Albahari David Cink

34 ДАВИД АЛБАХАРИ ЦИНК 1
David Albahari
Svjetlost počinje tihim mijenjanjem mojih pobuda
Džoni Štulić, „Kao i jučer"
Ova knjiga je trebalo ovako da počne:
U ovoj sobi ima previše svetla, kaže čovek, saginje se, uzima dete, to je
devojčica koja nema više od četiri ili pet godina, i polazi laganim hodom,
opreznim, premda će ubrzati kada izađe iz grada.
To me je privlačilo: ta nagla promena brzine: kao da je neko u čoveku rekao:

Sada si slobodan, iako se ni do tada nije osećao sputan. Grad je, uostalom,
samo tlocrt, prostor je potpuno u našoj vlasti. Ali svaki posmatrač sa strane je
mogao da uoči kako se čovek naprosto od nečega otrgao: kao da ga je
nevidljiva nit zatezala oko struka. Povio se, dete je do tada već zaspalo na
njegovom ramenu, čak je i kolena savio, da smo bili malo bliže mogli smo da
vidimo kako stiska zube, a odmah potom se uspravio, koraci su mu se
produžili, i tiho je počeo da zvižduće dobro znanu pesmu. A gde je on? Na
puteljku
koji vodi pored mora, preko stena, iznad useka, ispod svodova. Tu je njegova
brzina i dalje ista, samo što mu ispod nogu ponekad odskoči kamenčić ili
grumen zemlje, par požutelih borovih iglica.
Onda sam otputovao.
Sada se može učiniti da je do toga došlo iznenada, ali putovanju su prethodile

opsežne pripreme: odvajao sam knjige, slagao papire, birao odeću i obuću. U
stvari, bojao sam se promene. Mislio sam: ako ponesem što više stvari, ako
doista uspem da svakog dana podražavam sebe kakav sam ovde, možda se
ništa neće desiti.
Priča o svetlu već je imala nastavak. Otvorio se preda mnom u biblioteci.

Pognuo sam se, nastojeći da pročitam naslove sa hrbata knjiga na najnižoj
polici, ali umesto naslova jasno sam video nastavak priče. I to se desilo pre
nego što sam otputovao. Sledećeg dana dobio sam silovit napad migrene:
ležao sam u polumraku sobe, nemoćan, izvaljen na bok. Svaki pokret
označavao je početak raspadanja. Onda je, odjednom, sve prestalo. Glava mi je
bila bistra, laka, gotovo prozirna. Ustao sam i prišao prozoru, ali negde
duboko u sebi saginjao sam se prema tlu: lepo su se videla krupna zrna
prašine, tragovi nečijih prstiju, papirna vlakna, izvučen registarski karton.
Tada sam shvatio da o odlasku treba razmišljati kao o povratku.
Ne sećam se nikakvog izuzetnog svetla, kaže čovek i spušta dlanove na sto. Ne

sećaš se!, kaže devojka. Čujete li vi ovo?, pita i zagleda lica koja sede oko
stola, on se ne seća nikakvog svetla! Ne, ponavlja čovek, ne sećam se. A ko mi
je onda, pita devojka, pribijao lice uz grudi i govorio: Ne boj se, to je samo
vetar? Nisam ja, kaže čovek i već ustaje, to nisam bio ja. Devojka se zavaljuje
u stolicu: sada su njene ruke na stolu, ali dok su čovekove mirovale, njene
dotiču predmete: čašu, rub tanjira, nož i viljušku, i tiho zveckanje postaje
jedini pouzdan zvuk.
Ali, kada će stvari početi da se menjaju? Hotelska soba ima dva prozora: jedan
gleda na ulicu, drugi na krov susedne zgrade. Između njih hodali su mnogi:
tapison je tu ugažen, tamniji nego pored kreveta. Stojim i gledam, prvo na
ulicu, potom prema krovu. Promene su uočljivije tamo gde ih ne očekujem.
Senke na krovu menjaju oblik, postaju gušće, stvarnije. Iz fotelje i sa kreveta,
čak i iz kupatila, uvek vidim oba prozora. Nema ugla iz kojeg bi mi pripadao
samo jedan, za koji bih mogao da kažem: Samo on je moj! Vraćam se u
kupatilo. Ogledalo, postavljeno celom širinom zida, naglo me približava sebi.
Kada raskopčam šlic i nagnem se nad klozetsku šolju, spazim svoj penis u
rukama tuđinca.
U redu, kaže čovek, u redu, ali se ne okreće. I devojka se sasvim smirila: čelo
joj je glatko, usne opuštene. Ne gleda više u ljude koji sede za stolom. Dobro,
kaže čovek i napokon se okreće, ali držao sam te u rukama, ovako, i
jednostavno nisam mogao da se odvojim od vetra. Neko se zakašlja. Devojka
podiže ruku, što je, valjda, znak da treba ćutati, ali ko to do sada nije
savladao, neće ni sada.
Tada sam shvatio da priča više nije moja. Glas koji je iznenada progovorio na
kraju poslednje rečenice nije moj, ili pak, ukoliko jeste moj, onda onaj prvi glas
ne pripada meni. Ne snalazim se više u tim prepadima vlastitog mnoštva. Ako
sam se tome nekada radovao, ako sam u tome slutio poziv na igru, sada je to
nešto što razgoni spokoj, što me „spušta" umesto da me „podiže". Ima još
nekoliko načina na koje se može govoriti o tim stvarima. Jedan je tihi šapat
pred otvorenim vratima ili prozorom; drugi je iznad vode; treći je u vreme
kada svetlost i mrak razmenjuju moći. Sva tri ukazuju na postojanje sumnje.
Teško je reći u šta sam počeo da sumnjam. Možda ni u šta određeno, nešto
slično sleganju ramenima i širokom pokretu ruke koji ga prati. I dalje sam u
sebi mogao da vidim svetlost koja je nagnala čoveka iz priče da izmeni ceo
svoj život, ali kao da sam se od nje udaljio, kao da sam odstupio ili ustuknuo, i
kao da je taj korak unazad poremetio celokupnu fiziku posmatranja, izbacio
svetlost iz žiže, tako da me je svetlost koju sam nekada gledao sada kupala.
Bio sam okupan tom svetlošću. Mogao sam da je prikupljam rukama, da je
osetim vrhovima prstiju, da je pritisnem kao zrnca soli ili zobne pahuljice. Ne,
ne bih nikada u takvom času rekao reč „sumnja" - zar sumnju ne treba da prati
odsustvo svetlosti? - ali neke reči ne treba izgovarati da bi ih čovek doista čuo.
Postoji jedna crta koja razdvaja značenja, i kada se ona pređe, stvari menjaju
smisao, zadržavajući pređašnji oblik koji je, doista, budući.
Zašto sam uopšte odlučio da dete iz čovekovog naručja pretvorim u devojčicu!

Kako sam se odlučio? Da li sam znao šta dobijam tim izborom? Ili: šta gubim? I
da li to sada znam!
U hotelu iznad kanjona reke Kolorado proveo sam šest dana sa jednom
Navaho Indijankom. Kanjon se menjao iz časa u čas, nikada se nije ponavljao,
oblaci su puzali preko neba i oživljavali kao senke na dnu, i svako ko bi
trepnuo: gubio je ceo jedan život. Navaho Indijanka se zvala Alisa. Prvog
poslepodneva, iza zavese, razgovarali smo o silasku među stene i litice, peške
ili na mulama, ali pomisao na neprijatnosti, plikove na tabanima ili nažuljane
stražnjice, vraćala nas je u krevet. Za večeru smo jeli hamburgere i salatu.
Boleo me je zub i hranu sam gutao nesažvakanu, zalivajući je gutljajima
vodnjikave kafe. Alisa je bila odevena u farmerke i košulju od teksas-platna.
Na prstu je imala tirkizni prsten, oko vrata ogrlicu prepunu tirkiza, mislim da
je čak i njena tabakera bila ukrašena tirkizom. Na džepu njene košulje, tačno
preko leve dojke, tirkiznim koncem bila je izvezena reč KAUAJ (HAŠ. Probudio
sam se te noći nešto posle dva, i još pre nego što sam otvorio oči bio sam
uveren da ona, nagnuta nada mnom, izvodi neke indijanske magijske rituale.
Spavala je na leđima, poluotkrivena, a nekoliko pramenova bleštavo crne kose
svilo joj se preko vrata i ramena. Buđenje se pretvorilo u uobičajenu noćnu
rutinu: otvarao sam oči uveren da ću ugledati bar trag nastojanja da se izmeni
svet i ja u njemu, ali uvek sam ga nalazio onakvog kakvog sam ga ostavio.
Alisa se u dva navrata nije otkrila, ali sve ostalo, ako ne računamo gubitak i
ponovni povratak svetlosti, bilo je isto: čaša s vodom na stočiću, tupo zelenilo
televizijskog ekrana, moja odeća: uredno odložena preko naslona fotelje, kesa
s otpacima, otvorena konzerva piva, ključ u bravi. Sedmog dana smo otišli u
Feniks. Ako smo nekada mogli da govorimo o promeni, sada smo morali da
ćutimo. Alisa je želela da vidi stočni vašar. Gledao sam iz taksija kako prolazi
kroz ogromnu bivolju glavu, načinjenu od fluorescentnih cevi. Možda je to bila
glava krave? U svakom slučaju, na vrhu rogova je imala treperave zvezde.
Taksisti sam rekao da me ostavi na jednom od bulevara. Pogledao sam
nadesno i video kako desetine semafora, kao talas, menjaju boje; isto sam
video i na levoj strani. Bulevar je, očigledno, bio beskrajan. Nikada me Alisa
neće pronaći u tom obilju zabrana.
Ono što je kod sumnje sigurno jeste njena neizvesnost. Kružio sam oko
zamišljenog početka priče kao podrumski mačor oko čanka s mlekom; ali dok
je mačor, posle valjane provere, prilazio posudi, ja sam i dalje pokušavao da
prodrem u vlastitu proznu konstrukciju i otkrijem izvor sumnjičavosti. Daleko
od kuće, u „drugom svetu", sećao sam se mačora koji mi je povremeno pravio
društvo dok sam cepao drva. Nisam mogao da odredim kojom bojom su
ofarbana moja ulazna vrata, ali sam jasno video zelene mačje oči.
Sada su svi na čovekovoj strani, Govore uglas, kao da ih je devojčin pokret

rukom načinio njegovim a ne njenim saveznikom. Čovek, međutim, u tome ne
učestvuje. I dalje je udaljen od stola, i dalje u rukama drži prazninu koja ima
oblik devojke kada je bila devojčica, i dalje mu se čini (iako to nikome nije
rekao) da je sve ovo već jednom doživeo, možda i više puta, kao da nisu u
stvarnom životu već na probi pozorišnog komada, jednog od onih u kojima se
raspada porodično tkivo a umesto njega svetom bine koračaju usamljeni
pojedinci koji, kao paraziti, žive od teško svarljivih sokova uspomena. Čoveku
se gadi takva pomisao. On stoji naspram hora glasova kao dirigent koji je
ispustio palicu. Mogao bi da se sagne, da je dohvati, u najgorem slučaju:
morao bi da zavuče ruku ispod podijuma, možda bi mu se prsti upleli u
prašinu i paučinu, ali on dobro zna da saginjanje krije druge opasnosti,
M N O G O ozbiljnije, čitao je o tome, možda je nešto i doživeo, i stoga ostaje
pred glasovima, nastojeći samo da prikrije onaj oblik praznine koji privija
rukama i koji, na ovoj visini, neodoljivo podseća na dodatnu komoru njegovog
srca.
Ta priča, rekao sam sebi, treba da bude jednostavna ljubavna priča, niz
rečenica u kojem će dva bića prići jedno drugom, provesti neko vreme
zajedno, i potom se rastati. Ništa više.
Činilo mi se da provodim dane na aerodromima. Kad god bih otvorio oči,

ugledao bih lice stjuardese ili početak pokretnih stepenica. Trouglasti sendviči
su počivali u vitrinama, i katkad se između dva parčeta hleba pokazivao
paradajz ili uvrnuti list salate ili komadić šunke. Kafa u čašama od stiropora.
Sa tabli na koje se upisuju odlasci i dolasci aviona dopirao je klepetav šum,
kao da neko lista knjigu od metala. Žena preko puta je prekrstila noge i lepo
sam video kako joj se koža na butinama gužva. Ponekad me iznenadi oštrina
mog pogleda. Pripisivao sam to okolišu, izveštačenosti aerodromske
atmosfere, sterilnom dizajnu koji bi trebalo da sugeriše brzinu i budućnost,
bezbednost i nebeski bezdan. Žena je primetila da joj piljim u noge i pokušala
da privuče rub suknje bliže kolenima. Nije uspela. glas spikera je pominjao
Denver, Dalas, Albukerk, Vašington. Onda je neko rekao: „Aljaska", i žena i ja
se pogledasmo pravo u oči.
Setio sam se na šta me je podsećalo čovekovo trzanje: na onaj trenutak pre

spavanja kada, uz osjećaj iznenadnog otkidanja, telo kao da juri unazad, iako
dobro znamo da se podižemo u visinu. Tako se, kažu, astralno telo odvaja od
zemaljskog, koje tone u san, dok astralno hita svojim vazdušnim putanjama.
Ali u onom času čovek nije nikada bio bliži zemlji. Uostalom, ono što pripada
posmatraču ne mora da bude deo posmatranog. Promenu u svom kretanju,
ukoliko ju je uopšte osetio, čovek sigurno ne bi pripisao hirovima astralnog
tela ili činjenici da se zatekao na granici grada. On i nije znao da izlazi iz
grada. A ako izlaziš iz grada, u šta ulaziš? Jedino onaj koji nadeva imena, te
tako zna odgovore na sva pitanja, može sa sigurnošću da nas posavetuje.
Prozor je zauzimao gornju polovinu spoljašnjeg zida moje sobe, i kada sam te
noći, trgnuvši se iz sna, upalio svetlo i uspravio se, nazreo sam u njemu,
naspram mraka, svoj lik. Probudio me je nečiji glas. Neko je, nagnut nad
mojim krevetom, razgovetno govorio, ali kada sam otvorio oči, u sobi nije bilo
nikoga. Ustao sam, obišao prostoriju, zavirio u kuhinju, oslušnuo pred
kupatilom. Možda sam se ipak prevario? Zidovi između soba su sasvim tanki,
zvukovi se slobodno kreću ovom zgradom. Ulazna vrata su bila zaključana,
prozor prekriven žicom. Ali ujutru, još u pidžami, nagazio sam bosim stopalom
na mali drveni predmet koji do tada nisam nikada video. Očigledno je pripadao
nekom većem predmetu, nejasnog oblika i namene, predmetu koji nikako nije
mogao da bude moj.
Postavio sam ga na sto, tik uz stvarčice koje su me, svojim sadržajem ili
oblikom, čuvale od uroka. Pred spavanje sam pomislio da je to sigurno bio moj
otac. Odmah sam tako pomislio: sigurno, i ništa me više nije moglo da
razuveri. Tokom svih onih godina otkada je umro, sanjao sam ga tri puta:
jednom je dremao na kauču u trpezariji, drugi put je ušao u moju sobu i ostao
da stoji na vratima, treći put je on bio živ a ja mrtav. Četvrti put, ovaj put,
nisam ga sanjao već sam ga slušao. Došao je da mi nešto kaže.
Možda je već tada trebalo da pomislim da otac ima neke veze sa sumnjom, ali
bio sam zaslepljen vlastitom ljubavlju. Svakodnevno sam odlazio u šetnje,
lutao pored reke, razgledao afričke maske u lokalnom muzeju. Nijedna misao
nije mi bila dalje od te. A onda se ona vratila, kao odjek preko vode.
Prvi put sam ga tada video golog. U stvari, viđao sam ga golog i ranije, ali to
su uvek bile neke prirodne situacije - presvlačili smo se ili skidali pred
kupanje, a sada je ležao na leđima, šlogiran, raširenih nogu, sa cevčicom
ubodenom u mlitav penis. Kada se Noje napio i razgolitio, njegovi sinovi Šem i
Jafet su hodali natraške do njega, lica okrenutih na drugu stranu, da bi ga
prekrili ogrtačem. Treći sin, Ham, koji ga je video a ništa nije učinio, proklet je
zauvek. A šta sam ja mogao da uradim? Da hodam unatrag kroz bolničku
sobu? Uzeo sam čaršav i, licem prema njemu ali oborenog pogleda, pokušao
sam da ga pokrijem, ali on me je uhvatio za ruku i zaustavio. Ponekad se
njegovo sasušeno telo punilo neočekivanom snagom. Odustao sam. Prebacio
sam čaršav preko stolice. Ako je došlo vreme za kletve, neka se dese. A sve
vreme sam želeo da se sagnem i bolje razgledam njegov penis i mošnice, kao
da sam u tim naborima, pored njegove, mogao da pročitam i vlastitu
budućnost. Dok je on govorio: Izvadi mi tu cevčicu, izvadi je, molim te.
Devojka oseća kako je život polako napušta, ali to se ne može nazvati

umiranjem. Ovo se ne može nazvati umiranjem, kaže ona čoveku koji,
naslonjen na stenu, čvrsto spava. Sve, nekako, postaje jasnije: pukotine na
površini stene, travke u njima, sitne školjke, papirić od čokoladne bombone,
kutija od cigareta, izgorela šibica. Devojka zatvara oči i oseća kako joj nešto
klizi preko obraza: bubica, pauk, račić ili senka? Kapci joj podrhtavaju, ali ih
ona ne otvara.
Sve je postalo i suviše složeno. Između priče i mene preprečila se sumnja;

između života i mene ležao je moj otac. Hronologija je, kao i uvek,
jednostavna: prvo je umro moj otac, potom sam otputovao. U međuvremenu
sam poželeo da napišem ovu, odnosno, „ovu" knjigu, i to je ono što remeti
hronologiju, ta vanvremenost želje, ono što me čini nesigurnim iako znam
kada je došla smrt i kada sam ja otišao. Tada je već trebalo da pomislim da
otac ima bar neke veze sa sumnjom, ali sam puštao da me guši vlastita ljubav.
Nisam se dvoumio. Verovao sam da nosim teret koji će vremenom izgubiti na
težini, ili ću možda ojačati, ili ću se jednostavno prilagoditi da živim s njim.
Onda je priča počela da se otvara, i odjednom - umesto svetlosti koja se kruni
ili rasipa - u nju je hrupio moj otac. Ustao sam i prišao prozoru: uvek prilazim
prozoru kada ne znam kuda da krenem u svojoj priči. Napolju se jesen
poigravala čudesnim bojama, puteljkom je išao čovek u kišnom mantilu, ptice
su se skupljale iznad šume. U sobi do moje svirao je radio. Neko je ispod vrata
ugurao prispelu poštu. Ništa od svega toga nije nudilo odgovor. Onaj ko svet
vidi samo kao pitanje, za njega nema spasa. Nisam znao da li sam to izmislio
ili negde pročitao, ali to me je pribijalo uz prozor, to me je vraćalo tamo gde
nisam čak ni znao da sam bio.
Sve što vidim na njegovom licu: vidim prvi put. To me u isto vreme plaši i
privlači: zastrašen sam od pomisli da je on sada drugi čovek, da lice samo
pokazuje nešto što je duša već odavno ostavila za sobom, a privlači me upravo
moja moć, mogućnost da se iznad tog lica postavim kao neko ko je zdrav, da ga
prigrlim ili odbacim. Ne dopada mi se taj osećaj, ali jači je od mene. Lako je
plakati nad drugima i pritom, sa strane, motriti na sebe: grčevito trzanje
ramena, stisnute pesnice, izgrižene usne, maramica koja briše prvo jedno pa
drugo oko; onaj ko želi da plače, mora da plače zajedno sa onim koga
oplakuje. Ljubav je prepuštanje, nema u njoj ni uzimanja ni davanja. Znam
mnoge stvari koje nikada neću uspeti da primenim u životu.
Sve je, nekako, postalo drugačije, misli devojka. Kao da prvi put vidim njegovo
lice ili njegove ruke. Tamo gde sam mu nekad bez razmišljanja prilazila, bez
obzira na vreme, sada moram da zastanem i razmislim. Ponekad samu sebe
moram da poguram rečima. Osećam kako me podbadaju, kako mi se zabadaju
u leđa, kako me primoravaju da mu pristupim. Nemam šta da uzmem, nemam
šta da mu dam. Šta on hoće od mene, šta ja hoću od njega?
Trebalo je s nekim popričati o tome. Koliko god čovek sumnjao u reči, dobro je
da ih ponekad propusti kroz usta. Nadimanje i opuštanje obraza, lomatanje
jezika u usnoj duplji, prepreke zuba i odbojnost nepca, sve to može da razgali.
Ne treba se zamajavati značenjem reči, ali njihov zvuk, njihova izgradnja,
mogu i te kako da pomognu. U restoranu na putu, nedaleko od Albukerka,
naručio sam palačinke sa javorovim sirupom. Žena koja me je posluživala rekla
je da je to omiljeno jelo njene kćerke. Pitao sam koliko joj kćerka ima godina.
Umrla je, rekla je žena. Ne sećam se da li je to bilo pre nego što mi je donela
palačinke ili posle. Javorov sirup je bio uobičajeno otužno sladak, ne znam
zbog čega ga naručujem. Spustio sam viljušku i pokušao brzo da progutam
zalogaj koji mi se zadesio u ustima. Ipak se to desilo nakon što mi je donela
palačinke. Rekao sam da mi je žao i da je smrt svake mlade osobe dvostruki
gubitak. Ozbiljno to mislim. Žena je klimnula glavom i počela da plače. Ništa
se nije promenilo: stajala je pored mog stola i ispisivala račun, samo što su joj
se niz obraze slivale suze. Nije čak ni šmrkala. Osetio sam nelagodnost, nisam
mogao da se pretvaram da piljim u palačinke i sirup, koji je odjednom počeo
da mi se lepi svuda po prstima i priboru za jelo, već sam je ponudio da sedne,
što je ona odbila. Ništa ne može da ublaži moj bol, rekla je, ništa. Naglasila je
ništa kao da je ipak nešto u pitanju. Restoran je bio na brežuljku i kroz njegove
prozore se videla jedina ulica u tom mestu. Tu negde, u blizini, kopali su uran
ili neku sličnu besmislicu, i pokušao sam da zamislim život u toj ulici. Tu se, u
stvari, živelo samo zato da se tu ne bi umrlo.
Onda sam uvideo zbog čega neću nikada moći da uspostavim pravi odnos sa
Amerikom: sve sam prepoznavao kao ponavljanje scene iz filmova. Kelnerica je
nalikovala na kelnericu iz nekog filma sa Džekom Nikolsonom, gradić u kojem
sam živeo prethodnih meseci već sam video u desetinama kadrova, hodao sam,
doista, među kulisama, prisustvovao sam bezbrojnim reprizama inserata iz
uspelih i zaboravljenih filmova i televizijskih serija, nijedan trenutak nije
zapravo bio moj, stvarno moj. Bio sam kopija kopije; u najboljem slučaju: odraz
u ogledalu; nestvarnost u moru izmaštane stvarnosti.
Onaj mali drveni predmet je jednog dana jednostavno nestao. Otišao je kako se
i pojavio, rekao sam sam sebi. Još dan-dva se njegovo mesto izdvajalo u
okružju prašine, a onda je i preko njega popadalo belilo, končići, mrvice, prah.
Tog istog dana ugledao sam (naravno: u sebi) scenu koja je označavala
početak moje nove knjige, jedne od mnogih koje sam pisao u sebi i ne
pokušavajući da ih zabeležim. Tada još nisam znao da će se ta nenapisana
knjiga isprečiti pred drugom nenapisanom knjigom, onom koju sada (zajedno s
potonjom) ipak ispisujem. U toj drugoj nenapisanoj knjizi, ili bar na samom
njenom početku, bilo je toliko svetlosti da sam, iako primoran da zatvorim oči,
verovao da me ništa neće sprečiti da je privedem kraju, njenom prirodnom
kraju. Nova knjiga trebalo je da govori o mom ocu. Scena koju sam video u
sebi onog jutra prikazivala je samo delić davnog zbivanja - trenutak kada se
otac odvaja od mene i polazi, između redova, prema bini - ali nemušti glas nije
popuštao u svom nemuštom ubeđivanju. Nejednom sam kako se to obično
kaže, znao da sam na tragu, čak ne ni na tragu: već na kraju traga; preostalo
mi je još samo da rekonstruišem sam trag. Prvo sam zapazio kako su mi prsti
pobeleli od silnog pritiskanja ruba stola, potom sam primetio da je mali drveni
predmet nestao. Uzeo ga je onaj ko ga je doneo, pomislio sam. Tako se
najlakše živi s čudima.
„Čitaću i pisaću do dva. Ustaću u osam." Tako sam zamišljao svaki svoj dan:
rad, gvozdena volja, ispisane stranice, tok koji ništa neće zaustaviti. Posle sam
samo posmatrao kako se sve raspada.
Otišao sam u kasapnicu. Na zidu, iznad kuka s mesom, visile su slike na kojima
su bile nacrtane svinja, krava i ovca. Tim redom. Konture njihovih tela,
izvučene debelim linijama, presecale su tačkice i crtice koje su ih delile na
komade I, II i III klase. Kupio sam sir, kupio sam kesicu s čorbom od gljiva;
milerama više nije bilo. Kasapin je prihvatio novac desnom rukom a kusur je
vratio levom, na kojoj mu je nedostajalo pola srednjeg prsta. Video sam taj
zamah satarom, udarac posred suvih rebara, odsečen prst, rumen i svež, na
potamnelom panju. Tek kada sam izašao pomislio sam na jogurt, ili kefir, ili
kiselo mleko. Toliko mogućnosti, a ja sam stajao na ulici, sam, i strepeo od
sunčeve svetlosti koja je počinjala, da, odmah iza ugla.
Previše je svetla u ovoj sobi? kaže čovek. Ne, nisam ja to rekao.
U stvari, scena koja se u meni otvorila započela je scenom koja joj uopšte ne
pripada. Video sam sebe kao dečaka koji juri za majkom. Majka odmiče ulicom
koja vodi prema Novom Beogradu. Dečaku je pre toga rekla da ide u posetu i
upitala ga da li želi da pođe s njom. Nije želeo; hteo je da ostane u dvorištu.
Onog časa kada je otišla dečak se sunovratio u usamljenost, samoća se slila na
njega sa svih strana, i požurio je da je stigne. Kada je u sećanju stigao do
Novog Beograda, prešao je u drugo sećanje: bio je nekoliko godina stariji i
ponovo se nalazio u Novom Beogradu, ali tog puta s ocem. Sedeli su u nekoj
dvorani, na neudobnim drvenim stolicama, dosta daleko od bine. Sala je bila
poluprazna. Ali, zašto su tu samo otac i on? Svako drugo sećanje na izlazak,
bez obzira da li je u pitanju pozorište, izlet, kafana ili šetnja, podrazumevalo je
celu porodicu, a u toj provincijskoj sali, smeštenoj na rubu grada, nalazila se
samo polovina porodice. Da li sam bio na početku otkrivanja porodične tajne?
Da li sam otkrio priželjkivani početak raspada porodične mitologije? Ništa od
toga. Došli smo da gledamo šou (premda se ta reč sigurno tada nije još
upotrebljavala) jednog od svaštojeda: ljudi koji su, kako su tvrdili, mogli sve da
pojedu. Na osnovu toga sudim da se to moglo odigrati na samom početku
šezdesetih, iako ni jednog trenutka nisam poželeo da prelistam komplete
novina ili nedeljnika. Tačan datum ništa ne menja: nešto se dogodilo ili se nije
dogodilo, sve ostalo je beznačajno. Čovek na bini je prvo pojeo tanjirić iz
servisa za crnu kafu, potom je prešao na čaše i flaše. Staklo mu je prštalo pod
zubima. Ne verujem da je jeo ogledalo. Onda je gutao žilete, potom metalne
opiljke, parčiće žice, plehani tiganj. Možda je tu bio i neki duvački instrument.
Drugi jedan svaštojed tvrdio je da može da pojede ceo automobil, zauzvrat je
tražio novi; tako je bar pisalo u revijalnoj štampi. Ovaj je bio mnogo skromniji.
Znam da je bio suvonjav, obučen u konfekcijsko odelo, kao i njegov pomoćnik.
Ne sećam se da li je sedeo, ali pamtim sto na bini, negde su sve te stvari
morale da se nalaze. Pomoćnik je stajao ispred mikrofona i prepričavao šta se
događa: podizao je komad žice i govorio „Žica!", kao da je strepeo da ne
pomislimo da je to nešto drugo. Za vreme njegovih pauza čulo se kako škripi
metal, ječi pleh i cvili guma. Svaštojed je povremeno otpijao nekoliko gutljaja
vode iz čaše, brisao usta, osmehivao se. Koliko je to moglo da traje? Pola sata?
Sat? Da li se program sastojao i od drugih tačaka? Možda je taj čovek bio
mađioničar, možda je proždiranje predmeta bilo samo uvod u veća čuda?
Dečak je bio pažljiv, zaprepašćen, verovatno i zaplašen, ali pamćenje bira ono
što se njemu dopada. U jednom trenutku pomoćnik je upitao da li u sali ima
lekara; sigurno je to bilo na kraju programa. Moj otac i jedan čovek iz prvih
redova podigoše ruke. Pomoćnik ih pozva da dođu na binu i pregledaju
svaštojeda, jer ne bi nikako, naglasio je, želeo da pomislimo da je reč o
prevari. Kada su se moj otac i drugi čovek popeli na binu, svaštojed je
poslušno otvorio usta i puštao da ga pipaju po trbuhu i grudima. Moj otac mu
je čak zavukao prst u usta i opipao zube. Onda je prišao mikrofonu i rekao:
„Mogu da kažem, kao lekar, da je ovaj čovek potpuno zdrav i da u njegovim
ustima nismo pronašli ni najmanju povredu." Salom je odjeknuo aplauz. Otac
je, kao konferansije, podigao ruku i usmerio je prema svaštojedu. A gde je tada
bio njegov pomoćnik? Scena se tu završavala, i ma koliko pokušavao da se
prisetim nastavka to mi ne uspeva. 0, znam da smo se vratili kući, peške,
možda Ulicom Radoja Dakića, ali: da li smo razgovarali ili ćutali? Nagađam da
je tada bila jesen. Moj otac je još uvek bio mlad (iako sada uviđam da je tada
bio na kraju pedesetih), ali sam već tada počeo da ga sustižem po visini.
Prolazili smo pored jablanova i topola; ja sam se na uličnoj česmi napio vode.
Možda smo prošli i kroz podvožnjak. Lepota sećanja je u njegovoj beskrajnoj
nesavršenosti, ništa se tu više ne može dodati.
Vratimo se sumnji. Pomislio sam na oca, a glas mi je rekao: Kako možeš da

opisuješ nečiju kćerku kada jedino možeš da pišeš o sinu? Taj glas i ono što je
govorio je bilo toliko apsurdno, da jednostavno nisam mogao da dođem sebi.
Sedeo sam ispred prozora, prstiju oslonjenih na rub pisaće mašine, i
pokušavao da smislim način na koji ću svetlost sa početka priče da pretvorim
u veću svetlost na kraju (koja se nepažljivom oku može učiniti kao tama, kao
mrak), a taj glas počinje da govori u ime nekoga ko nije bio ni onaj koji je tada
pisao ni onaj koji sada piše. Ni ja nisam bio taj glas. Ali, više se nije imalo kud:
lako je posumnjati, teško je prestati da se sumnja. Mogao sam da nastavim da
maštam o svetlosti, ali znao sam da je to jedna od priča koje se mogu ispričati
samo ako se o njima ne priča. Priče obično nastaju dodavanjem, ali priče kao
što je ta nastaju oduzimanjem. One govore svojim odsustvom, onim što nikada
neće biti.
A onda je, jednog dana, čovek doista video sve. Video je sebe kako ustaje, čuo
kako govori „U ovoj sobi ima previše svetla", gledao kako se saginje i uzima
devojčicu u naručje. Trenutak kasnije našao se na ulici. Hodao je sporim,
gotovo opreznim koracima. Devojčica se pribijala uz njega, širila oči i kosom
mu doticala vrat i bradu. Ni o čemu nije mislio; jednostavno je znao da je za
sobom ostavio svetlost, i to mu je bilo dovoljno. Ubrzao je na izlasku iz grada.
Devojčica je do tada već bila zaspala u njegovim rukama. Naslonila mu je
glavu na rame i otvorila usta. Kada bi je pogledao, ugledao bi senku trepavica
na njenim obrazima. Nalazio se na puteljku koji je vodio iznad mora. Ponegde
je bio popločan, ponegde asfaltiran, a na nekim mestima posut šljunkom.
Tamo gde nije bilo ničega, iz utabane zemlje izbijale su žile četinara. Posvuda,
naravno, borove iglice. Povremeno, samo, opušak, komadić papira, kora od
jabuka. Dva-tri puta jasni tragovi: otisci patika i sandala. Samo jednom: bara
preko koje je preskočio, a devojčicina glava je blago lupnula o njegovo rame,
gotovo kao otkucaj srca.
Da li da pišem o ljubavi? Ne, ovo je priča o usamljenosti.
Događalo mi se da u Ajovi danima ne izađem iz sobe. Sedeo sam ispred onog

prozora i piljio u nebo. Ako bih ustao, to je značilo da želim da pogledam
drveće u parku. Odlazio sam, takođe, do ulaznih vrata po poštu i novine, u
kupatilo i kuhinju. To je bilo sve, a ni prostor nije bio mnogo veći. Sedeo sam
ispred prozora i gledao kako promiču oblaci, kako dan postaje noć.
Jednostavnost je uzbudljiva. Jednom je neko zakucao na vrata. Neko je glasno
slušao stare rokenrol pesme na donjem spratu. Brijao sam se uveče i krv mi je,
kao što sam očekivao, izbijala na bradi i donjem delu vrata. Gledao sam kako
se crvena kap bori protiv zakona fizike i nastoji da održi svoj loptasti oblik.
Lopta je popuštala pod pritiskom, polja sila su se raspadala, i kap je postajala
tok, zgnječena sfera.
Pokušao sam da se priberem. Zar nije sve metafora? Zar ne bih mogao da
pišem o nečijoj izmišljenoj kćerki a da, uistinu, govorim o svom stvarnom ocu?
Otišao sam u univerzitetsku knjižaru i kupio nekoliko velikih listova belog
papira. Nacrtao sam dve tabele, neku vrstu tablice elemenata, što je trebalo
da predstavlja pojednostavljenu sliku ljudske duše. Hteo sam sebe da ubedim
da između stvarnog i izmaštanog nema nikakve razlike. Nisam uviđao da,
dokazujući sličnosti, samo uvećavam razlike. Lepio sam papire jedne preko
drugih na prozorska okna i precrtavao zasenčene površi. Očigledne razlike
sam podvlačio crvenim flomasterom; najočigledniju razliku, naravno, nisam
mogao da rešim. Moj otac je, naime, bio mrtav. Da li to znači da i zamišljenu
osobu treba prvo usmrtiti, pa tek onda oživeti? Ako zamislim stvarnu osobu i
pored nje postavim zamišljenu nestvarnu osobu, da li je biće stvarne osobe
punije od bića nestvarne osobe? Ili mašta briše sve razlike, kako se obično
kaže. Ali šta kada mašta prestane? Ako pretpostavimo da izmišljeno iščezava,
što nije lako dokazati, ali ipak pretpostavimo tako, stvarno nepobitno ostaje.
Drugim rečima, da li je smrt stvarna?
Ne mogu ni da pokušam da rekonstruišem njegov život. Svaka biografija je

zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok
nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikada neće podudariti. Prava biografija
zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo.
Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još
niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovorila na najjednostavnija pitanja. 0
složenima i da ne govorim. Hajdeger je navodno rekao da se svaki čovek rađa
kao mnogi ljudi a umire kao jedan. Koja biografija može da zabeleži taj
prelazak iz mnoštva u samoću?
Ima mnogo načina da se pamti smrt. Njegovu smrt pamtim ponajviše po

treperavim senkama listova preko kojih sam koračao. Da bih došao do
zemunske bolnice, u koju smo ga smestili po povratku iz Izraela, morao sam
da prođem kroz gradski park. U jednoj ruci, u plastičnoj kesi, nosio sam mu
voće ili činiju sa supom. Senke listova su gmizale preko potklobučenog asfalta
i ostavljale dve mogućnosti: gaziti ih ili se truditi da se izbegnu. Otac nije ništa
hteo da jede. Jabuke su trunule na noćnom stočiću, pomorandže postajale sve
smežuranije, trešnje se pretvarale u gnjecavu smesu. Supa se hladila i
pokrivala masnom skramom. On je ležao go, raširenih nogu, sa cevčicom
zabodenom u penis. Na usahlom telu štrčala su mu rebra i karlične kosti. Do
tada je njegova golotinja već postala deo svakodnevne rutine, i ništa biblijsko
nije više postojalo između nas dvojice. Posetioci su dolazili posle tri. Bio je
avgust, svi smo bili slepljeni od znoja, svima je bilo neugodno, svi su se
pretvarali da ništa ne primećuju. A šta je moglo da se primeti? Njegovo telo je
već bilo gotovo sasvim mrtvo, a ako je nešto još živelo, onda su to bile njegove
oči. Uvećane od prevelikog naboja života, nalikovale su očima ludaka. Zverale
su okolo sa znanjem koje meni verovatno neće nikada biti dostupno. Da smo
mogli da ga hranimo preko očiju, možda bi nastavio da živi.
U Tel Avivu, u drugoj bolnici, kada je napokon počeo da govori, uspeo sam da,
izmeću mumlanja i stenjanja, prepoznam reč „Beč". Provodio sam gotovo ceo
dan pored njegovog kreveta, on je povremeno tonuo u san, budio se, govorio
„Beč", „Beč", nastojao nešto da mi objasni, onda ponovo tonuo u san, polako,
kao da se gasi. Majka se kasnije setila da joj je otac pričao kako je u mladosti,
možda sa starijim bratom Mošom, išao u Beč. Šta su tamo radili? Nije znala.
Kada se to desilo? Krajem dvadesetih, premda nije bila sigurna. Tada je
studirao medicinu u Zagrebu, lako je mogao da se odluči da otputuje. Šta je
tamo moglo da se desi, šta je to doživeo, sam ili sa svojim bratom? Pokušao
sam da ga pitam, ali tada se već nalazio u drugoj bolnici, četvrtoj po redu, u
Beogradu, u kojoj će i umreti, i od njega je preostao samo još jedan deo koji je
želeo da prestane da postoji. Možda su bili u javnoj kući, zajedno sa istom
ženom? Možda ga je prvi odlazak u svet uverio u nešto što kasnije nije nikome
rekao, ali što je nosio u sebi kao buktinju? Možda je jednostavno osetio spokoj,
ne sluteći užase u kojima će taj grad ubrzo zdušno učestvovati? U
Univerzitetskoj biblioteci u Ajova Sitiju, među mnogobrojnim policama sa
knjigama o judaizmu, naišao sam na neke ilustrovane knjige o starom Beču.
Listao sam ih, pažljivo, i naprezao se: možda se ne nekoj fotografiji zadesio i
moj otac, sam ili sa svojim bratom? Sa fotografija me je gledalo hiljadu
jevrejskih očiju. Niko od njih nije bio moj otac. Previše je, međutim, bilo likova
u senci, previše totala na kojima su žene bile bele a muškarci crne mrlje.
Među nejasnim ljudima koji su stajali ispred „Pozorišne kafane" u Prateru
možda je mogao da bude i on. Ili na pijaci, iza seljanke koja je prodavala
krompir. Ili u tramvaju koji je dolazio iz Ulice Tabor, onaj čovek zavaljen na
sedištu, sa šeširom pomalo navučenim na oči? Ili ona dvojica, prikrivena
sumrakom na ulazu u veliku prodavnicu S. X. Goldštajna? Sada je bilo kasno,
mogao sam isto tako da listam knjigu fotografija o Lisabonu ili Buenos Ajresu
ili o svim onim mestima na svetu u kojima on nikada nije bio. Na svima će
postojati senke koje će se nuditi kao prava stvarnost.
Sve ovo je i suviše zamršeno. Nalikuje uzmicanju, a trebalo bi da se

približavamo. Zamalo da kažem: „Ovde nema reda", ali zašto bi smrt trebalo
povezivati sa redom?
U Americi sam bio usamljen. Kako je rastao broj ljudi oko mene, tako sam sve
više lebdeo nad samim sobom. Izvlačio sam se kroz rupu na temenu i gledao
kako razgovaram sa potpunim neznancima. Žene koje su mi se približavale
blago sam odgurivao od sebe, ne rukama: naravno, već rečima, probranim
rečima, obeleženim mojim jakim ali neodredljivim akcentom. Otvorio sam se
samo nekim Indijanicma, jednom Kinezu i jednoj crnkinji; s njom sam
razgovarao o Fokneru. Moja usamljenost je jačala u skladu sa gustinom
naseljenosti. U Njujorku, na primer, pomislio sam da bih mogao da umrem od
tuge. Na dnu kanjona Dešej ugazio sam u potok i gledao kako mi voda natapa
rubove farmerki. Poslušao sam savet iz studentskog turističkog priručnika i u
Tuba Sitiju, u restoranu „Stanica za kamiondžije", pojeo porciju „najboljeg
takoa na svetu", tradicionalnog jela Navaho Indijanaca i Meksikanaca. Dok
sam jeo, jedan pijani Indijanac je povraćao u klozetu. Podsetio me je na mog
oca. I on je isto tako povraćao, uz glasne urlike, kao da mu izbljuvak razdire
jednjak, ili kao da mu nešto otimaju, kao da želi da sačuva nešto za šta je
odavno mislio da je samo njegovo. Tako je, uprkos svemu, bio izvrstan. Platio
sam kelnerici, Indijanki, čija je gusta crna kosa bila upletena u debelu kiku.
Na parkingu ispred restorana su stajala dva kamiona, jedan otvoreni kamionet
i moj automobil. Za stub na kojem je visio gumeni čovečuljak, koji je
reklamirao gume i pozivao na tako, bio je privezan nov bicikl. Odatle, Tuba Siti
je bio grad koji nije ništa obećavao, uprkos znaku na raskrsnici koji je
usmeravao prema tragovima dinosaurusa. Video sam te tragove: troprsti,
iznenađujuće mali otisci, izdubljeni u kamenoj površi koja je nekada, po svemu
sudeći, bila mulj. Nekoliko napuštenih drvenih tezgi je škripalo pod naletima
pustinjskog vetra. Ubrzo sam pod zubima osetio zrnca peska. Na jednoj tezgi
je pisalo „Indijanski nakit, indijanski ćilimi". Video sam i te ćilime u muzeju u
Santa Feu. Pojedine šare su bile neverovatno slične šarama na ćilimima s juga
Srbije. Zašto da ne? Ako dva čoveka, razdvojena hiljadama kilometara, mogu
da povraćaju na isti način, zašto i šare na ćilimima ne bi bile iste? Možda će
onaj Indijanac umreti kao moj otac, noću, sakriven od znatiželjnih očiju. I
možda je ono povraćanje u tesnom klozetu šoferske kafane bilo samo još jedna
bolna tačka na putu ka oslobađanju od vlastitog mnoštva, ka uviđanju da je
čovek, nakon svega, sam na svetu. Nakon svega: kako su konačne te reči, kako
su nepromenljive! Danima sam posle pronalazio pesak na svojoj koži. Ništa
nije pomoglo: ni tuširanje, ni pranje kose, ni izlaganje tela vetru.
Nikad nisam želela da te povredim, kaže devojka. Krajičkom oka posmatra

njegovo lice. Dugo ga posmatra, ali lice se ne menja.
Mnogi su ga poštovali. Da bi te poštovali: moraš ti da poštuješ. To sam naučio

od njega. Moraš da poštuješ svoj posao, bez obzira da li je to kiretaža ili
pisanje priče. I to sam naučio od njega. I šta još? Mir: uvek sam mu zavideo na
miru koji je često prelazio u spokoj, u blaženstvo Bude. To sam naučio, ali
nikada nisam uspeo da ostvarim. Kao ni red. „Po njemu sam mogao da navijam
časovnik", kako to piše u mnogim romanima. Ni to nisam nikada uspeo da
ostvarim. Zbog toga nisam nikada doživeo spokoj, osmehnuo se u blaženstvu.
Zbog toga mi tišina, koju tako često spominjem kao ideal, nikada neće biti
dostupna. Da, to je još jedna stvar koju sam od njega učio iako nikada nisam
uspeo njome Da ovladam: uvek govorim o sebi kao da je to neko drugi. Kada bi
on rekao: „Ja", ta reč se punila do vrha i jasno se videlo njegovo biće. Moje
„ja" je kao vetar promenljivog pravca: dolazim i odlazim, ponekad mimo svoje
volje. Njegov nauk je bio jednostavan: samo puno biće omogućava punoću
drugog bića; biće-bogalj stvara bogalje od svih drugih bića. Naravno, sve mi je
to postalo jasno tek onda kada više nisam mogao da ga pitam da li sam u
pravu. Dok je još bio živ, odbijao je da govori, plutao u svom ludilu; kad je
umro, progovorio je jezikom koji ću doznati kada zanemim. I kao što često
biva, počeo sam da mu pričam dok sam stajao ispred njegovog spomenika. U
vazi na grobu uvek je bilo svežeg cveća. I to sam povezao sa poštovanjem. U
jednom času, dok je još krkljao na bolničkom krevetu, pomislio sam da je
blagodet smrti u tome što neko napokon prestaje da bude nečiji sin: skida se
sa tebe zastor i, bar za neko vreme, hodaš kao da svet pripada samo tebi.
Užasan je to osećaj i ne može se dugo izdržati. Užasan je, naravno, zato što je
lep, i što svaka lepota iscrpljuje. Ali čovek ne treba da teži za lepotom već za
istinom. Nekada sam, naime, strahovao da nikada neću izaći iz senke koju je
oko sebe širio moj otac, a sada žudim za tom senkom. Znam da se mnogo toga
može pročitati u toj rečenici, ali meni je lakše kada mu to kažem, šapatom:
naravno, i dok čekam neki znak da me je čuo.
Ništa više nije ostalo od prve priče, samo krhotine.
Pa onda predmeti. Učinili smo sve što smo mogli da ih zadržimo što duže
možemo. U prvi mah, bolje rečeno: nekoliko meseci, nismo ih dirali. Svaki od
njih je stajao na svom mestu: odeća među odećom, toaletni pribor među
toaletnim priborom, cipele među cipelama. Branili smo se od očevog odsustva
tako što smo isticali prisustvo njegovih stvari. Još nismo počeli da ga sanjamo,
da prepoznajemo njegov glas u uličnoj vrevi, njegov pogled među onemoćalim
Jevrejima u sinagogi. I dalje bi ga poneko potražio telefonom, pristizali su
računi na njegovo ime, reklamne pošiljke iz fabrika lekova. Sve smo uredno
slagali, znali smo gde šta stoji. A onda smo počeli da se privikavamo. Pomerali
smo predmete, uklanjali ih, bacali one koji su počeli da propadaju. Otac je
gubio mesto u ormanima, na policama, u ladicama pisaćeg stola. Stvarnost
odsustva je pokazala svu nestvarnost prisustva predmeta. Teška je ta borba
koja se vodi između srca i stvari. Srce, naime, traži stalne žrtve. Ali, da bi
voleo, ne smeš ništa da poseduješ. Misleći da gubimo, mi smo, u stvari,
dobijali; misleći da se branimo, mi smo se, u stvari, predavali. Srce je ravnica,
nema u njemu uspona i padova, odnosno, ima ih, ali dužnost srca jeste da
izjednačava. Tamo gde ima neravnina, tamo nema srca.
Odlučujem se za koka-kolu, obuvam espadrile i krećem prema liftu. Bez obzira

koliko je sati (prošla je ponoć) u prizemlju uvek ima studenata koji uče ili pišu
zadate sastave. Prolazim pored automata za usitnjavanje novčanica, automata
za sendviče, automata za tople napitke, automata sa voćem i slatkišima. Niko
me ne gleda. Iz poslednjeg automata vadim konzervu koka-kole i stresam se
od prijatne hladnoće, ne, unapred se stresam od pomisli na užitak koji će mi
zašećerena i gazirana tekućina pružiti kada se vratim u sobu. Primećujem da
je jedna devojka zaspala nad knjigom: obrazom je malo zgužvala stranicu,
ruku je ispružila i vrhovima prstiju dotiče rub stola. Sve bih dao da joj vidim
lice, ali put me vodi pored njenog potiljka. Lift je, kao i uvek, bešuman, brz.
Hodnik je spor. U mojoj sobi su upaljena sva svetla. Otvaram konzervu uz
poznati prasak, prinosim usnama i, dok koka-kola navire u klobucima, drhtim
od užitka. Sve sam učinio da od sebe sakrijem svoju nemoć da pišem: televizor
je upaljen, radio svira, knjiga Memetovih drama otvorena na sedamnaestoj
stranici, sendviči poređani na tanjiru, švajcarska čokolada oslobođena stega
staniola. Zašto sam toliko uporan? Zašto toliko verujem u svetlost?
Na kraju sam morao da priznam da smo zalutali. Čim smo izbili na prvu
čistinu, zaustavio sam kola i ugasio motor. Svetlucanje u daljini je moglo da
označava neku naseobinu, ali i blagi trag zvezda. Pokušali smo da se
orijentišemo prema karti, međutim, dvodimenzionalna mreža puteva nije ništa
značila u mraku, u svetu bez dimenzija. Jedino smo bili sigurni da je svuda oko
nas šuma. Podelili smo se: devojka je smatrala da je sigurnije ako nastavimo
da vozimo, jer svi putevi nekud vode, nema tog puta koji nikuda ne vodi.
Čovek i ja smo verovali da je bolje da ne krećemo dalje, možda se samo vrtimo
ukrug, tako da ćemo ranije ili kasnije svejedno ostati bez benzina. Možda
bismo već pre toga, smatrala je devojka, dospeli do nekog mesta. Pokušala je
da nas uveri tako što je pominjala vukove, medvede, natprirodne pojave,
otrovnice, razbojnike. Čovek je samo odmahnuo rukom, izašao iz kola, obišao
ih i počeo da mokri. Nismo to videli, ali čulo se kako se mokraća obrušava na
travu i kamenčiće. Nije ni trebalo da krećemo iz Feniksa tako kasno, rekla je
devojka. Odgovorio sam da je, bar prema mapi, sve delovalo tako jednostavno.
Ništa na ovom svetu nije jednostavno, rekla je devojka, kaži mi bar jednu
jednostavnu stvar. Zamislio sam se. Čovek se vratio u kola, i sada smo ponovo
svi troje sedeli na prednjem sedištu. Dakle, rekla je devojka, znaš ili ne znaš?
Sigurno ne zna, reče čovek, zašto bi inače ćutao? Pusti njega da sam odluči,
rekla je devojka. I tako smo svi sedeli i ćutali, sve dok nisam podigao ruku i
upalio farove. I tada, iz mraka, pred nas stupi jelen.
Uvek su me uzbuđivale žene u uniformama, a Izrael vrvi od njih: vojnici,

saobraćajci, medicinsko osoblje, časne sestre, službenici aviokompanija,
vozači gradskog prevoza. Dok moj otac umire, moj penis besno oživljava dok
gledamo (ja stvarnim a penis nadnaravnim okom) jedre Jevrejke iz Jemena u
tesnim bolničarskim uniformama. Gleda i moj otac, ali ništa ne vidi. Njegove
oči su odavno prestale da budu instrumenti vida. To su sada jezera u kojima se
duša kupa i čisti pre nego što ode na daleki put. Sramota me je zbog očvrslog
penisa i pokušavam da ga sakrijem od oca tako što desnu nogu prebacujem
preko leve.
Pokretom ruke otac pipa po čaršavima dok ne pronađe moju šaku. Ne može da
govori: jedini glas koji proizvodi je nakakva potmula jeka iz njegovog grla.
Klimam glavom kao da sam razumeo. Posle prve laži, svaka druga je sve lakša.
Otac zatvara oči: duša se presvlači. Čekam, bez daha, ali on ih ne otvara.
Osluškujem kod njegovog nosa, kod usta, iznad grudi, tamo gde bi trebalo da
prebiva ljudsko srce. Potom tonem u san: s obrazom pripijenim uz njegovo
bedro.
Bilo je, naravno, dana kada se ništa nije postavljalo između mene i moje priče.
Kud god bih pogledao, viđao sam gotova rešenja: zalazak sunca, devojku u
italijanskom restoranu, psa na pešačkom prelazu, travnatu obalu reke, čoveka
ispod drveta. Mislio sam: Samo da sednem i da sve to zapišem, da opišem reč
po reč, ništa naročito, bez komplikovanih rečenica, jednostavno, sasvim
jednostavno, nisam ja od onih kojima su potrebni posebni rituali da bi naveli
sebe na rad, i trčao sam kući, nikada nisam trčao, samo sam žurno hodao,
pored zgrada i lica, dok se ne bih zaustavio u svojoj sobi. Soba je bila na
najvišem spratu studentskog doma, a prozor je zauzimao gornju polovinu
njenog spoljašnjeg zida. Iza mene je bio krevet, ispred mene radni sto, desno
od mene komoda sa televizorom, levo od mene polunaslonjača i visoka lampa.
Najviše sam voleo svetlost koja je dopirala ispod njenog abažura.
Devojka postaje žena. Oseća kako joj telo pupi i rastvara se. I ranije je bila
svesna svojih otvora, ali sada prvi put prepoznaje njihovu dubinu. Vidi njihov
mrak. Zaljubljuje se, premda sve to znatno duže traje: i pupljenje, i
rastvaranje, i mrak. Jedino je ljubav kratka, jednostavna i bez reči, tako da od
svega, mnogo godina kasnije, ona u sebi vidi samo jedno lice koje se naginje
nad nju, ali u tom načinu nagiba nalazi iouzdanje, utehu, spokoj.
Nema drugog načina: o nekim stvarima se govori pomoću ponavljanja; jedna

tvrdnja o njima, više tvrdnji izgovorenih samo jednom, lavina rečenica koja
promiče mimo nas, sve to nije dovoljno; ponavljanje je ono što saopštava, uvek
isto izricanje, uvek isti udisaji i izdisaji, kao kakav mantički obrazac, formula
za meditaciju. Drugim rečima, započeo sam jednu priču, onda se između mene
i nje preprečio moj otac, bolje rečeno: njegova smrt, i onda je sve postalo i
suviše zamršeno. Priču sam osećao kao nešto što mi pripada, oca kao nešto što
sam izgubio, smrt kao nešto što sam dobio. Tabele koje sam crtao nisu mogle
da mi pruže nikakve odgovore. Ako zamislim oca, i ako odmah posle toga
zamislim likove iz još nenapisane priče, da li te zamisli postoje u istoj ravni?
Da li je, kad se zamišlja, stvarno stvarnije od nečega što nikada nije postojalo?
Ili je, kada se zamišlja, sve podjednako nestvarno? Bezbroj puta sam sebi
postavio ta pitanja. U novčaniku sam imao očevu sliku. Prikazivala ga je tačno
onako kako sam ga zamišljao. Ali i redovi koje sam napisao su prikazivali
čoveka i devojčicu tačno onako kako sam ih zamišljao. Šta je, onda, izazivalo
moju nedoumicu? To što više nisam mogao da verujem da postoje jedan
stvaran i jedan izmišljen svet. Ili je sve stvarno, ili je sve izmišljeno; ili je sve, u
isto vreme, i stvarno i izmišljeno; što znači da nije važno o čemu se piše: važan
je sam čin pisanja, važno je pripovedanje, važna je priča. Sve ostalo su
podudarnosti, namerne ili nenamerne, slučajnosti, simbolizam. Moj otac je
devojčica koja postaje devojka da bi otkrila svetlost u sobi, u sebi, na obali
mora. Čovek koji je nosi na početku priče, pomalo povijen ali ipak dovoljno
snažan, to sam ja; ja sam onaj koji se saginje da ugleda senku trepavica na
njegovim obrazima, odsustvo senki, jer su mu kapci, izjedeni konjunktivitisom,
bili gotovo goli; ja sam onaj koji voli sebičnom ljubavlju, koji želi samo da
uzima a ništa ne daje. Moj otac, međutim, voli na drugi način: široko,
sveobuhvatno, postojano; ako se povlači, povlači se samo zato da bi se bolje
približio; ako ćuti, samo pokazuje svoju umešnost s rečima. Da li je takva i
devojka iz moje priče; ili i simbolizam ima ograničenje? Moj otac, na primer,
spadao je u one ljude koji, kako se to kaže, „nikada ne podižu glas", a zar
devojka nije već u nekoliko navrata pokazala svoju preku ćud, spremnost da se
sveti, da zlopamti? Tvoja nevolja, rekla mi je ona Navaho Indijanka, jeste u
tome što stvari shvataš doslovno. Tačno. Iz istog razloga sumnjam u čoveka
koji se saginje u prvoj rečenici. Iz istog razloga sumnjam u sebe.
U Jerusalim se ne ide, negde sam pročitao; u Jerusalim se penje.
Možda je tako bilo u nekadašnjoj geografiji; sada su se stvari izravnale: brda

su brežuljci, doline tek useci između neravnina. Ali čovek je i dalje povijen u
Jerusalimu, kao da se doista penje. Možda oseća teret božanskog? Možda mu
bog, jedan od bogova, spušta prst na rame kako bi ga u božjem gradu podsetio
na njegovu pravu meru? Na krhkost kostiju, na povodljivost duše, na reči koje
je nekada izgovarao a sada bi ih najradije zaboravio. Ništa se ne zaboravlja.
Oca sam smestio u bolnicu u Tel Avivu, u onu u koju su nas tokom noći odvezla
kola za hitnu pomoć, a narednog popodneva, osećajući da gubim tlo ispod
nogu i da propadam u sebe, seo sam u autobus i odvezao se u Jerusalim. Prvo
sam ga samo posmatrao sa izvesne udaljenosti; onda sam ušao kroz jednu od
kapija, kupio đevrek od malog Arapina i pojeo ga;
onda sam se setio jedne stare adrese (ništa se ne zaboravlja!) i iza zavese od
raznobojnih đinđuva popušio sam dve lule hašiša; onda sam hteo da pevam;
onda sam razgovarao s nekim turistima; sve je postalo teško odredljivo, kao
ova rečenica i pouzdanost s kojom su obeležena mesta Isusovog pada na putu
za golgotu stvarala je u meni dodatnu sumnju. Uveče sam se vratio u Tel Aviv.
Nisam znao da li mi je lakše. Kada sam izašao iz autobusa, telavivska vlaga je
sve isisala iz mene: hašiš, sumnju, ljubav, boga. Stajao sam okupan znojem, a
sa okolnih tezgi dopirali su zvuci arapske muzike. Nekad se od božanskog
treba udaljiti, nije sve u približavanju. Narednog jutra ispričao sam to ocu. On
je i dalje ležao na leđima, ukočen, izgubljen, poluzatvorenih očiju, nem.
Navukao sam platnenu zavesu oko njegovog kreveta i zatekao se u šatoru. Iz
torbice sam izvadio knjigu i počeo da je listam. Bilo je to Stajnsalcovo
objašnjenje Talmuda, džepno izdanje, namenjeno laicima. Pitao sam oca da li
želi da mu nešto pročitam. Ćutao je. Na noćnom stočiću su stajali bokal s
vodom i čaša pokrivena tanjirićem. Ponovo ćemo se zateći u sličnom šatoru,
samo manjem, dvadeset i četiri dana kasnije, u repu Sviserovog aviona koji će
nas nositi u Cirih. Istim pokretom, snažnim zamahom desne ruke, oslobađaću
se sveta, ponavljaću magiju samoće. A sve ono što ostaje izvan, to ne postoji.
„Možeš da ostaneš u mom stanu", rekla je žena, „ako pristaneš da redovno

zalivaš moje biljke". Pristao sam. S njenih prozora San Francisko se prostirao
kao na dlanu: video sam okean, video sam mostove, grad koji se talasao kao da
je kopno tek produžetak vode. Prvog jutra, dok sam zalivao cveće, brojao sam
saksije: četrdeset dve. Onda sam izbrojao slike na zidovima: sedamnaest.
Ništa mi ti brojevi nisu govorili. Prebrojao sam i pribor za jelo u kuhinji: sedam
kašika, šest kašikica, osam viljušaka, čak jedanaest noževa, nož za hleb, nož za
meso, kutlača, cediljka, tri varjače. Ni ti brojevi nisu mi ništa govorili. Onda
sam izbrojao dane upisane na listovima kalendara: na nekim listovima bilo ih
je trideset, ne nekim trideset jedan, samo u jednom slučaju bilo ih je dvadeset
osam. Bilo je i četiri prozora, premda nisam uračunao jedan mali u kupatilu:
ne bih nikada nazvao prozorom taj otvor koji je gledao na svetlarnik. Inače, u
kupatilu su bila dva sapuna, tri peškira, jedna kutija s praškom, jedna
klozetska šolja, dve slavine. Ti brojevi su mi nešto govorili, ali ja sam već
žudeo za drugim jezikom, manje apstraktnim, preciznijim. Jezik brojeva je
jezik nepostojanja; u prirodi postoji samo beskonačno, ukoliko je beskonačno
broj; jer ako jeste, onda je sasvim svejedno koji je: sve je jedan, jedan je sve:
što je tašti pokušaj čoveka da sebi pripiše atribute beskonačnog. Da bih
naterao sebe da prestanem da brojim, otišao sam u kinesku četvrt, ušao u prvi
restoran i naručio pirinač s povrćem. U restoranu je bilo dvanaest stolova,
pedeset šest stolica, dva paravana ,u duborezu (na svakom: po četiri zmaja),
jedanaest posuda s cvećem (s mog stola su je odmah odneli), četiri crvena
fenjera, a onda je stigao pirinač i beskonačnost mi se nasmešila iz zdelice.
Svaki broj je samo deo nekog broja, rekao mi je pirinač. Prelio sam ga sosom
od soje, malo zaljutio, potom zasladio. Mogao sam da pokušam da izbrojim
parčiće povrća u tom okružju riže, ali već sam uvideo zaludnost takvog
poduhvata. Nikada se nešto ne može doista izbrojati; uvek će pokušaj brojanja
biti iznad brojanja po sebi; uvek će neoznačeno nadmašiti svaki pokušaj
označivanja. Vratio sam se u stan i čekao da me ona žena pozove iz Denvera.
„Kako je moje cveće?", pitala je. Osvrnuo sam se: nisam mogao da uočim
nikakvu promenu. Doćeš li sama da ih pitaš?", odgovorio sam i pružio slušalicu
prema rododendronu, pa prema fikusu, pa prema avokadu. Ne znam o čemu
su razgovarali. Promenio sam ruku i usmerio slušalicu prema kameliji. Njeni
listovi kao da su malo klonuli, ali možda je u pitanju samo drugi ugao pogleda,
jačina svetla, doba dana. Malo kasnije iz slušalice je doprlo brujanje
telefonskog signala koje je javljalo da je razgovor okončan. Vratio sam je na
viljušku, popravio jastuče iza mojih leđa, promeškoljio se i celim telom se
okrenuo prema biljkama. Bio sam spreman da slušam.
Moram da se sredim, govorio sam sebi, ne mogu istovremeno da postojim na

toliko različitih načina: u stvarnosti, u uspomenama, u sećanju, u prekorima, u
svom gradu, u ovom gradu, u Jerusalimu i Tel Avivu, na američkom
kontinentu, u brojnim vremenskim ravnima između kojih vise čaršavi reči i
namera. Gutao sam pilule, pušio marihuanu, piljio u televizor; sve u nameri da
dovedem svest u jednu tačku, da saberem um, da osetim da znam. Uvek sam
mislio da svet treba zatvoriti da bih ga posle mogao otvoriti.
Vratimo se sumnji. Pomislio sam na oca, a glas mi je rekao: Kako možeš da

opisuješ kada doista ne znaš? Taj glas i ono što je govorio je bilo toliko tačno,
da jednostavno nisam mogao da dođem sebi. Sedeo sam na čikaškom
aerodromu i čekao da objave polazak aviona za Sider Repids, Ajova. Bio sam
sam na svetu. Jedan avion me je doveo, drugi me je odvodio. Glas je bdio nada
mnom kao kontrolor letenja, pojačavao i smanjivao intenzitet svetlosti,
upravljao dušu prema izvorima sećanja, ponašao se kao apsolutni gospodar.
Pisanje je frustracija, gnev protiv činjenice da si samo instrument, telo koje
treba da pridrži pero dok zapisuje priču koja pripada nekom drugom. Ali, više
se nije imalo kud, morao sam da priznam: lako je opisivati, teško je znati,
najteže je suočiti se sa zaludnošću vlastitih nastojanja, sa redovima ispisanih
reči koje više govore svojim odsustvom nego prisustvom, više svojim zvukom
nego značenjem, više prazninom nego punoćom, onim što je moglo da bude
nego onim što je doista bilo.
Šta si hteo da sakriješ od mene? pita devojka. Nešto jesi hteo da sakriješ, zar
ne? Ili si od nečega hteo da me sačuvaš? Hteo si od nečega da me sačuvaš, zar
ne?
Nisu to više ni krhotine ni poderotine, jer „krhotine" bi označile da je priča

nekada postojala i da se sada razbila, te bi pripovedanje bilo nešto nalik
strpljivom lepljenju, dok „poderotine" kazuju slično: tkivo priče, nekada
celovito, sada je razderano i kroz prozore se nazire neka druga stvarnost.
Priča, međutim, nije data; ona se dobija, ona se osvaja; polako, polako. Ona se
nikada ne vidi u celini, kao u rečenici „Odjednom sam video sve", jer bi čin
njenog zapisivanja time postao besmislen; pisanje je, naime, otkrivanje; film
preslikava, fotografija hvata pticu u letu, a pisanje je sam let. Ako toga nema,
pisanje je gubljenje vremena. Pisanje nije čaršav koji visi između pisca i sveta
ili između sveta i stvarnosti; priča nije nezavisno biće u čije kalupe mogu da se
uklope mnogi. Priča sam ja. Ukoliko ne govori o meni, priča ne govori ni o
kome. Ukoliko govori o drugom, ona nije priča.
Kao i mnogim ljudima koji su preživeli rat, vreme je za njega počinjalo posle
rata. Logor je bio neka vrsta utrobe, materica koja ga je izbacila u svet; u
drugačiji svet, nema sumnje. O tome je još bio spreman da govori: logor je bio
oficirski, s njima se dosta dobro postupalo, užasi su se dešavali negde drugde,
nekom drugom, zlo je haralo izvan njega. Sve su to njegove reči, jer njegovu
spremnost da govori treba shvatiti krajnje uslovno. To znači, ćutljiv čovek;
odgovarao je na pitanja, ali nije bio spreman sam da ih postavlja; odnosno,
njegov odgovor je težio dužini pitanja, a ukoliko bi pitanje bilo predugačko, on
se samo ljubazno smeškao i odmahivao glavom. Dakle, sve ono što je bilo pre
rata kao da se nije desilo, ne, kao da se desilo, ali kao u snu. Možda je zbog
toga često vrištao noću, udarao rukama oko sebe, vikao: „Mama! Ne daj me,
mama!" U stvarnosti, što je bedan sinonim za budno stanje, bio je spokojan.
Lice mu je uvek bilo rumeno, hod čio, ruke i nokti besprekorno čisti. Bez tajni,
ako ne računamo profesionalne tajne, ali to je već etika lekarskog poziva, to
što je znao ne bi, verujem, ni mučenjem izvukli iz njega. O vremenu pre rata
govorio je kao o pročitanoj knjizi: ovo su junaci, ovo su njihove sudbine, ovo je
ništavilo koje ih guta i pretvara u mrak, dim, pepeo. U albumima i kutijama:
zaprepašćujuće malo fotografija iz tog perioda; na oniMa koje su postojale,
nije postojao on. Možda se to moglo objasniti imovinskim stanjem porodice:
zar nisu morali da odvajaju od usta da bi on otišao u Zagreb na studije
medicine? Ratnih fotografija: mnogo, iznenađujuće mnogo; takvo obilje nikada
nisam povezivao sa zbiljom rata; barake, grupe Rusa, Poljaka i Jugoslovena,
očigledno poziranje, najčešće slikane iz donjeg rakursa, možda zbog toga da bi
se čovek u takvom času načinio većim. Pravo vreme je počinjalo posle rata:
tada je nastao svet. Kada je otkrio da mu gotovo niko nije ostao - srpska vlada
je među prvima ponosno javila u Berlin da je „jevrejsko pitanje" raščišćeno;
preživeli pojedinci više nisu mogli da se obračunaju u procentima -
jednostavno je počeo iz početka. Početak znači da ništa ne postoji pre toga:
uspomene su pijavice, nemam drugu reč za njih. Beograd, Peć, Ćuprija,
Zemun: time je zatvoren krug. Naređeno mu je da ode na jug, takvo je bilo
vreme kada je svet ponovo nastajao; odlazak je bio munjevit, povratak
mukotrpan. On ništa nije govorio. Da nije bio Jevrejin, mogao je da bude
prekrasan hrišćanin: ko te udari po jednom obrazu, okreni mu i drugi; ovako je
samo ćutao i hroptao. Ne, hroptanje sam izmislio: voleo je svoj posao, patio je
s bolesnicima, umirao s umirućima, porađao se u porodilištu; bezbroj puta je
odlazio popodne ili predveče da obiđe neki „težak slučaj", noću su dolazili i
budili ga, podsećali na data obećanja; tada bi njegovi kapci, crveni od
konjuktivitisa, postajali grimizni. Od umora se branio zdravom ishranom,
šetnjom, čitanjem, gledanjem filmova. Dan je bio ritual koji se nije prekidao;
noću je sanjao i ponekad ječao u snu. Osluškivao sam iz svoje sobe kako ti
jecaji nadolaze, dobijaju snagu i gnev, sve dok se majka ne bi probudila i
počela da ga teši. Nikada nam nije rekao šta to sanja. Ujutru je tvrdio da se ne
seća; noću je samo unezvereno gledao i mljackao. Spavao je uglavnom na
leđima; hrkao je. Za doručak je voleo da pojede tvrdo kuvano jaje: belance je
uzimao za sebe, žumance je davao psu. Odevao se skromno, u siva i tamna
odela, bele košulje, odgovarajuće cipele i kravate, premda je, sklon sam da
posumnjam, nekada morao biti kicoš. Možda u Zagrebu, za vreme studija, ili u
Nišu, pre rata. Toliko praznina postoji u njegovom životu, u istoriji njegovog
života, da ne mogu da se oduprem pomisli da je možda bio neko drugi. A, u
stvari, na taj način se samo branio od samoće, što je veština koju nikada neću
naučiti. Ali on nije bio učitelj. Ima takvih ljudi: njihova umeće su besprekorna,
njihove vrline uzvišene, ali o tome ne umeju da govore; ako ih pitate, ne znaju;
ako ih podstičete, ništa time ne dobijate; nemoćno šire ruke, kao da se čude:
šta je to? Tek kada nestanu, vidite zašto su bili tu. To je ta jednostavna veština
življenja koja se, uostalom, ne može naučiti. Meni, bar, nikada nije pošlo za
rukom da njome ovladam. Njemu, pak, bila je prirodna kao samo disanje. Sve
sam to uvideo kada više s njim nisam mogao da razgovaram; a i da sam mogao
da ga pitam, šta bih ga pitao? Previše verujem u reči, nikada se neću
osloboditi loših navika. Pregledao sam i njegov ratni dnevnik, njegova pisma iz
zarobljeništva: zapanjilo me je obilje protivrečnih emocija, osećanje tuge i
spremnost da se ponovo zaljubi, nabrajanje ratnih gubitaka i citiranje Ilića i
Rakića. Uvek je voleo svež vazduh; zimi je spavao u nezagrejanoj sobi; umeo je
da odškrine prozor i da stoji pored njega; šetao je satima; nedeljom je odlazio
na pijacu, a ja sam ga sačekivao na bližem ili daljem uglu, pogotovo ako bi
najavio da će doneti lubenicu ili dinju. Mrve sa stola nisu smele da se bace:
davali smo ih vrapcima i golubovima; hleb se štedeo i tačno se znalo koliko
nam je potrebno. Sve je to posledica zarobljeništva, tvrdila je majka. Ono što
smo jednom nabavili, imali smo zauvek: stvar je morala da propadne da bi
prestala da bude stvar. Stoga je svemu trebalo prilaziti uz potpuno otvaranje,
kao kada ulaziš u sinagogu. Pa ipak, povremeno je pokazivao nerazumevanje:
naprosto nije hteo da sluša i nije bilo te sile koja je mogla da ga natera na
promenu. Pažljivo je gradio svoj svet: nije mogao da priušti sebi luksuz da se
još jednom sruši. To objašnjava njegov mir, pedantnost, spokoj, ljubaznost s
ljudima, posvećenost poslu, prepuštanje probranim zadovoljstvima. Jedini od
nas mogao je da pojede sirovi krastavac a da mu ne bude muka. Podjednako
lako je prolazio kroz leto i kroz zimu. Kada je govorio, ponekad bi se, premda
sasvim retko, poslužio nekom frazom na nemačkom ili ladinu. Putovanju se
radovao, kako se to obično kaže, kao dete. Njegove strasti: posao, porodica,
kaubojski filmovi. Znaci umora: pomodrele usne. Tada bi čak zadremao na
stolici, glava bi mu klonula na grudi, a ruka, ispružena preko stola, lagano se
okretala sve dok se šaka ne bi otvorila spram neba.
Uvek to činim: pričam o nekom drugom, a u stvari, pričam o sebi.
Čovek u kišnom mantilu koji dolazi preko polja; odakle, odakle? Vraća mi se,
zajedno s pitanje, iako ne nudi nikakav odgovor. Možda ima stvari koje postoje
samo u obliku pitanja? Podizao je noge visoko, previsoko čak, jer je trava bila
sveže pokošena, juče su se još tu vrzmali ljudi u žutim i crvenim prslucima,
verovatno studenti, ko bi drugi radio taj posao? Kosilice su tandrkale, vlati
trave i grumenčići zemlje su leteli u vazduh, osećao se benzin, povremeno bi
neko od ljudi zastao i obrisao znoj sa čela ili brade ili vrata, a onda, narednog
dana, kada se sve primirilo, samo je još pokošeno zelenilo mirno čekalo u
svojim gomilicama da ga odnesu, naišao je taj čovek. Išao je puteljkom, koji je
sada bio manje uočljiv s obzirom da je trava bila pokošena, i podizao noge
visoko, kao da preko nečega preskače ili da se probija kroz zamršeno livadsko
bilje. Posmatrao sam ga s prozora, ali sa te daljine i visine nisam mogao da mu
razaznam crte lica; možda i nije podizao noge toliko visoko, možda se to meni
samo učinilo, ali bilo kako bilo, prošao je puteljkom i otišao prema mostu, što
je već moje nagađanje, jer onoga časa kada je ušao u šumarak i kada sam ga
izgubio iz vida, tog časa je mogao da se odluči za mnoštvo pravaca. Jedino sam
siguran da nije krenuo u zabavni park; tada bih ga, naime, ugledao kako se
spušta niz padinu. Sve to možda i nije važno. Sada je to samo slika koja se
nepredvidivo pojavljuje iza zatvorenih kapaka, a s obzirom da ništa ne znam o
njoj, mogu da joj pripišem čarobnu mogućnost da je upravo iz nje sve nastalo:
ova priča, ona priča, i ko zna šta još.
Uvek to činim: pričam o nekom drugom, a u stvari, pričam o sebi.

Nismo imali vremena da obiđemo Grejslend, imanje Elvisa Prislija. Stajali smo
nekoliko minuta i zverali kroz ogradu, a onda smo prešli preko ulice i raštrkali
se po prodavnicama sa suvenirima. Na svemu je pisalo njegovo ime, sa svega
se smešila njegova fotografija. Iz zvučnika su dopirali njegovi hitovi: dve-tri
balade, pa dva-tri prava roka, pa onda nešto iz lasvegaskog perioda. Iza
prodavnica nalazili su se njegovi avioni, autobusi, pokretni studio. Tada smo
već morali da krenemo: trebalo je iz Memfisa da stignemo u neko drugo
mesto, da vidimo ostatke nekog drugog umrlog čoveka. Mrtvaci su dokaz da
Amerika postoji; živi su nestvarni.
Isto to sam pomislio u Oksfordu, u državi Misisipi. Proveo sam više od dva sata
u razgledanju kuće Vilijema Foknera, obišao štale, zavirio u šupu, prošetao
dvorištem. Tri puta sam se penjao na sprat, posmatrao njegov radni sto,
skulpturu koju je dobio u Brazilu, sitnice koje su trebale da pokažu da je u tom
prostoru neko stvarno živeo, a sve od reda su stajale na pogrešnim mestima.
Nije bilo onih pravih predmeta koji potvrđuju postojanje života, a gde njih
nema, tamo se zauvek uselila smrt. Mi smo, na primer, tek nekoliko nedelja
posle očeve smrti uspeli da uklonimo jednu njegovu košulju sa naslona stolice.
Posle je sve išlo mnogo lakše, i sada njegova soba izgleda upravo kao
Foknerova: prazna, bezbojna, nepromenljiva. A šta sam očekivao? Soba umrlih
je soba odsustva, nema tog prisustva koje može da posluži kao zamena.
Umesto velelepnosti tradicionalnog američkog Juga: skromnost prostora,
uzdržanost, drvena građa, škripa poda. Čak i kada sam hodao najsitnijim
koracima svaku sobu sam prelazio brže nego što bih udahnuo i izdahnuo
vazduh. Veranda je bila manja nego zastakljena zimska terasa na kojoj sam se
igrao u Ćupriji. U vrtu, međutim, jedno veliko, prekrasno drvo, staro ali čvrsto,
zeleno, razgranato. Zapisao sam u blokčić: U ovim rašljama je sigurno izvor
njegovog dela. Onda sam dodao: Između ništavila i bola izabraću ovo drvo. Što
je lažan citat. Kao onaj kojim sam pokušao da primirim oca dok smo leteli za
Cirih. Nalazili smo se u repu aviona: on na uskom ležaju, ja na sedištu pored
njega. Okruženi šatorom od plastične zavese, lebdeli smo na čarobnom ćilimu.
Otac se odupirao snu: oči su mu se zatvarale, ali on je stalno žmirkao, krivio
usne, stenjao, mljackao. Pitao sam ga da li želi da sluša malo muzike; jezikom
je oblizivao usne, a ja sam to protumačio kao pristanak. Stavio sam mu
slušalice na uši i pronašao program sa popularnom klasičnom muzikom:
Mocart, Čajkovski, Debisi. Otvorio je oči tek posle nekoliko minuta: tražio je
da mu skinem slušalice. Zaustavio sam mu ruku kojom ih je vukao sa ušiju.
Konfucije je rekao, šapnuo sam mu, da muzika krepi duh, opija srce i
omogućava valjanu razmenu životnih sokova. Otac se zagledao u mene, lepo
se videlo kako sumnja. Znao je da lažem, ali je isto tako znao da nema izbora.
Sklopio je oči i nastavio da sluša. Pustio sam mu ruku. Tada je on potražio
moju, stisnuo je, i po tome kako je stisak slabio pratio sam kako tone u san.
Mrtvaci su dokaz da Amerika postoji; živi su nestvarni. Pokušao sam tu misao

da povežem sa svojim ocem. Da li je on morao da umre da bih ja potvrdio svoju
stvarnost? Ali, zar nisam bio spreman da se lišim te stvarnosti kada sam ga
video poslednji put, u mrtvačnici, odevenog u novo odelo? (Jedino su cipele
bile stare, ali zato one koje je najviše voleo.) Nisam li tada bio spreman da
dam svoj život za njegov, kada bi to samo bilo moguće? Ili sam možda bio
spreman na to upravo zato što to nije bilo moguće?
A možda pridajem i suviše važnosti nečemu što bi trebalo da bude deo
svakodnevice; ne rutina, svakako, ali nešto što normalno sleduje iz „toka
događaja", što je „neminovnost", na šta se ne može „uticati", kao disanje, kao
buđenje, kao lagani hod.
S druge strane: nisam li osećao podjednaku zaludnost pred činjenicom njegove

smrti kao i pred upravo završenom pričom?
A opet: osećao sam se kao buktinja smrti, kao glasnik iz podzemlja ili
vanzemlja, i mislio sam da svako na meni može da pročita vest o umiranju
moga oca.
Glasnik.
Ranije ili kasnije: naš život se pretvara u uspomene; današnje kretanje je samo
zamisao ponavljanja nekog ranijeg kretanja, priželjkivanje da su stvari
drugačije, „kao što su nekad bile". Kao je ključna reč. Život je pretvaranje.
Sve to nema nikakve veze sa onim o čemu ja govorim, rekla je devojka.

Iznenada je porasla i raskrupnjala se: lice joj je već bez zazora pokazivalo
tragove starosti i sve više je ličilo na čovekovo. A čovek nije odgovarao;
prepoznao je sebe na tom licu i znao da reči više nisu neophodne. Reči su
štake; telo je govor.
Onda sam uradio nešto drugo: na velikom zidnom kalendaru, poklonu

Univerziteta u Ajovi, obeležio sam dane koje sam, pet godina pre toga, proveo
sa ocem u Izraelu. Meseci se, naravno, nisu podudarali: tada je bilo leto, sada
je bila jesen, ali su dani u nedelji bili isti - ponedeljak je padao u ponedeljak,
utorak u utorak, i tako redom. Zavetovao sam se da ću svakog dana nastojati
da ponovim ključni gest ili ključnu reč iz istoimenog dana doživljenog u Tel
Avivu ili Zemunu, po našem povratku. Stvarno vreme, ono sadašnje, ostalo je
nepromenjeno; prošlo vreme sam sažimao, krojio prema svojoj meri,
prilagođavao, razlagao. Ne znam da li sam dovoljno jasan? Sećanja sam
pretvarao u ritual; vadio sam iz njih detalje - trzaj očnog kapka, prste ukočene
u vazduhu, ujed, bežanje bleska iz pogleda, ćutanje, uzdah, ranicu na
podlaktici - jer sam verovao da ću na taj način uspeti da stvorim magični jezik
koji će mi omogućiti da vladam svojim uspomenama. Ja sam, naime, želeo da
pišem, da ispričam priču, i gušio sam se u slikama koje su me obasjavale
svetlošću. Postojalo je još nešto: osećanja su staromodna; čovek koji pati za
umrlim ocem ne spada u sadašnje vreme, koje nema vremena ni za šta osim za
samo sebe, ni u prošlo ili mitsko, u kojem se otac jeo i zaboravljao; on spada u
neko srednje vreme, u kojem su se osećanjima pripisivala raznovrsna svojstva,
kako moć tako nemoć, kako vrlina tako mana. Želeo sam svega toga da se
oslobodim, pogotovo mitologije: kastriranog oca, ubijenog oca, raščerečenog
oca, oca kao muške vagine, oca kao majke. Ne znam da li sam dovoljno jasan?
Ne bih želeo da neko pomisli bilo šta drugo osim sledećeg: čovek hoće da piše;
u trenutku kada mu se učini da već vidi celu priču, ili da će je tokom pisanja
razotkriti uviđa da ispred priče stoji proziran ali neprobojan zastor, sačinjen
od sećanja na njegovog oca; počinje da guli taj zastor, strpljivo, polako, kao
kada je nožićem skidao koru sa grančica; i kao što mu je tada bio cilj da ostavi
delove kore koji će stvoriti kružan ili spiralan lavirint, te da štapić postane
pismo na nekom drugom jeziku, sasvim novom i neponovljivom, tako sada
grebe po sećanjima u nastojanju da ispod zastora razazna makar fragmente
priče koji će, nada se, ipak uobličiti celu priču; tada shvata da priče više nema;
ostale su još samo krhotine, čančići u kojima zabelasa trag svetlosti, a nekad
mu se ta svetlost činila tako jakom; zastor od oca toliko je taman, da ponekad
podseća na noć; a možda se priča pojavila samo zato da bi mu skrenula pažnju
na nešto drugo, možda je smisao njene svetlosti bio upravo u nestajanju, u
odsustvu svetlosti; negde u to vreme, naime, pomislio je da je došao trenutak
da prestane da piše o sebi, da je vreme da postane drugi ljudi „svi
ljudi", da bude Alef, glas bez glasa i glas svih glasova; da izađe iz sebe kako bi
u sebe ušao; ne shvatajući da između puteva nema razlika; put je jedan, kao i
on sam; biti svi ljudi znači ne biti niko; ali u to vreme je poverovao da svet
može da postoji samo ako ga on stvori; da je priča, u stvari, ono što će ga
zadržati u tom svetu; tada je već bilo kasno: priča je nestajala kao odbačeni
komadići kore s drveta koji se, dok se suše okolo po zemlji, uvijaju kao papir
za potpalu u kaljevoj peći, što je još jedno od sećanja, ništa više. Ne znam da li
sam bio dovoljno jasan? Jer, sve se može objasniti mnogo jednostavnijim
rečima: zastor se nije pojavio da bi sprečio priču, već je priča iskrsla da bi
prizivala oca; zastor je oduvek bio tu. Ili još jednostavnije: udaljavao sam se od
onoga čemu je trebalo da se približavam. Sudbina se, naime, potvrđuje u
sličnostima, ne u razlikama. Jednostavnije se ne može govoriti.
Nikada nisam doznao gde se u Ajova Sitiju nalazi groblje.
Uvek sam želela da te volim, kaže devojka, a nikad mi nisi dopustio.
Dok je još bio živ, zavaravala me je spoljašnjost: bio je nizak, davno sam ga
prerastao; bio je punačak, premda su mu ruke i noge uvek ostale tanke,
kvrgave i žilave, dok sam ja bio mršav; kosa mu je rasla unazad, sva u sitnim
kovrdžama, moja je samo ponekad prelazila u široke talase; imao je mala
stopala, moja su bila široka, naduta, s visokim risevima. Nikada nisu postojali,
voleo sam da pomislim, otac i sin između kojih je s toliko sigurnosti mogao da
se postavi znak potpune razlike. Nikada neću biti kao taj čovek, verovao sam.
„Taj čovek", tako sam mislio o njemu; reči „moj otac" došle su mnogo kasnije,
kada sam počeo da pišem priče. Tada sam još ubeđivao sebe da priča nastaje
„izmišljanjem života", da se iz „zrnaca stvarnosti" razvija nestvarna
konstrukcija reči i rečenica, pripovedanja. Otuda se u tim pričama između
„mog oca" i „mene" razlivaju osećanja „struji privrženost", a istina je bila
sasvim drugačija: ćutali smo, nismo se doticali. Od njega sam naučio da
govorim samo ako to od mene zatraže i da kažem manje reči nego što se
očekuje. Šetnje pored reke, trenuci poveravanja, gubljenje u magli, sve sam to
izmislio. Razdaljina između nas se vrtoglavo uvećavala. Posle je on počeo da
tone: nemam drugog načina da opišem njegovo umiranje, i kad ga više nije
bilo, osetio sam kako iz mene izviru sličnosti. Počeo sam da ulazim u prazan
prostor, u oblik praznine koji je on ostavio za sobom.
Svaki kaubojski film na televiziji bio je za njega pravi praznik.
Dok sam hodao duž potoka na dnu kanjona Dešej, zabacio sam glavu i piljio u
nebo i oblake. Bio sam bezbedan ispod litice, ništa drugo nije mi trebalo.
Jednoličnost dana pokušavali smo da iznenadimo izborom jela. Nikad mu

nismo unapred govorili šta ćemo doneti: sir ili voće, kompot ili sladoled, pitu
ili tortu. Nekad je jeo, nekad je odbijao da jede. Levom rukom mu je trebalo
pridići glavu, desnom je trebalo primaći zalogaj. Njegov pogled je već tada
dobio neku čudnovatu tupost, kao da su slike koje je video do njega dopirale
izuzetno sporo, ali kada bi nam se pogledi sreli, shvatao sam da u toj sporosti
postoji nekakvo razumevanje, uvid ili znanje koje neću nikada steći.
Jednog jutra došao sam ranije nego obično. Otac je sedeo u krevetu, poduprt
jastucima, a tamnoputa medicinska sestra, Jevrejka iz Jemena, upravo je
počinjala da ga brije. Sapunica mu je lice načinila blagim, a možda se on
doista tako osećao: brijanje je čudesan način rasterećivanja. Kada me je
ugledala, medicinska sestra mi je ponudila da ga obrijem; ukoliko to želim,
dodala je. Želim. Pružila mi je brijač; četka i činijica s penom su već stajali na
noćnom stočiću; peškir je pokrivao očeve grudi. Pozovite me kada završite,
rekla je sestra i otišla. Nagnuo sam se nad oca i prineo britvu njegovom licu,
ali blagost je već čilela iz njega, pa je potom čvrsto zatvorio oči i rekao:
Nemoj, potom ih opet otvorio i namrštio se, a ja sam samo stajao i gledao.
Ruke, podignute i prekrštene ispod očeve glave dok on spava: veština spokoja
koju nikada neću moći da savladam.
Gutao sam svet u nadi da će me osećanje sitosti izdići iznad sveta.
Posle ručka uvek je odlazio da prilegne. Ukoliko ne bi legao, zaspao bi za

stolom, otvorenih očiju.
Osećao sam se prijatnije u velikim gradovima, pogotovo u metropolama.

Metropole su nekropole, kako je neko lepo rekao, jer pružaju bezbednost i
sigurnost iščezavanja: postaješ niko, nema te, nisi tu. U malim gradovima
pripadaš svakome; temelj si svačijeg postojanja, jer ako tebe nema, nema ni
njih. Zbog toga se nisam zadržavao u najmanjim gradovima, u gradićima
namotanim oko skromne gradske većnice u središtu, čak ni onda kada bi me
veliki panoi pozivali na domaću čorbu ili palačinke. Benzin sam kupovao izvan
grada; iz automata sam uzimao sendvič ili kesicu bombona; dečak je
ravnomernim pokretima brisao prašinu sa stakla; između izloženih džepnih
knjiga birao sam najnoviji bestseler i ostavljao ga na zadnje sedište. Tu ih je
bilo već dvadesetak, zagubljenih
među mojim košuljama, džemperima i pantalonama. Nisam ih ni čitao. Bilo mi
je dovoljno što znam da ih imam: davali su mi sigurnost, postojanost u svetu
koji je neprekidno, većom ili manjom brzinom, promicao pored mene.
Postoji samo jedna priča koja može da se ispriča. Sve ostalo su samo pokušaji
da se do nje dopre.
Pokret čovekove ruke, na primer, ili glas, senka trepavica na obrazi-ma, dubok
uzdah u snu, pero nošeno vetrom, posrtanje pred kapijom, češalj bez zubaca:
ništa od toga neće biti objašnjeno.
U jednom času sam poverovao da se nešto ipak može učiniti: treba pronaći
mesto na kojem će mi se priča ponovo otvoriti, kao onomad u biblioteci. Tog
puta sam se sagnuo, a svetlost se uklonila da me propusti u nastavak priče;
bio sam na dnu: sada ću se uspeti na vrh. I tada sam ugledao zaravnjena brda
na kojima žive Hopi Indijanci. Odvezao sam se do vrha, do mesta gde sam
morao da ostavim automobil. Ćutljivi vodič poveo me je do kraja brda. Nije to
bio kraj brda, bio je to kraj sveta. Mogao sam da se sunovratim, mogao sam da
uzletim, nije bilo nikakve razlike. Imao sam osećaj da se raspadam i ponovo
sastavljam, svaki put drugačiji. Okrenuo sam se prema vodiču i ugledao oca.
Nije to dugo trajalo: dovoljno da izađe iz jedne kuće i uđe u drugu; čak mu je
jedan pas onjušio nogavicu. Sada ga više nema, pomislio sam, sada će priča
ponovo biti moja.
Zašto sam se tako grčevito borio? Zašto sam se branio? Zašto sam pokušavao
da nosim priču kao štit?
Zato što moraš prvo da izgubiš ono što želiš da pronađeš.
Odmah posle očeve sahrane majka mi je dodelila njegovo mesto za stolom: do

tada sam sedeo u dnu, od tog časa u čelu. Naravno, o tome nisam mislio kao o
izjednačavanju, o ujedinjavanju; bio je to deo rituala, verovao sam, koji se
odvija mimo mene; drugi ugao iz kojeg, posle mnogo godina, vidim kuhinju
dok sedim za stolom, smatrao sam svojim; nisam slutio da počinjem da gledam
njegovim očima. Onda sam se jednog jutra probudio i pomislio da sam on. Nije
to moglo dugo da traje: trepnuo sam, i ponovo sam bio onaj koji jesam, ali u
tom kratkom trenu sve je bilo drugačije: boje zidova, oblici stvari, mirisi,
tišina. Posle sam uhvatio sebe kako gledam televiziju u istom položaju kao on.
Sedeo sam za stolom kao on. Prinosio sam kašiku ustima uz isto podrhtavanje.
Prestao sam da trčim. Izbegavao sam jako zašećerena i začinjena jela. Nabavio
sam naočare. Dok sam vezivao pertle, nisam savijao kolena, kao ni on, i lice mi
se žarilo od naglog naleta krvi. Sitnice, znam, ali sve su se odvijale mimo moje
volje, u meni i izvan mene. Otišao sam na groblje. Njegov spomenik je počinjao
da se naginje, zemlja se slegala, mrtvi nisu mirovali. Bilo je leto, ili kraj
proleća, i senke su bile masne od gustine. Iščupao sam nekoliko travki, izvadio
papirnu maramicu i obrisao mermernu površinu. Bio sam umoran. Mogao sam
da prilegnem na njegov grob, toliko mi se spavalo, ali plašio sam se da u tom
snu ne izmenimo uloge, kao što se već desilo jednom ranije. Rekao sam mu da
nikada neću moći da budem kao on. Ponovio sam to: prvi put tiho, drugi put
glasnije. Orah je zašuštao. Daleko, daleko, daleko odatle škripnula su
grobljanska vrata. Osetio sam kako mi nešto dotiče dušu: nisam znao šta je to,
nisam možda znao ni šta je duša, ali prepoznao sam doticanje. Protumačio sam
ga kao njegov odgovor: mogu da budem ono što jesam. Ono što nisam, mislio
sam, šta će mi to?
Da bi bio ono što jesi, moraš da budeš ono što nisi. Ako time ne ovladaš,
ovladaće ono tobom.
Ne znam da li sam bio dovoljno jasan? Pišem ovo na nekoliko mesta u stanu - u
kuhinji, dnevnoj sobi, za radnim stolom - i na svakom mestu reči se razlikuju.
Ono što mi u kuhinji deluje dovršeno, za radnim stolom se raspada; ono što je
u spavaćoj sobi blagi sjaj, u trpezariji se gasi. Možda i to ima neke veze sa
ocem? Možda prostor stana zna nešto što ja neću nikada doznati?
Moja zavist prema njemu: on zna šta je tragedija, dok je moj život ututkan i
bezbedan. „Preturio je preko glave" četiri rata, četiri godine u nemačkom
zarobljeništvu, gubitak žene i dece, smrt pacijenata, samoubistvo medicinske
sestre, a ja sam se brinuo zbog toga što mi opada kosa i propadaju zubi.
Neposredno pred penzionisanje, za vreme dežurstva, pojurio ga je neki gnevni
čovek. Počeo je da beži niz stepenice, sapleo se, pao i slomio čašicu u kolenu.
Skupljao je stari novac; amaterski, strasno.
Njegova pouka: život je rutina; da bi opstao, moraš to da prihvatiš; svako

iskakanje je skok bez povratka. „Ne jadikuj za onim što je prošlo, jer ćeš samo
jadikovati nad samim sobom."
Godine 1952. ili 1953. putovao je za Milano da bi se video sa svojom sestrom.

Doneo mi je voz na navijanje -lokomotivu, tender i tri vagona - koji je išao u
krug. Sestru više nikada nije video. Vagoni su brzo nestali; šine sam još posle
mnogo godina pronalazio u ladicama i koferima sa starim stvarima.
Često mi je pričao o Hariju Pilu, „jahaču bez glave", ali njegovi omiljeni junaci
bili su Gari Kuper i Džems Stjuart.
Retko smo se doticali. Poneki poljubac i poneki zagrljaj. Poslednjih godina i

poljupci su se pretvorili u imitaciju: trljali smo, u stvari, obraz o obraz. Da nije
bilo njegovih napada i bolesti, ne bih ga nikada privio uz sebe, ne bih nikada
priznao bliskost s njegovim telom.
Pamtim njegove pokrete, ali ne i njegove reči. Moja sećanja su kao film bez
tona, kadrovi koje tek treba nasinhronizovati. Ne sećam se njegovog glasa,
iako bih, kada bih ga samo čuo, sa sigurnošću mogao da kažem: To je! To je
njegov glas!
Ljubav koju osećam prema njemu grize me kao stenica: ne vidim je, nigde je
nema, a sav sam prekriven tragovima ujeda.
Pisanje je ponavljanje, kao što je već bezbroj puta rečeno.
U Njujorku sam klonuo. Stajao sam na ulazu u park na Vašington Skveru i

rekao devojci koja je naišla: Nema tih reči koje me mogu njemu približiti.
Devojka je odgovorila: Šta će ti reči, zašto mu se sam ne približiš? Rekao sam
joj da je mrtav. Pa šta, uzvratila je, mrtav - živ, u čemu je razlika?
Putovanja se završavaju pre odlaska; let kući je kao kretanje unazad kroz
vreme; ljudi koji te čekaju su ljudi koji su te ispratili. U Cirihu su nas ostavili u
nekoj zabačenoj prostoriji: otac je dremao na kauču, kauč je bio prekriven
mušemom. Uzleteli smo prema Beogradu, a iznad Alpa avion je počeo da
propada. U očevim očima, „čitao se strah". Na aerodromu u Surčinu sve je bilo
nepojmljivo brzo: bolničari su stavili oca na nosila, zatim na kolica s
točkovima, jara je izbijala iz asfalta, pasošku i carinsku kontrolu smo prošli uz
odmahivanje uniformisanih ruku, otac je tog časa počeo da umire, to sam tek
kasnije doznao, gušilo ga je očajanje što se vraća u takvom stanju, očajanje što
je propustio šansu da umre u Svetoj Zemlji, a ja sam pomišljao kako sam u
njegovom džepu mogao da prošvercujem bar sto grama hašiša, sve je bilo tako
lako, sve je izmicalo stvarnosti, svi smo već postojali u nekom drugom
vremenu, onom kada mu je bilo bolje, i onom kada njega više neće biti, u
svakom osim u onom u kojem smo upravo bili. Neko je tada podigao oca i
poneo ga, a iz njegove nogavice je ispala kesa sa mokraćom, zaklatila se na
dugoj plastičnoj cevi koja je vodila do navlake na očevom penisu. Pod širokim
surčinskim nebom mokraća u kesici bila je „žuta kao suvo zlato".
Onda sam otputovao.
Sada se može učiniti da je do toga došlo iznenada, ali prvo je sve trebalo
zaboraviti. Ne postoji drugi način da se nešto upamti. Sećanje je sigurno
jedino kada je zaboravljeno; sve ostalo, čak i ovo, pogotovo ovo, samo je
varka: odraz u krivom ogledalu.
„Svi oni razgovori koje niste uspeli da obavite", napisao mi je prijatelj posle
očeve smrti. U prvi mah verovao sam da je pogrešio: reči su bile beznačajne u
odnosu prema predmetima. Kada se stan napokon ispraznio, kada je svaka
stvar jasno pokazala njegovo odsustvo, kada smo legli i lepo čuli kako on ne
diše uz nas, kada je svaki pokret podsećao na neki njegov pokret - reči su bile
šuplje kao konzerve, trošne kao malter. Tek posle se pokazalo da su stvari
krhke a da su reči guste kao lepak. Potražio sam pismo mog prijatelja, ali
nisam uspeo da ga nađem; snašla ga je sudbina svih stvari.
Ja koji nikada nisam verovao u reči grcao sam nad činjenicom da nisam
doznao dovoljno reči. Nešto sam ipak naučio.
Dok se grčio na ležaju, bacao pokrivače i cepao pidžamu i donji veš, samo sam
u sebi ponavljao: Kako je jadan! Kako je mali!
Dva ili tri dana pre smrti, upiljio se u mene očima koje su već bile velike kao
tanjiri i rekao: Nemoj da me mrziš.
Bolnica je bila njegov život. U njoj je proveo više vremena nego kod kuće. U
njoj je, stoga, morao i da umre.
Poštovao je tajnu. Neke stvari koje smo samo on i ja znali nije nikome rekao.
Neke od njih su ga vređale, nanosile mu bol, ali je ipak ćutao.
Nije pio, nije pušio. Flaša piva „obarala ga je s nogu".
U Ameriku sam poneo paket papira za pisanje i vratio ga neotvorenog. Pisma

sam pisao na prozirnoj hartiji koju sam tamo nabavio, skice za nenapisanu
priču upisivao sam u blokčić koji sam uvek imao pri sebi. Kada sam se vratio,
otišao sam na groblje: ništa se nije promenilo. Grobove su kopali na
naspramnoj parceli; ova se u međuvremenu popunila. Negde u Talmudu piše
da mrtvi ne govore ali da čuju šta im se govori; onaj ko govori bliži im je od
onoga koji ćuti. Hteo sam da mu ispričam sve u vezi s papirom: kako je dva
puta preleteo preko Atlantika, nevin i beo; kako je svaka moja pomisao na
„priču" bledela pred sećanjem na „život"; kako sam papir ostavio u hotelu u
Albukerku, i onda se vratio po njega, gonjen grižom savesti; kako sam ga
premeštao iz kofera u kofer, da bih ga na kraju doneo u ručnoj torbi koja mi je
sve vreme leta ležala u krilu. Tada sam nagazio na neki omanji predmet,
sakriven gustom travom kakva raste pored grobova. Iščeprkao sam ga i video
da je od drveta. Očigledno je pripadao nekom većem predmetu, nejasnog
oblika i namene, i ko zna koliko dugo je već tu prebivao. Bio je šupalj i kada
sam ga prineo oku, svet se u daljini pokazao kao sjajna tačka. Nije bilo načina
da dokažem da je to isti onaj svet koji vidim prostim okom, kao što nije bilo
načina da pokažem da je to isti predmet koji je nekoliko dana stajao na mom
radnom stolu u studentskoj sobi u Ajovi. Spustio sam ga, stoga, na rub očevog
spomenika, tamo gde obično ostavljamo kamenčiće kao znak sećanja i zavet
povratka. Onaj koji ga je doneo i ispustio, znaće šta treba da učini s njim.
Odmah posle očeve sahrane, rabin je izvršio simbolično cepanje odeće: s leve
strane, nožićem, odozgo prema dole, prema srcu, zasekao je belu košulju koju
sam kupio tog jutra. Bila je to moja prva bela košulja; sve one koje sam do
tada imao bile su šarene, plave, sive, teget. Tih dana sam pio mnoštvo raznih
pilula za smirenje i sve je bilo veliko, mirno i usporeno. Takva je bila i rabinova
ruka dok se približavala mom srcu, takav i nožić kojim je zarezao košulju,
takava i tkanina koja se u prvi mah odupirala a potom poslušno otvorila. Moje
srce je moglo slobodno da izlije svoj bol.
Prvih dana morali smo da objašnjavamo na šta smo mislili; posle je bilo
dovoljno da kažemo jednu ili dve reči - narukvica, đevđir, dugačke gaće, ptičje
gnezdo - i odmah smo znali čega treba da se setimo.
Jednog popodneva se probudio i tražio vode, ali pre nego što sam uspeo da mu
prinesem čašu ponovo je zaspao.
Nikada nisam čuo da viče na nekoga. Tri puta sam video kako plače. Desetak
puta su po njega dolazila kola za hitnu pomoć. Jednom smo zajedno bili na
fudbalskoj utakmici.
Sve je manje reči koje nešto govore o njemu.
Hodaću dok se ne umorim. Onda ću sesti.
Pisaću dok se ne umorim. Onda ću ustati.
Nije bilo drugog načina: priča o njemu morala je da bude priča koja nije o
njemu.
Postoji samo jedna mogućnost da se stvari objasne: ne treba ih objašnjavati.
Njegov smeh je „razoružavao".
Handke: „Kasnije ću o svemu tome tačnije da pišem." Nije tačno. Razumevanje

se događa odmah; „kasnije" možeš samo da znaš, što ne znači da si razumeo.
Kada sam napunio trinaest godina, poklonio mi je ručni sat.
Jedan oboleli kutnjak uspeo je da mu izvadi tek naš prijatelj, zubni lekar. Čak
smo u dvorištu mogli da čujemo kako se dere.
San mu je bio dubok, „kao da ga anđeli čuvaju".
Dugo sam mislio da me je one noći u Tel Avivu probudio očev krik. Otvorio
sam oči, a njegovo telo, bledo u mraku, već je visilo na koncima kojima
upravlja smrt. Dok sam gazio preko prohladnog poda, on je kao brodolomnik
podizao ruku prema meni, a kada sam čučnuo pored njegovog kreveta, ščepao
me je za majicu i zderao je s mene istom onom silinom kojom će kasnije kidati
odeću sa sebe. Ali te noći, poslednji put, silina je bila znak žudnje za životom;
posle toga pojavljivaće se kao nagoveštaj želje za smrću. Te noći posegnuo je
za životom, a život je pukao kao naramenica na mojoj majici; posle toga
preostalo mu je samo da tone. I tonuo je, postajao sve dalji, sve nedostupniji,
sve dok se nije sasvim izgubio. Šest godina kasnije, kasno uveče, izveo sam
psa u dvorište. Pas je već bio veoma star, i nisam ga vodio već nosio niz
stepenice, pustivši ga da sam pređe poslednje dve i nestane u zapletenoj,
zapuštenoj travi. Povremeno sam u gustoj tmini čuo šuškanje, krckanje
grančica, dahtanje, krik preplašene mačke. Sa simsa prozora u parteru
dopiralo je muklo gugutanje golubova: iako sam gotovo svake noći stajao na
tom mestu, njihovo nepoverenje nije popuštalo. Mesec se načas probio između
oblaka, i njegova slabašna svetlost je uspostavila tišinu: golubovi su zanemeli,
pas je verovatno stao, biljke se oduprle vetru. Tada se začuo neobičan zvuk,
kao da su se dotakla dva metalna vrha ili kao da je neko rekao cink, tiho, tiho,
sasvim tiho, sve dok slovo k ne zapucketa na kraju daha. Pas se istog trena
probio iz trave i gurnuo mi glavu među noge. Još uvek nisam ništa shvatao.
Trebalo je da sledeće večeri pas ugine: tek tada sam uvideo šta me je
probudilo one noći u Tel Avivu. Nije to bio očev krik - otac je ćutao, a počeo je
da stenje tek kada sam mu se približio - nego isti taj zvuk, kao da je neko tiho
izgovorio cink pored mog uha. Setio sam se kako sam iznenada otvorio oči i
zagledao se pravo iznad sebe, ni u šta: nisam znao zašto sam budan. Ako sam
nešto osećao, bili su to praznina i nemoć, kao da preko moga tela prelaze
mravi večnosti. Posle toga, a nije to moglo dugo da traje: nekoliko sekundi,
ništa više, pogledao sam prema očevom ležaju u suprotnom uglu i prema
njegovom položaju - jedna ruka mu je visila kao slomljeno kormilo - prepoznao
da nešto nije u redu. To sećanje je istog časa zamenjeno drugim: video sam
rabinovu ruku s nožićem i odsjaj sečiva, što me tada nagnalo da zatvorim oči.
Tada sam zatvorio oči, a sada sam čuo zvuk: cink. Ako sam ga i onda čuo,
nisam ga prepozano; verovatno sam pomislio da se tako oglašava tkanina ili da
je nožić tup. Tih dana sam pio mnoštvo pilula za smirenje i stvarnost se
događala nekom drugom a ne meni. Metež oko smrti posmatrao sam sa
strane: ja sam bio školjka u kojoj je drhtala samoća, ljuštura uginulog
mekušca, čahura leptira, nemo središte jeke, oko oluje i još bezbroj poređenja.
A sve zato što sam mislio da je smrt tišina, šutnja, muk.
Naravno, pisanje je zaludan posao. Nikada neće biti reči koje će zameniti srce;
nikada neće biti potpunih opisa; nikada neće biti slova koja će znati šta trava
oseća.
Cink, to je tako meko. .
Ne postoji svet, kaže devojka, postoje samo reči.
Moj otac: „Ne bira se između ljubavi i mržnje; u svetu se, jednostavno, živi."
U poslednjoj bolnici, na krevetu do očevog ležaja je pravoslavni kaluđer. Nije

bio bolestan; čekao je da se život okonča. Potražio sam ga desetak dana posle
očeve smrti: želeo sam da doznam kako je moj otac umro. Video sam početak
njegovog umiranja; pretpostavljao sam da je kaluđer video kraj. Nadao sam se
da se to desilo kao sa onim hasidskim učiteljom za kojeg su rekli da je, u času
smrti, samo prešao iz jednog ugla sobe u drugi. Tako je blag i sveobuhvatan
bio njegov odlazak.
Kaluđerov krevet je bio prazan, posteljina odneta, dušeci podignuti. (Tako je i
majka zatekla očev krevet desetak dana ranije, izjutra, kada je došla da ga
obiđe. Donela mu je pitu i mlad sir. Kaluđer je spavao ili se pretvarao da
spava. Uputila se prema sobi dežurnog lekara i pred vratima začula nečiji glas
kako govori da je moj otac umro u dva sata noću. Glas je, u stvari, javljao to
meni. Slušao sam ono što je ona već videla.) Neznanac na nekadašnjem
očevom krevetu je rekao da je kaluđer preminuo prethodne večeri. Ležaj se
sada vetrio, ali bila je to slaba odbrana od smrti; nikada neće ona napustiti tu
sobu. Pitao sam čoveka da li mu je kaluđer nešto pričao o čoveku koji je pre
njega ležao na istom mestu. Dotakao sam metalni rub kreveta, tamo gde sam
ga doticao kada sam posećivao oca. To je moj krevet, prasnuo je čovek i odbio
dalje da govori. Izašao sam. Put iz bolnice je vodio strmom ulicom, i dok sam
se spuštao, nagnut unazad i sasvim izložen nebu, kosa mi se mrsila pod
udarima vetra, košulja se nadimala na leđima, patike škripale, pantalone se
zatezale oko butina. Da sam u rukama imao zmaja, ko zna, možda bih se
podigao u vazduh. Na kraju nizbrdice zaustavio me je znak za autobusku
stanicu; bolnica je ostala na vrhu. Tako je to: živi se spuštaju, mrtvi se uzdižu;
nema tog zmaja koji bi mogao da izmeni redosled stvari. Autobus se
približavao uz dahtanje kočnica; žena i dete se stuštiše prema njemu; neko u
prolazu reče da nema još mnogo do prave jeseni, „kesteni su već odavno
sazreli i kotrljaju se preko pločnika"; a ja tada ugledah kako se mnogobrojne
slepe oči bolnice osvetljavaju unutrašnjim sjajem.
Uzalud: nema te svetlosti koja može da obuzda smrt.
Nema ni priče. Postoji samo „priča" koja nastoji da je opiše; „priča" o

priči. Ono što sama priča zna, nikada se neće doznati.
Pisati bez pobuda: utonuti u mrak.,
„Bio sam zaslepljen vlastitom ljubavlju." Da. „Puštao sam da me guši vlastita
ljubav." Ali koga sam doista voleo?
Ti nikoga ne voliš, kaže devojka. Čovek joj je okrenut leđima, kao mnogo puta
do sada, i iako mu ne vidi lice, dobro zna da se sada sve kruni s njega; kada na
kraju zakorači prema njoj, lice će mu biti praznina, ništa.
Nagli osećaj panike: umesto očevog lica, u tmini vidim beličastu mrlju.
Trenutak kasnije mrak počinje da je nagriza: ovlaš se otvaraju očeva usta.
Kada se prignem, začujem samo prigušen jecaj, šaptaj od jecaja, kao da već
dopire iz nekog drugog sveta.
Nagli osećaj panike: sve je zaludno, nisam uspeo da mu se približim; čeprkao

sam po sebi umesto: šta? Kako se približiti stvarnom ljudskom biću kada su svi
naši instrumenti nestvarni, zasnovani na ograničavanju i podeli? Ništa ne
može da zabeleži prelaz iz mnoštva u jedninu, iz života u smrt.
Ne znam čoveka kome je ime više pripadalo: Isak, Jichak, „on se smeje".
Stalno govorim: Nikada više.

Uzalud pokušavam da se prisetim nekog pitanja koje sam mu postavio. Sećam
se, međutim, kako smo ćutali zajedno, najčešće pred treperavim ekranom
televizora. Prezirao je nove vesterne, one u kojima je kamera podrhtavala a
prizori bili neizoštreni. Ako se odmah ne zna ko je dobar a ko zao, govorio je,
onda nema tragedije već se sve pretvara u zbrku i pometnju.
Svaki put kada sam se pakovao pokušavao sam da ponovim isti raspored: teže
stvari na dnu kofera, lakše na vrhu. Možda je trebalo drugačije da postupim,
da težim stvarima, knjigama i poklonima, pritisnem komade odeće, ali to
nisam umeo. Stvari su se rasipale i curile iz kofera, a ja sam sve ostavljao,
izlazio iz sobe i odmah se vraćao.
Nekad se može napredovati samo ako se krene unazad. Prvo sam otišao u
biblioteku. U Talmudu piše da se niko ne može sagnuti dovoljno nisko da bi
video lice Gospodnje, a ja sam ipak nastojao da zavirim ispod police gde sam
svojevremeno ugledao svetlost. Setio sam se kako sam u Ajovi, čučnuvši da
pokupim pilule koje su mi ispale, zapazio njihov čudnovat raspored: svaka je
imala povlašćen položaj u odnosu na sve ostale. Prelistao sam svoj dnevnik: ni
reči o tome. Detaljno sam opisao glavnu ulicu u Ajova Sitiju, prijem u lokalnoj
bolnici, san sa žabom, erotske maštarije o kelnerici iz poslastičarnice, ćurke
koje smo pojeli za Dan zahvalnosti, ali ni reči o rasporedu koji je skrivao
najdublje tajne svemira. Dnevnik iz Izraela bio je još neodređeniji: kao da
nisam tamo bio sa ocem; kao da sam se bojao da pišem o njegovom umiranju;
kao da sam doista verovao u reči. U kutiji sa mapama i planovima gradova
pronašao sam turističku kartu Jerusalima: popucala je na linijama prevoja, a
kvadrat sa središnjim delom Starog grada je sasvim ispao. Zavirio sam u
kutiju; na dnu: trunke papira, neke u boji, sasušeni leptir, gumica za tegle,
žilet. „Ljubav ubija", rekao je neko iza mojih leđa. Osvrnuo sam se: nigde
nikoga. Ne bi moj otac rekao tako nešto, ne. Kao dečak, kada sam ostajao sam
u stanu, sedao sam na stolicu blizu prozora: tako sam mogao sva troja vrata da
držim na oku, a ukoliko bi neko pokušao da uđe kroz prozor, smatrao sam,
upozorio bi me zvuk razbijenog stakla. U rukama sam, ispod stola, stiskao
oružje: upleteni bič i drvenu loptu za bejzbol. U Vašingtonu, na ulici, čuo sam
nešto slično, ali tada se nisam osvrnuo. U Safedu nisam ništa čuo, ali sam se
stalno osvrtao. Nekad me je gonio strah, nekad strepnja, nekad nada; nikad
me nije gonila ljubav. Jednom, doduše, nisam bio siguran, ali to je druga priča.
Sve sam to pročitao u dnevnicima. Pregledao sam i registratore sa
korespondencijom. Vraćao sam se unazad kao nikad do tada, stisnutih zuba i
namrštenog čela. Nameštaj u mojoj sobi je ubrzano menjao mesta: pisaći sto je
izašao iza ugla i približio se prozoru; kauč je ponavljao položaje kao neko ko
uči da pleše; poznanici su iskrsavali na tepihu, potom se gubili u njegovim
šarama; otac je jednom zastao na vratima, nasmešio se, onda odmahnuo
rukom. Kada je nestao, neko je rekao: „Ljubav ubija."
Pokušao sam da ga vratim, ali vrata su zjapila prazna i zlokobna; nikada se

jedna vrata ne mogu dva puta istovetno da otvore. Negde u zemlji Navaho
Indijanaca skrenuo sam s puta, zaustavio automobil i iskoračio na sparušenu
travu. Visoko na nebu, nepomičan, lebdeo je orao. Ista takva tačka na nebu
iznad Jerusalima može da označava samo anđela. Na obali potoka skinuo sam
patike i čarape, i oba stopala zagnjurio u vodu. Trgnuo sam se od hladnoće. U
Talmudu piše da je otac čovekov njegov kralj, ali taj nauk više niko ne pamti. U
Ćupriji smo, sećam se, zajedno seli na ringišpil: cičao sam dok je privlačio
moju stolicu i potom je odbacivao daleko od sebe; ali koliko god se razdvajali,
na kraju smo uvek bili zajedno; svaki pokušaj da se ode u mrak završavao se
povratkom u svetlost. Kada sam u Premanturi, sa stenovite obale, pogledao
prema četinarima, ugledao sam oca u njihovoj senci. Ćilim od iglica gušio je
korake. Mali, sjajni predmet na noćnom stočiću nije nikome pripadao. U blizini
kanjona reke Kolorado morao sam da stanem: svež vazduh presekao mi je
pluća, oči su mi se zamaglile od suza, kosa je počela da me grebe iza ušiju. U
selu, na nizbrdici, otac je nezgodno nagazio; kada smo mu skinuli cipele,
stopalo se izmigoljilo kao zgnječen balon. Sve je to daleko od istine, sve su to
samo reči, svako osvrtanje je samo udaljavanje. Na mostu, na primer, koraci
odzvanjaju. Onda neko kaže: „Ljubav ubija". Osvrnuo sam se: nigde nikoga. Ne
bi moj otac rekao tako nešto, da. Male razlike su potvrde velikih sličnosti. Sve
godine koje smo proveli zajedno služile su tome da se razdvojimo; onda je
stigla vest da je pretrpeo srčani udar; odleteo sam za Atinu, pa za Tel Aviv;
onda se šlogirao; dok smo ga vozili kolima za hitnu pomoć, posmatrao sam
kako pored nas promiču nepoznati predeli; lekar me je pozvao u prijemnu
ordinaciju, podigao jedno očevo stopalo i metalnim predmetom prevukao
preko tabana: ništa se nije pomerilo; „ne treba gubiti nadu, ali je ne treba ni
tražiti", rekao je lekar; i dalje je držao očevo stopalo; posle je sve išlo brzo:
lečenje, odustajanje od lečenja, povratak, pripreme za umiranje, sama smrt,
sahrana, rabinova ruka i zarez iznad mog srca; onda sam otputovao; „onda" je
potrajalo nekoliko godina, tačno onoliko koliko je jednoj reči potrebno da se
ustali u novom značenju; onda sam se vratio. „Ljubav ubija", rekao je neko iza
mojih leđa. Stajao sam na aerodromu i gledao kako dan prelazi u noć. Niko me
nije čekao. Podigao sam kofere i krenuo. Mrak je milio na sve strane. Kada
više nisam gazio po asfaltu, počeo sam da koračam po travi. Potom sam bio
siguran da stajem na cvetove. Onda više nisam mogao da odredim po čemu
hodam. Stao sam, spustio kofere, obrisao znoj sa čela.
Devojka se uspravila: Jesi li čuo? Ne. Kao da je nešto zvecnulo.
Uvek: njegovi crveni kapci.
Podučavao me je u veštini brijanja. Nikada moja sapunica nije bila gusta kao
njegova.
Kada sam prvi put zakasnio, sačekao me je pred kućom, odeven samo u
pidžamu, ogrnut kaputom.
U selu, na livadi, iznenadni letnji pljusak. Posle toga je danima tragao za

grudvicama blata na pantalonama. Maramice su mu uvek bile uredno složene.
Jednom sam ga zatekao kako sedi na rubu kreveta. Jednom je zaspao nad
nekom stručnom knjigom. Jednom me je ošamario pre nego što sam uspeo da
progutam zalogaj, i mrve testa i fila iz mojih usta su prekrile ceo stolnjak.
U Njujorku, na Petoj aveniji ili u Osmoj ulici, povremeno sam se zaustavljao i

dopuštao svemu ostalom da se i dalje kreće oko mene. Mogao sam da vidim
svoj lik u izlogu ili staklenoj fasadi, kao i siluete koje su presecale njegov sjaj.
To je najviše što sam uspeo da se približim spokoju. Onda sam ponovo polazio:
posle desetak koraka naglo sam ubrzao, i ta promena brzine činila me je
beskrajno slobodnim: kao da sam se od nečega otrgao. Nosio sam somotski
sako i farmerke; na nogama sam imao patike. U torbi: sendvič i koka-kola.
Naravno, lepota se može naći i u odsustvu, ali prisustvo je ono što nas čini
sigurnijim; sebičnijim, u stvari.
Nije umeo da mrzi; u ljubavi nije pravio razlike.
Imao je povišen šećer. Krišom se uvlačio u ostavu i proždirao kolače, potom se

krišom izvlačio i pretvarao da ga zanima nešto u dvorištu.
Mogu da pokažem to mesto na kojem je stajao.
Stan se ubrzo ispunio ljudima: žene su spremale u kuhinji, muškarci pili u

trpezariji. Ništa nije trebalo govoriti: svi su već sve znali. Tada je neko
zazvonio, a kada sam otvorio, devojka pred vratima upitala me je da li želim da
osiguram život. Imala je svetlu kosu i svetle oči; zapazio sam i oblinu kolena.
Odmahnuo sam glavom i zatvorio vrata. Anđeli uvek dolaze prekasno.
AUTOROVA BELEŠKA
Cink je knjiga o priči. Napisana je kao odgovor na petnaest godina dugo

traganje za onim što bi priča doista mogla da bude, i kao sadržaj i kao forma.
Napisana je, takođe, kao odgovor na neprekidna sučeljavanja stvarnog i
spisateljskog Ja, na taj maskenbal u kojem se zapravo ne zna ko je kome
dvojnik. I napisana je, naravno, kao i sve što pišem, u uverenju da pisanje, u
krajnjem ishodu, treba da odražava samo jednu stvar: hroptaj ili trijumf srca u
sukobu sa samim sobom.
Cink je nastao u preplitanju tih odgovora, u pokušajima da se odredi šta je
pripovedanje i ko, ukoliko ono postoji, zaista pripoveda. Strast je u svemu
tome trebalo da ostane po strani, ali je polako, kao što sama knjiga pokazuje,
počela da igra sve veću ulogu u određivanju odgovora i formulisanju novih
pitanja. Tako je hroptaj srca, srca koje je odbijalo da zameni ljubav
neminovnošću smrti, zaglušio sve druge zvukove i zasenio kulise pomoću kojih
priča pokušava da uspostavi još jednu stvarnost.
Stvarnost je, naravno, uspostavila svoju verziju stvarnosti, i danas, osam
godina posle prvog objavljivanja, Cink se, kao i sve druge knjige, našao
zarobljen u strogo definisanom istorijskom razdoblju. Naime, pripovedač u
jednom trenutku izražava zavist prema uzbudljivom očevom životu,
proživljenom u prelomnim decenijama našeg veka, dok njegov život protiče u
spokoju i mirovanju. Svemir se još uvek otvarao za pripovedača, ali u
stvarnosti, izvan knjige, on se već zatvarao. Danas bi pripovedač, kada bi samo
mogao da postoji izvan teksta, osetio da je zavist u međuvremenu iščezla, jer
sada se i njegov život nalazi u jednom od istorijskih vrtloga. Njegov život je
zapravo ritualno odigravanje očeve istorije.
U Cinku, pripovedač još to ne zna. On još uvek veruje da se nada nalazi u što
dubljem razumevanju, da su osećanja dveri koja vode prema licu sveta.
Upravo prisustvo nade čini da danas o Cinku razmišljam kao o istorijskom
romanu, odnosno, kao o knjizi koja pripada vremenu koje je nepovratno
okončano. Uprkos svim postmodernističkim doskočicama, uprkos obuzetošću
formom i smislom pripovedanja, Cink je sada pre svega priča o (priči o) ljubavi
u vremenu koje, kako sam to u međuvremenu naučio, stoji na izmaku
razdoblja u kojem se verovalo da je moguće živeti bez istorije.
Neko je rekao da je modernizam razbio jedinstvo, i da se postmodernizam igra
tim krhotinama. Ne znam bolju rečenicu koja bi objasnila suštinu
pripovedačkog postupka u Cinku. Pripovedač se igra krhotinama života,
odnosno, fragmentima teksta, ne bi li obnovio mistično porodično jedinstvo i,
samim tim, otvorio prolaz za uspostavljanje jedinstva priče. Pripovedač ne
uspeva ni da obnovi ni da otvori, jer anđeli stižu prekasno, mleko je već
prosuto, krčag razbijen, tragovi izbrisani, sećanja varljiva kao šušanj u mraku.
Jedino još čitalac, ako je voljan, ako želi da preuzme ulogu pisca koji zamišlja
pisca koji razmišlja da pripoveda, može da obnovi priču, da učini da se svi
njeni tokovi ponovo sjedine na jednom mestu. Taj trenutak sjedinjavanja,
trenutak kada svetlost započinje, to je, u stvari, ova knjiga. Reči koje
pokušavaju da budu svetlost i tihi zvuk.
Kalgari, mart 1996. David Albahari

Albahari David Cink

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Albahari David Cink

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

34 ДАВИД АЛБАХАРИ ЦИНК 1

Svjetlost počinje tihim mijenjanjem mojih pobuda

Džoni Štulić, „Kao i jučer"

Ova knjiga je trebalo ovako da počne:

To me je privlačilo: ta nagla promena brzine: kao da je neko u čoveku rekao:

Onda sam otputovao.

Sada se može učiniti da je do toga došlo iznenada, ali putovanju su prethodile

Priča o svetlu već je imala nastavak. Otvorio se preda mnom u biblioteci.

Ne sećam se nikakvog izuzetnog svetla, kaže čovek i spušta dlanove na sto. Ne

Zašto sam uopšte odlučio da dete iz čovekovog naručja pretvorim u devojčicu!

Sada su svi na čovekovoj strani, Govore uglas, kao da ih je devojčin pokret

Činilo mi se da provodim dane na aerodromima. Kad god bih otvorio oči,

Setio sam se na šta me je podsećalo čovekovo trzanje: na onaj trenutak pre

Devojka oseća kako je život polako napušta, ali to se ne može nazvati

Sve je postalo i suviše složeno. Između priče i mene preprečila se sumnja;

Previše je svetla u ovoj sobi? kaže čovek. Ne, nisam ja to rekao.

Vratimo se sumnji. Pomislio sam na oca, a glas mi je rekao: Kako možeš da

Da li da pišem o ljubavi? Ne, ovo je priča o usamljenosti.

Događalo mi se da u Ajovi danima ne izađem iz sobe. Sedeo sam ispred onog

Ne mogu ni da pokušam da rekonstruišem njegov život. Svaka biografija je

Ima mnogo načina da se pamti smrt. Njegovu smrt pamtim ponajviše po

Sve ovo je i suviše zamršeno. Nalikuje uzmicanju, a trebalo bi da se

Nikad nisam želela da te povredim, kaže devojka. Krajičkom oka posmatra

Mnogi su ga poštovali. Da bi te poštovali: moraš ti da poštuješ. To sam naučio

Ništa više nije ostalo od prve priče, samo krhotine.

Odlučujem se za koka-kolu, obuvam espadrile i krećem prema liftu. Bez obzira

Uvek su me uzbuđivale žene u uniformama, a Izrael vrvi od njih: vojnici,

Nema drugog načina: o nekim stvarima se govori pomoću ponavljanja; jedna

U Jerusalim se ne ide, negde sam pročitao; u Jerusalim se penje.

Možda je tako bilo u nekadašnjoj geografiji; sada su se stvari izravnale: brda

„Možeš da ostaneš u mom stanu", rekla je žena, „ako pristaneš da redovno

Moram da se sredim, govorio sam sebi, ne mogu istovremeno da postojim na

Vratimo se sumnji. Pomislio sam na oca, a glas mi je rekao: Kako možeš da

Nisu to više ni krhotine ni poderotine, jer „krhotine" bi označile da je priča

Uvek to činim: pričam o nekom drugom, a u stvari, pričam o sebi.

Uvek to činim: pričam o nekom drugom, a u stvari, pričam o sebi.

Mrtvaci su dokaz da Amerika postoji; živi su nestvarni. Pokušao sam tu misao

S druge strane: nisam li osećao podjednaku zaludnost pred činjenicom njegove

Sve to nema nikakve veze sa onim o čemu ja govorim, rekla je devojka.

Onda sam uradio nešto drugo: na velikom zidnom kalendaru, poklonu

Uvek sam želela da te volim, kaže devojka, a nikad mi nisi dopustio.

Svaki kaubojski film na televiziji bio je za njega pravi praznik.

Jednoličnost dana pokušavali smo da iznenadimo izborom jela. Nikad mu

Gutao sam svet u nadi da će me osećanje sitosti izdići iznad sveta.

Posle ručka uvek je odlazio da prilegne. Ukoliko ne bi legao, zaspao bi za

Osećao sam se prijatnije u velikim gradovima, pogotovo u metropolama.

Zato što moraš prvo da izgubiš ono što želiš da pronađeš.

Odmah posle očeve sahrane majka mi je dodelila njegovo mesto za stolom: do

Skupljao je stari novac; amaterski, strasno.

Njegova pouka: život je rutina; da bi opstao, moraš to da prihvatiš; svako

Godine 1952. ili 1953. putovao je za Milano da bi se video sa svojom sestrom.

Retko smo se doticali. Poneki poljubac i poneki zagrljaj. Poslednjih godina i

Pisanje je ponavljanje, kao što je već bezbroj puta rečeno.

U Njujorku sam klonuo. Stajao sam na ulazu u park na Vašington Skveru i

Onda sam otputovao.

Nije pio, nije pušio. Flaša piva „obarala ga je s nogu".

U Ameriku sam poneo paket papira za pisanje i vratio ga neotvorenog. Pisma

Sve je manje reči koje nešto govore o njemu.

Hodaću dok se ne umorim. Onda ću sesti.

Pisaću dok se ne umorim. Onda ću ustati.

Postoji samo jedna mogućnost da se stvari objasne: ne treba ih objašnjavati.

Njegov smeh je „razoružavao".

Handke: „Kasnije ću o svemu tome tačnije da pišem." Nije tačno. Razumevanje

Kada sam napunio trinaest godina, poklonio mi je ručni sat.