Franc Kafka - Izve�taj za jednu akademiju

Di�na gospodo, �lanovi akademije!

Iskazali ste mi veliku �ast zahtevom da vam podnesem izve�taj o svom majmunskom
pred�ivotu. U tom smislu, na �alost, ne mogu ispuniti va� zahtev. Gotovo pet godina
dele me od majmunstva, vreme mo�da kratko kad se meri kalendarom, ali beskrajno
dugo kad treba projuriti kroza nj kao �to sam ja projurio, povremeno prac�en vrsnim
ljudima, savetima, odobravanjem i orkestralnom muzikom, ali u osnovi sam, jer se
sva pratnja dr�ala, da se i opet poslutim istom slikom, daleko od barijere. Taj
poduhvat ne bih mogao izvesti da sam se tvrdokorno hteo dr�ati svoga porekla i
mladena�kih uspomena. Upravo odricanje od svake tvrdokornosti be�e glavni zahtev
koji sam bio sebi postavio; ja, slobodan majmun, podvrgao sam se tom jarmu.
Me�utim, time su se uspomene sve vi�e zatvarale preda mnom. Iako sam se u po�etku
mogao vratiti, da su ljudi tako hteli, na one �iroke vratnice koje nebo tvori nad
zemljom, te su vratnice istovremeno mojim razvojem koji me terao napred bivale sve
ni�e i u�e; osec�ao sam se lagodnije i obi�nije u ljudskom svetu; smirivao se
olujni vetar �to je duvao za mnom iz moje pro�losti; danas je to jo� samo da�ak
koji mi hladi pete; a rupa u daljini kroz koju on dopire i kroz koju sam nekoc�
do�ao, toliko se smanjila da bih ja, kad bih uop�te smogao snage i volje da se tamo
trkom vrati , morao odrati ko�u sa sebe da se povu�em kroz nju.

Otvoreno govorec�i, gospodo, ma koliko se rado slikama izra�avao o tim stvarima,

va�e majmunstvo, ukoliko ste ne�to sli�no pro�iveli u pro�losti, ne mo�e biti dalje
od vas nego �to je moje od mene. Ali svakoga ko hoda ovom zemljom �kakljaju pete; i
malog �impanzu i velikog Ahila. Mo�da bih mogao, u najograni�eniji smislu,
odgovoriti na va�e pitanje; u�inic�u to, �tavi�e, veoma rado.

Prvo �to sam nau�io bilo je rukovanje s ljudima; rukovanje svedo�i o iskrenosti;
danas, kad sam na vrhuncu svoje karijere, dodao bih ovom prvom rukovanju i iskrenu
re�. Akademiji to nec�e biti ni�ta bitno novo i daleko je od onoga �to se od mene
tra�i, i �to ni uz najbolju volju ne mogu kazati - pa ipak, neka se vidi princip po
kojem je jedan biv�i majmun prodro u ljudski svet i tu se skrasio. Ali zacelo ne
bih smeo rec�i ni ovo malo �to sledi, kad ne bih bio potpuno siguran u sebe i kad
moj polo�aj na svim velikim varijetetskim pozornicama u civilizovanom svetu ne bi
bio nepokolebljivo �vrst. Ja sam poreklom sa zlatne obale. O tome kako su me
ulovili, saznao sam iz tu�ih izve�taja. Lova�ka ekspedicija kompanije Hagenbeck -
uostalom, s njenim vo�om popio sam odonda vec� mnogo boca dobrog crnog vina -
vrebala je u zasedi, u grmlju na obali reke, kad sam usred 01:00 �opora uve�e do�ao
na pojilo. Pripucali su na nas; jedino su mene pogodili; zadobio sam dve rane.
Jednu na obrazu; ta je bila lagana, ali mi je od nje ostala velika, znakom njegove
razumnosti da to ne �ini. Ali neka me onda radije po�tedi te svoje tankoc�utnosti!

Nakon tih hitaca probudio sam se - ovde po�inje vec� malo - pomalo i moje sopstveno
sec�anje - u kavezu, u potpalublju Hagenbeck parobroda. Nije to bio �etverostrani
kavez sa re�etkama, pre bi se moglo rec�i da su tri strane bile pri�vr�c�ene za 1
sanduk: taj je sanduk dakle bio �etvrta strana. Sve skupa je bilo prenisko da bih
mogao uspravno stajati, i preusko da bih mogao da sedim. Stoga sam �u�ao sa
podvu�enim, ve�ito drhtavim kolenima, i to, buduc�i da verovatno u prvi mah nisam
hteo nikoga videti vec� sam uvek �eleo da ostanem u mraku, okrenut sanduku, te su
mi se re�etke pozadi bile urezale u meso. Smatra se da takav sme�taj divljih zveri
u prvim danima ima svoje prednosti, i ja, nakon mog iskustva, ne mogu porec�i da je
s ljudskog stanovi�ta zaista tako.

Ali ja tada nisam mislio na to. Prvi put sam se u �ivotu na�ao u situaciji bez
izlaza; ravno napred nisam mogao jer preda mnom je bio sanduk sa �vrsto zbijenim
daskama. Izme�u dasaka bila je dodu�e 01:00 pukotina koju sam, kad sam je prvi put
otkrio, pozdravio sretnim urlanjem zbog svog neznanja, ali ta pukotina nije bila ni
pribli�no tolika da bih kroz nju mogao proturiti rep, a uza svu moju majmunsku
sangu, nije se dala nikako pro�iriti.

Navodno sam, kao �to mi posle reko�e, podizao neuobi�ajeno malo buke, iz �ega su
zaklju�ili da c�u verovatno uskoro uginuti ili da c�u, uspijem li pre�iveti to prvo
kriti�no vreme, biti vrlo pogodan za dresuru. Pre�iveo sam. Potmulo jecanje, bolno
tra�enje buva, umorno lizanje kokosova oraha, lupkanje lobanjom o zid sanduka,
platenje jezika kad bi mi se ko pribli�io - upravo time sam se bavio ponajvi�e u
svom novom �ivotu. Ali u svemu tome je ipak bio samo jedan osec�aj; bezizlaznost .
Dakako da ono �to sam tada osec�ao majmunski mogu danas samo ljudskim re�ima
nazna�iti pa tako i sve to bele�im, ali nema nikakve dvojbe da se ne mogu dovinuti
do nekada�nje majmunske istine, nego da se ona ogleda tek u umerenosti moga
prikaza. Pre toga sam imao mnogo izlaza, a sada vi�e ni jedan. Da su me i
prikovali, sloboda kretanja ne bi mi bila ni�ta manja. �emu to? Da sam i razgrebao
meso izme�u noktiju na nogama, ne bih na�ao razloga za to. Da sam straga upro
le�ima u re�etku dok me ne bi malne prepolovila, ne bih na�ao razloga za to. Nisam
imao izlaza ali sam ga morao smisliti, jer bez njega nisam mogao �iveti.

Da ostanem naslonjen na onaj zid sanduka, neminovno bih crkao. Ali majmunima je kod
Hagenbecka mesto uza zid sanduka pa sam stoga prestao biti majmun. Jasan i lep tok
misli do kojih sam nekako zacelo do�ao trbuhom, jer majmuni misle stomakom. Bojim
se da nec�ete dobro razumeti �ta mislim kad ka�em "izlaz". Upotrebljavam tu re� u
njenu najobi�nijem i najpotpunijem smislu. Navla� ne govorim umesto toga "sloboda".
Ne mislim na onaj veliki osec�aj slobode svuda oko sebe. Mo�da sam je kao majmun i
poznavao, a upoznao sam i ljude koji za njom �eznu. Ali �to se mene ti�e, ja nisam
ni onda zahtevao slobodu, niti je sada zahtevam. Uzgred budi re�eno: ljudi se i
pre�esto varaju u pogledu slobode. I kao �to se sloboda ubraja me�u najuzvi�enije
osec�anj , isto je tako is razo�arenjem u nju. Vi�e puta sam u varijetetu, pre
nastupa, gledao gdekoji artisti�ki par kako ve�ba na trapezu gore, pod plafonom.
Prekobacivali su se, ljuljali se, skakali, lebdeli i padali jedno drugome u
naru�je, jedno je drugo nosilo zubima za kos. "I to je ljudska sloboda" - mislio
sam , "vrhunska ve�tina kretanja". O poruge svete prirode! Gledajuc�i sve to,
nijedno zdanje ne bi odolelo smehu majmunskog roda.

Ne, nisam �eleo slobodu. Samo jedan izlaz; nadesno, nalevo, bilo kuda; nisam ni�ta
drugo zahtevao, pa makar taj izlaz bio i obmana; zahtev je bio skroman, pa ni
obmana ne bi bila vec�a. Samo �to dalje, samo �to dalje! Samo ne mirovati
uzdignutih ruku, pritisnut uza zid sanduka. Danas mi je jasno: bez najvec�eg
unutra�njeg spokojstva ne bih se nikad spasio. I zaista, mo�da sve ovo �to sam
postao dugujem spokojstvu �to me nakon prvih dana tamo na brodu bilo obuzelo. To
sam spokojstvo opet zacelo dugovao ljudima na brodu. Dobri su to ljudi, uprkos
svemu. Jo� se i danas rado sec�am bata njihovih te�kih koraka �to su odjekivali u
mom dreme�u. Obi�avali su se vrlo sporo prihvatati svega �to su preduzimali. Kad bi
ko od njih hteo protrljati o�i, podigao bi ruku kao da u njoj dr�i teg. �ale su im
bile grube ali srda�ne. Smeh im je uvek bio izme�an sa ka�ljem koji je opasno
zvu�ao, ali nije ni�ta posebno zna�io. Uvek su imali u ustima ne�to �to su mogli
ispljunuti, i nisu gledali kamo c�e to ispljunuti. Ve�ito su se bojali da moje buve
ska�u na njih, ali nisu se zbog toga nikad ozbiljno ljutili; naprosto su znali da
buve dobro uspevaju u mom krznu i da su buve dobri skaka�i, I sa time su se
pomirili. Kad nisu bili u slu�bi, posedali bi katkad u polukrug oko mene; jedva da
su govorili, vi�e su gugutali jedan drugome; pu�ili su lulu izvaljeni na sanducima;
udarali se po kolenu �im bih se ja pomerio; ovda - onda uzeo bi koji od njih kakav
�tap i po�kakljao me njime tamo gde mi je to godilo. Kad bi me danas pozvali na
putovanje tim brodom, sigurno bih odbio ponudu, ali je isto tako sigurno da se ne
bih u me�upalublju predao samo ru�nim uspomenama.

Spokojstvo koje sam stekao me�u tim ljudima odvrac�alo me nadasve od svakog
poku�aja bega. S dana�njega gledi�ta, �ini mi se da sam u najmanju ruku slutio da
c�u nac�i izlaz ako �elim ostati �iv, ali da do tog izlaza ne mogu doc�i begom. Ne
znam vi�e da li je beg bio moguc�, iako mislim da jest; svakom majmunu mora beg
biti uvek moguc�. Sa svojim dana�njim zubima moram vec� pri krckanju oraha biti
oprezan, ali u ono vreme zacelo bi mi tokom vremena uspelo pregristi bravu na
vratima. Ipak, nisam to u�inio. �ta bih, uostalom, time dobio ? �im bi pomolio
glavu, ulovili bi me i strpali u jo� gori kavez; ili bih se mo�da neopazice sklonio
nekim drugim �ivotinjama, recimo udavu preko puta, pa bih u njegovom zagrljaju i
izdahnuo; ili �ak i da sam se uspeo iskrasti na palubu i sko�iti u more, neko bih
se vreme ljuljao na okeanskim talasima, a onda bih se utopio. Sve bi to bili
o�ajni�ki poku�aji. Nisam onda jo� tako ljudski ra�unao, ali sam se pod uticajem
okoline pona�ao kao da jesam. Nisam ni�ta ra�unao, ali sam sve lepo na miru
posmatrao. Gledao sam te ljude kako prolaze gore - dole, uvek ista lica, iste
kretnje, �esto mi se �inilo da je to uvek isti �ovek. Taj �ovek ili ti ljudi i�li
su slobodno kamo su hteli. U mislima mi se ukazao uzvi�en cilj. Niko mi nije
obec�ao da c�e mi, postanem li kao oni, otvoriti re�etke. Takva se obec�anja, koja
se naoko ne mogu ispuniti, ne daju . No, ako se to ipak ostvari, naknadno se
javljaju obec�anja upravo tamo gde smo ih uzalud tra�ili. Ni�ta me kod tih ljudi
samo po sebi nije naro�ito privla�il . Da sam bio pobornik one spomenute slobode,
sigurno bih okean pretpostavio izlazu koji mi se ukazivao u mutnom pogledu tih
ljudi. Kako bilo da bilo, posmatrao sam ih jo� mnogo pre nego �to sam pomislio na
te stvari, �tavi�e, tek su me nagomilana zapa�anja nagnala da krenem odre�enim
smerom.

Bilo je tako lagano opona�ati ljude. Vec� sam prvih dana nau�io pljuckati. Pljuvali
smo jedni drugima u lice; razlika je bila samo u tome �to sam ja nakon toga oblizao
lic, a oni nisu.

Lulu sam uskoro pu�io kao kakav stari �i�a; kad bih jo� k tome gurnuo palac u glavu
lule, podvriskivalo je celo me�upalublje; jedino �to dugo nisam znao razlikovati
praznu od pune lule. Najvi�e sam muka imao s bocom rakije. Gadio mi se vonj rakije;
silio sam se svom snagom, ali mi je trebalo vi�e nedelja da se naviknem. Te su moje
unutra�nje borbe ljudi, za�udo, shvatali ozbiljnije nego i�ta drugo kod mene. Ja ne
razlikujem vi�e te ljude ni u sec�anju, ali se jedan od njih stalno navrac�ao, sam
ili sa drugovima, danju i noc�u, u razli�ite sate; stao bi sa bocom preda me i
podu�avao me. Nije me shvatao, hteo je odgonetnuti zagonetku mog postojanja. Polako
bi od�epio bocu i onda me pogledao da proveri jesam li to shvatio; priznajem da sam
ga uvek gledao s mahnitom, izbezumljenom pa�njom; takvog studenata nec�e na �itavoj
kugli zemaljskoj nac�i nijedan ljudski u�itelj; nakon �to bi od�epio bocu, prineo
bi je ustima; ja sam ga pratio pogledima i u samo grlo; on bi klimao glavom,
zadovoljan mnome, i prislanio bi bocu na usne; ushic�enim postepenim spoznavanjem,
pi�tao sam i �e�ao se po celom telu, gde god bi me zasvrbelo; on bi se radovao,
naginjao bocu i gucnuo; a ja, nestrpljiv i �eljan da ga opona�am, zagadim se u
kavezu, �to je opet njemu milo; a onda, pru�ajuc�i bocu daleko od sebe i prinosec�i
je ponovo ustima jednim jedinim zamahom, pio bi pio, preterano pou�no nagnut nazad,
te bi istresao bocu nadu�ak. Malaksao od prevelike �udnje, nisam mogao vi�e da ga
sledim i jedva bi se dr�ao za re�etke, a on bi zavr�io teoretsku obuku gladec�i se
o po stomaku i cerec�i se.

Tek tada po�inju prakti�ne ve�be. A nisam li vec� mo�da bio premoren teorijom?
Verovatno jesam. Takva mi je sudbina. Ipak, posegnuo bih koliko mogu za pru�ena
bocom; od�epio je drhtavom rukom, a po�to bi uspeo u tome, vrac�ala mi se malo -
pomalo snaga; digao bih bocu, gotovo da nije bilo razlike izme�u mene i mog uzora;
prinosio bi je ustima - i odbacio gadljivo, gadljivo, iako je prazna i ispunjena
samo vonjem, bacio bi je gadljivo na pod. Na�alost moga u�itelja, i na jo� vec�u
sopstvenu �alost, ni njega ni sebe nisam ute�io time �to nakon bacanja fla�e nisam
zaboravio tapkati se po stomaku i naceriti se. Pre�esto na taj na�in je prolazila
poduka. Svaka �ast mom u�itelju: nije se ljutio na mene; prislanjao je dodu�e
katkad upaljenu lulu na moje krzno dok ne bi po�elo tinjati tamo negde gde sam
te�ko mogao dosegnuti rukom; ali bi onda to sam svojom divovskom, dobrom rukom
ugasio; nije se ljutio na mene, bilo mu je jasno da se obojica na istoj strani
borimo protiv majmunske naravi, a da je mene u tome zapao te�i deo. Kakva je ipak
pobeda i za njega i za mene bila kad sam jedne ve�eri pod velikim krugom gledalaca
- mo�da je bila kakva proslava, svirao je gramofon, neki se oficir motao me�u
ljudima - kad sam te ve�eri, u trenutku kad me niko nije gledao, dohvatio bocu
rakije koju je neko slu�ajno ostavio pokraj kaveza, i dok je dru�tvo sve pozornije
pratilo �ta radim, od�epio sam je kako treba, prineo je ustima i bez oklevanja, bez
krivljenja usta, kao pravi pravcati pijanac, kolutajuc�i o�ima, dok mi je u grlu
klokotala, odista i stvarno istrusio je naiskap; zatim sam odbacio bocu, ali ne
vi�e kao o�ajnik nego kao pravi znanac. Zaboravio sam dodu�e tapkati se po stomaku,
ali sam zato, jer nisam mogao druga�ije, jer me ne�to teralo da to u�inim, jer su
mi �ula bila razigrana, uzviknuo kratko i jasno: - �iveli ! Progovorio sam ljudskim
glasom i tim uzvikom usko�io u ljudsku zajednicu i oc�utio njegov odjek:

- �ujte ga samo, pa on govori!

Ponavljam: ni�ta me nije privla�ilo opona�ati ljude; opona�ao sam ih zato jer sam
tra�io izlaz, ni zbog �ega drugoga. Osim toga, tom pobedom nisam bogzna �ta
postiga. Glas me umah opet izdao; tek mi se nakon vi�e meseci vratio; boca rakije
jo� mi se vi�e gadila. Ali moj je pravac bio jednom zauvek odre�en. Kad su me u
Hamburgu predali u ruke prvom dreseru, ubrzo sam spoznao da imam dve moguc�nosti:
Zoo ili varijete. Nisam oklevao. Rekoh sam sebi: upri svim snagama da do�es u
varijete; to ti je izlaz; Zoo je samo jo� jedan kavez; do�e� li u njega, propao si.

I brzo sam u�io, gospodo moja! Ah, uvek u�i� kad mora; u�ic� kad tra�i� izlaz; u�i�
pod svaku cenu. Sam sebe nadzire� bi�em; razdire� se na najmanji otpor. Majmunska
je narav, prevrc�uc�i se, sunula iz mene i nestala tako da je moj prvi u�itelj i
sam od toga pomajmuni; uskoro je odustao od poduke i morali su ga strpati u
ludnicu. Srec�om, nije u njoj dugo ostao. Ali ja sam potro�io vi�e u�itelja; pa i
po nekoliko u�itelja u isti mah. Kad sam postao vec� sigurniji u svoje sposobnosti
a javnost napeto pratila moj napredak i buduc�nost mi zasjala pred o�ima, sam sam
anga�ovao u�itelje, smestio ih u pet soba nanizanih jedna do druge i istovremeno
kod svih njih u�io, prelazec�i iz jedne sobe u drugu. Kako sam samo napredovao!
Kako su mi zraci znanja sa svih strana prodirale u probu�enai mozak! Ne tajim da me
to usrec�ivalo. Ali priznajem jo� ne�to: nisam to ni precenjiva, vec� onda nisam
precenjivao, a kamoli sada. Naporom kakav jo� niko na svetu nije ulo�i , usvojio
sam prose�no znanje jednog Evropljanina. Mo�da to samo po sebi ne bi bilo ni�ta,
ali je za mene bilo ne�to zato �to mi je pomoglo da se izvu�em iz kaveza i
omoguc�ilo mi taj posebni izlaz, taj ljudski izlaz. Postoji jedan izvrsni nema�ki
izraz: sich in die Busche schlagen (umaknuti u �bunje), tako sam i ja u�inio,
umaknuo sam u �bunje (odmaglio sam). Nisam imao nikakav drugi izlaz, pod
pretpostavkom da nisam mogao izabrati slobodu.

Osvrnem li se na svoj razvitak i njegov dosada�nji cilj, niti se �alim niti sam
zadovoljan. S rukama u d�epovima, s bocom vina na stolu, napola letim, napola sedim
na stolici za ljuljanje i gledam kroz prozor. Do�e li mi ko u posetu, primim ga
kako je i red. Moj impresario sedi u predsoblju; pozvonim li, do�e i slu�a �to mu
imam rec�i. Gotovo svake ve�eri imam predstavu a uspesi gotovo pa ne mogu biti
vec�i nego �to jesu. Vratim li se u kasne sate s kakva banketa, sa nau�nih skupova,
iz kakvog ugodnog dru�tva kuc�i, do�ekuje me poludresirana �impanzica, i ja se s
njom dobro zabavljam na majmunski na�in. Po danu je ne �elim videti; iz o�iju joj
naime zra�i ludilo smuc�ene dresirane �ivotinje; to zapa�am samo ja i ne mogu to da
podnesem. Sve u svemu, postigao sam uglavnom ono �to sam �eleo. Nemojte mi govoriti
da nije bilo vredno truda. Uostalom, ne �elim �uti mi�ljenje nijednog �oveka, ja
�elim samo �iriti znanje, ja samo izve�tavam, pa i vama sam, di�na gospodo, �lanovi
Akademije, samo podneo izve�taj.
____________________________