ... Од сада то ће га мучити док
је жив, али увек користи прилику да је пита чије је. Једном су лепо причали и тада му је
рекла да је до ње било и да ју је излечио Цинцарин из Чачка, он је неповерљив како толики
доктори нису могли да је излече, а он јесте. Али нека, биће његово иако није. Престаје да
пије, сада зависи од жене и оца због тестамента. Пролеће дошло, процветале јабуке, Симка
се порађа. Бабицу Розу су довели неколико дана раније да буде при руци. И док су њу
мучили порођајни болови, Ђорђа мучи иста мука, ко је отац, посумњао је и у попа, у све
мушкарце у Прерову. Пратио је, шпиунирао. И Аћим чега и писећа се како му је мајка
причала како се он родио у воденици, и да је она пожелелеа да буде као Василије, њен први
муж. Василије Јовчић је погинуо у борби против Турака. 40 дана до зоре га је она, Ката,
чекала на обали Мораве, задржала је његов јатаган. Када се врати из боја за сваког убијеног
Турчина би ударао рецку у софру за којом седи, и ћутао је дуго и мучно. Имали су троје деце
и сви су помрли – спомен им је дрен који им је отац Василије засадио – ту је Ката за
задушнице палила три свећице. До смрти га је звала мој домаћин. И Аћимова ћена Живана?
тешко се порађала – два дана – када је Ђорђа родила био је ситан. Када се Ђорђе родио Лука
је донео торбу рибе и честитао, а када се женско родило Аћиму, Лука није донео рибу – он је
презирао женско јер једно такво је њега оставило у мочвари. А када је то женско Аћимово
дете умрло Лука је за даћу донео торбу рибе, које је Аћим бацио свињама. Живана се
сасушила, више није могла да рађа после Вукашина – зато ју је Аћим голу тукао. Аћим је
био женскарош, волео је крупне, лепе жене, зато се одушевио када је видео Симку, свидео
му се њен изглед, јака недра и одмах је довео за снају. Аћим је сада дочекао да се у његовој
кући рађа дете, али чије, туђе?
Мајка на самрти заклиње Аћима да Василијеву кућу не сме рушити, нека траје док се
сама не сруши, ако буде другачије нека је све проклето. И сада Аћим живи у њој, а поред ње
је нова, велика са подрумом коју је трговином стекао. Ове две куће су пример колико је
Србија узнапредовала. Аћим је научио да пише у воденици по пасуљу је писао. Лука је
торбом рибе плаћао монаха Гаврила за свако научено слово. И Аћим му је плаћао – јављао
где се на Морави жене окупе да би их он гледао. Гаврил му је крстио Вукашина. И њега је
Живана једва родила - више није могла. Вукашин је био на оца – по снази и нарави – зато га
је више волео од Ђорђа. Аћимова мајка, Ката је после одласка Турака из вароши пљачкала
Турске куће . то је крила од сина, а прекоревала га је и понизивала. Аћим тругје и зарађује,
постаје познат и чувен. А сада, ноћас стиже га казна – за све грехе што је починио – многе је
убио али туђом руком (Николином) – па му се у кући рађа туђе дете, туђа крв. Обојица су
нов живот очекивали у својим сећањима и мислима. Ђорђе се чак и променио. Како је Симка
затруднела он је променио на кантару шупље ђуле, више није крао на кантару, ишао сваке
недеље у манастир. Аћим се нада, прижељкује да је то дете Ђорђево. Уживало би то дете све
привилегије овога света због части и чувености деде Аћима, сви би му завидели, већ се дичи.
И Никола ове ноћи мисли о новорођеном детету – зове га Симкина освето – неће знати ни ко
му је отац ни ко је деда. Сунце ће га огрејати само да би Катића наследник био, а они који ће
га цупкати на коленима и тепати највише – мрзеће га. Отац и браћа ће му бити слуге, јер он
се рађа да буде Катић. Симка се породила – мушко. На Милункину вест Аћим се није
обрадовао, то је знао само он. Дрхти. Вукашина се одрекао, своје крви, његове деце, а сада

98
ће туђинче његовим богатством газдовати. Више ово није његово, не може да поднесе,
излази на поље и одлази. Одлази и види под Симкиним прозором сломљеног Ђорђа, како
таквог да га остави, мора му помоћи, спасити га. Да је женско лакше би му било, 18. година
па се удаје, а овако мушко, остаје за цео живот. Чује плач. Честита Ђорђу и истовремено
жели да га подигне, да издржи, иако је и њему тешко. Одлази у манастир по име и водицу.
Нема куд, мора. Поносно иде селом да не би оговарали, као радује се а само он зна како му
је. Спремио је весеље у кући у унукову част. Тома је свирао, потајно се радовао јер знао је да
је то његово иако Милунка лаже, каже да личи на Ђорђа. И Симка чује свирку, присећа се те
ноћи када је била Томина док су до њих допирале Ђорђеве претње да ће је убити, курву. Али
она је постигла шта је хтела, и сада је готово. Колико пута јој је и Ђорђе рекао да изабере
Тому, само њега, он мушке рађа, а ћутаће, платиће му. Дечак се зове Адам.

IV
Затворени у апсану Аћим, Андра, Ђорђе и много њих, пуна аспана. Неко је хтео да
убије краља Милана и сада су сви затворени. Ђорђе узвикује да је невин, Аћим љут и на
њега и остале што су кукавице. Пандури сматрају није невин чим је Аћимов син, претили су
им вешалима. Док су их одводили Адам је врискао, није дао деду. Ачиму га није било жао,
никада га није миловао, држао на крилу – није његова крв, ни унук. Због пуцања на раља све
ће радикале повешати. Аћиму је сада криво што ће га обесити, а што ће туђин остати на
његовом, што ће се поносити именом Аћима Катића, зато ће на вешалима пре краја свима
рећи Адам није мој унук! Није моја крв! Сада му је жао што није видео Вукашинову децу, а
зна да има ћерку – старију и сина – млађег. Зна јер је приликом одласка у Београд на седнице
– где је био посланик – лутао и пронашао их. У групи деце препознао је свог Вукашина у
очима једне девојчице, видео је у њима Вукашинову мржњу. Долазио је више пута до
Вукашинове куће у краткој улици са старим липама. Једном је и Вукашина видео, а и то да
се он у кући строго и домаћински понаша – по тишини која је уследила када је Вукашин
дошао кући. Никада их више није видео. Сада су затворени и Аћим и Ђорђе. Симка и Адам
су им неколико дана доносили хран. А онда је дошла болест и више нису долазили. Болест је
харала Преровом. Народ је масовно умирао. Ухапшеници су само говорили о деци, а Ђорђе
је ћутао па чак и када је наглас рекао да ће његов Адам на јесен у школу, отац га је опоменуо
да чува образ. Ђорђе није хтео, бринуо се за Адама, патио, упркос Аћиму који је и сада био
смирен, имао је нешто нељудско у себи, баш као и оне ноћи када га је видео са мокрим
конопцем да туче жену. Рекли су Ђорђу да су Симка и Адам болесни, хтео је кући, Аћим
каже да ће поништити тестамент. Затвор се празнио, људи су давали покајничке изјаве,
признавали кривицу иако нису криви. Одрицали су се радикалне странке и Аћима. Аћим је
знао да тестамент неће поништити јер га је Вукашин у скупштини више осрамотиио. Више
од тада у Скупштину није отишао. И Ђорђе одлази из затвора јер је потписао изјаву да је
Аћим дао Румуну 100 дуката, тако се одрекао оца и спасао. (Адам је био висок, имао дуге
руке и ноге за разлику од оца Ђорђа, стопала велика, а можда је на деда Луку). Док је
одлазио кући Ђорђе је стрепео за Адамом да ли је жив. У себи је све набрајао шта му је
купио, коју ливаду и шта је све урадио за њега. Мучило га је и то што га је стално
малтретирао, и сада се каје што му је мала одела куповао, малу обућу а он би плакао и молио
да му више ништа не купује. Ноћу би га откривао и посматрао, тражио сличности и разлике
са собом, тражио је у сваком његовом делу тела потврду да му је он, Ђорђе отац. При

99
повратку из затвора прво је отишао на гробље да види да ли је тамо Адам. Упао је у нечији
гроб, то је комшија копао гроб за жену, народ је масовно умирао. У кући застаје између
двоје врата, лево је Симка, али он одлази код дечака коме Тома мења облоге заједно са
Милунком. Дечак је поплавео, склопљених очију и отворених устао лећао, мало му је боље
него јуче. И Симку обилази, док она дозива дечака у грозници. На смену је обилазио и једно
и друго, али више дечака и горко се кајао над његовом постељом због поступака којим га је
вређао. Сада више него икада осећа да је његов син, иако није. Сви су се молили да Адам
оздрави. Тола је бдио над њим. Симка зове Ђорђа када је прошла грозница, распитивала се
за сина. Он се исповеда њој, моли за опроштај, и каже да није био ни са једном женом осим
ње, зна да ће умрети. Даје јој воде да пије јер је тражила а није смела (само млеко). Слала га
је Адаму да иде, а он је тражио од ње да му сада, на крају животног пута, каже ко у је отац.
Твој је. Кунем се! – последње што је рекла.
Аћим и Андра су последњи затвореници. Аћим је оронуо и пропао. Није одговарао на
Андрино питање, причао је својуи причу, о оцу Луки и то како су са Луком требали сви да
угину на киши, у врбаку. Андри је сада Аћимова инаџијска храброст изгледала бесмислена, а
сада је мучио људе, сина, себе и њега Андру. Андра није дошао у Србију да би умро на
вешалима или у затвору. Дошао је из Карловаца, напустио Невенку, најлепшу жену и Срему,
да дели знање и науку. А сада је преварен. Жеља му је да изађе и каже ученицима Ваши
очеви и дедови нису Србији освојили слободу. Ви наставиде да ратујете за њу.
Никола је био крај Симке кад је умирала, плакала је пред смрт. Да би видео да је
мртва проверио је срце у недрима и тада му је рука прешла преко њених груди које као да је
први пут у женским недрима. Он њу воли, није истина да је мртва. Ово је његов последњи
злочин, после 18 година неће и не може да је пусти да заувек оде. Са собом Симка као да је
однела и део тог старца који ју је једини изгледа потајно искрено волео.
Аћим сам у завору, Андра се извукао. Једно јутро капетан доноси Аћиму новине у
којима пише да је Пашић издао другове и понизио, моли краља за опроштај, заклиње се на
верност и поданичку службу. Вођа странке – издајник! Пуста га кући – умра му снаја. Код
куће туга, Симка мртва, Адам болестан спава, а Ђорђе седи кра њега. Аћим му прилази,
плаче и каже да још једино њега има, није његов али има његово презиме. Нису хтели у апсу
да га убију а њега ће научити да га мрзе. Пробудио је Ђорђа да иде да спава, он ће пазити
Адама, он ће га чувати. Ђорђе никада пре није видео да Аћим грли Адама.
Никола се опет обраћа: мора да прегази Мораву да оде, јер отишча је и она (Симка).
Адаму оставља поруку, прича му о мајци лепој, као ретко која у Србијици. Била је хајдук. Ни
смерна ни бојажљива као оне на иконама, нити је личила на оне што се за цареве удају.
Хтела је да закине, криво измери и помогне када су умуци.
Николиног оца су Турци натакли на багремов колац. Ноћи су га кучићи дрмусали док
их је његова мајка плашила. Данима је она седела испред мужа, ни јела, ни пила, ни спавала-
Жене су јој доносиле хлеб и воду, али су то кучићи јели и њој су изгризли руке. Када су
склонили коље са људима Николина мајка је и даље седела ту јер гроба очевог није нашла.
Гледала је немоу у рупу од коца и ћутала. Никола је долазио, дозивао је да му хлеб умеси јер
није имао, али она није чула. Поп га је узео, научио писати, мајка му је због жалости
полудела и изгубила се негде. Као млад често их је сањао. Слика остала: Отац у шубари
плаче, језик искићен јатаганима, а то је у ствари расцветао багрем са неколико листића –
отац и две искрвављене руке – беру од багрема беле гроздове – мајка. И злато је копао, тако

100
је био први рудар Србијице. Учествовао у Милановим ратовима – две медаље за јунаштво.
Богат нисам био, пандур, шпијун, књажев коњушар.
Ти ћеш бити велики газда, можда посланик – оставља ти Аћим поверење сељачко, сви
ћете слушати и покоравити, мислићеш да си најпаметнији, бићеш сила и моћ- Богатом ћеш
се оженити и деца ће Катићи бити у црквеним књигама, а то је грешка – презиме. Презиме ти
је Дачић. Дачићи ће бити твоје слуге, Тома ти је отац а његови синови, браћа. Тома ти је
отац, не заборави. Ђорђе се опет снашао, продаје даску за сандуке, Аћим неће дуго и оно
што је између њега и Николе много је крваво и остаће тајна.
Мијат гради кућу, ожениће се неком удовицом.
Никола први рудар Србијице ‒ рођен 9. јануара 1811. године.

***

ЛИТЕРАТУРА
1) Драган М. Јеремић, „Добрица Ћосић‖ (Прсти неверног Томе, 1965)
2) Светлана Велмар – Јанковић, „Примери унутрашњег монолога‖ (Савременици, 1965)
3) Љубиша Јеремић, „Романи Добрице Ћосића.Увод у ново читање‖ ( Глас из времена,
1993).

101
 Меша Селимовић (1910‒1982)

Рођен је 26. IV 1919. године у Тузли, у имућној трговачкој породици. У родном

мјесту је завршио основну школу и гимназију. У то вријеме је највише волио да чита
Достојевског, Жерминал Емила Золе и дјела Максима Горког.
Након завршене гимназије, 1928. године одлази у Београд. По очевој жељи студира
рударство, потом права, да би се најзад након двије године уписао на Филозофски факултет,
група за Српски језик и јужнословенске књижевности. Учествује у напредном покрету
Београдског универзитета. Године 1934. дипломира на Филозофском факултету. Предаје у
грађанској школи трговачког смјера, да би затим био постављен за професора гимназије у
Тузли. У то вријеме активно игра фудбал.
Полаже професорски испит на Филозофском факултету 1939. године. По доласку
окупаторских снага у Тузлу, 1941. године бива ухапшен. Од марта 1942. године налази се у
партизанима. Био је политички комесар Сребреничког и Тузланског одреда.
Одлази у Београд у новембру 1944. године. Именован је у комисији за утврђивање
ратних злочина окупатора и њихових помагача. Постаје 1944. године начелник Одјељења за
везе са иностранством, Комитета за културу владе ФНРЈ. Сели се у Сарајево 1947. године,
професор је Више педагошке школе и помоћник директора издавачке куће Свјетлост.
Изабран је за доцента на Филозофском факултету у Сарајеву. Почиње да предаје
предмете Реализам и Теорија књижевности, али на конкурсу за ванредног професора
стручна комисија је дала предност другом кандидату, те Меша 1953. године остаје без посла.
Наводно је у питању био политички обрачун са писцем, носиоци тог сукоба нису
идентификовани.
Године 1957. постаје хонорарни драматург у Сарајевском позоришту, потом је
директор Народног позоришта. Постаје главни уредник издавачког предузећа Свјетлост
1961. године.
Године 1965. изабран је за предсједника Савеза књижевника Југославије. Роман
Дервиш и смрт штампа 1966. године. НИН-ову награду добија 1967. године, док Његошеву
награду добија 1969. године. Награду АВНОЈ-а добија 1970. године.
Умро је 11. VII 1982. године у Београду. Сахрањен је у Алеји великана.
У рукопису му је остао роман Круг. Приредио га је Никола Вујичић. Радња се дешава
у Латинском кварту у Сарајеву. Када помене тај кварт, каже у фусноти да је то у Сарајеву.
Развија се споро као писац, али поуздано и упорно развија своју визију о положају
човјека у свијету, о границама његових моћи и трагичности његовог постојања.
У роману Тишине (1961) постоји тек наговјештај читавог низа опсесивних
проблемских тачака у дјелу Меше Селимовића. То је роман о ратнику повратнику који нас
уводи у свијет Селимовићеве прозе: усамљеност, однос свијета и појединца, избор властитог
пута и неизвјесност, колебљивост свијести према контрадикцијама свијета, могућност и
немогућност љубави у свијету, осјећање губитничке судбине човјека.
Оног тренутка када пише Дервиш и смрт Меша проналази свој језик. Меша на неки
начин интензивира право књижевности на слободно истраживање, на виђење човека као
противречног, контрадикторног бића.

102
 Селимовић се појавио кад је све постојало. Славу великог писца освојио је својим
ремек-дјелом Дервиш и смрт. То је роман о животу једног вијерника који престаје то да
буде, једног муслиманског достојанственика који на почетку има као знак конформизам
(прилагођавање наше мисли датој ситуацији), вијерничку оданост, а на крају ужаснути
јеретички неред и трагизам. Фабула романа остварена је биљежењем у првом лицу несрећне
судбине Харуна, брата Ахмеда Нурудина, свјетла вјере, шеика текије у једној босанској
касаби. Тај несрећни младић, Нурудинов брат, открио је строго чувану тајну о погубљењу
једне невине личности и на тај начин се изложио осветничким фуријама великог механизма
власти Османске царевине. Сви Селимовићеви били су у партизанима.
Трагичношћу прожета историја Ахмеда Нурудина, нијансирана, јесте у ствари прича
о духу човјека који жели да опстане, али и да живи као човјек, да живи слободно у складу са
појмом човјечности, правичности и истине. Ахмед Нурудин, покушавајући да спасе брата,
упропашћује властити живот. Најстрашније је то што спасава мртвог брата. Читав роман
управо је треперење Нурудинове свести над чињеницом човјекове немоћи у свијету, тачније
речено, човјекове немоћи да помогне себи и ближњима. Када сазна за судбину брата да је
задављен руком крвника у некој од тврђава касабе, шејк Ахмед Нурудин се буни против
окрутне власти која је то урадила, али побунивши се против ње примјењује слична средства
у савлађивању властитих непријатеља, па на крају бива задављен свиленим гајтаном.
Величина овог романа огледа се у томе што се у њему човјек ипак буни и истрајава у побуни
против свијета зла и насиља, против дивље стихије у свијету. Егерић биљежи да је ово први
роман на нашем језику који се са крајње страсном интензивношћу пита шта је човјек, шта је
добро и зло, шта је правда и закон у свијету и који су његови извршиоци, има ли у свијету
љубави и докле сежу њене моћи и може ли човјек нешто учинити да би живио у сагласности
с властитим појмом. У свијету, поједностављено речено, постоје они који лове и они који су
уловљени, они који ометају живот и они који раде на његовом расту и расцвјетавању.
Између те двије стране постоји неумитна, стална опасна борба која се испољава у безброј
облика да би се смрт појавила као неизбјежни судија. Луцидност овог великог дјела јесте у
томе што изванредно, дубоко и умно види сложеност и тајновитост ове борбе. Ахмед
Нурудин је јунак и у поразу, јер зна да човјек мора живјети по својим, а не по зоолошким
законима опстанка. Ахмед је покушао да испуни дужност човјека. Учинио је све да живећи
његов племенит напор његову смрт доживимо као неправду. Тај пораз је некако сав обливен
свјетлошћу. Није срамота бити поражен ако је човјек учинио све добро да заслужи побједу.
Сâм Селимовић каже да је хтио да напише роман о љубави, роман о трагедији човјека који је
толико индокриниран да догма којој служи постаје суштина његовог живота. Но, он који је
промашио љубав, промашио је и живот.
Дервиш и смрт повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Све
почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човјекове
вјечне упитаности пред свијетом, до спознаје патње и страха као неизбјежних пратилаца
људског живљења.
Све те квалитете Селимовић је поновио и у сљедећем роману Тврђава (1970) који нас
враћа у још дубљу прошлост, у ХVIII вијек. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол
она је сваки човјек, свака заједница, свака идеологија затворена у саму себе. Излазак из
тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност свијета, отварање могућности
сусрета с другима и упознавања истинских људских вриједности. Селимовић у Тврђави у

103
извесној мери коригује мисао о Дервишу и смрти о човјеку као вјечитом губитнику. Отвор
за пут ка срећи се тражи и жели да пронађе у љубави. Свијет је поново поприште опаких,
отуда толико тврђава које дијеле људе. Сви јунаци Тврђаве настоје да претрпе страх као
фундаментално осјећање којим је испуњена атмосфера живота у тоталитарним заједницама.
Једном ријечји, човјек вриједи ако је слободан, свјестан властите дужности и части. По
Егерићу, Тврђава је својеврсна допуна Дервиша и смрти у смислу да човјекове тежње ка
љубави, ка животу у сагласности са собом нису пуко маштање, већ пуноправна могућност
човекове егзистенције. Најприје види однос појединац-власт.

Дервиш и смрт

Меша у знак захвалности и љубави жели да напише најлепшу књиу посвећену својој
жени Дарки, али није сиуран да ће то успети, да ће дочарати њену љубав и племенитост. Он
на почетку ове приче, која као и све друге, говори о тражењу среће, помиње њено име.

Први дио
Говори да започиње причу без икакве користи, из потребе која је јача од користи. Име
му је Ахмед Нурудин, али то светло вере он не осећа више и помало га се стиди. Сад је само
Ахмед. Четрдесет му је година. Жали што нема 10 година више па би га старост чувала од
побуна или мање, па би му било свеједно. Побуна – први пут тако назива своју муку. Је ли
само реч или мисао? Писање је неминовност, нема коме другом да каже до хартији. Шејх је
текије мевлевијског реда, текија у којој живи се налази на излазу из касабе. Кућу је поклонио
богати Алијага Џанић. Са Ахмедом кућа је постала бедем вере. Сматра дужношћу да себе и
друге чува од греха.
Све је почело пре два месеца и три дана, брат је већ 10 дана лежао у тврђави. Тај дан
је пошао да замени хафиз-Мухамеда, у посету старом добротвору Џанићу који је болестан
лежао. Зет му је био кадија Ајни ефендија који је наложио да му се брат затвори. Дошао је,
понављао у себи речи које је толико пута говорио али сад је било друкчије, због њега самога.
Сањао је сташан сан – да стоји на прозору изнад мртвог брата. Све те речи утехе сад га
плаше. Верује у вечни живот али је почео да верује и у страхоту умирања... Али старца није
било, угледа његову кћер од око 30 година. Рече да јој није лако о овоме да прича и упита га
да ли познаје њеног брата Хасана, о њему жели да говори. Желела је да покуша да га
уразуми, био је црна овца у породици. Није га то ништа изненадило те престаде да је слуша
са пажњом и поче да је гледа. Прво је запазио њене руке. Све је било потиснуто њеним
телом, али није дозволио себи да је жели. Оживела је у њему успомена на једину жену у
његовом животу коју већ 20 година заборавља. Причала му је даље о брату. Свршио је школе
у Цариграду и доспео до положаја. Али онда се одједном изменио. Оставио је службу, дошао
и оженио се. Почео да пије. Постао кириџија. Отац је пао у постељу због Хасана. Да не би
отац морао да га уклони из тест. моли Ахмеда да разг. с њим те да он добровољно пристане
да се уклони и повуче, да буде мања срамота. Тад схвати да му је ова болест створила
прилику. Обоје су у невољи због браће. Пристао је на молбу. Али почео је да се осећа
сигурнији у своју идеју, а њу је начинио несигурном. Узнемирио ју је како би увидела да
замисао није тако лако спровести и да јој је он неопходан. Ипак, није био срећан што помаже

104
овој безобзирној жени у хајдучкој пљачки. Потом је отишао. Осећао је да није чист, бојао се
греха готово више него смрти. Можда ће му пустити брата, можда и није крив, а он ће
наштетити овом човеку који му никад ништа није урадио.
Била је то ђурђевска ноћ. Младићи и девојке су се спремали да буду погани у ова 24
сата, то је старо право на грех. Опомињао их је то није њихов празник, већ каурски. Враћао
се према текији. Мрзео је ноћ, био бесан на људе и на живот. Уплашио се те своје мржње.
Мула Јусуф му је тихо пришао. Рече му да је био у Синанобој текији где је Абдулах
ефендија говорио о спознаји. Спознаја је могућа само реткима а осталима остаје да спознамо
што можемо. Почели су разговор о томе како би заборавио све бриге. Али Мула Јусуф није
добар сабеседник. У очима му је нешто друго видео. Питао се шта тражи он уопште ту, он је
од овог света, од ђурђевске ноћи. Замолио га је да оде. На сокаку, поред текијског зида, чуо
је кораке, није га то дотакло, ни занимало, посматрао је реку и даље. Кораци су застали пред
капијом. Отворио ју је, наслонио се леђима на врата. Други кораци су протутњали поред
капије. Његови гониоци. Вратили су се опет, не могу да га пронађу. Ахмед све то посматра.
Одустали су, отишли. А Ахмед је ушао у текију, није хтео да га се ишта ово тиче. Погледао
је кроз прозор, сад је био у башчи. Ахмед би желео да зна да ли је крив, онда не би ни
мислио о њему. Помислио је да је детињасто што се скрива од њега, што се закључао у собу
а и даље о њему мисли. Одлучио је да жели да сазна. Сишао је, молио га да оде. Није хтео,
стражари га чекају. Молио га је да га склони до сутра увече. Није желео да се меша.
Изненадио га је овај човек. Пркосно му је одговорио да нема он снаге ни да га пријави
дервишима. Био је миран, подсмешљив, и то је било необично. Молбу није поновио. Био је
помирен са несрећом, са никаквом вољи људи да помогну човеку. Није хтео да каже зашто
га гоне. Ахмед је увиђао да се плете у ово више него што треба. Предложио му је да се
сакрије у кућицу у дну баште. Стигли су до тамо, тражио је од Ахмеда да оде а обећао да ће
доћи кад не буде опасно да разг. Ахмед је отишао, премишљајући у себи о чему би то они
могли да разговарају. У глави су му биле речи које му је бегунац пред кућицом рекао – да му
храна не треба, да ништа више не чини јер шта год учини биће му криво. Чудио се како је
погодио што ни сам није знао да осећа. Није ништа решио, само је продужио муку. Незгодно
је за њега, као дервиша, бедем вере и реда, ако му помогне. И за њега и за брата, погоршао
би му положај. Текија се полако будила, прво Мустафа (вечито обузет мислима о својој
невенчаној жени, о петоро деце, што своје, што готове добијене) који је био глув па због тога
сувише бучан и будио све, па хафиз Мухамед ( искључен из живота, волео историју, књиге,
равнодушан за обичан живот) који је читаву ноћ кашљао, био је болестан. Потом је сишао и
Мула Јусуф. Није му сувише веровао, а нису се ни познавали посебно добро. Помислио је
како је ово сада ствар текије и да одлука о томе не треба да буде само његова више. Али није
знао коме да се обрати. Реши да то буде Мула Јусуф. Рекао му је за човека и да се двоуми
шта да учини – је ли горе сакрити злочин ако је злочин, или не учинити милосрђе? Кад се
вратио из џамије, нашао је Јусуфа са стражарима који су све претраживали. Човека није
било. Није се наеутио на њега, позвао их је јер је мислио да Ахмед тако жели, и њему самом
било је лакше, одговорност више није била на њему. Али једнако је мислио о њему. Мула
Јусуф је у хладу преписивао Кур-ан. Испао је из круга, он га је помео, тако суров а миран,
много зна о њему и зато треба побећи, више га ништа не чува. Постало му је јасно зашто је
рекао баш Јусуфу, знао је колико је безобзиран и шта ће учинити. Осетио је гађење према
њему иако је извршио његову потајну жељу. Ипак, можда је само послушан, мислио да он

105
заиста тако жели. Проблем је можда ипак у њему, он је тај који се променио. Пришао му је,
рекао да треба да иде у Константију на калиграфију, овај се уплаши, помисли да жели да га
удаљи. Нису веровали једно другом. Шетао је, поново осећао неки мир. Кад је дошао до
места где је у зору био са бегунцем, поново га угледа у свом сећању.
На дугом ходнику што обухвата стари хан, људи су закрчили пролаз. Убијен је неки
путник а сад ће довести убицу, ухваћен је јутрос како седи и мирно пије. Ахмед није смео да
упита ко је убица, иако му име ништа не би рекло. А мислио је само на једног. По гласовима
схватио је да га воде. Није био онај од синоћ. Увели су гау собу где је лежао убијени
трговац, путник. Пошао је ходником, покушавао да не мисли о томе, а мислио је. У соби је
био отац. Нису знали како да се поздраве, нису се видели годинама. Био је оронуо. Одједном
разнежен, привио је своју главу на његова прса а старац је плакао. Памтио је ово као
повратак у детињство бар на час. И отац је дошао због брата. Нежност је брзо нестала.
Упитао га је што није дошао у текију, хан је свачије свратиште. Немоћно је одмахивао
руком, невољан да било шта говори, као некада, лепо и дуго, као да над свиме влада, а сад је
ово значило предавање животу.. Дошао је само да свршио посао због ког је дошао и да иде.
Разговарали су о брату. Он их је и саставио. Отац га подсети да је он овде угледан и он му
одговори да би требало да га пусте, није опасно, само је рекао нешто што није требало.
Обећа да ће данас муселиму да сазна разлог и моли за милост. Али и његов углед је доведен
у питање, јер је део братове кривице сада и на њему. Говорио му је да не брине, а ипак није
знао ништа о брату. Изашао је из хана. Присећао се очевих речи да му је само он остао, њега
више и не рачуна, као да не постоји. С брда се чуо бубањ, ђурђевско весеље је трајало. Није
могао а да не мисли да је братова невоља и његова. И на њега је бацио сенку, људи га
друкчије гледају. Шетао је, скренуо из чаршије, ишао путем поред речие и размишљао.
Потом зачу топот говеда и уклони се са пута. На коњу испред јахао је Хасан. Пришао му је
јер га је препознао, сјахао је. Рече му да је потавнео и да зна зашто. Ахмед се препаде, зар и
он који је 3 месеца одсутан, а мислио је да ни сви у чаршији не знају. Упита га зашто је
затворен. Рече му да је у тврђави. Обећа да ће вечерас доћи у текију и настави даље. Ахмед
је скренуо преко дрв. моста, на другу обалу... Тад из чаршије зачу ударање бубња и трубу са
сахат куле. Дизао се дим, пламен је бивао све јачи. Готово је помислио да скрене с пута али
одлучи да не одгађа и да што пре сазна шта је са братом. Дoшао је муселимата муселиму.
Потајно се надао да неће бити ту. Стражар га је упитао зашто је ту и то га разљути. Није
показивао ни трунку поштовања. Муселим га прими. Стајао је поред прозора и посматрао
пожар. Одмах упита за брата. И он је био незаинтересован, без икаквих сазнања, без
поштовања. А још увек је мислио да је значајан позив ком је служио. Оштро му је
одговорио. А речено му је да се, бранећи брата, супротставља закону. А најгоре што чак ни
то није чинио, само се побунио против страшне суровости муселима. Подне је било близу,
отишао је у џамију. Почео је молитву, а потом му се учини да је један од верника бегунац од
синоћ. Зваће га Исхак, то је име ујака ког је као дете много волео иако не зна што их доводио
у везу. Имао је осећај да би му једино он сад могао објаснити неке ствари. Јер је патио, јер
нема предрасуда, страхова, пошао путем који нема излаза, што је већ осуђен и само ишчекује
смрт. Не зна ни о чему би му говорио. О себи, о дервишком реду у ком је већ двадесет
година, породицу је имао, видео је свега три пута за све то време, и ето брата је стигла
несрећа. Зна да није способан за злочин и да је невин а ипак не брани га довољно чврсто.

106
Чини му се да му сви наносе зло. Напољу је зачуо неку стрку, по завршетку службе. Отац га
чека, отићи ће и рећи, слагати, да му је речено да ће га ускор пустити, даће му наду.
Био је мај, пролеће. Присиљавао је себе да поверује да воли пролеће. Ходао је
сокацима, знао је да га Хасан чека у текији. Отац га је на растанку замоли да му јави кад
брата пусте. Драго му је што је отишао, дао му је лаж и утеху. Дошавши у текију, нашао је
Хасана како разговара са хафиз Мухамедом. Упитао га је за брата, овај му рече да ће сутра
опет муселиму. Мухамед је говорио Хасану о постанку света, што је читао у богзна којој
књизи. Прича о стварању света искључивала је Бога у потпуности што је Хасан с времена на
време шаљиво напомињао. Мухамед је отишао, остали су сами њих двојица. У речима које је
пре тога изрекао, Хасан је осетио колико је погођен братовом несрећом. Био је у праву. И
кад му он опет рече да не зна зашто је затворен, Хасан рече да зна више. У околини града
живео је неки мали поседник који је почео црно да говори о неким људима из власти.
Послали су сејмене по њега и затворили га у тврђаву. Послали су га везиру у Травник али је
на путу убијен јер је покушао да побегне. У то је умешани његов брат. Нису никакве везе
имали, а опет слични по нечему су били. Брат је радио код кадије, и као поверљив писар
дошао је до неких скривених списа. Нашао је саслушање кривца написано пре него што је
човек доведен и затворен и у томе је била опасност. Унапред су све знали. Али он то није
заборавио нити оставио, нешто је учинио, шта, не зна се – али затворили су га. Ахмед није
могао да верује. Све је то било сувише заплетено за његову наивну мисао о животу. Мало је
сумњао у све то јер је долазило од Хасана. Није желео да му каже од кога је то све сазнао.
Хасан му рече да је мислио да ће желети да што пре спасе брата а не да размишља о том
јаднику који му је рекао све то. И можда је био у праву. Сад је био осуђен истином и морао
је да учини нешто да се она сазна, у супротном би могао да се брани незнањем. Хасан му
искрено рече да му је жао ако га је повредио, да је мислио да зна више о животу и да је
можда требало да му саопшти као детету. На одласку је оставио некакав завежљај, за
Ахмеда. И оде, отпратио га је до капије. Била је то Абул Фараџа Књига прича, скупоцених
корица, са четири златне птице у угловима. Биле су и на марами. Сећао да се да га је једном
поменуо у младости, што Хасан изгледа није заб. Као ни птице, које је видео на марми,
јединој ствари што је А. остала из куће. Био је дубоко ганут.
Ишао је јутрос у поље. Осећао је бујање. Из шуме се чула секира. Чула се и кукавица,
и песма неке девојке. Само та три гласа. И мириси. Било је то присуство у неком другом
времену. Секира је била очева, и кукавицу познаје, а девојка од 16 година. Пренуо се. Путем
је наишао дечак, кидао је цвеће. Давно је сусрео истог таквог дечака, на другој стази.
Разговарали су кратко. Био је неваљао, оном некадашњем је рекао да ће постати алим, и
постао је дервиш, то рече и овом али овај је друкчији. Пркосно му рече да пође и каже то
његовом оцу ако сме. Није хтео, можда и боље да останеш, рече Ахмед, и оде. Дечак остаде
збуњен.
Мала жена отвори капију, упути га у башту. Тамо су била два Хасанова момка,
хватали су ждрепца, и он. Посматрао је ту борбу са коњем, као да му није битно да га ухвате.
Пришао му је након што је умирио коња. Пошли су да разговарају. Горе, у соби, био је хаос,
није био човек од реда и није владао стварима. Упита га шта да ради – жена која му је
отворила врата је са једним од оне двојице, он је воли, купује дарове, али се заљубила у
другог и кришом му сад поклања мужевљево. Не зна шта да учини. Могао би младића негде
да пошаље, али она би отишла за њим. Муж ништа не сумња, добричина је. И како сад ту

107
успоставити ред а да не уништиш све. Само несрећом се може свршити. Жена је донела
шербе, па изашла. Гледао ју је као да је на њеној страни. На страни је свих. Почели су други
разговор. Ахмед му рече да се изменио, а некад је мислио као и он. Али једном му је један
човек рекао да се спусти на земљу и да живи. И то је учинио. Захвалио му се на поклону.
Осећао се близак с њим, рече му да ће се борити за брата, можда и себе угрозити, наилазити
на препреке (већ га је то јутро муселим одбио) али ће тражити правду док је жив. И можда
тек тад схвати да је и он с братом неповратно везан осудом. Обојицу мора да спасава.
Изненађен је био собом и тиме што је тражио споне међу собом и Хасаном, повезивао их
љубављу и пријатељством. Још данас је мислио да је површан и празан, те је ова мисао била
нова. Нова љубав. Плашио се усамљености. Он му обећа да ће помоћи колико може. Треба
га извући што пре. Није очекивао ту понуду. Одби је, није желео да остане крив, правда је
све. Разљутио се. Не препуштати све богу, свету, већ помоћи брату. Ахмед је остајао при
своме. Признао је да можда и није у праву. Ахмед не сумња, мисли да је вера важнија од
човека.Не може да прихвати бекство јер верује у правду. Кад би веровао да је нема, остало
би му да се убије. Испричао му је и о сусрету са дечаком. Видео је у њему бранитеља вере,
неколико тренутака након што су га сејмени отерали испред муселимата. Хасан је био
упоран у томе да се нешто више мора учинити. Ахмеду је било тешко, као да је указивао на
његову малу љубав својом превеликом спремношћу да помогне. Све што је Хасан говорио
била је побуна. Није му пријатељ, или јесте, али сече му корење. Схвативши то, лакше га је
одбио. Зато је започео следеће: као случајно, на поласку, рече да се сетио сестре, код које је
био, и да га је замолила да му пренесе да ће га отац лишити наследства, те да је боље да се он
сам одрекне, због света и мање бруке. Неће – а Ахмед рече да је можда тако и боље. Изгубио
је и ту прилику да помогне брату јер је неспретно ово рекао, а не би себи опростио да је
схватио његову игру. Хасан га упита, да ли би то помогло његовом брату, да ли би зет то
учинио кад би се он одрекао насл? Сам је то одлучио, ослониће се на пороке свог грамзивог
зета ком је више до новца стало него до ситног писара. Није знао како да му захвали. Ахмеду
је било драго што се на крају свега ипак одрекао сам. Позвао би га на весеље то вече, штета
што је дервиш. Био је равнодушан према свим светињама али није им се ругао. Затим угледа
како у двориште улазе Дубровкиња и њен муж и Ахмед остаде у другом плану. Пошли су ка
њима. Ахмеду се не учини лепа. Помисли да је прича о двојици слугу и његова властита. Она
га је истиснула, више није мислио на њега. Пошао је кући, прошао поред џамије. Размишљао
је о својој несрећи и потреби да се брани. Чуо је топот коњских сејмена, пролазе и не маре за
друге, сви им се склањају, кидају све пред собом, али један оде пред другим те прођу мимо
њега, не дотакавши га и чак су му се јавили. Био је изненађен. Срећан што је остао оношто
је, дервиш угледног реда. Није одбачен, зашто би био? У мислима је одлучио да му пође,
надајући се да му је жена испричала њихов разг. Ајни ефендија га одмах прими. Као да није
имао других речи за њега сем научених. У почетку није веровао да га жив човек не наводи
ни на једну стварну реч, на људски разговор. Говорили су кураном. Навео га је да свој случај
подведе под вечна мерила а није ни осетио да је тада у тим размерама вечности изгубио
брата. Гладио је мачку и два пара жућкастих очију одвратно су га проматрала. Камо среће да
није ни долазио. Тек на крају, Ахмед рече да је наговорио Хасана да се одрекне насл. Неће
на ово моћи одг. Кураном, мислио је, али преварио се. Растали су се.
Пошао је у ноћ. Желео је да оде у текију, да остане сам. Али то би значило ад је
погнуо главу и није то допуштао себи. Корачао је уз реку. Нико није тако безоружан као

108
дервиши. Наишао је на неког пасванџију, рече му да се склони, неки младићи свако вече
разбијају фењере. Неће да их пријави, не зна ко су, тера их, не желе да оду. Позвао га је са
њим да обилазе улице, могу и до Хасановог сокака, довео је свираче, није грех да слушају из
прикрајка. Није пристао. Чудан свет, мислио је продуживши... Ноћ је прир. време за грех.
Потиснут у невидело, моћнији је... Али питао се због то греха њега Бог кажњава. Молио је за
спас, са себе, са Исхака, за брата му Харуна. Кад је крочио у суки сокак, из сенке је изашао
неки човек. Рече му да га је чекао. Изгледао му је познат, али није знао ко је. Рече да га
шаљу пријатељи. Поручују му да пази шта ради. Претио му је, имплицитно. Све ово утврди
му да се они боје јер он ипак представља нешто, постао је претња за њих. То му да снагу и
постаде одлучнији. Али дошавши у своју собу, осети се опкољеним. Јавио му се немир, и тад
се сети да је слутња први гласник несреће. Али знао је да се не сме предати. Ујутру, прво је
свратио Хасану, али није га било код куће. Пролазећи поред пекаре сети се и пасванџије, јер
је говорио о сомунима. Мора данас да га нађе, сад се тек досети да је сигурно нешто хтео да
му каже. Дошао је до муфтијине куће. Стражар му рече да није ту. Потом изађе један мршав
човек, бивши војник. Препознају се, ратовали су заједно једно време. Звао се Кара Заим.
Уплашено је гледао према некој кући у дворишту, он који се ничег није бојао. Ахмед га
подсети на то какав је јунак био. Рече му да уђе у ту кућу, да је ту муфтија. У дворишту је
било јужних биљака, лимун, палма, једва преживелих зиму. Он је био из Антиохије. Ушао је,
играо је шах са неким човеком, Маликом. Рекао је да има молбу, ко је и шта је и да тражи
правду. Лице му је одавало досаду. А правда може да буде свашта – све зависи од
становишта, рекао је. Побудио је интересовање код муфтије, али се бојао да ће његова
пажња умрети када са игре пређе на прави циљ. Рече да има брата и да га моли да реши
ствар. Он је у тврђави а рече му и да је затворен јер није послушао оца: да не иде од куће.
Муфтија се изгубио, пажња је опала. Рече му да иде, да је уморан. Молио је да нареди да га
пусте. Рече му да дође сутра. Наставе да играју шах он и Малик који се тад пробуди.
Говорио је узалуд, и сутра ће бити исто. Извели су га. Кара Заим га је сачекао пред кућом.
Рече му да је добро што га зове и сутра, обично не зове. Тад рече и шта га мучи – отпуштају
га, па жели да замоли муфтију да га остави, није за службу а добар је чувар. Упита га потом
колико би тражио новца да ослободе невиног? Понуди му 200. Али он сад не би пристао, пре
би. Ахмед рече да се шали, само је хтео да види колико се променио. Истог часа га срете на
капији и рече да остаје, одвели су га Малику, питали шта је с њим говорио. Није ни знао да
му је помогао.
Неколико пута после тога тражио је Хасана, узалуд. И онај његов старији момак га је
тражио – сазнају да је у затвору. Пијани су измлатили неке младиће, а иако су они напали
први, ови су затворени. Морају да плате, јер су младићи тешко повређени. Није га тражио
без разлога. Сетио се његове мисли. Рекао ју је и Кара Заиму а повукао се кад није пристао...
Јавила му се кад је видео муфтијино лице како се гаси, све речи су биле узалудне. Треба
отети Харуна. Храбрила га је помисао и на Исхака, можда Хасан зна где је. Свестан да
можда развлачи и сувише – а све јер га сувише погађа да напокон каже оно што га потреса
ево и месецима након тога. Нашао је и пасванџију код куће. Није желео да говори као синоћ.
Уверен је био да је нешто знао о њему, а овај је то сад порицао. Ноћ је ноћ, а дан је дан. А
можда и не зна, само му се учинило. Мустафина деца била су у текиј. башчи. Викао је
Мустафу и говорио му да их отера, превише галаме. Сео је под лозу, огладнео, сетивши се да
давно није јео. Дође му жао деце, али му је пријала тишина. И Хафиз Мухамед се врати

109
однекуд. Осећао је да је на тешкој животној стази, као на конопу, који има свој крај. Хафиз
Мухамед потом изађе из текије и стаде до њега. Није се добро осећао. Ахмед га упита да ли
је знао шта жели кадијина жена кад га је послао. Није желео да чује за њих, гади се, а тад је
хтео да му помогне, зато га је послао. Упита га зар није ништа дознао. Рече му да је Харун
убијен пре три дана. Ахмед погледа у њега, плакао је. Он сам, није. Нити му је било тешко.
Осетио је олакшање. Нема га, а више је болело док га је било. Мустафа му донесе да једе
нешто. Али тада поче да га боли. Пође некуд. Постепено му је долазило до мозга што се
догодило. Био је љут на брата. С брда, из циг. махале чуо се бубањ. Још увек ђурђевско
лудило. Погледао је преко каменог моста под којим тече река, никад њим није пошао, ту се
завршавала касаба, а брат јесте, то је пут према тврђави, и сад је мртав. Много пута је
замишљао да иде тим путем, до капије тврђаве. И пође први пут, заиста. Стражару рече да
му је брат унутра и да му доноси понуде. Оживљавао га је, враћао време. 15 година млађи,
Ахмед, дошао је по брата, није га оставио, увек се бринуо о њему, дошао је, тешио се, али
касно. Моли га да му опрости за ову касну љубав. Она сад ником не може помоћи. Стражар
га упита шта говори, молитву за мртве – рече му, боље говори за живе, њима је теже. Пошао
је назад, тражећи трагове братовљевих ногу у трави, било какав траг од њега. Али све што је
остало је само у њему. Није знао ни зашто је пошао на ово место, да га мртва помене. На
улазу у чаршију угледа десетак људи. Међу њима угледа и Исхака, као и оне ноћи с једном
ногом обувеном а другом босом, лице тврдо, били су као умножени Исхак сви ти људи. Кад
је пришао, био је то мршави младић, не Исхак. Не зна ни зашто му је потребан. Прошао их је
али су кренули за њим. Ушао је у џамију. Сели су иза њега. Обред је био чудан, друкчији.
Назове их синовима Адемовим, као никад. Обратио им се, сви су они људи, тешко ј и њима
због смрти недужног, због злочина. И њих се то тиче. Не мрзи их, нема два срца, а ово сада
зна само за тугу. Жели да им опрости, заборавити не може. Моли бога да му да снаге да не
клоне од бола. Они отидоше, однесоше речи али жалост остаде. Остао је сам, са свећама које
је гасио. На вратима угледа Хасана, са свећом у руци.
Као да није прошло више од месец дана, још увек дрхти. Након његовог говора у
џамији, сутрадан су одговорили на ударац. Тог поподнева Хасан наврати у текију. Као да се
чудио, није очекивао његову побуну. Било му је драго што је ту, и што не приговара да је
нешто раније могао учинити. Ни он, ни Хафиз Мухамед нису осудили његов говор. Хасан му
рече како није давно чуо искренију тугу а ни тежу оптужбу. Изашао је за њима у башту,
говорили су о Хасановом оцу. Хасан је говорио са подсмехом – Отац је чудан, рече. Веровао
је да се он унесрећио, а овај пак не, јер чини оно што га чини задовољним. Његов живот му
је драг. Али није могао то да му каже, не жели да га види. Хафиз Мухамед му саветова да
оде још једном, да му је, штавише, он сам рекао да ће доћи опет данас. Ахмед је са мало
зависти мислио како ће га заборавити помире ли се. Пошао је у џамију. Почела је киша, којој
се несвесно надао – мислио је да отац неће по невремену кренути у касабу. Одједном угледа
четири коњаника. Ишли су на њега! А потом га оставише, док их је он још виде пред собом.
Мула Јусуф му приђе, примети да је повређен. Рече да пођу у текију. Ахмед се бојао да не
закасни у џамију, а овај се понуди да га замени, рече да је крвав. Пође ка текији. Саветова му
да не излази који дан. Није знао зашто су га напали. Ахмед рече да ће написати тужбу, овај
га замоли да батали, заборави. У текији га Мустафа и хафиз Мухамед окупаше. Били су
забринути, љути, Мустафа се брецао на неког коме је било име они. Осећао је да му је
учињена неправда. Написао је ипак тужбу, Јусуф је препише. Али није знао да ли да је

110
пошаље. А било му је потребно веровање да може да се брани, да оптужује. Те ноћи пробуде
га са свећом – човек који је донео муселимову претњу и још један. Нашао је тужбу, ставио је
у џеп. Ахмед му рече да ће се жалити муфтији на шта га овај сажаљиво погледа. Рече му да
се обуче. Хафиз Мухамед уђе, био је унезверен. Рече му да га воде. Мухамед рече да могу и
њега, сви су криви као и он. Полицајац му рече да не иде преко реда. Мухамед се гушио од
кашља. Још један човек их дочека испред. Питао се зашто људи не беже, не вичу кад их воде
у смрт. Не због себе, он ће се вратити, пустиће га ускоро. Он би викао кад би знао шта га
чека. Само је Исхак побегао, оне ноћи када су га водили као њега сад. Стигли су, молио је за
светло – био је ужасан мрак међу зидовима. Кораци су се удаљили. Помислио је да је то
затвор. Почела су да га боле рањава места, или је сад тек почео да их осећа. На малом отвору
приметио је да је јутро. Неко је отворио отвор – Џемал рече. Донео му је храну. Пред овим
човеком подсетио се ко је – светло вере, дервиш, шејх текије. А сад је тражио даску да не
легне у блато. Надао се да ће га тражити. Ноћ је опет пала. Дани су пролазили. Тад је разг. са
братом Харуном. Сад су једнаки, зна како је био сам и чекао. Хтео је да се нада, али губио је
снагу. Један дан Џемал му рече да су му пријатељи послали дарове. Двојица су нешто
предали стражару. Мислио је на Харуна, Хасана, Исхака... Сутрадан опет доби дарове, опет
од двојице без имена. Говорио је са Џемалом о Курану, причао му је Ахмед, а овај је био
небично заинтересован. Рече да је то слушао и од човека пре њега што је ту био. Био је
добар, умро је. Удављен је и он је помогао у том чину. Није му знао име ни шта је скривио.
Џемал му понуди мање мрачну и влажну ћелију. Следећи пут кад отвори његову ћелију
осети два осећања – страх, да ће га задавити, и наду – да ће га ипак пустити. Али је требало
да пређе у другу ћелију само. У тој био је још један човек. Он поче причу о неком човеку за
ког су и заборавили да је затворен. Као да га намерно плаши. Подсмешљиво, чак се и
насмеја. Био је смирен, рече да се овде мора бити стрпљив. Шалио се с њим. Тад га
препозна. То је Исхак! Његова честа мисао, сећање, далеко светло његове таме. Дивљење
лудој смелости. Упита га како је допустио да га ухвате. Предат је, није се предао, морао је
бити ухваћен... Рече му да је једино могуће решење да се ништа није десило, све друго је
немогуће. Погодио је Ахмедову мисао. Неко је стајао над њим – Џемал, рече му да је
пуштен, чекају га пријатељи. Упита га за Исхака, био је до малочас ту, нема га. Пође са
једним човеком.

Други дио
Говори о детету које је давно говорило о страху. Волео га је јер се није понашао као
да је старији. Становали су у чадорима, на сат хода од Саве, војници. Дечак је живео је с
мајком и послуслепом баком. Није уживао у војсци, читав тај живот му се смучио. Остајао је
сам најчешће, никог није налазио да се зближи. Био је то суров и необичан скуп. Једном док
је седео пољу видео је дечака, били су већ познаници. Бојао се да му каже шта је чуо о
његовој мајци. Војници су му причали – Остала је удовица и борила се, продавала војницима
храну, пиће, чувала сина од војника. А сад је сазнао и да живи са војницима. Можда је
морала, мислио је. Није знао да ли дечак зна. Шетали су, говорили о природи, сунцу,
пролећу. После није тако често одлазио код њих у кућу. Једне ноћи непријатељ је напао и
отерао их, заузео то место. Вратили су се тек седам дана касније. Из куће су изашла два
војника. Причала је да је била и са неприј. војницима. Настала је тишина. Дете и баку су
пребацили, а мајка је стрељана. Сигурно је сазнао, мислио је. Сећао се и свог детињства и
111
своје куће са таваном где је седео као на оном тавану са дечаком. Тај таван га је стварао као
и безброј других места и прилика. И он је слушао о златној птици, од нене, као и дечак, и сад
му се с њим она поново јавила. Било их је 4 браће, и сви су тражили ту златну птицу среће.
Један је погинуо у рату, један умро од сушице, једног су убили у тврђави. Овај више своју не
тражи.
Покушао је да чита. Наишао је на причу о А. Македонском који је поразбијао све
посуђе иако му се свидело – баш зато. Смисао је горак – морамо уништити своју љубав, да
не би други. Али не можемо све уништ. што волимо, увек остаје могућност да то учине
други. Киша пада данима. Дуго је седео ноћу, гледајући таму. Пронашао је после тог дечака,
довео у текију, остао је сам, бака је умрла. Био је то дечак коме су откинули крила, није било
више у њему оне птичје радости. У овој тишини мислио је само на детињство. Мула Јусуф је
тако често улазио, остајао неко време. То је био тај дечак. Једно друго су подсећали да
радост не може да траје.
Хасан се помирио с оцем. И свој и његов део иметка завештаће у вакуф. Био је срећан
и што је зету измакао његов део. Купио је Куран који је Јусуф писао, поклонио оцу. И он,
као и Ахмед, примети да је даровит. Он оде, стидљив, збуњен. Још има таквих, примети
Хасан. Пробудио је његову пажњу. Испричао му је његову причу. Осетио је сад као своју,
обојица су жртва, један на почетку а други на крају живота. Хасан је мислио да му није
довољно помогао. Отада су се чешће виђали. Као да је оживљавао онај дечак. Али одједном
се изменило све, Хасан је престао да долази. Ахмед је отишао до њега. коцкао се. Тражио га
је због Јусуфа, рече му да га је заволео, а Хасан рече да не може ни за кога да се веже. Он га
упита зашто га је и довео кад није био спреман да га прихвати, није начинио себи пријатеља
од њега. Хасан је неиздржљив, његова је несрећа у том безнадном започињању. Питао се
шта је Јусуф учинио кад је Хасан одустао од њега. Почео је да се присећа свега: људи,
њихових речи, поступака. Саслушавао је и Мула Јусуфа. Веровао је да га је бог казнио, и
брата, због грехова које не знају. Јусуф упита да ли је крива туђа рука којом их бог кажњава?
Ахмед није хтео да га подржи у мржњи, коју је и према њему самом можда осећао. Рече да
га не мрзи. Ахмед га је питао зашто су све пропустили, држали се на одстојању, зашто је
чувао своју несрећу само за себе. Рече да зна све о мајци, и да га пита шта год, волео је, као
сестру. Он рече да је била курва. Ахмед рече – била је жртва а не грешница. Убили су је јер
су глупи. Он га упита а шта је он учинио. Он је њих склонио, ноћима плакао згађен на људе,
а они су је брзо заборавили јер се нису поносили учињеним. Хтео је да оде. Након тога
постао је још затворенији. Хафиз Мухамед рече да је заљубљен можда, али је он знао да је то
само заблуда. Исприча му да је ишао Хасановом оцу, да је стајао као да је нешто чекао а кад
су се сусрели рекао да је случајно наишао. Помислио је да се заљ. у Хасанову сестру. А сад
кад је се Ахмед сети, лепе али безобзирне, која је тражила да изда Хасана а брат му је већ
био мртав, није знала вероватно али је ипак остала сурова у његовим очима. Након овог разг.
опет је позвао Јусуфа. Показао му је Хасанов поклон са зл. птицама на повезу. Обновили су
разговор, желео је се вежу, да има неког место брата, говорио му о Хасану, који му је једини
пружио љубав кад му је било најтеже, жели и он то некоме да да. Хасан га је подс. на златне
птице са мареме, једине ствари која му је остала од мајке, и разнежио. Упита и њега да ли се
сећа златне птице која значи срећу. Мула Јусуф као да је чекао да чује суштину и он му је
рече – да је сазнао где иде, и да изгледа да није невино. Повијао је главу под страхом. Али

112
Ахмед је задржавао оптужбу. Поновио му је Хафиз Мухамедову наивну претпоставку.
Плакао је Ахмед – јер је већ све знао. Био је суров али желео је све да сазна.
Кише су престале. Разговарао је са пасванџијом, Кара Заимом, стражарима и др који
су знали мало а заједно – све. Вративши се од Абдулах ефендије, угледа Мула Јусуфа у
башти. Знао је шта је тражио и где је био. Ахмед је ушао у собу а Јусуф за њим. Упитао га је
да ли га мрзи, било би му лакше. Упита га зашто ли је говорио о пријатељству, све је знао
већ и тада. Јусуф му рече да га је болела прича о приј. а да би волео да је била истина. Оде а
за њим уђе хафиз Мухамед, ван себе. Рече да се Мула Јусуф обесио у својој соби. Остао је
жив, Мустафа га је пронашао. Ахмед рече да се није обесио због љубави: издао му је брата,
Харуна, друговао с њим па издао. Био је шпијун кадијин. Мухамед је то тешко поднео, сео,
заплакао.
Почео је да осећа да га вребају. Сви су мотрили, није се осећао слободан. Није знао
ни шта да чини са Мула Јусуфом. Понекад му се чинило да би могао да га задави. Хасан и
Мухамед били су ганути његовим праштањем, а њему је годило то иако није било истина.
Опет се зближио са Хасаном. Саветовао га је да пође на пут, кући, у Јоховац, да промени
крај, људе. Позвао га је и са њим на пут. Везаност је човекова несрећа, рече Хасан. А и
одлазак је само привид слободе, тобоже нешто мењамо те се вратимо утешени, преварени.
Али у томе и јесте циљ – враћати се, рече Хасан. Али није желео никуд да иде. Након тога,
почео је чак да осећа смирење, све је бивало обично, спокојно. Само би га понекад бол
пресекао. Из тог стања га је избавила мржња. Разгорела се као пламен.
Ишао је златару хаџи Синанудину Јусуфу са Хасаном. У кујунџилуку срели су Али
хоџу – рече Хасану да је просио његову сестру. Правио се да нема Ахмеда, отишао. Можда
јер више није то што је био? Али хоџа је праведан, искрен, напада правдом и то је постало
сурово, суровост у име племенитости је страшна. Ахмед се љутио – шта он зна о њему те
може да му суди! Кад су дошли до златара, Хасан му је причао о овом сусрету. Ахмед
помисли како је добар и пажљив Хасан. Хаџи Синанудин се бринуо о затвореницима, носио
им храну, коју је често и добри Хасан носио као милостињу. У дућану је било тихо и мирно,
чисто. Ова два човека била су спокојство. Разг. су, хтео је да ожени Хасана. Ахмеду дође
жао кад се сети да је златару син у Цариграду, можда зато брине о затв. Питао се зашто му
није поменуо Али хоџине речи о њему... А знао је зашто он није хтео да га види. Да није
можда и он мислио попут њега, чим се са тим није могао шалити нити је то помињао? Нема
више шејх Нурудина, умрло је његово достојанство. Одједном угледа како сокаком пролази
Исхак! Нагло изађе. Није га било. Сва мука је опет оживела у њему. Хасан рече да неће
нешто што м је златар нудио. Мислио сам да си храбар, рече златар. Ахмед се окренуо и
угледао муселима. Хаџи Синанудин га позва да уђе. Први пут га је видео од Харунове смрти.
Дошао је да види зашто Синанудин неће да плати ратну помоћ. Овај му рече да није
случајно – док не буде царска одлука, не жели да плаћа. Муселим му рече да је некад
јефтиније ипак платити, златар рече да га правда интересује на шта овај узврати – правда
некад уме да буде скупа. Отишао је. Хасан је и даље одбијао златарову понуду. Нису ни
поменули муселима, Ахмед се на то готово увреди – зар је могуће тако заборавити оно што
се презире. То упита Хасана напољу, на сокаку. Ахмед рече да се сетио свега кад га је видео.
Био је свестан, да је без своје воље, био против њега, на супр. страни, са људима који га
презиру. Страх је одлучио, тежак тренутак и ликујући час који је уследео – у њему су певлаи
анђели зла. Био је то његов преображај. Мрзи га, мрзи. Нашао је ослонац у тој мржњи. Није

113
се више одвајао од ње. Живот је добио смисао. Ослобађао се страха. Отишао је опет Абдулах
ефендији, молећи га да му помогне да нађе братов гроб. Говорио му је да се чува мржње.
Помогао му је, добио је дозволу да уђе у тврђаву и нађе гроб. И Хасан је пошао. Тражио га је
међу укопанима. Дозивао га је нечујно. Међу гробовима је заб. на мржњу, вратила се кад је
пришао људима. Нашли су га, узели кости, а ипак Ахмед није био сигуран да је то он.
Враћали су се, на чаршији су им прилазили људи. Није хтео да сахрани брата као сећање на
недужног – хтео је да то буде сећање на неправду. Људи око њега били су оправдање његове
мржње. Кад је остао сам, клекнуо је над гробом. Али-хоџа га дочека на сокаку. Изјавио му је
саучешће, сад га је видео, и познавао. Питао се чему се нада кад опет признаје да постоји.
Хасан и златар платили су гробницу и ограду око ње. Првог петка након сахране, угледао је
свећу и неког поред гроба. Познао је Мула Јусуфа. Отада су свеће гореле уочи сваког
празника – био је поносан, ганут. Постао је љубав касабе. За њега крваво сећање.
Приврженост мртвом брату вратила му је Хасаново приј. Можда је осећао, наслућивао пут
којим је Ахмед ишао. Није више сумњао у то пријатељство, волео га је. Везао се за њега јер
је он рођен да буде друг. Није знао зашто му је поклонио то пријатељство, није то био човек
коме је пријатељ био потребан, али десило се – оно бива, као и љубав. Поштовао је људе
који и у несрећи остану племенити. А Ахмед је све више мрзео, она је расла. Хасан је довео
оца у своју кућу, поступао са њим као да је здрав. А старац је био задовољан, једино је он
поступао с њим као човеком и то зато што га није поштовао, срећом. Желео је да се Хасан
ожени. У кући су се десиле велике промене – Фазлија, муж лепотице Зејне која је живела са
младићем, постао је старчева дадиља. Један дан Хасан млађем понуди посао под условом да
више не долази нити се сретне са Зејном, овај одмах пристаде – њему се то згади. Жена је
некако преболела, муж је дуже патио. Хасан је био незадовољан како се ово све решило.
Хасан је волео да разг, волео је речи, то га је научио један војник кад су лежали заједно,
заробљени у тамници. Испричао му је причу о два војника која су се борила, потом одлучила
на разговор, испричала а потом смирила ножевима. Била је то подругљива порука, нису се
растали као пријатељи, била би то ружна лаж. Људи су и њему од тада постали ближи, због
говора. Причао му је Хасан како је био чуо је за једну удовицу у Вишеграду, имала је сина
који је погинуо у рату. Желела је да умре од тада, двадесет година се патила. Сваке ноћи је
стављала камен на прса. Слагао јој је да му је неко причао о њеном сину, и да је зато дошао
да је види. Говорили су о њему. Отада је свраћао увек кад је пролазио туда. За њу су то били
празници, син је оживљавао у причама. И даље је спавала са црним каменом на прсима али у
њој није више била мисао о смрти. Он ју је саветовао да помогне сиромашнима, да им део
свог имања, она то и учини, олакша своју муку. Хасан је хтео да му то буде поука али није
све тако добро завршено – сељаци су се опијали од тог новца. Али није ни лоше – умрла је
очекујући приј. свог сина, жељна да говори о њему, није мислила на смрт. Обојица, и он и
отац, ражалостили су се кад су чули да ће Хасан да отпутује. Иде у Дубровник, иде Латинка
па иде и он, трговину је измислио. Отац му је саветовао да је отме од мужа, за Хасана није
било тако једноставно. Молио га је да не буде дуже од 15 дана. Обећа му и да ће га Ахмед
обилазити. Сваки дан су говорили о њему. Отац је проклињао одлазак. Фазлија је покушавао
да га забави, није вредело. Ахмед се питао како је толике године провео без сина.
Поражавала га је та љубав, мислио је и на свог оца. Старац је говорио Ахмеду да се крије иза
речи, ни жалости ни мржње не види. Мислио је о Хасану. Изучивши школе, нашавши се у
царском граду, са људима као ајкулама, лицемерним, лажно пристојним, заплео се. Одбио је

114
царигр. суровост. Чуо је један дан Дубровкињу и њеног мужа, говорили су његовим
језикком. И тако је почео да их прати, месецима није службу вршио, а отац је слао новац. И
њу је Хасан привукао, јер је био наочит, образован а Босанац. Замишљала је грубим тај
свет,а он није био такав. Био је раван сваком племићу. Ускоро се заљубио. И она је сазнала
за то убрзо. Спријатељио се и са мужем, али прекратио њихов боравак склапањем неког
посла. Рекао је Марији да је воли. И она га заволи, али страх од греха покопао је ту љубав у
њој. Предложила му је да и он иде са њима у Босну. На лађи, на путу у Босну, муж је
боловао од мор. болести а Хасан се потајно надао да ће умрети. Кад би изашла на палубу,
говорили су о љубави она и Хасан. Говорили су поезију. Стигавши у Дубровник, неколико
пута им је одлазио у кућу. Она је постала хладна, далека. Опростио се с њима, пошао неким
трг. караваном у Босну. Стигавши у касабу, посвађао се са оцем. Да напакости зету,причао је
о његовим успесима у Цариграду а сад се осећао осрамоћен. Оженио се – због Марије, а
једва је једну зиму преживео с том женом. Земљаци су га оговарали а он се тад сетио како је
лепо мислио о њима у Цариграду, смејући се сам себи. За две, три године навикао се на њих
и они на њега. Налазио им је замерке а ипак волео. Почео је да ради, путује, да се одмори од
касабе, да их не замрзи. Годину дана након Хасанова повратка, госпар Луко је дошао са
Маријом и све се обновило. Жена и даље себи није ништа допуштала. За Ахмеда он је био
јунак. Презирао је новац, положај, лажи, ласкања. Три дана пред Хасанов повратак Алијага
је постао немиран. Страховао је од хајдука. Послао је десет људи пред њега, у Требиње. Није
ни приметио кад је ћерка ушла. Рече да је трудна. Ахмед је слушао разговор, зачуђен како је
све промислила. Није знао куда ће с њом, није му ни приј. ни неприј. Мислила је само на
себе, ни на кога другог. Кад је отишла, и старац се чудио. Толико године без детета, а сад
одједном трудна. Није зет, мислио је. Више је забринут него срећан – нешто хоће, уверен је.
Сутрадан је дочекао Ахмеда срећан, мислио је, зашто би га лагала. Ахмед није веровао и
даље. Мула Јусуф је дошао да га позове у текију. Чекао га је Осман бег, хоће да преноћи са
војском, у пролазу је. И старац понуди да преноће код њега. Али одустане, због Хасана. Ако
не буде места, Ахмед рече да ће неко од дервиша да преноћи код њега. На сокаку сусрете
Јусуфа Синанудина. Ишао је Алијаги. И он је чуо за чувеног госта. Хтео је до Јусуфа
Синанудина, Осман бег, познаје га, али боље у текији. Познавао је његовог сина и носио је
добре вести – постао је царски силахдар. И Ахмеда је то узбудило. Мислио је – благо њему.
Може да наплати сада својим неприј. Осетио је његово ликовање као своје. Није пожурио да
однесе ту вест, иако је желео. Била је то пресудна одлука. Да је пошао да га обрадује истог
трена, живот би му био друкчији. У њему се јављала мисао. У зору је чуо топот коња,
изашао је, и миралај Осман бег. Попео се на коња и отишао. Враћајући се из џамије тај дан
видео је Мула Јусуфа како разговара са пасванџијом и пекаром. Дошао је до њега, рекао му
да су ноћас неки Посавци побегли из тврђаве. Мула Јусуф се помоли над Харуновим гробом.
Ахмед му је говорио како се ломио ноћима шта да уради, да га уништи, задави. А није, има
већих криваца од њега, он је био само камен у њиховој руци. Рече му да жали и да би све
учинио. Ахмед га и упита тада, да ли би учинио заиста све – овај пристаде без размишљања.
Закуне се да би, и да би ћутао. Ахмед му рече: да оде кадији, и каже да је Јусуф Синанудин
помогао Посавцима да побегну. Мула Јусуф се запрепасти, као да би га мање зачудило да је
тражио да убије неког. И да каже да је случајно чуо. Отишао је. Лишће је опадало, оно исто
које је додиривао пролетос. Хтео је да цвета као биљка, а свенуо је у пролеће. Сад цвета у
јесен.

115
 Кад је отишао, осећао је да је управо код кадије и да сејмени одлазе код Синанудина.
Али све му се чинило некако мирно, као да се ништа не дешава. Питао се има ли победа у
животу. Али онда су се јавили гласови. Хаџи Синанудинов дућан био је отворен али пуст. На
другом сокаку сејмени су га водили. Пошао је за њима, викао да стану. Погледали су га.
Питао их је куда га воде. Говорио је да је његов пријатељ, да је неко слагао да је крив, да је
недужан и да не треба да га воде. Синанудин га је молио да оде, грешка је, исправиће се,
мислио је. Окренули су се, водили га, као њега, као Харуна, али за њих нико се није борио.
Помисли да ће учини све за њега да га ослободи. Бесмислено би зато било да су га сад
пустили. Како су људи одмицали, угледао је Мула Јусуфа. Гледао га је, уплашен. Кренуо је
за Ахмедом. Рече да је учинио све што је требало. А гледао га је са страхом. Ахмед није то
подносио, већ је слао људе у смрт а сад се боји. Јусуф је био запрепаштен јер је то сад био
други човек. Мислио је да се свети. Сам је себи, у мислима, палио свећу и желео покој – себи
прошлом, наивном, добром. Прво је отишао Алијаги. Говорио је да је добро што га је
бранио, а Ахмед је мислио како њега није нико бранио кад су га водили, поштеног. Ко није
поштен, он или они? А он је био задовољан, пустио је низ воду њиховог човека и они ће га
вадити, не знајући да раде за њега и за правду. Алијага му рече да зове кадију, а Ахмед то
није желео јер би овај могао да пристане да га пусте и све би се завршило јадно. Одговарао
га је, говорио да пошаљу писмо његовом сину у Цариград. Написали су га, Ахмед га однесе.
Татар није био задовољан сумом, претио је да ће га однети муселиму. Ипак му да писмо и
новац, оде. Бојао се, тражио га. Отишао је и сам код муселима. Молиће да пусте
Синанудина, и ако је дошло до њега писмо, објасниће, још има наде. Ломио се, питао се да
ли је добро ово што чини. Муселим није могао да га прими – то га увери да није знао за
писмо и лакне му. Дошао је опет до Алијаге, ћерка је била унутра. Тражио је од ћерке да
дође кадија. Осетио је презир према његовој слабости. Ахмед јој приђе кад је пошла. Обећа
јој да ће јој помоћи да је отац не заборави пред смрт али да види са кадијом да пусте
Синанудина. Увредио ју је. Био је сигуран да га кадија сад сигурно неће пустити. Ушао је
код Алијаге. Он је био бодар, сигуран и Ахмед се упита какву он то игру игра и са ким. А до
малопре ју је молио да га кадија пусти. Ахмед му рече да га је татар уцењивао јер је писмо
било без имена. Старац му је говорио да се неће предати, а Ахмед га је утврђивао у ономе
што му је било потребно, верујући му. Замолио је да то вече Мула Јусуф остане са њим, није
било никог.
Ахмед није дуго спавао те ноћи. Зачула се пуцњава. Хафиз Мухамед стајао је на
вратима, будан. Ахмед одлучи да пође одмах, да види шта је. Није знао чему се нада а надао
се. Све је било у псимо које је послао Мустафи у Цариград. Ако не стигне спас, нема више
ни синовске љубави ни поштења. Веровао је да ће га син спасти, због чега год. Срео је
пасванџију, упита га шта има ново. Кад се разданило, Мула Јусуф му је донео вести, да се
Хасан вратио и да је чаршија затворена што је било чудно. Срели су неке трговце, рекли су
да су мислили да боље данас не отварају. Нешто чудно се дешавало те су и затварали.
Предосећала се нека опасност. Причао је Хасану о овом разговору, о тој двојици трговаца.
Алијага је опет био тешко болестан, узнемирило га је хапшење. Синанудин који се целог
живота за затв. бринуо, сад је то и сам постао. Хасан оде, а Ахмед остаде са Алијагом. Опет
је био чио – правио се због Хасана, обавезивао га својом болешћу. Желео је оног да спасе, да
не би Хасан.

116
 Касаба је мирна, седео је у дворишту џамије. Људи су ходали сокацима. Кретали су се
у једном правцу. Све су закрчили. Тек тада је чуо шта вичи и коме прете. Нико није помињао
Синанудина. Тиштало их је несташица, скупоћа, празна обећања... Пред муселиматом чула
се пуцњава, сејмени су пуцали. На калдрми је лежао крвав младић. Други је клечао поред
убијеног. Муселим и сејмени су побегли. Ова двојица била су у сељ. оделу и било му је жао
што није друкчије. Дошли су на пазар, да купе соли, клинаца, праве кућу. Били су браћа.
Ахмед му каже да је мртав, морају да гга сахране. Брат га је понео, а Ахмед је говорио
молитве. Стао је да га сви виде. Срео је хафиз Мухамед и замолио да се побрине за њих. Он
му рече да га је Хасан тражио. Касна је јесен. Стигао је до џамије. Био је сам, питао се шта се
дешава у касаби. Није хтео да то буде ништа, и пристајао је да прими на себе део кривице.
Сокаком је наишло пет коњаника. Био је ту муселим и сејмени. Застали су, прилазио му је.
Гледао је његова 4 пратиоца, која су га онај дан напала у уском сокаку. Рекао му је само да
ће се још видети. Бежали су! Онда се десило. Бог је пресудио, народ извршио. Дошао је опет
у касабу, чаршија је била празна. Али хоџа је скупљао разне списе, одлке а Ахмед је почео
да тражи одлуку о свом брату. Ушао је у мешћему као и оног дана кад је ишао због брата. У
кадијиној соби неко је разговарао, неко му је дошао. Ушао је, кадија је лежао мртав. Због
овог је и отишао, да би се десило без њега. Није га жалио нити му праштао. Кадијина жена је
прилазила. Прсти су јој дрхтали и Ахмеду је било чудно да га заиста жали. Чак је зажелео и
да се измире.
Изашао је на сокак. Зауставио се код Харуновог гроба, није знао шта да каже, па ни
како се осећа победник. Наишао је Мула Јусуф. Рече да га тражи Хасан. Испричао му је да је
Хасан јутрос кад је дознао са Синанудина пошао да га ослободи, отели су га од страже која
га је водила. Ахмеду се није свиђало како га је овај гледао. Молио га је да га пусти да оде из
текије, да га не подсећа на могућу издају коју су заједно починили. Није могао, то што је
Јусуф учинио није само Ахмедово, везани су истим ланцем.
Снег. Ватра пуцкета у собама текије. Он је сад кадија, и нема много времена. Дуго
није читао ово и кад је узео једне вечери, готово да није могао поверовати да је он то све
писао. Изабрали су га да буде кадија јер је био јунак, жртва и јер су мислили да ће лако
владати њиме. Хасан му рече да је глуп ако мисли да ће их надмудрити. Бринула га је та
његова тамна страна. Ово место му је дало сигурност али што је већа висина већа је и
пустош. Хасан је жалио за њим ранијим. Пронели су се гласови да је он крив за смрт
прошлог кадије, није сазнао ко носи те вести. Муселим га је узнемиравао. Од касабалија је
зазирао. Ишао је муфтији. Мула Јусуф му је био веран, из страха. Почео је да живи као у
грозници. Почео је да шаље молбе у Цариград да се оконча ово безакоње и то му је помогло
– муселим је удаљен и удављен у Травнику. Окривљен је и за ову смрт. Све се стисло око
њега. И Хасан се све више удаљавао. Отишао је по неке рођаке који су у побуни страдали,
миралај Осман бег јер добро обавио свој посао. Постао је други човек, тежак и досадан.
Само је говорио о тој посавској несрећи. Чекао је да га прође све то, краткотрајна су и
његова одушевљења и огорчења. Дуготрајна је само љубав према Дубровкињи. Једном му
показа богаља Џемаила, ког је пиће уништило – сасекао је себи све жиле и мишиће у ногама.
Рече да је он права слика босанска.
Дуго времена опет није ништа бележио. Живот је постајао мучнији, и он је све више
мислио на Хасанову сестру. Хтео је да је запроси – одбила је. Заиста је била трудна и
искрено је жалила за мужем. Та женидба најбоље би га одбранила оптужби. Ајни ефендија

117
му је сметао и из гроба. Хасан је полудео, ишао је у Посавину и куповао одузета имања. Чак
и позајмљивао, хтели су доста да купе па да продају. Уништавали су се, пропашће.
Подсетило га је ово на Џемаила који се уништава.
Ахмед је све више схватао да је власт тешка и мучна. Десило се неколико важних
догађаја. У Поасавини, дана кад је била заказана продаја имања, Хасан је наишао на
препреку. Везиров човек ће купити све, у име везира, и то је било наређење. Упркос томе, он
је купио неколико кућа и оставио новац тим породицама да их обнове и купе храну. Ахмед
га упита зашто се замерао везиру. Хасан рече да нема зашто, има њега да га штити. Хасан му
рече да је отац сакрио од њега неки новац. Овај се правдао да је заборавио. Породице им
нису више сметале у кући. На други дан Бајрама дошао је Пири војвода који је пазио на
сумњиве људе. Дао је Ахмеду писмо дубров. Лука, Хасановог приј. Окривљавао је сваког за
све. Чак је мислио да су га послали да га надзире, ничији човек који је служио само својој
глупости. Али није био непоштен, мада будала. Испричао је како су хајдуци напали дубров.
трговце под планином и док су их одбили побегао им је један коњ. Отишли су а нису га
нашли. Нашао је коња а и писмо. Није писало ништа значајно. Највише је писао о везиру,
помало ружно. Рече му да ће видети са муфтијом, ког то није занимало. Муселим рече да га
ухапсе. Пристао је, несигуран. Пири војвода дође са вешћу да је Дубробчанин уз Хасанову
помоћ побегао. Сад је он био крив. Лепо је одговарао, да је отпратио пријатеља јер му мајка
умире, да не зна за шпијунско писмо. Прочитавши га, правио се зачуђен, ако је он писао –
онда он тог човека не познаје. Оставио је утисак да је заиста невин. Ахмед је био срећан због
тога. За који дан Мула Јусуф дође и рече да је ту валијин дефтердар и да мора да га испита.
Дође, овај му рече да је валију увредило оно писмо. Писали су и Дубровник да га казне. Ако
то не учине, биће прекинута трговина са Д. Рече да валија хоће и да се Хасан ухапси. Ахмед
није хтео у то да улази, то му је пријатељ. Подсетио га је овај и да га је везир све до сад
чувао од свих оних који желе његову главу. Присиљавао га је да напише решење, након што
му је дао писмо које је прочитао и у ком је неки питао зашто везир брани Нурудина, који је
подстакао побуну чаршије, скривио смрт кадије и узео власт у своје руке. Није знао шта да
чини. Страдаће, каже, али њега не да. Али није то рекао, већ да мора написати. Потписао је,
било му је мука. Мула Јусуф је био испред и тад му сине – зна, прислушкивао је, он је рекао
и за Дубровчанина. Пири војвода је одвео Хасана у тврђаву. Мула Јусуф уђе у Ахмедову
собу. Сада су били једнаки. Само му је он сад остао. Ахмед се правдао, а овај је ћутао.
Саветова га да оде из касабе, рече да ће људи сад окретати главу од њега. Неће, рече Ахмед.
Сутрадан је преспавао а страшну новост је сазнао први. Пири војвода му је дошао и рекао да
су извршили налог који им је синоћ послао – предали су Хасана сејмени да га воде у
Травник. Ахмед је био пренеражен. Био је то налог који је његовом руком био написан а
донео му га је Мула Јусуф! Ахмеду и даље није било јасно – побегли су а он је издао тај
налог. За њега је Ахмед био једини кривац, љутио се што је и њега упропастио. А овај му је
тврдио да он то није написао нити знао за то, већ Мула Јусуф. Дошао је и дефтердар.
Покушавао да их увери да не би ставио своје име да је он то заиста и написао. Цела касаба га
је почела гледати с поштовањем након овог. Сви су се дивили, захваљивали. А ни кад је од
Хасана и Мула Јусуфа стигло писмо да није знао ништа, то га није оправдало већ напротив,
уверило их да су у договору. До испитивања, пак, није дошло. Предвече је дошао Кара Заим
са важном вести. Затвориће га и удавити у тврђави. Питао је има ли куд да бежи. Хтео је да
се пољубе, захваљивао му, много му је помогао. Остао је сам. Хтео је да живи! Бориће се!

118
Пошао је ка излазу и одједном – клонуо. Испред је био Пири војвода и два, три сејмена.
Пошао је према текији. Код моста му приђе неки младић. Рече да је из Деветака. Ахмедова
мајка је из тог места. Дошли су у његову собу, младић је сео. Дао му је да једе. Желео је да
остане у касаби. Гледао је у њега, сећајући се себе исто тако младог кад је дошао давно у
касабу. Рече да је Емина Бошњака, и схвате да су род. Говорили су о свему а потом упита
како су му отац и мајка. Харунова погибија је све тешко погодила, рече. Рече да још имају
новца што им је послао. Ахмед помисли да је Хасан, он није. Упита и за младићеве
родитеље. Упита нарочито за мајку, сећао је се лепе. Било је то пре 20 година. Вратио се из
војске тада. Сећао се тог дана, кад су схватили да су опкољени, да нема спаса, клањали су
сабах и у белим кошуљама са голим сабљама – био је то најчистији час његовог живота. И
борба је почела, и једни и други страдали су. Није хтео да се сећа рана, покоља, предаје,
пораза. Испричао је младићу о том повратку у село, тог пролећа пре двадесет година. Чуо је
од мајке да је био тужан. Рече да му је мајка рекла и да су прво чули да је страдао и да се
зато удала за његовог оца. Али није знао све – није се удала, чекала би и кад је чула, удали су
је и то неколико дана пре његовог доласка. Рече да га је и мајка и послала њему, а отац се
сложио. Младићу није било јасно зашто баш њему, било му је чудно. Ахмеду не, сад је
сазнао, није га заборавила. Због ње се никад није оженио. Трећи дан по доласку тумарао је
по пољу, шуми, заобилазећи њено село. Мислио је на њу, како би било боље да га је чекала.
Тад схвати да ће отићи, негде где ње нема. Она је мислила да ју је оставио. Говорио јој је
како га је мисао о њој држала све време и довела назад кући. Плакала је, желела још да
слуша. Ако жели он, она би и побегла са њим. Рече јој да је већ три дана туђа. Окренуо се и
отишао. Не би се ни сетио можда ње више да ове ноћи није дошао њен син, и његов можда.
Жалио је али човек жали за свим путевима којима није пошао. Рече му да оде да легне, а он
ујутру иде на пут. Ако жели да остане, нека. Младићу је било свеједно. Пазиће га Хафиз
Мухамед. Отишао је, растали су се хладни, туђи. Гледао га је како спава и мислио –
замениће ме на мом месту, ја некадашњи, живљење се наставља.
Пасванџија огласи поноћ, његову последњу. Пришао је отвореном прозору, слушао
неки глас који је певао чудну песму. Јавила се нежност. Где си Исхаче, да ли си икад и
постојао? У другој соби је Хафиз Мухамед, бди, сигурно је чуо и плаче. Зачуше се први
петлови.

***

ЛИТЕРАТУРА
1) Никола Милошевић, „Зиданица на песку. Дервиш и смрт Меше Селимовића‖ (Зиданица
на песку, 1978);
2) Петар Џаџић, „Писац а не чудотворац: Меша Селимовић, Тврђава‖ (Из дана у дан II,
1996);
3) Мухарем Первић, „Дервиш и песник‖ (Приповедање и мишљење, 1978);
4) Александар Јерков, „Златна књига Меше Селимовића‖ (поговор у: М. Селимовић,
Дервиш и смрт, 2004);
5) Мирослав Егерић, „Дух и чин: есеји о романима Меше Селимовића‖, 2000.

119
 Богдан Поповић (1863‒1944)

Рођен је у Београду, у угледној грађанској породици. Поријеклом из Војводине.

Пошто је завршио студије књижевности у Београду и Паризу, постао је професор Велике
школе, а након њеног прераста у Универзитет (1905) професор Универзитета гдје је и
највише дјеловао, све до одласка у пензију, 1934. године.
Поповић у књижевност улази рано, крајем осамдесетих година, али врхунац свог
дјеловања достиже у доба Српског књижевног гласника (1901‒1914, 1920‒1941) у којем је
као покретач и власник дао главно обиљежје.
Био је човјек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних
језика, познавалац и књижевности и свих других умјетности. Први је наш књижевни
критичар који се бавио питањима умјетности и који је спојио књижевну и умјетничку
критику. Уживао је велики углед у нашој старини. Његово критичарско дјело није обимно,
иако је стварао више од шест деценија.
Најважнија дјела су му: Огледи из књижевности и уметности (I ‒ 1914, II ‒ 1927) и
Бомарше (1925). Дјело му је у цјелини обиљежено дидактичким и педагошким тежњама
једног професора књижевности. Био је изразит естета и тај естетички ентузијазам повезан је
код њега с методолошким захтјевом са егзактном научношћу критике.
Књижевна критика се јавља са завршетком класицизма.
Одбацује историјску критику Иполита Тена и његових сљедбеника који су
умјетничко дејло посматрали као документ, залаже се за то да умјетност проучава као
умјетност с естетичког, а не са историјског становништва. Захтјевом да се дјело посматра за
себе, изнутра као умјетничка форма, Поповић подсјећа на свог претходника Љубомира
Недића. Од њега се разликује по томе што је његова критика увијек аналитичка, што улази у
најситније појединости, али без довољног увида у цјелину која је у Недићевом поступку
била увијек средишњи појам.
Теорија „реда по ред‖, како је Поповић у истоименом чланку назвао ту методу чију
примјену налазимо у његовим критичким огледима, нарочито у најбољим од њих у
алегоричној-сатиричној причи посвећеној анализи приповједака Радоја Домановића, има
претежно педагошки значај, више у настави, него у науци о књижевности.
Свој најпотпунији израз ипак није постигао ни у једном од радова које је написао,
него у подухватима који су на овај или онај начин укључивали и друге учеснике: у
Антологији новије српске лирике 1911. године и у Српском књижевном гласнику, најбољем
српском књижевном часопису у којем је дао основни правац читавом књижевном стварању
свог доба у широком дјеловању на српску културу.
Јован Скерлић помиње се као друго највеће Поповићево дјело.

***

ЛИТЕРАТУРА
 Зоран Гавриловић, „Богдан Поповић: развијање и границе унутрашњих приступа‖ (О
критици, 1975).

120
 Јован Скерлић (1877‒1914)

Четрнаест година млађи од Поповића, а умро је 30 година прије њега. Исте године
рођени су Светислав Стефановић и Исидора Секулић. Био је плоднији и урадио је много
више од Поповића. Рођен је у Београду у занатлијској породици. Већ у 16. години почео је
објављивати књижевне прилоге у листовима, међу њима и приказе нових књига. Утицај
Богдана Поповића и наставак студија у Лозани, гдје је одбранио докторску дисертацију из
француске књижевности, усмјерили су га према науци, посебно историји књижевности.
По повратку са студија, 1901. године, развио је разноврсну активност. Био је
професор Велике школе (предавао француску књижевност), затим професор Српске
књижевности на Универзитету, члан редакције Српског књижевног гласника, а једно
вријеме и његов уредник. Бавио се политиком, бивао народни посланик, покретач многих
књижевних и културних подухвата. Стално је и неуморно писао.
Иза себе је оставио мношто студија и огледа о писцима и приказа књига: Писци и
књиге I‒IX у шест књижевно-историјских монографија (докторска теза на француском ‒
Француско јавно мњење према политичкој и социјалној поезији од 1830. и 1848., Јаков
Игњатовић, Омладина и њена књижевност, Српска књижевност у ХVIII веку, Светозар
Марковић, Историјски преглед српске штампе, Историја нове српске књижевности у двије
верзије ‒ школској (1912) и широј (1914).
Скерлић је својим идејама и схватањима био и остао сљедбеник првог српског
социјалисте Светозара Марковића. Од њега је прихватио естетички утилитаризам, схватање
да књижевност треба да буде тијесно повезана с напредним тежњама свог доба, да изражава
стваран живот и служи народу. Раскинуо је са Недићевом и Поповићевом формално-
естетичком критиком и са њиховом орјентацијом на унутрашњи приступ дјелу.
У свом раду обновио је неке од метода које су они одбацили ‒ импресионалистички,
биографски и социолошко-историјски.
У тежњи да што више истакне европски карактер српске књижевности често је
запостављао њене националне специфичности: неке од наших значајних вриједности,
средњовјековну, усмену књижевност, писци који су стварали на границама литературе
оставили су необухваћени његовим појмом српске књижевности. Ближи му је рационализам
од романтизма, а најближи реализам. Доситеју је давао предност над Вуком, реалистима над
романтичарима. Књижевност треба да служи прогресивним циљевима друштва, па је са
симпатијом писао о слободољубивим писцима, док је према конзервативцима, какви су
Сремац и Лазаревић, показивао доста одбојности.
Залагaо се за оптимизам, националну енергију и зато је одбацио поезију песимизма и
очајања својствену Дису и Пандуровићу.

***

ЛИТЕРАТУРА
 Богдан Поповић, „Јован Скерлић као књижевни критичар‖ (Огледи о српској
књижевности, 2001).

121
 Десанка Максимовић (1898–1993)

Десанка Максимовић рођена је у околини Ваљева 1898. године. Била је српска

пјесникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. У
Бранковини је провела дјетињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Студирала је на
одјељењу за свјетску књижевност, општу историју и историју умјетности Филозофског
факултета у Београду. Након дипломирања, Десанка Максимовић је радила у Обреновачкој
гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела
годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Једна од њених ученица
била је и Мира Алечковић, која је постала пјесникиња и блиска пријатељица Десанке
Максимовић. Године 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и
уметности, а 1965. године за редовног члана. Године 1993. године преминула је у Београду,
а сахрањена у Бранковини код Ваљева. Десанка Максимовић је била пјесник, приповједач,
романсијер, писац за дјецу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског,
словеначког, бугарског и француског језика. Објавила је око педесет књига поезије, пјесама
и прозе за дјецу и омладину, приповједачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве
пјесме је објавила 1920. године у часопису Мисао. Њена поезија је и љубавна и родољубива,
и полетна, и младалачка, и озбиљна и осјећајна.
Најзначајније збирке пјесама Десанке Максимовић су:
1) Песме (1924) 12) На шеснаести рођендан (1970)
2) Врт детињства (1927) 13) Немам више времена (1973)
3) Зелени витез (1930) 14) Летопис Перунових потомака (1976)
4) Гозба на ливади (1932) 15) Песме из Норвешке (1976)
5) Нове песме (1936) 16) Ничија земља (1979)
6) Песник и завичај (1945) 17) Слово о љубави (1983)
7) Отаџбино, ту сам (1951) 18) Памтићу све (1989)
8) Заробљеник снова (1960) 19) Небески разбој (1991)
9) Говори тихо (1961) 20) Озон завичаја (1991)
10) Птице на чесми (1963) 21) Зовина свирала (1992)
11) Тражим помиловање (1964)

Тражим помиловање
Десанка Максимовић је циклус као цјелину одредила поднасловом „лирске дискусије
са Душановим закоником‖. Поднаслов циклуса сигнира смисаону актуелност цјелине, мада
је она номинално везана за законик српског царства из 1349. године. Дискусија пјесника са
Закоником преко његових клаузула чини и основну композициону нит којом је обједињен
циклус Тражим помиловање. Супротстављање говорних лица у циклусу нема вид дијалога,
јер се нигдје не успоставља разговор као суштавствена одредница дијалога.
Тражим помиловање као лирски циклус повезују заједничке опште теме – проблем
човјека наше епохе и проблем вриједности у његовом животу. Више књижевних критичара
ово дјело Десанке Максимовић називали су поемом.

122
 Поређењем Душановог законика са циклусом Тражим помиловање могли смо
установити да Законик има 201 параграф, а да је од тога у циклусу Тражим помиловање
препјевано 24 параграфа.
Парадокс којим је стилски уобличена пјесма О меропаху наглашава ауторов критички
став према класној правди Душановог законика. Приказујући правду Душановог законика
као ауторитарну и класну, пјесникиња ју је осветлила као неправду за већину становника
царства „Срба, Грка и Арбанаса‖.
Носиоца народне правде Десанка Максимовић је лирски приказала у пјесми За себра.
Кукуруза стабаоце логиком умањивања приказује сиромаштво сељака. Као суштаствена
одлика себра наведена је љубав.

КЛАСИФИКАЦИЈА ПОЕЗИЈЕ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

1) љубавна поезија: Тотално предавање не сопственом уживању већ другом бићу – то је
битно у љубавној поезији Десанке Максимовић. Основна дилема у љубавној поезији Десанке
Максимовић је узрокована унутрашњим конфликтом пјесничког субјекта, конфликтом
истовременог привлачења и одбијања према вољеним мушкарцу. Став према љубави у
Стрепњи је идеализација љубави, схватање љубави као надемпиријског, идеалног чина.
2) поезија о природи: У поезији о природи Десанке Максимовић нема природе без човјека.
3) поезија расположења: Оно есенцијално што поезија Десанке Максимовић исказује јесте
пјесничко расположење.
4) социјална поезија: Социјална поезија Десанке Максимовић није борбена, ни иронична
ни саркастична.
5) родољубива поезија: Родољубива поезија Десанке Максимовић учвршћује слику о бићу
српског народа у најреволуционарнијим његовим тренуцима из ближе прошлости. Особина
родољубиве пјесме Десанке Максимовић је драматика. Сукоб народа са окупатором није дат
кроз објективни опис судара двије стране већ као субјективно поестко проживљавање
лирског ја. Родољубиво лирско осјећање Десанке Максимовић у поезији проширује њена
љубав према свим југословенским и словенским народима. Пјесма Крвава бајка „настала је
истог тренутка када сам чула за крагујевачки покољ‖, наводи Десанка Максимовић. О
једном злочину, о једном покољу дјеце и људи, испјевала је бајку. Обједињујући све
дијелове овај рефрен понавља се три пута као у бајкама. Садржај рефрена изражава нарочиту
удаљеност од конкретне стварности. Метафора чета ђака усмјерава асоцијације на
препознавање српске младежи која је кроз историју често била регрутована и често као чета
гинула. Централни мотив – стријељање – поменут је само једанпут, а сва остала бујица
ријечи у улози је негирања садржине значења тог појма. Велибор Глигорић је написао за
Крваву бајку Десанке Максимовић да је и њена и народна.
6) рефлексивна поезија: Лирске рефлексије Десанке Максимовић остварују хармонију јер
их прожима исти пјесников поглед на свијет – хуманизам.
***
ЛИТЕРАТУРА
1) Милан Богдановић, „Десанка Максимовић‖ (Стари и нови, књ. 3, 1961)
2) Стеван Раичковић, „Између тајне и отаџбине‖ (предговор у: Д. Максимовић, Песме,
серија Српска књижевност у сто књига, књ. 85, 1969);
3) Иван В. Лалић, „О поезији Десанке Максимовић‖ (О поезији, 1997);

123
 ЗА СЕБРА
Тражим помиловање
за себра
што ниче и умире као трава
у заборав из заборава,
за тридесет кућица његовог кромпира,
за усукано кукуруза стабаоце,
за дим над кровом,
за оно где је, следећи оце,
погрешио делом и славом.
За себра увек верна животу,
за себра који сунце воли.
Ако живот изда и шева,
и гуштери, сунца уживачи,
и песникиња мириса, зова,
за себра,
себра издати неће,
за себра који у поводу
води по десетину
себара синова.
СТРЕПЊА
Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.
Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.
Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к'о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два.
ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА
Царе Душане,
тражим помиловање
за војничка гробља усамљена
којих се регрут само каткад сети,
за гробља без суза и без хлада,
са гдекојим знаком твоје поште,
где споменици једнолики као шињели
стоје један другом иза потиљака,
где певачице нема да слети,
куда заљубљени не долазе
да сакрију од људи своје милоште,
куд пут наноси само гавране,
где је шимшир једина биљка.
Царе Душане,
за војничка гробља где свака парцела
под конац стоји ка војска у чети,
за војника кога крај друма сахране
без себарске запевке горке,
далеко од родног потока и села;
за изгинуле у свету поворке
однекуд из Леђана, из Цариграда,
којима се мајка данас нада,
за гробља оних које су цареви
у незнане земље слали да гину,
за војничка гробља у час вечерњи,
за њихову подземну и надземну тишину.
Ненад Лазић,
26. VII 2016.
124