Lik i delo Svetog Save

Najmlađi sin velikog srpskog zupana Stefana Nemanje, Rastko Nemanjic, inače poznatiji
pod monaškim imenom Sveti Sava, živeo je i stvarao u 12. i 13. veku. Svoje detinjstvo je proveo
spremajući se za ulogu vladara. Već sa 15 godina otac mu je dao upravu nad Humom. A on je,
vođen božjom rukom, pobegao sa 17 godina od roditelja i svih zemaljskih uživanja na jedno
pusto mesto, u ruski manastir na Svetoj gori, gde se zamonašio.

Uzdao se u Boga i svojima je poručio da ne brinu, već da se mole i da mu se

pridruže. Roditelji su ga, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo žalili i u znak žalosti nosili crno
odelo, ali su se na kraju pomirili s time, verujući da je to Božja volja.

Svoje prvo delo je napisao u 20im godinama života, i to je bio Karejski tipik. Nakon njega
napisao je tipike za još nekoliko manastira, poput Studenice i Hilandara. Hilandar je zadužbina
Svetog Save i njegovog oca, koji je u njemu i preminuo 1199. godine. U Hilandarskom tipiku
Sveti Sava je pisao o nastanku manastira Hilandar, smislu monaškog života uopšte, ali i o životu i
delu njegovog ktitora Stefana Nemanje.

Iako nikada nije želeo da se bavi politikom i upravljanjem države, sukob braće, Vukana i
Stefana, oko prestola nakon smrti njihovog oca ga je primorao da se vrati u Srbiju kako bi ih
pomirio. Tu istu mladu srpsku državu je kasnije uspešno branio i od spoljnih neprijatelja. To nije
radio snagom vojske, već diplomatijom i snagom svoje vere, kao i taktičnošću i ozbiljnošću u
pregovaranju. Sava je već u mladosti ušao duboko u svest širokih narodnih masa. Narod ga je
voleo i osećao strahopoštovanje prema njemu kako za života, tako i posle smrti. Vremenom je
postao jedan od najpopularnijih junaka i vekovima kasnije postao otelotvorenje jedinstva u
borbi našeg naroda za slobodu.

Učinio je mnogo za srpski narod: izdejstvovao je autokefalnost Srpske pravoslavne crkve

i postao njen prvi arhiepiskop. Podigao je mnoge manastire i škole po Srbiji, i pomogao
opismenjavanju srpske dece. Otvarao je i prve bolnice koje su bile pri većim manastirima.

Pored već pomenutih tipika, Sveti Sava je napisao još mnogo dela. Jedno od njih je i
Krmčija. U njemu je jasno razradio zakone i pravila života i rada, kako u crkvi, tako i u državi. On
je još u 12. veku pisao o pravima robova, porodičnih odnosa, položaja žena i zaštite siromašnih.
Koliko je voleo i poštovao svoga oca moglo se videti i iz dela "Žitije Svetog Simeona" i "Služba
Svetog Simeona". Još jedno bitno delo je Nomokanon, knjiga od 800 stranica, kojom se uređuje
unutršnji život Srpske pravoslavne crkve i srpdke države. Knjiga je urađena više od jednog veka
pre Dušanovog zakonika i dugo nakon njega je služila kao izvor povelja i zakona.
 Bio je neumoran u putovanjima po Srbiji u obavljanju svojih dužnosti. Zbog
svojih neprekidnih putovanja i iscrpljenosti, u poznijim godinama, uhvatila ga je bolest
na teritoriji Bugarske, u Trnovu, gde je umro 1237. godine, 27. januara. Prenesen je zatim
u manastir Mileševa.

Narod je verovao da Sveti Sava nije umro, da je živ i da stalno obilazi mesta gde žive Srbi.
Putuje u liku starca sa bradom i svojim čudotvornim štapom. Zato su nekada žene po selima
strahovale kada u dvorištu ugledaju nepoznatog starca sa štapom. Uvek bi ga sa poštovanjem
uslužile. Jer, kako kažu, umeo je da se naljuti na nerad i sebičluk. Postoje mnoge priče o Svetom
Savi u kojima on uči narod kako da ore, seje, mesi hleb, tka i plete i radi sve drugo što je
potrebno za život, kao pravi otac.

U narodu je kult Svetog save propovedan godinama kroz narodne pesme i pripovetke
(Sveti Sava i robinja, Sveti Sava spasava janjce od Turaka, Sveti Sava i Đavo, Sveti Sava kao lekar
itd). O Rastku Nemanjiću su između ostalih pisali i Jovan Jovanović Zmaj, Desanka Maksimović,
Ljubomir Simović, Vasko Popa.

Srpski narod se svom svecu odužio tako što slavi njegov dan, 27. januar. I to je postala
slava svih Srba, a posebno škole i đaka. U znak zahvalnosti narod mu je ispevao himnu i sagradio
hram na Vračaru. I dan danas je ostao istorijska ličnost, duhovni i svetovni vođa Srba. Njegov
lik prešao je granice naše zemlje. Čak su se i Turci klanjali moštima ovog sveca.

Lik i delo Svetog Save predstavljaju poziv za sve nas da se i u najtežim trenucima
možemo okrenuti veri i Bogu i da će nas On čuti gde god da se nalazimo; da se do dogovora
dolazi diplomatijom, razgovorom, a ne ratom. Mnogo je vekova, buna, nesreća i strepnji prošlo
od rođenja Svetog Save i još mnogo će ih proći, ali lik i delo Rastka Nemanjića će ostati prvi,
pravi i jedini izvor srpske države i duhovnosti.

Divna Stefić 3/6