Oksitanska lirika

Lingua romana – zajednički jezik u rimskom carstvu, mešavina narodnog i

učenog, imao je dve varijante:
1. langue d'oc – jezik koji se govorio na jugu današnje Francuske
2. langue d'oil – jezik koji se govorio u severnoj Francuskoj1
prema dva načina na koje se kaže 'da'. Iz prve varijante nastao je oksitanski
ili provansalski jezik, kome je najsličniji jezik koji se danas govori u Kataloniji
(katalonski). Na tom jeziku pisali su pesnici u Španiji, Francuskoj, Italiji – on je
jedinstven i proširen po Evropi.

TRUBADURI
Reč trubadur nastala je od reči trobar = nalaziti, pronaći (još uvek se tako
kaže u katalonskom). Odnosi se na traženje reči2, traženje najboljeg načina da
se iskaže nešto. To je bila ambicija pesnika – on je tragalac za rečima (i Flober
govori o ovom traganju koje opisuje kao traganje za biserima u nekom južnom
moru).
Trubaduri uporno rade na stilu i pesničkim oblicima – oni brinu o eufoniji 3,
koriste složen sistem spoljašnjih, katkad i unutrašnjih rima itd. Ritmovi i
versifikacija4 trubadurske poezije su dovedeni do savršenstva. Sa trubadurima
nastaje poezija čvrstih oblika – složenih i doteranih...
Oni takođe uz svoje pesme komponuju muziku.

Dok junačke pesme, nastale početkom 12. veka na severu Francuske slave
viteštvo kao jedan od puteva prema večnom životu (junaci delaju u punoj
odanosti prema svome gospodaru, i posledično, hrišćanstvu i samome Bogu)
uporedo, ili neznatno kasnije, na jugu se rađa aristokratska poezija koja za
svoj uzor uzima kult Dame umesto kulta Boga.5 Ovo je umetnost novog
društva željnog, posle krstaških pohoda i međusobnih ratova, uživanja i lepote.
Nastupa razdoblje koje će trajati dva veka – razdoblje stvaralaštva trubadura.

Trubaduri su živeli na dvoru feudalaca i pod njihovim pokroviteljstvom. Često

su se zaljubljivali u svoje gospodarice. Bila je to kurtoazna, dvorska ljubav – ona

1
Severnu i južnu Francusku deli reka Loara.
2
N. Koljević: ovo traženje se odnosi na traženje dostojnog predmeta pevanja tj. uzvišene dame,
ali i na pronalazak odgovarajuće forme, rima i melodije.
3
Eufonija – 1.(širi smisao) zvučni sastav pesničkog jezika, posebno izražajan u stihu. Eufonija
obuhvata rimu, asonancu, aliteraciju i onomatopeju. 2.(uži smisao) blagozvučnost
4
Versifikacija – organizovanje stiha / empirijska disciplina čini je zadatak da utvrdi po čemu se
razlikuje stih od proze.
5
Siromašan u epskoj poeziji, jug je dao ogroman doprinos u kurtoaznoj lirici.

1
je osnovna tema trubadurske poezije. Pitanje je: da li je ova ljubav nastala
kao odraz jedne metafizike ljubavi ili obrnuto?

SHVATANJE (FILOZOFIJA) LJUBAVI

- Sa trubadurima se prvi puta javlja IDEAL NEOSTVARENE LJUBAVI. Pesnik se
obraća dami koja je obično supruga gospodara i ta ljubav je neostvariva,
ljubav nikad zadovoljena6. Gospodar je često ljubomoran. (Kurtoazna
ljubav ima za predmet nedostižnu ženu, jedinu koja može da budi stalnu i
čistu ljubav.)7 & Hoјzinga: trubadurski ljubavni ideal ima negativni ton. I
stari vek je opevao čežnju i ljubavne jade, ali oni su u ovome videli samo
odlaganje; prisutna je draž sigurnog ostvarenja. Kod trubadura je centralna
neutoljena čežnja. U starom veku osećanje bola nije posledica erotskog
nezadovoljavanja, nego tragične sudbine. Tek u dvorskoj ljubavi trubadura
nezadovoljenost je postala glavna stvar. Iz čulne ljubavi je potekla
plemenita služba ženama, bez pretenzije da dođe do ostvarenja. & Razvija
se shvatanje ljubavi kao velikog, nedostižnog ideala, nečega što je samo
sebi cilj. Za zaljubljenog će često jedina nagrada biti sama mogućnost da
voli.
- Trubadurska poezija uzvisuje izvan-bračnu ljubav jer brak znači
sjedinjenje tela, dok je «Ljubav» najviši Eros, stremljenje duše sjajnom
sjedinjenju, sjedinjenju koje stoji izvan svake ljubavi moguće u ovom životu.
Idealizovana ljubav je duhovno bogatija. To je ljubav van braka i smatra
se da je takva mnogo bogatija duhovnim sadržajem. (Brak je u feudalnom
svetu neka vrsta posla – nema slobodnog izbora. Zato je viteška ljubav bila
izbor. Vitez dami bezinteresno služi. Ljubav mora biti nesvrhovita.) Zato ova
ljubav pretpostavlja čednost. & U pitanju je izrazito platonska ljubav prema
gospođi, koja je po pravilu višeg roda i junak ne može ni pomisliti na brak sa
njom, jer je ona već udata ili je suviše visokog roda. Junak je voli zbog njene
lepote, ali iznad svega zbog njenih moralnih vrednosti, a njen odnos sa
obožavaocem je do u tančine propisan složenim kodeksom.
- Nesvesni platonizam: spoj lepote i dobra. Stanje u kome se nalazi
zaljubljeni je mistička egzaltacija8 i neobjašnjivo stanje, trenutak radosti...
Ushićenje čitavog bića zbog samog postojanja predmeta žudnje... &
Trubaduri zamišljaju ljubav kao silu koja oplemenjuje i uzdiže dušu.
Ona čisti i usavršava zaljubljenog. Ne može biti pesnik ko nije zaljubljen i
obratno, uistinu zaljubljen čovek neizbežno postaje pesnik. Sve ove osobine

6
Pesnik hiljadu puta ponavlja svoju molbu a lepotica uvek kaže “ne”.
7
Sa trubadurima nastaje vizija žene potpuno suprotna tradicionalnim običajima – to je žena
uzdignuta iznad muškarca i ona njemu postaje nostalgični ideal… Početak neprijateljstva
prema ženi se podudara sa početkom stogodišnjeg rata – 1377. godine, tačnije sa pravim,
crnim srednjim vekom.
8
Egzaltacija – 1.zanos, zanesenost 2.uzdignuće u viši položaj

2
 «istinske» ili «tanane» ljubavi (fin amor) trubaduri stavljaju nasuprot
«glupoj, besmislenoj» ljubavi (fol amor) tj. čulnoj ljubavi.
- Višak etičke sadržine. Estetski, etički i društveni ideal sadržani su u
uzvišenoj ljubavi. Ljubav se vidi kao škola etičkog usavršavanja. Pesnik
služi dami, veliča njene vrline, i sam se uzdiže u vrlini. Vrlina je neophodna
da bi se stiglo do lepote. Ljubav podrazumeva vrlinu. Ljubav postaje polje
na na kome se rascvetalo moralno savršenstvo. Prema teoriji dvorske ljubavi
plemić koji voli postaje kroz svoju ljubav pun vrlina i čist. Duhovni element u
lirici sve više preovlađuje. & Povezivanje viteškog ideala sa vrednostima
religiozne svesti: sažaljenjem, pravdom, vernošću, askezom... Da bi čovek
oplemenio svoje srce on mora želeti, patiti. (Zato se draga stavlja na
pijedestal, pretvara u nedostižnu damu. Od nje dolaze sve velike vrline.) &
Hojzinga: Ni u jednoj drugoj eposi nije ideal svetovne kulture bio tako
čvrsto sliven sa idealom ljubavi prema ženi. Sve hrišćanske i sve
društvene vrline bile su sistemom ljubavi uključene u okvir verne ljubavi.
- Estetski ideal: ljubav je polje na kome cveta i estetsko savršenstvo. U
program viteževa vaspitanja ne ulazi samo obuka o lovu i ratu, već i o
raznim mondenskim igrama, o veštini sviranja9, igranju, pevanju, udvaranju
damama. HEROJSKOM idealu se dodaje ESTETSKI.
- Pitanje erotike: Da li je reč o erotskom naturalizmu ili alegoriji?
Erotika stoji u vezi sa folklorom. Kod trubadura ima uživanja, hedonizma...
Ponekad su prisutne radosti čulne ljubavi10, čak i u njenim najgrubljim
pojavama. & Hojzinga: Pored stila dvorske ljubavi veliki značaj je imao i
primitivan oblik erotike, nasleđen iz starijih vremena, koji veliča zajednicu
polova – oblik koji je hrišćanska kultura kao kult smenila svetom misterijom, ali je
on ipak živeo. Nekada je epitalamski aparat sa svojim bestidnim smehom i faličkom
simbolikom bio deo svadbene svečanosti. Sklapanje braka i svadbena svečanost su
nekada bili spojeni: velika misterija je kulminirala u sparivanju. Zatim je došla crkva
i ograničila ih na svetu tajnu svečanog sklapanja braka. Propratne ceremonije svete
tajne – svadbu, pesmu i klicanja – prepustila je profanoj svadbenoj svečanosti.
Bezobrazne igre reči, skaredne, uvredljive reči koje su odomaćene u epitalamskom
stilu predstavljaju ostatke faličkog simbolizma primitivne kulture. Tema
epitalamskog žanra je potpuno zadovoljenje, neposredna erotika. Ali, ono što može
da posluži kao oblik i ukras života je posredna erotika; njena tema je mogućnost
zadovoljavanja, obećanje, odricanje, približavanje sreće. Ovde se najviše
zadovoljenje prenosi u neizrecivo, zaodenuto lakim velom očekivanja. Već samim
tim je posredna erotika mnogo sposobnija za život i obuhvata mnogo šira životna
područja. Ona može da primi u sebe etičke elemente vernosti, hrabrosti, blagosti i

9
Roman i novela se više ne pevaju, već se čitaju. Poezija, koja proističe iz narodne pesme, još
je čvrsto povezana sa muzikom.
10
Ovidijev uticaj: shvatanje ljubavi kao kulta strasti. Ipak, trubadurska polumistička koncepcija
ljubavi bitno se razlikuje od Ovidijevog racionalističkog (?) čulnog shvatanja.

3
 na taj način da se poveže sa drugim težnjama koje imaju za cilj daleko širi ideal
nego što je prost ideal ljubavi.
- Žorž Dibi u knjizi Vreme katedrala govori o tome da se viteška ljubav
sveti braku. Ljubavnik uvek bira udatu ženu. On je ne otima, nego je stiče
postepeno savlađujući njene otpore. Stiče je sopstvenim usavršavanjem u
vrlini i ovo je osvajanje kao opsedanje tvrđave. Svaka je žena nedostižna.
Podrazumeva se svojevrsna odanost (pesnika) karakteristična za feudalni
duh. Često ljubavna igra sublimira seksualni zanos i premešta ga u poeziju.
- Ljubav je igra, ludus. ((iv: Da li o ovome govori Hojzinga? Da li bi u to
spadali viteški turniri11, viteški zaveti12, osnivanje «dvorova ljubavi» – za
razonodu dok traje epidemija kuge, sposobnost konverzacije u kojoj je važan
deo zauzimala kazuistika ljubavi.13)) & Hojzinga: Težnja za stilizacijom
ljubavi – predstavljanje ljubavnog života kao lepe igre sa plemenitim
pravilima. Ova oplemenjena erotika je među aristokratama postala prepreka
neobuzdanosti...
- Žirmunski: kurtoazna ljubav je ljubav kao neka vrsta «nauke»:
poznavanje njenih «pravila» i «zakona» je obavezno za zaljubljenog.
Predmet ljubavi može biti samo udata žena. Zaljubljeni mora proći kroz
nekoliko stupnjeva takvog služenja: on je prvo onaj koji «skriva svoja
osećanja» i ćutke uzdiše, potom «molilac», pa «poklonik» i najzad «voljeni».
Ovo poslednje uglavnom podrazumeva da dama javno priznaje zaljubljenog
za svog poklonika, dajući mu prvenstvo pred drugima i darujući mu znak
svoje naklonosti: osmeh, traku, i najviše – poljubac. & Aparat stalnih
likova i situacija: zaljubljeni se boji klevetnika; radi veće sigurnosti on
uzima, a i svojoj dami daje, izmišljeno ime; on je bled, stalno plače, uzdiše,
umire zbog nesrećne ljubavi; na rastanku sa damom se deli na dvoje: telo
mu se udaljuje, a srce mu ostaje kod nje. & Zakoni kurtoazne ljubavi. Za
filozofiju ljubavi, bitan nam je tekst: O umeću prave ljubavi, Andreasa
Kapelanusa. Ovaj teoretičar je, krajem 12. veka, napisao (na latinskom)
najčitanije teorijsko delo svog vremena – Traktat o ljubavi. On ovde
podrobno izlaže kurtoaznu teoriju ljubavi. U traktatu se nabrajaju razna

11
U nošenju vela ili odela voljene žene, koji prenose miris kose ili tela, najneposrednije se
pokazuje erotični momenat viteškog turnira. U uzbuđenju za vreme borbe, žene poklanjaju
vitezu jedan ukras za drugim – kad je igra završena, one sede gologlave, bez rukava.
12
Viteški zaveti, prema Hojzingi, imali su i religiozno-etičku komponentu, ali je pretezao
elemenat igre: zaveti su u velikoj meri postali ukras dvorske svečanosti. Na primer, po jednoj
priči, grof od Solsbrija sedi na svečanoj gozbi do nogu svoje dame. Kada na njega dođe red da
položi neki zavet, on moli draganu da na njegovo desno oko stavi jedan prst. “I dva”, odgovara
ona i sa dva prsta zatvori vitezovo desno oko. Solsbri se onda zavetuje bogu da neće otvoriti to
oko pre nego savlada Francuze, ratnike kralja Filipa. Postoje izveštaji da su Englezi stvarno
imali prekriveno po jedno oko kad su napali na Francusku.
13
Na primer, raspravljalo se o tome da li bi neko više voleo da se o njegovoj dragani govori
loše, a da on zna da mu je ona verna; ili bi više voleo da se o njoj lepo govori, a da njen
ljubavnik zna da je ona neverna. Formalni pojam časti i dužnost dragana da pazi na glas svoje
dragane tražili su da odgovor bude: “Milije bi mi bilo da čujem kako o njoj lepo govore, a ja da
ustanovim da je ona rđava.”

4
 «pravila ljubavi»14 – na primer, da je ljubav između zakonitih supružnika
nemoguća, da dama može imati ljubav dvojice poklonika, ali da može
odgovarati samo jednom i sl. Ovom kodeksu ljubavi morali su se povrgnuti i
muškarci i žene, a prekršaji ili sporni slučajevi bivali su podnošeni na
rešavanje skupu najviđenijih feudalnih gospođa koje su na svečan način
donosile neopozive odluke. (Komplikovani slučajevi ljubavi se, tobože,
rešavaju na specijalnim «sudovima ljubavi».15). Osećaj na osnovu koga se
sudi na ovom ljubavnom tribunalu nije više fatalna strast u kojoj su sagoreli
Tristan i Izolda. Ovo nije ljubav srca, već ljubav razuma i forme,
ograničena i utvrđena kodeksom koji unapred predviđa svaku mogućnost i
ni u kom slučaju ne dopušta dva rešenja. Ova ljubav nije više slepa strast
već teško i složeno umeće u kojem se može uspeti samo po cenu
spremnosti na najteže žrtve i na dugo i mučno školovanje, iskušenja i
bezgraničnu strpljivost. Zakoni kurtoazne ljubavi su tajnovitost, strpljenje,
odmerenost. & Sinkler Luis kaže da dvorska ljubav podrazumeva:
skromnost, poniznost; otmenost, kurtoaziju; preljubu.
- Ljubav za Damu uzima oblik vazalnog služenja tzv. ljubavno vazalstvo.
Dama kojoj se pesnik obraća je njegova GOSPODARICA. Zaljubljeni je
PODANIK. On se na kolenima zaklinje Dami na večnu vernost, kao što se čini
i vladaru. Kao zalog ljubavi gospođa daje svom pesniku-vitezu zlatni prsten,
nalaže mu da ustane i ljubi ga u čelo...
- Ljubav može biti shvaćena i kao ljubav prema bogu.16 Prisutni su izrazi iz
religije: moliti, obožavati, klanjati se, milosrđe, svetinja, poniznost
(humilitas)17. Ta frazeologija objašnjava se suštinom kurtoazne koncepcije
ljubavi. Ona predstavlja neku vrstu svetovne religije – Hristovo i
Bogorodičino mesto je zauzela «prekrasna dama».
- & Damu treba moliti za ljubav, kao božanstvo. Ustanovljuje se kult žene, i
određen je ritual kako se njoj služi. & Ljubavna želja uglavnom uzima oblik
pokorne molbe, obojene izvesnim kultom patnje. Ovakva ljubav vezuje za
sebe i hiperbolične motive: pesniku je draga sva rodbina njegove dame,
zemlja u kojoj ona živi, vazduh koji ona diše...

TEORIJE O NASTANKU trubadurske / oksitanske poezije

14
U krajnjoj liniji, ovi zakoni nisu ništa drugo do Ovidijevi precepti (saveti, pouke, propisi,
pravila) lišeni ukrasa i svedeni na ulogu suvog katehizma (knjiga sa pitanjima i odgovorima iz
područja hrišćanske veronauke.) (iv: dal je ovo tačno?)
15
Kao predsednicu ovih sudova, Kapelan pominje englesku kraljicu Eleonoru Akvitansku, njenu
ćerku Mariju Šampanjsku itd.
16
Hojzinga: Posledica ljubavi je jedno stanje svetog saznanja i pobožnosti: La vita nuova –
večna harmonija produhovljene strasti.
17
Uporedi sirventes – pesmu koja se posvećuje gospodaru.

5
1. KLERICI LUTALICE – teorija o latinskoj tradiciji tj. o vezivanju
trubadurske poezije za latinsku tradiciju. (U 12. veku cveta sholastička
učenost, ali, uporedo sa bogoslovskom naukom, na pariskom univerzitetu se
proučavaju Vergilije, Ovidije, Horacije, Ciceron... Klerici, učeni ljudi srednjeg
veka, od kojih je samo jedan deo odlazio u sveštenike, prevodili su i imitirali
latinske pisce. Klasični pisci bili su, uostalom, i predmet nastave u školi.18)
Klerici lutalice – nedoškolovani studenti sveštenici, lutaju svetom; pišu na
latinskom, ali ga često mešaju sa maternjim; sadržaji su često lascivni,
predstavljaju reakciju na napuštenu crkvu. Erotski naboj trubadurske poezije
vezuje ovu poeziju za latinsku tradiciju (i folklor): Ovidijeva senzualnost
(«Amorove strele» – figura koja se sreće u trubadurskoj poeziji) & forme iz
folklora: alma – pesma o ljubavnicima, kancone, pastorale, vinske pesme...
Erotske tenzije – Carmina Burana19 (‚‚dođi s radošću, dođi, ja gorim,/ dođi, dođi...) –
priroda, buđenje, traženje ljubavne slasti; nemoguće je odoleti iskušenju. Poziv
prijateljici, poziv na telesnu ljubav. Himna telesnoj ljubavi (up. Ovidije – Ars amandi/
Ars matoria).
Ova teorija vidi u trubadurskoj poeziji lascivnu ljubavnu poeziju. (?) + Sinkler
Luis daje zanimljivo shvatanje porekla ove poezije: pogrešno shvaćeni
Ovidije → nisu razumeli njegovu ironiju; Ovidije se podsmeva (piše o veštini
zavođenja i o ljubavi, ali suptilno provlači da ta draga nije jedini motiv –
motiv je i slava! Na ovaj način podriva veličanje ljubavi), a srednji vek ga
čita doslovno. (Lucidno, nije nemoguće.)

2. (iv) SOCIJALNA TEORIJA (?) → trubadurska poezija kao izraz promena

u društvu.20
Sredinom 12. veka stvoreno je novo društvo čiji se ideal nije sastojao samo
u ratnim pobedama i služenju vladaru. To je aristokratsko društvo koje je,
pre svega, želelo da podvuče razliku između sebe i prostog naroda: u tom
zahtevu počiva jedno od objašnjenja nastanka ove kurtoazne poezije. Ona
nastaje na dvorovima, a stvaraju je ljudi koji su ili po rođenju pripadali
aristokratskoj klasi, ili su, zahvaljujući svojim vrlinama, bili primljeni u to
visoko društvo. Dvorovi, središta pojedinih pokrajina, postaju mesta gde se
raspravlja o muzici, poeziji i lepoti. Žena postepeno dobija sve počasnije

18
Vitezovi su, verovatno, izučavali nauke trivijuma – ono što bismo mi danas nazvali
«humanističkim naukama» - gramatiku, retoriku i dijalektiku.
19
Carmina Burana – zbirka latinskih i nemačkih stihova koje su pevali putujući pesnici u
Nemačkoj u 11. i 12. veku. Pronađena je u Bavarskoj u 13. veku. Sadrži ljubavne, vinske i
didaktičke pesme. Prisutni su narodni i antički motivi. Karl Orf je prvom polovinom 20. veka
muzički obradio ovo delo.
20
Viteška književnost se najpotpunije izrazila u lirici i romanu. Lirika, koja se prvo formirala na
jugu Francuske, znatno je u svom razvitku pretekla roman.

6
 mesto u tim raspravama, da bi uskoro postala uzvišena Dama-Gospa koja će
skoro stotinu godina biti osnovni pokretač svih pesnika.

Grubo plemstvo 11. veka se civilizuje: razvija se kult i drugih osobina i

običaja osim snage i hrabrosti. (Dvorski vitezovi nisu vezani kolektivnom
akcijom, ne nalaze svoj ideal u krvavom ratu i službi veri, kralju i časti, već u
«službi ljubljenoj». Ljubav postaje osnovni pokretač njihovog delanja,
osnovni smisao njihovog života. Pustolovina (aventure) temeljno menja
svoje značenje i postaje oznaka za izvršavanje svega onoga što služba
gospođi zahteva.) Tome donekle doprinosi i crkva svojim uticajem na
privatni život plemića. Čin proizvođenja paža u viteza (chevalier) dobija
svečani karakter, kome je dodata jedna moralna i religiozna komponenta.
Noćno bdenje budućeg viteza, post, pridika o njegovim dužnostima, zagrljaj
seniora i pripasivanje mača, jednom rečju ceo postupak proizvođenja u
viteza, govorio je o rađanju ne samo ratnika nego i vrlog čoveka, nosioca
načela pravde i branitelja nejakih. Od posebnog je značaja bilo prisustvo
žena – ovo je posledica opšteg porasta ugleda i uticaja žene do koga je
došlo u 12. veku. Žena dobija ulogu zaštitnice, čak i u seniorskom smislu u
odsustvu gosporada domena. Osim toga, žana postaje pokroviteljka pesnika
koji se u njenom dvoru okupljaju... Novo, viteško shvatanje ljubavi,
posledica je tog novog socijalnog položaja žene. Prenoseći feudalni
odnos senior-vazal na ljubavni domen, muškarac se pokorava ženi, moli za
ljubav, strpljivo očekuje njenu naklonost, sa gotovo mazohističkom
potčinjenošću podnosi njene ćudi. U svetlosti ovog prenošenja na ljubavni
plan vazalskog odnosa potčinjavanja, može se shvatiti tolerisanje ljubavi
viteza prema udatoj dami od strane njenog muža, moćnog feudalca.
U 12-13. veku utvrđuju se feudalna hijerarhije i viteštvo koje se u to
doba formira u stalež i učvršćuje svoju političku i društvenu prevlast. Ovo
utiče i na porast kulturnog ugleda vitezova. Ovaj proces se najranije i
najpotpunije izvršio u Francuskoj, a kasnije i u Engleskoj, Nemačkoj itd. U
francuskoj književnosti nalazimo najistaknutije spomenike viteške poezije.
Zapažaju se začeci svetovne kulture: niču raskošni dvorci, gde se dobro
ponaša, lepo oblači, bavi muzikom i poezijom. Sa ljubavlju ka raskoši razvija
se DAREŽLJIVOST koja se otsad smatra obaveznim znakom viteške
«plemenitosti». U viteškoj poeziji 12. veka srećemo niz «prepiraka» o tome
šta više ukrašava viteza, odvažnost ili darežljivost. Novi viteški kodeks
«plemenitosti» se pokriva opštim pojmom KURTOAZIJE (od francuske reči za
dvor). Vitez mora da bude smeo, veran i darežljiv, ali i učtiv, otmen,
privlačan u društvu; on mora da ume fino i nežno da oseća.
3. SUBLIMACIJA DUHOVNOG OSEĆANJA (?) – teorija o arapsko-
persijskom poreklu trubadurske poezije (uticaj 8-12. veka). Teorija o
trubadurskoj lirici kao nastaloj podražavanjem arapske ljubavne poezije

7
 (škola islamskih pesnika-mističara, neoplatoničara21) naročito je popularna
među orjentalistima. Ova poezija se znatno ranije razvila na dvorovima
muslimanskih vladara Španije.22 Na Iberijskom poluostrvu je bio poznat
persijski (poznavanje arapskog bilo je stvar prestiža). Potom se ovaj uticaj (iz
Andaluzije?) reflektuje na Francusku (špansko-arapska kultura deluje na
kulturu južne Francuske) čija poezija slavi ženu, voljeno biće; slavi se zanos,
ljubav. (Zaista, među oblicima i motivima ljubavne lirike Provansalaca i
španskih Mavara ima neke sličnosti. Može se pretpostaviti da su trubaduri
pozajmili od Arapa izvesne strofne oblike ili muzičke motive.) Arapsko-
persijska poezija obiluje:
- temama slavljenja ženske lepote i vrline23
- telesno spajanje dolazi tek nakon duhovnog spajanja
- Ljubav je spajanje i prožimanje, poistovećivanje. Ljubav
obećava mističko stanje neiskazive sreće, podrazumeva i božju
milost.
- težnja za transcendentalnim, za projekcijom zemaljske ljubavi ka
onostranosti – blisko platonskoj koncepciji ljubavi kao želje za
besmrtnošću: Nužno je da ljubav teži ka besmrtnosti. Suština
samog Erosa je kinetički put na gore; metafizički skok da se učini
premostivom provalija između smrtnog i besmrtnog, večnog i
trenutnog...24 (Platonizam → arapska poezija → trubadurska
poezija)
- alegorijska poezija... ljudska ljubav se ogleda u perspektivi
božanske. Božanska ljubav se iskazuje izrazima koji su
svojstveni ljudskoj ljubavi – mistička nota pesama...
Značajni pesnici 12. veka: Ibn Arabi, Ibn Hazn
Albas Ibn Ahnas (?) – pesnik duha otmenosti; uvodi ideju ljubavi koja odbija da se
ostvari, cilj je savršenost, približavanje savršenstvu voljenog bića – tako se
ostvaruje mističko otkrovenje. Poistovećivanje, ali ne i posedovanje – bezinteresno!
Ushićenje bića, obnavljanje života, stanje milosti i egzaltacije.

21
Oni predstavljaju jeretičnu misao u odnosu na islam.
22
Umajade, tvorce arapske hegemonije, smenili su na prestolu Abasidi, dinastija koja će vladati
pet vekova – od 8. do 13. veka, i za čije će vladavine arapsko-islamska književnost biti u svom
zlatnom dobu. Abasidska država nije samo arapska; to je islamska država koja se prostire do
Španije. Centralna halifska moć opada od kraja 9. veka i stvaraju se lokalne dinastije koje su
gotovo nezavisne – samo nominalno priznaju vlast halifa – Španija, Severna Afrika, Egipat, Sirija
i Persija. Ali, arapska književnost nije delila političku sudbinu abasidskog halifata.
23
Obožavanje žene zajedničko je svim mističnim tokovima srednjovekovne Indije. Tajna snaga –
shati – koja daje život kosmosu često je personifikovana likovima Supruge i Majke... Kult se
usredsređuje oko tog kosmičkog načela ženskog.)
24
Ovako univerzalno (?) poimanje ljubavi izražavali su trubaduri koji su pripadali školi trobar
clus.

8
2. KATARSKA ili ALBIŽANSKA25 JERES – teorija o katarskom poreklu
trubadurske poezije. Katarska jeres je manihejska → dualizam materijalnog i
duhovnog; govori o sukobu svetlosti i tame. Pripadnici ove jeresi ne mogu
da veruju da je dobri bog tvorac tog dihotomnog sveta tj. one strane sveta
koja je zla – sveta tame i greha. (Kod nas su im najbliži bogumili.) Papa
Inoćentije je protiv njih pokrenuo krstaški rat u kome su uništeni njihovi
hramovi i njihovi spisi (zato nastanak ove poezije i jeste obavijen tamom,
nedostaju materijalni dokazi). Albižanska jeres se ponekad nazivala
«Crkvom ljubavi».
- Katar – «čisti» (katharsis – pročišćenje) – na tome insistiraju i izbegavaju
brak i razmnožavanje.
- Idealna ljubav je nefizička ljubav, čista; ljubav bez ostvarenja,
uzdržavanje, povezuje se sa trubadurskom poezijom.
- Duša ima božansku prirodu.
- Prema katarskoj jeresi, Bog je stvorio duše koje je saletao Lucifer tvrdeći da bi
im bilo bolje dole, gde bi mogli činiti i dobro i zlo, dok im Bog gore dozvoljava
samo dobro. Da bi lakše zaveo Duše, Lucifer im je pokazao «ženu sjajne lepote»
zbog koje su osetili želju. Zatim je sa njom napustio Nebo i sišao u materiju.
Duše-anđeli, sledeći Sotonu i ženu, dobili su tela. Otada je duša odvojena od
svog duha koji je ostao na nebu.26 Zavedena slobodom, ona u stvari postaje
zatočenica tela sa zemaljskim prohtevima, podvrgnuta zakonima rađanja i
umiranja.
- U obredu posvećenja katari se zaklinju da neće lagati, kleti, jesti životinje i da će
se uzdržavati od odnosa sa svojom ženom ako su oženjeni. Obred se sastojao u
stavljanju ruku usred kruga «čistih» i poljupcu mira izmenjenom među
braćom. ...

Pristalice ove teorije27 (o poreklu trubadurske poezije iz katarske jeresi tj. o

trubadurskoj poeziji kao alegoriji katarske jeresi) daju sledeće dokaze:

1. dve stvari koje odlikuju trubadursku poeziju – ideal žene i složena

pesnička tehnika – nemaju uporište ni u antici ni u realnosti toga doba!
((Žena u antici nije ni uzvišena, ni duhovna, niti nosi osećajnost i
toplinu.))
2. katarska jeres i viteška ljubav se razvijaju na istom prostoru (jug
Francuske) i u istom vremenu (12. vek).
3. u svojim pesmama Pjer Vidal pominje imena dvoraca koji su listom bili
sastajališta / domovi katara!

25
Albižanskom su je zvali na jugu Francuske – po gradu Albi, koje je postao glavni centar ove
jeresi.
26
Prokletstvo tela, u čemu neki danas vide hrišćansku osobinu, zapravo je manihejskog,
“jeretičnog” porekla.
27
Deni de Ružmon, Ljubav i zapad

9
 4. u nekim stihovima trubadura postoje izrazi iz katarske liturgije.

Protivdokazi:
1. mnogi trubaduri su dočekali smrt u manastirima
2. neki su bili učesnici krstaških ratova protiv albižana
3. trubaduri nikad nisu rekli da poznaju katarsku veru

Čak i kad bi se dokazalo da neki trubaduri nisu bili svesni sličnosti svog
pesništva i katarske dogme, to opet ne bi značilo da ishodište tog pesništva
nije bilo u ovoj jeresi. (Možemo reći da je viteško pesništvo bilo, ako ništa
drugo, a ono nadahnuto verskim raspoloženjem katara.) Čak i ako trubaduri
nikada ne govore o svojoj veri, treba sa podsetiti da su se katari pri samom
posvećivanju zavetovali da nikada neće odati svoju veru.

Još dokaza:
- Učestalost pitanja: «Može li vitez u isto vreme biti oženjen i
veran svojoj Gospi?» u ljubavnim poukama možda upućuje na činjenicu
da su trubaduri morali podnositi neki prividni «brak» sa Rimskom crkvom
u čiji su kler spadali, istovremeno služeći svojim «mislima» onu drugu
Gospu, Crkvu Ljubavi.
- Tajnovitost viteške ljubavi – Zašto su se svi zakleli da nikada neće
odati tajnu svoje velike strasti? Kao da se radilo o veri, o svetoj veri.
Odustanite... podmukli doušnici... da ispitujete ko je ona, odakle je...
- Omiljenost teme smrti – Više volim smrt negoli nestašnu radost – smrt,
prema katarima, predstavlja sjedinjenje sa apsolutnim bićem tj. bogom.
- Tema odvajanja – glavna tema viteške ljubavi – upućuje na katarski
zahtev da se život skonča u stanju savršenog otcepljenja od materije (?).
- Mističnost govora o ženi; idealizovana slika žene; ženino visoko
mesto, nepristupačno pesniku – reč je o Crkvi ljubavi ili o Animi –
duhovnoj strani čoveka – onoj koju pesnikova duša zatočena u telu naziva
nostalgičnom ljubavi koju samo smrt može ispuniti. (Dama simbolizuje
ideal pročišćenja!) & Rečnik udvaranja se upravlja prema rečniku
pobožnosti.
- Protivrečan odnos prema ženi – pesnik uzdiže i obožava Gospu svojih
misli, a prezire i ponizuje ženu (uporedi Markabrusove stihove)
- Duhovnost susreta pesnika i žene – Ridel umire nakon što mu je
princeza od Tripolija udelila poljubac. Ovaj susret kome pesnik sve vreme
teži verovatno je duhovni (a ne stvarni) događaj...
- Religiozna svest srednjovekovnog čoveka i trubadurski ideali
neprilični hrišćanstvu (?) – mnogi proučavaoci srednjeg veka (među
njima Hojzinga) tvrde da se svet srednjovekovnog čoveka bio zasićen

10
 religioznim predstavama. ((a kod trubadura nema hrišćanskih
predstava))
- Trobar clus – upotreba dvoznačnosti, nejasnih aluzija, postavljanje
zagonetke – ovo bi mogao biti način da se religiozne misli zaodenu u
svetovnu odeću. Jedan trubadur kaže: Moj stih bi izgledao besmislen da
nema dvostruko značenje...
- Odbacivanje telesne ljubavi – Telesna ljubav predstavlja prepreku
temeljnoj težnji duše – prema svetlosti, bogu...

RAZLOZI NESTANKA oksitanske poezije (13. vek):

Viteška lirka u Francuskoj je zamrla sredinom 13. veka, ustupivši mesto
gradskoj lirici. Razlozi nestanka:
- Politički: krstaški ratovi pape Inoćentija. Krstaški ratovi protiv albižanske
jeresi, koji su trajali dvadeset godina, doveli su do propasti
južnofrancusku trubadursku poeziju. Gušeći jeres, feudalci Severa ugušili
su političku nezavisnost Juga i njegovu poeziju.
- Religiozni: mistika kao alternativa veri, bez natprirodnih elemenata,
vera bez religije – suštinski je subverzivno i zato je proganjano.
- Lingvistički: centri kulturnog života premeštaju se sa juga na sever,
jezik gubi svoju vitalnost u kulturi.

TRI NAČINA TRUBADURSKOG PEVANJA

1. trobar28 plan – jednostavna, razgovetna poezija («jasan, jednostavan
stil»), koja ne traži posebnu pažnju ili napor čitalaca. To ne znači da
pesnik priča obične banalnosti – on govori o jednostavnim, svakom
čoveku bliskim osećanjima – na pr. Oproštajna pesma Gijoma IX
Akvitanskog.
2. trobar clus – «pronaći ključ» – poezija nejasna, zamršena,
nepristupačna, čak hermetična, sa teško razumljivim mestima i
aluzijama. (Ponekad je pesnik prinuđen, u strahu da se ne bi otkrilo o
kojoj se dami peva, da svoju pesmu ogrne velom neobičnih simbola koje
možda i ne može da shvati niko drugi sem osobe kojoj je pesma
upućena.) Na primer, pesme Markabrusa i Gilema de Kabestana. (Ova
poezija je hermetična jer sadrži tajni jezik, simboličke gestove. Ovakva
poezija, zatvorena i nejasna kasnije dobija naziv «hermetična», kao što je
Malarmeova. Trubaduri su, dakle, daleke preteče simbolista.)
3. trobar ric(a) – pesništvo zasnovano na bogatstvu reči, ritmova i vrlo
retkih rima; zbog toga ponekad iz tog bogatstva nastaje i hermetičnost.
Predstavnici ovog načina pevanja su Giro de Bornej i Arno Danijel.

28
Trobar = pesničko umeće

11
NAJSLAVNIJI TRUBADURI:
Od ogromne pesničke proizvodnje danas su poznata imena oko 450 trubadura
(među njima tridesetak žena, pet kraljeva i nekoliko desetina krupnih
feudalaca). U 13. veku se pojavio zbornik biografija trubadura u koje su unošeni
skitački novelistički motivi, te se ne mogu smatrati preterano verodostojnim.
Ove priče treba shvatiti kao ilustraciju kurtoazne teorije ljubavi.

Najslavniji trubaduri su:

1. Gijom IX AKVITANSKI (od Akvitanije) – prvi francuski trubadur – živeo

je na prelazu iz 11og u 12. vek. Sačuvano je 11 njegovih pesama.
Pripadao je vladarskoj porodici koja je upravljala prostranstvom većim nego što
su bili posedi francuskog kralja. Kako su i neke južne pokrajine pripadale
njegovom posedu, Gijom je govorio nekoliko dijalekata, između ostalih i
provansalski. Time se objašnjava pomalo paradoksalna činjenica da prvi pesnik
koji je pisao na provansalskom jeziku nije bio Provansalac. Gijom je rođen u
Poatjeu, u srcu Francuske, gde mu se i sada nalazi grob u katedrali Montijernef.
Poznavao je istočnjačku, maorsku poeziju – otac mu je doveo na dvor zarobljene
plesačice-pevačice iz Španije. Sam Gijom je bio u krstaškom ratu u Siriji, a
ratovao je i u Španiji, odakle je doveo i ženu. Forma njegovih pesama je slična
mavarskim. (Na pr. zadžal?) Opevao je lepu, čistu i uzvišenu ljubav kao
vrhovno dobro (poetika kurtoazne lirike), a ostavio je i nekoliko vrlo
smelih pesama. On je uveo temu uzvišene i svih mana lišene dame
kojoj pesnik služi svim svojim bićem.29 To je dama obdarena vrlinama
koje je uzdižu iznad ostalih žena. Međutim, već kod Gijoma, ta dama je u
stvari imaginarno biće, pesnikov duhovni ideal. On je odan liku savršene
žene, iako zna da je nikada neće sresti: Ne znam je, al je volim ja! Sukob
realnosti i idealizma daje veliku draž njegovoj poeziji. Zahvaljujući tom
dvojnom osećanju sveta i života pesnik dolazi do konstatacije da više ne
zna šta je stvarnost a šta san, i na taj način stvara jednu od najznačajnijih
pesničkih tema uopšte: Ne znam da l bdijem, il je san. Najveći broj
Gijomovih pesama postale su obrasci na koji način i kojim redom treba
iskazivati misli i osećanja. Tako, na primer, najveći broj trubadurskih
pesama počinje strofom u kojoj pesnik, primećujući da je svuda oko njega
proleće i pesma ptica, i sam želi da peva.30 U pesmi Kad vidim kako
29
Ovo je utoliko zanimljivije pošto se zna da je Gijom imao veoma bogato iskustvo u ljubavi –
toliko bogato da ga je rođena žena napustila, a papa, zbog suviše slobodnih moralnih nazora,
izopštio iz katoličanstva.
30
Naravno, ovde imamo variranja: ponekad pesnik polazi od antiteze – uprkos tome što ptice
ćute, i što je hladno, pesnik želi da peva, da se suprotstavi samoći i tišini. Na primer, u pesmi
Kraljičin odlazak Bernar de Ventadur čak i u snežnom pejsažu vidi cveće i proleće, a u pesmi
Caras rimas Arno Danijel se rečima suprotstavlja samrtnoj atmosferi kasne jeseni.

12
 buja cveće... Gijom daje savete kako savršeni ljubavnik treba da
se ponaša – on treba da sa sebe zbaci svu taštinu, da bude blag prema
svima, i prefinjen u svom ponašanju. (Imperativ etičkog usavršavanja
ljubavnika.) On prihvata sve što mu dolazi od dame, i nagrade i prezire,
mirno podnosi klevete zavidnika, i ni u jednoj prilici neće izgovoriti ime
dame za koju peva. U pesmi je prisutno dvojno, razdiruće osećanje
ljubavne radosti u čijoj je senci svest o prolaznosti svega: sve je tek
prah... Pesma govori o prirodi poezije; dešifrovanje; od ničega poći –
ambicija je da se kreira ex nihilo; pesma pesme radi – srednjovekovni
larpulartizam – pesma nema cilj osim sebe same; negacije glagola: znati,
biti i moći – cela ova pesma se artikuliše negirajući (Ja ne znam svog
rođenja kut, nisam ni vedar, niti ljut, ni neobičan, niti krut; ... Ne znam da
l bdijem, il je san, ne znam, ma rekli da je dan; draganu imam, njen lik
drag ne videh još, nit imam trag: ne dobih od nje pogled blag, ni pretnju
svu... Ne videh je al je ljubim ja, nit dobra beše, niti zla; ne znam je, al mi
sreća sja jel volim nju); jezik koji nešto stvara ali nema i onu elementarnu
funkciju da nešto saopštava; pesma o ničemu; pesma počinje
nedoumicom i završava se njome – Ne znam da l bdijem, il je san – pesnik
nije siguran u realitet svoje inspiracije / nespoznate (?)). Ljubavna
pesma – topos proleća: sva je šuma razlistana, poj ptica je pun miline...;
& Njegova ćerka / unuka (?) Alienora Akvitanska je propagirala trubadurske
pesme. ((Prvo je postala francuska kraljica, udavši se za Luja VII, a kad ju je on,
posle 15 godina braka oterao, ona se odmah udala za normanskog vojvodu
Henrika Plantageneta, koji je dve godine kasnije postao engleski kralj – Henrik II.
Ona je na ovom dvoru ugošćavala vitezove krstaše. Smatra se da stara
nemačka pesma Da je čitav svet moj, pesma o ljubavnoj želji za engleskom
kraljicom, govori o njoj.))
2. MARKABRUS – siromašnog porekla; odgajio ga je Serkamon, trubadur,
Gijomov prijatelj. Markabrus napada bogataše, a i druge trubadure
optužujući ih za neiskrenost i nepostojanost osećanja. Njegova poezija,
dakle, ima naglašen moralistički karakter. Markabrus je jedinstven i zbog
toga što je, zajedno sa Perom Kardenalom, jedini trubadur koji ne samo
da nije slavio ženu, već je celokupno njegovo delo upereno protiv
ženskog roda – uporedi pesmu Drolja. Ustanovio je poetiku trobar clus-a
te se smatra pretečom «ukletih pesnika» – Ritbefa, Vijona, Remboa.
3. Žofre RIDEL – Gaskonjac, kao i Markabrus, sa kojim se poznavao, ali
plemićkog porekla. Ridel peva o jednoj dalekoj i nemogućoj ljubavi,
sastavlja pesme pune žudnje za nedostižnom ženom. U ovoj idealnoj
ljubavi prema ženi ogleda se najuzvišenija trubadurska čežnja, zbog čega
Petrarka i pominje Ridela, u jednoj od svojih pesama, kao uzoritog
ljubavnika... Vrhunac ovakvog zanosa dat je u Ridelovoj pesmi Žudnja
za dragom iz daljine. Žaljenje i neostvariva žudnja, daju osnovni

13
 ton poeziji ovog trubadura koji je od ljubavi stvorio mistični kult. Kreno
bih vedar i pun rana videvši dragu iz daljine, al ona meni još je strana,
između nas su sve daljine. & Prema nepoznatom biografu, reč je o princezi od
Tripolija31 (o kojoj je Ridel čuo preko hodočasnika koji su se vraćali iz Antiohije
hvaleći je), a jednog dana krene preko mora da je vidi, ali ga bolest savlada na
putu i čim stigne u Tripoli, bude smešten u neku krčmu, a neki obaveste
princezu i ona dođe, uzme ga u zagrljaj, a on shvati da je to ona, zahvali se
bogu što mu je podario još toliko života i umre... Ona istog dana postane
kaluđerica zbog bola koji joj je pričinila njegova smrt.32 & Dok slušah kako
fontana... Pesnika motiviše zvuk fontane i slavuja da počne da peva;
vernost pesnikova je ono što daje svetost njihovoj ljubavi; cilj ljubavi je
savršena čednost: Ona je mog duha meta i ja večno hrlim njoj; neka
umrem onog dana kad osetim slepu žud → profana mistika; permanentna
nezadovoljenost stvara i uživanje i patnju.
4. Bernar de VENTADUR – «kralj trubadura» tj. najslavniji od svih
trubadura. Njegova poezija je vedrija od Ridelove, sadrži više životne
radosti. On voli i prirodu; peva i radost koju ljubav daje – bilo da pati
zbog ljubavi, bilo da mu ona stvara radost, on u ljubavi uvek vidi vrhovni
cilj koji sam po sebi, bez obzira na ostvarenje želja i težnji, ispunjava i
zanosi. Ljubav je za njega uzvišena služba i slatko robovanje koji su sami
nagrada onome ko ih vrši i podnosi. Ljubav je za njega suština života:
Čemu živeti bez ljubavi, ako nije samo radi toga da dosađujemo
drugima? U njegovim pesmama su prisutne suprotnosti – pesnik je u
procepu između tela i duha, puti i srca i zato njegove pesme imaju strofe
koje protivreče jedna drugoj: u jednoj pesnik popušta uzde tela, i u njemu
bukte strasti, a u sledećoj strofi pesnik je pribrao svoj duh i spreman je da
sve podredi milosti jednog pogleda. Pesme: Vreme će tako večno teći
– Treba rad ove patnje puke / na samog sebe da se jedim, / jer postah
sluga trpeć muke/ pred neosetnim licem jednim. / Nek ona moju ludost
spreči / i neka štapom mene leči / jer batina tek ludog svlada...;
Ljubavno očajanje - vaj! Kakvu zavist trpim tada svet gledajući
razdragani! ... Vaj! Mišljah ljubav tajna nije, / al za mene je ipak bila! Još
ljubim kao i ranije / nju, što me nije nagradila; ... sve uze, te mi osta sada
/ tek žudnja da mi srce hrani... & Bio je krajnje skromnog porekla – biograf
kaže da je bio sin pekara u dvorcu Ventaduru u Limuzinu, gde se proslavio
pesmama. Tako je svojim darom obezbedio sebi položaj u feudalnom domenu
Vantadur, po kome je i dobio ime. & Postoji legenda da je odlazio Eleonori
Akvitanskoj da vode ljubav, nakon što je ona postala engleska kraljica. U

31
Grad u Siriji.
32
Legenda o princezi od Tripolija u koju je on, tobože, bio zaljubljen, za kojom je žudeo i u čijem
je naručju najzad umro, inspirisala je mnoge pesnike (Hajne, Edmon Rostan) za pevanje o
«dalekoj princezi».

14
 svakom slučaju, proveo je jedno vreme kao njen gost na engleskom dvoru, gde
je uživao ugled velikog pesnika.
5. Bertran de BORN – savremenik de Vantadura i savremenik i zemljak
Arno Danijela. Pisao satiričnu (sirventes), političku liriku i tužaljke33. (Nije
obrađivao ljubavnu, već političku tematiku.) Dante ga pominje u Paklu
svoje Komedije – zato što je u svojim pesmama huškao pojedine velikaše
da se dižu na oružje protiv svojih suseda. / U Paklu Dante susreće
Bertrana de Borna koji je za njega oličenje zlog rata – zato što opeva
radost bitaka i svih blaga koje može doneti rat; sa nestrpljenjem čeka
proleće koje je vreme obnove bitaka. De Born se raduje kad gleda kako
se vitezovi sudaraju na polju i kako se rovovi pune otsečenim glavama,
rukama i nogama. U poeziji ovog pesnika se spajaju novi kurtoazni ideal
uzvišenih osećanja sa starim, primitivno-viteškim vojničkim idealom kulta
pesnice i mača. & Poznata je njegova kancona o «sastavljenoj dami»,
pesma u kojoj on kaže da je odlučio da odsad voli samo draganu koju
bude sam stvorio: u njoj će biti pogled jedne, kosa druge, vrat treće od
poznatih mu dama...
6. Kontesa od Dije – prva trubadurkinja. O njoj se ne zna ništa pouzdano.
Po priči je bila žena Akvitanskog.
7. Arno DANIJEL – Arno Danijel je živeo u drugoj polovini 12. veka. Od
njega je sačuvano 18 pesama od kojih su dve sa notama. Njegovom glasu
doprinele su i Danteove i Petrarkine pohvale. (Njih dvojica su, posle
izvesnog kolebanja između Danijela i Giroa de Borneja, prvog proglasili za
najvećeg majstora među trubadurima, i za učitelja ljubavi.) On postiže
bogatstvo i raznovrsnost u strukturi strofe (stvorio je sekstinu34), u rimi
svih vrsta, u upotrebi asonance i aliteracije. Njegova pesma Caras rimas35
je proglašena najsavršenijom trubadurskom tvorevinom. (Iz ove pesme
vidimo da je život završio u manastiru i da je imao svog žonglera i bio u
veoma prijateljskim odnosima sa njim.) Gospa o kojoj peva Arno je
svojevrsno čudo, ravno rajskoj pojavi, nestvarna (kao Beatriče).
Ljubavna pesma – ja odlučih da joj vernost dam / i da svud je pratim
kao sena;... Slep i gluv sam za ostale žene, / nju tek tražim sluhom i
očima... svog jedino željan ideala, / jer Bog joj je dao sve vrline. ... Sretao

33
De Born je podržavao princa Henrika, prozvanog “mladi kralj”, kada se ovaj digao protiv svog
oca, engleskog kralja Henrija II. Kada je princ iznenada umro od groznice Bertran de Born je
sastavio svoj čuveni “plač”, najbolji primerak tog žanra kod trubadura: Ceo svet je mračan,
snužden i crn…
34
Sekstina је svaka strofa od 6 stihova. Sestina ili sestina lirika – vrsta nerimovane pesme
koja se sastoji od 6 strofa od po 6 stihova (11steraca) i završne strofe – terceta (tri stiha).
Umesto rime u 36 stihova se varira samo šest odabranih reči i to tako što svaka naredna strofa
preuzima poslednju reč stihova prethodne strofe, najpre iz 6og, pa iz 1og, pa iz 5og, pa iz 2og,
pa iz 4og i na kraju iz 3eg (dakle, redom, jedno odozdo, drugu odozgo). U tercetu se javlja svih
šest reči, u svakom stihu po dve.
35
Naslov je ostavljen u originalu, zato što Danijel hoće da kaže da su njegove rime i skupe i
drage.

15
 sam gospe uzvišene, / al tek ona pravu vrednost ima: / meru, mudrost,
lik prelep i beo, / čast, lepotu i čednosti sram. ...; Caras rimas – rad
njene želje mret se mora... Na kraju pesme se Arno obraća žongleru a
potom i žongler Arnou: Arno upućuje žonglera da ide da peva njegovu
pesmu. Žongler mu kaže da će ići do njenog dvora (?).
8. P(j)er VIDAL – u ovom pesniku se ogleda osećanje zajedničko svim
trubadurima: ljubav prema Provansi, zavičaju svetlosti i topline. Njegova
poezija je puna ekstravagantnog hvalisanja: hvali se da bolje sastavlja
pesme nego iko drugi, da je naterao sto dama da plaču a stotini pružio
radost i veselje itd. Vidalova poezija je drugostepena tj. on nagoveštava
skoru dekadenciju trubadurskog pesništva. Pesma: Ljubavna radost –
osećanje izdvojenosti iz sveta pomoću ljubavi – ljubav mene izdvaja iz
sveta... ja ljubavlju ravnam svoja dela... slast je za me ljupkost vašeg
kreta, i slasti mi je vaš govor pun sklada; slast je za me gledat vaš lik
sveti, i slast mi je radi vas umreti... osećanje sete... & Kako je bio običaj da
dama ima tajno ime, Vidal svoju damu naziva vučicom. (Priča se da se Pjer
oblačio u vučju kožu u skladu sa nadimkom svoje gospođe.) Kasnije se oženio
nekom Grkinjom koju je smatrao nećakinjom istočnorimskog cara tj.
naslednicom carigradskog prestola, pa je na račun toga uzeo titulu cara. Za
njega legenda kaže da je bio tako hvalisav i da je o svima drugima tako loše
govorio da mu je jedan vitez zbog toga odsekao komad jezika.
9. Gilem de KABESTAN – pesma Prvi susret s damom – Kad se, gospo,
ukazaste meni... zaboravih sve, i sebe sama... Jer lepota, jer govor
otmeni, blagost vaša i ljubavna nada / moj su razum oteli tad meni / i vi,
gospo, njim vladate sada; ... nedostižna, ja pripadam vama. ... a kad
nežno dvorim drugoj ženi / mislim da se spasim crnog jada; al tek od vas
stižu sreće vali / svaku drugu ljubav krije tama / vaš sam, srcu najdraža
ste dama. / Al pamtite, molim, to što meni / na rastanku obećaste tada...
čak su patnje za mene naslada / jer ljubavnik mora da se kali / i da prašta
mnogim nepravdama / da kroz muku pripadne mu dama. & Pesnik za koga
je ostala vezana legenda o «pojedenom srcu». Po legendi, Gilem je voleo ženu
svoga gospodara koji ga je iz ljubomore zaklao, izvadio mu srce i jezik i skuvane
ih dao svojoj supruzi da ih jede. Tek kad je pojela otkrio joj je da je to bilo
Gilemovo srce i jezik, na šta je ona izjavila da je jelo bilo tako ukusno da nikad
više u životu neće jesti kako bi sačuvala njegov ukus. Potom se bacila kroz
prozor zamka.
10. Pjer KARDENAL – pesnik 13. veka koji se u pesmama digao protiv
razoritelja Provanse. On šiba katoličko duhovništvo koje zove «vukom u
jagnjećoj koži» i istovremeno u svom sirventesu o «gradu ludih» daje
satiričnu sliku moralnog pada vladajućih klasa provansalskog društva –
viteza i buržoazije.

16
NAJPOPULARNIJE TRUBADURSKE FORME:
Pesme trubadura imaju složenu formu. Osnovi izvor lirike trubadura je narodna
poezija, ali su očigledni i književni uticaji – na primer uticaj Ovidija.

1. Zadžal (?) – špansko-arapski oblik pesme – niz strofa od četiri stiha gde
prva tri stiha imaju istu rimu, a četvrti stih se ponavlja ili varira kroz celu
pesmu.
2. Pastorala, pastirska pesma – narodni oblik – gospodin se udvara
pastirici koja se donekle opire. / Pesnik šeta kroz polje i susreće tužnu
pastiricu koju pokušava da osvoji, a kad mu ova odoli, on pokušava da je
bar uteši u tuzi za njenim dragim koji je otišao u krstaški pohod ili ju je
ostavio. / Vitez u prirodi sreće pastiricu koja mu se sviđa i on počinje da
joj se udvara. Tu su moguće dve varijante: ili pastirica, očarana
vitezovom otmenošću, popušta pred njegovim željama, posle čega on
odlazi i zaboravlja je ili lepotica pruža otpor vitezu, i ako treba, zove u
pomoć svoga dragog i susede koji, dotrčavši sa vilama i batinama,
primoravaju viteza da se sramno povuče.
3. Alba, jutarnja pesma – narodni oblik – noćobdija upozorava ljubavnike
na dolazak dana (Vitezov saputnik čuva svu noć konje dok je vitez na
tajnom sastanku sa tuđom ženom. Kada zora zarudi, štitonoša ili prijatelj
počinje da peva «jutarnju pesmu» da njom probudi prijatelja i spreči
njegov susret sa mužem.) / Ljubavnik i ljubavnica s nespokojstvom
očekuju svitanje koje ih rastavlja. Ovo je najslobodniji oblik
srednjovekovnog lirizma. Ove pesme imaju refren, čiji ritam kao da
iskazuje ustreptalost zaljubljenog srca. Ova poezija je daleko od svakog
hermetizma koji bi kočio slobodno iskazivanje strasti.
4. Kanco(na), pesma tj. ljubavna pesma – forma zajednička za sve
trubadure – pesma sastavljena od nekoliko simetričnih strofa a na kraju
dolazi završna kratka strofa (posveta ili TORNADA – u ovoj poslednjoj
strofi pesnik se obraća ili direktno dami, ili kakvom velikašu, ili žongleru
koji treba da preuzme njegovu pesme). Tema ove pesme je ljubav; ovde
se pesnik obraća svojoj dami... (Ova forma vodi poreklo od narodnih
prolećnih pesama i «majskih obreda» u kojima se opeva veselje, životne
radosti i slobodna ljubav; prikazivanje udaje kao ropstva i muža kao
dosadnog tiranina.)
5. Sirventes – pesma sa moralnom ili satiričnom temom. // Od glagola
«služiti» → ovu pesmu neguje sluga, potčinjeni, onaj koji je u službi
moćnog gospodara, i peva u njegovu čast ili odbranu. (Često ima
polemički karakter.) Ova pesma se samo sadržajem razlikuje od ljubavne
pesme (po formi je ista sa kanconom), jer se u njoj pesnik obraća svome

17
 gospodaru slaveći njegove vrline. Bertran de Born je naročito negovao
politički sirventes.
6. Planh, plač – tužaljka, žalobna / žalosna pesma. Ovu pesmu sastavlja
pesnik po smrti svog zaštitnika. Ipak, on ne nastupa, kao ni u sirventesu,
u svoje ime, već je njegova uloga moralistička, pa čak i politička. (Ova
forma vodi poreklo iz narodnih tužbalica, naricaljki.)
7. Tenso, tencona, prepirka – vrsta rasprave koju, na zadatu temu, vode
najmanje dva pesnika. (Spor između dva pesnika sa nekom opštom
književnom, moralnom ili nekom drugom temom.) Prvi pesnik donosi
početnu ideju, a drugi, zadržavajući njegove rime i formu strofe,
odgovara. Ti pesnički turniri imali su, pre svega, za cilj da publici pokažu
svu pesničku veštinu trubadura, a istovremeno i da zabave. (Ova forma
je nastala pod uticajem narodnih obrednih igara – na primer, prepirka
Zime i Leta i sl.)
8. Partimen (?) – potpuno dijaloška pesma. Iz nje se razvila jeu parti u
kojima sastavljač postavlja problem i od svog sagovornika traži njegovo
rešenje. Tema se u većini slučajevi odnosi na neki «delikatni» ljubavni
slučaj u izrazito kurtoaznom stilu (priznati ili ne priznati ljubav od koje
veneš; da li je veća ljubav supruge ili ljubavnice; nosi li ljubav više dobra
ili zla; )

UTICAJI trubadurske poezije

Trubaduri su, od sredine 12. veka, često putovali u Italiju i Španiju, te su
te zemlje upoznale provansalsku poeziju. Provansalska lirika je, u nekom
smislu, rodonačelnik cele evropske lirske poezije. Ona je prva izradila one
pesničke oblike, motive i likove koju su pripremili renesansnu poeziju Petrarke,
Ronsara, Šekspira.
U Latinskom carstvu, koje su krstaši i Mlečani osnovali na neko vreme,
nakon što su osvojili Vizantiju, stvara se nova poezija na provansalskom i na
starofrancuskom, pa Južni Sloveni i sa Istoka primaju zapadnoevropske uticaje.

Trubadurska poezija je ostavila neizbrisiv uticaj na:

1. severnu Francusku – truveri
2. Španiju – provansalska poetika je dala osnov «galisijskoj» pesničkoj školi,
koja je našla svoj najsjajniji izraz u pesmama kastiljanskog kralja Alfonsa
X.
3. italijansku poeziju – najpre na sicilijansku školu, pa na toskanske
pesnike grupe dolce stil nuovo – slatkog novog stila (kojoj je
pripadao i Dante sa svojom lirikom – Novi život.) & Dante je odlično
poznavao trubadursku poeziju i skoro sve poznatije pesnike te epohe. U

18
 Paklu on susreće Bertrana de Borna (koji je za njega oličenje zlog rata); u
Čistilištu Dante sreće Sordela, jednog od poslednjih trubadura, koga
Dante smatra za tvorca «novog stila»; vrhunac Danteovog divljenja za
umetnost trubadura ogleda se u njegovom odnosu prema Arnou Danijelu,
koji se pojavljuje u 26 pevanju Čistilišta36 a osam stihova koje Arno
izgovara na provansalskom pokazuje da je Dante odlično vladao tim
jezikom. & Kult žene je odigrao značajnu ulogu u Petrarkinom
ljubavnom usavršavanju. (Petrarka je, kao papski izaslanik, u više navrata
boravio u Avinjonu, gde je na izlazu iz jedne crkve i upoznao Lauru de
Noves. I za njega je Arno Danijel najveći od svih trubadura, a neki
istraživači smatraju da je reč l'aura koja znači lahor i koja se često
pojavljuje kod Danijela, na izvestan način bila polazna tačka Petrarkine
vizije ljubavi.)
4. nemačke minezengere – poezija nemačkog viteštva u znatnoj meri ima
karakter prevoda i podražavanja. Reč «minezang» znači «ljubavna
pesma».

Truveri

Truveri su severnofrancuski pesnici. Ovi pesnici u severnoj Francuskoj

nastavljaju dvorsko pesništvo. (Najverovatnije je da su žongleri37 i putujući
pesnici odigrali značajnu ulogu u prenošenju trubadurske poezije na Sever. U
prenošenju trubadurske poezije na dvorove Severa Francuske značajnu ulogu
su odigrale i neke žene plemićkog roda, kao Alienora / Eleonora Akvitanska,
udata za francuskog kralja Luja VII, čiji je maternji jezik bio oksitanski. Njena
ćerka, Marija Šampanjska, imala je na dvoru, kao i njena majka, trubadure
dovedene sa Juga.38)

Reč trouver takođe znači «pronaći». (Izraz trubadur se upotrebljava samo za

kurtoaznog pesnika, dok truver ima često šire značenje – označava i pisce
epskih, dramskih i drugih dela.)

I truveri, kao i trubaduri najčešće pripadaju visokom aristokratskom

društvu, a među njima je bilo i onih koji su rođeni da vladaju – na primer, Tibo
de Šampanj. I oni služe jednu uzvišenu damu, i oni odlaze u krstaške pohode, a
36
U krugu sodomista? & Dante je Danijela ovekovečio u Čistilištu gde se njegova duša oslobađa
vatre strasti od koje je izgarala u životu…
37
Žongler – trubadurov glasnik, koji luta po svetu, od dvora do dvora, kao trubadurov
predstavnik, ukoliko sam trubadur ne želi to da čini. Žongler često sam izmišlja melodiju, a
neretko i sam sastavlja pokoju pesmu. Žongler je iz daleko nižeg sloja nego trubadur.
38
U službi Marije od Šampanja bio je i čuveni pesnik Kretjen de Troa.

19
motiv «pojedenog srca» pojavljuje se i u ljubavnoj priči o truveru Raulu de
Kusiju.
Razlika između trubadura i truvera je u njihovom temperamentu: poezija
truvera zato nema zanosnost, već je hladnija, uređenija, oslonjena na
mitologiju, koju trubaduri nisu ni poznavali. Truveri su, u izvesnom smislu,
trezveniji od trubadura, iako i kod njih nailazimo na velike i sasvim iskrene
strasti.
Dok za trubadure možemo reći da su, i pored toga što su često zavisili od
pojedinih velikaša, bili u osnovi slobodni, spremni i da promene zaštitnika ako
im se prohte, dotle truveri sve osetnije postaju zavisni članovi novog društva i
njihova uloga je sve značajnija. Dokaz za to je možda podatak da je skoro svaki
truver ostavio najmanje po jednu krstašku pesmu koja često služi pesniku da
iskaže svoj očaj zbog rastanka sa voljenom damom, ali mnogo češće njegova
pesma ima politički i vrbovalački karakter.

NAJPOZNATIJI TRUVERI:
1. Tibo ŠAMPANJSKI (de Šampanj) – grof šampanjski i kralj Navare iz 13
veka. U svoje vreme uživao je glas najslavnijeg i najboljeg
srednjovekovnog pesnika, čak i za samog Dantea. (Još za života je
proglašen za najvećeg među truverima.) Njegov uticaj je počeo da slabi
tek nastankom nove poetske škole 14. veka. U njegovoj poeziji može se
osetiti lagani trag parodije – u opisivanje zebnji i patnji skrušenog
ljubavnika on voli da unese humoristični i ironičnu notu. Ljubavna
služba je za njega igra čija pravila on rado prihvata. Čuvena je njegova
Ljubavna pesma u kojoj sebe poredi sa mitološkom životinjom
Jednorogom.39 & Bez istorijskog osnova legenda mu pripisuje ljubav prema
kraljici Blanši od Kastilje, majci Luja IX, ali je, u stvari njegova dame sinteza
većeg broja žena.
2. Kolen MIZE – najoriginalniji i najvažniji od svih građanskih truvera //
žongler, pesnik-lutalica. On je kolporter (onaj koji iznosi aktuelne
događaje u prijemčivoj formi) raznolikog pesničkog repertoara, tuđih i
vlastitih kompozicija. Njegov je ideal boen vie, lagan i obilat život40.
Njegove inspiracije i sva njegova filozofija streme samo tome cilju. On je
pesnik radosti, vedrije i jednostavnije nego što je radost trubadura.
Njegove žene nisu nedostižne i maglovite dame, već vitke, plavokose
devojke, uvek spremne na najslađi poljubac. Slučaj Kolina Mizea je važan
jer pokazuje da poezija ponovo postaje svojina svih društvenih slojeva.

39
Pesnička simbolika Tiboa de Šampanja, koja je razrađenija nego kod bilo kog drugog truvera,
ukazuje na vezu sa Romanom o ruži.
40
U drugoj strofi svoje Pastorale Mize pominje tudelskog kralja – Tudela je bila izmišljena
zemlja, simbol srećnog života.

20
 Tema siromaštva, smrti i prokletstva, koja se pojavljuje kod Mizea, naći
će uobličenje u delima dvojice probisveta, Ritbefa i Vijona.
3. ELILAN – dok je mladost proveo burno, kao pesnik i zabavljač po
dvorovima, u starosti je, u samoći manastirskog života napisao svoje
Stihove o smrti koji su napisani u jednoj od prvih, ako ne i prvoj fiksnoj
formi evropskog pesništva – reč je o strofi od 12 osmeraca zasnovanoj na
samo dve rime. Ovu formu su kasnije koristili i drugi pesnici, na pr.
Ritbef. Tema smrti svakako nije Elilanov izum, ali on daje upečatljive slike
«mrtvačkog plesa».
4. RITBEF – pariški žongler, profesionalni pesnik 13. veka, savremenik, a
povremeno i štićenik Luja IX. Kod njega je najočitija suprotnost između
aristokratskog i građanskog duha. On je prvi građanski pesnik koji peva o
sebi na neposredan način (bez ustručavanja nam saopštava sve svoje
tegobe, bez srama, kao da se ispoveda) i izbegava sve ustaljene sheme
kurtoazne lirike. Njegove pesme nisu predviđene za pevanje – u njima
muziku nadomešćuju izvanredni ritmovi... Osnovna tema Ritbefovog
pesništva je siromaštvo i tegoba života; on na jedinstven način peva o
prijateljstvu koje je kod njega potpuno zamenilo temu ljubavi. Sa ovim
pesnikom poezija prestaje da bude zabava i razbibriga. Pesnik je svestan
domašaja i oštrine svojih stihova. Njegov stil ima dve osnovne
karakteristike: realizam pun satire i očiglednu aktuelnost. U njegovoj
poeziji nalazimo vernu sliku jedne nemirne epohe – krstaške ekspedicije
Luja IX Svetog, pohode na Italiju i bučne univerzitetske svađe u kojima
pesnik staje na stranu svetovnog protiv zaređenog sveštenstva. On
govori bez zlobe o vlastitoj zloj kobi i bračnoj nevolji koju iznosi uverljivim
unutrašnjim monologom prožetim patetičnim humorom i ironičnom
jednostavnošću, podsećajući u mnogo čemu na Vijona (samo što je Ritbef
mnogo manje tragičan). Ritbef je napisao i Prikazanje o Teofilu, koje je
kamen temeljac francuske dramske umetnosti.41

Roman o ruži, iz 13og veka, ili bar njegov prvi deo, dokaz je da je trubadurska
tradicija nastavila da traje i da se nije ugasila sa poslednjim trubadurom.

Prikazanje o Teofilu – priča o Teofilu koji je, zbog bogatstva, prodao svoju dušu Đavolu. Ovo je
41

motiv koji se javlja i u Vijonovoj baladi Molitva Bogorodici koju je spevao za svoju majku.

21