1. Tsuda, S. (1993). Indirectness in Discourse: What Does It Do in Conversation?

Intercultural Communication Studies III:1, 63-74.

Članak Sane Cude obrađuje temu indirektnog načina komunikacije u usmenom diskursu,
istražujući prvo teoretske okvire indirektnosti, a zatim njihove funkcije u konverzaciji. U
okviru teorijskog dela govori se o Grajsovoj teoriji konverzacionih implikatura koja
objašnjava kako treba pravilno tumačiti reči sagovornika. Ta tumačenja su sadržana u pet
principa konverzacionih maksima, i to kooperativnom principu, maksimi kvantiteta i
kvaliteta i maksimi načina. Dalje, pozivajući se na Gofmana, Brauna i Levinsona,
indirektnost se dovodi u vezu sa razlozima upotrebe učtivosti u komunikaciji. Uzevši u
obzir Grajsove kooperativne principe, oni se posmatraju iz ugla Braunove i Levinsonove
teorije učtivosti u pogledu načina na koji biramo koje ćemo izraze upotrebiti. Prvi deo
rada završava se potpoglavljem o porukama koje šaljemo usmenim putem i teorijom
konverzacije koju razvija Tanen koristeći Lejkofovu teoriju učtivosti kao model i početnu
tačku istraživanja. U nastavku rada, Cuda se bavi funkcijama indirektnog obraćanja u
konverzaciji sa osvrtom na Grajsove maksime i njihovo kršenje, dotakavši se aspekta
moći i solidarnosti (power and solidarity) i njihovog međusobnog odnosa. Autorka
obrađuje i temu šale kao vida indirektnog izražavanja karakterišući je kao sredstvo za
zbližavanje između govornika i publike, naročito popularno u zapadnim zemljama.

2. Fraser, B. (2010). Pragmatic Competence: The Case of Hedging u Kaltenböck, G;

Mihatsch, W; Schneider, S. New Approaches to Hedging. Emerald Group Publishing,
15-34

U ovom radu, autor govori o pojmu ograde u engleskom jeziku počevši od evolucije tog
jezičkog sredstva pa do njegove savremene upotrebe. U prvom delu upoznajemo se sa
ličnostima koje su pružile doprinos u istraživanju ove jezičke pojave, kao što su Vajnrajh,
Lejkof, Frejzer, Hubler i Kafi (Caffi). Vajnrajh se ističe kao lingvista koji se prvi bavio
ovim konceptom, dok ga je Lejkof popularizovao u literaturi oslanjajući se na radove
Roša (Rosch) i Zadeha. Oni su istraživali kategorije skupa uzimajući za primer životinje,
dok je Lejkof smatrao da se kategorije ne mogu jasno definisati. Prema njegovom
 mišljenju, ograde zavise od konteksta, tj. imaju pragmatički efekat, i on se bavio rečima
koje sa manjom ili većom preciznošću određuju pripadnost nekom skupu i uvodi pojam za
ublažavanje takvih reči. Za Lejkofa se vezuju propozicionalne ograde kao oblast kojoj se
najviše posvetio, premda se interesovao i za druge vrste ograda kao na primer u
kombinaciji sa performativnim glagolima, koje je detaljno izučavao Frejzer. Međutim,
Braun i Levinson se smatraju lingvistima koji su prvi u potpunosti razvili pojam ograde i
podelili ga na aproksimatore i štitove, a koji imaju ili nemaju uticaj na istinitosne uslove
propozicija. Slično njima Hubler se bavio poređenjem ograda i ublažavanja
(understatements), dok je Kafi govorila o različitim oblicima mitigacije. Drugi deo rada
odnosi se na upotrebu ograda danas kroz različite govorne činove i spominju se efekti
diskursa do kojih ova jezička pojava može da dovede. Konačno, autor ilustruje kako da
prepoznamo ograde u govoru, budući da postoje izrazi koji tu ulogu vrše zavisno od
konteksta.

3. Boncea, J.I. (2013). Hedging Patterns Used as Mitigation and Politeness Strategies.
Annals of the University of Craiova, Vol. 2, 7-23.

Ograde imaju različizte interpretacije u jezičkim studijama i konverzaciji. Dok u

razgovoru predstavljaju sredstvo za iskazivanje učtivosti i svojevrsnu strategiju
interakcije, jezičke studije ih posmatraju kao mere predostrožnosti u cilju zaštite od
mogućeg negativnog efekta. Autorka se u ovom radu bazira na Lejkofu koji smatra da
interpretacija ograda zavisi od pragmatičkih faktora i Braunu i Levinsonu koji ovaj pojam
proširuju i na negativnu učtivost. Dalje se u teorijskom delu spominje Hubler za koga je
ograda štit od potencijalno negativnog odgovora, a Namas navodi četiri parametra i to
neodređenost, depersonalizaciju, ograničenje i subjektivizaciju. Kako se istraživanje
zasniva na korpusu romana Džejn Ostin, Boncea uvodi čitaoce u analizu predstavljanjem
načina na koje se izražavaju ograde gramatičkim i leksičkim putem. U njih se ubrajaju
modali, prilozi, aproksimatori, kondicionalne rečenice i negativne konstrukcije. Budući da
je autorka bazirala svoje istraživanje i na Kontsovim pretpostavkama da se ograde i
epistemička modalnost mogu poistovetiti, upravo se ovaj način pokazao najznačajnijim.
 Izjavama u kojima je upotreblje modalni marker najbolje se iražava kritika, iskazuje
samopouzdanje i iskazuje solidarnost sa sagovornikom.

4. Israel, M. (2006). Saying Less and Meaning Less u Drawing the Boundaries of Meaning:
Neo-Gricean Studies in Pragmatics and Semantics in Honor of Laurence R. Horn, Betty
Birner and Gregory Wand, (eds). Amsterdam & Philadelphia: John Benjamins, 143-
162.

Autor ovog rada bavi se izučavanjem minimizacije odnosno ublažavanja kao fenomena
kojim indirektno iskazujemo mnogo više nego što smo zapravo izgovorili, Ova pojava
dovodi se u vezu sa stilskim figurama kao što su eufemizam, aluzija, ironija, i smatra se
da značenjeizjave izrečene na ovaj način daje mogućnost višestruke interpretacije koja
zavisi od volje slušaoca i njihove percepcije. To se navodi i kao jedna od pozitivnih strana
po onog ko ovo sredstvo koristi u komunikaciji, jer ulaže manje napora (ekonomija reči),
a oba sagovornika dele „teret“ diskursa, budući da drugi preuzima dekodiranje poruke. U
drugom delu rada postavlja se pitanje razloga zbog kog ublažavamo izjave i prepoznaju se
dve vrste – atenuacija i ublažavanje (understatement) koje potiču od Grajsove pragmatike
(Neo-Gricean pragmatics) i kognitivne semantike. Pojam atenuacije karakteriše odsustvo
prikrivenih poruka (ne postoji implicitno značenje, već kažemo ono što mislimo), dok
ublažavanje počiva na razlici između rečenog i impliciranog. Implikatura uključuje tri
mentalna stanja – kontekst (uslov pod kojim je nešto rečeno), sadržaj (šta je rečeno) i
zaključak koji slušalac izvede na osnovu izrečenog. U članku se dalje obrađuje pojam
atenuacije i polarna osetljivost (polar sensitivity), s jedne strane, uz objašenjenje koji su
elementi potrebni za njeno stvaranje. Kako ni svi atenuatori nemaju isti efekat, govori se i
o negativnim ublažavanjima. Kraj rada posvećen je dečjem poimanju implikature i
predstavljaju se studije autora Smita (Smith) iz 1980. Koji je utvrdio da je kod dece
prisutna generalizacija, pa često ono što važi za neke entitete u okviru jedne kategorije,
pripisuju svima iz iste klase.
5. Brown P, Levinson, C. S. (1999). Politeness: Some Universals in Language Use u
Jaworski, A, Coupland, N. (eds). The Discourse Reader, Routledge, 311-323.

Ovaj članak obrađuje temu učtivosti karoz aspekte ugrožavanja obraza, pri čemu se autori
oslanjaju na Gofmanovu definiciju obraza kao naše samorefleksije u javnoj sferi. Uvode
se termini pozitivnog i negativnog obraza koji se razlikuju po uloženom trudu da ne
uvredimo druge i po meri u kojoj direktno nastupamo u obraćanju drugima. Nakon ovog
objašnjenja, Braun i Levinson navode načine na koje se obraz ugrožava. Spominju se
govorni činovi kao što su zahtevi, saveti, uvrede, optužbe, zanemarivanje emocija drugog,
preterano hvaljenje ili neukazivanje pažnje, koji dovode do ugrožavanja pozitivnog
obraza. Da se ne bi stvorili takvi uslovi, koriste se strategije za ublažavanje. Zavisno od
toga šta želimo da postignemo, ali i od okolnosti u kojima smo, postoje pozitivna i
negativna učtivost. U oba slučaja se iskazuje poštovanje prema primaocu poruke, s tim što
je kritika blaža kod pozitivne učtivosti, pa je možda potrebno više vremena sagovorniku
da razume suštinu, dok negativna učtivost direktnim obraćanjem smanjuje utrošak
vremena za dekodiranje poruke. Konačno, nabrajaju se društvene varijable koje utiču na
izbor strategija i to: socijalna distanca, položaj i moć sagovornika koje služe i u svrhe
kompjuterskog merenja koliko je neki govorni čin ugrožavajući.

6. Neary-Sundquist, C. (2013). The use of hedges in the speech of ESL learners.

Estudios de linguistica inglesa aplicada 13, 149-174.

Autor ovog rada ispituje učestalost upotrebe ograda u jeziku od strane učenika engleskog
kao drugog jezika i govornika čiji je engleki jezik maternji. U istraživanju se polazi sa
stanovišta da je pragmatička kompetencija temelj komunikativne, pri čemu se za jedan od
aspekata uzima sposobnost nepreciznog izražavanja u cilju ublažavanja iskaza. Ta
indirektnost postiže se korišćenjem ograda kojima se, prema rečima Niri-Sandkista,
pridaje malo značaja u nastavi stranog jezika. U prilog tome sledi i činjenica da se ne
može naći ni puno istraživanja koja se bave ovom jezičkom pojavom kod učenika
engleskog, koliko kod izvornih govornika, pa se navode neki od autora koji su se time
bavili. Nikula (Nicula) je istraživao ovu pojavu među finskim studentima, Ju (Yu) u
 Kini), dok je Haselgrin (Hasselgreen) to obuhvatila u obimnijoj studiji o poštapalicama
(small words) koje pomažu fluentnosti prilikom govorenja. Ona je takođe navela pet
funkcija koje je ova vrsta reči vršila, napomenuvši postojanje različitih zadataka prilikom
testiranja ispitanika, te da i oni mogu uticati na upotrebu ograda. Na primer, utvrđeno je
da postoji razlika u učestalosti korišćenja sredstava za ublažavanje iskaza u zavisnosti od
toga da li je sagovornik prisutan ili odsutan. Niri-Sendkist (Neary-Sandquist) stoga bazira
istraživanje na upotrebi ograda u odnosu na jezički nivo učenika i na efektima koje
proizvode određene vrste zadataka. Kako se Haselgrin jedina bavila odgovorima na oba
pitanja, autor poredi rezultate svoh istraživanja sa njenim. Tako zaključuje da, uopšteno
govoreći, učenici engleskog kao drugog jezika manje koriste ograde od izvornih
govornika, ali da su izuzetak učenici sa izuzetnio visokim nivoom jezičke kompetencije
koji ih mnogo češće upotrebljavaju.

7. Bottyan, G. (2006). The operationality of Grice's tests for implicature. Proceedings of

the First Central European Student Conference in Linguistics, 1-8.

Ovo istraživanje bazira se na Grajsovoj teoriji implikature i ima za cilj da utvrdi da li je

neophodno da svi Grajsovi principi budu uključeni ili implikatura može biti prisutna
uključivanjem samo nekih od njih. Autor se poziva na Grajsov rad Logika i um (Logics
and Mind) koji pokazuje postojanje razlike između rečenog i nagoveštenog upotrebom
identičnog niza reči, te u tom kontekstu uvodi i neologizam „implikacija“. Potom se
objašnjavaju različite vrste implikature od kojih se izdvajaju konvencionalne i
konverzacijske. Kao glavna osobina konvencionalnih navodi se značenje određene reči,
odnosno leksički segment koji pomaže prepoznavanje. Konverzacijsku, pak, karakterišu
opšte osobine diskursa koje se mogu sumirati u kooperativni princip i četiri maksime
konverzacije. Zavisno od toga da li je konverzacijska implikacija određena tekstom ili
nekim oblikom reči sugeriše značenje, konverzacijska implikatura se deli na partikularne i
generalne. Kao svojstva implikature koja će za istraživanje biti najrelevantnija uzimaju se
proračunljivost, neodvojivost, neodređenost, zasnovanost na odluci govornika da nešto
kaže i mogućnost opozivanja i naglašavanja. U zaključku autor navodi da su rezultati
 istraživanja pokazali da je mogućnost opozivanja najznačajnije svojstvo. To znači da bez
ovog svojstva implikatura nije moguća.

8. Juez, A. L. (1995). Verbal Irony and Maxims of Grice's Cooperative Principle.

Revista Alicantina de Estudios Ingleses 8, 25-30.

U ovom radu obrađuje se verbalna ironija sa aspekta teorije učtivosti koju propagiraju
Braun i Levinson. Budući da se na ironiju gleda kao na indirektnu strategiju
komunikacije, sagovornik snosi teret pravilne interpretacije. Da bi tumačenje bilo
ispravno, kako autor zaključuje, dolazi do kršenja Grajsovih maksima. Dalje se obrazlažu
i načini na koje se maksime ne poštuju. Na primer, kada se ironično govori, pravo
značenje propozicije je suprotno od onoga što je izrečeno, pa se time krši maksima
kvaliteta. Upotrebom ublažavanja (understatement) kojim se može iskazati i više i manje
nego što zaista mislimo ne poštuje se maksima kvantiteta u pogledu informativnosti. Po
pitanju relevantnosti postoji problem jer ona nije eksplicitno objašnjena, naročito ako se
koriste eufemizmi, premda neki smatraju da se relevantnost ne postiže samo verbalnim
putem već i kroz ekspresivno ponašanje. Konačno, neizbegavanjem dvosmislenosti,
naročito ako se ironija koristi u svrhe kritikovanja, postiže se prestup maksime načina,
čime autor dokazuje nesaglasnost ironije i Grajsovog principa kooperativnosti.

9. Nivales, M. L. M. (2011). Hedging in College Research Papers: Implications for

Language Instruction. Asian EFL Journal, 35-45

U ovom članku autor se bavi istraživanjem upotrebe ograda i pojačivača (boosters)

prilikom pisanja naučnih radova. S obzirom na to da način na koji je rad napisan utiče na
njegovu objavu, važno je izabrati adekvatna jezička sredstva prilikom izražavanja. Na
osnovu dosadašnjih studija obrađivane su samo ograde, kako u govoru i pisanju, tako i u
nauci, ali su pojačivači zanemarivani. Zato Nivalesova u ovom radu proširuje polje
istraživanja i bavi se načinom na koji učenici engleskog kao drugog jezika iskazuju
sigurnost ili nesigurnost prilikom pisanja upotrebom ovih sredstava. Za teoretski okvir,
autor uzima Kaplanovu kontrastivnu retoriku i analizira naučnike u pet disciplina.
 Rezultati istraživanja pokazali su da obim upotrebe ograda i pojačivača zavisi od
discipline koju izučavaju odnosno metoda koje se u svakoj od tih disciplina koriste. Pored
toga, bitna je izloženost člancima iz date oblasti koja se reflektuje i kroz njihova
poznavanja konteksta u pogledu upotrebe jezika, a kao drugi bitan faktor navodi se
poznavanje jezika uopšte. Nakon detaljne analize svakog segmenta rada u kojima su ova
jezička sredstva korišćena, autor zaključuje da je neophodno uvesti ove oblasti u
kurikulum i podići svest o njima jer su potrebna za opstanak u akademskoj zajednici.
Takođe, podučavanje ograda i pojačivača vidi kao pripremu za situacije u svakodnevnoj
komunikaciji koje iziskuju učtivost.

10. Giora et al. (2005). On Negation as Mitigation: The Case of Negative Irony.
Discourse Processes, 39(1), 81-100.

U ovom članku istražuje se uticaj negacije na stepen ironije. Kroz četiri predstavljena
eksperimenta autor pokazuje da negacija ima ulogu ublažavanja iskaza. To znači da se
negirani segment zadržava, čime postaje blaža varijanta pozitivnog iskaza, umesto da ga u
potpunosti izopštava. Autor takođe uvodi pojam negativne ironije, definišući samu ironiju
kao prazninu između onog što je rečenog i onog što se implicira. Studija Rejčel Đore
zasniva se na promeni stepena kontrastiranja pri čemu kontekst ostaje konstantan. Ovo je
ilustrovano kroz primer: „Iako je Maks vredno učio za ispite, nijedan nije položio“, koja
se može preformulisati na različite načine (od ublažavanja, preko ironije do izjave bez
prizvuka ironije). Napominje se da se ne prati Grejsov pragmatički model, a ni aluzija, jer
bi to uključivalo neiskrenost, budući da joj je cilj da ukaže na grešku, a da se to iz
negacije ne može zaključiti. Dva od pomenutih eksperimenata imala su za cilj da testiraju
efekte negacije na ironiju tako što su ispitanici raspoređivali pasuse na skali od 'ne sadrži
ironiju' do 'vrlo ironičan'. U preostala dva cilj je bio isti, s tim što je sada meren efekat
negacije spram drugih modifikatora kao što su exceptionally (bright) ili look like.
Rezultati su dokazali da se upotreba negacije razlikuje od korišćenja antonimije utoliko
što ih ispitanici nisu jednako tretirali. Gledano prema pomenutoj skali, negavija je na
sredini, pa se neželjeno stanje često opisivalo korišćenjem negativne partikule not umesto
 suprotnog pojma. Pored toga, zbog ublažavajućeg efekta tretira se kao litota ili
ublažavanje.

11. Kot, A. (2015). It's Small Words that Make a Big Difference u Mirosław Pawlak, M,
Waniek-Klimczak, E. (eds). Issues in Teaching, Learning and Testing Speaking in a
Second Language. Springer Heidelberg, 45-69

Aneta Kot se u ovom istraživanju bavi upotrebom ograda kod studenata engleskog kao
stranog jezika i njihovim stavovima i svešću prema ovoj jezičkoj pojavi. Autorka navodi
da je inspiracija za ovaj rad potekla od prethodnih istraživanja koja pokazuju da govornici
čiji maternji jezik nije engleski u mnogo manjoj meri koriste ograde, koje percepiraju kao
„gomilu modifikatora“, a što proističe iz njihovog neznanja o vrednosti i funkcijama
ovakvih reči, ili nedovoljno prilike da ih aktivno koriste u komunikaciji. Da bi ona bila
uspešna, pored gramatičkog, neophodno je i znanje pragmatike, a njegov nedostatak može
dovesti i do ozbiljnih problema. Kako brojna istraživanja pokazuju, izostavljanje ograda
se može tumačiti i kao neljubaznost, pa čak i agresivnost i nekooperativnost. Sa teorijskog
aspekta, Kotova se poziva na Vieržbicku koja tvrdi da su ograde pragmatičko sredstvo i
odraz kulture koja ih koristi. S tim u vezi poredi Engleze, čije kulturne norme nalažu
indirektnost i nenametljivost u razgovoru, pa samim tim i koriste ograde u diskursu, za
razliku od, na primer, Poljaka, čiji je mentalitet takav da otvoreno iskazuju svoje
mišljenje, pa ne osećaju potrebu za korišćenjem struktura kojima bi posredno izložili
stavove. Pored ovoga, istraživanje Anete Kot pokazalo se neophodnim i zbog toga što
materijali koji sadrže instrukcije za nastavnike ne pružaju dovoljno informacija o
načinima na koje bi se ovaj pojam mogao približiti učenicima. Neophodnost uvođenja
datog pragmatičkog markera pokazali su i rezultati istraživanja prema kojima udžbenici
engleskog ne pružaju dovoljno materijala iz ove oblasti, pa su samim tim i korisnici
udžbenika neupućeni u svrhu i upotrebu ograda. Analizom istraživanja autorka zaključuje
da i nastavnici zanemaruju pragmatičku kompetenciju, smatrajući da za to nisu potrebna
eksplicitna objašnjenja, već da se ona spontano usvajaju. Konačno, rezultati pokazuju da
posledice mogu biti mnogo opasnije, jer učenici ne samo da ne koriste ograde u diskursu,
 već ne uspevaju da ih prepoznaju u govoru sagovornika. Samim tim, oni nisu svesni
konotativne poruke koja sadrži stav sagovornika prema određenoj temi, već se fokusiraju
samo na denotativno tumačenje iskaza. Stoga autorka smatra da je ovoj jezičkoj pojavi
neophodno dati više prostora, to jest učenicima pružiti više prilike da koriste pragmatički
marker ograde na časovima engleskog jezika.

12. Colston, L. H. (2015). What Is a Pragmatic Effect? Multidisciplinarity and Scope u

Colston, L. H. Using Figurative Language. Cambridge: Cambridge University Press,
14-52.

U ovom poglavlju autor obrađuje pojam pragmatičkog efekta u pogledu obima njegove
primene i disciplina sa kojima se može povezati. Kako navodi u uvodnom delu, jedan od
razloga zašto je ovu temu izabrao jeste nedovoljno jasna definisanost pragmatičkog efekta
proistekla iz dosadašnjih empirijskih studija figurativnog jezika. Postavlja se pitanje da li
treba govoriti samo o efektima opisanim u dosadašnjim istraživanjima ili uključiti i one
koji nisu obuhvaćenim tim korpusom, a koriste se. Takođe, postoji nedoumica u smislu da
li treba govoriti o svim vrstama jezičkih sredstava koja proizvode pragmatički efekat ili
samo o određenoj. Holston se poziva na istraživanja iz devedesetih godina prošlog veka
sprovedena od strane Robertsa i Krojca koji su ispitivali razloge upotrebe figurativnog
jezika, kao i ranijim psiholingvističkim istraživanjima o tome kako slušalac razume
implicirano značenje. Studija Robertsa i Krojca je obuhvatala prepoznavanje različitih
stilskih figura u rečenicama uz dodavanje primera, pri čemu se došlo do zaključka da se
često povezuju figure između kojih se ne vidi odmah korelacija, već im je tek dubinsko
značenje slično. Drugi deo ovog poglavlja posvećen je definiciji pragmatičkih efekata sa
više aspekata: iz ugla teorije govornih činova, što je i prvi moderni pokušaj njihovog
definisanja; teroije relevantnosti i sa stanovišta Grajsove teorije. Grajova teorija bavi se
namerama sagovornika i višestrukim implikaturama čija višeznačnost upravo stvara
problem i prepreku prilikom tumačenj, jer ne nudi mehanizam za selekciju relevantnih
zaključaka. Taj problem donekle rešava Teorija relevantnosti koja se bazira na a priori
znanju i njegovoj upotrebi u pravljenju pretpostavki bitnih za dati kontekst. Treći deo
poglavlja autor posvećuje strukturi pragmatičkih efekata i načinu na koji se naizgled
 različite strukture dovode u vezu. U tom smislu se uključuje i multidisciplinarnost, jer se
govori o efektima iz domena psihologije koji predstavljaju osnovu pragmatičkog
razumevanja iz oblasti sociolingvistike, ali i o sociokulturnom znanju koje sagovornici
treba da poseduju jedni o drugima.

13. Hübler, A. (1983). Communicative Conditions for Understatements and Hegdes u

Hübler, A. Understatements and Hedges in English. John Benjamins, 155-169.

U ovom poglavlju koje je deo knjige Ublažavanja i ograde (Understatements and

Hedges), Hubler govori o tome pod kojim okolnostima u komunikaciji dolazi do
korišćenja datih jezičkih sredstava. Ovaj deo obuhvata nekoliko celina, počevši od
objašnjenja zbog čega su ublažavanja potrebna u svakodnevnoj komunikaciji, preko
načina na kojise ove strukture kreiraju pa sve do stilskih razlika i odabira adekvatnih
strategija. Prema Hubleru, glavni cilj ublažavanja neke negativne tvrdnje jeste smanjenje
rizika da se sagovornik povredi odbijanjem koje je u datoj izjavi sadržano. Razlozi za
smanjenje rizika zasnivaju se na subjektivnoj i objektivnoj osnovi, a autor se u ovom
poglavlju bavi samo subjektivnim, odnosno emocionalnim aspektom. Interakcija među
sagovornicima posmatra se sa psihosocijalnog stanovišta, dok sa jezičkog aspekta
govorimo o preformulisanim tvrdnjama u koje najčešće spadaju pohvale i kritike, a koje
su jezički modifikovane radi očuvanja obraza svih sagovornika. Zanimljivo je da je efekat
kritike i pohvale isti, te da se može manifestovati na različite načine. Primera radi,
preterana samohvala može dovesti do toga da se sagovornik oseti inferiorno ili da pokuša
da postavi sebe u istu ravan sa drugim učesnikom u razgovoru. Prekomerno hvaljenje
onog kome se obraćamo takođe se vidi u negativnom svetlu, jer bi to sagovornik mogao
protumačiti kao prevelika očekivanja koja on/a ne može ispuniti. Kao najnepoželjniji
efekat autor navodi tzv. ex katedra ponašanje, odnosno kada onaj koji govori postavi sebe
u položaj sveznajuće osobe, pa sagovornik gubi volju za nastavljanjem diskusije. U
pogledu načina na koji se ublažavanja formiraju, sa gramatičkog stanovišta govorimo o
antonimiji i negaciji uz upotrebu adverbijala sa funkcijom intenzifikatora. Oni zavise od
semantike očekivanih normi, što se obrazlaže kroz primer prideva 'warm' i 'cold' i
upoređuje se efekat iskaza 'It's not very warm' i 'It's not cold', gde očigledno veću
 konotaciju kritike nosi prvi iskaz. Pozivajući se na Brauna i Levinsona, autor navodi
načine za preračunavanje opasnosti i efikasnosti upotrebe strategija. Potonje se odnosi na
adekvatnost sredstava za ublažavanje u smislu njihovog vršenja funkcije. Na kraju
poglavlja, Hubler spominje načine na koje se strategije biraju uz napomenu da je jedini
uslov da ne budu niže od samog govornog čina. Postoje i stilske razlike koje se baziraju
na ograničenjima u pogledu efikasnosti, odnosno u pogledu toga sa koliko napora
identifikujemo određenu strategiju. U vezi sa tim, kao jedan od problema izdvaja se
upravo ublažavanje, jer se neće lako dekodirati u svakoj prilici. Ipak, autor zaključuje da
postoje i slučajevi u kojima ublažene izjave sadrže signale za pravilno tumačenje, što se
najčešće postiže primenom Grajsove maksime o interakcijim a koja nalaže konciznost u
izlaganju.

14. Bara, B. (2010). Generation and Comprehension of Communication Acts u Bara, B.

Cognitive Pragmatics: The Mental Processes of Communication. Massachusetts
Institute of Technology, 131-171

U ovom poglavlju koje je deo knjige Kognitivna pragmatika: mentalni procesi

komunikacije, autor pruža objašnjenje toka konverzacije, odnosno konverzacione sheme i
predstavlja dijadički model komunikativnih činova od razumevanja do reakcije. Da bi se
komunikacija uspešno odvijala, neophodno je da se izvrše određeni mentalni procesi koji
obuhvataju pet koraka i to: ekspresivni čin, značenje onoga o čemu govornik priča,
komunikativni efekat, reakciju i odgovor. Svaki od navedenih koraka sadrži skup
posebnih metapravila kojima se Bara detaljno posvećuje. Prva faza, prepoznavanje
ekpresivnog čina, dovodi se u vezu sa konkretnom realizacijom istog. U toj fazi
sagovornik analizira ono što govorimo, pa tokom nje dolazi do rekonstruisanja mentalnog
stanja. Druga faza se svodi na prepoznavanje komunikativnih namera govornika i
rekonstrukciju relevantnih podataka. Međutim, u toj fazi dolazi do problema selekcije za
šta se rešenje pronalazi u minimalističkom i maksimalističkom pristupu, kao i u
Sperberovom i Vilsonovom (Sperber & Wilson) konceptu relevantnosti. Komunikativni
efekat kao terća faza podrazumeva skup mentalnih stanja i rezultat namera govornika, što
ne znači nužno da će sagovornik protumačiti poruku onako kako smo mi zamislili.
 Poslednja dva koraka o kojima govori su reakcija i odgovor, gde dolazi do ispunjavanja
komunikativne namere, pri čemu u činu odgovaranja, odnosno razumevanja, treba uzeti u
obzir i kognitivne i emotivne stilove osobe sa kojom vršimo interakciju, kao na primer
pragmatičke rečce koje označavaju oklevanje.

15. Tannen, D. (1992). Why We Don’t Say What We Mean? u Tannen, D. That’s Not
What I Meant!: How conversational style makes or breaks your relations with others.
Virago Press, 47-63.

U ovom poglavlju autorka govori o različitim stilovima konverzacije i načinima na koje

direktno i indirektno opštenje može uticati na shvatanje celokupne poruke. Na početku
Tanenova objašnjava da se sam koncept indirektnosti različito percepira u različitim
kulturama, pa da se u nekim to podvodi pod kategoriju laganja. S druge strane, u
savremenom društvu, indirektnost se smatra osnovnom komunikacije, jer poruku ne
prenose samo reči, već i način na koji su one saopštene. Poglavlje je, stoga, podeljeno na
dva dela – raport, to jest odnos između sagovornika i objašnjenje zbog čega ne možemo
uvek biti direktni. Odnos između sagovornika Tanenova ilustruje kroz tipične situacije
kao što su biranje rođendanskog poklona ili traženje dozvole za noćni izlazak, gde i naše
neverbalno ponašanje šalje implicitnu poruku. S tim u vezi autorka napominje da i
indirektna komunikacija može potencijalno izazvati nesporazum, ukoliko se neverbalno
ponašanje zanemari ili pogrešno dekodira. Međutim, sva jezička sredstva posredne
komunikacije služe i za stvaranje posebnih odnosa, odnosno u njoj je sadržana
metaporuka koja utiče na razvoj prisnosti među ljudima. U drugom delu Tanenova navodi
razloge zašto direktnost sama po sebi nije dovoljna. Navodi primere kada iznosimo istu
situaciju iz različitih uglova shodno recipijentu i zaključuje da u pojedinim okolnostima
iskrenost ili direktno saopštavanje poruke može dovesti do neprijatnosti i povrediti
sagovornika.