ALEKSA ŠANTIĆ (1868 – 1923)

- Prvu pesmu objavljuje 1886.

- 1891. prva knjiga pesama
- 1892. druga knjiga pesama
- 1897. prevod Hajneovog Lirskog intermeca (posle
1898, 1919), Mostar
- 1901. treća knjiga pesama
- 1907. Pod maglom (dramska slika), Bg
- 1908. četvrta knjiga pesama
- 1910. prevod Iz njemačke lirike (antologija)
- 1911. izbor pesama (rodoljubivih) u SKZ, Bg
- 1912. drama Hasanaginica u Letopisu NS
- 1912. drama Anđelija u Narodu
- 1918. prevod Pesama roba Svatopluka Čeha
(Sarajevo), latinicom
- 1920. izdanje svih drama (Sa)
- 1920. dramska slika Nemanja, Dečje novine
- 1922. prevod Šilerovog Viljema Tela, SKZ, Bg
- 1923. prevod iz Hajneove lirike (Mostar)
- 1927. 3. izdanje svih drama (Mostar)
- 1929. zbirka pesama, Bg
- celokupna dela u seriji Srpski pisci
- 1913. Na starim ognjištima (opevanje junačkih dana
i dela) (zbirka pesama)
- Rođen u Mostaru, A. Š. se, posle završene trgovačke
škole u Trstu i Ljubljani, vratio u rodni grad i u njemu
ostao do kraja života. Osim pesama pisao je i
poetske drame.
- U Š. pesničkom formiranju, pored Vojislava, imao je
uticaj Zmaj, a od stranih pesnika Hajne i drugi
nemački romantičari.
- Bio je predsednik kulturno-umetničkog društva
Gusle.
- Uređivao je Zoru (1896. pokrenut časopis) (prva 2
godišta sa S. Ć., a 3. sa J. D.)
- Za vreme 1. sv. rata austrijske vlasti su ga izvodile
na sud zbog pesama objavljenih 1908. Mostar ga je
izabrao za predsednika Narodnog veća, ali je već
tada bio bolestan.
- Š. razvoj bio je spor. Od 1886., kadaj obavio prvi
pokušaj, do 1896. kada je objavio prvu stvar od
vrednosti, napisao je oko 250 slabih pesama.
Zapadao je pod tuđe uticaje i nije mogao da nađe
svoju reč.
- Samouk, Š. je čitao vrlo malo. Najviše su ga privlačili
srpski romantičari. Osim skromne lektire, bitan je još
jedan razlog. Š. je pisao brzo i mnogo. Međutim, iako
nije negovao svoj talenat, on je dao niz pesama od
trajne vrednosti. To je učinio naročito od 1904. kada
se pribrao od oštre kritike B. Popovća (1901) i kada
je strogi oblik soneta prisilio na zbijenost u izrazu.
Već 1913. završeno je njegovo razdoblje. Od tada se
uglavnom ponavljao.
- Od nemačkih pesnika prevodio je Hajnea i Šilera, a
prevodio je i italijanske, francuske, ruske i češke
pisce.
- Deklamovali su Š. stihove na priredbama, a on j
pisao i himne po narudžbini (društvo, gradovi).
- Dobio ej odlikovanja od oba srpska kralja. Član je
Srpske i Jugoslovenske akademije.
- Izdaju ga SKZ (Bg) i Sloven jug (Zg).
- Nervno oboleo (?)
- Pesnikov razvoj iz godine u godinu omogućen, ali i
uočavanje njegovih slavosti: brojni neuspeli pokušaji,
prazni verbalizam, sporost razvoja;
- Glavne teme 1. i 2. zbirke su uvek patriotske i
moralno-vaspitne;
- Čest je saradnik u Narodu.
- 1906-1908 Šantić u zenitu.
- Gotovo svi Š. motivi se ili nalaze ili naslućuju u prvim
Š. pesmama:
- 1. pesma: priroda, srpsktvo, sirotinja, blagodarnost
Bobu, leptir (kasnije čest);
- Prve godine: bodri nevoljnike, slavi snagu i napor za
otadžbinu, javljanje ljubavi, jedan domaći grob.
- Druge godine: slava rada, opomena bogatima, hvala
Srbije, pozdrav jednom pesniku, pesma osvojoj
poeziji, vila, more, zarobljena reka;
- Treće godine: zanatlijski radnik, razočaranje u ideale
i zdravlje;
- Četvrte godine: izlazi prva knjiga Pesama sa prvom
pesmom namenjenom Srbima; Golgota, sveta staza
patnje, ljudi s maskom na licu, idealni ratar;
- Često osećamo da Š. piše po narudžbini, navici.
- Divi se selu – stalno mu peva; ono mu je telesna i
duševna okrepa (npr. Osana – jedna od poslednje 3
Š. pesme).
- Š. podleže raznim uticajima:
- stihom i mislima na Branka;
- 2- 3 godine kasnije Vojislavljevi motivi (Darija
Vestalka, Ljeljo, gordo visoko polje), strofa,
heksametar;
- Oko 1897. dosta prevodi i podražava Hajnea;
- Nalik često Zmaju (slabosti napijaju krvlju iz pehara,
lirizam narodne popevke u trećem ciklusu Grivne)
- Đurina pesma o Bogu i Alahu;
- Verovatno pod D. uticajem gaji jedno vreme poentu
na kraju pesme;
- Osetan uticaj ondašnjih nemačkih modernista, tj.
Arna Holca s impresionističkim stvaranjem nove
vrste slobodnog stiha;
- Svi ovi uticaji više se tiču versifikacije, no unutarnjeg
tona;
- Š. je do kraja ostao veran nacionalnim i socijalnim
idealima prošlog veka. Peva o slobodi, srpstvu,
socijalnoj pravdi.
- Kao ljubavni pesnik Š. se razvio pod uticajem
muslimanskih narodnih pesama, sevdalinki. U
njegovim pesmama dočaran je orijentalni eambijent
bašt, šedrvana, behara, šarenih leptira. Devojka koja
se u njima pojavljuje sva je okićena đerdanima,
bujen, izazovne, ali ipak skrivene lepote. U nekima je
toliko pogođen duh iton sevdalinki da su i same usle
u narod i počele se pevati kao narodne pesme
(Emina, Na izvoru). Pesnik je zanesen ti raskošnim
svetom, ali on nikada nije u njemu, već ga posmatra
prikriven s bojažljive udaljenosti. Blizak je narodnoj
lirici i rečnikom i stiilom i motivima i duhom (Pod
jorgovanom, Emina, Ljubav – uzima motiv narodne
lirike).
- Posebnu odliku mnogih njegovih ljubavnih pesama
predstavljaju istočnjačke crte: čulna mesečina
mostarska, bistri potoci, omamljujući miris cveća,
muslimanski dert i sevdah.
- Š. ima ljubavnih stihova već u prvoj godini
(platonskih i strastvenih), ali po časopisima, ne u 1.
knjizi.
- Š. ljubavna poezija je serafimska u početku, ubrzo
čulnija, zatim ozbiljna 1892-1893, sudbonosna 1894-
1895, skrita duhovitim gnevom mnogobrojna; od
golubinje vatre u Golubu, do ljubavne groznice
rekonvalescenta u bolnici, uoči smrti i dalje zapaljiva
– sve su to samo vidovi iste poetičnosti.
- Jedna suza – čulno raspoloženje prelazi u tugu zbog
neostvarene ljubavi, promašenosti u ličnom životu i
usamljenosti (ton patrijarhalne i čestite iskrenosti);
- Proljeće – poziva na ljubav pod mesečinom.
- Š. ljubav je čisto familijarna. Imao je lične gubitke:
otac 1889, brat Jevtan 1896, majka 1897, brat Jakov
1905, Ćorović 1919, sestre...
- Jedna od najlepših porodičnih pesama svakako je
Pretprazničko veče (31 strofa). Š. je do 1910. u nizu
pesama oplakivao smrt brata, sestre, roditelja, sećao
se izgubljene porodične sreće. Ni u jednoj drugoj
pesmi nije naslikao tako složenu igru osećanja.
- Najpre studen samoće steže njegovo srce. Zatim
sećanje na detinjstvo budi toplinu negdašnjeg
praznika.- Iznenada bol stisavaju ptice koje prhnu iz
njegovih knjiga – pesme njegove i njegovih drugova
po stihu. Bol se oplemenio.
- Najjači deo pesme je onaj u kome doziva svetlost
prohujalog patrijarhalnog navečerja.
- Pesma evocira pravu starinsku, patrijarhalnu
atmosferu. No, u njoj je patrijarhalnost smeštena u
perspektivu prošlosti; ona je zapravo odsutna i pri
kraju pesme vidi se da se radi o samoći, o samrtnoj
usamljenosti, iz koje se duhovnim uzletom izvršava
prećišćenje i preporod.
- Pesma se probija iz okvira rastuženosti, odbačenosti,
do izvora novih energija i novih saznanja. U njoj se
nešto novo zbiva, ona ima dramsku dinamiku, mada
 ne i dramski oblik. Ta dramska dinamika jeste
dinamika sudbonosnog događaja.
- Žiža Š. doživljaja u samotnoj pretprazničkoj večeri
jeste evociranje mrtvih.
- Kod Š. je, na prvi pogled, atmosfera kontrastrna
prema duševnom stanju pesnikovom. Dalje, prisutno
je sećanje na mrtve u ritualnom smislu. Prvu
generaciju mrtvih čine porodica i sused, a drugu
davna vremena, Strahinjić Ban.
- Primer čudne koincidencije pruža nam pesma Veljka
Petrovića Čobaniov badnjak (napisana 1909).
- Ne treba zaboraviti da se jedna slavna avet naše
poezije pojavljuje takođe uoči praznika (Spomen na
Ruvarca L. Kostića).
- Silina pesnikovog sećanja na mrtve u P. v.
prevazilazi individualno-psihološke okvie.
- U Š. pesmi postoji i pokret prevazilaženja,
sublimacije (duhova): ka utehi i ohrabrenju.
- U 2. delu pesme Š. se vraća svojoj samoći još
utučeniji posle prolaska sećanja pred njegovim
duševnim vidom. I usred te dublje neutešnosti jedan
još nestvarniji događaj; iz njegovih knjiga javljaju se
leteća bića, duše, duhovi utešitelji. Čuje se šušanj
viline kose. Ptice šire oko sebe svetlost, one mu
same pripevaju, tešeći ga dase kroz njih združuju svi
ljudi, mrtvi i živi.
- Š. nalazi razrešenje i utehu, u stanju je da osećajno
nadvlada situaciju najtžeg lišavanja, situaciju
odsustva milih i dragih na praznik, da to odsustvo
pretvori u viziju opštenja i u iskupljenje.
- Š. uspeva da sačuva u sebi netaknutu osećajnost,
arhaičnu, intuitivnu, otvorenu, koja inače neizbežno
nestaje čim obrazovanje i način života umetnika
posčnu bitnije da prevazilaze okvire sopstvene
sredine i njenih datosti.
- Još 1 uzor za Pr. v. je Geteov Faust (Faust,
nezadovoljan znanjima i moćima stečenim kroz
nauku, rešen je da zaviri u skrivenije sile ovoga
sveta i da se posluži onim starijim naukama koje
govore o tim skrivenim silama. Javlja mu se Duh, još
nedovoljno definisan, ono što bi odgovaralo pojavi
 mrtvih srodnika u Š. pesmi; zatim, na kraju ovog
noćnog bdenja, Faust čuje uskršnja zvona i pojanje
nebeskih sila, anđela, učenika, žena, onako kako
Šantiću zapevaju duše njegovih preobraženih
knjiga).
- Beda narodnog života je novina koju je Š. uveo u
srpsku poeziju. Do njega patriotsko osećanje nikada
nije bilo toliko i socijalno. U nizu pesama on je dao
stvarnu sliku ljudi i naroda i njihovog života: Kovač
Hljeb, Ribari, Pod krstom, Jutro žetve, Ugljari
(lišavanja, patnje, seljaci glavni jjunaci).
- Od početka pun vedrine (hrabri ratare i braću na rad
i slogu, patnja blagoslovena, nema sile koja bi skršila
ovaj narod „umerati sviko“), tj. bardovski optimizam
(talas gorčine kroz celu našu poeziju oko aneksije do
uoči rata: Stefanović, Petrović, Dis – istovremeno
patriotski i gorki stihovi).
- š. je u osnovi Srbin. Slavi ujedinjenje srpstva. Zaziva
belog orla od 1912. i 1914. – ulazi u jugoslovenstvo
kroz Skerlićevu ideologiju. Od 1918. kliče
ujedinjenju, opominjući na posao koji predstoji. U
času unutrašnjih sukoba u Jugoslaviji peva o
uziđivanju Srbije za sve, a na nju se blatom baca
1921.
- Dakle, u pogledu koraka od srpstva ka
jugoslovenstvu Š. je više izraz svog vremena i
sredine neg oneko ko u tome prednjači. U B. i H.
oduvek je nacionalno oslobođenje u vezi sa
socijalnim. I u primorju i lepoti Jadrana svestan je
golih obala i siromašnih primoraca.
- Prevodi pesme Svatopluka Čeha koje zovu na
uzbunu.
- Š. ima tipičan viteški stav svojg naroda i prema
neprijatelju. Ne mrzi narode, već zle ljude.
- U sonetu Moja otadžbina otadžbina je poistovećena
sa narodom. Učestalost upotrebe oblika lzamenice
prvog lica otkriva intenzivnost pesnikovog
poistovećenja sa otadžbinom i narodom.
- Š. peva o patnji onih koji zauvek napuštaju svoju
zemlju i odlaze u tuđi svet (Ostajte ovde, napisao je
kada je Austrija krajem prošlog veka vršila pritisak
 na živalj muslimanski da se iseli u Aziju. U Hljebu
slikao je odlazak zemljaka pečalbara – posmatra
shvatajući nuždu i nevolju slobode prema
pređašnjem sentimentalnom.)
- U pesmi Mi znamo sudbu tema mučeniptva naroda
prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti (S.
Sremcu, 1907; umesto mekih stihova muški,
poslednji liče na Njegoševe.
- Osećanje ljubavi prema svom narodu javlja s ekod Š.
u 3 vida:
1. kao ponos herojskom prošlošću
2. kao protest protiv mučne sadašnjosti
3. kao vera u bolju budućnost;
- Herojska prošlost: Na ubogom polju;
- Protest protiv sadašnjosti i ukazivanje na tešku
narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim
pljačkanjem: Na ubogom polju, O, klasje moje...
- Š. je pevao o narodu, o njegovom jadu, o njegovoj
snazi. U pesmama Moji očevi i Ruke ispevao je himne
seljaštvu slaveći ga kao izvor moralnih i viteških
vrlina.
- U Pjesmi podzemnoj uzdigao se do proletarijata i
zajedno sa njim smelo progovorio o smeloj
budućnosti.
- Najuspelija slika borbe je Pred Bitoljem, a u Pećini
najdirljivija senka rata – majka izbeglica sa nejakim
čedom u naručju.
- U nizu pesama Š. je iskazao patnju i veličinu radnog
čoveka, seljaka i radnika. Među njima su: O klasje
moje, Moji očevi, Kovač, Pesma podzemna
(posvećena radničkoj klasi; u njoj se oseća
pobednički hod revolucije), Veče na školju (Pesma je
vanredno orkestrirana, s bogatim asonancama,
aliteracijama i rimama; doživljaj ukletosti sudbine
siromašnih, koji je u njenom središtu, dat je na
posredan, moderan način, u višeznačnim simbolima);
- Pred kolima – u slavu seljaka ispevana;
- Pesma sa Vardara – otkriva pesnikovo nacionalno
osećanje. Š. pokazuje plemenitost u času ratne
mržnje, sukoba, prema muslimanima svoje okoline
koji su iz Turske.
- Potresen Skerlićevom smrću daje još jednu
patriotsku pesmu, Naš apostol;
- U mnogim Š. pesmama došao je do izraza njegov
odnos prema religii. Ponekad je to religiozno
osećanje, a ponekad ateističko ili skoro takvo.
Vremenom će bliže odrediti boga kao Hrista i kao
takvog rado ga poredi sa potlačenim narodom.
- Pesma Sijači vizija je prolećne raspevanosti prirode i
neuništive snage naroda.
- U drugim prilikama Š. je govorio teške bezbožničke
reči (Veče na školju, Na ubogom polju).
- Š. vera: ima boga jer ima lepote, nema ga jer vlada
zlo, mora biti brata potlačenima;
- Š. ima opisa prirode koji su mirne, bez tragičnih
tonova slike naših predela kraj morqa (Na žalu,
Jutro) i unutrašnjosti zemlje (Pod čempresima),
našeg sel (Sijači, Jutro žetve), i Mostara (Zimsko
jutro, Neretva). Ima takvih opisa prirode koji su
ispunjeni teškom tragikom ljudskog života (Žeteoci,
Veče na školju).
- U početku Š. nije poklanjao veću pažnju pesničkoj
formi, te su njegove pesme često nailazile na
nepovoljan prijem kritike. 1901. nakon kritike B.
Popovića pa dalje Š. se trudio da piše što bolje, da
mu stil bude što korektniji i što jednostavniji. Rado
se prihvatio stroge i koncizne forme soneta i u
tojvrsti dao neke od svojih najboljih pesama.
- Š. se u metričkom pogledu razvijao pod uticajem B.
Radičevića, Zmaja, V. Ilića, da bi se zadržao na
metričkim foormama trohejskog 12-erca i jampskog
11-erca, koje su u našu poeziju uveli Dučič, Rakić,
Matoš. Tim stihovima, u katrenima sa obgrljenom ili
ukrštenom rimom, Š. će početi da peva tek posle
kritika B. Popovića (1901), dok su mu dotadašnji
trohejski 12-erci bili u duhu stihova V. Ilića, sa
parnim rimama, a jampski 11-ecrci se nisu ni
pojavljivali.
- Veče na školju posvećeno je Ivi Ćipiku, kao pomorcu
i kao pripovedaču sa socijalnom tematikom, jer i sam
opeva motiv siromašnih seljaka; hteo je Š. da opeva
socijalnu tematiku, da izrazi oosećanje beznadežnosti
 pokornog ,bespomoćnog i ubogog seljlaka
dalmatinskog i hercegovačkog krša; čovekova
bezizlaznost baš je izražena zatvorenom
kompozicijom; zvučna ekspresija ostvarena je
naročito asonancama, aliteracijama i
onomatopejama;
- Š. je očaran Mostarom. Ostavlja ga sam ona kratko
(do mora, Nevesinja), ne izdrži ni kod Dučića na
Ženevskom jezeru. I pod starost tepa zavičaju. Svoju
varošicu prepevao je u ideal: slika starog i ponosnog
grada na dubokoj reci iz hladu čempresa i jablanova;
šedrvani (jorgovani); robuje se i voli se sloboda;
pod navalom Orijenta čuvaju se slovenski običaji;
ljubaviše se ne na ulicama, već skrivajući se po
baštama – istočnjačka skrovitost; od sasvim
istočnjačkog Vranja Stankovićevog nije jednako
moralnom čistotom; prema Dubrovnikau iz
Dučićevog pera kao živa lepota prema uspavanoj;
vreva omladine oko Neretve; čempresi, mesečina
isto zove na lubav; humoristične crte; mestimični
mlazevi lokalnog žargona:
„Aman, što je kršna! Bih, tako mi Boga, adžamija post’o!“
- Sve je ovo živa, istinska slika, ali nedovoljno
stilizovana i usredsređena.
- Glavne Š. mane:
1. pusto, opširno, stilom nezauzdano nabrajanje
2. detinjarijja kao naličje njegoe naivnosti
3. bombastičnost = osećajnost bez uzdi (do toga dovodi
njegovo insistiranje na iskrenosti i bez modelovanja)
4. pred starost i jezičke greške i greške u rimi
5. bezličan atribut LEP je čest
6. čest je LEPTIR
7. sve jasno – narodsko, ništa neobično, neviđeno;
- 90-ih u Sarajevu 3 hrvatska profesora i književnika:
Dalmatinac Kranjčević (veliki pesnik), Hrvaćanin
Milaković (dečji pesnik), Travničanin Alanpovič (o
slovenstvu)
- Kod pravoslavnih zajedno stupaju 3 mostarska
mladića: Šantić, Dučić, Ćorović:
- Prvi u javnosti izlazi Dučić u Golubu 1886. Šantić je
tu 1887. sa pesmom i pripovetkom, a Ćorović 1888.
- Muslimani nastupaju 2-3 godine iza pravoslavnih.
Prva generacija: neznatni Ri_abeg Kapetanović; beg
Bašagić (teški na stihu, ljubav se oseća fizički,
narodnost neodređena i li bosanska ; ton iz ekstrema
u ekstrem: od besnila tigra do tuge košutine; od
1891. su saradnici Bošnjaka);
- Druga generacija: Omer beg Sulejmanpašić, Avda
Karabegović, Osman Đikić (mlađi od Ćorovića; s njim
u prijateljstvu; po narodnosti svesni Srbi; ljubav –
mek ton sevdalinke, pobožni, slave u istom sultana i
srpsko oslobođenje; umrli su mladi).
- Glasila mladih:
Krunjev-Radulovićev Narod u Mostaru početko 1907.
i Kočićeva Otadžbina sredinom 1907.
- Srbija je 1901. već prošla romantičarski pubertet V.
Ilić; S. Marković već 1870. traži realnost u poeziji,
90-ih; Nedić liberalniji za ideje, neumoljiv za stil,
logiku i trezvenost;
- Šantić je ne samo naš poslednji romantičarski
pesnik, već i pesnik patrijarhalnog života.
- Motiv mrtve drage: kod A. Š. draga ima enčeg
orjentalnog , istočnjačkog u sebi; ona je sva u
šedrvanima, prirodi, ceću, daleka, jer u lirskom
subjektu budi više porodičnu nego nek ustrasnu
ljubav (Emina)Š. se oslanja na folklornu tradiciju;
draga je najbliža romantičarsoj dragoj kao kod
Zmama.
- Š. nacionalna poezija je dobra jer je njegovno
intimno shvatanje.