Jhkj

Писано је: од даха ноздара твојих сабра се вода И

сада поширок ходник између два зида, два нагло
Импровизована акваријума, сада тај оцеђени песак
Утабава један народ усплахирен у нади Што чврсне
у облик изласка, у извесност спасења Обећаног у
ћудљивим разломцима, јер тако броји Творац. И
мука ће спопасти оне који живе у земљи
филистејској, У наставку формуле, срочене у тами
над безданом.

Тако говори књига, мравињак слова осветљен

Лампом при узглављу несанице ми. Мравињак у
покрету, У повезивању ситних знакова у колоплете
смисла Господ ће царевати довека. И онда кад
одсутан буде Из осмог дана стварања; одсутан, а
ипак непогрешив У равнодушности својој, а и
страшан у хвали, каже књига. Па чему онда ова
неизвесност, и нада, и страх и трепет, Тај горки
квасац наде у свакодневном хлебу?

27
 Та тајна урачуната у размер неспоразума Увећава
његову трајност, његову носивост, као Арматура
бетонску греду. На горњем спрату је ветар И корак
незнаних, можда злих станара, Закупника празнине.
Боље да их не сусретнеш На степеништу, док износе
своје космичко ђубре. Живиш у суседству претње.
Зебе твоја бесмртна душа У танком капуту наде, на
београдској кошави

А
зима рани ове године; липа, још зелена
И жута, увређено стреса с лишћа снег, као пас росу;
Уштап се сакрио иза игле барометра
У паду, смањен на свој знак у календару
Три
птице на антени телевизора над снежним кровом,
Црно-бела саблазан о три госта у дому Аврамову:
Тако почиње кушња. И тако трне милост, као рука
Утрнула у глувом сну. И тако почиње сумња

Владичице,
1еггшпе Дззо сГс1сгпо сопзЈ^Но,
Ти која си мета и зналац усмерења
Тога кретања што покренуто превазилази
Силином љубави недокучиве, опсегом
несамерљивим
Убогим нашим справама,
ублажи кушњу, а сумњу
Истопи осмехом који је обасјавао јасле једне У
Витлејему. Јер дуге су зимске ноћи, у походу На овај
град и у њему душе наше изровашене.

28
 У ноћи душе скори се укор, Краста на рани
неочишћеној Ножем видара, неумивеној Милосним
биљем. И несаница Прљи под крастом, у таквој
ноћи; Твоја је освета и плата.

Што не водиш ме унаоколо, Не даш да сисам тај мед

из стене, Уље из тврдог камена, једем Род пољски са
висина земаљских? А Јаков, та твоја парадигма,
Плине у сабласт, кад ноћ је душе.

Јаков је уже наследства твога Уже се клати у празној

изби Осмога дана, у ноћи душе; А твој сценограф
слаже празнину У светогрђе, и бучи пустош: Твоја је
освета и плата.

29
У таквој ноћи не шуми крило Твог арханђела, лучно
ко крило Од падобрана, што спушта милост На
место страшно, у земљи пустој: У таквој ноћи царује
укор, И коров гуши стабљике наде.

У таквој ноћи утрнеш сигнал, Ту звезду што над

морем трепери, Таворску светлост зрачи, фотоне
Милости емитује у тмини: Ал по тој звезди рачунаш
правац И кад у тмуше сакриваш лице.

30
 Славити, али без разлога. Хвалити Необјашњиво,
пепелом руже хранити Гладну наду; јер који се
супроте Господу Сатрће се, каже књига над књигама.
Славити душу, привиду ствари приписану

Славити
врапца; та птица, наизглед хитра, Опасно је спора у
покушају прелета Прометне аутостраде. Нема
никакве шансе У блиском сусрету са брзим
ветробраном, Пресеку ли се правци.
Био сам сведок секунде

Када то мало душе у сивосмеђем перју Засеца леви

брисач, одмах при споју с држачем, И испари у
ветар; смрскано тело птице, Још расклопљених
крила, остаје приковано За црни коси крст на крвљу
упрсканом стаклу

31
 Онај који чини да лук јунацима сломи се,
И да изнемогли опашу се снагом, пресудио је
Злехудој птици, зацело још у тами над безданом
Кад земља беше без обличја и пуста,
А врабац идеја врапца. Господ убија и оживљује.

Но ти која си нови корен и корену новом храм, Сети се

врапца, и не дај да успори ме У косом прелету онај који
удешава намере... Опада лишће кестена зарђало под
снегом, Већ истопљеним од даха јесење југовине.

32
 Завапи јаук из књиге: Господе, дело своје Усред година
сачувај у животу
па
уздрхтим:
Од тога зависи и моја слобода, што је Слобода звера, свакога јутра
изнова на чистини Пред хајкачима; слобода је брисани простор И
учествовање, и траг, и крв на снегу

У
гневу сети се милости, вапи књига Отворена на обележеној страни.
Слобода је милост Сналажења у парадоксима, за које стручњак је
Уриел, арханђео дискретне репутације. Слобода, То раздор је у
срцу могуће извесности, и нема Везе са законом великих бројева,
пли пак срећом.

Па ипак, срећа је сестра слободе разложене На нечитке божје

разломке. Срећа је онај ветар Што мрси читки рукопис засада
младих маслина На падинама Абруца, на присојима јесени; Срећа
упали уличне светиљке у Пескари, Утисне стопе у песак плпће
обале Јадрана

33
Помешани свете, славим те у слободи Брисаног простора наде,
премда рогови хајке Не звуче надом, ко моћни хор Јевреја из
Набука ~ Звуче ко подсећање: нада је убрзан дах, или се
Сакрива у ро§1 зсприип ненаписаног писма О нечем
запамћеном. Нада је сећању сестра.

Пресвета, ти којој и самој нож прободе душу, Умоли да ми дано

буде да славим, и да прођем Брисани простор, кораком сумњпвог
праведника макар, И раздор да славим у срцу те земне извесности
Иде још једна зима и ноћи су све Дуже Ко што и чекање је, у
данпма све краћим.

34
 Писано је: оживеће мртви твоји
Као
да нису већ ту, помешани са сенкама
У ваздуху огрубелом од наших гласова,
Ти ћутљиви помоћници у напору присећања
Битног за неки нагли искорак из празнине,
Ти неми шаптачи када муцамо неки заборављени
текст,

Битан кад мораш одговор да срочиш, на питање

Неко непостављено; има их свуда, осим можда На
гробљима, где их неупућени траже, у љубави
Заблуде своје; тамо где послују прозебле кандиларке,
Свештенице иструлелог лишћа, чуварице Угашених
свећа, сестре лепета гавранова

Над столетним липама.

А писано је такође: Нама
ћеш дати мир, јер сва дела наша Ти си нам учинио.
То значи и да си јутрос Прекршио једно примирје,
инцидентом у зони Раздвајања две мржње
камуфлиране у маглу Над болесним твојим Дунавом.
Но ожипеће мртви твоји,

35
 Пробудиће се и певаће они који станују у праху -А међу
опасним сенкама твог видљивог дела Невидљиву нам руку
спуштају на раме, савезници Непредвидљиви, странци и
сродници, холограми
понекад
Пројектовани у неки обојени сан, пред зору. Оживеће мртви твоји,
и моје ће мртво тело устати.

А ти у сунце обучена, ти с месецом под ногама, Моли за мртве,

моли за нерођене, моли за душе Помешане са стварима
бившим и будућим Што равноправно ће нас теретити, на тасу
Бестрасног мерача.
А и моју душу спомени У
мајчинском неком, у благом разговору.

36
Та велика риба која збуњује ихтиологе Побожног усмерења, та
утроба што гута Заметак новог рођења, тај морем пливајући
Силазак у зиму,
не би тај звер преживео густу воду Мртвога мора,
стуб ваздуха над Кумраном

Со
би јој разјела шкрге, опточила пераја Крупним кристалима,
стврднула у риболик грумен, И потонула би, ко камен, у течни рај
минерала, На дно, под густу опну што одсликава сенку Плавих
Моавских брда, прекопута Масаде

Где пад не беше пораз -но то је из друге књиге; Дакле зато је

Господ, Логос, логично пустио рибу У море што браздаху га весла
дрвених лађа На путу за Тарсис, да тако позорје сложи За повест о
Јони; да овај завапи у невољи својој,

Да гласом захвалним принесе жртву и утуви Заувек: спасење

је у Господа.

37
 Господе, не гонетам
Лако дијалектику те милости, а можда заправо нећу Да је
разумем: нека срце само носи твој знак, То срце што љубављу
пуни се увек, кад ти се прохте

А ти, звездо мора, зацело беше она што усмери Замолбом

својом тешко репно пераје рибе ка ономе Што гутао је горку
пену таласа, да га прогута Риба, да ишколује се пророк, три
дана и три ноћи, Па избљује га риба, да лакне и зверу и Јони.

Све је то само воља онога којиуесге, по

самодефиницији.
Једна суштина у три хипостазе, каже учени теолог... Лепше то
каже кичица сликара оног словенског Који бојама дозва три
госта у дом Авраму, цртежом Безгрешним, геометријом
гостољубља, пигментима
размућеним
У светлости спасења. Јер заблуда је да Господ Говори махом
кроз пророке, и успут понеког свеца...

Радуј се, Тројице јединосуштна, радуј се

Јер Бог је један зато што је Отац један
Аргумент
једноставан до тачке када мудрост
Постаје непрозирна. Но дрво је дрво зато
Што има крошњу и стабло и корен. И правац раста.
Радуј се руко, радуј се јагње, радуј се голубе
Треба
славити дрво. И у дрвету свет.

38
 За храну ватре неподесни, За храну мисли одвећ
пресни, Седрах, Мисах и Авденаго Само су зачин
параболе

Три
имена за безимено Што скрива се у ткање приче; Три
нити уткане у шару На божјој крпари чудеса;

У чуду вавилонске пећи Они су први, други, трећи А

смишљени су због четвртог Који статира,
анониман ...

Господе, данас у зло доба Сведи склопове својих

чуда На неопходно: неке мале Просторе смисла у
привиду

39
А ти, која си Богомајка, Ти заточница буди чуду У
свакодневном: искупљењу Милост је мера, није
чудо.

40
 Једно је бити усклађен са анђелом У пантомими
избављења, у разјареној Сценографији огња; друго
је, међутим, Поднети присутност анђела и онда кад
не слутиш Где му је налогодавац, сумњати можда у
сврху

Милости без разлога. Сваки је анђео сумњив Када усклади

корак са нашим привидима, Стално у покрету.
Ипак, он улепшава простор, Знајући скривене му
особине; увеже чвор У ваздуху -и ето пупољка на новембарском
грму:

Прозебла ружа. Но цвет именујеш ти, не анђео: Он дела, а ти

гонеташ знак и последицу. Ево јесен и зима преплићу студене
прсте И мрачан је дан између бразда дланова године: Но ти га
осветлиш срцем, дотакне ли га анђео

41
 Који те окрзне у пролазу. Зато га се и бојиш, Па се
чак бојиш и да присуство му препознаш У
свакодневљу, у помицању привида, у соби Где од
његовог проласка, тишег од проласка мачке, Задрхти
трска хитрог брзописца, па засветли слово •

А ти коју анђели славе у хоровима

Музиком испуњења, недовршеног за нас
У посртању плотном, сети се да постоји
Та пета колона спаса на прилазима пакла
И раскршћима земаљским. И моли за нас грешне.

42
 I
У људскости је страх; не пише ли у књизи: А она видевши га
поплаши се од речи његове Да ли је уопште чула шум тих
моћних крила, Тај звук цепања свиле априлског ваздуха,

Или је облик анђела, што ће за трен да клекне, Напросто

пројектован, без упозорења, а према замисли Великог монтажера
свег збивања? Свеједно је: Она прекршта руке над срцем будућег
света

Што куца, усплахирено, упија поруку анђела, као Врт што

упије кишу, и већ цвета у одговору Гласнику: велича душа
моја Господа И тако може нова да почне земља:

Два језика се, два говора увежу у чвор, У неразмрсив,

који на окупу држи Историју, почетак спаја са крајем,
Да све у свему буде без краја и почетка.

43
 Радуј се зато, похвало анђеоска,
Ти што си људскости моје заточница
У бесмртној људскости својој.
А додаје књига: И
девојци беше име Марија...

44