Visoka zdravstveno – sanitarna škola strukovnih studija

“Visan”, Beograd
Predmet: Farmaceutsko zakonodavstvo i etika

Transplantacija

Seminarski rad
Mentor: Student:
Prof. dr Suzana Pavlović Aleksandra Lazarević, 1-VI/2017

U Beogradu,
decembar, 2017

1
Sadržaj
1.Uvod 1
2.Diskusija 2
2.1 Donor………………………………………………………………………………………. 2

2.2 Transplantat…………………………………………………………………………………. 3
2.3.Postupci pre transplantacije………………………………………………………………….. 4

2.4. Rehabilitacija nakon transplantacije……………………………………………………....... 5

2.5. Komplikacije transplantacije 6

3. Etiči aspekt trasnplatacije tkiva i organa 8
3.1 Primeri etičkih i pravno medicinkih načela u transplataciji 9
3.2 Transplatacija organa sa živih davaoca 10
3.3 Transplatacija organa uzetih sa mrtvih donora 12
3. Zaključak 7
4. Literatura 8

2
 1.Uvod

Transplantacija ili presasađivanje predstavlja zamenu nefunkcionalnog organa putem

hiruške intervencije. Ovakve procedure se najčešće izvode kod životno ugroženih osoba i nešto
ređe u cilju poboljšanja osnovnog kvaliteta života kod hroničnih bolesti koje se mogu tretirati na
ovaj način. Historija transplantacije organa i tkiva seže u daleku prošlost. Hinduski hirurg
Sushruti je oko 600 godina p.n.e. izvršio autolognu transplantaciju kože lica. U XV veku mogu
se naći zapisi o pokušajima transfuzije krvi i transplantaciji zuba. O presađivanju kože postoji
zapis iz 1880. godine. Prve transfuzije krvi rađene su u XVII veku, gde su rezultati krvi bili
veoma loši.
Transplantacija kao tehnika se počela intenzivno izučavati od početka 20-og veka. Doktor
Joseph E. Murray iz Bostona obavio je 23. decembra 1954. prvu uspešnu transplantaciju
bubrega. Bila je to transplantacija između jednojajčanih blizanaca. Doktor. E. Donnall Thomas
izveo je prvu uspešnu transplantaciju koštane srži 1956. godine. Njegov pristup se temeljio na
primeni imunosupresivnih lekova kako bi se sprečilo da imunološke stanice iz koštane srži
davaoca napadnu tkiva domaćina. Kao rezultat, matične ćelije iz koštane srži bile su u
mogućnosti obnoviti koštanu srž domaćina i započeti proizvodnju novih krvnih zrnaca. Ova
metoda postala je tako standard u terapiji leukemija, aplastične anemije i ostalih bolesti
krvotvornog sastava.
Danas, transplantaciona medicina zahteva posebnu edukaciju osoblja, specijalnu opremu i
sveobuhvatno preoperativno i postoperativno nadgledanje pacijenta, kako bi se mogućnost
odbacivanja organa svela na najmanju moguću meru. Najvažniji faktor u aktu transplantacije je
donor. (1)

Slika 1. Transplantacija materice (2)

3
 2.Diskusija

2.1 Donor

Ustanova može biti vrhunski opremljena i osposobljena za sve vrste transplantacije organa,
ali ih neće moći učiniti ako nema organizovani sistem detekcije donora. Postoje dva osnovna tipa
donora organa ili tkiva:
1. Živi donor – obično neko iz porodice. Može se donirati jedan parni organ ( bubreg), deo
organa ( desni, lateralni segment jetre) ili tkiva ( koštana srž).
2. Kadaverični donor – može se smatrati svaka umrla osoba koja se za života nije izričito
protivila donaciji organa. Time se veliki broj umrlih osoba može smatrati mogućim donorima
organa ili tkiva.
U odnosu na uzrok smrti i okolnosti pod kojim je ona nastupila, postoje tri različita tipa
kadaveričnih donora:
1. Davaoci sa moždanom smrću ( donori sa kucajućim srcem, heart-beating donori),
2. Davaoci koji su umrli od kardiopulmonalnog zastoja ( CPA donors),
3. Davaoci sa nekucajućim srcem ( non-heart-beating donori, NHB donori).
Davaoci sa moždanom smrću su svi pacijenti sa utvrđenom moždanom smrću, koja je
najčešće nastupila nakon ireverzibilne moždane lezije ( teška kraniocerebralna trauma, moždano
krvarenje, anoksično-hipoksična encefalopatija). Oni su potencijalni donori svih organa ( bubreg,
jetra, srce, pluća, pankreas i crevo) i tkiva ( koža, kost, ligamenti, tetive, srčani zalisci).
Davaoci koji su umrli od kardiopulmonalnog zastoja predstavljaju najbrojniju grupu. Tu
spadaju sve osobe koje su umrle, bilo u bolnici, bilo izvan nje, od nepovratnog cirkulacijskog
zastoja bez obzira na njegov uzrok. Oni mogu biti samo donori tkiva.
Davaoci sa nekucajućim srcem predstavljaju podgrupu davalaca koji su umrli od
kardiopulmonalnog zastoja, ali gde je moguće posebnom tehnikom i educiranim kadrom u što
kraćem vremenu ( ispod 30 minuta) eksplantirati organ. Važno je da vreme tople ishemije bude
što kraće. Postoji topla ishemija, a to je vreme od nastupa smrti odnosno kardiocirkulacijskog
aresta ( prekida disanja) do uspostave nove perfuzije organa, dok hladna ishemija predstavlja
vreme od uspostave nove perfuzije do implantacije organa.
Najveći broj davalaca (uključujući i žive donore) je iz grupe sa moždanom smrću i kreće se
zavisno o pojedinoj državi: od 70 - 98% svih transplantacija.
Sve osobe sa moždanom smrću možemo smatrati potencijalnim donorima. Zbog toga
koordinator mora ispitati sve pacijente sa moždanom smrću i s obzirom na profil donora
postavljati neka pitanja kao što su:
1. Ko je potencijalni donor?
2. Koje patološke promjene ima?
3. Gde se najčešće nalazi?

Jednom kad se utvrdi moždana smrt do donacije organa treba proći nekoliko koraka koje ne
trpe improvizaciju. Kao prvo treba napraviti pažljivu kliničku procenu donora, da isključimo
potencijalni rizik za primaoca. Zatim zadovoljiti sve medicinsko legalne zakone u vezi
dokazivanja moždane smrti. Treba paziti na hemodinamičku stabilnost donora da bi vrednost

4
doniranih organa bila što bolja. Na kraju, obaviti razgovor sa porodicom i isključiti bilo kakvu
legislativnu prepreku. Taj proces obično traje od 12-48 sati ( od dokazivanja moždane smrti do
eksplantacije organa). Zahteva striktno pridržavanje protokola, nadzor i učestvovanje
koordinatora u svim fazama, isključuje improvizaciju i preskakanje neke od gore spomenutih
koraka. (3)

Slika 2. Živi donor (4)

2.2 Transplantat

Kao transplantat može se koristiti:

1. Autotransplantat je transplantat kojem je donor ujedno i primalac ( presađivanje kože sa

jednog dela tela na drugi).
2. Izotransplantat je transplantat čiji su donor i primalac isti s obzirom na tkivne srodnosti
što podrazumeva transplantaciju između jednojajčanih blizanaca.
3. Alotransplantat je transplantat koji se prenosi sa jednog bića na drugo u istoj vrsti ( sa
jednog čoveka na drugog), ali genetički različitih.
4. Ksenotransplantat je transplantat čiji donor i primalac pripadaju različitim vrstama (
prenošenje sa životinje na čoveka).

Transplantati mogu biti smešteni na anatomski normalnu poziciju ( ortotopno) ili drugu
prikladnu poziciju ( heterotopno). U kliničkoj transplantaciji koriste se transplantati od živih
srodnih davalaca, živih nesrodnih davalaca i od umrlih davalaca. Organi koji su transplantati
su: srce ( samo od preminule osobe), pluća ( od preminule ili žive osobe), bubreg (od
preminule ili žive osobe), jetra (od preminule ili žive osobe), pancreas ( samo od preminule
osobe), creva ( od preminule ili žive osobe), želudac ( samo od preminule osobe), rožnjača (
samo od preminule osobe), koža ( od preminule ili žive osobe), koštana srž ( od žive osobe),
krv ( od žive osobe), krvni sudovi ( samo od preminule osobe), srčani zalisci ( samo od
preminule osobe), kost ( od preminule ili žive osobe).

5
 Kod svih primalaca organa postoji rizik od odbacivanja transplantata. Imunološki sistem
primaoca prepoznaje transplantat kao strano telo te nastoji da ga uništi. Takođe, transplantat
koji sadrži stanice imunološkog sistema može izazvati komplikaciju znanu kao GvHD (graft
vs. host disease). Rizik od takvih vrsta komplikacija smanjen je tzv. pretransplantacijskim
probirom i upotrebom imunosupresivne terapije tokom i nakon transplantacije.
Kod pretransplatacijskog probira, primalaci i davatelji organa testiraju se na HLA antigen i
ABO antigene. Provođenje HLA tkivne tipizacije najvažnije je kod presađivanja bubrega i
najčešćih vrsta presađivanja krvotvornih matičnih ćelija. (3)

Slika 3. Transplantati (5)

6
 2.3. Postupci pre transplantacije

Kada se pronađe potencijalni organ ili tkivo za transplantaciju, prvo se rade testovi
podudarnosti transplantata i primalaca, a to su podudarnost veličine transplantata i organa
koji se menja, podudarnost krvnih grupa i Rh faktora donora i primalaca i podudarnost ABO
antigena i HLA ( ljudski leukocitni antigen).
Pre transplantacije primalac prolazi kroz postupak kondicioniranja koji je dizajniran sa
namerom da ukloni abnormalne i kancerozne krvne ćelije i zadržava imunološki sistem
bolesnika kako bi se sprečila pojava GvHD. Kondicioni režim je individualnog karaktera i
zavisi o vrsti bolesti, bolesnikovoj starosti, zdrastvenom statusu i o izvoru davaočevih
matičnih ćelije. Radi se o kombinaciji hemoterapije i/ili zračenja i imunosupresivne terapije (
thymoglobulin). Najčešće se primjenjuju ciklofosfamid u kombinaciji sa zračenjem (Cy/TBI),
busulfan i ciklofosfamid (Bu/Cy), ciklofosfamid… (3)

Slika 3. (6)

2.4. Rehabilitacija nakon transplantacije

Transplantacioni bolesnici se trebaju čuvati svih vrsta infekcija: bakterijskih,

virusnih i gljivičnih. Uvođenjem imunosupresivne terapije smanjuje se imunološka
reaktivnost primalaca prema presađenom organu, ali takva terapija nije selektivna, pa je
smanjen imunološki odgovor i prema svim patogenim organizmima. Zbog toga raste
mogućnost razvoja različitih infekcija. U ranom posttransplantacijskom periodu treba
izbegavati veće grupe ljudi, a trajno treba pokušavati izbeći kontakt sa osobama obolelim od
infektivnih bolesti. Potrebno je održavati ličnu higijenu, redovno mokriti i unositi dovoljnu
količinu tečnosti.
Većina transplantacionih bolesnika nakon oporavka od operativnog zahvata može
nastaviti sa normalnom fizičkom aktivnošću. Preporučuje se umerena fizička aktivnost i to
bez značajnijeg naprezanja trbušne muskulature, posebno tokom prvih nekoliko meseci
nakon transplantacije kako ne bi došlo do razvoja infekcije u području operativnog reza.

7
 Fizičku aktivnost treba prilagoditi sopstvenim mogućnostima i izbegavati preterane
napore. Ne preporučuju se ekstremni sportovi, a najbolja aktivnost je šetnja, koju treba
preporučiti svim transplantacionim bolesnicima. Treba izbegavati okolnosti u kojima
bolesnik oseća pritisak ili zatezanje u području transplantata. U takvim situacijama treba
učiniti pauzu i promeniti položaj ( ležati).
Fizička aktivnost je važan faktor u prevenciji debljine, koja predstavlja značajan problem
velikom broju transplantacionih bolesnika. Važna je i u regulaciji šećera u krvi i metabolizma
uopšte. Preporučuje se vežbati na svežem vazduhu. (7)

2.5. Komplikacije transplantacije

Odbacivanje organa može biti hiperakutno, ubrzano, akutno i hronično ( kasno).

Hiperakutno odbacivanje događa se u roku 48 sati od transplantacije. Ubrzano odbacivanje
događa se 3 do 5 dana nakon transplantacije. Akutno odbacivanje predstavlja oštećenje
transplantata 6 dana do 3 meseca nakon transplantacije uzrokovano reakcijom
hiperosetljivosti na antigene. (9)
Imunosupresivi, sekundarne imunodeficijencije udružene sa otkazivanjem organa i
hirurški postupak čine transplantacione bolesnike podložnijima infekcijama.
Retko i presađeni organ može biti izvor infekcije ( citomegalovirus, CMV).
Najčešći simptom je groznica. Groznica može biti i znak akutnog odbacivanja. U tom slučaju
postoje i ostali simptomi disfunkcije transplantata. U prvom mesecu nakon transplantacije
većina infekcija su tzv. hospitalne infekcije ( bakterije roda Pseudomonas kao uzročnici
upale pluća, gram-pozitivne bakterije koje uzrokuju infekciju rana itd...) (8)
Oportunističke infekcije obično nastaju mesec do sešt meseci nakon transplantacije.
Prema uzročniku infekcije možemo ih podeliti na bakterijske ( listerioza), virusne ( uzročnik
CMV, EBV, VZV ili hepatitis B ili C virus), gljivične ( aspergiloza) ili parazitske (
toksoplazma, tripanosomiaza). Nakon otprilike sešt meseci rizik od infekcije se vraća na
normalu. (9)

8
 3. Etički aspekt transplatacije tkiva i organa

Etička rasprava o problematici presađivanja organa postala je jedno od vaţnijih

polja razmišljanja u bioetici. Kompleksnost tehnologije, moguća banalizacija ili
manipulacija, rizik povezan s pritiskom tržišnog mentaliteta, otvorene perspektive budućih
istraživanja, sve su to teme o kojima još dosta treba razmišljati (10).
Poznato je, da je tehnika transplantacije stara preko sedamdeset godina, njena
opšta primena je bila odložena usled neizbežne pojave odbacivanja grafta, tj. transplantiranog
tkiva i organa. Pronalaskom novih lekova za suzbijanje imunoloških mehanizama, kojima
organizam reaguje na nepoznate materije unete u njega, učinjen je veliki napredak u ovoj
oblasti. Danas se uspešno presađuju: bubrezi, srce, rožnjača, jetra, pankreas, delovi kože i dr.
Aktuelni etički problemi u vezi sa transplantacijom organa vezani su prema većini autora, za
davaoce organa (11).
Za svaku kategoriju transplantacije (tj. u zavisnosti od toga da li se vrši
transplantacija organa sa tela mrtve ili ţive osobe), društva utvrđuju posebna zakonska i
medicinska pravila kojima je regulisana ova problematika. U slučaju presađivanja tkiva i
organa sa tela mrtve osobe (kadavera), važan kriterijum je utvrđivanje smrti donora.
Trenutno glavna poteškoća u razvoju transplantacionih programa jeste nedostatak organa
raspoloživih za transplantaciju.

3.1 Primeri etičkih i pravno medicinskih načela u transplataciji

Porast znanja u medicini vodi ka velikom broju teško rešivih problema,

prvenstveno kada je u pitanju početak i završetak ljudskog života. Glavno pitanje nije šta
nauka može uraditi nego šta zdravstveni radnik za svoje pacijente sme uraditi. U slučaju
presađivanja organa sa mrtve osobe koriste se dve pravne definicije ili pretpostavke, odnosno
socijalno-medicinska načela. Prema prvoj definiciji takav se postupak presađivanja organa
sa tela mrtve osobe može obaviti isključivo ako je osoba za života dala informirani pristanak
(informed consent), odnosno ako je koristila postupak opt-in, tj. postupak svesnog uključenja
u grupu ljudi koja želi donirati svoje delove tela nakon smrti. Kod nas poznatiji je drugi
slučaj preko donorskih kartica. Prema drugoj definiciji (socijalno-medicinsko-pravnoj) da se
postupak transplantacije nakon smrti ne bi obavio na njoj, osoba mora potpisati pravni
dokument kojim traži da se to nakon njene smrti ne učini. Takva regulativa zove se opt-out, a
načelo delovanja osobe – pretpostavljeni pristanak (presumed consent), jer se pretpostavlja
da je osoba koja takav dokument nije potpisala, saglasna da se nakon njene smrti takav
postupak presađivanja organa sme i može obaviti. Druga regulativa o potpisivanju ne
pristanka nije zastupljena kod nas i ovde se automacki smatra da ako nije potpisana donorska
kartica da osoba ne želi da donira svoje organa nekom smrti

9
 Za svaku kategoriju transplantacije (tj. u zavisnosti od toga presađuje li se organ
sa tela mrtve ili žive osobe), društva utvrđuju posebna zakonska i medicinska pravila. U
slučaju presađivanja sa tela mrtve osobe, važan je kriterijum – utvrđivanje smrti donora. U
većini zemalja takav postupak mogu obaviti samo licencirane ustanove. Za utvrđivanje smrti
donatora, i zavisno o kakvoj je vrsti transplantata reč, koriste se dva načela: načelo moždane
smrti i načelo prestanka rada srca i pluća. U slučaju presađivanja organa iz tela žive osobe, u
prvom redu, koristi se medicinska indikacijama (kompatibilnost tkiva, krvnih grupa,
imunoloških kriterijuma, starost, životne navike i sl.) kojima se utvrđuje podobnost neke
osobe da bude donor organa. Pored medicinkih indikatora pri presađivanju sa žive osobe,
utvrđuje se sposobnost osobe za davanje saglasnosti, tj. spremnosti da legalno i etički bude
donor organa. Ovde se procenjuje donorovo psihičko stanje kao i upoznatost sa samim
postupkom transplatacije. Utvrđuju se posebne okolnosti, poput srodstva ili vezanosti za
osobu kojoj će se presaditi organ, odnosno pravila kojima se pokušava zaštititi stvarna
autonomija osobe prilikom donošenja odluke o statusu donora (na primer, postoji li latentna
prisila uže sredine, npr. porodice, na potencijalnog donora, da li je reč o afektivnom pristanku
i sl.). Pored ovih gleda se da osoba slučajno ne prodaje svoje organa zarad materijalne oristi
ili teškog imovisnkog stanja.(11i 12)
Posebnu kategoriju pravno-etičkih problema čine dve podkategorije vezane za
načelo pravde i načelo koristi. Načelo koristi obično se upotrebljava kako bi se rešili stvarni
životni i medicinski problemi velikog dela populacije kojem je postupak presađivanja i
postupak donacije potreban kako bi produžili ili spasili svoj život. Obično je broj pacijenata
kojima trebaju organi bitno veći od broja stvarnih (pa čak i potencijalnih) donora, pa društva
smišljaju pravna i etička rešenja kojima bi rešila socijalno-medicinski problem. Načelo
pravde koristi se kao protivteža utilitarizmu (načelu što veće koristi za što veći broj
pojedinaca u društvu), time što štiti autonomiju pojedinaca i njihovih odluka, ili u situacijama
kada pokušava rešiti problem oskudnih resursa. U tom kontekstu, jedan od najbitnijih
sporova između ta dva načela jeste problem kako se donacija organa manifestuje u društvu,
odnosno stvara li (ne) željene socijalne i medicinske posledice: uzrokuje li raspodela organa
socijalnu nejednakost ili socijalna nejednakost utiču na presađivanje organa. Ta se rasprava
često pojavljuje npr. prilikom odlučivanja o tome sme li se (i u kojoj meri) donacija organa
kompenzovati finansijski, ili na neki drugi način. Postoje međunarodne konvencije kojima se
zabranjuje trgovanje organima (Evropska komisija 2000, Evropska komisija 2004.,
Istanbulaska deklaracija 2008.), ali one nisu univerzalno ratifikovane. Zbog toga nastaje
posebna kategorija socijalnih problema vezana za obezbeđivanje organa, primer. tzv. crno
tržište ili transplantacioni turizam, kao i brojni drugi socijalni i medicinski problemi
(Scheper-Hughes 2004; Sarvestani, 2006, Kimbrell 1993.) (12).
Delovi tela sa umrle osobe mogu se uzimati ako se umrla osoba za života
nije tome izričito protivila, odnosno ako se tome izričito ne protive roditelji, bračni drug ili
punoletno dete umrlog, to se zove negativan način pristanka. U nekim zemljama još uvek se
insistira na formalnom pristanku, bilo donora bilo njegove porodice, tj. unapred obećano
dobrovoljno doniranje organa nakon smrti. Takav slučaj je i u našoj zemlji bez pisanog
dokaza ne uzimaju se organi ili bez pristanka porodice preminulog.

10
 3.2. Transplatacija organa sa živih davaoca

Medicinski i medicinsko-pravni problemi transplantacije organa sa živog

davaoca su brojni. Donor mora biti u potpunosti upoznat i na pravi način informisan o svim
elementima transplantacije, a naročito o mogućim posledicama zbog oduzimanja tkiva i
organa, što je suštinski medicinsko-etički problem.
Postoje četiri uslova koji se moraju zadovoljiti kod ovog vida transplantacije:
1. Pristanak donora:
● ne sme biti primenjen nikakav akt prinude ili pritiska od strane pretpostavljenih ili rođaka
● važi samo odluka doneta dobrovoljno, na osnovu zrelog razmišljanja psihički zdrave
odrasle osobe, koja je prošla sve razgorove sa psiholozima i procene
● dobrovoljno mogu da izraze svoju volju samo lica koja su i sama slobodna, to dakle nisu u
stanju da učine zatvorenici, ratni zarobljenici,a neki smatraju i lica na odsluţenju vojnog roka.
Pitanje slobodne volje i valjanosti pristanka je neretko problematično, jer kako se
najčešće radi o srodnicima, roditeljima, deci, braći, sestrama, pristanak moţe biti iznuđen
raznim oblicima pritiska, prigovaranja, pa sve do ucene i pogodbe. Ukoliko se ne radi o
donoru srodniku, samo davalaštvo može poprimiti kriminalne oblike – karakter trgovine, sve
do ucene i stvaranja zavisnosti primaoca od davaoca.
2. Pristanak na primanje tkiva i organa:
● nema pravo da daje pravni zastupnik, to mora učiniti lično sam pacijent – primalac organa.
● lica u besvesnom stanju, maloletna, kao i lica duševno obolela ne mogu da daju pristanak
na primanje ili uzimanje organa. U tom slučaju pristanka daje zonski stratelji ili roditelj.
● pristanak treba da se donese u pisanoj formi.
3. Medicinska opravdanost:
● zahvat transplantacije mora da bude preduzet u terapijske svrhe,
● treba da bude hitne prirode,
● treba da bude preduzet kao medicinski indikovano sredstvo lečenja,
● ne sme da ugrožava život davaoca organa ili da mu nanese trajno oštećenje zdravlja.
Davalc sme da donira sam one ogane koji mu nisu neopodni za dalji život. Sa živog
daova ne sme da se uzmu oba bubrega već samo jedan, ne sme da se ume srce jer bi time on
izgubio žiot.
4. Srazmernost rizika koji postoji za donora organa i tkiva i izgled da transplantacija
uspe:
● nije dozvoljeno narušavati zdravlje donoru organa a da su nejasni izgledi da će se pomoći
obolelom tj. primaocu organa.
● zdravlje donora i njegova bezbednost su na prvom mestu
Lekar koji radi na transplantaciji odgovoran je za poštovanje potpune dijagnostičke
procedure u smislu indikacija zahvata na primaocu. Ove norme reguliše Helsinška
deklaracija, kao i Internacionalni kodeks etike zdravstvenih radnika sa međunarodnim
pravima o biomedicinskim istraživanjima na ljudima, donijet u Ženevi 1982. godine (13).
Lekar koji učestvuje u transplantaciji organa ili tkiva sa živog donora, dužan je
obavestiti donora organa, o prirodi zahvata i mogućim komplikacijama. Ukoliko se donor
predomisli lekar je dužan da to poštuje i do transplatacije nece doći.

11
 3.3 Transplatacije organa uzetih sa mrtvih donora

Uzimanje tkiva i organa od živih osoba radi transplantacije je relativno ograničeno

rešenje, te su bolje mogućnosti ostvarene uzimanjem tkiva i organa sa umrlih osoba, odnosno
od pokojnika - kadavera. Medicinsko-etički, a i medicinsko-pravni problemi transplantacije
sa kadavera, proističu još iz rimskog prava. Tada je definisano, a i danas važi da su ljudsko
telo i njegovi sastavni delovi dobro van prometa, te se ne može nad njima zasnivati pravna
svojina, a time niti pravno raspolaganje kao jedno od svojinskih ovlašćenja. Poseban etički
problem transplantacije sa kadavera je pijetet prema umrlima, koji podrazumeva osjećanje
poštovanja prema uspomeni na umrlu osobu, što povlači za sobom i nepovredivost leša.
Postoje norme o određenom načinu postupanja sa umrlom osobom kojima je cilj očuvanje
ljudskog dostojanstva, kako umrlog tako i njegove porodice i bližnjih. Te norme zahtevaju da
se poštuje celovitost leša i da se on celovit, podvrgne postupku sahrane (ili spaljivanja). Sa
druge strane, postoji i norma prema kojoj je život čoveka najveća vrednost (13).
Ove dve norme dolaze u sukob kada se radi spašavanja života mora uzeti
organ sa leša. Norma o spašavanju života treba da prevagne u tom sukobu ali to, bar kod
bližnjih umrle osobe, može da izazove nedoumice. Zato je značajno, sa aspekta
transplantacije širiti stav da priroda ne poznaje integritet leša jer je proces truljenja, svidelo
se to nama ili ne, veoma brz proces. Jedini i način na koje se može se može sigurno uzet
organ je svojevoljan pristanak te osobe pre smrt i potpisivanje donorsk kartice ili volja
porodice preminulog da donira organe. Organe sa preminuolog se uzimaju samo ako su
upotpunosti zdravi.

3.4 Kome donirati organe

U situaciji kada se vrlo teško dolazi do organa za transplantaciju i kada je donor

dostupan, javlja se najteže etičko pitanje kome dodeliti organ? Kako racionalno postupiti u
situaciji kada je jasno da svi životi ne mogu biti spašeni? Kao odgovor nude se dva etička
principa. Prvi je princip maksimalne delotvornost prema kojem se donirani organ dodjeljuje
bolesniku koji uz dobar valitet kvalitet života ima najveću šansu za preživljavanjem. Drugi je
princip hitnosti koji favorizira najbolesnije, tj. one kojima preti neposredna smrt (bez
transplantacije). Svaki od navedenih etičkih postulata ima svoje različite posledice primene.
Studije preživljavanja nakon transplantacije jetre kod bolesnika sa primarnom
bilijarnom cirozom pokazale su da su šanse za jednogodišnje preživljenje dvostruko slabije
kod visokorizičnih bolesnika.(14) Drugim rečima ekstremno bolesni imaju najmanju šansu
za preživljavanje. Vrlo je teško odlučiti koji su bolesnici beznadežni, ali istovremeno i
neophodna kako se ne bi vršile transplantacije bolesnicima koji nemaju šanse za zivot i tako
gubili organi. Kritičari takvog stava smatraju da iz toga proizlazi da su pogodni kandidati
mladi, relativno zdravi, dok su stariji, bolesniji i oni kod kojih nije uspjela prva
transplantacija osuđeni na začelje liste za trnasplantaciju. Takođe se može staviti i primedba

12
da nije u skladu s lekarskim moralom i kodeksom ako se ne pokušaju spasiti i najtežei
bolesnici.
Bolesnici koji su kandidati za retransplantaciju razlikuju se u nekoliko aspekata od
bolesnika koji su na listi čekanja. Postoji stav da oni imaju prioritet u odnosu na ostale
bolesnike. To se između ostaloga opravdava i činjenicom da su oni značajno pretrpeli ili trpe
u procesu odbacivanja. Moglo bi sezaključiti da osobe koje još nisu dobile šansu za
transplantaciju manje pate, a to je konačno nemjerljivo i neprihvatljivo. Treba napomenuti da
transplantacijski tim ima emocionalne obveze jer hirurzi žele da pomognu pacijentu. Po-
nekad taj osjećaj može proizlaziti iz opravdane ili neopravdane krivice hirurga zbog
odbacivanja organa. Sve su to uobičajene ljudske reakcije, ali one ne smeju imati za
posledicu favoriziranje nekih bolesnika. Moguće je, naime problem sagledati i s druge strane.
Osobe koje čekaju transplantaciju mogu na kandidate za retransplantaciju gledati kao na
nekoga tko je već dobio svoju životnu šansu, dok drugi umiru, a da je nisu ni dobili ni
jednom. U razrešenju dileme koja uključuje u sebi i racionalno i emocionalno pokušava se
postupiti samo racionalno. Odgor se pronalazi u statistici kako bi se riješili humanistički
problem. Bolesnici sa retransplantacijom jetre imaju 20% manje šanse za jednogodišnje
preživljavanje od primarno transplantiranih.(15)
Stavljajući u prvi plan AB0-kompatibilnost (uz vreme provedeno na listi,
distanciju između donora i centra gde se vrši transplatacija), donekle seo vaj problem rešava
ipak u korist efikasnosti. Moralna dužnost transplantacijskog tima je da u okolnostima male
ponude i velike potražnje za organima postupe u skladu s principom delotvornosti, a ne
medicinske hitnosti. Po tome pristupu primarna transplantacija i retransplantacija nisu grupe
koje imaju prioritet jedna pred drugom, već se jednako tretiraju na listi čekanja. U pokušaju
stvaranja jedinstvene strategije o dodjeljivanju organa treba voditi načina o javnome
mišljenju jer o tome zavisi spremnost društva za doniranje.
Osim problema retransplantacije postoje i drugi problemi u procesu dodjele
organa. Kakav stav zauzeti prema alkoholičarima, kriminalcima, psihopatima? Bolesnici koji
zbog alkoholne bolesti trebaju transplantaciju jetre čine 50% svih bolesnikana listi čekanja.
Kada bi se sve raspoložive jetre za trnasplantaciju donirale bolesnicima s alkoholnom
cirozom, ne bi jedobili svi kojima je potrebna. Podaci, međutim pokazuju da jetrudobije
manje od 10% takvih bolesnika, što je veći mišljenja naroda ispravno. (16) Alkoholizam i
zavisnosti od teškim ili lakih drogama obično se smatraju kontraindikacijama za
transplantaciju.
Lekar mora da odlučuje u skladu s potrebama bolesnika bez obzira na uzrok
problema. Naši moralni principi i predrasude nisu razlog za diskvalifikaciju bolesnika. Kako
procijeniti koji boluju od duševnih bolest ili teških telesnih invalidnost da dobije
transplataciju, da li su oni manje vredni? Hoće li se na listi čekanja jednako tretirati poznati
političari ili naučnik koji je svojim radom zadužio čovečanstvo kao i svaki drugi bolesnik?
Ostaje samo da se veruje da svi imam ista prava i da se lakari pridržavaju etičkih načela.
Razumevanju mnogobrojnih etičkih problema koje sa sobom nosi transplantacija potrebno je
pristupiti poštujući temeljno načelo, a to je distribucija organa po medicinskim prin-cipima.
Međutim, u situaciji gde se tehnologija mienja brže negonaš sustav vrednosti problem
transplantacije traži interdisciplinarni pristup u koji trebaju biti ukljueni medicinari, etičari
kao i javnost koja daje organe.

13
 3.5. Procena psihičke spodnosti
Početak dijagnostičke obrade u fazi pripreme za transplantaciju trebao bi početi
susretom bolesnika (odnosno ako postoji i potencijalnog donora) sa psihijatrom. Primarni je
zadatak psihijatra je da procijeni psihičku uračunljivost. Ako ona postoji, osoba je sposobna
samostalno odlučivati. Etičke dileme povezane su s drugim stavom. Stav je da psihički
neuračunljive osobe mogu donirati organe koji se obnavljaju i eventualno organ koji ne
narušava kvalitet života ako se smatra da je to u interesu samoga donora (npr. doniranje osobi
o kojoj je bolesnik psihički ili fizički zavistan). Budući danema čvrstih stavova, potrebno je
svaki problem posebno razmotriti. Neretko se u praksi sreću i bolesnici koji traže
apersonalnu donaciju od kadavera (preminule ososbe) jer tako izbjegavaju osećaj moralne i
emocionalne obveze prema članovima porodice ili mogućim živim donorima. Takve želej
treba isposštovati jer one proizila iz znaja ododbe o njegov okolini i samoj porodici kakva je.
Osim uračunljivosti psihijatar procjenjuje da li bolesnik ima psihički kapacitet i stabilnost da
izdrži složeni post transplantacijski režim i oporavak. U evaluacij bolesnika tomu se pridaje
velika važnost pa se npr. zbog psiholoških razloga transplantacija srca odbija u 6%
bolesnika.(17) Pored navedeh pisihijatar procenjuje da li je bolesnik spreman za neuspeh
transplatacije i odbacivanje organa.
Psihijatar treba biti dostupan bolesniku i tokom posttransplantacijskog procesa.
Bolesnik koji je u poziciji potpune zavisnosti od osoblja i aparata, u strahu od katastrofalnih
događaja u neizvjesnosti vlastitog života ili smrti, što neizbežno stimuliše regresivne
procese. Oni se mogu manifestovati različitim psihopatološkim fenomenima, a postupci
liječenja zavise od stanja pacijenta i posvećenosti psihijatra.

14
 4. Zaključak

Transplantacija predstavlja zamenu nefunkcionalnog organa putem hiruške

intervencije. Hinduski hirurg Sushruti je oko 600 godina p.n.e. izvršio autolognu
transplantaciju kože lica. U XV veku mogu se naći zapisi o pokušajima transfuzije krvi i
transplantaciji zuba. Prve transfuzije krvi rađene su u XVII veku. Doktor. E. Donnall
Thomas izveo je prvu uspešnu transplantaciju koštane srži 1956. godine. Postoje dva osnovna
tipa donora: Živi i kadaverični donor. U odnosu na uzrok smrti i okolnosti pod kojim je ona
nastupila, postoje tri različita tipa kadaveričnih donora: davaoci sa moždanom smrću,
davaoci koji su umrli od kardiopulmonalnog zastoja i davaoci sa nekucajućim srcem. Kao
transplantat može se koristiti autotransplantat, izotransplantat, alotransplantat i
ksenotransplantat. Organi koji su transplantati su srce,jetra, koštana srž, bubreg, pluća…
Kada se pronađe potencijalni organ ili tkivo za transplantaciju, prvo se rade testovi
podudarnosti transplantata i primalaca, a to su podudarnost veličine transplantata i organa
koji se menja, podudarnost krvnih grupa i Rh faktora donora i primalaca i podudarnost ABO
antigena i HLA ( ljudski leukocitni antigen). Transplantacioni bolesnici se trebaju
čuvati svih vrsta infekcija: bakterijskih, virusnih i gljivičnih. Prema uzročniku infekcije
možemo ih podeliti na bakterijske ( listerioza), virusne ( uzročnik CMV, EBV, VZV ili
hepatitis B ili C virus), gljivične ( aspergiloza) ili parazitske ( toksoplazma, tripanosomiaza).
Ovo je vek transplantacije i moramo se pripremati za razdoblje nove faze razvoja
transplantacionog programa. Već uobičajena transplantacija vaskulariziranih organa je sami
početak, a prosečna dob donora organa je sve starija. Svaki je građanin potencijalni donor, no
on je u isto vreme i potencijalni primalac organa. Od velikog značaja je naglasiti da postoje
veći izgledi da će nekome zatrebati organ, negoli da će njegov organ trebati nekom drugom.
Mnoge dileme na transplantacijskom polju i dalje su prisutne. Posebnu pažnju zaslužuju
etička razmatranja po pitanju doniranja i presađivanja matičnih ćelija koštane srži, sa
obzirom na nedovoljni angažman javnosti na tom polju lečenja velikog broja teških bolesnika
je veoma otežano ili skoro nemoguće. Stoga treba razvijati svest o značaju transplacije.

15
 5. Literatura

1. Transplantacija tkiva i organa – Medicinski fakultet Zagreb, Katedra za fiziologiju- Prof. dr

Milan Taradi
2. Preuzeto sa:
https://www.google.rs/url?sa=i&rct=j&q=&esrc=s&source=images&cd=&cad=rja&uact=8&
ved=0ahUKEwid4J-
P2Z7YAhWRKlAKHTxgDBwQjRwIBw&url=http%3A%2F%2Fwww.politika.rs%2Fsr%2
Fclanak%2F377382%2FJedinstvena-transplantacija-materice-obavljena-u-
Beogradu&psig=AOvVaw2R-uwZkVrZ1j-wZDYV9-Jz&ust=1514069108541295
3. Detekcija, selekcija i evaluacija donora – Dr. Božidar Krstulović
4. Preuzeto sa:
https://www.google.rs/url?sa=i&rct=j&q=&esrc=s&source=images&cd=&cad=rja&uact=8&
ved=0ahUKEwi3jY2y2p7YAhXCUlAKHehhDhsQjRwIBw&url=http%3A%2F%2Fspiritus-
movens.me%2Fdrustvo%2Fu-fokusu%2F11%2F28%2Fratkovic-na-bubreg-ceka-oko-40-
gradana%2F&psig=AOvVaw2R-uwZkVrZ1j-wZDYV9-Jz&ust=1514069108541295
5. Preuzeto sa:
https://www.google.rs/url?sa=i&rct=j&q=&esrc=s&source=images&cd=&cad=rja&uact=8&
ved=0ahUKEwiYtoHT3Z7YAhUPLlAKHZAaCwcQjRwIBw&url=http%3A%2F%2Fwww.
nezavisne.com%2Fzivot-stil%2Fzivot%2FMuslimani-podijeljeni-oko-doniranja-
organa%2F109220&psig=AOvVaw14I9r6Ygd_LgetUJSjjL5L&ust=1514070262857467
6.Preuzeto sa:
https://www.google.rs/url?sa=i&rct=j&q=&esrc=s&source=images&cd=&cad=rja&uact=8&
ved=0ahUKEwjknI6I257YAhWCL1AKHc96AyoQjRwIBw&url=http%3A%2F%2Fwww.zz
jzpgz.hr%2Fnzl%2F30%2Fsrz.htm&psig=AOvVaw2R-uwZkVrZ1j-wZDYV9-
Jz&ust=1514069108541295
7. Rehabilitacija bolesnika - Dr. Diana Lovrenčić, spec. interne medicine
8. Imunosupresivi u terapiji - Dr. sc. Nikolina Bašić Jukić, dr. med.
9. Komplikacije transplantacije - Mr. sc. Nikola Janković, dr. med.
10. Ristanović D, Dačić M., Adanja B., Janjic M.,Vlajinac H. i dr. Osnovi metodologije
naucnoistrazivackog rada u medicine. Beograd,Velarta 1999.
11. Marić J. Medicinska etika, XIV dopunjeno izdanje, Meggraf. Beograd; 2005
12. Grbac J. Etički i religijski aspekti doniranja organa. Preuzeto sa :
http://www.hdm.hr/?op_tion=com_content&view=article&id=315%3Aetiki%20ireligijski-
%20aspekti-doniranja%20organa&catid=56%3A%20etiki%20-aspekti&Itemid=78
(pristupljeno 24.12.2017.)
13. Nenadović M. Transplantacija tkiva i organa. U Milutin Nenadović Ured. Medicinska
etika,Univerzitet u Prištini; Medicinski fakultet, 2002 str. 413-418.
14. Delmonico FL, Jenkins RL, Freeman R. The high-risk liver allograft reci- pient: should
allocation policy consider outcome? Arch Surg 1992;127:579–84.
15. Shaw BW, Gordon RD, Iwatsuki S, Starzl TE. Hepatic retransplantation.Transplant Proc.
1985;17:264–71.
16. Olbrisch ME, Levenson JL. Liver transplantation for alcoholic cirrhosis.JAMA.
1989;261:2958

16
17. Olbrich ME, Levenson JL Psychosocial evaluation of heart transplantcandidates: an
international survey of process, criteria and outcomes. JHeart Lung Transplant. 1991;10:948–
65

17