PLATONOVA TEORIJA SAZNANJA

Da bismo mogli dublje promišljati o Platonovoj teoriji spoznaje i bolje je

razumeti, poželjno je da imamo nekakvo predznanje o Platonu, njegovim spisima,
svojevrsnoj teoriji ideja i učenju o duši. Pod pretpostavkom da takvo znanje već
posedujemo, možemo polako početi sa proučavanjem.
Ne može se reći da je Platonova teorija saznanja nekakav sistem znanja jer
ni u jednom dijalogu nije tako prikazana i sasvim razrađena. Mi ćemo je ovde
prikazati oslanjajući se na dijaloge Teajtet i Država da bismo što bolje razumeli
Platonovo shvatanje znanja, koje je lažno, a koje je istinito i uopšte koji je pravi
put do istog.
Platonova teorija saznanja (epistemologija) je u najvećoj meri oslonjena
na njegovu ontologiju. Te dve logije se u njegovim spisima najčešće prepliću i
možemo zaključiti da je njega najviše interesovalo pitanje o tome šta je pravi
predmet saznanja, a ne pitanje o mogućnosti spoznaje.

Šta je znanje?

Kao što je već opšte poznato, Platon je izgradio svoje učenje na temelju
filozofije svog učitelja Sokrata. Znajući to, znamo i da je samo znanje shvatao kao
najobjektivnije i najvaljanije, znanje o večitim vrednostima koje ne može biti
promenljivo i subjektivno već isto za sve. Znanje kao subjektivno i promenljivo
su prvi uveli Sofisti i upravo kao takvo je predmet rasprave u Teajtetu. Platon
pokušava da opovrgne Protagorinu tvrdnju da su saznanje i čulno opažanje isto i
naravno stav da je čovek mera svih stvari. Prema Platonovom shvatanju čulno
saznanje ne ispunjava kriterijume istinskog znanja jer nije pouzdano i nije znanje
onoga što jeste.
Dakle, dijalog između Teajteta i Sokrata počinje Teajtetovom tvrdnjom da
je znanje isto što i čulno opažanje. Sokrat naravno negira ovu tvrdnju i kaže da
znanje mora biti saznanje nečega što jeste, a ono što opažamo je uvek u stanju

1
promene, tj. opažanje je opažanje onoga što nastaje. To nas dovodi do zaključka
da opažanje nije isto što i znanje. Dalje Sokrat želi više da se pozabavi ovim
problemom pa izvodi novi dokaz. Ako su saznanje i opažanje (gledanje) isto,
gledanje i znanje su isto i ispada da čovek koji je u prošlosti saznao (video) neku
stvar, on nju ne zna (iako je se seća) jer je sada ne vidi. Zaključak je isti kao i u
prethodnom dokazu. Zatim Sokrat dodaje da ako je čovek mera svih stvari, onda
znači da je tačno ono što je njemu istinito, ali to u stvari nije istina. Na osnovu
svega ovoga Sokrat izvodi dva zaključka o opažanju i znanju:
I Opažanje ne može biti celokupno znanje
II Opažanje nije znanje čak ni u vlastitoj sferi
Dalje Teajtet iznosi mišljenje da je znanje istinito shvatanje. Sokrat odgovara da
jedan sud može biti istinit ali mi ne moramo obavezno imati znanje o njemu.
Odatle sledi da je Teajtetova tvrdnja neistinita i traga se novom definicijom.
Teajtet dodaje da znanje može biti istinito shvatanje ako mu dodamo objašnjenje.
Sokrat kaže: „Onaj , naime, koji nije kadar ni da pruži niti da primi objašnjenje o
nečemu, on to i ne zna. Ali kada dođe do objašnjenja, on je već ovladao svim što
je spomenuto i dospeo je potpuno do znanja o nečemu.“ 1Takođe predlaže da to
razjašnjenje bude mogućnost da se navede neka osobina zbog koje se tražena
stvar razlikuje od ostalog. Suština je u tome da se nikakvom razlikom ne postiže
pravo saznanje i uopšte saznanje nema osnovu u čulnim predmetima.
Šta je onda istinsko znanje? Prema Platonovom mišljenju pravo
znanje mora biti stalno, nepromenljivo, da ima određenu i jasnu naučnu
definiciju koja obuhvata ono opšte. Sudovi o onom trajnom i
nepromenljivom se tiču te opštosti, a istinito znanje je znanje o opštem.
Ako je tako, onda se postavlja pitanje da li je to istinsko znanje
izdvojeno tj. da li postoji jaz između istinskog znanja i „stvarnog“ sveta
tj. pojedinačnih stvari. Ovo pitanje je Platonu zadalo poteškoće.
1
Platon, Kratil/Teetet/Sofist/Državnik, Plato, Beograd 2000, 201c – 202c

2
 Stupnjevi saznanja

Pošto smo pojasnili Platonovu razliku između istinskog i čulnog

saznanja, možemo početi sa stupnjevima saznanja koji su prikazani u
Državi na veoma slikovit i mitski način (poređenje sa Suncem, linijom i
pećinom).
Za početak ćemo razjasniti poređenje s linijom. Da bi ljudski duh
od apsolutnog neznanja došao do istinskog znanja, mora preći određene
etape. Te etape Platon naziva mnenje(doksa) i znanost(episteme) i obe
možemo razlikovati prema predmetima znanja. Za mnenje su to „slike“,
a za znanost prapočela(arhai). Da bi čovek napredovao (od dokse) ka
znanosti, mora da shvati da su one stvari koje je ranije video kao
prapočela u stvari samo slike tj. samo nesavršene kopije onog stvarnog i
na taj način će shvatiti i samo prapočelo. Doksa i episteme se dalje još
dele na po dva dela. Dakle, da bismo došli do saznanja, krećemo se od
najnižeg stupnja – slika ili senki, preko odraza u vodi, zatim živih bića,
da bi na kraju spoznali prva počela(principe) i matematičke stvari koji
zajedno čine noeton(svet ideja). Ovde se postavlja pitanje kako
razlikovati umsko od razumskog saznanja.
Platon odgovara da duša, da bi došla do razumskog saznanja,
polazi od hipoteza2 da bi došla do zaključka.Da bi se uzdigla do umskog
saznanja, duša ne polazi od slika već se služi idejama, dolazi do
zaključaka(koji proizilaze iz ideja) ali strogo apstraktnim rezonovanjem
i bez ikakvih čulnih slika.
Platon svoju teoriju potkrepljuje mitom o pećini. Ukratko ćemo ga
prikazati.
Pokušajmo da zamislimo jednu pećinu koja ima otvor i kroz njega
prolazi Sunčeva svetlost. Takođe u njoj imamo i zarobjenike koji su tu
od rođenja i stalno su okrenuti ka zidu pećine(jer su okovani) i u životu

2
Analogija sa matematikom

3
 nisu videli svetlost. Između njih i ulaza u pećinu se nalazi vatra, a
između vatre i njih se nalazi oniži zid sa stazom kojom prolaze drugi
ljudi noseći svakakve kipove životonja i drugih stvari. Ti isti predmeti
malo vire preko ivice zida tako da okovani ljudi ne mogu videti jedni
druge, niti te predmete, već samo senke3 koje padaju na zid prema kome
su okrenuti. Kada bi zatvorenici izašli na svetlost dana i videli stvarne
oblike stvari, oni prosto ne bi verovali da su to istinite stvari već bi
smatrali da su senke ono što je stvarno. Pojedinac koji se navikne na
čulni svet(od koga je ranije video samo senke) i pomoću svetlosti vatre
4
vidi svoje drugove kao zatvorenike, ali kao zatvorenike laži, polako
postaje „preobraćen“ i na putu da se uzdigne do idealnog natčulnog
sveta. Ako bi na kraju i uspeo da izađe iz pećine i uperi pogled na
Suncem obasjane stvari, pa i da uspe da gleda u samo Sunce, tada i
jedino tada će biti u stanju umnog saznanja jer će spoznati najvišu ideju,
ideju Dobra. Kada bi taj isti pojedinac poželeo da se vrati u pećinu i
„preobrati“ ostale zatvorenike, to mu ne bi pošlo za rukom jer ti ljudi su
navikli da žive u svom mračnom svetu obmane i iluzije i nema šanse da
ih jedan čovek „prosvetli“5.
Umstveno uzdizanje do saznanja prema Platonu predstavlja proces
stalnog napredovanja ali u smislu rada i discipline. Zato uvek ističe
značaj obrazovanja pomoću koga smo u većoj mogućnosti da
saznajemo pravu istinu, a ne da živimo verujući u senke. Ovo je naročito
važno za one koji će upravljati državom jer kako će jedan vladar
upravljati državom tj. kako će brinuti o dobru države ako nije spoznao
istinsko Dobro u svoj njegovoj svetlosti. U tome je značaj spoznaje.

3
Na ovaj način Platon želi da skrene pažnju na to da ljudi uopšte ceo život vide samo senke
stvarnosti tj. saznaju deo istine.
4
Sunca
5
Aluzija na Sokrata

4
 LITERATURA

1. Platon, Kratil/Teetet/Sofist/Državnik, Plato, Beograd 2000.

2. Platon, Država, BIGZ, Beograd 2000.
3. F. Koplston, Istorija filozofije Grčka i Rim, BIGZ, Beograd 1988.