OPERATIVNI SISTEM UNIX

Predmet:
Tema:
 Sadržaj

1. Uvod ...................................................................................................................................... 2
2. Razvoj Unix operativnih sistema ........................................................................................ 3
3. Vrste UNIX sistema ............................................................................................................. 4
4. Unix sistem datoteka ............................................................................................................ 6
5. Fajlovi i direktorijumi ......................................................................................................... 8
6. Prijavljivanje na sistem ..................................................................................................... 10
7. Odjava sa sistema ............................................................................................................... 11
8. Zaključak ............................................................................................................................ 12
Literatura................................................................................................................................ 14

1
 1. Uvod

Operativni sistem UNIX (srp: juniks) je operativni sistem razvijen 1960-ih i 1970-ih u
AT&T Belovim laboratorijama od strane grupe programera među kojima su se nalazili Ken
Tompson, Denis Riči i Daglas Mekilroj. U kompaniji AT&T Belove laboratorije je
postavljena prava računarska mreža koja se opisuje kao preteča današnje svetske mreže
računara. Izvori UNIX-a potiču od Tompsonovih eksperimenata sa sistemom datoteka na
racunaru PDP_7,1969. godine.
Ime UNIX je skracenica od engleske složenice Uniplexed Information and Computing
System. Prvi radni sistem izgrađen je 1971. godine za računar PDP_11/20. Ranije UNIX-ove
verzije napisane su u asemblerskom jeziku, a 1973. godine je celi UNIX nanovo napisan u
jeziku C. Razlog rasprostranjenosti UNIX-a nalazi se u korišćenju programskog jezika C kao
osnovnog jezika u kojem je napisan glavni deo koda UNIX-a. Zbog izbora programskog
jezika C, dizajneri operativnog sistema UNIX omogućili su njegovo lako prebacivanje na bilo
koji račcunar. UNIX kao operativni sistem je veoma raširen i trenutno postoje razne verzije i
podverzije od kojih su neke navedene: Mac OS X, AIX, SCO, Solaris, Solaris, BSD, HP/UX,
IRIX, Ultrix, GNU/Linux, Linux....
Svojom pojavom Unix je uveo neka svojstva koja su danas podrazumna: multitasking,
multiprocesing, umrežavanje. Unix je jednostavan ali ipak moćan višekorisnički operativni
sistem prvenstveno dizajniranza interaktivnu upotrebu. Unix je čvrsto povezan sa mrežnim
servisima TCP/IP protokola, čime je u potpunosti promenjena slika UNIX servera i radnog
okruženja iz prošlosti. Umesto servera sa klasičnim serijskim terminalima, UNIX server se
nalazi u mreži. Pri tome, on vezu sa radnim stranicama ostvaruje preko LAN/WAN mreža i
TCP/IP protokola. Većina velikih svetskih proizvođača računara razvija specifičnu varijantu
UNIX operativnog sistema, što ukazuje na njegov kvalitet, popularnost i
rasprostranjenost.Većina UNIX sistema, poput IBM AIX i Sun Solaris, je komercijalna -
korisnik mora daplati licencu za korišćenje, a izvorni kod nije raspoloživ. To su razlozi sve
veće popularnosti Linux sistema koji zadržava većinu dobrih osobina UNIX sistema, a
dodatno se odlikuje raspoloživim izvornim kodom praktično besplatnim korištenjem.

2
 2. Razvoj Unix operativnih sistema

Razvoj UNIX operativnog sistema počeo je sredinom 1960-tih godina u AT&T Bell
laboratorijama u saradnji sa kompanijom General Electric i tehnološkim institutom
Massachusetts. Projekat, odnosno operativni sistem MULTICS (Multiplexed Information and
Computing Service) predstavljao je interaktivni operativni sistem namenjen da opslužuje
veliki broj korisnika čiji su terminali direktnim serijskim ili modemskim komunikacionim
kanalima povezani na centralizovani server. Takav koncept operativnog sistema bio je
preambiciozan za tadašnji stepen razvijenosti hardvera, pri čemu se prvenstveno misli na
procesorsku snagu i količinu sistemske memorije. MULTICS nije doživeo svoju praktičnu
primenu jer se posle nekoliko godina razvoja pokazao kao preskup i preambiciozan projekat
od koga su AT&T Bell laboratorije odustale. Bez obzira na to, teorijska i praktična rešenja
projekta našla su primenu u mnogim operativnim sistemima. Konkretno, MULTICS je
preteča UNIX sistema koji se smatra jednim od najkvalitetnijih i najrasprostranjenijih
operativnih sistema, na čijem se razvoju radi preko 30 godina, sa tendencijom dalje
egzistencije i usavršavanja.
Dva fundamentalna imena vezana za razvoj UNIX operativnog sistema su svakako Ken
Thompson, MULTICS sistemski programer u Bell laboratorijama, i Dennis Ritchie, poznatiji
kao tvorac programskog jezika C. Godine 1969, Ken Thompson je započeo razvoj novog
operativnog sistema za DEC PDP-7 računar, napravivši redukovani MULTICS, odnosno
UNICS (Uniplexed Information and Computing Service). Radi lakšeg izgovora i pisanja ime
UNICS je kasnije evoluiralo u UNIX. UNIX je prvobitno napisan u asemblerskom jeziku, a
samim tim bio je potpuno zavisan od klase procesora za koji se realizuje. Godine 1971,
Ritchie je napisao programski jezik C kao viši programski jezik koji omoguava sistemsko
programiranje, a zatim sa Thompsonom preveo kôd UNIX sistema na C, što se može smatrati
prekretnicom i jednim od najznačajnijih poteza u razvoju operativnih sistema. Zahvaljujui C
jeziku UNIX je mogao biti prenešen na razne računarske arhitekture sa vrlo malo
programskih modifikacija, što je svakako bio ključ uspeha i popularnosti UNIX operativnog
sistema.
Nakon prevoda na C jezik, autori su u cilju daljeg unapreenja prosledili izvorni kod
UNIX sistema univerzitetima širom Amerike, pri čemu su programeri sa Berkli univerziteta u
Kaliforniji dominantno uticali na dalji razvoj. Nakon brojnih modifikacija koda nastao je
BSD UNIX (Berkeley Software Distribution), koji je takođe u izvornoj formi distribuiran
američkim univerzitetima na dalje usavršavanje. Najznačajniji doprinos grupe koja je
realizovala BSD UNIX odnosi se na softver za umrežavanje, koji omogućava funkcionalnost
operativnog sistema u LAN i WAN mrežama. BSD UNIX mrežna rešenja prihvatili su brojni
proizvođači računara koji su razvijali sopstvene varijante UNIX operativnog sistema:
 SunOS, kompanije Sun Microsystems, baziran na BSD UNIX v4.2.
 System V UNIX, kompanije AT&T.
 XENIX, kompanije Microsoft, razvijen za PC računare sa Intel procesorima.

3
 Godine 1988, kombinovanjem dobrih osobina Sun OS/BSD, AT&T System V Release
3 i XENIX operativnih sistema nastala je nova varijanta UNIX sistema - System V Release 4
(SVR4), koja je ubrzo postala de facto standard i osnova za dalji razvoj UNIX sistema.
Sledeći korak u razvoju predstavlja pokušaj standardizacije i realizacije međusobne
kompatibilnosti raznih vrsta UNIX sistema.

3. Vrste UNIX sistema

Danas postoji veliki broj različitih vrsta UNIX sistema koje su zasnovane ili na
industrijskom standardu SVR4 ili na BSD distribuciji. One vrste UNIX sistema koje Uvod u
UNIX i Linux operativne sisteme potiču od istog standarda međusobno su veoma slične, tako
da se na osnovu nekihindikatora (najčeše na osnovu sistemskih komandi) može odrediti koji
je standard korišćen kao osnova za izgradnju i razvoj specifičnog UNIX sistema. Komanda za
štampanje na sistemima čija je osnova System V je lp, dok je komanda za štampanje na BSD
baziranim sistemima lpr. Komanda koja opisuje tekue procese na System V sistemima je ps -
ef , dok BSD koristi ps -aux. Razlike postoje i u drugim komandama.
UNIX je sada zaštieno ime u vlasništvu organizacije The Open Group
(www.opengroup.org), koja je definisala POSIX standard (Portable Operating System
Interface) u cilju poveanja kompatibilnosti raznih vrsta UNIX sistema. Svaki proizvođač
svoju UNIX distribuciju naziva određenim unikatnim imenom: Solaris (Sun Microsystems),
AT&T UNIX, AIX (IBM), HP-UX (Hewlett-Packard), Tru64UNIX (Compaq). Iako je veina
UNIX sistema kreirana da radi uglavnom na određenoj arhitekturi sa određenom klasom
procesora (najčeše su to procesori matične kompanije) postoje varijante koje rade na više
klasa procesora. Na primer, Solaris koji je prvenstveno namenjen Sun računarima postoji i u
verziji za PC arhitekturu, odnosno za Intel procesore, dok Linux, pored PC arhitekture
podržava i druge arhitekture kao što su Sun, Apple Mackintosh i IBM. Kada se savlada rad na
jednoj vrsti UNIX sistema prelazak na neku drugu verziju je relativno lak.

3.1.Linux operativni sistem

Jedna od poslednjih varijanti UNIX operativnih sistema, čiji je razvoj započeo Linus
Torvalds 1991. godine na Univerzitetu u Helsinkiju, je Linux. Torvalds je svoj operativni
sistem koji objedinjuje oba standarda, SRV4 i BSD, objavio na Internetu i podsticao druge
programere širom sveta da se priključe njegovom daljem razvoju. Ubrzo, Linux je postao
veoma popularan među računarskim entuzijastima koji su tražili alternativno rešenje za
postojeće operativne sisteme za PC računare (DOS, Windows). Linux je svojom koncepcijom
stabilnog a jeftinog operativnog sistema doživeo veliku ekspanziju i popularnost. Simbol
Linux sistema je mali pingvin (Tux).
Linux je prvobitno namenjen 32-bitnim Intel x86 mikroprocesorima (počevši od
80386), na kojima može funkcionisati kao radna stanica (workstation) ili kao server. Jezgro
Linux sistema je kasnije modifikovano i prilagoeno procesorima koji ne pripadaju Intel x86

4
klasi, meu kojima treba istai Intel IA-64, DEC Alpha, SUN SPARC/UltraSPARC, Motorola
68000, MIPS, PowerPC i IBM mainframe S/390. Može se konstatovati da današnji Linux u
odnosu na bilo koji operativni sistem podržava najširi spektar procesora i računarskih
arhitektura.

Slika 1. Logo Linux operativnog sistema

3.2.GNU/Linux i Open source software

Veliki deo komponenti Linux operativnom sistemu dodali su nezavisni programeri i

programeri GNU projekta (www.gnu.org), koji pripada slobodnoj softverskoj fondaciji (FSF
- Free Software Foundation). Svi GNU/Linux operativni sistemi koriste Linux kernel kao
fundamentalni deo koji kontroliše interakciju između hardvera i aplikacija, i GNU aplikacije
kao dodatne komponente operativnog sistema.
Linux je raspoloživ kao besplatan operativni sistem pod GNU GPL licencom (GNU
General Public Licence), što važi i za neke druge vrste UNIX sistema, kao što su FreeBSD i
NetBSD. Linux je softver sa otvorenim izvornim kodom (Open Source), što znači da je
izvorni kod javno raspoloživ i može biti modifikovan tako da odgovara specifičnim
potrebama. Linux se može slobodno distribuirati meu korisnicima. Ovakav koncept je
potpuno suprotan konceptu komercijalnog softvera, gde izvorni kod nije dostupan i svaki
korisnik mora da plati licencu za korišenje. Komercijalni softver je baziran na autorskim
pravima (copyright laws) koja preciziraju limite koje korisnici softvera imaju u odnosu na
izvorni kod, korišenje i dalje distribuiranje softvera. Linux se besplatno može preuzeti sa
različitih web-sajtova.

Slika 2. Logo GNU/Linux i Open source software

5
 4. Unix sistem datoteka

Osnovna struktura svih UNIX sistema datoteka je slična. Tipičan UNIX sistem
datoteka šematski je prikazan na slici:

Slika 3. Unix sistem datoteka

UNIX sistem datoteka čine:

 zaglavlje (superblock),
 tabela indeksnih čvorova (i-node tabela),
 blokovi sa podacima (data blocks),
 direktorijumski blokovi (directory block) i
 blokovi indirektnih pozivača (indirection block).
Superblok (superblock) je zaglavlje sistema datoteka i sadrži informacije o sistemu
datotekau cjelini, kao što su njegova veličina, tip i zastavica čistoće (dirty flag). U superbloku
se nalazi zaglavlje i-node tabele i zaglavlja listi slobodnih i-node čvorova i slobodnih blokova
za podatke.
Superblokovi svih aktivnih sistema datoteka keširaju se u RAM memoriji računara i
periodičnose upisuju na disk.U okviru dijela sa podacima nalaze se blokovi podataka,
direktorijumski blokovi i blokoviindirektnih pokazivača. Sadržaj regularnih datoteka čini
određeni broj blokova podataka.Direktorijumi se posmatraju kao specijalne datoteke čiji
sadržaj čine direktorijumski blokovi kojisadrže datoteke, odnosno njihove specijalne
informacije (file-info). Direktorijumski blokovi sutabele sastavljene od određenog broja file-
info struktura, za svaku datoteku koja se tu nalazi.File-info struktura se u literaturi pominje i

6
kao kontrolni blok datoteke - FCB (File ControlBlock). U skladu sa teorijom operativnih
sistema, file-info struktura predstavlja jedan diokontrolnog bloka datoteke. Svaki objekat koji
se nalazi u direktorijumu (directory-entry)predstavljen je jednom file-info strukturom. Svaka
file-info struktura sadrži ime objekta kogpredstavlja i broj indeksnog čvora kojim je taj
objekat u potpunosti opisan. Na ovaj način je omogućeno kreiranje hard linkova. I-node
(indeksni čvor) je osnovna struktura UNIX sistemadatoteka koja u potpunosti opisuje jedan
objekat. Shodno teorijskom pristupu, indeksni čvor jedrugi dio kontrolnog bloka datoteke.
Svaki UNIX sistem datoteka ima tabelu indeksnih čvorova. I-node sadrži sve informacije o
objektu koji opisuje osim imena:
 tip objekta (npr. regularna datoteka, direktorijum ili simbolički klik) i pristupna
prava za tri vlasničke kategorije,
 broj hard linkova na dati objekt,
 user ID, odnosno ID korisnika koji je vlasnik objekta,
 group ID, odnosno ID grupe korisnika kojoj objekt pripada,
 veličinu objekta izraženu u bajtovima,
 vrijeme zadnjeg pristupa objektu (access time) u UNIX vremenskom formatu,
 vrijeme zadnje modifikacije objekta (mod tima) u UNIX vremenskom formatu,
 vrijeme zadnje modifikacije indeksnog čvora objekta (i-node time) u UNIX
vremenskom formatu,
 listu direktnih pokazivača na blokove sa podacima, koja je dovoljna da se
adresirajuprvih 10-12 blokova podataka koji čine početak datoteke,
 listu indirektnih pokazivača (lista pokazivača na jednostruke, dvostruke i trostruke
indirektne blokove).

7
 5. Fajlovi i direktorijumi

UNIX fajl sistem je odgovoran za organizaciju, prepoznavanje i smeštanje svakog

fajla na računaru. UNIX-ova definicija fajla je veoma jednostavna – on je definiše kao skup
bajtova, onne zna šta se unutar kojeg fajla nalazi, odnosno unos podataka u fajl prepušta
programu koji radisa tim fajlom. Svaki fajl je označen sa logičnim imenom koji se sastoji od
niza ASCII karaktera. Jedini karakter koji ne može biti korišten za davanje naziva fajlova je
znak /.
Poželjno je da se nazivifajlovima određuju sa karakterima koji se mogu odštampati, ali
UNIX tu nije striktan. Svi UNIX sistemi današnjice dozvoljavaju 14 karaktera za ime fajla,
mada mnogi modeni i više. Jedini fajlovi koje UNIX sistem razlikuje od drugih su oni koji su
korišćeni ood strane jezgra(kernela) za specijalne namene.

Slika 4. Prikaz organizacije tipičnog UNIX sistema

UNIX fajl sistem je organizovan po hijerarhalnoj direktorijumskoj strukturi. Osnovni

direktorijum root je uvek označen sa /, a najvažniji poddirektorijumi su:
 /home – služi za smeštanje korisničkih direktorijuma i njihovih fajlova,
 /bin – sadrži ljuske i najčešće upotrebljavane komande i programe,
 /etc – sadrži konfiguracione fajlove, start-up i skripte za administraciju sistema,
 /user – se koristi za smještanje niza poddirektorijuma koji sadrže biblioteke i ostale
fajlove neophodne za pravilno funkcionisanje sistema,
 /dev – sačinjavaju fajlovi koji označavaju hardverske uređaje na računaru,
 /tmp – se koristi za privremeno čuvanje podataka koji su u upotrebi pri radu na
sistemu.

8
 5.1.Preusmeravanje

Jedna od moćnih osobina UNIX-a je da podržava preusmeravanje rezultata koji nam

daje izvršavanje određenog procesa na bilo koji uređaj na računaru.

5.2.Rad sa arhivama

Rad na bilo kojoj platformi bi gotovo bio nezamisliv bez postojanja arhiva, tj. skupa
fajlova koji su radi lakše menipulacije zbijeni u jedan. Najpoznatiji arhiver u UNIX-u je tar
(TapeArchive) koji gotovo uvek dolazi u kombinaciji sa programom za kompresiju gzip.
Primer: Dekompresovati i raspakovati lokalni direktorijum

Slika 5. Primer dekompresije i raspakovanja lokalnog direktorijuma

S komandom gzip smo prvo dekompresovali arhivu, a zatim je otpakovalo komandom

tar.

9
 6. Prijavljivanje na sistem

Kao što smo naglasili, UNIX je višekorisnički sistem pa prema tome mora sadržati
način kako da identifikuje pojedinačnog korisnika. Svaki korisnik na UNIX-u mora da
posjeduje svojekorisničko ime (username) i šifru (password). Ono sačime se svaki korisnik
mora susresti priprijavljivanju na sistem je tzv. login prompt čime sistem stavlja do znanja da
je spreman zaproces prijave, a on otprilike izgleda ovako:

Slika 6. Login prompt

Sistem prvo očekuje da se unese tačno korisničko ime a zatim i šifra. Ako su podaci
ispravno unešeni i ako je proces verifikacije protekao bez problema, naći ćete se u ljusci i sa
svojim promptom sistem vam stavlje do znanja da je spreman za rad. U suprotnom, dobićete
poruku o netačnom unosu. Uobičajeno UNIX okruženje pri prijavi je tzv. komandna linija, ali
start-up rutina u mnogimmodernim UNIX sistemima omogućava i automatsko podizanje X
Windows-a, odnosno grafičkog okruženja. Ono što daje prepoznatljivost i moć UNIX-u je
tzv. remote prijavljivanje,odnosno prijavljivanje i rad na udaljenom računaru preko mreže.Na
tipičnom sistemu, korisnik ima mogućnost izbora nekoliko ljuski. Najpoznatije UNIX ljuske
su Bourne shell, C shell i Korn shell.

10
 7. Odjava sa sistema

Sa sistema se odjavljuje na dva načina:

 korištenjem logout programa koji će se na lep način porbrinuti za odjavu sa sistema,
često pitajući da li želimo da sačuvamo rad koji nismo završili ili u kojem smo
biliprekinuti;
 upotrebom komande exit.
Prilikom procesa odjave, sistem će ugasiti sve prethodno aktivirane procese (osim ako
komadnom nohup nije aktiviran neki pozadinski proces, odnosno proces koji će ostati aktivan
inakon odjave), zato je poželjno pre izlaska proveriti da li nešto treba trajno sačuvati.

11
 8. Zaključak

Kako je popularnost UNIX-a rasla, različite korporacije, organizacije i univerziteti su

portovali UNIX na mnoge platforme računara, tako da je stvoren veliki broj UNIX-sličnih
operativnih sistema. Primeri su DEC-ov Ultrix, IBM-ov AIX, Microsoft-ov Xenix, Sun-ov
SunOS i Solaris, Hewlett-Packard-ov HP-UX, Compaq-ov Tru64 UNIX, Novell-ov UNIX
Netware, SGI-ov IRIX, Chorus, MACH, OSF/1, 386BSD, SCO UNIX, kao i mnogi drugi
operativni sistemi koji su razvijani po ugledu na UNIX, kao što su: Tunis, Xinu, Minix,
Linux. UNIX je danas dostupan na svim računarima opšte namene, personalnim računarima
(PC), radnim stanicama, minikompjuterima (PDP-11, VAX), mainframe računarima i super
kompjuterima (cray). Većina ovih sistema je bazirana na Version 7, System III, 4.2BSD i
SystemV UNIX-ima. Kako UNIX nije bio razvijan od strane samo jednog proizvodjača, niti
za samo jednu vrstu računara, postao je najprenosiviji i najzastupljeniji operativni sistem.
Ovo bi moglo da omogući korisnicima da imaju jedinstveno okruženje na svim računarima
bez obzira na proizvodjača. Ali je veliki broj implementacija sistema doveo do značajnih
razlika u programiranju i korisničkom interfejsu ovih sistema. Da bi se korisnicima pružilo
jedinstveno okruženje, mora postojati jedinstveni programski interfejs, tako da sve UNIX
aplikacije koje poštuju taj interfejs mogu da se izvršavaju na svim UNIX sistemima.
Standardizacija UNIX-a je veoma težak zadatak i to zbog više faktora. Naime, kako je
Ken Tompsonov prvobitni cilj pisanja prvog UNIX kernela bio poboljšanje performansi igre
zvane Space Travel, on nije ni razmišljao da poštuje bilo kakve standarde. Dalji razvoj i
korišćenje UNIX-a bilo je samo u okviru AT&T-a, tako da opet nije bilo potrebe za nekim
zvaničnim standardom. Kada je UNIX izašao iz AT&T-a, počeo je njegov brzi razvoj u
raznim pravcima, što je vodilo do pojave velikog broja varijanti UNIX-a i nemogućnosti
pojave bilo kakvog standarda. Takodje, sa razvojem UNIX kernela, razvijane su i razne
alatke, bez kojih današnji UNIX sistemi ne bi bili to što jesu, tako da standardizacija UNIX-a
svakako mora da obuhvati i standardizovanje alatki kao što su lex, yacc, awk, grep…
Prvi pokušaj standardizovanja UNIX operativnih sistema bio je osnivanje
nekormercijalne organizacije /usr/group u 1980. god, 7a 1984. god. IEEE (Institute of
Electrical and Electronics Engineers) je iskoristio nacrt ovog standarda za POSIX (Portable
Operating System Interface for UNIX) standard, koji bi trebalo da obuhvata 20 standarda, ali
su do sada u potpunosti dovršena i objavljena samo dva - POSIX 1003.1 koji opisuje
sistemske pozive i POSIX 1003.2 koji opisuje shell. POSIX ustvari predstavlja opis
interfejsa, ali ne i implementaciju, što znači da i nije pravi standard. Ali, on predstavlja
generalizaciju UNIX sistema, tako da su ga druge organizacije koristile kao osnovu za svoje
standarde.
Odprilike u isto vreme AT&T je objavio System V Interface Definition (SVID), a
X/Open je objavio X/Open Portability Guide (XPG). 1988 god. Open Software Foundation
objavljuje OSF/1 verziju UNIX-a kompatibilnu sa POSIX-om i Motif - grafički interfejs koji
danas predstavlja standardni korisnički grafički interfejs. 1993. godine Novell je kupio UNIX
System Laboratory od AT&T-a, a zatim objavio sledeću verziju UNIX-a pod imenom
UnixWare. Kako UnixWare nije stekao veliku popularnost, Novell je shvatio da ukoliko ne
dodje do ozbiljne standardizacije UNIX-a, nijedan komercijalni UNIX sistem neće preživeti.

12
 Zbog toga je već 1994. god. Novell zvanično dao pravo korišćenja imena UNIX
organizaciji X/Open i tako započeo najuspešniji pokušaj unifikacije UNIX-a do danas.
X/Open je utvrdio specifikaciju “Spec 1170 ”, koja predstavlja nacrt više od 10 000 API-ja
(Application Programmer Interfaces) kojima se opisuju UNIX-slični operativni sistemi, a
1995. god. objavljuje konačnu specifikaciju - “Single UNIX Specification”. UNIX sistemi
koji su uskladjeni sa ovom specifikacijom nazivaju se “UNIX 95”. Ujedinjenjem organizacija
X/Open i OSF 1996. god. nastala je organizacija Open Group koja je objavila drugu verziju
standarda “Single UNIX Specification, Version 2”, a uskladjeni sistemi se nazivaju “UNIX
98”. U ovoj specifikaciji uključeno je procesovanje u realnom vremenu, tredovi i 64-bitni (i
više) procesori. Specifikacija je besplatna i može se dobiti preko web-a (
http://www.opengroup.org ).
2001. godine objavljena je i treća verzija specifikacije “Version 3 of the Single UNIX
Specification”. Ovako je najpopularniji operativni sistem na svetu prošao težak put
definisanja i standardizovanja.

13
 Literatura

[1] Đorđević, B., Maček, N., Pleskonjić, D., (2004): Operativni sistemi Unix i Linux, Viša
elektrotehnička škola, Beograd.
[2] Levine, J., Levine Young, M., (1997): Unix za neupućene, Mikro knjiga, Beograd.
[3] Krstajić, B., (2005): Operativni sistemi,Univerzitet Crne Gore Elektrotehnički
fakultet, Podgorica.
[4] Ray, S.D., Ray, E.,(2003): Unix, bukvar za nestrpljive, CET, Beograd.
[5] https://sr.wikipedia.org/sr/Јуникс [preuzeto dana 10.10.2015].
[6] https://sites.google.com/site/cyborgmod/linux [preuzeto dana 10.10.2015].
[7] http://poincare.matf.bg.ac.rs/~ivana/courses/osrm/unix.pdf [preuzeto dana
11.10.2015].
[8] http://os.etf.rs/POS/tutorials/srdjan/kurs/html/uvod.html [preuzeto dana 11.10.2015].

14