Техничка школа

Школска година
„Никола Тесла“
2017/2018.
Шид

ПИТАЊА ЗА МАТРУСКИ ИСПИТ

ИЗБОРНИ ПРЕДМЕТ: КОНСТРУИСАЊЕ
1. Задатак конструктора.
2. Циљ и садржај процеса конструисања.
3. Намена и функција конструкције.
4. Облик и величина елемената.
5. Избор материјала, утицајни фактори при избору материјала, најчешћи материјали
за израду машинских елемената.
6. Поузданост машинских система.
7. Начин израде елемената.
8. Монтажа, транспорт, руковање, услови.
9. Значај и циљеви стандардизације.
10. Унификација и типизација.
11. Избор толеранција.
12. Толеранције облика и положаја.
13. Функција, чврстоћа и крутост елемената машинског система.
14. Конструисање и израда елемената; конструисање ливених делова.
15. Конструисање кованих делова.
16. Лаке конструкције.
17. Дефинисање начина спајања – везивања елемената машинског система.
18. Радна, критична и гранична оптерећења.
19. Одређивање степена сигурности на основу критичних и радних напона, степен
сигурности при сложеном напрезању.
20. Деформације машинских делова.
21. Значај експеримената у процесу конструисања.
22. Фактори који утичу на економичност машинског система.
23. Дејство вибрација и шума на машински система.
24. Генерисање буке у машинским системима.
25. Дизајн у конструисању.
26. Место и улога оптимизације у конструисању.
27. Примена компјутера у конструисању.
28. Структура функција машинског система.
29. Извршионци општих и елементарних функција.
30. Формирање варијантних решења и критеријума за избор оптималног решења.

Предметни наставник:
Владимир Сабо
1. ЗАДАТАК КОНСТРУКТОРА
Конструисање је прва и најважнија фаза у реализацији неког производа. Обухвата
процес утврђивања плана за физичку реализацију машина, опреме и система уз
осмишљавање принципа рада, обликовање и израду техничке документације производа.
Конструкционо решење мора оптимално да задовољи захтеве тржишта:
производност, економичност, чврстоћу, крутост, тежину, рентабилност, поузданост, степен
аутоматизације и стандардизације, лако управљање, опслуживање...
Зато конструктор при решавању задатка мора да узме у обзир све захтеве које
поставља наручилац конструкције и које конструкција мора да задовољи. Такође мора
имати у виду и услове који потичу из намене конструкције.
Најчешће, конструкција се своди на усавршавање већ постојеће конструкције да би
се њене функције прилагодиле измењеним или новим захтевима. Такво усавршавање зове
се реконструкција.
Први корак конструисања је стварање основне концепције конструкције. То се
постиже креативним размишљањем о намени и условима које конструкција треба да
испуни.

2. ЦИЉ И САДРЖАЈ ПРОЦЕСА КОНСТРУИСАЊА

Циљ конструисања је да се постигне оптимално решење које ће испунити све захтеве
за функцију конструкције, производњу, максимално искоришћење и рециклажу, али и
минималне трошкове прераде или дораде и употребе делова. Оптимално решење
подразумева и минимално време за израду машинских делова и уградњу у машински
систем.
Сложени процес конструисања може се раставити на следеће фазе:
1. Прецизно постављање задатка
У овој фази анализира се задатак са циљем добијања спецификације (листе захтева) коју
машински систем мора да испуни.
2. Конципирање идејног решења
Ова фаза подразумева парцијалне и елементарне функције: трансформацију енергије
снага, обртни момент силе...) материјала и информација.
3. Развој концепта машинског система (његово принципско решење)
Први део развоја овог концепта је дефинисање полазних димензија и облика делова
(прорачун) и захтева креативност.
Други део фазе развоја концепта подразумева израду склопног цртежа са саставницом и
оптимизацију обликa делова, дефинисање квалитета, толеранције, класе храпавости
површина, толеранцију облика и положаја.
4. Израда документације
Ова фаза подразумева израду цртежа делова који се раде, комплетира се техничка
документација и проверава тачност података на цртежима. При утврђивању основне
концепције, проблем се решава у неколико варијанти, па се усваја коначна концепција.
Комбиновањем појединих принципских решења добија се већи број варијантних решења,
чијим процењивањем (са аспекта техничког и економског критеријума) долази до избора
оптималне варијанте.
3. НАМЕНА И ФУНКЦИЈА КОНСТРУКЦИЈЕ
Захтеви и ограничења конструисања односе се на: намену, функцију, облик, избор
материјала, примену стандарда, поузданост, начин израде, монтаже, транспорт, руковање,
одржавање, економске и еколошке услове.
Намена конструкције се не односи само на конструкцију као целину, већ на сваки њен део
и посебно на њене склопове.
- Конструктор бира и проверава велики број стандардних делова и склопова за своју
конструкцију.
- Конструкција мора да функционише потпуно сигурно и свим елементима мора се
посветити потпуна пажња.
- Разлике у решењима су веће ако је постављен већи број захтева. Али, на различитим
машинама једнаке намене има заједничких и стандардних елемената (завртњи, лежаји,
уређаји...).
- Методе проверавања карактеристика машинских конструкција (атест) морају бити
прилагођене одговарајућим прописима да би биле одобрене за функцију и употребу.
Савремене машинске конструкције све више се одликују аутоматизацијом. У њих се
уграђују разни мерни, контролни и други инструменти, а производни процеси се
програмирају и воде надређеним компјутером. Сваки машински део има одређену улогу и
треба да буде пажљиво проучен (последице неисправности сваког елемента нису једнаке).
Елементи машина могу постати неупотребљиви због пластичних деформација, статичког
или динамичког лома, похабаности, спољних оптерећења и слично.

4. ОБЛИК И ВЕЛИЧИНА ЕЛЕМЕНАТА

Облик и величина елемената бира се или конструише тако да напрезање материјала у
сваком пресеку буде што уједначеније и што ближе допуштеној величини (σ=const; τ=const).
Конструктор треба да тежи да смањи масу елемената и целе конструкције. То постиже
статичким и динамичким прорачунима и избором одговарајућег материјала и облика.

На слици су приказани облици попречног пресека носача изложених савијању. За једнак

момент савијања у попречном пресеку носача и за једнако дозвољено напрезање приближан
однос тежина је G1:G2:G3:G4 = 1 : 2 : 3 : 4
5. ИЗБОР МАТЕРИЈАЛА, УТИЦАЈНИ ФАКТОРИ ПРИ ИЗБОРУ МАТЕРИЈАЛА,
НАЈЧЕШЋИ МАТЕРИЈАЛИ ЗА ИЗРАДУ МАШИНСКИХ ЕЛЕМЕНАТА
Механичка, физичка, хемијска и технолошка својства су важна за избор материјала.
Цена материјала је важна због могућности замене другим материјалима итд.
Челици
Челици су најпогоднији за израду већине елемената конструкције. Имају добра
механичка својства, велику статичку и динамичку чврстоћу (при свим напрезањима),
високу границу пропорционалности, еластичности и течења, већу тврдоћу и површинску
чврстоћу и отпорност на ударна оптерећења.
Код избора челика треба се опредељивати према њиховим карактеристикама
Челици за побољшање
За веће отковке, делове возила и бицикле, осовине, бандаже, клипњаче, и сл.
За делове возила,моторе и машине и уопште за динамички оптерећене делове.
За статички и динамички високо оптерећене делове мотора, возила и машина.
Челици за цементацију
За израду малих машинских делова – шиваћих и писаћих машина, клинова,
завртњева, за ручице, сворњаке и осовинице, зглобове, чауре, полуге и сл.
За мале зупчанике, осовине, вратила у мењачима, делове разводника и погона, ланце,
делове од којих се захтева повећана жилавост и чврстоћа језгра, за делове динамички
оптерећене затезањем, притиском и савијањем.
За завртње, радилице, зупчанике механичких преносника и друге делове изложене
хабању, за делове изложене ударним оптерећењима, чије језгро и цементирана кора треба
да су жилави.
За високо оптерећене зупчанике и венце зупчаника, осовине, полуге погонских
механизама и друге машинске делове са наизменичним и ударним оптерећењима.
Сиви и нодуларни лив
За делове великих димензија и сложеног облика (постоље машина, кућице и
поклопци лежишта и редуктора и слично) користи се сиви лив.
За мало оптерећене цилиндре, клипове, водоводне цеви и арматуре.
За добоше кочница и делове са појачаним хабањем, цилиндре, делове пумпи и редуктора,
делове машина за електроиндустрију.
Треба водити рачуна да сиви лив слабо подноси затезање и савијање, а добро
притисак. Одлике нодуларног лива су: веома добра затезна чврстоћа и релативно издужење,
повећана отпорност на смицање и удар.
Осим наведених, примењују се и темперовани лив, легирана ливена гвожђа и други
материјали на бази гвожђа.
Бакар и легуре бакра
Када се од елемената конструкција захтева велика отпорност према корозији или
добра топлотна и електрична проводљивост, користе се бакар и његове легуре.
Они се лију, кују, извлаче и ваљају у хладном или топлом стању и лако су обрадиви
резањем.
За израду ливова, трака, цеви и жице користи се топионички бакар, а у
електротехници се користи електротехнички бакар .
Знатно већу употребу у машинству имају бакарне легуре за ливење и легуре за
гњечење: бронза и месинг.
Месинг се примењује се за арматуре, оклопе, окове, за одливке изложене високом
притиску воде и гаса.
 Калајна бронза примењује се за делове изложене високом притиску и трењу, за
аксијална лежишта, вођице, звона, за јако оптерећена клизна лежишта, венце пужастих
зупчаника, делове арматуре за високе притиске и сл.
Алуминијум и легуре алуминијума
Поред велике применене у машинству, алуминијум и његове легуре највише се
примењују у ваздухопловству, електротехници и грађевинарству. Има примену за средње
оптерећене танкозидне одливке и има добру хемијску отпорност.
Пластичне масе
Материјали добијени на бази природних, синтетичких или модификованих полимера
који постају пластични (омекшавају) на одговарајућим температурама су пластичне масе.
Имају велику примену за израду цеви, елемената за спајање и заптивање и др.
Гума
Вулканизацијом природног (или синтетичког) каучука настаје гума, која се може
поделити на:
- гума за опште намене (пнеуматици, транспортне траке, каиши итд)
- гума која је отпорна на дејство разних агресивних средина и
- гума отпорна на дејство топлоте итд.

6. ПОУЗДАНОСТ МАШИНСКИХ СИСТЕМА

У процесу рада, због дејства различитих утицаја, успостављају се два основна стања
у машинском систему: стање система у раду и стање система у отказу. Отказ неког од
елемената изазива отказ система, или захтева увођење паралелних веза, што умањује укупне
излазне величине система. Са слике се види да се на крају одређеног периода (месечно,
годишње...) може одредити време система у раду или време система у отказу .

Поузданост система је вероватноћа да ће систем успешно вршити своју функцију у

предвиђеном времену и датим условима. Поузданост система зависи од начина повезивања
и креће се у границама: 0≤ R ≤1

Редна веза – отказ било ког редно везаног елемента изазива и отказ система (слика 1).

Слика 1
 Паралелна веза – систем ради без отказа, ако је бар један од m паралелно везаних
елемената изазива и отказ система (слика 2).

Слика 2 Слика 3
Редно-паралелна веза – редно везује компоненте, (свака од њих ствара више
паралелних елемената ), приказана је на слици 3.
Паралелно-редна веза – систем се састоји од више паралелних грана (свака грана
садржи више редно везаних елемената) приказана је на слици 4.

Слика 4
Ако савесно приступа конструисању, конструктор настоји да изабере поуздан материјал,
начин израде и геометрију, да би постигао поуздану конструкцију. Велики број података
мора проверити у току израде производа.

7. НАЧИН ИЗРАДЕ ЕЛЕМЕНАТА

Основни поступци за израду машинских делова су: ливење, деформисање у хладном
и топлом стању, механичке обраде скидањем струготине, заваривање, лемљење и лепљење.
Зависно од сложености облика елемената, материјала и броја комада које треба израдити,
бира се и поступак за израду облика. У појединачној производњи врше се заваривање,
ковање и механичка обрада. У серијској (масовној) производњи раде се: ливење, пресовање,
ваљање, просецање, механичке обраде на CNC машинама (за делове сложеног облика).
ЛИВЕЊЕ се унапређује применом рачунара (CAD/CAM), коришћењем:
индукционих пећи за топљење, система за ливење под притиском, импулсне технике за
сабијање калупа, и др. Захваљујући томе добијају се одливци све тањих зидова, тачнијих
мера и облика и уједначеног квалитета. Знатно су побољшане механичке особине одливака
(око 60%), тачност мера и облика пет пута. Очекује се: све већа производња одливака од
легура алуминијума и нодуларног лива (смањење производње одливака од сивог и челичног
лива), појава нових материјала још бољих особина.
ОБРАДА МЕТАЛА ДЕФОРМАЦИЈОМ Обраде: ваљањем, ковањем, пресовањем,
провлачењем, истискивањем, служе за добијање полупроизвода или производа. ековог
рада. У пројектовању технолошких процеса најважније су симулација (врши се техником
нумеричког или физичког моделирања, зависно од расположиве опреме и могућности
коришћења софтвера у анализи) и анализа процеса са циљем избора оптималне
технолошке варијанте пројектног решења. У процесу моделирања параметри система могу
варирати све док се не добије оптимално решење процеса.
ОБРАДА РЕЗАЊЕМ Увођење аутомата, специјалних машина и трансфер линија,
са развојем електронике и рачунара решава се производност. Основа за флексибилну
аутоматизацију је примена микропроцесора и вођење процеса обраде рачунаром.
РАЗВОЈ ТЕХНОЛОГИЈЕ ЗАВАРИВАЊА Смањење масе или утрошка енергије
добијањем конструкција лакших од ливених и закованих конструкција - условили су нагли
развој великог броја поступака заваривања, што омогућава све већу аутоматизацију,
механизацију и роботизацију заваривања (роботи већ сада врше: обраду скидањем честица,
монтажу, заваривање и завршну обраду).
ПОВРШИНСКА ЗАШТИТА МЕТАЛА Обухвата термохемијске методе и
методе заштите материјала (превлакама на деловима производа или на финалним
производима). Површинска заштита, повећава трајност и поузданост производа и
проширује могућност њихове употребе. Даљи развој има за циљ елиминисање или умањење
штетних последица примене технологија површинске заштите метала и других материјала
увођењем "чистијих" технологија.

8. МОНТАЖА, ТРАНСПОРТ, РУКОВАЊЕ, УСЛОВИ

МОНТАЖА
Монтажа обухвата поступке састављања, руковања, контроле и испитивања, подешавања,
и др. делатности. Састављањем појединачних делова, склопова и машинских група
формирају се сложеније групе или производи.
ТРАНСПОРТ
Облик, величина и тежина машинске конструкције морају бити у складу са могућностима
њеног транспорта до одредишта. У случајевима када облик машине, величина или тежина
превазилази габарите транспортног средства - конструкција мора бити тако пројектована да
се лако може раставити на склопове.
РУКОВАЊЕ, ОДРЖАВАЊЕ И БЕЗБЕДНОСТ У РАДУ
Руковање машинама треба да је што једноставније, безбедно, са што мање покрета - без
замора. Ручице и полуге треба да су на дохват руку или ногу, одговарајућег облика и
кретања. Разни инструменти треба да буду постављени у најбољем видном пољу,
груписани. Машина мора бити сервисирана, јер безбедност људи не сме бити угрожена
ломом неког машинског дела или демонтажом склопа. Безбедност у раду се постиже
одговарајућим заштитним мерама.
ЕКОНОМСКИ УСЛОВИ
Отворено тржиште захтева од конструктора да приликом конструисања претходно проучи:
економичност и могућност пласмана кроз упоређивање своје конструкције са сличним.
Жељено побољшање квалитета и снижење цене постиже се применом стандардних
елемената и полуфабриката, избором најекономичнијег материјала. Такође мора се
планирати што мањи трошак погонске енергије и мазива, планирати сервисирање и набавка
резервних делова.
ЕКОЛОШКИ УСЛОВИ
Приликом конструисања еколошки параметри упоређују се и усклађују са "базним
узорком" или еталоном. Он је реално достигнуће вредности показатеља квалитета усвојених
за упоређивање. Циљ је да се постигну што оптималније или више вредности у односу на
еталон.
ЕРГОНОМСКИ УСЛОВИ
Однос човек - машина - околина изучава ергономија. Ова наука установљава услове
оптималног функционисања поменутог односа. Основну групу ергономских показатеља
квалитета произвида чине:
 здравствено-хигијенски,
 физиолошки и
 психолошки показатељи.

9. ЗНАЧАЈ И ЦИЉЕВИ СТАНДАРДИЗАЦИЈЕ

ОПШТИ ЦИЉЕВИ СТАНДАРДИЗАЦИЈЕ
Стандардизација је процес стварања примене правила за систематски приступ одређеној
људској делатности. Општи циљеви стандардизације су:
 унапређивање опште економичности људских напора, материјала, енергије,
конструкције, технологије итд. у процесу производње.
 заштита интереса потрошача одговарајућим квалитетом робе и услуга;
 безбедност здравља и
 боље споразумевање свих заинтересованих у процесу рада.
ЗАХТЕВИ СТАНДАРДИЗАЦИЈЕ
 упрошћавање је смањење варијаната асортимана производа (заменљивост делова,
склопова и машинских група)
 размена информација (потреба која омогућава увид у достигнућа других из
одређене области људске делатности
 употреба симбола и скраћеница (означавање материјала, толеранција, квалитета,
навоја, лежаја, профила итд.)
 увођење међународног система мера (SI)
 децимална класификација (DK) - међународно усвојен систем класификације
појмова (целокупна област људског знања). Заштита интереса потрошача
подразумева испуњење свих циљева стандардизације којима се регулишу односи
између произвођача, производних предузећа и потрошача.
НИВО, АСПЕКТ, ПРЕДМЕТ И ВРСТЕ СТАНДАРДА
Према нивоу стандарди могу бити: међународни (ISO), регионални (EEZ, CEN,
итд.), национални (SRPS, DIN, GOST...) и интерни. Међународни стандарди настали су
споразумно, на основу сарадње свих индустријских земаља. Регионални стандарди настају
између групе држава које заједнички производе и пласирају своје производе. Национални
стандарди настали су као потреба предузећа да заједнички производе и пласирају своје
производе у оквиру државних граница и шире. Интерне стандарде издаје предузеће.

10. УНИФИКАЦИЈА И ТИПИЗАЦИЈА

Унификација елемената представља процес припремања, избора и утврђивања
конструктивних решења, облика, мера и других величина, елемената који се могу
примењивати у већини машинских система. Таквим избором елемената постиже се
економичнија производња, уштеда у процесу: конструисања, израде, монтаже и
експлоатације машинских система.
Типизација је виши степен унификације и представља стварање низова истоврсних
извршилаца функција система и њихових елемената различитих величина (носивости,
снаге, капацитета и др.). Она је вид стандардизације, којим се повећава продуктивност,
економичност, рентабилност, а типизацијом се олакшава експлоатација машина, њихово
сервисирање и снабдевање резервним деловима.
Типизиран је:
 велики број машинских елемената: лежишта и лежаја, спојница и др.
 делова машинских елемената: завртњи, навртке, заковице, жлебни
спојеви, осовинице, ремени и ременице, облици зубаца зупчаника и др.
 код завртња и навртки типизирани су: облици и величина навоја,
 код зупчаника: модули зубаца итд.
 електромотори са низом типизираних конструкцијских решења
различите величине, снаге и угаоне брзине
 низови пумпи, вентилатора, компресора, мотора са унутрашњим сагоревањем итд.

11. ИЗБОР ТОЛЕРАНЦИЈА

Дужинске мере могу бити слободне и толерисане. Тежи се да буде што више
слободних мера јер се оне не толеришу, па су трошкови производње мањи. Мере треба
толерисати у следећим случајевима:
 када мера треба да обезбеди исправно функционисање дела,
 када мера обезбеђује жељено налегање,
 када делови морају бити заменљиви,
 ако се делови производе на различитим местима и
 када у производњи алат условљава да нека мера буде са одређеним телеранцијама.
Подразумева се да и одступања од слободних мера морају бити у одређеним границама.
При прописивању толеранција треба водити рачуна о следећем:
 да толеранција буде велика колико то дозвољава функција дела, тј. функција мере,
да би трошкови производње били што мањи,
 ако је могуће – обезбедити да налегање буде из првог степена приоритета.
Опште смернице за избор квалитета су:
 IT квалитети 1, 2, 3, 4 – за прецизни мерни прибор,
 IT квалитети 5, 6, 7 – за мерни прибор радионичке контроле и најфинијих налегања,
 IT квалитети 8, 9, 10 и 11 – за просечна, грубља налегања,
 IT квалитети 12 до 18 – за делове који не образују налегање, за коване, ливене и грубо
обрађене полуфабрикате.
Што су толеранције строже, цена производа је већа, јер финији квалитети изискују
прецизније поступке обраде у завршној радној операцији, повећава се и проценат шкарта.
Ради смањења трошкова обраде у серијској производњи, могу се за делове који
образују налегања прописати и грубљи квалитети толеранције. Избором и класирањем
израђених делова, према стварној мери, постиже се да зазори, тј. преклопи остану у
потребним границама.

12. ТОЛЕРАНЦИЈЕ ОБЛИКА И ПОЛОЖАЈА

Толеранције облика ограничавају одступања једног геометријског елемента од његовог
геометријског идеалног облика. Оне одређују зоне толеранције у којој посматрани елемент
мора лежати и у којој сме имати произвољан облик.
Код толеранција облика толеришу се следеће осовине:
• правост
• равност
• кружност
• цилиндричност
• облик линије
• облик површине.
Толеранције положаја су толеранције правца, места или тачност обртања. Оне
ограничавају дозвољена одступања од геометријски идеалног положају два или више
елемената у односу један на други од којих је један утврђен као референтни елемент.
Код толеранција положаја разликују се:
 одступање од правца
 одступање од паралелности
 одступање од управности
 одстуање угла нагиба
одступање по месту:
 одступање од локације
 одступање од симетричности
 одступање од концентричности
Мера услов минимума је она гранична мера која даје минимум материјала израђеног дела.
То је најмања мера осовине и највећа мера отвора.
Означавање толеранције облика и положаја на цртежу:

13. ФУНКЦИЈА, ЧВРСТОЋА И КРУТОСТ ЕЛЕМЕНАТА МАШИНСКОГ СИСТЕМА

ФУНКЦИЈА МАШИНСКОГ СИСТЕМА
Функција се може остварити на више начина које прати низ фаза у процесу
оптимизације конструкционог решења. На функционалност машинске конструкције утичу:
намена, избор материјала и енергије, задати облик и начин израде, толеранција, чврстоћа,
крутост, трење и хабање, руковање, одржавање, економичност и др. Ради сигурног и
безбедног рада машинског система, потребно је у систем уградити низ контролних
инструмената и аутомата.
При разматрању радних способности машинских делова, морају се имати у виду два
стања машинског дела: радно стање (одговара предвиђеним радним условима) и критично
стање (одговара границама на којима настају критичне појаве које онеспособљавају
машински део за исправно функционисање и безбедан рад). Радне карактеристике никада
не смеју достићи критичне.
ЧВРСТОЋА МАШИНСКИХ ДЕЛОВА
То је способност машинских делова да се супротставе оптеређењу, а да при том не
настану пластичне деформације или разарање (пукотине, прскотине, трајне промене облика
или димензија машинских делова насталих у раду под утицајем оптерећења. Oптимални
критеријуми чврстоће машинских делова дефинисан је степеном сигурности.
S = критично оптерећење ∕ радно оптерећење >1
Већина оштећења машинских делова настаје због великог оптерећења, па је потребно при
обликовању неког машинског дела анализирати и његово напонско стање:
 аналитички(применом познатих закона из отпорности материјала)
 експериментално (коришћењем методе развијене за експерименталну анализу
напонског стања машинских делова) и
 анализа напонског стања применом рачунара.
КРУТОСТ МАШИНСКИХ ДЕЛОВА
Способност машинских делова да се супротставе промени геометрије под дејством
радног оптерећења, назива се крутост делова. У прорачуну крутости треба разликовати:
 површинску крутост (деформације површинских слојева), може се повећати
финијом механичком и термохемијском обрадом, смањењем броја делова у склопу
 запреминску крутост (може се повећати смањењем кракова сила и распона између
ослонаца, увођењем допунских ослонаца, избором најпогоднијег облика и димензија
машинских делова и сл.)

14. КОНСТРУИСАЊЕ И ИЗРАДА ЕЛЕМЕНАТА; КОНСТРУИСАЊЕ ЛИВЕНИХ

ДЕЛОВА
15. КОНСТРУИСАЊЕ КОВАНИХ ДЕЛОВА
16. ЛАКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ
17. ДЕФИНИСАЊЕ НАЧИНА СПАЈАЊА-ВЕЗИВАЊА ЕЛЕМЕНАТА МАШИНСКОГ
СИСТЕМА
Спој (веза) машинских елемената у неком машинском систему може бити
нераздвојив или раздвојив.
Нераздвојиви спојеви
То су чврсти, непокретни спојеви машинских делова који се једном спојени не могу
без разарања раздвојити, обухватају: заковане, лемљене и лепљене спојеве. И спојеви
цилиндричних елемената са јаким преклопом могу се сврстати у нераздвојиве спојеве, јер
приликом растављања спојених делова настаје пластична деформација површинских
спојева материјала у степену који чини делове неупотребљиве за поновно спајање.
Раздвојиви спојеви
То су чврсти спојеви машинских делова који се по потреби могу раздвојити и поново
спојити без оштећења делова споја. За спајање делова у раздвојиву везу користе се навојни
парови, профилисане везе, клинови и чивије. Раздвојиви спојеви могу бити непокретни и
покретни. Делови непокретних спојева се не померају у раду, док делови покретних спојева
то могу. Навојни парови, жлебни делови и клинови могу остварити непокретну или
покретну везу.
Опруге служе за еластичну везу машинских делова, на посебан начин обезбеђују покретну
везу.
Закивање се примењује у посебним случајевима, нпр. у ваздухопловству за спајање лимова
и профила од легура лаких метала, и то првенствено због њихове мале дебљине и веће
чврстоће и сигурности.
Лемљење и лепљење се такође ређе користе за спајање машинских делова у општим
машинским конструкцијама а чешће у посебним.

18. РАДНА, КРИТИЧНА И ГРАНИЧНА ОПТЕРЕЋЕЊА

19. ОДРЕЂИВАЊЕ СТЕПЕНА СИГУРНОСТИ НА ОСНОВУ КРИТИЧНИХ И
РАДНИХ НАПОНА, СТЕПЕН СИГУРНОСТИ ПРИ СЛОЖЕНОМ НАПРЕЗАЊУ

20. ДЕФОРМАЦИЈЕ МАШИНСКИХ ДЕЛОВА

Када се конструишу делови и склопови машинских система, осим основног захтева
да радни напони не пређу критичне напоне при којим настају разарања низа делова и
склопова, поставља се и захтев да имају одређену крутост, односно еластичност.
Однос оптерећења и деформација или померања представља крутост. Бројчано изражена
крутост је оптерећење које изазива деформацију једнаку јединици.
 Пример елемената који треба да имају одређену крутост јесу вратила. С обзиром на
то да су вратила јако напрегнути делови и да њихови угиби, нагиби или углови увијања
могу бити врло велики, сви делови на вратилима заузимају положаје који одговарају овим
деформацијама.
Савијање или увијање вратила на местима чврстих веза изазива такође неравномерну
расподелу притиска између главчине и вратила и између њих и делова којима се везују.
Велика еластичност захтева се и од еластичних елемената, нпр. опруга.
Главна превила за конструисање делова одређене крутости или еластичности заснивају се
на односима деформација и напона, на геометрији делова и на својствима материјала,
односно њихових модула еластичности и клизања.
Значајно повећање крутости може се добити избором облика пресека који имају велике
моменте инерције.

21. ЗНАЧАЈ ЕКСПЕРИМЕНТА У ПРОЦЕСУ КОНСТРУИСАЊА

22. ФАКТОРИ КОЈИ УТИЧУ НА ЕКОНОМИЧНОСТ МАШИНСКОГ СИСТЕМА
Основни показатељи ефикасности машинских система су:
- економичност Е
- продуктивност рада Р
- рентабилност R
Фактори који утичу на економичност машинског система су:
- квалитет
- ефективност
- расположивост
- поузданост
- готовост
23. ДЕЈСТВО ВИБРАЦИЈА И ШУМА НА МАШИНСКИ СИСТЕМ
24. ГЕНЕРИСАЊЕ БУКЕ У МАШИНСКИМ СИСТЕМИМА
25. ДИЗАЈН У КОНСТРУИСАЊУ
Феномен дизајна
Човекова креативна делатност коју развија да би боље организовао и обликовао физички и
духовни свет, назива се дизајном. Дизајн се примењује на обликовање свих употребних
предмета или објеката, од оног тренутка када су први пут и настали, без обзира од кога су
материјала и коју намену имају. Савременим дизајном сматра се обликовање предмета,
производа и амбијента у оном тренутку када настају, односно када се, упоредо са
настајањем, дизајнирају.

Процес дизајнирања састоји се из неколико фаза.

Прва је - појава потребе за одређеним дизајном, односно, одређеним производом који је
потребно дизајнирати. Намена и функција тог производа - део су идеје и процеса
конструисања. У оквиру прве фазе врши се и истраживање тржишта.
Друга фаза је техничка и односи се на материјално-производну област, којом се производу
обезбеђује исправно функционисање. Дизајнирање као процес – састоји се и од ергономске
и естетске компоненте.
Ергономска компонента подразумева избор најбољих решења психофизичког односа
између производа и корисника.
Естетска компонента тиче се форме производа. При дефинисању естетске
компоненте постављају се одређени предуслови, али њима се не лимитира нити ограничава
креативност.
То се као квалитет посебно уочава код производа исте намене - али различитог степена
креативности који је примењен у креирању тих производа.
Естетска компонента посебно је значајна и уочљива у дизајну текстила, као и код свих
производа из домена декоративног дизајна. Насупрот овој врсти дизајна, код производње
комбајна, на пример, или других радних машина, декоративност није на првом месту. У овој
групи - много је значајнија функционална и ергономска компонента, што не значи да у
њиховом креирању треба запоставити естетску компоненту. Дизајн зато и јесте
интердисциплинаран процес. Код дизајнирања занатске производње (столари, ткаље,
мајстори...) - уобичајено је да мајстор сам дизајнира свој производ. Али, код дизајнирања у
индустријској производњи – неопходан је заједнички рад мултидисциплинарних тимова. У
ту сврху формирају се тимови дизајнера, у чијем су саставу профили разних специјалности:
за истраживање тржишта, технолози, конструктори, економисти, индустријски социолози
итд.
Кључна личност у таквим тимовима је – конструктор-дизајнер. Он је у процес
конструисања укључен од почетка до краја и, по правилу, доноси коначне одлуке,
консултујући остале чланове тима дизајнера. Током таквих, стваралачких процеса, врло
често настају и потпуно оригинални производи који се први пут појављују на тржишту, што
и јесте циљ сваке производње која треба да постане економски исплатива. Оригиналност
неког производа установљава се, пре свега, по његовом дизајну, примени, иновативности...

26. МЕСТО И УЛОГА ОПТИМИЗАЦИЈЕ У КОНСТРУИСАЊУ

Конципирање идејног решења и избор материјала
За конципирање идејног решења конструкције потребно је формирати варијанте
глобалног распореда делова и компонената ради остваривања задате функције. Предуслов
за успех су – темељна знања о извршиоцима елеменатрних функција и функција машинског
ситема у који се уграђује одговарајућа конструкција.
 Машински систем се пројектује тимски, по специјалностима. Циљ је да се идеје
постепено трансформишу у структуру, тј. у скуп функционално повезаних делова и
компонената. Заједнички циљ свих учесника у пројекту је да се дође до скупа могућих
решења из кога се бира оптимално решење.
При конципирању идејног решења треба се руководити следећим принципима:
1) Анализирати сличне, већ изведене конструкције и машинске ситеме
2) Користити аналогије и теорију сличности
3) Користити методику проналажења нових идеја
4) Користити интуицију.

Оптимизација конструкције
Општи захтеви конструкције решавају се приликом пројектовања – а то су:
функција, ефикасност, поузданост, технологичност, економичност, естетски захтеви
конструкције, као и низ ограничења која такође морају бити задовољена. Решавање овако
постављеног пројекта у општем случају могуће је оформити у облику већег броја
варијантних решења.
Оптимално пројектно решење представља комбинацију елемената конструкције која
је најбоља са пројектантове тачке гледишта.
Глобални оптимум подразумева хипотетичко решење које се добија без узимања у
обзир било каквих ограничења..

27. ПРИМЕНА КОМПЈУТЕРА У КОНСТРУИСАЊУ

Од пројектаната и конструктора, осим иновативности и сталног прилагођавања

конструкција новим захтевима, очекује се и битно скраћење рокова за израду нових
пројеката. Скраћење рокова, међутим, не подразумева и слабији квалитет, напротив.
Нове идеје, краћи рокови и већи квалитет неопходан су одговор на захтеве интензивног
технолошког развоја и захтеве тржишта.

Од пројектаната и конструктора, осим иновативности и сталног прилагођавања

конструкција новим захтевима, очекује се и битно скраћење рокова за израду нових
пројеката. Скраћење рокова, међутим, не подразумева и слабији квалитет, напротив.
Нове идеје, краћи рокови и већи квалитет неопходан су одговор на захтеве интензивног
технолошког развоја и захтеве тржишта.
Савремена методологија конструисања захтева испуњење следећих циљева:
- повећање квалитета пројектних решења,
- краће време пројектовања,
- смањење трошкова пројектовања,
- генерисање више решења,
- графичку презентацију тока и резултата пројектовања,
- побољшање тока и поузданости информација,
- повећање продуктивности и квалитета рада пројектаната и
- растерећење пројектанта од рутинских послова.
За остварење набројаних циљева, концепција програмске подршке заснива се на:
1) Модуларној структури
2) Нумеричкој и графичкој обради података
3) Интерактивном раду.
Додатна графичка обрада података потребна је само у неким модулима пакета, да би се
омогућили визуелни прегледи тока пројектовања.
Нумеричка обрада података подразумева различите врсте прорачуна.
Интерактивни рад подразумева комуникацију пројектанта и програмског пакета.
Овакав начин рада допушта једноставно мењање пројектиних података и параметара, што
омогуђава упореду израду алтернативних решења.

28. СТРУКТУРА ФУНКЦИЈА МАШИНСКОГ СИСТЕМА

Општа функција машинских система
То је функција коју машински систем врши као целина.
У овиру машинског система постоје подсистеми:
- функционални и
- поремећајни.
Функционални системи су: геометријски, кинематски, енергетски, комуникационо-
информациони, подсистеми материјала и др.
Поремећајни су: статичке и друге деформације, динамичка нестабилност, хабање,
бука и др.
Систем функционише у околини промењљивог карактера, што изазива поремећаје
рада система.
Услед тих поремећаја настају губици који умањују ефекте до испада система изван
дозвољених граница.
Рад изван граница дозвољеног иступања захтева накнадно подешавање система.
Стање система је скуп свих података који дају потпуну информацију о понашању
система.
Основна стања система одређена су параметрима функције циља у времену.
Промена ових параметара у оквиру допуштених граница систем доводи у стање које
задовољава и све док успешно врши своју функцију, обезбеђено је добијање пројектованих
излазних величина.
Стање система у отказу значи да је у њему нарушена мећузависност функционалних
подсистема и елемената и релација између њих и њихових карактеристика.
Потребно је систем вратити у радно стање, различитим поступцима одржавања.
29. ИЗВРШИОЦИ ОПШТИХ И ЕЛЕМЕНТАРНИХ ФУНКЦИЈА
30. ФОРМИРАЊЕ ВАРИЈАНТНИХ РЕШЕЊА И КРИТЕРИЈУМА ЗА ИЗБОР
OПТИМАЛНОГ РЕШЕЊА