ETNOLOŠKA PROBLEMATIKA U PROSVETITELJSKOM DELU DOSITEJA

OBRADOVIĆA

PITANJE POSTANKA DRUŠTVA I NJEGOVOG RAZVOJA

Pitanje postanka društva je značajno pitanje kojim se bavila filozofija prosvetiteljstva.

Najistaknutiji poborac tog pravca kod nas je Dositej Obradović kod koga, da bismo bolje
sagledali njegov stav o postojanju pradruštvenog stanja moramo prvo razmotriti tri važne
činjenice koje se uočavaju u Dositejevim delima:
- stav Dositeja se direktno suprotstavlja Rusoovom shvatanju
- stav Dositeja je iznet u preradi „Etike“ Frančeska Soave što je uslovilo paralelna razmatranja
ovog problema ova dva autora
- pitanje određenja postojanja pradruštvenog stanja.
Shvatanje poslednje stavke se jasno vidi da je u konfliktu sa shvatanju Rusoa gde Dositej
odlučno poriče postojanje svakog oblika pradruštvenog stanja u kome bi čovek bio usamljen i
izdvojen. Ovakav stav Dositej zastupa jer smatra da društva postoje iz tri razloga: iz čovekove
urođene potrebe za udruživanjem, iz potrebe za uzajamnim pomaganjem i iz sklonosti prema
suprotnom polu.
Stav o prvobitnom varvarstvu u kom su živeli svi narodi govori o tome da su sve
zajednice živele u stanju varvarstva. Period mirnog postojanja društva je poremećen time što su
se u svakom društvu morale javiti nesuglasice koje su dovodile do medjusobnih borbi i sukoba.
Tu se Dositej približava Hobsovom shvatanju i distancira od Rusoa, ali kod pitanja
uspostavljanja viših oblika društvenosti on napušta Hobsovu i prihvata Lokovu teoriju. Ono po
čemu se Dositej udaljava od Hobsa je to što on ne poistovećuje društveni i vladalački ugovor već
ističe da ljudi prvo iz nužde uspostavljaju zakone pa vlast onda predaju onome koji treba da te
zakone sprovede. Njegovo približavanje Loku se može objasniti i time da se Dositejev uzor,
Soava, takođe približio Loku po tom shvatanju.
Dakle, shvatanje nastanka društva se svodi na neslaganje sa Rusoom, navodeći potrebu za
udruživanjem, ispomoći i sjedinjavanjem polova kao osnovne uzroke nepostojanja pradruštvenog
stanja.
 Dositej se takođe bavio problemom razvoja ljudskih društava i ističe da su prvi narodi bili
Egipćani i Feničani i Indijci koji su je zatim preneli Grcima koje nastavljaju Rimljani i nakon
njih ostale evropske civilizacije. Ovde su uočavaju elementi modernih evropskih teorija, naime,
difuzionizma, gde govori o prenošenju kultura i kulturnim kontaktima, ali ne govori o
neinventivnosti ljudske rase, govoreći da je svaka kultura mogla to što je dobila od drugih naroda
dovesti do savršenstva.

DOSITEJEVO SHVATANJE ODNOSA POJEDINCA I KULTURE

Dositejevo shvatanje odnosa pojedinca i kulture se ogleda u Dositejevom članku

objavljenom u časopisu „Mezimac“ pod nazivom „Je li čovek makina ili nije?“.
Postoji više tumačenja ovog članka. Pojedini autori su zastupali stav da Dositejevo
neslaganje o čoveku-makini proističe iz njegove negacije toga da čovek se nahodi samo po
svojim nagonima, što je rezultat njegovog religijskog vaspitanja. Ipak, kako je to dobro primetio
Deretić, Dositejev stav predstavlja reakciju na delo Lametrija „Čovek mašina“.
Pošto se teorijski obračunao sa Lametrijevim stavom, Dositej je izneo glavne uzroke koji
čoveka ponekada poistovećuju sa mašinom:
1) vaspitanje: ovde je vrlo bitno praviti razliku između vaspitanja i prosvećenja, pošto
prosvećenje predstavlja pobedu razuma i nauke dok vaspitanje posmatra kao usvojene oblike
ponašanja za šta navodi dva glavna uzroka: usvajanje jezika i načina mišljenja bez sopstvenog
rasuđivanja. U problemu vaspitanja uočava se temelj onoga što će u kasnijim dobima postati
centralna tačka etnologije: shvatanje kulture kao skupa obrazaca koje društvo nameće pojedincu.
2) temperament: sam Dositej ne ističe toliko značaj ove stavke u formiranju čoveka-
mašine, pa on i nije previše značajan.
3) imitacija: odnosno, primer drugih, gde se razmatra uticaj čovekovih uzora i učitelja
koji dovode do toga da čovek direktno preuzima njihova mišljenja bez svog razmišljanja.
4) moda: blisko povezana sa običajima gde se ističe to da čovek slepo prati tokove u
svetu o tome kako je „u trendu“ govoriti, misliti, oblačiti se i ponašati.
5) običaji: stavka koja naglašava mehaničko ponavljanje radnji koje su čovekovi preci
izvodili bez daljeg razmišljanja o tom postupku.
 STRUKTURA DOSITEJEVIH SHVATANJA O ŠTETNOSTI OBIČAJA

Dositej je bio pobornik terezijansko-jozefinističkih reformi gde se pokušava izmeniti

crkva i crkveni život uopšte. Takav pokušaj razračunavanja se uočio u direktnom uticaju koji je
na Dositeja ostavio uticaj pravoslavnog sveštenstva koje je širilo rusku sholastiku, terezijansko-
jozefinističke reforme i francuska materijalistička filozofija. Takav stav se ogleda u njegovog
delu iz 1784. godine „Sovjeti“.
Dositejeva kritika se odnosi na tri aspekta duhovnog života Srba:
1) kritika sujeverja, odnosno nehrišćanskih običaja
2) kritika crkvenih praznika i postova
3) kritika običaja

1) Dositej je oštro kritikovao verovanje u Davora i praznovanje koleda koje smatra

običajima koji su proizašli kao prežici paganskih verovanja u Srba što je posledica evolucije
religije koja se odigrala kod Srba. Koleda se kritikuju jer narod priziva ta imena mehanički, ni ne
znajući ko su ni šta simbolizuju. Izvori ovog suprotstavljanja paganskim verovanjima leže u
Dositejevoj saradnji sa sveštenicima Georgijem Popovićem i Petrom Petrovićem gde se
uostalom, rugao sveštenicima koji sami veruju i dopuštaju verovanja u takve praznoverice i
sujeverja. Drugi element koji je podstakao Dositeja na razračunavanje sa sujeverjem je cirkular
koji je mitropolit Nenadović napisao gde je kritikovao pojave čaranja i vračanja.
Dakle, Dositejeva kritika nehrišćanskih običaja potiče iz tri izvora: kontakata sa
Georgijem Popovićem i Petrom Petrovićem i pisanija mitropolita Nenadovića, besede Simeona
Polockog. Sve je ovo podstaknuto uticajem ruske sholastike.
2) Dositejeva kritika praznika se uočava u „Sovjetima“ gde se poziva na jevanđelja
govoreći da su praznici samo izgovor da se banči i pijanči, arče materijalni resursi i pojavi
razuzdanost koja vodi ka razvratu, pijanstvu i nasilju bez religijske funkcije. Pokušaji da se
objasne ovakvi Dositejevi stavovi su se kretali u dva pravca: smatralo se da su podstrek za ovu
kritiku bile terezijansko-jozefinističke reforme koje su vodile ka smanjenju broja praznika i
neradnih dana. Tu je tezu postavio Sekereš, dok je Deretić utvrdio da ovi stavovi Dositeja
proističu iz sličnosti sa tekstom Pjera Bejla, francuskog filozofa iako bi podatak o trošenju
ekonomskih sredstava bio ključan za shvatanje ovakvog Dositejevog stava, kao i saradnja sa
Jovanom Muškatirovićem koji je isticao Dositejev ekonomski aspekt štetnosti praznika.
3) Treći nivo Dositejeve kritike se svodi na opštu kritiku običaja gde je Dositej jednim
malim delom inspiraciju našao u Soavinoj „Etici“. Iz jedne dubinske analize Dositejevog članka
„Je li čovek makina ili nije?“ govori se o konkretnoj opasnosti koju običaji predstavljaju po
čovekov razum.

Ova dihotomija između razuma i običaja postaje centralna misao Dositeja Obradovića.
Naime, njegova teorijska kritika, srž njegove misli jeste kritika običaja uopšte koja na
praktičnom planu poprima oblike kritike nehrišćanskih verovanja, odnosno paganskih rituala i
kritiku hrišćanskih praznika. Izvori za ovakve kritike se uočavaju u korenima filozofije
evropskog prosvetiteljstva, a to su pravoslavna sholastika i terezijansko-jozefinističke reforme.

Da bi se dublje shvatio značaj Dositejevog dela, potrebno je dihotomiju običaj – razum

prošiti. Razum, prema Deretiću, poseduje osobinu prirodne osnove kritičkog rasuđivanja, dok se
sa druge strane nalaze običaji kao način usvajanja tradicije. Poistovećujući pojmove razum sa
priroda i pojam običaj sa kultura dobijamo dihotomiju priroda – kultura. Međutim, mora se
razjasniti da priroda koju Dositej vidi kao prirodu razuma je kultura koja je obrađena i
humanizovana, dok je ona divlja negativna i to je kultura običaja. Ovde se ponovo vraćamo na
kontrast razum – običaj što je centar etnološke misli Dositeja Obradovića, osnovu njegove
teorijske misli, a ta se misao bavi problemom prirode i postanka običaja, što su pravi etnološki
problemi. Takođe kroz ovakvu analizu Dositejevog doprinosa dolazimo do razrešavanja
problema sagledavanjem osnovnih determinanti ljudskog ponašanja. Ukratko, dihotomija koju
Dositej predstavlja: priroda – kultura postaje centralna kategorija etnologije koja udara temelje
za formiranje moderne etnologije.

DOSITEJEVO SHVATANJE NAUKE I OPŠTE EPISTEMOLOŠKE POSTAVKE

U PRVOJ POLOVINI XIX VEKA
 Jedno od velikih značaja Dositeja Obradovića jeste to što se zalagao za otkrivanje
saznajnih ciljeva nauke. Kao jednu od nauka koja bi mogla doneti veliku korist narodu on navodi
istoriju koja ne bi predstavljala samo puko nabrajanje istorijskih činjenica, ličnosti i događaja,
već koja bi išla ka tumačenju uzroka takvih događaja, odnosno, cilj je da se sazna zašto se nešto
u istoriji desilo na jedan, a zašto ne na drugi način.
Kao jednu od povoljnih knjiga iz ove oblasti koja bi bila narodu od velike koristi navodi
se knjiga o istoriji* OPSTA ISTORIJA Johana Matije Šreka. Poglavlje u „Sobraniju“ jasno
govori o uticaju koji je ovo delo izvršilo na Dositeja, tako da su obojica ukazivali na značaj
poznavanja istorije kod naroda, ali, kao što je to primetio Radonjić, Dositej je otišao korak dalje
od Šreka shvatajući istoriju kao genetičku.
Drugi izvor ovog Dositejevog stava prema istoriji je knjiga koju Radonjić nije uspeo da
identifikuje, ali je Vukadinović u tome uspeo, došavši do saznanja da je u pitanju knjiga Rišera
„Iz maleni pričina velika priključenija“. Ova je knjiga impresionirala Dositeja jer se tu govori o
uzrocima u istoriji gde se kaže da bi se prava korist od istorije mogla imati samo kada se saznaju
kako su individualno-psihološki, idejni, ekonomski i politički faktori uticali na jedan istorijski
događaj.
Dakle Dositejev se doprinos ogleda u tome što je ukazao na saznajne ciljeve nauke uopšte
i težnju ka ispitivanju determinističkih/predodredjenje da se nesto desi/ odnosa i data kritika čiste
deskripcije.
Ono u čemu se Dositejev epistemološki/saznajni/ stav kosi sa romantičarskom
paradigmom jeste utvrđivanje opštih zakona i ispitivanje determinističkih odnosa, dok su
romantičari težili na poznavanju naroda, što je cilj etnologije, a njena društvena uloga se ogleda
u njenoj angažovanosti da reši nacionalno-politička pitanja.
Među Dositijevim sledbenicima po ovom pitanju pominju se Emanuil Janković koji je u
„Fizičerskom sočineniju“ proučavao kretanje materije i ciklus vode u prirodi gde je kazao i da je
čovek podvrgnut zakonima prirode kao i materija. Očitava se očigledan pokušaj
prosvetiteljske filozofije da dođe do poznanja opštih zakona.
Ukoliko se epistemološke postavke rezimiraju onda se vidi da se traga za zakonima u
nauci. Opšte postavke je postavio Dositej, Janković i Stojković nastavili na prirodno-naučnim, a
Solarić na geografskim. Sve se zasnivalo na otkriću opštih naučnih zakona.
 Koreni naše etnologije proizašle su iz dva potpuno različita pravca koja su se sukobila u
19. veku: prosvetiteljstvo i romantizam. Vesti o udaljenim narodima sveta kroz putopise
moreplovaca kombinovani sa filozofijom prosvetiteljstva doprinele su ustanovljavanju
antropologije (citat Kuka iz „Putovanja oko sveta“), dok je romantizam, potekao iz Nemačke,
širio termine i nauku o narodu – etnologiju. Francuskoj je dugo trebalo da vrati termin
antropologija koji je ponovo oživeo tek sa Klodom Levi-Strosom koji danas paralelno postoji sa
pojmom etnologija.
Od svih prosvetiteljskih ideja, romantičari su prihvatili samo jednu – zahtev za narodnim
jezikom što je bila jedna od tri najznačajnije stvari koji čine jedan narod. Žestoka borba za
očuvanje i veličanje srpskih običaja se oštro protivi Dositejevom shvatanju i oličavalo je ono što
je Srbima u tom vremenu trebalo – svest o nacionalnom identitetu.
Romantizam je svog junaka video u liku Vuka Karadžića koji je ovu ideologiju bazirao
na netrpeljivosti prema Dositeju koji je težio da iskoreni srpske verske svetinje kroz njegovu
reformu crkve. Jedan od napada na prosvetiteljstvo je i recenzija knjige Milovana Vidakovića
„Ljubomir u Jelisijumu“ gde VUK govori da su jezik, vera i običaji duša srpskog naroda, ono što
je prosvetiteljima najviše bilo mrsko. Vuk kao ljubitelj narodnog stvaralaštva se suprotstavio
Dositeju, antitradicionalisti.
Romantizam je naišao na dobar odjek kod nas, pošto je veličao borbu za oslobođenje od
Turaka u periodu od 1804. do 1815. godine. Jovan Skerlić piše da su Srbi strasno voleli istoriju,
ali ne onu pravu, već idealizovanu i liričku, opevanu u pesmama.
Opšte ubeđenje romantizma je ideja o narodnom duhu koji se manifestuje kroz običaje
koji leže u narodu, a taj narodni duh dalje doprinosi stvaranju celokupne kulture jednog naroda i
da on počiva na tome da ta kultura ne sme biti tuđa, kao ona što se uočava u srpskim gradovima
već koja leži u srpskom selu, gde su romantičari smestili svoja istraživanja narodnog duha.
Početak Vukove romantičarske borbe je bilo skupljanje narodnih pesama. Kao podstrek
za širenje takvih ideja Vuku je pružio Jernej Kopitar, slavista pod velikim uticajem Herdera, a
isto i Jakob Grim, pisac bajki. Prvo Vukovo takvo delo je bila „Pjesnarica“ iz 1815. godine u
kome se ogleda živost i lepota narodnog jezika. M. Radovanović je pisao da je Vuk jednim
delom bio i realista, a ne samo romantičar jer je prikazivao patrijarhalnog srpskog seljaka koji je
bio živa stvarnost. Međutim, Vuk je bio realista samo sa stanovišta objektivnosti podataka, ali
čisti romantičar sa stanovišta klime i jačanja nacionalne svesti.
 Prosvetiteljstvo, koje se zalagalo za širenje naučnih ideja među prostim svetom nije
naišlo na razumevanje jer seoska sredina nije mogla da odgovori na to. U tom smislu, Vukovo
delo je bilo revolucionarno koje je našlo mnogo bolju podlogu kod Srba.
Svakako da je Vukovo delo značajno, ali ono je našlo svoj nastavak i u njegovim
sledbenicima koji su širili njegove ideje. Neki od njih su čak prvo i bili prosvetitelji, kao i Vuk
Popović i Vuk Vrčević. Vuk Popović je bio sledbenik Dositeja, a onda je počeo rad na skupljanju
istih onih običaja koje je Dositej kritikovao, ali kada mu je Karadžić to zatražio on je imao
negativan odgovor. Petnaetak godina kasnije Popović je bio žestok poborac romantizma i
objavio je „Grbaljski statut“ koji se smatra falsifikatom, pošto je Popović građu prikupljao u
sredini gde postoji velika sloboda improvizovanja pa ni sam Popović nije bio svestan
mistifikacija koje je činio. Međutim, ovakvi falsifikati su bili česti u periodu romantizma.
Junaci pobede nad prosvetiteljstvom su bili Vuk Karadžić i Vuk Vrčević. Kasnije su
njihove ideje nastavili sledbenici poput Milana Milićevića i Luke Grđića – Bjelokosića. Kritika
njihovog je bila ta da su se upuštali u prikupljanje etnografske građe sa malo ili nimalo
neophodne stručne spreme.
Još jedan teorijsko istraživački sistem na kome se formirala etnologija je pravni sistem
Valtazara Bogišića. Istorijsko-pravna škola je time istakla ulogu narodnog duha na kome se
formira pravo. Narodni duh se manifestuje u običajnom pravu koje za istorijsko-pravnu školu
predstavlja jedino moguće pravo. Bogišić je izučavao rimsko pravo kod kojeg je osnova bila
običajno pravo. Osim klasičnog prava na njega su uticali prava Surovjeckog, Rakovjeckog,
Mačejovskog i drugih, takođe romantičarska i Bogišićev „Opšti imovinski zakonik“ je inspirisan
ovim pravom. Za Bogišića ne možemo reći da je etnolog u pravom smislu jer je njegovo pravo
poslužilo za izradu zakonika, a ne za naučne svrhe. Idealizacija običajnog prava nalazi izvor u
srpskom selu gde se običajno pravo i stvara, time se suprotstavljajući gradskoj sredini.
Drugi teorijsko istraživački pravac je antropogeografija Jovana Cvijića. Ovo je delo, za
razliku od prethodnih, sistematizovano i zaokruženo, zasnovano na teorijskim i metodološkim
poduhvatima. Ipak, i kao takvo ostalo je predmet kritike koja je govorila da je njegovo delo
služio u geopolitičke svrhe da se istakne uloga Srbija u stvaranju jugoslovenske države. Delo o
kojem je reč nosi naslov „Balkansko poluostrvo“. U ovom etnopsihološkom delu Cvijić
idealizuje dinarski tip koji nosi odlike cele Srbije i da su upravo Srbi tako dostojni velikog
zadatka nacionalnog oslobođenja. Drugi uticaj etnopsihologije romantičarske škole jeste
određivanje nacionalnih granica na osnovu rasprostranjenosti pojedinih etnoloških elemenata.
Iako je to područje manje podložno kritici od etnopsihologije ono opet dovodi u pitanje
objektivnost proučavanja. Ova istraživanja nisu bila zasnovana na poznavanju osnovnih
psiholoških elemenata pa je tako polemika sa ovim shvatanjem bila nemoguća pošto je vrlo brzo
stavljena u ćorsokak, ali ono što se danas ne naglašava eksplicitno, a ipak je prisutno jeste upravo
određivanje etničkih granica na osnovu rasporeda etnografskih elemenata.
Dva događaja koja su doprinela konstituisanju naše etnologije jesu osnovanje
Etnografskog muzeja u Beogradu 1901. godine i Katedre za etnologiju i etnografiju Univerziteta
u Beogradu 1906. Tu se javljaju i prvi stručnjaci iz oblasti antropologije koji su opet bili pod
uticajem romantizma budući da se usredsredilo na proučavanje Srbije i Balkana. Tihomir
Đorđević je tako odredio folklor kao sredstvo za konstituisanje nacionalnih granica. Definicija
etnologije: Njegova karakteristika je preterana okrenutost istoriji. Erdeljanović je smatrao da
tradicija ima vrednost istorijskog izvora pa je tako smatrao da istorija može da prikaže proces
geneze jednog naroda.
Ovakva etnologija formirana na romantičarskim osnovama je potisnula u drugi plan sve
druge vrste etnoloških proučavanja, pridajući preveliki značaj istorijskom nasleđu i potragom za
narodnim duhom.