;kj

ANTONIJE ISAKOVIĆ

(Delićevo predavanje, mart 2012.)

Obnova srpske pripovetke posle II svetskog rata kreće sa njim. B. Mihajlović: bio je autoritet.
Nije bio u socijalnom realizmu, iako je bio u temama rata i revolucije. Izuzetno
temperamentan i hrabar, poznavao trenutke klonulosti i kukavičluka bolje nego iko. Otvorio
ratnu pripovetku prema nagonskom i erotskom, često eros i tanatos bliski kod njega. Rat
zaoštrio ljudske egzistencije. Primer pripovedača koji je poštovao princip ekonomičnosti.
Rečenica eliptična, kratka. Čest dijalog, ogroman deo priče su tuđi glasovi – priče dragocene
zbog jezičke inovacije, eliptičnosti, i jer se otvara prema lirskoj prozi i drami. Stegnutost
upućuje na mogućnost dramskog sukoba, a preokret na emotivnost. Sklonost detaljima –
simolističnost i lirika. Njegove pripovetke imaju postupke filmovanja, i mono-drame.
U 1. knjizi pripovetaka tendencija ka povezivanju, integrativni elementi. Težnja ka romanu se
javlja kasnije. Novelistički romani: Tren 1, 2. Značajni za pomeranja u našem književnom
životu. Pojavio se 1953. zbirkom Velika deca. Naslov ukazuje na ostupak uneobičavanja.
Ljudi ratnici su velika deca, upućuje da je rat viđen drugačijim očima.
Naslovi romana su Tren – to je važno u njegovoj przi. Junaci, odnosno njihove sudbine se
odlučuju u trenu – prikazuje žižu vremena u nečijem životu. Često koristi pogled junaka da
njime fokalizuje priču.

U znaku aprila: Žena nalakćena na prozor. Ona je žena šefa stanice, tužno gleda i niko ne zna
šta misli, a pred njom je rasulo, početak okupacije, to je april 1941. Ubistvo, slika haosa,
majstorski prikazano u ovoj priči. Reč svetina za narod koji pravi gužvu. Opisi su kratki i
funkcionalni. Vrsta prologa, uvoda u dramski dijalog. Opis voza, kompozicije na početku.
Vojni voz se pojavljuje u pretposlednjoj rečenici. Haos oko voza. Zatim čuveni dijalog, glasovi
koji ne komuniciraju, mnogo glasova. Masa razičitih ljudi, niz glasova koji nisu usmereni ka
komunikaciji, samo dočaravaju haos. Dijalog prelazi u polilog. Kao da su magnetofonski
snimljeni. U svemu tome svetina nalazi sumnjivog čoveka, i sad je on za sve kriv. Apsolutno
nevin čovek je optužen da je špijun, opšti gnev se kanališe prema njemu. Ubiju ga, verovatno
zakopaju (data je slika ašova). Pojavljuje se njegova žena. Nema ideološke priče. Čovek je
ostao anoniman. Odlična poentizacija. Vojnici gaze kao po provaljenim kožama. Kad su
krenuli da ga ubiju. Pripovetka se završava zatvaranjem prozora. Data je slika jedne nesreće,
čovekove destruktivnosti. Ideološki neutralna pripovetka, gde se najbolje vidi majstorstvo
pisca. Ključni, karakteristični obrt je uvaćen, što je odlika Isakovića. Majstor kratke proze.
- Lik u Velikoj deci koji deluje integrativno, ima pogled drugačiji od ratničkog, je bolničarka
Branka. Nagoveštava budućeg romanopisca. Njen dnevnik ima povlašćenu funkciju. Nema
idealizacije ranjenika! Pokazuje kako su oni ljubomorni. Užas erosa koji je blizak srmti, želja
ljudi koji odlaze. Emotivna drama između ljubavi i smrti. Scena koja pokazuje kako tren
odlučje o životu.

Kašika i Crveni šal su najpoznatije iz zbirke. Ilustracija partizanskog morala. Tematizovanje i

problematizovanje tog morala, ne idealizovanje, upitno o nečemu što je tada smatrano kao
zakon.
Kašika: Stanko i Žoća nose kajmak za četu. Početni opis: dečje kape, prikazane su senke, a ne
oni. Kupe kape, zaklanjaju se busenovi trave. Manja senka zaostaje. Mesec, hladna svetlost,
simobl smrti. Dečja perspektiva. Stanko hoće da sednu, spušta bakrač. Mesec uskače u
bakrač. I dalje sve iz perspektive meseca. Čulnost, miris: jabuka, mleko, kajmak. Miris
potreban zbog gladi. Jedan prema drugom postaju nepoverljivi – nasuprot apsolutne sloge i
sinertije koja je propagirana. Racionalni razlozi za opravdanje, traži se alibi. Smetaju jedan
drugom. Zoća umire, i dalje u znaku meseca. Na kraju opet dečje kape. Stanko je bacio svoju
kašiku, protest protiv morala. Zoća je dečak, otud te kape. Nema patetike. Zveket kašika.
Isaković je majstor poente, na kojoj i počiva kratka priča.
Crveni šal: Ivanski marš. Seljanka prijavljuje nestanak šala koji se prepoznaje na jednom
mladiću. Preki sud, kao drama, dat samo dijalog. Niko ništa ne kaže. Komesar, komandant i
borac, niko neće prvi da govori. Komesar podvlači jedinstvo, komandant očekuje od borca
podršku, on odgovara bezlično. Jedinstveni su, sve je odlučeno, formalnost je ko će prvi reči,
a ne govori se i dalje ništa. Određeno po činovima ko šta priča. Besmislene, jednostavne,
kratke rečenice, a odlučuje se o nečijem životu. Dramski tekst. Pripovetka ima tri poente,
preki sud, dnevnik bolničarke Branke i glas te žene čiji je bio šal. Dnevnik bolničarke Branke
daje ljudsku dimenziju: ne slaže se, ne shvata. Pozicija žene koja shvata da je ubijen čovek od
strane tri druga, saborca. Pobuna srca, duše, ženskog brincipa života. Ono što priča žena
koja je optužila za krađu, pita se da li je žena i kaže da nije – ubila je svoj identitet! Sjajno!
Žena treba da očuvava život. Ona je degradirana, nije ono što je bila. Ta dva ženska glasa
daju ljudsku, lirsku dimenziju, Jedna se potvrđuje kao žena, u ime ženskog principa, i druga
koja se negira. Odjednom neočekivani ugao. Otvoren prema lirici i drami istovremeno. To je
Isakovićeva veština, da bude na granici žanrova: dramski sukob, dramska forma, lirska
poenta. Zato su ratne priče izvrsne.

Violeta Jovičić – doktorska disertacija, arhaične predstave. Čovek kao koordinatni sistem, deo krsta,
desno je pravo, levo je pogrešno, a tu je srce. Kad god Isakovićev junak skrene levo, on greši. Svest o
stranama je arhaična.