-�ivotinja nikad nije usamljena. Ako oko nje nije, njen je copor u njoj.

-Klece, zavrnu rukav na kaputu i desnu ruku do lakta zagnjuri u plicak.

Preme�tajuci oblutke, pomerajuci
senke dna, struja oseke hladila mu je ko�u i cinila ga svesnim da, bar dok ovo
ujedinjenje traje, ne
pripada samo sebi vec i vodi, svemu �to ona dodiruje, dalekim obalama i nepoznatim
povestima.

-Dole u sebi samoj, sahranjena je priroda Dole �ivi umire, i smrcu sebe o�ivljuje.
Njen je tvoracki ciklus
pouzdan, gotovo ljudski razuman, kakav su za sebe sanjale sve civilizacije, nikad
ga ne posti�uci, nikad ne
stigav�i ni blizu njegovog savr�enstva, automatizma kome nije potreban nikakav
ve�tacki podsticaj.
Civilizacije su propadale zato �to nikad uspe�no nisu resile zagonetku eliminisanja
svojih otpadaka.
Duhovne su otpatke deponovale u obicaje, naravi, podsvest potomstva; umne u
istoriju; fizicke su
sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom dubretu, umesto da kao priroda, od
njega �ive.

9673