УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ БАЊА ЛУКА

ЦВИЈО ДУБОЧАНИН

СТАНДАРДНИ ТРОШКОВИ У ФУНКЦИЈИ ПЛАНИРАЊА

И КОНТРОЛЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

БАЊА ЛУКА, ЈАНУАР 2018.

 УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ БАЊА ЛУКА

СТАНДАРДНИ ТРОШКОВИ У ФУНКЦИЈИ ПЛАНИРАЊА

И КОНТРОЛЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Управљачко рачуноводство

Ментор: Проф. др Предраг Гајић

Студент: Цвијо Дубочанин

Индекс: 179/16

Одсјек: Економија и пословно управљање

Бања Лука, јануар 2018.

2|страна
 С А Д Р Ж АЈ

У В О Д ...................................................................................... 4
1. ПОЈАМ И ВРСТЕ СТАНДАРДНИХ ТРОШКОВА ..... 5
2.ОСНОВЕ ОБРАЧУНА ПО СТАНДАРДНИМ
ТРОШКОВИМА ..................................................................... 7
2.1. Суштина обрачуна по стандардним трошковима ......... 7
2.2. Основе методологије обрачуна по стандардним
трошковима ........................................................................... 10
2.3. Предност обрачуна по стандардним трошковима ...... 14
3.ПРИМЈЕР УТВРЂИВАЊА СТАНДАРДНИХ
ТРОШКОВА ПРОИЗВОДЊЕ И ОДСТУПАЊА ОД
СТАНДАРДНИХ ТРОШКОВА ПРОИЗВОДЊЕ ............ 17
3.1. Утврђивање стандардних трођкова производње......... 17
3.2. Утврђивање одступања од стандардних трошкова
производње ........................................................................... 18
ЗАКЉУЧАК ........................................................................... 21
ЛИТЕРАТУРА ....................................................................... 22

3|страна
 УВОД

Систем стандардних трошкова представља један од темељних инструмената и

поступака традиционалног управљачког рачуноводства. Без успотсављања система
стандардних трошкова знатно је теже провести поступак рачуноводствене контроле и
анализе те донијети конкретне закључке о успјешности и извршењу активности и
операција како на нивоу цјекоупног пословног субјекта, тако и на нивоу појединих
његових дијелова. У овом раду објаснићемо поступак постављања стандардних трошкова
производње у функцији панирања и контроле, те утврдити и анализирати одступања од
стандардних трошкова производње.

Стандардни трошкови су значајан инструмент планирања и контроле. Систем

стандардних трошкова развијен је најприје због квалитетније контроле пословних
операција те због адекватније оцјене извршења активности менаџмента. Помоћу система
стандардних трошкова оцјењује се успјешност извршења пословних операција и
активности менаџера и запосленика на одређеним нивоима одговорности у пословном
субјекту. Системом стандрадних трошкова знатоно се квалитетније и детаљније
сагледавају извршења пословних операција и активности него путем компарације
остварених резултата текућег периода с претходним периодима. У традиционалном
управљачком рачуноводству стандрадни трошкови се постављају прије свега за
производне трошкове као што су трошак директнога материјала, трошак директног рада те
општи трошкови производње. И док је поступак утврћивања стандардних трошкова
директног рада и материјала релативно једноставан због карактеристике варијабилности
тих директних трошкова, поступак утврћивања стандардних трошкова је комплекснији
будући да се они састоје од читавог низа различитих трошкова који се не могу довести у
директну везу с конкретним учинцима. У овом раду нагласак ће бити управо на
утврђивању стандардних трошкова производње.

4|страна
 1. ПОЈАМ И ВРСТЕ СТАНДАРДНИХ ТРОШКОВА

Стандардни трошкови своје значење имају у стандардима. Стандард се, сасвим

јасно, може дефинисати као циљани ниво извршења који се може поставити на различитим
нивоима строгости.1 Полазећи од дефиниције стандарда, стандардни трошкови се могу
дефинисати на неколико начина. Најједноставнија дефиниција стандардних трошкова је
она по којој су стандардни трошкови производ стандардног утрошка и стандардне цијене.
При дефинисању стандардног трошка потребно је претходно дефинисати количински
стандард и цјеновни стандард. Количински стандард упућује на количину одређеног
инпута потребног за реализацију јединице учинка, док цјеновни стандард упућује на
јединичну вриједност инпута потребног за реализацију јединице оутпута. Стандардни
трошкови су очекивани трошкови производње одређеног учинка у нормалним
оперативним условима.2 То су пажљива одређења о томе какви трошкови требају бити или
какви би морали бити с циљем да се претпостави стварни резултат. 3 Стандардни трошак је
циљани трошак који се жели постићи.4 Јако често се дефинише као стандард изражен у
новцу.5

Утврђивање стандардних трошкова темељи се на знанственим методама,

прочишћеним подацима из прошлости и промјенама у условима пословања који се могу
очекивати у периоду за које се утврђују стандардни трошкови.6 Стандардни трошкови се
утврђују на темељу трошкова из претходних периода узимајући у обзир услове пословања
за које се претпоставља да ће постојати у неком будућем периоду. Самим тиме, стандардни
трошкови су оријентисани к будућности.

Поступак њиховог утврђивања обавља се на темељу знанствених метода, а не пуких

цијена. У поступку њиховог утврђивања судјелују стручњаци из различитих подручја,

1
Barfield j. T., Raiborn C.A., Dalton M.A. “Cost Accounting – Traditions and Innovations”, цитат, стр.308.
2
Cherington J.O., Hubbard E.D., Luthy D.H. “Cost and Managerial Accounting” WCB, 1985, стр.499.
3
Smith J.L., Keith R.M., Stephens M. “Managerial Accounting”, McGraw Hill, New York, 1988., стр. 419.
4
Lucey T. “Costing”, DP Publications, London, 1996. Стр.419., цитат.
5
Lucey T. „Managment Accounting” Letts Educational, London, 1996., стр. 170., цитат.
6
Turk I. „Računovodstvo troškova”, Informator, Zagreb, 1973., стр.269.

5|страна
прије свега инжињери из производно-технолошких одјела који су задужени за утврђивање
количинских стандарда те рачуновође, статистичари и економисти из набавних и
продајних одјела.

Стандардни трошкови у производно пословним субјектима утврђују се за:

 трошкове директног материјала;

 трошкове директног рада и
 опште трошкове производње.

Поступак утврђивања стандардних трошкова директног материјала и стандардних

трошкова директнога рада далеко је једноставнији од утврђивања стандардних општих
трошкова производње. Стандардни трошкови директног материјала утврђују се на бази
количинског и цијеновног стандарда за јединицу аутпута(output). Стандардни општи
трошкови производње су знатно комплекснији и они се у правилу утврђују у поступку
панирања на темељу формуле флексибилног прорачуна који се састоји од фиксног дијела
општих трошкова производње и варијабилног дијела који зависи од количине производње.
Једном утврђени стандардни трошкови нису константи већ су подлежни промјенама и
корекцијама с обзиром на динамичну промјену пословних услова у којима пословни
субјекти послују. У суштини по дефиницији, систем обрачуна по стандардним трошковима
се ослања на стандардне трошкове. Вјероватно због тога понекада можемо чути или
прочитати како систем обрачуна по стандардним трошковима напушта стварне трошкове,
што је апсолутно нетачно. Наиме, стварни трошкови, схваћени на начин који одговара
суштини и циљевима управљачки оријентисаног обрачуна трошкова, предмет су обрачуна
у сваком систему обрачуна трошкова. Према томе, систем обрачуна по стандардним
трошковима је, прије свега, један од метода обухватања, алокације и реалокације по
мијестима и носиоцима трошкова и међупериодичне алокације стварних трошкова. 7 ,у
циљу обрачуна реалног периодичног резултата, планирања и контроле трошкова и
резултата, обезбеђења трошковне подлоге формирања продајних цијена и за алтернативно
пословно одлучивање, као и задовољавање информационих захтјева система мотивисања.

7
Овде наглашавамо значај стварних трошкова као обавезног предмета (врједоносне основе) обрачуна и у
систему обрачуна по стандардним трошковима

6|страна
 2.ОСНОВЕ ОБРАЧУНА ПО СТАНДАРДНИМ ТРОШКОВИМА
2.1. Суштина обрачуна по стандардним трошковима

Поред стварних трошкова трошкова као обавезног заједничког предмета обрачуна,

систем обрачуна по стандардним трошковима има још једну важну сличност са
обрачуном по стварним трошковима. Наиме, у оба случаја производна цијена коштања
садржи и фиксне и варијабилне трошкове производње, а комерцијална цијена коштања,
поред тога, још и варијабилне и фискне трошкове маркетинга и општег управљања и
администрације. Та квалитативна једнакост цијене коштања разлог је што се оба
система често називају апсорпционим системима обрачуна трошкова. Међутим, ова два
система обрачуна трошкова принципијелно су различита у погледу износа трошкова који
се алоцирају на производе у фази производње, а затим у фази продаје. Систем обрачуна по
стандардним трошковима у свом чистом виду, заснован, на довољно објекивизираним
стандардима, алоцира на носиоце трошкова у фази производње само стандардне дијелове
варијабилних и фиксних трошкова производње и то је могућа билансна вриједност залиха
недовршене производње, полупроизвода, дијелова сопствене производње и готових
производа, уколико није вића од продајне вриједности односних артикала. Остатак
стварних трошкова производње, скупа с непроизводним трошковима, представља
трошкове периода, тј. расходе текућег периода.8 У фази продаје, калкулација по
стандардним трошковима алоцира на продате производе или групе продатих производа
стандардни дио трошкова маркетинга и трошкова општег управљања и
администрације. Остатак ових трошкова, заједно с ванстандардним трошковима
производње, покрива се из бруто резултата производа као разлике између прихода
производа и пуне стандардне цијене коштања производа. Док подијела трошкова
непроизводних функција на стандардне трошкове и одступања стварних од стандардних
непроизводних трошкова, значајна иначе за остале обрачунске циљеве, не утиче на
периодичне расходе и резултат, дотле везивање само стандардних трошкова производње за
носиоце и проглашавање одступања стварних од стандардних трошкова производног

8
Сагласно начелу опрезности билансирања, које је и у нас озакоњено, залихе учинака имају се врједновати
по нижој бриједности између њихове цијене коштања и продајне врједности.

7|страна
функционалног подручија расходима текућег периода има значајног утицаја на
периодизацију трошкова и резултата, што може бити приказано следећим шематским
приказом, који своју једноставност дугује предпоставци да цијели погон представља само
једно мјесто трошкова и да се појављују само негативна одступања стварних од
стандардних трошкова. (погледати шему, периодизација трошкова по систему обрачуна по
стандардним трошковима):

За периодизацију трошкова и резултата, у вези с чим се, и испољавају

принципијелне разлике између појединих система обрачуна трошкова, битно је, као што
смо већ видјели, одвајање трошкова производа од трошкова периода. Претходни шематски
приказ чини лако видљивом чињеницу да обрачун по стандардним трошковима, а у
односу на обрачун по стварним трошковима, сужава појам трошкова производа
препознавајући трошкове периода и међу трошковима производног функционалног
подручја. Ријеч је о насталим трошковима по основу недовољне економичности трошења
варијабилних производних чинилаца, недовољне ефикасности текућег директног рада и
неискоришћеног капацитета производње, који не могу бити укључену у билансну
вриједност недовршене производње, полупроизвода и готових производа, већ постају
расходи без одлагања. Ова подјела заснива се на релативно чврстој стандардној
производној цијени коштања независној од периодичних промјена степена економичности,
ефикасноти рада и искоришћености капацитета (обима производње), која се у фази
реализације допуњује релативно чврстим додатком на име стандардних непроизводних
трошкова до нивоа стандарда пуне (комерцијалне) цијене коштања.

Обрачун по стандардним трошковима нуди, за све могуће сврхе употребе

релативно чврсту (стабилну), односно међупериодично упоредиву и производну и пуну
комерцијалну цијену коштања обрачунату увијек унапред, што је свакако од утицаја на
његову сврсисходност.

8|страна
Трошкови
набавке:
-стандардни
трошкови

Материјал Трошкови
израде: продаје
-стандардни
трошкови
Трошкови
Залихе Трошкови управљања и
Плате израде:
администрације
-стандардни производа периода
трошкови

Трошкови
О.В.Т. истраживања и
производње: развоја
-стандардни
трошкови

Трошкови Рачун добитака Приходи од

О.Ф.Т. продаје
производње: продатих и губитака
производа производа
-стандардни
трошкови

Посебни
појединачни
трошкови
производње:
-стандардни
трошкови
Шема: Периодизацоја трошкова по систему обрачуна по стандардним трошковима

9|страна
2.2. Основе методологије обрачуна по стандардним трошковима

Једна поједносављена илустрација функционисања система обрачуна по

стандардним трошковима, заснована на истим главним претпоставкама на којима се
заснива и обрачун по стварним трошковима, а то су следеће предпоставке:

 за свако функционално подручје предвиђено је само по једно мјесто

трошкова, чиме је, остао невидљив интерни обрачун између мјеста трошкова,
али је зато суштина система знатно очигледније показана, што нам је на овом
мјесту и био главни циљ;
 погонски обрачун функционише као засебна цијелина односно потпун
рачунски систем (главна књига) са својством равнотеже;
 сви примарни трошкови, директни и општи, претходно су везани за мјеста
трошкова само да бисмо ову илустрацију учинили упоредивијом са
илустрацијама осталих система обрачуна трошкова;
 занемарен је поменути могући изузетак да у цијену коштања залиха учинака
буде евентуално укључен и дио (или сви) трошкови управе, продаје и
истраживања и развоја;
 пошло се од предпоставке да нема почетних залиха учинака, а да се на крају
текућега периода (и почетку нареднога) појављују само залихе готових
производа, што поједностављује илустрацију, а ни на који начин не скрива
суштину система о коме је ријеч;
 у погонски обрачун преузимају се и трошкови финансирања, дакле у њему се
обрачунава не само пословни, већ и редовни резултат, с тим што предузеће у
нашем примјеру нема финансијских прихода;
 за потребе илустрације коришћен је књиговодствени (контни) облик, а не
статистичко-табеларни облик погонског обрачуна (обрачуна трошкова и
учинака).
Наведене предпоставке ће нам знатно олакшати разумјевање суштине овога система
обрачуна. Једина неопходна додатна предпоставка је да се стварне и набавне цијене
утрошених елемената подударају, тј. да се не појављују одступања у набавним цијенама.

10 | с т р а н а
 У овом случају илустрацији функционисања система мора да претходи стандардна
калкулација производа, која би могла имати следећи изглед:

Калкулација стандардне цијене коштања производа Х

Практични капацитет 1.200 јединица годишње

Елементи цијене коштања Укупни По јединици

трошкови
1. Трошкови материја израде - 550
2. трошкови плата израде
3. Општи варијабилни трошкови - 350
производње 240.000 200
4. Општи фиксни трошкови
производње 600.000 500
5. Стандардна произвдона цијена - 1.600
коштања (1 до 4)
6. Трошкови управе и продаје (60 до - 330
62) 216.000 180
60. ОФТ управе и администрације
61. ОВТ продаје 72.000 60
62.ОФТ продаје
108.000 90
7. Стандардна комерцијална цијена - 1.930
коштања (5+6)

Подаци о укупним трошковима дати су, наравно, само уз оне позиције које се у
цијелини (општи фиксни трошкови) или одређеним дијелом (општи варијабилни
трошкови) одређују најприје у маси, а онда подјелом са стандардним капацитетом
стандрадизују по јединици капацитета, што је у овом упрошћеном случају истовремено и
јединица производа.

Полазећи од стварних истих трошкова за опбрачунски мјесец као и у случају

претходног система обрачуна трошкова, од претходне стандардне калкулације учинка и од
мјесечног остварења од 80 произведених и 60 реализованих јединица производа, систем
обрачуна по стандардним трошковима резултовао би следећим трошковима трошкова,
учинака и резултата (погледати рачунски приказ: Систем обрачуна по стандардним
трошковима):

11 | с т р а н а
 Систем обрачуна по стандардним трошковима

Рачун за преузимање трошкова МТ Производња

1) 200.000 ТР. материјала израде Носиоци трошкова
1) 48.000 2) 44.000 2) 128.000 3) 128.000
2а) 4.000

Тр. плата израде

1) 30.000 2) 28.000
2а) 2.000

ОВТ производње Готови Тр. продатих Приходи од продаје

1) 22.000 2) 16.000 производи производа 7) 180.000 4)180.000
2а) 6.000 3) 128.000 5) 96.000 5) 96.000 7) 115.800
3) 128.000 6) 19.800
ОФТ производње
1) 50.000 2) 40.000
2а) 10.000

МТ Управа и адм. Резултат производа

ОФТ управе и адм. 7) 115.800 7) 180.000
1) 18.000 6)10.800 8) 64.200
6а) 7.200

МТ Продаја Пословни резултат

ОВТ продаје 2а) 22.000 8) 64.200
1) 6.000 6) 3.600 6а) 13.200
6а)2.400 9) 10.000
10) 19.000
ОФТ продаје
1) 9.000 6) 5.400
6а) 3.600

МТ Истр. и развој
ОФТ истр. и развоја Редовни резултат
1) 10.000 9) 10.000 11) 7.000 10) 19.000

МТ Заједнички тр.
Трошкови финансирања Рачун за преузимање
1) 7.000 11) 7.000 пословних прихода
4) 180.000

Значење скраћеница:
МТ-мјесто трошкова
ОВТ-општи варијабилни трошкови
ОФТ-општи фиксни трошкови

12 | с т р а н а
 Следећи опис обрачунских операција олакшаће праћење претходног приказа
функционисања погонског обрачуна заснованог на систему обрачуна по стандардним
трошковима:
1) преузимање стварних примарних трошкова предузећа у укупном износу од 200.000
н.ј. и његово непосредно (на основу докумената) и посредно (помоћу кључева)
везивање за мјеста трошкова;
2) обрачун учинака МТ Производња, односно носилаца трошкова по стандардним
трошковима;
2а) обрачун одступања стварних од стандардних трошкова МТ Производња и њихов
пренос на рачун Пословни резултат, на коме чекају да буду покривени из резултата
производа;
3) обрачун завршне производње од 80 јединица по стандардној произведеној цијени
коштања од 1.600 н.ј., што даје укупне стандардне трошкове у магацин преузетих
готових производа од 128.000н.ј.;
4) преузимање и књижење остварених прихода производа од 60 јединица по 3.000 н.ј.,
што даје 180.000 н.ј.;
5) обрачун и књижење производних трошкова реализованих 60 јединица производа по
стандрадној производној цијени коштања јединице од 1.600 н.ј., што даје
стандардне трошкове производње продатих производа од 96.000 н.ј.;
6) комплетирање стандардне комерцијалне цијене коштања реализованих производа за
60 јединица по стандардним трошковима управе и продаје по јединици од 330 н.ј.,
што даје 19.800 н.ј.;
6а) обрачун одступања стварних од стандардних трошкова МТ Управа и МТ Продаја и
њихов пренос на рачун Пословни резултат, гдје чекају да буду покривени из
резултата производа;
7) пренос расхода производа, у висини стандардне комерцијалне цијене коштања
реализованих производа, и прихода од продаје производа на рачун Резултат
производа, у циљу обрачуна оствареног добитка производа;
8) обралун и пренос резултата производа на рачун Пословни резултат предузећа, у
циљу покрића одступања стварних од стандардних трошкова и осталих пословних
расхода (у овом случају само трошкови истраживања и развоја) и обрачуна
пословног резултата предузећа;
9) обрачун и књижење покрића трошкова истраживања и развоја на терет резултата
производа, наког чега се појављује пословни резултат предузећа;
10) обрачун и пренос пословног резултата предузећа на рачун Редовни резултат
предузећа, у циљу покрића финансијских расхода и обрачуна редовног (пословног и
финансијског) резултата предузећа;
11) обрачун и књижење покрића трошкова финансирања предузећа на терет његовог
резултата, из чега проистиче редовни резултат предузећа.

Оно по чему се систем обрачуна по стандардним трошковима разликује од система

обрачуна по стварним трошковима, јесте оно што одражава његову суштину садржано је у
обрачунским операцијама 2, 2а, 3, 5, 6, 6а, 7 и 8.
13 | с т р а н а
 У оквиру промјене 2) само стандардни трошкови производње су урачунати у
укупну цјену коштања носилаца, због чега су се појавила одступања стварних од
стандардних трошкова МТ Производња, која су у оквиру промјене 2а), мимо залиха
учинака, непосредно укључена у обрачун пословног резултата односно обрачунског
периода. Сагласно томе само стандардни трошкови производње завршених јединица могли
су бити, у оквиру промјене 3), пренешени с носилаца трошкова на готове производе. По
истој обрачунској логици, у оквиру промјене 5), само стандрадни трошкови производње
реализованих производа могли су напустити рачун Готови производи, а на терет рачуна
Трошкови продатих производа, да би им се на истом рачуну под промјеном 6) придружили
само стандрадни трошкови управе и продаје и тако формирали стандардну комерцијалну
цијену коштања реализованих производа. У тој цијени коштања, наравно, нису могла наћи
мјеста одступања стварних од стандардних трошкова управе и продаје, која су под
промјеном 6а), мимо расхода продатих производа, непосредно укључена у обрачун
пословног резултата предузећа. На тај начин створена је могућност да се на рачуну
Резултат производа, у оквиру промјене 7), сучеле приходи од продаје производа с чистом
(стандардном, објективно потребном) цијеном коштања продатих производа и тако
обрачуна резултат производа као објективизирана мјера доприноса појединих производа
или група производа пословном резултату предузећа, што је учињено у оквиру промјене
8).

2.3. Предност обрачуна по стандардним трошковима

Добро постављен обрачун по стандардним трошковима посједује одређене

предности. Прва се огледа у томе што стабилна производња цијена коштања, као основ
врједновања залиха недовршене производње, полупроизвода и дијелова сопствене
производње и готових производа, не дозвољава вјештачке периодичне осцилације
врједности залиха. Ово стога што је она сада сразмјерна количини залиха, тј. елиминише
из билансне вриједности залиха трошкове по основу неекономичног трошења
варијабилних чинилаца, неефикасности текућег рада и неискоришћеног капацитета,
третирајући их расходима периода. Захваљујући томе реалније је билансирање укупних
расхода и периодичног пословног резултата. Истина, будући да залихе и даље апсорбују
опште фиксне трошкове производње, остаје могућност исказивања повољнијег пословног

14 | с т р а н а
резултата у периодима производње за залихе (преко могућности продаје), а на рачун
пословног резултата периода у којима ће нагомилане залихе бити продате, односно обим
производње сведен испод обима продаје. Но тај ефекат је далеко ближи него у обрачуну
по стварним трошковима, пошто су овде предмет апсорбовања од стране производа само
стандардни општи фиксни трошкови који су утолико реалнији и нижи уколико је је више
објективизиран стандардни обим активности на бази кога се општи фиксни трошкови
алоцирају на производе.

Друга предност обрачуна по стандрадним трошковима састоји се у томе што је

унапред позната стабилна пуна цијена коштања знатно употребљивија трошковна
подлога формирања продајних цијена, и то уколико више уколико је ријеч о дугорочној
политици цијена и формирању цијена у редовном поступку, дакле, не за маргиналне
случајеве.

Трећа предност овог система обрачуна трошкова произлази из тога што су

стандрадни трошкови у основи будући трошкови. Отуда њихова подобност за потребе
планирања трошкова и пословног резултата за цијелину предузећа и, посебно за уже
аспекте посматрања трошкова, прихода и резултата. Као логичан наставак тога, контрола
трошкова располаже поузданим мјерилом, основом за упоређење стварно насталих
трошкова, и то таквом основом која под лупу контролног механизма подводи све трошкове
(варјабилне и фиксне) по ужим и организационим дијеловима. У тијесној вези с тим стоји
и четврта предност која се манифестује усмјеравањем пажње руковдоства само на
одступања од стандардних трошкова, што резултује не само уштедама у времену анализе
трошкова, већ посебно повећањем ефикасности акција руководства срачунатих на
одржавање трошкова у оквиру или око стандарда.

Пета предност тиче се могућности овога система обрачуна трошкова да путем

контроле трошкова по ужим организационим дијеловима, као и рационалног дубљег
рашчлањивања пословног резултата предузећа, обезбеди главне полазне основе или
мјерила стимулованог награђивања по основу економичности трошења и доприноса
рентабилитету предузећа.

15 | с т р а н а
 Шесто, обрачун по стандардним трошковима повећава економичност интерног
обрачуна, што је резултат његовог ослањања на унапред одређене калкулационе квоте
стандардних трошкова по јединици учинка мјеста трошкова и по јединици производа, као
и могућности глобалног посматрања стварних трошкова мјеста трошкова без његовог
детаљисања по производима којих је велики број. То обично искључује потребу накнаде
калкулације производа или је пак своди на накнадну алокацију одступања у трошковима
на производе уколико је то неопходно. Само изузетно се практикује накнадна калкулација
стварних трошкова, и то обично за одређене производе, односно радне налоге у вези с
неким специфичним захтјевима или сврхе провјере, односно периодичне адаптације
стандардних калкулација.

На крају, предношћу стандардних трошкова може се сматрати и то што сам чин

стандардизовања трошкова предпоставља одређено испитивање пословне активности,
што је већ у тој фази открива и одређене пропусте у погледу економичности трошења,
ефикасноти рада и кориштења капацитета. Јер, стандардизовање трошкова полази од
једног новог концепта просјечних трошкова јединице учинка који, барем по тенденцији,
треба да апроксимирају објективно потребне трошкове за производњу и продају производа
или услуге.

Очигледне предности стандардних трошкова и на њима заснованог система

обрачуна трошкова не смију бити повод за њихово проглашавање општим лијеком,
свемогућим иструментом. Неким циљевима више одговара уградња маргиналне анализе
трошкова у ординирани (рутински) интерни обрачун. Потребе додатне опрезности у
тумачењу поменутих предности пуних стандардних трошкова и интерног обрачуна
заснованог на њима условљена је већ поменутом претпоставком о довољно
објективизираним стандардним трошковима и добро постављеном интерном обрачуну,
што није сасвим једноставно постићи. Но све су то само отежавјуће околности за
спровођење обрачуна по стандардним трошковима и употребу његових резултата, али
нипошто не и разлози одустајања од идеје да истражујемо колико трошкови треба да
износе и настојимо да им стварне трошкове што више приближимо, а на добробит
рентабилитета предузећа чему обрачун по стандардним трошковима може успјешно да
послужи.

16 | с т р а н а
 3.ПРИМЈЕР УТВРЂИВАЊА СТАНДАРДНИХ ТРОШКОВА
ПРОИЗВОДЊЕ И ОДСТУПАЊА ОД СТАНДАРДНИХ ТРОШКОВА
ПРОИЗВОДЊЕ

3.1. Утврђивање стандардних трођкова производње

Поступак стандардизације општих трошкова производње започиње с формулом

флексибилног прорачуна на темељу које се дефинише мјера производне активности те се
према њој стандардни трошкови производње раздвајају на фиксну и варијабилну
компоненту. Примјер формуле флексибилног прорачуна је следећи:

Флексибилни прорачун за погогн Х за период 1.1.-31.12.

Елементи анализе Фиксни ТП Варијабилни ТП

Трошак индиректног рада 1 н.ј./сату
Трошак електричне енергије 3 н.ј./сату
Трошак амортизације 40.000 н.ј.
Трошак одржавања 10.000 н.ј.
Трошак индиректног материјала 1 н.ј./сату
Укупно 50.000 н.ј. 5 н.ј./сату
Фромула флексибилног прорачуна 50.000 н.ј. 5 н.ј./сату

Формула флексибилног прорачуна = 50.000 н.ј. + 5 н.ј./сату директног рада.

У овом примјеру као мјера производне активности постављени су сати директног

рада и према сатима директнога рада утврђује се фиксна и варијабилна компонента
стандардних трошкова производње. У даљем поступку утврђивања стандардних трошкова
производње потребно је дефинисати нормални капацитет, тј. очекивани ниво производње у
одређеном периоду те стандардну количину сати директнога рада који су потребни за
реализацију јединице производње. Ако се пође од претпоставке да је нормални капацитет,
тј. стандардна количина производње 10.000 ком. производа годишње те да је за један
комад производа потребно 2 сата директнога рада, тада ће укупна стандардна количина

17 | с т р а н а
сати директнога рада за очекивани ниво производње (нормални капацитет) износити
20.000 сати (10.000 ком. х 2 сата/ком.). Стандардни трошкови производње за очекивани
ниво производње израчунат ће се на слједећи начин:

Стандардни ТП за период = 50.000 н.ј. + 5 х 20.000 сати

= 50.000 н.ј. + 100.000 н.ј.
= 150.000 н.ј.

150.000 н.ј.
Стопа СТП = = 7.50 н.ј./сату
20.000 сати

Стопа СТП = 2.5 н.ј./сату (фиксни дио) + 5 н.ј./сату (варијабилни дио)

Стандардни ТП по јединици производа = 7.50 н.ј./сату х 2 сата = 15н.ј./ком. или

150.000 н.ј.
Стандардни ТП по јединици производа = = 15 н.ј./ком.
10.000 ком.

3.2. Утврђивање одступања од стандардних трошкова производње

Пословни субјект у периоду од 1.1. до 31.12. остварио је слиједће резултате:

a) остварена количина производа 8.000ком.

b) стандардна кол. дир. рада по јед. производње 2 сата
c) укупно стандардних сати дир. рада за остваерну кол. производа =(а х б)=16.000 сати
Остварени директни сати рада 15.000 сати

Остварени општи трошкови производње у периоду су следећи:

Елементи анализе Фиксни ТП Варијабилни ТП
Трошак индиректног рада 20.000
Трошак електричне енергије 52.000
Трошак амортизације 40.000 н.ј.
Трошак одржавања 8.000 н.ј.
Трошак индиректног материјала 12.000
Укупно 48.000 н.ј. 84.000

18 | с т р а н а
 Укупни стварни трошкови производње за период износе 132.000 н.ј., од чега су
фиксни 48.000 н.ј., а варијабилни 84.000 н.ј. Стандардни трошкови преоизводње за
остварени ниво производње су слиједећи:
15 н.ј./ком. х 8.000 ком. = 120.000 ком.
Укупно одступање од стандардних трошкова производње износи 12.000 н.ј. и оно је
неповољно:
Стандардни трошкови производње 120.000 н.ј.
Стварни трошкови производње 132.000 н.ј.
Укупно одступање -12.000 н.ј. неповољно

Ово укупно одступање потребно је детаљније анализирати и радвојити га на

прорачунско одступање и одступање од нивоа.
Прорачунско одступање се утврђује на следећи начин:
Стандардни ТП у флексибилном
Елементи анализе Стварни ТП прорачуну за стандардне сате Одступање
директнога рада
Фискни ТП 48.000 50.000 2.000
Варијабилни ТП 84.000 80.000 (5 х 16.000 сати) -4.000
Укупно 132.000 130.000 -2.000

Као што се може видјети у табели, укупно прорачунско одступање је

неповољно и износи 2.000 н.ј. Да би се прорачунско одступање могло конкретније
разумјети, потребно га је и детаљније анализирати и раздвојити на одступање од
потрошње и одступање од ефикасности.
Детаљна анализа прорачунског одступања дата је у слједећој табели:
Стандардни ТП у Стандардни ТП у
флексибилном флексибилном Укупно
Стварни Одступање од Одступање од
Ел. анализе прорачуну за прорачуну за прорачунско
ТП потрошње ефикасности
остварене сате стандардне сате одступање
директнога рада директнога рада
1 2 3 4 5(3-2) 6(4-3) 7(5+6)
Фиксни ТП 48.000 50.000 50.000 2.000 0 2.000
Варијабилни 75.000(5 х 15.000 80.000 (5 х 16.000
84.000 -9.000 5.000 -4.000
ТП сати) сати)
Укупно 132.000 125.000 130.000 -7.000 5.000 -2.000

19 | с т р а н а
 Из приложене табеле можемо да видимо да је неповољно прорачунско
одступање узроковано неповољним одступањем од потрошње, док је одступање од
ефикасности повољно. Неповољно одступање од потрошње указује на чињеницу да
су производни фактори набављени по цијенама вишим од планираних. Повољно
одступање од ефикасноти указује на чињеницу да је за остварену количину
производње у периоду утрошено мање сати директнога рада него што је то
предвиђено стандардима.
У анализи одступања од стандардних трошкова производње нужно је још
утврди и одступање од нивоа производње. Ово одступање се јавља у ситуацији када
је остварена количина производње у периоду различита од стандардне односно
очекиване количине (нормалног капацитета) на на темељу које се постављају
стандардни трошкови производње по јединици. Одступање од нивоа назива се још
и одступањем од неискориштеног капацитета, а у анализи одступање од
стандардних трошкова производње манифестује се у фиксним трошковима
производње.
За претходни примјер одступање од нивоа производње је следеће:
Одступање од
Стандардни ТП у флексибилном прорачуну за стандардне сате
Ел. анализе Стандардни ТП нивоа
директнога рада
производње
40.000(2,5 х
Фиксни ТП 50.000 -10.000
16.000)
Варијабилни 80.000 (5 х
80.000 (5 х 16.000 сати) 0
ТП 16.000)
Укупно 130.000 120.000 -10.000

Одступање од нивоа производње је неповољно из разлога што је у току

периода рализирана количина производње мања од очекиване односно у току
периода није у потпуности реализиран нормални капацитет. Ово одступање се
манифестује у фиксним трошковима производње из разлога што су у флексибилном
прорачуну фиксни трошкови производње планираног на нивоу нормалног
капацитета без обзира на стварни ниво производње, док се код укупних
стандардних трошкова производње фиксни дио утврђује на темељу стандардних
сати директног рада за остверни ниво производње.

20 | с т р а н а
 ЗАКЉУЧАК

У раду је презентовано постављање стандардних трошкова производње те

утврђивање и анализа одступања од стандардних трошкова производње које је
карактеристично за традиционално управљачко рачуноводство. У традиционалном
управљачком рачуноводству полази се од претпоставке да је већи дио трошкова
производње повезан с количином производње те се варијабилни и фиксни трошкови
производње утврђују на темељу реаговања конкретног индиректног производног трошка
на промјену нивоа производње.

Међутим, у савременом управљачком рачуноводству стандард за праћење и

алокацију трошкова је АБЦ метода у оквиру које се трошкови производње придружују
конкретним активностима с којих се онда распоређују на поједине учинке (носиоце
трошкова) путем одређених фактора трошења. Ако пословни субјект примјењује АВЦ
методу тада се метода може примјенити и код утврђивања стандардних трошкова
производње. Другим ријечима, у систему АБЦ методе, трошкови производње се
стандардизују на начин да се за сваку активност постављају стандардни трошкови
производње.

21 | с т р а н а
 ЛИТЕРАТУРА

1. Др. Никола Стевановић, Обрачун трошкова, Универзитет у Београду, 1995.

2. Др. Никола Стевановић, Управљачко рачуноводство, Економски факултет у
Београду, 2001.
3. Др. Никола Стевановић, Систем обрачуна трошкова, Универзитет у Београду, 2007.
4. http://www.rif.hr/Uploads/Casopisi/rif_PDF_4_2015/34-39.pdf

22 | с т р а н а