Svi mi koji pišemo, u ovoj zemlji i ovim jezikom, od nepoznatog početnika do pisca iza

koga stoji već manje ili više ostvareno delo, svi mi znamo važnost i ulogu reči. A ako ne
znamo, ili ukoliko zaboravimo, potrebno je da se često na to podsećamo. Ukoliko to ne
učinimo, reči će se same požuriti da nas podsete.

Svi drugi umetnici, muzičari, slikari, vajari, pozorišni ili filmski stvaraoci, svi oni
imaju na raspolaganju razna vidliva i opipljva sredstva kojima se služe u svom
izražavanju. Jedini je pisac koji nema ništa drugo do – reči. I jedini smo mi pozvani da
od obične, nestalne i promenljive reči, kojom se svi ljudi služe u svojim životnim
potrebama, napravimo sredstvo umetničkog izražavanja i, po mogućnosti, umetničko
delo.

Mi to, naravno, radimo nesvesno, tj. služimo se rečima ne misleći uvek na svaku reč
pojedinačno, izdvojeno, ni na značenje reči kao takvih. I to je dobro, i jedino moguće.
Imao je pravo onaj francuski pesnik koji je rekao, otprilike, da su reči tanke daske
bačene preko ponora besmisla, i da preko tih dasaka treba pretrčati brzo, služeći se
njima ali ne zaustavljajući se duže na njima. Pa ipak, s druge strane, treba se s
vremena na vreme malo zamisliti o tom našem alatu i oruđu i proveriti naš odnos
prema njemu.

Jasno je da hladno proučavanje rečnika, svesno traženje, izmišljanje i kombinovanje

neobilčnih reči ne vode ničemu i da i najveća veština u tom poslu ne daje umetničko
delo nego, u najboljem slučaju, kuriozan opit. Umetnost se ne gradi od tih reči i ne
dobiva život od njih, nego od onih koje, u dobrim trenucima, iskaču iz naše svesti i
daju telo i odelo našoj misli ili našem osećanju. Ali da bi do toga došlo i da bismo u
pravom trenutku našli pravu reč, mi moramo da smo na dobroj nozi sa jezikom kojim
pišemo, da smo u prisnom i stalnom odnosu sa njim, i to više i drugačije nego drugi
ljudi. Sa više napora i odgovornosti.

A jezik, to je život ljudi, svesni i nesvesni, vidljivi i skroviti. Izvan života postoji samo
samrtno ćutanje. Nema te reči koja je bez veze sa životom, kao što nema biljke bez
podloge koja je hrani. Znači da treba biti blizak ljudima i njihovom životu, slušati
njihov govor, upijati ga u sebe, razmišljati o njemu, živeti sa njim kao brat sa bratom. I
tada ćemo moći postići ono što treba, tj. da ljudima njihovim i poznatim jezikom
iskažemo našu i novu umetničku istinu.
 Od tog našeg odosa prema ljudima i njihovom govoru, tj. životu, zavisi i odnos reči
prema nama u trenucima kad nam one zatrebaju.

To je sve. Nikakve druge igre i veštine, dovijanja i domišljanja ne pomažu. Reči se ne

mogu cediti iz naliv-pera. A ako pokušamo, pa čak ako i „uspemo“, te reči ne žive, ne
greju, ne svetle, ne kazuju nikom ništa. Mrtve, na mrtvoj hartiji, one govore jedino o
našem naopakom i bezizglednom opitu. Jer, čim se malo više udaljimo od ljudskog
života, izraženog ljudskom rečju, to se oseća na našim tekstovima. Naše reči svedoče
protiv nas. Svi naši napori su unapred izgubljeni. A čim uspostavimo ponovo dodir sa
ma kojim vidom ljudskog života, a ti vidovi su bezbrojno i raznovrsni, naše reči
dobivaju toplinu života i snagu ubedljivosti, pretvaraju se u dragoceno, poslušno
sredstvo za izražavanje naše umetničke zamisli. I više od toga: reč biva delo.

Prema tome, svakom se od nas, u raznim periodima našeg rada, reči razno javljaju i
prikazuju. Nekad su one krupne, tamne inepomične stvari, kao kamenje pored puta, a
nekad prozirne, raznobojne, lake i promenljive, kao kristali, rosa i oblaci. A uvek su
podvržene neslućenim metamorfozama i večitom talasanju umiranja i vaskrsavanja.

U stvari, rečima nema kraj, kao ni našoj strasnoj borbi s rečima i za reč, ni našem
dožiotnom traženju plodne i stvaralačke reči.

A to je ona koja, dolazeći od živih ljudi i ljudskih dela ali i ljudskih snova i želja, i prošavši
kroz prizmu umetničkog duha, postaje (u srećnom slučaju) umetničko delo. Zakone
toga procesa ne možemo u potpunosti nikad uhvatiti, kao ni zakone ljubavi. A jezik je
zaista, kao što je F. Kafka u jednom pismu rekao, naša ljubav do groba.