1.

Липосолубилни витамини

Липосолубилни витамини су растворљиви у органским растварачима, а у ткивима

се растварају у мастима. Постоје 4 врсте липосолубилних витамина: А, Д, Е, К.

1.1. Витамин А

У старом Египту ноћно слепило и поремећаји виђења лечени су соком исцеђеним

из куване јетре, или је јетра била преписивана у свакодневној исхрани. Године 1914.
изолован је „неопходан фактор растворљив у мастима“, а 1930. године разрешена је
хемијска структура витамина А и исте године утврђена је конверзија бета каротина у
витамин А.

Облици витамина А

Основни састојак витамина А је група свих транс ретинола. Њихови алдехидни и

киселински облици су ретинал и ретиноична киселина. Активни облик у процесу виђења
је 11 цис ретинал, а терапеутски облик је 13 цис ретиноична киселина. Бета каротен је
најважнији провитамин витамина А.

Апсорпција, дигестија, резерве витамина А

Витамин А се у храни налази у облику ретинил естра. Протеолитичком дигестијом

у желуцу ослобађа се ретинил естар и провитамини А из хране и спаја се са осталим
мастима из хране. У танком цреву, ретинил естар и провитамин А хидролизују се дејством
жучи и панкреасне естеразе.

1
 Апсорпција зависи од присутне количине масти у исхрани. Код здравих људи који
уносе више од 10г/24h масти, апсорпција је више од 80%. Каротеноиди се апсорбују у
половини од количине апсорбованог витамина А. За апсорпцију каротеноида битно је
присуство жучних соли.

Проласком кроз интестинални зид ретинол се везује за ћелијски ретиноид, везујући

протеин тип II и том приликом се естерификује.

Циркулишући облик витамина А и каротеноида је холо-ретинол везујући протеин

(холо РБП). Пад концентрације плазма холо РБП запажа се код снижења резерви витамина
А у јетри.

Каротеноиди у плазми везани су за ЛДЛ честице и ХДЛ честице.

Резерве витамина А су више од 90% у јетри. Два типа ћелија јетре учествују у овом
процесу. Паренхимске ћелије, које су у великој већини, усвајају хиломикронске честице и
синтетишу холо – РБП. Звездане ћелије су нефагоцитне масне ћелије и садрже резерве
витамина А у облику ретинил естра.

Метаболизам витамина А

Дневно се ослобађа 0,5 % резерви витамина А из јетре. Полуживот холо-РБП је 11

часова. Ретинол се брзо рециклира између јетре и периферних ткива. У уруни се налази у
облику транстхиуретина врло мало. Количина у уруну се повећава код тешких инфекција
са високом температуром. Ретинол се налази у саставу фосфорипида, ацил коензима А
итд.

Функције витамина А

1. Виђење – најбоље дефинисана улога витамина А :

- интеракција холо-РБП са специфичним ћелијским рецепторима на епителијалним
пигментним ћелијама ретине;
- преузимање ретинола од стране пигментних епителијалних ћелија ретине и његова
изомеризација у 11 цис ретинол;
- оксидација 11 цис ретинола у 11 цис ретинал са специфичним лизинским групама
у мембранском везујућем протеину опсину, а резултат је родопсин (под утицајем
светлости ствара се метародопсин II – активира се неурофизиолошки процес
виђења);
2. Ћелијска диференцијација
А) скорија истраживања показала су постојање два сета рецептора за ретиноичну
киселину
-РАР (алфа, бета, гама) везују све транс и девет цис ретиноичну киселину и могу
бити инхибитори ћелијске деобе

2
 -РАР (алфа, бета, гама) везују само 9 цис ретиноичну киселину, стварају димере
између себе и тако постичу генску експресију
Б) стварање ретинолских протеина нађени су у једрима ћелије које се интензивно
деле.

3. Ембрионални раст

Ретинол и ретиноична киселина су есецијални за ембрионални раст, активирају

„hox gene“ који регулишу секвенционални развој делова организма. Разумевање ове улоге
је још у повоју.

4. Антиоксидативна улога

Најчешће коришћени актиоксиданти, јер су најучесталије заступљени у храни, јесу

β-каротен и lycopene (парадајз). Имају значај у превенцији кардиоваскуларних и малигних
болести. У вези са виђењем, ћелијском деобом и ембрионалним развојем витамин А има
утицаја на многе физиолошке процесе, укључујући сперматогенезу имуни одговор, чуло
укуса, чуло слуха, апетит и раст.

Дефицит витамина А

Недостатак витамина А је значајан здравствени проблем у неразвијеном свету. 500

хиљада претшколске деце ослепело је због озбиљног и дуготрајног недостатка витамина
А. Најчешћи клинички знаци дефицита витамина А су ноћно слепило и ксерофталмија.

Због дуготрајног недостатака витамина А у свакодневној исхрани пати око 100

милиона деце у свету, што је праћено већим морталитетом, повећаном инциденцијом
тешких инфекција. Поред дефицита витамина А, постоји придружено протеинско
потхрањивање и смањен унос масти. Међу одраслом популацијом најугроженије су
дојиље.

Потребе и препоруке за унос витамина А

Потребне дозе витамина А у исхрани здравих људи зависе од:

- старости
- телесне масе
- метаболичке активности
- посебних стања (трудноћа, лактације)

Циљ установљавања препорука је:

- превенција дефицита

3
 - осигурање потребних резерви

Витамин А статус може да се класификује у пет категорија:

- дефицит
- гранични
- задовољавајући
- превелики
- токсични.

Задовољавајућа кондиција витамина А подразумева одсуство клиничких дефицита,

пуне физиолошке функције које директно или индиректно зависе од витамина А.
То представља за мушку особу телесне масе 76 кг 0,18 mmol/l и за женску особу
телесне масе 0,14 mmol/l, односно 0,07 mol/vit.

Извори витамина А

Намирнице анималног порекла (ретинол):

- јетра свих животиња (нарочито бакалар, морски пас, поларни медвед)

- млечни производи (млеко, сир, бутер, млечни сладолед) и
- риба (харинга, туна, сардина).

Намирнице вегетабилног порекла (каротеноиди):

- мрква, жута бундева, тамно зелено лиснато поврће, кукуруз, парадајз, наранџе,
папаја.

Токсичност витамина А

Акутна токсичност представља узимање једне или неколико великих доза витамина
А код деце, односно више доза код одраслих особа. Симптоми су: мучнина, повраћање,
главобоља, дрхтавица, замагљен вид, мишићна инкординација.

Хронична токсичност је вишенедељно или вишегодишње уношење витамина А

више или једнако 10 пута од препоручене дозе. Симптоми су: главобоља, алопеција,
пуцање усана, сува кожа, хепатомегалија, болови у костима и зглобовима.

Тератогеност се јавља у облику феталне ресорпције, побачаја, дефеката на рођењу,

неспособности за учење.

4
 1.2. Витамин Д (калциферол)

Хемијска структура витамина Д дефинисана је 1930. године од стране професора

Windausa iz Getingena. Две године касније изолован је и потврђен ергокалциферол. Исте
године изолован је витамин Д3 из рибљег уља.

Облици витамина Д

Витамин Д настаје када се 7-дехидростерол изложи ултравиолетном зрачењу.

Витамин Д3 (калциферол) именован је према правилима Интернационалног друштва
чисте и примењене хемије. Основна структура витамина Д је стерол. Витамин Д2 је
синтетичка форма витамина Д, добијена ирадијацијом биљног стероида – ергостерола.

Метаболизам витамина Д

Елементи витамина Д ендокриног система обухватају:

1. У кожи, фотоконверзију 7-дехидрохолестерола у витамин Д3. Исто се може

добити уношењем Д3 храном.
2. Метаболизам витамина Д3 у јетри према 25(ОН) Д3 који је најзначајнији
циркулишући облик витамина Д у крви.
3. Претварање 25(ОН) Д3 у бубрезима (функција бубрега као ендокрине жлезде) у
два принципална метаболита 1α, 25(ОН) 2 Д3 и 24R, 25(ОН) 2 Д3.
4. Системски транспорт ова два метаболита до циљних органа.
5. Везивање ових метаболита пре свега 1α, 25(ОН) 2 Д3 за нуклеарне рецепторе,
или мембранске рецепторе ћелија циљних органа.

5
 Функција витамина Д

Витамин Д3 одржава калцијум у плазми, стимулишући интестиналну апсорпцију

калцијума у танком цреву и повећану ресорпцију калцијума из костију.

1. Интестинална апсорбција калцијума - 1α, 25(ОН) 2 Д3 стимулише транспорт

калцијума кроз интестиналне ћелије, изазивајући стварање калцијум везујућег
протеина од стране ћелије ћелија кроз уобичајни процес рецепторског везивања,
DNA интеракције и стварања messenger RNA. 1α, 25(ОН) 2 Д3 убрзава сазревање
интестиналних ћелија.
2. Ресорпција костију – пожељна концентрација калцијума у серуму важна је у
виталним функцијама нерве и мишићне активности.
3. Минерализација у току раста и обликовања костију - 1α, 25(ОН) 2 Д3 стимулише
синтезу остекалцина. Тај протеин синтетишу остеобласти и везују 4 молекула
калцијума. Остеокалцијум се налази у костима.

Дефицит витамина Д

Највећи дефицит јесте рахитис. Услед недостатка витамина Д, лоша је

минерализавија костију и успорен раст. Клиничка слика рахитиса обухвата деформисан
скелет, болове у костима, мишићну слабост, низак ниво 1α, 25(ОН) 2 Д3 и калцијума у
серуму. Код одраслих дефицит у витамину Д резултира остеомалацјиом, односно
неминерализованим матриксом костију (остеоид). У клиничкој слици преовлађују болови
у костима рамена, кукова, кичменог стуба. У серуму налазимо низак ниво 1α, 25(ОН) 2 Д3,
хипокалцемију и хипофосфатемију.

Витамин Д зависни рахитис тип I јесте ретко аутозомно обољење, а

патофизиолошки моменат је дефектна α хидролаза у бубрезима.

Витамин Д резистентни рахитис тип II је, такође, ретко обољење, условљено

присуством дефектних рецептора за 1α, 25(ОН) 2 Д3.

Онкогена остеомалација виђа се код тумора мезенхивног порекла.

Витамин Д – потребе и препоруке

Препоручени дневни унос витамина Д за драве одрасле особе никада није прецизно
дефинисан јер се витамин Д ствара у организму. Потребе у витамину Д зависе од:

- количине пигмента у кожи

- присутности сунчеве светлости
- количине калцијума и фосфора у исхрани
- степена физиолошког развоја
- година старости

6
 - пола

Нутритивни извори витамина Д

Богат садржај витамина Д имају рибе северних мора (харинга, туна, лосос). Добар
извор витамина Д је рибље уље. Мале количине витамина Д садрже: јаја, телетина,
говедина, бутер и биљна уља. У развијеним земљама честа је појава обогаћивање млека,
бутера, маргарина, цереалија, чоколаде витамином Д.

Токсичност витамина Д

Интоксикација витамином Д је врло ретка. Могућа је код ексцесивног уноса

суплемената витамина Д. У серуму постоји хиперкалцемија, а у урину хиперкалцурија.
Клинички знаци интоксикације су: анорексија, мучнина, повраћање, мишићна слабост,
болови у зглобовима, деминерализација костију.

1.3. Витамин Е (токоферол)

Витамин Е обухвата породицу 8 компоненти, токофероли и токотриеноли, који

садрже хроманолски прстен.

Облици витамина Е

Токотриеноли су мање распрострањени у природи (палмово уље). Могу имати

физиолошку активност, нутритивно су мање значајни.

7
 Естерификацијом фенолне групе у хроманолском прстену штити се токоферол
молекул од оксидације. Фенолна група хроманолског прстена токоферола
антиоксидативни принцип.

Аспорпција, транспорт, резерве

У храни је витамин Е композиција алфа и бета токоферола, чија апсорпција износи

од 30 до 50 % унете количине. Растварање у мастима врше жучне киселине, те
липосолубилни витамин Е путује вођеним медијумом лумена танког црева и стиже до
апсорпционе површине интестиналних ћелија. Панкреасна естераза и интестинална
мукозна естераза хидролизују естре витамина Е. Апсорпција кроз интестинални зид одвија
се путем пасивне дифузије. Ушавши у ентероцид, витамин Е се инкорпорира у
хиломикроне и путем лимфе стиже у циркулацију.

Aпсорпција витамина Е може бити оштећена услед присуства цистичне фиброзе

панкреаса, холестазне јетре, целијачне болести итд. Липопротеинска липаза хидролизује
хиломикроне, ослобађа се витамин Е који одлази до циљних ткива, до ХДЛ честице, или
путем хиломикронских остатака стижу до јетре. У хепатоцитима витамин Е се ослобађа
осталих липопротеина и везује за хепатични токоферол транспортни протеин који има
селективни приступ различитим облицима токоферола. Физиолошке вредности у серуму
крећу се у распону 11,5 до 46,0 mmol/l. Деца и адолесценти у серуму имају половину
вредности витамина Е одраслих особа.

Резерве витамина Е у јетри релативно су мале, због брзог кружења. Витамински и

количински најзначајније су резерве витамина Е у масном ткиву а затим у мишићима.
Витамин Е се искључиво налази у капљицама адипоцита, свим ћелијским мембранама и
циркулишући липопротеинима.

Биолошка функција

1. Превенција оксидације слободним радикалима или другим оксидантима

полинезасићених масних киселина у ћелијским мембранама, тиола богатог
протеинима у ћелијским мембранама те нуклеинске киселине. Витамин Е је
примарни чинилац у антиоксидантном одбрамбеном систему и директно штити
ћелијску мембрану.
2. Важна улога витамима Е је у функционисању имунолошког система посебно
улоге Т – лимфоцита.
3. Оксидација ЛДЛ честице је иницијални моменат атеросклерозног процеса.
Витамин Е штити ЛДЛ честице од оксидативног оштећења.
4. Заштита нервног система, скелетних мишића и мрежњаче ока од оксидативног
оштећења активна је улога витамина Е.

8
 5. Антиинфламаторни ефекат остварује се међусобним директним и регулисаним
контактом токоферола и простагландин синтетазе, комплекса који учествује у
метаболизму арахидонске киселине.
6. Витамин Е учествује у DNA синтези.

Дефицит витамина Е

1. Испољава се на целуларном новоу повећаном липидном пероксидацијом.

2. У анималном моделу дефицит витамина Е манифестује се оштећењем
фертилности, некрозом мишића и нервном демијелинизацијом.
3. Хумани дефицит витамина Е је изузетно редак, јер је витамин Е широко
распрострањен у природи.
4. Хемолитичка анемија јавља се код одојчади који имају пуно полинезасићених
масних киселина у исхрани и добијају суплементе гвожђа.

Потребе и препоруке за витамин Е

Препоручени унос појединих облика витамина Е зависи од његове биолошке

активности. Унос витамина Е зависи од количине полинезасићених масних киселина у
исхрани. Пушење, такође, повећава потребу витамину Е јер је алвеоларна течност код
пушача сиромашна у витамину Е.

Нутритивни извори витамина Е

Најзначајнији нутритивни извори витамина Е су масти и уља. Палмово уље садржи

токотриеноле. Остали значајни извори у храни су: поврће, изнутрице, риба, обогаћени
хлеб, цереалије итд.

Токсичност витамина Е

Витамин Е је релативно нетоксичан када се уноси орално. Уколико се дневно уноси

више од 1.200 мг токоферола може се десити интерференција са витамином К и тако
потенцирати антикоагулантни ефекат неких лекова. Одрасле особе добро толеришу
дневни унос од 200 до 800 мг токоферола. Веће дозе смањују агрегацију тромбоцита.

Терапеутска корист

1. Превенција атеросклерозних кардиоваскуларних болести.

2. Смањује ризик за неке малигне болести.
3. Високе дозе Е витамина успоравају ток Паркинсонове болести, развој катаракте
и поправљају покретљивости код особа које болују од артритиса.

9
 1.4. Витамин К

Витамин К описали су као „од исхране завистан фактор коагулације“. Витамин К

постоји у два природна облика. Филохинон – витамин К1 налази се у биљкама.
Менахинон – витамин К2 синтетишу бактерије дигестивног тракта неких животиња и
човека. Менадион – витамин К3 је системски облик К витамина.

Апсорпција, транспорт, резерве

Липосолубилност витамина К постиже се дејством панкреасних ензима и жучних

соли. После апсорпције у дуоденуму и јејунуму, витамин К се транспортује
хиломикронима до циљних ткива.Оба облика витамина К брзо се депонују у јетри,
филохинон има врло брз метаболички живот у јетри.

Интестинални анаероби Е.коли и бацилус фрагилис производе манахинон. Људи

имају значајне количине витамина К синтетисаног од стране бактерија жучи, али се не зна
његова биолошка активност. Излучују се путем столице и урина.

Биохемијска функција

К витамин јесте потребан за синтезу (II, VII, IX i X) садрже гама

карбоксиглутаминску киселину која омогућава на, али не обезбеђује способност везивања
калцијума.

10
 Болести удружене са К витамином

1. Примарни дефицит витамина К је непознат код здравих људи.

2. Хеморагична болест новорођенчади.
3. Дефицит у одраслих особа:
- исхрана сиромашна у витамину К
- малапсорпцијска стања
- антибиотици
- дуготрајна парентерална исхрана
4. Тромбозна стања
5. Остеопороза

Потребе и препоруке

За одрасле здраве особе препорука је 1микрограм/кг/ТМ/24часова.

Новорођеним бебама препорука је 2 микрограма/кг/ТМ/24часова.

Нутритивни изврори

Најбољи извор филохинона (К1) јесте зелено лиснато поврће (броколи, шпанат,
кељ и друго). Маргарини и биљна уља су добри извори витамина К1.

Менахинона (К2) има у крављем млеку у довољним количинама, али постоје

сезонске варијације, летња исхрана је зелена трава, а зимска исхрана је сушено сено.
Ферментисани млечни производи и ферментисани сиреви имају значајне количине
витамина К2. Јетра је добар извро, како филохинона, тако и менахинона.

Ненутритивни извори

Е.коли и бацилус фраглис, интестинални анаероби синтетишу витамин К, као и

бактерије присутне у жучи.

Токсичност

Токсичност филохинона је непозната код одраслих здравих људи. Менахинон узет

пер ос има врло ниску токсичност. Одојчади се даје искључиво филохинон, менадион има
у том узрасту хепатотоксичност.

11