Универзитет у Нишу

Педагошки факултет у Врању

ПРАВОПИСНА ПРАВИЛА САВРЕМЕНОГ СРПСКОГ

ЈЕЗИКА

-семинарски рад-

Студент Ментор

Снежана Гогић 9 м/17 Проф.др Јаворка Маринковић

Врање,2018.
 Садржај:

1. УВОД ................................................................................................................................ 3

2. ДЕФИНИЦИЈА ЈЕЗИКА ................................................................................................ 4

3. ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА ................................................................................ 11

3.1.Броз-Боранићев и Белићев правопис ..................................................................... 13

3.2.Правопис српскохрватског књижевног језика ...................................................... 16

4. ПРАВОПИСНА ПРАВИЛА ......................................................................................... 21

4.1. Састављено и растављено писање речи ................................................................ 21

4.2. Велика и мала слова................................................................................................ 22

4.3. Скраћенице .............................................................................................................. 26

4.4. Писање туђих речи ................................................................................................. 27

5. ПРАВОПИСНИ ЗНАЦИ ............................................................................................... 29

5.1. Интерпункција......................................................................................................... 32

6. ЗАКЉУЧАК ................................................................................................................... 36

7. Литература: .................................................................................................................... 37

2
 1. УВОД

Језик је сам по себи веома интересантна категорија, aли језик је и слојевита

творевина која мора да функционише по одређеним правилима. Ако се крене од

основног значења термина језик под тим се подразумевају три различита феномена.

Први је језик који је неформалан, који се користи у свакодневном говору, а који

карактерише одређени дијалекат или неке друге карактеристике у зависности од

говорног подручја или групе. То је просто речено народни говор. Други је

књижевни, а трећи стандардни језик. Разноликост је та која одваја и разликује

познавање одређених правила да би систем функционисао у потпуности.

Одабир теме за мене представља изазов, јер треба одговорити на захтев

познавања система језика, правописа и правила по којима језик

функционише.Направити разлику и издвојити правила.То је уједно и сажетак овог

рада, а и његов циљ и намера. То је уједно и тема којом ћу се бавити у овом

семинарском раду, правопис и правописне норме везане за српски језик.

3
 2. ДЕФИНИЦИЈА ЈЕЗИКА

Постоји више различитих дефиниција језика као појаве. Језик се може

дефинисати из различитих аспекта. Управо зато су и могуће различите дефиниције,

од којих ниједна не објашњава до краја то најсавршеније достигнуће људског духа.

„Језик је веома сложен систем знакова (са правилима за њихов избор,

комбиновање и употребу) помоћу којих се људи у одређеној друштвеној заједници

међусобно споразумевају, исказују једни другима своје мисли и осећања и

обележавају се као припадници управо те заједнице, или пак ове или оне друштвене

групе у оквиру ње.“

Са становишта улоге језика у животу човека и људског друштва језик се

дефинише и као „систем знакова који човеку омогућава развијен друштвени и

душевни живот, и који се остварује у општењу међу људима.“

Језик је, у општем смислу, одређен и уређен систем знакова којима је основна

функција споразумевање међу члановима једне друштвене заједнице. Кад је реч о

природном људском језику, тај систем знакова представљају артикулисани гласови и

њихове значењски релевантне комбинације (морфеме, лексеме, синтаксеме) или пак

писани знакови, слова, помоћу којих се те језичке јединице обележавају.

„Језик у том смислу далеко је најсложенији, човековим друштвеним и

духовним потребама најпримеренији систем знакова за исказивање мисли и осећања

и споразумевање међу људима у једној друштвеној заједници.“

„Народни језик је скуп свих народних говора или дијалеката који по неким

својим битним карактеристикама, пре свега по заједничкој супстанци и структури,

4
представљају целину и разликују се од других, суседних дијалекатских система, тј.

од суседних језика, иако ту, кад је реч о сродним језицима, нема оштрих граница.“

Народни језик је језик свакодневне комуникације и његова функција је да

пренесе информацију.

Основно обележје народног језика јесте његова разноликост, неуједначеност.

Народ, наиме, у различитим крајевима на подручју једног језика различито говори.

Понекад су те разлике толике да се припадници истога језика тешко међу собом

могу разумети. И то није карактеристика само нашег језика као укупности народних

говора који му припадају него и других језика у том смислу.

То, свакако, отежава ширу комуникацију, поготово писмену, па се стога, ради

превладавања тих тешкоћа формира прво књижевни језик, а потом и стандардни

језик.

Те се две појаве код нас, али и у свету, појмовно-терминолошки углавном

изједначавају, па се уместо стандардни језик употребљава књижевни језик. У новије

време у лингвистичкој се литератури среће и термин књижевни или стандардни

језик, чиме се потврђује изједначавање тих појмова. Теоријски и практични разлози,

међутим, захтевају да се они појмовно терминолошки разлуче и дефинишу.

Разговорни језик, који се још назива и колоквијални језик. То је језик којим се

човек служи у свакодневном животу за споразумевање у породици, на улици, у

ресторану, продавници, у разговору са пријатељима, познаницима, рођацима,

случајним пролазницима, сапутницима, у игри и забави. Он се говори у свим

могућим ситуацијама кад човек разговара с човеком и кад су присутна најмање два

говорника односно саговорника. Ту се употребљава језик чији је главни циљ да се

људи у моментима говорења што боље споразумеју. То је језик којим човек најчешће
5
и говори и на који (како су нека истраживања показала) отпада око 75% целокупне

језичке активности човекове. Према схватању већине савремених стилистичара,

међутим, разговорни језик се сматра посебном врстом стила, па се назива разговорни

стил, мада се ми овде служимо термином разговорни језик.

У разговорном језику (или стилу) човек се не труди да говори по строгим

правилима језичког стандарда. Ту се језик употребљава спонтано и не пази се

нарочито на изговор појединих гласова, акцената, облика, група речи или реченица.

А то је највише због тога што присутност (више) говорника, тематска и ситуативна

одређеност, екстралингвистички елементи (мимика, гестови, смех и сл.) прате такву

језичку употребу надомешћујући могуће празнине у изразу говорника, или

отклањајући евентуалне неспоразуме.

Књижевни језик је, како и из самог тог назива произлази, „језик књиге“ или,

шире схваћено, „језик писмености“ – „писмени језик“. Народ себи ствара и негује

језик којим ће се споразумевати сви чланови заједнице, односно сви припадници

народа и државе. Такав језик најчешће се јавља у писаној форми, у књигама , како се

то обично каже, па се зато и назива књижевни језик. То је језик свих чланова једне

заједнице, чијих се граматичких правила та заједница придржава како би се

споразумевала на вишем лингвокултуролошком нивоу.

Књижевни језик јавља се кад се неки народ описмени, тј. кад стекне

писменост, кад добије своје писмо. Код нас је то било пре 1.100 година, кад смо

заслугом следбеника Ћирила и Методија добили своје прво писмо - глагољицу, а

потом ћирилицу и латиницу. Ми, дакле, можемо пратити развој нашег књижевног

језика (или, тачније, књижевних језика, јер их је било више) читав један миленијум.

Прво је то био старословенски језик (од IX -XII века), па тзв. редакције тога језика,

6
тј. мешавина старословенског и народног језика, а онда су се, до формирања

стандардног језика (у XIX веку) на разним странама појављивали, и употребљавали,

различити књижевни језици: код Срба су то били српскословенски, па онда

рускословенски и славеносербски.

Видљиво је то у читавом развоју нашега књижевног језика од времена

Људевита Гаја и Вука Стефановића Караџића. Вук Караџић је итекако био избирљив

у тражењу онога, што је правилније и лепше, одбацујући неке изразите особине

народнога језика из књижевног језика.

Премда смо тако у неку руку одвојили књижевни језик од народнога, ипак ми

никад не престајемо бити свесни чињенице, да наш књижевни језик црпи и своје

порекло и своју снагу из народнога језика.

Стандардни језик разликује се од књижевног, пре свега, по томе што је

обавезно нормиран, што значи да је уређен и у високом степену уједначен

експлицитном (прескриптивном, прописаном и свеобухватном) нормом и што има

разрађене функције којима се задовољавају културне и друге потребе цивилизованог

друштва.

То потврђује и проф. Далибор Брозовић, који је, у књизи Стандардни језик

(1970), указао на потребу увођења тог термина као ознаке појма који треба

разликовати од појма књижевни језик.

Он каже: „Битно је за дефиницију стандардног језика да је он аутономан вид

језика, увек нормиран и функционално поливалентан, који настаје пошто се једна

етничка или национална формација, укључивши се у интернационалну

цивилизацију, почне у њој служити својим идиомом, који је дотад функционисао

само за потребе етничке цивилизације.“

7
 „Стандардни језик је, дакле, посебно одабран, нормиран (тачније -

стандардизован) идиом који је, због задовољавања многоструких друштвених

потреба, функционално похватан, тј. функционалностилски разуђен.“

То је, заправо, „безбојни просек“ или најмањи заједнички садржилац

функционалних стилова, од којих неки, понајвише књижевноуметнички или

песнички, по својој природи, у мањој или већој мери, излазе из његових оквира, што

значи да се са стандардним језиком не подударају у целини. Књижевноуметничка

дела могу, наиме, бити написана и у дијалекту или жаргону, па већ и зато треба

разликовати не само стандардни и књижевни језик него и језик књижевности од оба

ова феномена.

Изграђивање стандардног језика веома је сложен процес, који, заправо,

никада не престаје. Избор основе само је први корак, први, веома важан поступак у

том процесу. Следи даље опис одабраног идиома, потом кодификација, тј.

нормирање итд.

„Проф. Милорад Радовановић, полазећи од идеја и истраживања америчких

социолингвиста, у својој иновативној схеми (у књизи Социолингвистика), дао је

прегледан приказ језичке стандардизације са десет различитих поступака, друштвено

условљених и међусобно повезаних, јер следе један иза другога или се један с

другим преплиће.

То су:

1. селекција (одабирање),

2. дескрипција (описивање),

3. кодификација (прописивање),

8
4. елаборација (разрађивање),

5. акцептуација (прихватање),

6. имплементација (примењивање),

7. експанзија (ширење),

8. култивација (неговање),

9. евалуација (вредновање),

10. реконструкција (преправљање) норме.“

Под претпоставком да је у досадашњим фазама стандардизације нашег језика

успешно савладано првих пет поступака, пред нашом науком о језику, посебно

стандардологијом, али и пред целим друштвом, стоје крупни задаци у систематском

савладавању осталих пет поступака, од којих већина захтева перманентан ангажман

језичких стручњака. Са становишта културе говора ту су посебно важни:

примењивање, ширење и култивација (његовање) већ одабране, описане, прописане

и разрађене норме. Стандардни језик кодификован је у: граматикама (прописује

облик говорне комуникације), правопису (прописује облик писане комуникације) и

речнику (прописује речи које су у духу дотичног језика)

Основне карактеристике стандардног језика јесу:

1.Аутономност: независнот стандардног језика о било којем идиому, али и о

органској основици на којој је настао.

2.Нормираност: Језици савремене цивилизације су нормирани. „Норма представља

свеукупност прописаних и обавезних правила добре употребе језика која служе као

мерило језичке исправности и узор свима који се датим језиком служе или га уче.“

9
 Стандарднојезичка норма обухвата све нивое језичке структуре, па говоримо

о ортографској, морфолошкој, синтаксичкој, лексичкој и стилистичкој норми.

Процес изграђивања језичких норми назива се језичка стандардизација а

његов резултат је стандардни или књижевни језик. С друге стране су нестандардни

језички варијетети : дијалекти, жаргони, сленг.

Наш даљи смер је писани стандардни језик, његова правила и законитости.

10
 3. ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Правопис је одређен правописним правилима која су дата, да би у писаној

форми језик функционисао по њима.

„Основу сваког правописа чине правила за писање гласова, речи и

реченичних делова. Ова правила, узета заједно, представљају норму која се односи

на писани језик и које би требало да се држе сви образовани људи. Пожељно је да

норма буде еластична и да се после одређеног времена мења, пратећи промене које

се дешавају у језику и друштву уопште. Препоручује се да чине само мање измене

правописних правила, јер није лако одрећи се стечених навика у писању.“1

Правописи, ако се узме у обзир намена за коју су написани могу да буду:

лингвистички – ( писани за потребе стручњака, лингвиста ) и педагошки – писани за

школе и ширу образовану публику, засновани су на науци, али писани

популарнонаучно, једноставно, јасно и мањег су обима од претходних.

„Правопис, договором званично утврђена правила за писање и речи и

употребу реченичних знакова тј. интерпункције, у свим језицима је конвенционалан.

Може бити етимолошки и фонетски: етимолошки води рачуна о пстанку речи(

србски, а не српски), такав правопис имају нпр. енглески и француски језик.

Српскохрватски правопис до Вука је био етимолошки.“2

Вук уводи правило писања гласова онако како се изговарају, уводећи

Аделунгов принцип:„Пиши као што говориш, читај како је написано“. Он је ту

нагласио промене гласова које су везане речима,а да се промене гласова у блиско

1
М.Дешић, Правопис српског језика, стр.7
2
Проф.др Јаворка Маринковић, Српски језик I, стр. 127.

11
везаним речима не обележавају: прет кућом се изговара, а пише се пред кућом . Има

и уступака, односно одступања од промена у писању дс уместо тс у неким речима,

писање гласа х.

Вуков правопис и борба за увођење истог трајао је доста дуго, најзад је

прихваћен 1868., а у Хрватској 1892.

Стандардизацији народног српског језика допринели су многи српски

филолози. Један од најзначајнијих међу њима свакако је Вук Стефановић

Караџић. Мада није писао строго правописне приручнике, године 1814. објавио је

прву српску граматику, то јест Писменицу сербскога језика. Вук је захтевао да

књижевни језик буде језик обичног народа, а остварење те идеје започео је

издавањем Српског рјечника и Српске граматике (1818). Наиме, у оба издања је, по

први пут, применио нову реформисану азбуку и правопис.

Сем кроз граматике, реформа језика је подржана и кроз научно-полемичке

радове какав је „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића (1847), као и друга

дела из исте године. Нове генерације књижевника почеле су да пишу на народном

језику, који је уведен као књижевни језик у културу. У Србији се већином писало

екавским изговором шумадијско-војвођанског дијалекта, док су се други писци

користили ијекавским изговором источно-херцеговачког дијалекта. Оба изговора,

односно дијалекта, уврштена су у савремен књижевни језик. Српски правопис остаје

и са двоазбучјем, у ком је ћирилици дата одређена предност, као и отвореношћу

према речима из других језика.

Професор Вељко Брборић са Филолошког факултета Универзитета у

Београду предлаже поделу развоја српског правописа на три периода:

12
докодификацијски (довуковски), кодификацијски (вуковски) и посткодификацијски

(поствуковски) период.

Први траје од почетака словенске и српске писмености до издавања Српског

рјечника 1818. године, а други од тог догађаја до 1868. године, када је постхумно

скинута забрана са Вуковог реформаторског рада, те његових нових правописних

решења. Чињеница је да је Вуков правопис одржан до данас, са одређеним дорадама

и изменама.

Оваква ортографија систематски је изложена у Српској

граматици филолога Стојана Новаковића (1894) и студији О правопису и

интерпункцији Љубомира Недића (1894), као и у делу „Граматика и стилистика

хрватскога или српскога књижевног језика“, хрватског граматичара Томислава

Маретића (1899).

3.1.Броз-Боранићев и Белићев правопис

Готово истовремено са Вуковом делатношћу, присталице илирског покрета у

Хрватској, предвођене Људевитом Гајем, напустиле су кајкавско наречје као

основицу књижевног језика и узеле штокавско наречје ијекавског изговора, слично

источно-херцеговачком дијалекту српског језика. Тиме су илирци са једне, а Вук са

друге стране утрли пут будућем заједничком језику. Сарадња је кулминирала Бечким

књижевним договором из 1850. године, којим су илирци и Вукове присталице

позвали хрватске и српске писце да пишу новим, вуковским типом књижевног

језика.

Према проф. Вељку Брборићу, овај, посткодификацијски (поствуковски)

период развоја српског правописа обухвата крај деветнаестога и цео двадесети век.

13
Иначе, овакву поделу проф. Брборић је први пут представио у својој

књизи Правопис српског језика у наставној пракси (2004), а дорадио и проширио за

потребе Зборника Матице српске за славистику из 2008. године. Омеђена издавањем

нових правописних приручника (осим у случају прве целине), унутар овог периода

могу се издвојити четири потпериода:

 период консолидовања правописне норме (1868—1923);

 период Александра Белића (1923—1960);

 период Матице српске (1960—1993);

 нови период (после 1993. године).

Бечким књижевним договором дошло је до потпуног зближавања српског и

хрватског језика. Тако је у Загребу издат Хрватски правопис Ивана Броза (1892),

који је у Хрватској, с мањим изменама, коришћен све до 1960. године, додуше, с

мањим изменама аутора (каснија издања приређивао је Драгутин Боранић). Брозов

правопис, према речима самог аутора, само мало одступа од начела којих су се

држали Вук и Даничић. На сличан начин су ова начела прихваћена и у Босни и

Херцеговини, док је Црна Гора и раније језички и правописно била српска.

Период консолидовања правописне норме, од дефинитивне победе нових

начела 1868. до појаве целовитог правописа 1923. године, означен је тиме што је

Вукова правописна реформа потпуно стабилизована и прихваћена. Издато је

неколико правописних приручника заснованих на новим принципима: Српски

правопис за школску употребу (1884) Стеве Чутурила, познат по томе што је, иако

објављен у Панчеву, заговарао употребу ијекавског изговора, као и Српска

граматика са правописом (1912) и Српски правопис за средње школе (1914) Милана

Петровића, издати у Новом Саду. У овог периоду, уз отпор појединих хрватских

14
лингвиста, прихваћен је фонетски правопис са примесама етимолошког, који се

задржао и до данас (нпр. гозба, натпис али градски, авлијски).

Споменик из међуратног периода (тридесете године 20. века) са белићевском

основом: ђенералштаба, шумадиске, дивизиске, пешадиског, оделења, армиске.

Једна реч прати вуковске принципе: одсек (уместо белићевског изједначеног отсек).

Замисао Чутурила о прихватању ијекавског изговора као јединог књижевног

изговора заговарана је и у каснијем периоду, али је дефинитивно одбачена са

анкетом Јована Скерлића у Српском књижевном гласнику (1914).

Међутим, широко прихваћено било је тек дело „Правопис српскохрватског

књижевног језика“, Александра Белића (1923), издато у Београду. Значај овог

приручника огледа се у томе што је то био званичан правопис у Србији до 1960. С

друге стране, ситуација је била таква да Белић није био кодификатор постојећег

стања, већ је, прихватајући основно начело Вуковог правописа („пиши као што

говориш“) уклањао одступања од њега, пишући: отсести, потшишати, гратски,

шумадиски, историски, веџба, слуџба. Највише због овога није прихваћен у

Хрватској. Основни текст имао је 150 страница, а речник уз њега још толико. Аутор

наводи да је писан још пре ратова за уједињење и ослобођење, као и да је циљ књиге

да отклони неједнакости.

Крајем 1918. године створена је прва Југославија, најпре под

називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевина Срба, Хрвата и

Словенаца и Краљевина Југославија. Језичко уједињење, међутим, текло је

споро, тако да је у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори коришћен Белићев, а

у Хрватској тада већ Боранићев правопис. Иако су оба издања почивала на истим,

вуковским принципима, постојале су одређене разлике у појединачним решењима.

15
Стога је Министарство просвете реаговало, доневши Правописно упутство за све

основне, средње и стручне школе (1929). О обавезујућем карактеру овог издања

говори податак да ниједан уџбеник који није био услађен са Правописним

упутством није могао бити одобрен за школску употребу. Овакав уједначени начин

писања био је компромис између Белићевих и Боранићевих решења, а примењиван је

од школске 1929/30. године. Због тога су оба аутора 1930. године приредила нова,

освежена издања својих правописа.

Правописно јединство, међутим, трајало је тек десет година.

Оснивањем Бановине Хрватске (1939) обновљена је Боранићева норма из 1928.

године. Други светски рат још више је удаљио Србе и Хрвате. Врх Независне

Државе Хрватске прописао је Коријенско писање (1941).

Приручник је законски озваничен доношењем Законске одредбе о хрватском

језику, његовој чистоти и правопису, у којој се, између осталог, напомиње да

хрватски није истоветан ни с једним другим језиком. Врх Недићеве Србије на ово је

одговорио доношењем Новог правописног упутства српског књижевног

језика (1943). Од 1. јануара исте године Правописно упутство, које је представљало

повратак на изворну Белићеву норму из 1923, примењивало се у свим српским

школама.

3.2.Правопис српскохрватског књижевног језика

Завршетком турбулентног периода Другог светског рата, изнова је завладало

правописно јединство, а враћена је Белићева и Боранићева норма из 1930. године.

У новој Југославији, основаној као Демократска Федеративна Југославија, а

затим Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна

Република Југославија, осванула су и нова издања оба предратна

16
правописа. Освежено („ново, допуњено и исправљено“) издање Белићевог правописа

(1950) изазвало је одређене недоумице. Наиме, на поткорицама књиге написано је да

је штампање завршено 6. децембра 1952. уместо 1950. године, али није било

суштинских проблема.

Заједнички српскохрватски језик постао је званичан у Југославији тек након

1945, мада је и раније постојао као српско-хрватско-словеначки (у

окриву Краљевине). Обновљено зближавање језика кулминирало је Новосадским

договором, склопљеним 10. децембра 1954. Према седмом закључку: Заједнички

језик треба да има и заједнички правопис. Израда тога правописа данас је најбитнија

културна и друштвена потреба. Нацрт правописа израдиће споразумно комисија

српских и хрватских стручњака. Упркос неким критикама договора, на темељу ових

одлука израђен је заједнички правопис који је 1960. Матица хрватска издала

ијекавски и латиницом под насловом „ Правопис хрватскосрпског књижевног језика

с правописним речником“, а Матицасрпска екавски и ћирилицом под

насловом „Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником.“

Закључке тродневног рада у Новом Саду, организованог с циљем да се

постигне потпуна унификација обновљеног српскохрватског језика, потписало је

више од шездесет учесника, од којих су многи били књижевници. Посреди је опет

био компромис између изворног Белићевог и изворног Боранићевог правописа;

други овакав покушај у 20. веку. Аутор новог приручника била је једанаесточлана

Правописна комисија, коју су чинили лингвисти Радомир Алексић, Александар

Белић, Јован Вуковић, Људевит Јонке, Радован Лалић, Славко Павешић, Павле

Роглић, Михаило Стевановић, Јосип Хам, Милош Хаџић и Мате Храсте. Коначну

стилизацију текста урадили су Михаило Стевановић и Људевит Јонке, док су

пратећи речник приредили Радомир Алексић, Јован Вуковић и Мате Храсте.

17
 Оспоравање са хрватске стране, међутим, било је константно, те је

резултовало Декларацијом о хрватском језику (1967), којом се одриче од

Новосадског договора и заједничког правописа. Нови хрватски правопис изашао је

тек 1986. Матица хрватска је у међувремену одустала и од израде

заједничког Речника српскохрватског књижевног језика. С друге стране, овај

приручник је све до последње деценије 20. века примењиван у Србији, БиХ и Црној

Гори. На њему се радило шест година, а Правописна комисија се сусретала са

многим несугласицама и пратећим компромисима. Отклоњене су неке слабости

претходне норме (нпр. одустајање од белићевског изостављања ј у примерима

типа ракиски, змиски, историски, али и од боранићевске формалне интерпункције).

Уведени су и многи дублети. Тежак настанак правописа условио је да се он све

време појављује у неизмењеном (фототипском) облику. У овом периоду је Матица

српска постала институција која се стара о ортографији српског језика.

Слабости заједничког Правописа српскохрватског књижевног језика из 1960.

године, иако су биле очигледне, нису претерано истицане. Повремено су вођене

језичке расправе, а најбољи рад на ову тему објављен је, као разултат трогодишњег

рада десет лингвиста из Новог Сада, Београда, Никшића и Сарајева, под

називом Прилози Правопису (1989). Ово дело у издању Матице српске приредили су

Митар Пешикан, Мевлида Караџа Гарић и Мато Пижурица, док су у раду

учествовали и Павле Ивић, Јован Јерковић, Јован Кашић, Бранислав Остојић, Асим

Пецо, Живојин Станојчић, Јосип Баотић и Милан Шипка. Активност групе била је

припрема за израду новог правописа.

Паралелно са овим, дошло је до коначног правописног раскида између

српског и хрватског језика. Након Декларације о хрватском језику (1967), уследиле

су посебне уставне одредбе охрватском језику, као и засебан Хрватски

18
правопис (1971). Аутори овог приручника били су Стјепан Бабић, Божидар Финка и

Милан Могуш. Услед уплитања политике у језичку проблематику, тираж је

заплењен и уништен, али га је емиграција већ наредне године објавила у Лондону,

тако да он популарно носи назив „лондонац“. Последњи корак ка одвојеној норми

начинили су Владимир Анић и Јосип Силић издавањем Правописног приручника

хрватскога или српскога језика(1986), урађеног без икакве сарадње Загреба са

Београдом, Сарајевом, Подгорицом или Новим Садом (Матицом српском).

У последњој деценији двадесетог и првој деценији наредног века разни

аутори издали су десетину правописних приручника различитог обима, квалитета и

намене. Професор Брборић недопустивом оцењује чињеницу да се сваки од њих

разликовао по правописним решењима. Један језик, наиме, може имати само једну

ортографску норму. У првој деценији двадесет и првог века, у службеној употреби

била су само два издања. Одобрење министарстава просвете Србије, Црне Горе и

Републике Српске добили су само Правопис српскога језика (1993) Матице српске и

ауторски Правопис српског језика (1994) Милорада Дешића. Квалитетније

приручнике чинили су и они Радоја Симића, док су остали били и више него

скромног значаја. У сличне приручнике новијег датума спада Правопис босанскога

језика(1996) Сенахида Халиловића, са употребом у Федерацији БиХ, као и мање

коришћени Правопис црногорског језика (1997) ВојиславаНикчевића и

коауторски Правопис црногорскога језика (2009).

Данашња ситуација таква је да се у Хрватској употребљава Хрватски

правопис Матице хрватске (2007) и Хрватски правопис Института за хрватски језик

и језикословље (2013), док је у Србији у службеној употреби измењено и допуњено

издање Правописа српскога језика Матице српске: четврто (2010), пето (2011) и

шесто (2013).

19
 Правопис српског језика је како сам већ навела фонетско – фонолошки.

Првим реформатором се, заправо, сматра Сава Мркаљ, а Вук је само извршио

извесна дотеривања Мркаљевог система, и није се даље бавио ужим проблемима

правописа, већ је углавном давао моделе како треба писати. Ђуро Даничић је

1847.год. дао теоријско објашњење правописним начелима и организовао га. Стојан

Новаковић 1894. год формулисао правописна правила, а Александар Белић 1923.

дотерао и прилагодио новом заједничком језику Срба и Хрвата.

1960. год. Матица српска и Хрватска издају верзију правописа која иде нешто

даље у сусрет хрватској етимолошкој правописној традицији.

„1993. јавност је изненадила нова Матична верзија: Правопис српскога језика,

која је, уместо да се врати српској традицији, обележила корак даље у

етимологизацијском отклону од српске правописне традиције. Ништа ново није

донело ни друго издање ове књиге,мада је доживела оштру критику.“3

Вукова ћирилица има 30 гласова, односно слова, где сваки глас одговара

једном слову. Има одступања у случајевима када би фонетски принцип променио

значење речи, на пр.: баки (дат.), уместо баци, јер би утом случају могао да се разуме

као глагол од глагола бацити. Сем великих и малих слова постоје и друга:

стилизована, брзописна, краснописна, курзивна(масна) итд. Правописом се уређује

писање великих и малих слова по одређеним правилима, за одређене врсте текстова.

Интерпункцијом се одвајају логичке, а не граматичке целине, такође се

користи и за постизање стилских ефеката.

3Радоје Симић, Српски правопис, стр.6, Београд,2016.)

20
 4. ПРАВОПИСНА ПРАВИЛА

4.1. Састављено и растављено писање речи

Састављено се пишу:

а) сложенице које имају само један акценат и у којима се први део не мења, на

пример: Београд (Београда, Београду), голорук, пароброд, писмоноша, бездушан,

југозападни, преполовити, извући;

б) називи становника насеља иако се имена тих насеља састоје од две акцентоване

речи и пишу се одвојено; на пример: Новосађанин (према Нови Сад), Белоцркванка

(према Бела Црква), Бјелопољац (према Бјело Поље);

в) присвојни продеви изведени од назива места ако се састоје од две акцентоване

речи, нпр. горњомилановачки (према Горњи Милановац), јужноамерички (према

Јужна Америка), кривопаланачки (према Крива Паланка);

г) речца не уз именице и придеве с којима сраста у сложенице, на пример:

- незнање, нечовек, незахвалност, незналица, небрига, непријатељ;

- непознат, неприродан, незрео, неписмен, невелик, невидљив;

д) именице преподне и поподне кад означавају у целини време дана пре 12 сати или

после 12 сати, на пример: Цело поподне/преподне смо те чекали. Али, кад се овим

изразом означава неки тренутак пре или после 12 часова, пише се растављено,

нпр.: Доћи ћу сутра пре подне, одмах после доручка.;

ђ) сложени прилози као: малопре, покадшто, гдекад, гдегде, наједном, напамет,

отприлике, и предлози: поврх, наместо, украј, уочи, подно;

21
е) речца нај- у суперлативу описних придева, на пример: најлепши, најлакши,

најбољи, најјачи, најједноставнији.

С цртицом између првог и другог дела пишу се полусложенице, ако сваки од

саставних делова чува свој акценат и ако се први део не мења по падежима. Тако се

пишу:

а) вишечлани називи места, на пример: Херцег-Нови (из Херцег-Новог, у Херцег-

Новом), Иванић-Град;

б) две именице од којих једна одређује другу, а заједно означавају један појам, на

пример: баш-чаршија, радио-аматер, рак-рана, ауто-пут, генерал-мајор, генерал-

потпуковник;

Растављено се пишу:

а) речца не у одричним облицима глагола, на пример: не знам, не верују, не

долазимо, не питај, не може; изузетак су одрични глаголи нећу, немам, немој, нисам;

б) одричне заменице нико, ништа, никоји, ничији, никакав кад се употребљавају с

предлогом, на пример: ни за кога, ни са ким, ни у чијем, ни пред каквим, ни за којим;

в) речца ли уз глаголе у упитним реченицама, нпр. Хоћеш ли доћи? Верујеш ли ми?

Знаш ли то? и у упитним реченицама са да, на пример: Да ли би ми помогла? Да ли

имаш новца?

4.2. Велика и мала слова

Великим почетним словима се пишу властита имена, и то:

а) лична имена и презимена: Милорад, Здравко, Ана, Јована, Петровић, Сувајџић,

Јовановић;

22
б) надимци и атрибути ако се сами употребљавају или су срасли с именом и постали

његов саставни део: Миша, Гоца, Јован Јовановић Змај, Душан Силни, Ричард

Лављег Срца, Петар Велики;

в) имена божанстава: Јупитер, Афродита, Зевс, Аполон;

г) имена животиња и грађевина: Шарац, Јаблан, Вучко, Сава центар, Криви торањ у

Пизи;

д) имена припадника народа: Србин, Црногорац, Мађар, Грк;

ђ) имена становника градова, крајева, земаља, држава, континената: Новосађанин,

Пироћанац, Нишлија, Бачванин, Југословен, Европљанин, Аустралијанац;

е) имена небеских тела: Сунце, Земља, Месец, Кумова слама, Марс, Венера;

ж) имена континената, држава, насељених крајева и места (све речи у њима осим

везника и прилога): Европа, Србија, Црна Гора, Хорвешка, Мачва, Далмација, Лика,

Београд, Тршић, Нови Сад, Босна и Херцеговина, Брод на Купи, Јужна Америка,

Двор на Уни;

з) имена мора, река, језера, планина и друга географска имена: Дунав, Палић,

Копаоник, Морава, Јадранско море, Фрушка гора, Плитвичка језера, Балканско

полуострво; ако се састоје из више речи, пишу се великим почетним словом само

прве речи, а друге само ако су властите именице:Јужна Морава, Бели Дрим.

и) имена улица и тргова: Студентски Трг, Железничка улица, Београдска улица; ако

се састоје из више речи само се прва реч пише великим словом а остале малим

словом изузев властитих имена: Булевар Николе Тесле, Улица Петра Петровића

Његоша;

23
ј) имена празника: Божић, Ускрс, Бајрам, Ђурђевдан, Нова година, Први мај;

к) називи установа, предузећа, друштава: Матица српска, Основна школа "Младост",

Војвођанска банка, Београдско драмско позориште, Српско певачко друштво,

Спортско друштво "Партизан", Медицински факултет у Београду, Организација

уједињених нација;

л) називи књига, часописа, новина, књижевних дела: Општа енциклопедија, Наш

језик, Борба, На Дрини ћуприја, Свет компјутера;

љ) присвојни придеви изведени од властитих именица суфиксима -ов, -ев, -

ин: Марков, Милошев, Марин, Босанчева, Београђанкина, Југословенов.

Великим почетним словом се пише:

а) прва реч у реченици:

Спушта се ноћ. Ледена киша добује у прозоре. Где су људи? Нема живе душе! Улице

су пусте.;

б) прва реч после две тачке када је управни говор међу наводницима:

Ал' говори Муса Арбанаса:

"Приђи, Марко, не замећи кавге, ил' одјаши да пијемо вино...";

в) наставак писма иза наслова ако се писмо наставља у новом реду, и то без обзира

да ли се иза наслова ставља зарез или узвичник:

Драга мама,

Твоје писмо сам примила тек јуче иако...

24
или

Драга Љиљо!

Молим те, немој се љутити што се ретко јављам...

Великим почетним словом пишу се заменице Ви и Ваш из поштовања према особи

којој се пише:

Драги наставниче, Јављамо Вам се одмах по доласку у летовалиште. На путу смо се

држали Ваших препорука...

Малим словом се пише:

а) наставак управног говора ако је био прекинут уметнутом реченицом ради неког

објашњења; на пример:

"Хоће ли сви", питао је директор на збору ученика, "помоћи у уређењу околине

школе?";

б) наставак реченице после управног говора, на пример:

"Хоћемо!" - одговорили су сви присутни ученици.

"Кренимо на посао, онда, одмах после састанка" - повикаше неки ученици.;

в) присвојни придеви изведени од властитих именица суфиксима -ски, -шки, -чки,

нпр.: новосадски, београдски, европски, чешки, нишки, суботички, амерички,

крагујевачки;

г) заменице ви и ваш кад се у писму не обраћа само једној особи већ групи или кад

се пише допис некој установи, фирми, друштву; нпр.:

Основној школи "Ј.Ј. Змај",

25
Обавештавамо вас да је...

4.3. Скраћенице

У српском језику постоје две врсте скраћеница:

Скраћенице које настају скраћивањем речи у читању се изговарају потпуно,

као да нису скраћене. И оне се међусобно разликују, а најчешће се употребљавају

следеће:

а) скраћенице код којих се скраћивање означава тачком:

бр. (број) тзв. (тако звани) ж.р. (женски род)

уч. (ученик) и сл. (и слично) в.д. (вршилац дужности)

стр. (страна) тј. (то јест) о.г. (ове године)

б) скраћенице за мере, величине, новчане јединице које се пишу без тачке:

m (метар) g (грам) USD (амерички долар)

cm (центиметар) t (тона) EUR (евро)

km (километар) l (литар) JPY (јапански јен)

kg (килограм) dcl (децилитар) GBP (британска фунта)

mg (милиграм) hl (хектолитар) SIT (словеначки толар)

Пошто су то међународне скраћенице пишу се латиницом.

в) Без тачке се пишу и следече скраћенице: др (доктор), гђа (госпођа), гђица

(госпођица).

Скраћенице које су настале од првог слова или слога сваке речи у вишесложним

изразима (сложене скраћенице) читају се различито:

26
а) неке се читају потпуно као да су сви деливи речи написани, а пишу се без тачке,

нпр.:

ВПШ - Виша пословна школа

УН - Уједињене нације

ПТТ - Пошта, телефон, телеграф

б) неке постају речи па се читају као скраћенице и мењају по падежима, нпр.:

Била сам у САД-у. Из САД-а сам донела компакт дискове са оперском музиком.

в) скраћенице преузете из страних језика пишу се како се изговарају и мењају се по

падежима, нпр.:

Унескова помоћ земљама у развоју је драгоцена.

Помоћ у храни и лековима је стигла од Уницефа.

4.4. Писање туђих речи

У српском језику, као и у другим језицима, има много речи које су преузете

из језика других народа и прилагођене нашем језику. Такве речи данас и не осећамо

као позајмљенице, на пример: пушка, чарапа, кошуља, сат, сапун, краљ и др.

У другу врсту позајмљеница или туђица спадају речи које осећамо као речи

страног порекла. Такве речи треба употребљавати с мером: кад за њих нема замене, у

научним текстовима, у областима технике и сл.

За писање позајмљеница постоје утврђена правила:

- Речи из класичних језика (грчког и латинског) су се одомаћиле у нашем

језику и у научној терминологији и прилагодиле духу нашег језика, па се пишу

27
онако како се изговарају: астрономија, инструмент, субјекат, хемија, гимназија,

хирургија; Цицерон, Олимп, Хомер, Аристотел, Вавилон, Цезар итд.

- У писању речи из живих језика има мало разлика.

а) Заједничке именице и придеви пишу се онако како се изговарају у језику из којег

су преузете, али прилагођено нашем писму и гласовном систему. На

пример: спикер и твист се у нашем језику не могу изговорити као у енглеском. У

овакве позајмљенице спадају речи: гулаш, амбалажа, интервју, корнер, офсајд, дует,

бас, бифе, шофер, компјутер и многе друге.

б) Туђа властита имена пишу се различито:

изворно, онако како се пишу у језику из којег потичу, ако се на српском пишу

латиницом, на пример: Ernest Hemingway (Ернест Хемингвеј), Boccaccio (Бокачо),

Shakespeare (Шекспир), Chicago (Чикаго), New York (Њујорк), München (Минхен),

Zürich (Цирих); у том случају се у загради пише како се име изговара, и то само кад

се помиње први пут;

онако како се изговарају (фонетски) кад се на српском пишу ћирилицом; у том

случају се, кад се први пут помене име, у загради пише изворно;

фонетски, без обзира на наше писмо, кад су речи из словенских језика који се служе

ћирилицом (руског, бугарског, македонског итд.); на пример: Јесењин, Николај

Гогољ, Лав Толстој, Јаневски, Глигоров итд.

в) Имена многих страних градовa, земаља и друга географска имена пишу се

фонетски и ћирилицом и латиницом ако су већ дуго прилагођена духу нашег језика,

на пример: Њујорк, Беч, Венеција, Мађарска, Рим, Солун итд.

28
 5. ПРАВОПИСНИ ЗНАЦИ

Правописни знаци се употребљавају уз поједине речи за разлику од

интерпункције која се употребљава у реченици.

У правописне знаке се убрајају:

тачка, дветачке, неколико тачака, црта, цртица, заграда,апостроф,

знак једнакости, знаци порекла, акцентски знаци и генитивни знак.

а) Тачка се као правописни знак употребљава:

- иза скраћеница: нпр., итд., сл., тј.;

- иза редних бројева када се пишу арапским бројкама: 15. март 1991. године.

Тачка се не пише иза редних бројева написаних арапским бројкама када се

иза њих нађе други правописни знак (зарез, заграда, црта или који други); нпр.:

О томе ћете наћи информације на 119, 120, 121 и 122. страни.

На неким спратовима (2, 4. и 5) су покварене електричне инсталације.

На 10-15. километру ћеш угледати планинарски знак.

б) Две тачке се као правописни знак пишу:

- између бројева или слова којима се исказује неки однос и читају се "према".

На пример:

Резултат утакмице је 2:1 у корист "Црвене Звезде".

Коренски самогласник се смењује о:и:а у речима пловити - пливати - поплавити.

в) неколико тачака (најчешће три) стављају се:

29
- уместо изостављеног текста и у испрекиданом тексту; на пример:

Предлози су: код, поред, у, са...

Кад се воз зауставио, он се појави... и рече: "Дивно је вратити се кући".

г) црта се као правописни знак употребљава:

- између бројева уместо предлога до, нпр.:

Купи 10 - 15 килограма кромпира.

Иво Андрић (1892 - 1975) је добио Нобелову награду за књижевност.

Ако се испред првог броја налази предлог од, црту не треба писати већ

исписати и предлог до; на пример: Први светски рат је трајао од 1914. до 1918.

године.

- између назива градова и других места да би се означио правац кретања, на пример:

Пут Београд - Ниш има велики привредни значај.

- између два или више имена којима се означавају тако тесно везани појмови да они

чине један појам.: Утакмица "Црвена Звезда" - "Партизан" је увек најзначајнија

утакмица која се игра.

д) цртица се као правописни знак пише:

- између делова полусложеница: радио-апарат, ауто-механичар, фото-апарат, аеро-

митинг;

- при растављању речи на слогове на крају ретка;

- у сложеним или изведеним речима у којима се први део пише бројем а други део

словима:

150-годишњица, 40-тих година прошлога века, 15-годишњак;

30
- између скраћеница и наставка за облик, на пример:

Према Танјуг-овој вести, до рата међу сукобљеним странама неће доћи. Културна

сарадња са УНИЦЕФ-ом је добра.

ђ) заграда као правописни знак:

- служи да означи оба облика речи о којима се говори, нпр.:

Предлог с(а) ус инструментал средства се не употребљава.

- ставља се иза редног броја или слова којима се означава нови одељак: 1), 2), 3) итд.

- а), б), в) итд.

е) апостроф се ставља уместо изостављеног слова: Је л' то тачно?

ж) знак једнакости се употребљава између речи да би се означила њихова једнака

вредност, а чита се: једнако, равно, исто што, јесте. На пример:

химба = сумња, тата = субјекат (у реченици)

з) знаци порекла су > и <. Употребљавају се у стручним текстовима.

- знак > се чита "дало је" или "развило се у", нпр.:

твојега > твоега > твоога > твога;

- знак < се чита "постало је од", нпр.:

црњи < црн -ји; јуначе - јунак -е

и) акцентски знаци се бележе у стручној литератури (обично из граматике) и у

обичним текстовима кад је потребно да се означи реч која се од исте речи у

суседству разликује само акцентом; нпр.:

31
Сâм сам то увидео.

Дошао је да дâ оглас.

ј) генитивни знак се ставља на крајњи вокал генитива множине кад је потребно

означити разлику овога облика од других облика, најчешће генитива једнине исте

заменице. На пример: Из примерã можете закључити о тој појави. Значи, генитивним

знаком је назначено да је то генитив множине, односно да се из више примера може

закључити, а не само из једног.

5.1. Интерпункција

У писању се ради јаснијег приказивања онога што хоће да се каже,

употребљавају поједини знаци који се заједно

називају интерпункција или реченични знаци.

Знаци интерпункције су:

тачка, зарез, тачка и зарез, две

тачке, наводници, упитник, узвичник, заграде и црта.

Тачка се ставља на крају обавештајне - потврдне и одричне реченице, на

пример: Сваки дан учим за испит. За испит не учим редовно.

Зарез се као знак интерпункције употребљава често и у различитим

реченичним ситуацијама. Пошто је једно од основних начела српског правописа

слободна (логична) интерпункција, за употребу зареза је најважније правило да

се оно што је у мислима тесно повезано, што представља једну целину, не одваја

зарезом, а делови који чине целину за себе, одвајају се зарезом од осталих делова

реченице.

32
 Зарезом се одвајају:

а) речи и скупови речи (истоврсни делови реченице) у набрајању: Миша, Дренко,

Ненад и Срђан су отишли на излет. Понели су и добре хране, и безалкохолних пића,

и друштвених игара.;

б) независне реченице кад нису повезане везницима: Дошао је, поздравио се, добро

вечерао и нестао.;

в) паралелни делови реченице кад су у супротности: Задатак је тежак, али занимљив.

Поклонићу теби а не Игору. Нисмо летовали на мору, већ у планини.

г) реченице које су у супротности: Касније смо кренули, али смо стигли на време. Ви

сте пошли раније а ипак сте закаснили.;

д) реченице у инверзији (кад се зависна реченица налази испред главне), на

пример: Кад се спремим, позваћу те телефоном. Ако можеш, помози ми. Иако сам

знала, нисам одговорила на сва питања.;

ђ) реч или скуп речи који су накнадно додати или уметнути у реченицу: То је, дакле,

твој воћњак. Све ћу ти, наравно, испричати. Ти си у праву, неоспорно.;

е) вокатив и апозиција су, такође, накнадно додати у реченицу, па се одвајају

зарезом, на пример: Ви ћете, децо, добити слаткиша. Теби ћемо, бако, донети воћа.

Дела Иве Андрића, јединог југословенског Нобеловца, преведена су на многе језике.;

ж) узвици исто нису саставни делови реченице, па се одвајају зарезом: Ух, што је

хладно! Ох, што ме боли зуб! О, стигла си?!;

33
з) уметнуте реченице на пример: У мом селу, које је једно од најуспешнијих у

воћарсту, готово сви гаје малине.;

и) између места и датума, на пример: Сомбор, 15. август 1991. У Новом Саду, 2.
априла 1957.

Тачка и зарез се употребљавају:

а) између реченица које су у сложеној реченици мање повезане са другим

реченицама, на пример: Кад смо се срели, поздравили смо се, разговарали о школи;

нисмо помињали недавну свађу.;

б) између група речи које се разликују по сродности, на пример: На пут ћу понети:

одећу, обућу, кишобран, хигијенски прибор; књиге, свеске, прибор за писање;

друштвене игре, фудбал и рекет за стони тенис.

Две тачке се се стављају:

а) иза речи којима се најављује набрајање, а испред онога што се набраја, на

пример: На пијаци купи: сира, јаја, кајмака, меса, салате и лука.;

б) испред навођења туђих речи (управног говора); нпр. Рекао нам је дословно:

"Новац за екскурзију је обезбеђен".

Наводницима се обележавају:

а) туђе речи кад се дословно наводе. На пример: Улазећи сви заграјаше "Срећан ти

рођендан!";

б) речи које се употребљавају с иронијом и којима нечему не жели да се да супротно

значење. Знам, ти си "вредница". Донео је твој "велики пријатељ".

34
 На крају упитних реченица ставља се упитник, а иза узвичних реченица, као

и иза мањих говорних јединица које се изговарају у узбуђењу, повишеним гласом,

ставља се узвичник, на пример: Како си? Шта радиш? Ух, што сам гладна! Не

вичи!Пожар! Када се питање изговара повишеним гласом иза њега се стављају и

упитник и узвичник; нпр. Он положио?! Не даш?!

Заградом се у реченици одваја оно што се додаје ради објашњења претходне

речи или дела реченице, на пример: Интерпункција (реченични знаци) доприноси

јаснијем изражавању. Именске речи (именице, придеви, заменице и бројеви) мењају

се по падежима. За време Првог светског рата (1914 - 1918) владале су несташице

хране, одеће и лекова.

Црта се пише:

а) Уместо првог дела наводника у дијалогу и то у штамшаним текстовима, а

други део се изоставља; и на крају управног говора се пише црта ако се реченица

наставља и објашњава нешто о управном говору; на пример:

- Ко је то био? - Упита мајка.

- Мој друг.

-Зашто га ниси позвао унутра?

- Журио је - промрмља Милош.;

б) кад се жели нешто истаћи, или нагласити супротност, неочекиваност;

на пример: Пођем ја, кад - нигде никог. Све сам научила, све знам - не вреди,

збунила сам се.

35
 6. ЗАКЉУЧАК

Од изузетне важности је познавање правописа и његових законитости. Стални

његов задатак је да упућује на правилно писање речи и изговарање истих. Ту се пре

свега мисли на школу, али су и други утицаји присутни и јако битни. Неговање и

инсистирање на правописним и говорним нормама је јако битно. Непосредан утицај

се стиче и преко медија. Дакле, сви напори да се очува и негује правопис су јако

значајни. Управо због те важности инсистирање на познавању језика и правописа

иде у прилог очувању истог. На тај начин га штитимо од све већих и надолазећих

треднова модерних сленгова и израза којим говори млађа популација. Потребно је

инсистирати на томе што више.

Сетимо се и Вукових речи: „ Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик,

докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо,прочишћавамо, дотле живи

и народ, може се међу собом и разумијевати и умно сједињавати, не прелива се у

други, не пропада.“

36
 7. Литература

1. Брборић В. (2004), Правопис српског језика у наставној пракси,Београд

2. Брозовић Д, (1970), Стандардни језик.,Загреб
3. Дешић, М. (1998), Правопис српског језика, приручник за школе, Земун.
4. Дешић, М. (2015), Правопис српског језика, Клет.
5. Ивић, П. (1986). Српски народ и његов језик. Београд: Српска књижевна
задруга
6. Ивић, П. (1991). Језички приручник. Београд: РТС
7. Ивић, П. (1991). Из историје српскохрватског језика. Ниш: Просвета
8. Матица српска, (2010), Правопис српскога језика, Нови Сад.
9. Маретић, Т. (1963). Граматика хрватскога или српскога књижевног језика.
Загреб: Матица хрватска
10. Маринковић, Ј. (2012). Српски језик – уџбеник за студенте учитељског
факултета. Врање: Учитељски факултет
11. Милошевић, М. (1998). Граматички приручникза познавање српског
књижевног језикa. Београд: Драганић
12. Пипер, П; Клајн, И. (2015). Нормативна граматика српског језика. Нови Сад:
Матица српска
13. Радовановић, M. (2003), Социолингвистика,Београд
14. Симић, Р. (2017), Правопис српскога језика у наставној пракси, Београд
15. Симеон, Р. (1969). Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива I-II. Загреб:
Матица хрватска
16. Фуруновић, Д. (2004). Енциклопедија српске књиге I- IV. Београд: Д.
Фуруновић

37