STUDIJA SLUČAJA: Kompenzacije za menadžere i direktore

Debata o kompenzacijama za glavnog izvršnog direktora

Najeksponiranija i najplaćenija osoba u većini korporacija je glavni izvršni

direktor (CEO). Kompenzacije za glavnog izvršnog direktora su vrlo važne za
preduzeće iz nekoliko razloga. Prvo, dobar kompenzacioni paket igra ulogu u
privlačenju i zadržavanju dobrih menadžera. Drugo, način na koji je dizajniran
kompenzacioni paket uslovljava to da li će se CEO fokusirati na maksimiziranje
vrednosti ili neki drugi cilj. Treće, zaposleni u organizaciji sa punom pažnjom prate
način na koji je njihov glavni izvršni direktor plaćen. Naime, može doći do pada
morala zaposlenih u slučajevimi kada se percipira da je CEO značajno preplaćen. Nije
bio redak slučaj da zaposleni sa ogorčenjem posmatraju kako se njihove zarade
„režu”, jer su vremena teška, dok u isto vreme CEO dobija povišicu ili dodatne
bonuse.

Kontroverza u vezi sa kompenzacijama za najviše menadžere postala je još jača

poslednjih godina. Mnogi smatraju da su zarade, za CEO naročito, nerealno visoke.
Štaviše, njihove zarade su ponekad toliko visoke, da ljudi ne mogu da poveruju u to
da ih oni zaista mogu zaslužiti. Neretko one dosežu i po nekoliko miliona dolara
(obelodanjene zarade ukuljučuju najčešće osnovnu zaradu i bonuse, a ponekad i
dobitke od prodaje akcija i opcija na akcije).

Razmotrite sledeća dva primera. Vlasnici su bili šokirani kada je ETG ad. obelodanio
da je isplaćeno $77 miliona na ime kompenzacionog paketa za glavnog izvršnog
direktora C.M.C 2001. godine, iste godine u kojoj je ova korporacija koja se bavi
pružanjem finansijskih usluga pretrpela $242 miliona gubitka. Čak ni kasnije kada je
od CEO zatraženo da vrati $21 milion, bes i tužbe vlasnika nisu jenjavale. Iste godine
QC ad. je obelodanio $4 milijarde gubitka, a značajan broj zaposlenih je ostao bez
radnog mesta. Ipak, CEO korporacije, J.N, primio je $1,5 milijardi na ime
kompenzacija, $24 miliona u gotovini, $74 miliona na ime izvršenih opcija, a
dodatnih $7,25 miliona garantovano mu je na ime novih opcija. Poređenja radi, 1980.
godine prosečna zarada CEO bila je 42 puta veća od prosečne zarade za zaposlene.
2000. godine taj odnos je bio 531.

Pitanja:

1. Da li smatrate da je ovakva visina nagrade za najviše menadžere, generalno,

opravdana? Ukoliko su akcionari ultimativno najvažniji stejkholderi
preduzeća, koji odluke o kompenzacijama verifikuju na skupštini akcionara,
kako obrazlažete činjenicu da se zarade ovakve visine pojavljuju u praksi?

2. Da li je isplata bonusa, naročito visokih bonusa kao u prethodnim slučajevima,

može biti opravadana u periodima krize, kada preduzeće realno posluje sa
značajnim gubicima? Navedite razloge za i protiv? Da li postoji situacija u
kojoj bi prethodno pomenute kompenzacije za CEO bile realne?

  1
 3. Da ste akcionar ovih preduzeća, koje poteze biste preduzeli, kakve odluke
doneli u pogledu narednog perioda, da je novac koji je isplaćen CEO, pravno
posmatrano, nemoguće vratiti preduzeću?

Druga velika kritika u pogledu kompenzacija za CEO tiče se načina na koji su

plačeni. Mišljenje je da CEO predstavljaju agente vlasnika i da u skladu sa tim treba
da budu plaćeni u najvećoj meri na bazi kretanja vrednosti akcija korporacije. U
nekoliko „slavnih” slučajeva zarada CEO bila je u potpunom raskoraku sa kretanjem
realne vrednosti preduzeća. Korporacija FMC 2001. godine reportirala je gubitak u
visini $5,45 milijardi. Zaposleni su otpuštani, a onim koji su ostajali na radnim
mestima zarade su značajno redukovane. Iako je CEO J.N. otpušten, ipak je na ime
kompenzacija primio $20 miliona u toj godini. Od 1980. godine povećana upotreba
opcija na akcije u nagrađivanju pojačala je senzitivnost zarade CEO na performanse
preduzeća. Međutim, apsolutna osetljivost bogatstva CEO na performanse preduzeća i
dalje ostaje mala. Istraživanja pokazuju da na svakih $1000 promene u vrednosti
preduzeća, bogatstvo prosečnog CEO velike korporacije promeni se za $10,5.
Kritičari upućuju na to da je ovakav odnos (koji je ekvivalentan situaciji u kojoj
prosečan CEO poseduje 1,05% običnih akcija) premali i da bi najveći broj korporacija
profitirao na bazi umerenog povećanja zarade za CEO i najviše menadžere. U prilog
ovome govori činjenica da u značajnom broju slučajeva, na objavu povećanja zarade
CEO dolazi da rasta cene akcije.

Pitanja:

1. Kako komentarišete poslednju rečenicu? Zbog čega dolazi da rasta cene

akcija na objavu povećanja zarade za CEO? Šta je razlog, a šta posledica?
Kako zamišljate poslovanje preduzeća kome se može desiti takva situacija?

2. Po vašem mišljenju, koji je najbolji način da se interesi top menadžmenta

trajno vežu za interese vlasnika? Da li je to izvodljivo? Da li su interesi
vlasnika ekvivalentni interesima preduzeća?

3. Da li nagrađivanje CEO isljučivo na bazi akcija i opcija na akcije predstavlja

najbolje rešenje? Uočavate li neke opasnosti koje takav način nagrađivanja
nosi?

  2