Mit o Partizanskom Jugoslovenstvu PDF

КОСТА НИКОЛИЋ
МИТ О ПАРТИЗАНСКОМ ЈУГОСЛОВЕНСТВУ

iAΣΩN
БИБЛИОТЕКА
ЈАЗОН
Књига 37
МИТ О
ПАРТИЗАНСКОМ
ЈУГОСЛОВЕНСТВУ
Рецензент
др ПРЕДРАГ Ј. МАРКОВИЋ
Уредник
мр НЕБОЈША ЈОВАНОВИЋ
Одговорни уредник
проф. др УРОШ ШУВАКОВИЋ
Главни уредник
ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ
За издавача
ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ,
директор
ISBN 978-86-17-19170-0
© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2015.

Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин
репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.
Садржај
Предговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VII
I КОМУНИСТИ И ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . 1

1. Комунизам, почеци . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1
2. Идеологија националног комунизма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
3. Валтер и Коминтерна . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
4. Антифашистички мит . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184
5. Југословенство „малих нација“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202
6. „Комунистички рај“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222
II НAЦИОНАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253

1. У Хрватској . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265
2. У Црној Гори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 296
3. У Босни и Херцеговини . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 328
4. У Словенији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 356
5. У Македонији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 367
6. АВНОЈ – савезна држава или савез држава? . . . . . . . . . . . . . . . . 379
III СРБИЈА У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ . . . . . . . . . . . . 387

1. „Чекале су нас самртне муке“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 389
2. „Реакционарна Србија“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 396
3. Федерација у федерацији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 413
IV ПОБЕДНИЦИ И ПОРАЖЕНИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 459

1. „Кужне јединке се одстрањују“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 468
Извори и литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 483

Регистар личних имена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 492
Белешка о аутору . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Сузани П.
Предговор
У историјским процесима главну улогу играју људска дела која су

увек усмерена на свеопште циљеве. Али, у историји пут ка „покретачким
силама“ увек иде преко човекових мисли, односно идеја и уверења. Про-
шлост је материјално непостојећа, она је резултат човекове неспособности
да заборавља и жеље да пориче прошлост која га оптерећује и отежава
његов живот у садашњости, подсећајући га да је живот само непрекидна
прошлост и да има свој крај. Историјска наука поступа супротно – на-
стоји да неутралише то порицање и о прошлости суди објективно, коли-
ко је то могуће, у складу са научном методологијом. Она непрекидно
тражи степен на коме је могуће да се оно што је прошло преобрази и
асимилује, како то „прошло“ не би постало гробар садашњости.1
Историјска свест је највећим делом испуњена нетачним и митом,
тек са тежњом да се открије историјска истина обликује се напор да се
наспрам мита створе тачне представе о прошлости.2 Склоност ка поети-
зацији и митологизацији прошлости универзална је и трајна особина
људских група, што је довело до тога да се историјска свест великим
делом стварала на митским представама. Насупрот уверењима да је мит
остатак ранијих еволутивних фаза људске свести који у ери рационали
зма треба посматрати искључиво као део фолклора, постоје мишљења да
наводно није лако утврдити где се завршава „ирационалност“, а где по-
чиње „рационалност“. Истиче се и да способност рационализације није
обавезно и способност демитологизације, што имплицира да је мит још
жив, да је потребан и да још увек делује, као и да се чином деконструк-
ције једног мита често аутоматски врши конструисање другог.3
Историјско памћење конструишу друштвене групе и оне одлучују
шта је „достојно помена“ и како ће оно бити запамћено, а појединци
1
Фридрих Ниче, О користи и штети историје за живот, Нови Сад, 2001, 10.
2
Andrej Mitrović, Raspravljanja sa Klio, Sarajevo, 1991, 101.
3
Saša Nedeljković, „Mit, religija i nacionalni identitet. Mitologizacija u Srbiji u periodu
nacionalne krize“, Etnoantropološki problemi, 1/2006, 155.
X Мит о партизанском југословенству
треба да се идентификују са јавним догађајима према значају који они

имају за њихову групу. Oдређивање према блиској прошлости одувек је
било повезано са бројним тешкоћама. Основни сукоб одигравао се на
релацији научни приступ – памћење, које је увек имало тенденцију да се
наметне као апсолутна вредност, као један алтернативни морал, али и
као својеврсна нова религија. Памћење најчешће представља болан однос
према прошлости, подразумева култ сећања и опседнутост прошлошћу.
Памћење и историја представљају два супротна облика односа пре-
ма прошлости. Памћење истиче затварање у угао идентитета због „по-
себних патњи“, које се сматрају неупоредивим због потребе да се људи
поистовете са жртвама, а историјска наука мора да раскине са било којим
обликом субјективизма; памћење се одржава комеморацијама, а научно
истраживање стручним радовима; памћење је заштићено од сваке сумње
и преиспитивања, а научни приступ, уколико жели да утемељи чињени-
це, дозвољава могућност поновног преиспитивања; научни приступ мора
да се ослободи идеологије и „моралног прекора“.4
Ова студија бави се деконструкцијом мита о „партизанском југо-
словенству“, односно историјом комунистичког тумачења југословенске
идеје и положајем Србије у пројектованој федерацији од формирања
Комунистичке партије Југославије (1919) до завршетка Другог светског
рата (1945). У првом плану наше анализе јесте критика тумачења да је
национална политика КПЈ током Другог светског рата била одлучујући
фактор за ревитализацију идеје јужнословенске солидарности и стварање
нове југословенске државе.
Мит о партизанима као победницима над фашизмом настао је одмах
по завршетку рата, имао је функцију легитимизације југословенског на-
ционализма, а заснивао се на селективном памћењу и селективном за-
борављању. Одмах након грађанског рата, упркос претходним неприја-
тељствима и узајамним бруталним сукобима, било етничким било
идеолошким, или баш због њих, постојала је јака државна воља да се у
народу створи уверење о припадности јединственој нацији. Пошто репре-
сија није могла да буде једини начин у постизању тог циља, направљена
је читава „инсценација нове југословенске митологије“.5
Мит о победи требало је да покаже како и мали народи могу да од-
лучују о себи, да могу да победе знатно јачег непријатеља и створе држа-
ву. Требало је доказати да је преко партизанског југословенства реализо-
вана воља јужнословенских народа да се после векова под туђинском
4
„Ranjiva nauka. Razgovor sa Andrejem Mitrovićem“, Reč, 2/1999, 138.
5
Gordana Đerić, „Označeno i neoznačeno u narativima društvenog pamćenja.
Jugoslovenski slučaj“. У: Kultura sećanja: 1945, Zagreb, 2009, 88.
Предговор XI
влашћу изборе за слободу. Пошто је та идеја већ била остварена после

Првог светског рата, партизански мит је тврдио да се прва Југославија
распала због сопствених државних и националних антагонизама, а не због
нацистичке агресије 1941. године. У тој митској конструкцији, сви југо-
словенски народи спонтано су се ујединили око КПЈ у народноослободи-
лачкој борби и коначно су изразили своју вољу за правим политичким
јединством, а оно се профилисало кроз идеју „братства и јединства“.
Комунисти су након освајања власти желели да формирају „ново
друштво“ које би раскинуло са прошлошћу, па је неопходно било да се
створи и пожељна пројекција историје. Потрошена је огромна енергија
у циљу поништавања, потискивања и мењања садржаја прошлости и
наметања нове визије света и пожељних друштвених вредности. У про-
паганди победника подстицана је општа архетипска конфронтација из-
међу онога што је „људско“ и онога што је „људском“ страно. Борба
комунистичког покрета приказивана је као оживљавање човекове митске
борбе за опстанак, при чему је партизанима додељена улога прометејских
јунака, а њиховим противницима улога силе која угрожава људе. Исто-
ријска свест натапала се снажним емотивним доживљајем прошлости,
чему је доприносило екстремно и ратоборно понашање појединаца и
група, па и значајних делова нације. Тако је спречено рационално сагле-
давања прошлости.
Марксистичко учење о надградњи негирало је могућност промене
стања људског мишљења без промене типа организације друштва. Поје-
динац са сопственим мишљењем и својим „унутрашњим светом“ био је
само део „материјала“ који је био подложан регулисању и стварању „но-
вог живота“.6 Тотална власт над друштвом штитила је творца тог „новог
живота“ од било какве критике, која је одмах „универзализована“ и оз-
начавана као напад на „прогрес“ који је доносио социјализам. Тај став
одговарао је општем политичком ставу – ко је био против КПЈ/СКЈ био
је не само против појединачне политичке организације као такве, већ и
против историје као такве.7 Према логици тадашњег поретка, на одго-
ворност нису могли да буду позвани они који су одговарали само пред
историјом, па је свака критика која је отежавала испуњење њиховог „ис-
торијског задатка“ увек проглашавана за деструктивну.
О комунистичком схватању југословенства у овом дугом периоду
левичарски интелектуалци написали су многобројне историографске ра-
дове. Те радове обележио је „рат са прошлошћу“, јер је марксистичка ин-
6
Борис Гројс, Стил Стаљин, Београд, 2009, 7–8.
7
Marina Gržinić, Avangarda i politika. Istočnoevropska paradigma i rat na Balkanu,
Beograd, 2005, 161.
XII Мит о партизанском југословенству
терпретација историје била заснована на својеврсном религиозном обра-

сцу. У њима је развијан левичарски мит о комунистичком друштву као
некој врсти краја историје и искораку у нови процес у коме ће све бити
другачије, у коме ће завладати „добро и савршено“ земаљско стање и доћи
до страшног суда над „злом“. Тај мит је говорио да са доласком комуниста
на власт свет постаје „добар“ и наступа царство „истине и вечне правде“.
Рађање социјалистичког друштва није тумачено као обична историјска
чињеница, попут сваке друге мање или више важне историјске појаве – то
је било нешто „изузетно и јединствено“ у историји света. Ширена је идеја
да ће после победе комунизма човечанство бити „коначно затворено“ у
круг своје људске субјективности, а свака помисао о другим световима
биће одбачена као привиђење. Мржња према ономе што је претходило
револуцији билo је најснажније осећање које је на тај начин развијано.
Мит о комунистичком југословенству дуго се опирао историјском
искуству које је показало да је национална политика КПЈ у периоду из-
међу два светска рата била заснована на одрицању од темељних начела
левичарског интернационализма. Комунисти су директно сарађивали са
националистичким и профашистичким снагама како би извели револу-
цију, и то редуковану само на национално. Напуштене су идеје социјал-
не правде и једнакости међу људима, а комунистичко југословенство је
изграђено на отвореној мржњи према српском историјском и културном
идентитету. Његов основни циљ било је сламање српске државности која
је утемељена почетком Првог српског устанка (1804).
Национална политика КПЈ значила је стварање и јачање национал-
них непријатељстава по моделу који је 1925. године прописао Стаљин,
када је Коминтерна одбацила просветитељски концепт југословенства
који је утемељен још у 19. веку: „Цела Партија мора ширити пропаганду
и агитовати до крајњих граница да убеди радне масе потчињених нација
Југославије да разарање пансрпске буржоазије јесте једини пут према
решењу националног питања. Страх од паљења националних страсти не
треба да спречава Партију од позивања маса пуном снагом о овом
најважнијем питању“.8
Комунистичке револуције у највећој мери одредио је рат, јер је у
темељу марксизма било учење да се добро остварује преко зла, да се
светлост постиже кроз таму.9 Марксизам је придавао огроман значај рату
као најпогоднијем моменту за извођење револуционарног експеримента.
Марксисти су истицали како они нису апсолутни противници сваког
8
Наведено према: Walker Connor, The National Question in Marxist-Leninist Theory
and Strategy, Princeton, 1984, pp. 141.
9
Nikolaj Berđajev, Izvori i smisao ruskog komunizma, Beograd, 1989, 114.
Предговор XIII
рата, да они позитивно оцењују рат који води револуционарна класа и

који има „директан, непосредни револуционарни значај“.
У том смислу je и код југословенских комуниста постојала за-
пањујућа амбивалентност, коју су они сами истицали као неку врсту
дијалектичког односа према стварности. За комунисте је Краљевина Ју-
гославија била „режим српског царизма и пљачкашке династије, избе
зумљене реакције огрезле у крви“, па је грађански рат пројектован као
неминовност. Већ 1920. године комунисти су у свој програм унели идеју
да се најважнији циљ – успостављање социјалистичког поретка – може
остварити само разарањем једног „туђег државног апарата“ и потпуним
поразом буржоазије у револуционарном рату. Када су 1925. године ра
списани парламентарни избори, КПЈ је своје присталице позвала на оба-
рање режима класног и националног угњетавања: „Угњетачи и тирани
су вам објавили рат. Спремајте се за њега, спремајте се за оружани ус-
танак. Само тим путем можемо извојевати своје ослобођење. И ви рад-
ници и сиромашни сељаци. И ви угњетене нације“.10
Када је у Совјетском Савезу напуштена доктрина о светској рево-
луцији, промовисана је теорија о социјализму у једној земљи. Она је
могла да се реализује само „националним ратовима и ослободилачким
устанцима“, односно грађанским ратовима у оним земљама које су, по
процени Москве, могле да угрозе њену безбедност. Тада је промовисана
и парола да пролетаријат има само једну отаџбину – Совјетски Савез.
Он је био „бедем његове борбе“ и незаобилазан чинилац у националном
ослобођењу, па су пролетери били обавезни да га бране од напада „ка-
питалистичких сила“.
Ту доктрину прихватила је и КПЈ, па је 1927. године позвала пролетере
да покрену оружану борбу „у фабрикама, синдикатима, на селу, у војсци“.
Свуда је требало истицати паролу о претварању „империјалистичког рата
у грађански“. Да би се то остварило, југословенски режим је морао да до-
живи неуспех у рату, а комунисти су истицали да насупрот пароли „буржо-
азије и социјал-патриота о одбрани отаџбине којом они оправдавају рат,
треба истицати наш став против одбране отаџбине јер пролетаријат нема
отаџбину – Совјетски Савез је отаџбина коју он мора бранити“.11
Темељни левичарски наратив каже да у питању није била антијуго-
словенска политика КПЈ. Опште место у том тумачењу јесте да је полити-
ка разбијања Југославије била само тактика, односно „привремено решење“
условљено „објективним околностима“ како би се што успешније извела
10
Комунист, бр. 3, фебруар 1925.
11
Архив Југославије, фонд: „Комунистичка интернационала“ (даље: АЈ, КИ),
1927/4–8. Проглас: „Наша критика у борби против рата“.
XIV Мит о партизанском југословенству
пролетерска револуција. Међутим, национална политика Комунистичке

партије Југославије, нормативно прописана на њеном 4. конгресу (1928),
могла је да се реализује једино ратовима, који би били много гори од било
чега што се до тада збило у историји читавог тог простора.12
Када је име државе промењено у „Југославија“, комунисти су исти-
цали да је у путању „круна хегемонистичко-империјалистичке политике
крваве владавине великосрпског фашизма“.13 КПЈ је у потпуности следи-
ла оцену Коминтерне да је југословенство, за које се залагала српска
интелектуална и политичка елита, у ствари „фашистичка идеологија“
која је служила за „прикривање угњетачког лица и војнофашистичког
карактера диктатуре великосрпске буржоазије“.14
И назив партије је за југословенске комунисте била само географска
одредница. Сви револуционарни листови избегавали су и ретко упо-
требљавали израз „Југославија“ у смислу државне целине, већ су нај-
чешће писали „земље Југославије“ или из „земаља Југославије“. Централ-
ни партијски орган Пролетер критиковао је августа 1933. словеначки
илегални лист Rdeči signali који је тражио стварање совјетске Југославије:
„Ми истичемо пароле стварања самосталних радничко-сељачких репу-
блика у Хрватској, Словенији, Србији, Македонији и Црној Гори и затим
савез тих самосталних република а не паролу јединствене совјетске Ју-
гославије“. Благоје Паровић, члан најужег руководства КПЈ, о томе је
1935. године написао: „Сам назив КПЈ не значи признање неке непо-
стојеће ‘југословенске’ народности. Он просто означава да наша Партија
ради на територији једне државе која се тако назива“.15
У митолошком корпусу југословенског комунизма доминантно место
има наратив о „народној револуцији“ као најважнијој вредности осло-
бодилачке борбе током Другог светског рата, посебно парола о „братству
и јединству“ свих југословенских народа. Тумачи се да је та револуција
јединствен европски феномен, који је „успешно“ решио националне су-
протности у једној мултинационалној и мултиконфесионалној земљи.
Основни циљ партизанског мита био је да се прикрије суштина ко-
мунистичког покрета – месијанска природа система који је тежио „конач-
12
Drago Roksandić, „‘Bratstvo i jedinstvo’ u političkom govoru jugoslovenskih komunista
1919–1945“. У: Tito – viđenja i tumačenja. Zbornik radova, Beograd, 2011, 33.
13
Proleter. Organ CK KPJ 1929–1942, 1. decembar 1929. Reprint izdanje, Beograd,
1968, 37.
14
„Zadaci Komunističke partije Jugoslavije“. XIII Plenum Izvršnog komiteta Komunističke
internacionale, 28. novembar – 12. decembar 1933. У: Klasna borba. Marksistički
časopis. Organ KPJ, II (1930–1934, 1937). Reprint izdanje, Beograd, 1984, 1163.
15
Наведено према: Мilan Vesović, Ilegalna štampa KPJ 1929–1941, Beograd, 1989,
106–107.
Предговор XV
ном стању човечанства“, тј. радикалном убрзању историје како би се на

тај начин окончало њено постојање. Та конструкција почива на никад
признатој „генеалогији модерности“. Егалитарно-универзалистичке тежње
комунизма ненаучно се повезују са идеологијом просветитељства: ова иде-
ологија је тежила „напретку“ који ће бити подстакнут сам од себе, по-
штујући људска права, а комунизам је револуционарно деловање убрзао
у успостављању „историјског смисла“ који је окренут према „напретку“.
Друга аналогија везана је за Француску револуцију, односно истиче
се да је Октобарска револуција само њен наставак. И сами руски бољ-
шевици позитивно су вредновали Француску револуцију, али редукова-
ну на њен јакобински период (1793–1794) који је био испуњен „дело-
вањем воље“, односно „диктатуром јавног спаса“, а истовремено је био
најмање либералан. Тај период био је испуњен „револуционарном амби-
цијом“ – устав је суспендован, револуција је била сама себи довољна, за
функционисање власти закони нису били потребни, али само привреме-
но, до успостављања мира. Лењин је од тога сачинио доктрину коју је
назвао „диктатура пролетаријата“. Она је означавала власт без правила.16
Октобарска револуција тумачи се као „авангардна“, јер је путем „еман-
ципације пролетаријата“ утрла пут и за „еманципацију човечанства“. За
разлику од нацизма који се тумачио као „доктрина мржње“, комунизам се
посматрао као „доктрина слободе“. Пошто је комунизам представљао „иде-
ал људске слободе“, његови злочини производ су „историјске грешке“ и не
могу се поредити са нацистичким. Чин убијања, подстакнут надом у „боље
сутра“, био је „праведнији“ од убијања инспирисаног расистичком доктри-
ном. Међутим, комунизам је, слично као и нацизам, покушао да уништи
све оне људе који су стајали на путу плана о стварању новог, „бољег“ и
„чистијег“ друштва. Комунизам је био универзалан – желео је да „очисти“
читаво човечанство од „прљавштине“ капитализма.
Комунистичка револуција у Југославији изведена је насиљем, а анти-
фашизам је требало да послужи као својеврсно оправдавање тог насиља,
слично као што су и нацисти покушавали да се бране својим антикому-
низмом. У Југославији је у питању било унапред планирано и доследно
спроведено преузимање власти које је било олакшано због постојања узо-
ра – Октобарска револуција и Совјетски Савез. Основу за извођење рево-
луције поставио је 1917. Лењин у познатим Априлским тезама: „Основно
питање сваке револуције јесте питање власти у држави“.
У питању је била класична револуција „одозго“, коју су „у име наро-
да“ (пролетаријата) извеле „овлашћене“ и „правилно“ оријентисане групе
професионалних револуционара. На тај начин доследно је спроведена
16
Fransoa Fire, Prošlost jedne iluzije. Komunizam u 20. veku, Beograd, 1997, 81.
XVI Мит о партизанском југословенству
Лењинова теорија о револуцији „авангарде пролетаријата“ која није веро-

вала у „зрелост народних маса“. Лењин је марксизам схватао као детерми-
нистичку интерпретацију историје која каже да се на основу истраживања
постојећег друштва може предвидети његов будући развој. Новина коју је
Лењин унео у револуционарну теорију, а коју су југословенски комунисти
доследно спровели, гласи да се револуционарност покрета не одређује тиме
да ли је или није покрет радника, већ тиме да ли поседује праву проле-
терску свест. Таква партија једина зна шта је „историјски интерес“ радни-
ка, она је једини „законити извор“ политичке иницијативе, јер боље него
народ зна шта су интереси и потребе друштва.17
Лењин је говорио да револуционарна партија, ако хоће да освоји
власт, мора да буде што конспиративнија и не много широка, као и да
не може да буде чврста без организације руководилаца која се састоји
од професионалних револуционара. У пракси је то значило одвајање
партије од класе (народа), јер је цела радничка класа морала да буде под
руководством партије. Лењин је такође тврдио да су „масама радника
потребне вође које „разумеју“ законе историје и друштвени развој, које
знају када су сазрели услови за револуцију и како да организују осло-
бођене масе у рационално планирано друштво. Поседујући право знање
и свесна своје историјске улоге, револуционарна елита ће повести масе
чије се понашање покреће више спонтаним и ирационалним инстинк-
тима него рационалним схватањем историје.
Југословенски комунисти су на историјску позорницу ступили 1941.
године са почетком рата у Краљевини Југославији. Они су тада, са пра-
вим религиозним заносом, прогласили „свету борбу“ за извођење рево-
луције. Историја ратова нас учи дa „нeмa вeћeг и опаснијег бeснилa oд
oнoг кoje дoлaзи oд вeрe, ни мрaчниjeг убицe oд oнoг кojи нoси Бoжjу
буктињу“. Ни у једној другој ситуацији људи нe исказују такву тврдокор-
ност у чињењу и рaвнoдушност у oсуди нajсвирeпиjих злочина кao у
одбрани „вере и Спаситеља“.18
Комунисти никада нису крили да је за извођење револуције неопход-
но коришћење насилних и морално недопустивих средстава ради пости-
зања „праведних“ циљева. Њих као револуционаре нису дотицала питања
17
Лењин је писао да диктатура пролeтаријата није ништа друго до „ничим огра-
ничена, непосредно на насиље ослоњена власт. Ништа друго до то не значи
појам диктатура“. Револуција није била само освајање власти већ и разарање
буржоаске државе, без обзира на број мртвих. (Лењин Владимир Иљич, Дела,
Београд, 1973–1976, X, 41).
18
Јован Глигорић, „Грађански рат у Србији и Црној Гори од 1941. до 1945. у светлу
верске парадигме – однос два антифашистичка покрета, четничког и партизан-
ског, према религији и цркви“, Војно дело, 1/2011, 398.
Предговор XVII
која проистичу из сложених односа политике и етике, већ су извршили

редукцију моралног феномена на тзв. политичку целисходност – морално
је оправдано све оно што је у одређеном тренутку политички целисходно.19
Када су освојили власт, комунисти су привидно искрено тежили да
се међунационални сукоби више не понове, али су ипак само одиграли
улогу хибернатора тих сукоба јер су природом власти коју су успостави-
ли само „лагано припремали њихову обнову“.20 Мит о партизанском ју-
гословенству требало је да сакрије чињеницу да су као директну после-
дицу исхода Другог светског рата у Југославији, упркос прокламованим
идејама о „братству и јединству“ и „националној равноправности“ које
су и привукле највећи број Срба у редове НОВЈ, сви југословенски на-
роди, oсим српског, коначно добили своје националне државе.
Расел Џекоби је написао да постoји историја која „памти“, али и да
постоји историја која настаје из потребе за заборављањем.21 Из неког стра-
ха да се „ружна“ прошлост не понови, владајући наратив био је да истину
треба износити у редукованом облику како би се „заборавили“ њени
стварни садржаји. Ови захтеви, међутим, нису реализовани у истој мери
на читавом југословенском простору, а у питању није био „природни“
самозаборав, већ насилни, принудни дисконтинуитет. Парадокс историје
огледа се у томе да је управо то потискивање био један од важних узрока
за нови рат. Југословенски естаблишмент никада није имао снаге, нити је
показао озбиљну намеру, чак ни после Титове смрти, да се јавност суочи
са стварним садржајем Другог светског рата. Зато су многе његове карак-
теристике и симболи, али и трауме, наставили да живе у сфери потисну-
тог да би, када је нестало репресије и контроле, експлозивно избили на
површину, носећи нужно у себи много ексцесивног и ирационалног.22
Mонографија je настала као резултат рада на пројекту Српско

друштво у југословенској држави у 20. веку – између демократије и дик-
татуре (Пројекат бр. 177016) који финансира Министарство просвете,
науке и технолошког развоја Владе Републике Србије.
Београд, марта 2015. Аутор
19
Kosta Čavoški, Revolucionarni makijavelizam, Beograd, 1989, 30.
20
Safet Bandžović, Bošnjaci i antifašizam, Sarajevo, 2010, 39.
21
Russell Jacoby, Družbena amnezija, Ljubljana, 1981, 8.
22
Александра Мировић, „Етнички и/или грађански идентитет, традиција и/или
модерност“, Политичка ревија, 4/2008, 1386.
„Они нису имали снаге да остваре тај свет о
коме су снивали и, нарочито, говорили, тражећи и
од других да исти сан снивају и исто говоре. Али не
само снаге, него они нису имали ни довољно јасну
визију тога свог света, ни чврсте воље. Јер где је ја
сна визија онога што се хоће и воља да се то оствари,
ту се снаге и средстава увек нађу. Лишени свега тога,
они су – да би преварили друге и, што је главно,
обманули сами себе – могли и умели једино да мрзе,
прогоне и убијају оне који нису с њима делили
мишљење о уређењу тога новог света и који нису
хтели да учествују у његовом ‘остварењу’. Тако је тај
‘нови свет’, који сами нису могли да саграде а који
нико други није желео, постао само фиктивни улог
у једној крвавој и мрачној игри у којој су дубоке
мржње и тешка и разноврсна страдања била једина
стварност. То је било једино што су заиста успели да
остваре, и то за дуго времена, свуда и потпуно“.
(Иво Андрић, Рукописна заоставштина.

Наведено према: „Vek od rođenja Ive Andrića“,
Borba, 8. oktobar 1992)
I
КОМУНИСТИ И
ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА
1. Комунизам, почеци
Када је до тада незабележени талас национализма покренуо Први
светски рат, и европски пролетаријат, окупљен у своје политичке и син-
дикалне организације, заборавио је ону темељну паролу међународног
социјализма „Пролетери свих земаља уједините се“, па је на позив својих
влада, „послушно, понегде чак и одушевљено, пошао на бојишта да би
се међусобно убијао и клао“. Вели точак рата после је било немогуће
зауставити, јер је свако налазио разлог да остане на ратишту: немачки
радници због страха од „руске инвазије“, француски због одбране од
„немачког империјализма“, белгијски и српски јер су већ били поробље-
ни. Све водеће западноевропске социјалистичке партије, осим усамљених
појединаца, заузеле су национално становиште уместо класног и поста-
ле „послушне полуге у ратном механизму својих влада“.1
Од свих партија које су биле у саставу Друге интернационале само се
Руска социјалдемократска радничка партија придржавала „Базелског ма-
нифеста“, који је усвојен на последњем, деветом конгресу Интернациона-
ле (1912) и који је позвао раднике целог света да „империјализму супро-
тставе пролетерску солидарност“. Али, Лењин није одједном постао
антиратни политичар. Он је септембра 1914. објавио познати чланак „За-
даци револуционарних социјалдемократа у европском рату“, у којем је
поставио следеће тезе: 1. Претварање империјалистичког рата у грађански
рат; 2. Пораз „властите“ владе; 3. Потпуни прекид са „пропалом“ Другом
интернационалом и стварање нове Комунистичке интернационале.2
1
Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd, 1992, 9.
2
Nikita Viktorovič Bondarev, Misterija Tito. Moskovske godine, Beograd, 2013, 16. – У
марту 1918. Лењин је име партије променио у Руска комунистичка партија
(бољшевика). Најважнији разлог за то био је што се старе социјалистичке пар-
тије у европским земљама до тада нису ослободиле наноса „социјалшовинизма“
и „социјалпатриотизма“ који је и довео до слома Друге интернационале. Партија
бољшевика, према Лењиновим речима, морала је да покида све везе са старим,
службеним социјализмом, а промена назива јесте најбоље средство да се тај
циљ оствари. (Branislav Gligorijević, „Stvaranje Komunističke partije Jugoslavije“,
2 Мит о партизанском југословенству
Лењин је убрзо формулисао и теорију о „самоопредељењу угњетених

народа“. Бољшевички вођа је 1916. писао да право нација на самоопре-
дељење означава искључиво право на независност у политичком смислу,
на слободно политичко отцепљење од „угњетавајуће нације“. Та теорија
имала је реално упориште у политици бољшевика, јер су антируски на-
ционални покрети уочи револуције били њихови најважнији савезници.
Право свих народа у Русији на сопствену државу подривало је директно
позицију „владајуће нације“ („Великоруса“) и знатно помогло бољшеви-
цима да освоје власт. Овако постављена стратегија, одвела је царску
Русију до пораза у рату.
Из хаотичне постратне ситуације створена је и револуционарна пар-
тија у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Социјалистичка раднич-
ка партија Југославије (комуниста). Иницијативу за уједињење радничког
покрета на платформи класне борбе покренула су у јануару 1919. руко-
водства социјалдемократских партија Србије и Босне и Херцеговине. То
уједињење, међутим, није било потпуно јер су социјалдемократске пар-
тије Хрватске и Словеније одбиле да учествују у том процесу.
На то су утицале разлике у националном програму, дефинисане
још у предјугословенској епохи. Супротни концепти утемељени су
после анексије Босне и Херцеговине (1908). На једној страни тражило
се југословенско уједињење у оквиру Аустроугарске (конфедерација
народа), а на другој је била јединствена балканска политика коју су
заступали српски социјалисти. Социјалдемократска партија Аустрије
начелно је осудила анексију, али је њен узрок тражила у екстремном
српском национализму. Српски социјалисти сматрали су да је коло-
нијална политика Аустроугарске један део српског народа „бацила у
најтеже економско и политичко ропство модерног времена, у коло-
нијално ропство“.3
Социјалдемократско наслеђе у националном питању код „аустро-
угарских Југословена“ никада није превазишло поставке о преуређењу
Монархије, а не о стварању јужнословенске државе. Аустријска социјал-
демократија никада није имала перспективу социјалистичке револуције,
па је на национално питање гледала као на препреку за јединство рад-
ничке класе свих нација и за „чисту“ класну борбу. Полазна тачка је био
интегритет државе – одатле се није могло кренути путем револуционар-
не борбе, већ путем борбе за социјалне и уставне реформе.
Istorija 20. veka, 2/1989, 38). Нова промена имена уследила је 1925. када је вла-
дајућа партија названа Свесавезна комунистичка партија (бољшевика).
3
Наведено према: Latinka Perović, Od centralizma do federalizma. KPJ u nacionalnom
pitanju, Zagreb, 1984, 173.
Комунисти и југословенска идеја 3
И током Првог светског рата српски социјалисти залагали су се за

уједињење и истицали су право на самоопредељење свих народа. „Аустро-
марксистима“ је највише сметало истицање права на самоопредељење за
Србе у Босни и Херцеговини. Тек када је крај рата био на видику, ау
строугарски део југословенских социјалистичких и социјалдемократских
странака заузео се за југословенско уједињење. Али, у припремама за
стварање заједничке партије, социјалдемократске партије Словеније и
Хрватске истицале су да се и не треба уједињавати, већ створити феде-
рацију, савез партија у коме би се сачувала политичка самосталност
сваке чланице. На том питању пропала је и иницијатива Српске социјал-
демократске партије да дође до првог договора о стварању нове партије,
који је заказан за 19. јануар 1919. године.4
Будућност југословенског комунистичког покрета одредиле су и јаке
поделе које су постојале код српских социјалиста. Оне су имале своју
дубоку историјску вертикалу којa се тиче историјског идентитета српских
политичких организација и целокупне политичке културе уопште. Срп-
ска социјалдемократска странка је од оснивања у потпуности прихвати-
ла програм и учење немачке социјалне демократије. На оснивачком кон-
гресу (20. јула/2. августа 1903) усвојен је, уз мале промене и грешке у
преводу, програм немачке Социјaлдемокрaтске пaртије.5 Међутим, њен
развој био је више него противречан, организација је умногоме подсећа-
ла на бољшевичку, а постојао је и класичан сукоб „правоверних“ марк-
систа и ревизиониста.
Оснивачки конгрес децидирано је нагласио да је циљ ССДС освајање
политичке власти. Револуција је дефинисана као коренити преображај
„буржоаског друштва“, али није јасно одређено како ће се до тога доћи –
насиљем или еволутивним путем. Српски социјалисти поштовали су де-
мократски поредак, али су већ у раној фази, под утицајем Димитрија
Туцовића, прихватили идеје „чисте револуције“ – она је означена као
„општа народна потреба“, а не као уска класна акција. За њих је револуција
била једини „правилан пут“ за уништење режима, јер показује народу пут
ка остварењу „права“ и ослобађању од „зла“; револуција не задовољава
захтеве демократије, али ипак доводи до „ослобођења човечанства“ од
политичке и економске тираније; то ослобођење ће доћи пре или касније,
„питање је релативно дужег или релативно краћег времена, али ће доћи“.6
У вођству Српске социјалдемократске странке веома брзо је превла-
дао став о неопходности централистичког устројства странке (вертикал-
4
B. Gligorijević, Kominterna, 32.
5
Mira Bogdanović, Srpski radnički pokret 1903–1914. Naličje legende, Zagreb, 1998, 141.
6
Исто.
на структура). То је проистекло из жеље да се строгом хијерархијом

убрза пораст чланства, моћи, утицаја и политичке снаге. Тежило се и ка
успостављању јединства економске и политичке борбе, па је прописана
доминација странке над синдикатима. Крути централизам, својствен
класичном бољшевичко моделу, устоличен је већ 1904. године. Статут је
одредио да се све организације морају покоравати одлукама партијске
управе „и стоје под њеном контролом“.
И у домену одредби о чланству, ССДС је нагињала ка бољшевичком
моделу – само су „прави“ пролетери примани у странку без много про-
блема, док су интелектуалци и „остали“ примани само уколико су били
познати као „одани“ или уз гаранцију старих чланова. За интелектуалце
је редовно наглашавано да се налазе у служби „буржоаске државе“ и да
интелигенција није корисна за извођење револуције јер не може да се
„дисциплинује“. Осим тога, реч „странка“ промењена је 1909. године у
„партија“ да би се нагласила „апсолутна разлика“ између буржоазије и
пролетаријата. Одбачена је домаћа и преузета страна реч како би се ис-
кључила ма каква сличност са непријатељским табором.7 То су преузеле
и СРПЈ (к) и касније КПЈ.
Српска социјалдемократска партија оштро се противила учешћу
Србије у Балканском рату (касније и у Првом светском рату), тврдећи
да је у питању империјалистички рат и да сама Србија има империјалне
амбиције. Тежња Србије за националним уједињењем и ослобођењем од
вековног турског ропства означена је као „завојевачка политика српске
буржоазије“. Насупрот томе, истакнута је парола о социјалистичкој фе-
дерацији балканских народа. Димитрије Туцовић је посебно инсистирао
на тумачењу да је Србија требало да подржи албански покрет у његовим
етничким границама. Протеривање Срба са овог подручја објаснио је
крајње упрошћено, по моделу тадашње аустроугарске пропаганде: „Зар
би то био први случај у историји да навала неких племена чвршће орга-
низације или других преимућстава потисне неки народ са његова
огњишта?“8
Још од завршетка Првог светског рата било је уочљиво скретање
српских социјалиста „у лево“ (у класном смислу), у бољшевизам. На то
су утицала тешка ратна разарања у Србији и социјалне напетости које
су из тога могле да проистекну. Радикална струја у српској социјалдемо-
кратији видела је у томе краћи пут ка револуцији, док се умерена струја,
слично као у Хрватској и Словенији, држала класичног социјалистичког
7
Исто, 343.
8
Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија. Један прилог критици завојевачке по-
литике српске буржоазије, Београд, 1914, 8–9.
наратива – борба за радничка права у оквирима постојећег система док

се не створе „објективни услови“ за револуцију. Веровали су у еволуцију
друштвених односа и чекали тренутак када ће социјалдемократија да
добије већину на изборима и преузме власт.
Посебан талас који се улио у СРПЈ(к) представљали су повратници
из совјетске Русије. После Октобарске револуције, од ратних заробљени-
ка формиране су бројне комунистичке групе, предвиђене да буду језгра
за стварање револуционарних партија у европским земљама, што би
помогло ширењу светске револуције. Творац идеје о „перманентној ре-
волуцији“ јесте Лав Троцки (1879–1940), после Лењина најзначајнији
бољшевички вођа. Он је први оспорио доминантан марксистички
приступ да пролетерске револуције морају најпре да избију у најразвије-
нијим земљама. Троцки је сматрао да је под одређеним условима могуће
да пролетаријат у некој заосталој земљи пре дође на власт него у ра
звијеним земљама.9
Троцки је у спису Тероризам и комунизам написао и неке од најмон-
струознијих редова у покушају да оправда нужност коришћења насиља,
стрељања, застрашивања и црвеног терора приликом освајања, утврђи-
вања и одбране диктатуре пролетаријата. Он је писао да се онај ко се
одриче тероризма, одриче и самог социјализма: „Револуција ‘логично’ не
тражи тероризам, као што она ‘логично’ не тражи ни оружани устанак.
Али, зато тражи од револуционарне класе да она оствари свој циљ свим
средствима која су јој на располагању: ако је потребно оружаним устан-
ком, ако нема друге – терором“.10
Троцки је истицао да је терор беспомоћан ако га примењује „реак-
ција“ против класе која се налази у историјском успону. Међутим, терор
је био врло делотворан ако се примењује против реакционарне класе која
не жели да сиђе са власти. Он је разликовао „добар“ и „лош“ терор.
Царистички терор у Русији био је лош, јер је био уперен против проле-
тера који су се борили за социјализам. На другој страни, совјетски ор-
гани „стрељају велепосједнике, капиталисте, генерале који настоје ре
стаурирати капиталистички поредак. Ова нијанса за нас, комунисте,
посве је довољна“.11
Ово становиште на крају је преузео Лењин у својим Априлским те-
зама (1917) и на основу тога је и спроведен државни удар. Други аспект
ове тезе јесте став да револуција не може да се учврсти у једној земљи
9
Миша Ђурковић, „Трансформација троцкизма крајем 20. века“, Српска поли-
тичка мисао, 2/2009, 172.
10
Lav Trocki, Terorizam i komunizam (Iz revolucije), Rijeka, 1971, 179.
11
Исто, 190.
без подршке и помоћи пролетаријата читавог света, који би у међувре-

мену требало да спроводи револуције у својим државама. Бољшевици су
искористили рат и народно незадовољство и успешно су дошли на чело
„радикално“ расположених маса. Затим је њихова политика прерасла у
раније непознато класно насиље – „црвени терор“. Људи који се нису
слагали с новом влашћу проглашавани су за класне непријатеље и суђе-
но им је, како у оквиру закона тако и ван његових граница. Линчовање
је постало ефикасно средство за застрашивање читавог становништва,
нова власт је на нишан узела све, почевши од племића, спахија и офи-
цира, па све до свештеника, научника и сељака.
Револуционарни терор у совјетској Русији законски је прописан
5. септембра 1918. године, када је Савет народних комесара усвојио „Дек-
рет о црвеном терору“ (Декрет о красном терроре). Тада је закључено
да обезбеђивање совјетске републике од „класних непријатеља“ путем
терора јесте „директна неопходност“. Црвени терор је подразумевао
стрељања и изолацију „непријатеља“ у концентрационим логорима, уз
објављивање њихових имена.12
Почетак формирања југословенских револуционарних организација
датира још од јуна 1917. године, када је у Кијеву основан „Југословенски
револуционарни савез“. Он је постојао до марта наредне године, на ње-
говом челу налазио се Централни комитет – председник је био Максим
Чанак, а секретар Никола Ковачевић.13 У ЦК су ушли и војници Урош
Чонкић, Јован Шипош, Никола Груловић14 и Спасоје Стејић, каснији атен-
татор на регента Александра Карађорђевића. Савез се распао на питању
односа према Октобарској револуцији – бољшевички део приступио је
организовању посебних одреда Црвене армије из редова „Југословена“.
Бољшевици су марта 1918. у Москви сазвали Конференцију ратних за-
робљеника – социјалиста, а од 14. до 18. априла одржан је Сверуски
састанак ратних заробљеника. Оба скупа признала су совјетску власт.
Процес стављања заробљеника под совјетску контролу завршен је маја
12
Конрад Лёв, Терор в теории и практике марксизма, Франкфурт-на-Майне, 1992, 20.
13
Никола Ковачевић (1894–1979). Хрват из Босне, учесник Октобарске револуције,
комунистички посланик у Уставотворној скупштини, секретар ОК КПЈ за Војво-
дину, делегат КПЈ на 6. конгресу Коминтерне. Емигрирао је у Совјетски Савез,
где је завршио Међународну лењинску школу у Москви. Учесник је и Шпанског
грађанског рата.
14
Никола Груловић (1888–1959). У КПЈ од оснивања, такође комунистички посла-
ник, делегат КПЈ на 3. конгресу Коминтерне. Од 1935. био је члан Покрајинског
комитета КПЈ за Србију. Учесник Другог светског рата, члан Главног партизан-
ског штаба Србије и Врховног штаба НОВЈ, један од оснивача хрватске револу-
ционарне скупштине (ЗАВНОХ), члан АВНОЈ-а, народни херој. После рата
највише времена провео је у дипломатији.
1918. стварањем Федерације иностраних комунистичких група при ЦК

РКП(б). Убрзо је свака национална група почела да ствара своје револу-
ционарне организације.15
Југословенска комунистичка група при РКП(б) основана је 16. маја
1918. на платформи „комунистичког програма у одбрани совјетске вла-
сти“. Њен председник био је Никола Ковачевић, група се сматрала само
секцијом руске партије, а њен најважнији задатак било је врбовање „Ју-
гословена“ за приступање Црвеној армији. Следећи корак било је фор-
мирање Комунистичке партије (бољшевика) Срба, Хрвата и Словенаца
5. новембра 1918. у Москви. Ова партија желела је да буде прва кому-
нистичка партија Југославије, а од своје претходнице разликовала се по
томе што је била организационо самостална од руске партије и имала је
југословенски комунистички програм – ослобођење југословенског про-
летаријата. Председник ЦК ове странке био је Лазар Вукићевић, а
потпредседник Владимир Ћопић.16 Тада је формиран и „Први југосло-
венски комунистички пук“, а његова улога била је да покрене ланац ре-
волуција који би стигао и у државу у настајању. Први комесар тог пука
био је Никола Ковачевић.17
По налогу руске партије, током новембра 1918. године, на простор
будуће југословенске државе упућивани су бројни појединци са специјал-
ним задатком да организују комунистичку партију. Добили су и велику
количину новца у златним рубљама. До 20. децембра 1918. на територију
новоформиране државе послато је укупно 114 чланова КП(б) СХС, али
15
К. Николић, Бољшевизација КПЈ 1919–1929. Историјске последице, Београд, 1994, 36.
16
Владимир Ћопић (1891–1939). Рођен у мешовитој породици у Сењу (отац Јово,
Србин, мајка Амалија Лончарић, Хрватица, крштен је у православном обреду,
али се до краја живота увек изјашњавао као Хрват). У младости је био члан
хрватске националистичке омладине Јосипа Франка, школски друг и пријатељ
са каснијим усташким идеологом Милетом Будаком. Студирао је право у Загре-
бу, где је био активно укључен у хрватски националистички покрет окупљен
око часописа Млада Хрватска. Говорио је како је Анте Старчевић његов духов-
ни учитељ. (Ivan Očak, Vojnik revolucije. Život i rad Vladimira Ćopića, Zagreb, 1980,
23–24). Током Првог светског рата мобилисан је у аустроугарску војску у Јела-
чићевој регименти. Према сведочењу Мирослава Крлеже, подржавао је рат
против Србије јер је желео тријалистичко преуређење Аустроугарске. Заробљен
је 1916. на Карпатима, био је у логору у Ташкенту, где се упознао са соција-
листичким идејама. Потом је био добровољац Српске добровољачке дивизије у
Одеси, али је одбио да положи заклетву „великосрпском краљу“, па је враћен у
заробљеништво. У мају 1918. ступио је у КП(б) СХС. Радио је на укључивању
југословенских ратних заробљеника у Црвену армију и на њиховом организо-
ваном повратку у земљу. У Загреб се вратио у новембру 1918, где је одмах ос-
новао прву илегалну комунистичку ћелију и радио на „револуционисању“ со-
цијалдемократског покрета. Члан КПЈ од оснивања, комунистички посланик.
17
К. Николић, Бољшевизација КПЈ, 37.
никаквог револуционарног рада није било. Створена је и „главна тројка“

за Југославију – Филип Филиповић,18 Владимир Ћопић и Никола Кова-
чевић. Прва илегална комунистичка организација формирана је у Загре-
бу, на самом крају децембра 1918. године. Загребачку „тројку“ сачиња-
вали су Симо Миљуш,19 Аугуст Цесарец и Мијо Млинарић. Највише су
радили на пропаганди за одбрану Октобарске револуције.20
Главна база за револуционарно деловање југословенских комуниста
била је Мађарска, у време револуције у њој. У Будимпешту су још крајем
1918. допутовали Иван Матузовић21 и Фрањо Дробни, чланови ЦК КП(б)
18
Филип Филиповић (1878–1938). Рођен је у Чачку. После двогодишњих студија
на Техничком факултету (грађевинско-инжињеријски одсек) Велике школе у
Београду, отишао је на школовање у Петроград (1899), где је наставио студије
на Физичко-математичком факултету и завршио их 1904. као професор матема-
тике. Филиповић је 1900. постао члан Руске социјалдемократске радничке пар-
тије. Приликом расцепа партије (1903), подржао је Лењинову струју. Бавио се
илегалним радом, због чега је у јесен 1905. провео више месеци у петроградском
затвору „Крести“. Члан Српске соцјалдемократске партије постао је 1912. Први
светски рат провео је у интернацији, у Аустрији. На крају рата, Филиповић је у
Мађарској постао члан бољшевичке групе при КП Мађарске. Почетком јануара
1919. вратио се у Београд и укључио у стварање револуционарне партије.
19
Симо Миљуш (1894–1939). Српски комуниста из Босне и Херцеговине, припа-
дник „Младе Босне“ и саучесник у атентату на престолонаследника Франца
Фердинанда. Због тога је у затворима и интернацији у Араду провео преко три
године. Члан КПЈ од 1919, радио је у Хрватској, где је био секретар загребачке
партијске организације. После завршених студија и преласка у Београд (1923)
имао је истакнуту улогу у врху КПЈ, био је члан Политбироа и организациони
секретар ЦК КПЈ, сарадник и уредник партијских листова. Повукао се из рада
КПЈ у пролеће 1926. због оптужби које су у партијским редовима подигнуте
против њега и његове супруге Зоре. Запослио се као коректор у опозиционом
листу Новости, aли је у јесен 1929. протеран у родно село поред Приједора.
20
21
Иван Матузовић (1886–1938). Хрват из Босанског Шамца, из радничке породи-
це (пекар). Почетком Првог светског рата као аустроугарски поданик мобили-
сан је и упућен на Источни фронт, а 1915. пао је у руско заробљеништво. Током
1917–1918. налазио се у граду Јефремов у Тулској области у којем је организовао
партизански одред. После преласка у Москву, у лето 1918. постао је члан Југо-
словенске групе РКП(б). Био је члан Заграничног извршног комитета КП(б)
СХС. У фебруару 1919. дошао је у Загреб, али је убрзо ухапшен и прогнан.
Вратио се у Мађарску и био председник Југословенске комунистичке фракције
и командант југословенских „црвених батаљона“. После пада мађарске револу-
ције (1. августа 1919), емигрирао је у Беч и радио међу југословенском и мађар-
ском комунистичком емиграцијом. Крајем марта 1923. отишао је у Совјетски
Савез. Настанио се у Москви, засновао је породицу (супруга и ћерка) и радио
је у једном пекарском предузећу као контролор. Учествовао је у раду југосло-
венске секције „Интернационалног земљаштва“. Искључен је из КПЈ 1935. због
„деморализације“. Ухапшен је фебруара 1938, а 27. марта исте године оптужен
је за шпијунажу и диверзантско деловање. Осуђен је на смрт и стрељан 5. ап-
СХС. Матузовић је био и војни референт у мађарској комунистичкој

партији, а Дробни је одржавао везу са Југославијом. Фебруара 1919. го-
дине Филип Филиповић, Лазар Вукићевић и Никола Груловић састали
су се у Будимпешти са Белом Куном, вођом мађарске револуције. Одлу-
чено је да КП Мађарске финансијски помаже извођење револуције у
Краљевини, како би се на тај начин спречила евентуална интервенција
из Краљевине СХС, а Кун је требало да буде веза са Москвом. Мађарска
револуционарна влада је за потребе светске револуције и финансирање
рада других комунистичких партија издвојила знатна средства. Добар
део тог новца добила је и СРПЈ(к). Договорено је такође да вођство иле-
галних организација чине Филиповић, Владимир Ћопић и Никола Ко-
вачевић.22
Филиповић, Матузовић и Дробни формирали су 29. марта 1919.
„Југословенску комунистичку фракцију“ у Мађарској. На њеном челу био
је Матузовић, имала је око 80 чланова (повратници из Русије), помагала
је оружано мађарску револуцију и стварала илегалне организације у
Краљевини СХС. Југословенски комунисти сматрали су да је све спрем-
но за почетак револуције – чекала се помоћ мађарске Црвене армије.
Револуција је планирана за 1. мај 1919. године, припремни део плана
подразумевао је покретање „акције“ у Осијеку (26–27. априла), али је
југословенска полиција похапсила целу организацију.23
_______________
Управа Српске социјалдемократске партије објавила је поче-

тком фебруара 1919. да на конгресу уједињења могу учествовати само
оне организације и појединци који су за класну борбу, односно који су
за напуштање „класне сарадње са буржоазијом“. Акцији су се придружи-
ли „Пелагићевци“, левичарске групе у социјалдемократским странкама
Хрватске и Словеније, затим далматински социјалисти, социјалдемократ-
ске организације у словеначком приморју и до тада формиране или об-
новљене социјалдемократске организације у Црној Гори, Македонији и
Војводини.
Уочи конгреса уједињења, некадашњи центар српске социјалне де-
мократије („центристи“ или „центрумаши“), који су водили Драгиша
рила 1938. Рехабилитован је 16. септембра 1957. године. (Убавка Вујошевић,

Нетрагом нестали. Рукопис).
22
Toma Milenković, „Filip Filipović i stvaranje SRPJ(k)“. У: Filip Filipović. Revolucionarna
misao i delo, Beograd, 1983, 122–123.
23
Лапчевић и Живко Топаловић, били су, отворено или прикривено, про-

тив бољшевичког концепта социјализма и противили су се уласку у тек
основану Коминтерну. Трећа, комунистичка интернационала створена је
4. марта 1919. у Москви. За првог председника њеног Извршног коми-
тета изабран је Григориј Јевсејевич Зиновјев. Основна идеја Коминтерне
била је светска револуција и помагање комунистичких партија ван Со-
вјетског Савеза. Одржано је седам конгреса, све партије биле су само
њене секције, распуштена је 1943. године.
Другу групу српских социјалиста, чија је парола била „изван бољ-
шевизма нема социјализма“, водили су Филип Филиповић и Сима Мар-
ковић.24 Они су фебруара 1919. освојили месну управу Српске социјал-
демократске партије у Београду и на конгресу уједињења, који је одржан
од 20. до 23. априла 1919. у Београду, у име партије унели су комунистич-
ко обележје.
На оснивачком конгресу револуција није директно помињана, пар-
тија је представљена као политичка организација која се бори за победу
комунистичког модела развоја друштва. Али, њени оснивачи су усвојили
изјаву да СРПЈ(к) „ступа у Трећу, комунистички интернационалу са оним
радничким партијама које стоје на темељу непомирљиве класне борбе
пролетаријата с циљем да се уништи капитализам и оствари комунистич-
ко друштво“. То је могло да се изведе само успостављањем власти „ис-
кључиво радничке класе (диктатура пролетаријата)“.25
На Вуковарском конгресу (20–24. јун 1920) име партије промењено
је у Комунистичка партија Југославије. Тада су бољшевичко наслеђе и
егалитаристичке идеје српске социјалдемократије дошле до пуног изра-
жаја, што је и определило пут југословенског комунистичког покрета.
На то је утицало и писмо које је Зиновјев марта 1920. послао кому-
нистичким партијама балканских земаља. У њему је навео како није
24
Сима Марковић (1888–1939). Рођен у Крагујевцу, потицао је уз угледне грађан-
ске породице, али је још у младости подржавао анархистичку идеју револуције.
Већ тада је критиковао парламентаризам и писао да се крајњи циљ соција-
листичке борбе не може извести „молбом, доказивањем буржоазији оправда-
ности идеја пролетаријата“, већ револуцијом. Бриљантни математичар, студирао
је на математичко-физичкој групи Филозофског факултета у Београду (факултет
је уписао 1907. када је постао и члан Српске социјалдемократске странке). Док-
торирао је 26. јуна 1913, пред члановима „испитног одбора“ Михаилом Петро-
вићем Аласом и Милутином Миланковићем. Следеће године положио је про-
фесорски испит. После Првог светског рата изабран је за доцента за теоријску
математику, а после Вуковарског конгреса КПЈ избачен је из државне службе.
Био је народни посланик од децембра 1920. до августа наредне године.
25
Наведено према: Branko Petranović-Momčilo Zečević, Jugoslavija 1918–1988.
Tematska zbirka dokumenata, Beograd, 1988, 229–230.
тачно да им је због „заосталости“ њихових земаља „суђено да остану ван

пролетерске револуције“, јер програм и методи које је „искусио руски
пролетаријат“ одговарају и њиховим интересима. Председник Извршног
комитета Коминтерне посебно је нагласио да због „социјалног и нацио-
налног угњетавања“ комунистичке партије на Балкану имају „ширу уло-
гу“ него партије у национално хомогеним државама.26
Непосредно уочи конгреса, Филип Филиповић је писао да револу-
ционарна епоха од пролетера једноставно захтева да примењују таква
борбена средства која „групишу сву његову енергију, увлаче широке про-
летерске масе у велике борбе, у акције које се завршавају отвореним
сукобом с буржоаском државом“.27 Филиповић је револуционарну партију
посматрао као авангарду која „масама“ показује пут „којим треба ићи“,
па је она морала да буде строго централизована и хијерархијски устроје-
на: „Партија све више и више расте у ширину. Стога је наша дужност
прихватити све ове нове и сирове масе, васпитати их и просвећивати и
тим самим Партију развијати у дубину. Директиве, акција и тактика у
општим класним борбама, морају потицати из једног центра, од партиј
ске централе“.28
У Вуковару је КПЈ као најважнији циљ одредила да се „путем непо-
мирљиве класне борбе, кроз диктатуру пролетаријата, изврши потпуно
ослобођење радничке класе и свих потиштених слојева радног народа
завођењем комунистичког друштва намјесто капиталистичког“.29 Хрват-
ске и словеначке социјалдемократе и даље су следиле идеје западних
социјалдемократија, а српски комунисти наметнули су идеју пролетерске
револуције, али се до тога дошло тек после велике расправе која је до-
вела до прве поделе у тек основаном комунистичком покрету.
Највећа дискусија између две групе српских комуниста водила се
око тога како треба да се освоји власт у држави – путем избора или
путем револуције (диктатуре совјета). Мањина је говорила да је револу-
ција производ „сазрелих“ економских услова, да руска револуција није
универзална и да се тек на основу ситуације у свакој земљи посебно
може одређивати тактика; нису били сагласни ни са тим да КПЈ буде
само секција Треће интернационале. Већина је сматрала да се револуција
мора прокламовати као најважније начело, а да револуције нема без дик-
татуре која је средство сваке класе која хоће да „држи политичку и еко-
номску власт у својим рукама“. На примедбе да у Краљевини не постоје
26
Наведено према: B. Gligorijević, Kominterna, 37.
27
„Пројекти програма КПЈ“, Радничке новине, 17. јун 1920.
28
Наведено према: Nadežda Jovanović, „Filip Filipović o ulozi Partije“. У: Filip Filipović.
Revolucionarna misao i delo, Beograd, 1983, 167–168.
29
Izvori za istoriju SKJ. Drugi (Vukovarski) kongres KPJ, Beograd, 1983, 118.
услови за социјализам, одговарали су да постоје услови за диктатуру

„радног народа“.
Обрачун са мањином извршио је Сима Марковић: критичаре про-
грама означио је као социјалдемократе који настављају рад Друге интер-
национале јер не прихватају принципе совјетске власти, као „центрума-
ше“ који сматрају да се револуција не може извести док се за то не
придобије већина народа, „а за нас комунисте јасно је да диктатура
значи обарање буржоазије од стране пролетаријата“. Марковић је сматрао
и да је инсистирање на томе да у свим фазама комунистичке револуције
партија мора да има директну већину народа израз „револуционарне
несигурности“ и „центрумашких колебања“. Прва дужност КПЈ била је
да „сав радни народ под заставом комунизма поведе у борбу за оства-
рење диктатуре пролетаријата“. Марковићева група наметнула је тума-
чење да је комунизам „неминовност епохе“, да освајање власти за КПЈ
није неки „далеки сан, већ задатак времена у коме се живи“ и да се због
тога она декларише као „начелни противник“ парламентаризма. Говоре-
но је о „великим и судбоносним задацима који нам се намећу“, да су
интереси Совјетске Русије истовремено и интереси Југославије, као и да
опозиција врши „издајство револуције“.30
После Вуковарског конгреса формирала се и прва опозиција у КПЈ
која је своје ставове изразила у посебном „Манифесту“. Први круг при-
медби на усвојени програм односио се на „кобан принцип хомогености“
по којем у партији треба да влада само једна струја. Друго спорно питање
била је оцена карактера Коминтерне; опозиција је тражила да се поведе
јавна дискусија и да се објаве све одлуке 2. конгреса Коминтерне, који
је у међувремену одржан од 19. јула до 7. августа 1920. године.31
Истицано је да је Интернационала само орган руске владе, који има
за циљ да организује оружану борбу у осталим државама. О бољшевиз-
му се говорило као о једној великој утопији и теоријској антитези
хришћанству. Руска револуција тумачена је као „невиђени историјски
експеримент – да комунизам не буде плод високог развоја, свесне воље
30
Исто, 151–220.
31
На овом конгресу усвојена је Повеља Коминтерне, која је потврдила циљеве и
задатке светског комунистичког покрета: свргавања капитализма, увођење дик-
татуре пролетаријата и стварање „светске совјетске републике“. Коминтерна је
проглашена за једну међународну партију са гвозденом дисциплином. Конгрес
је одржан у време победоносног ратовања Црвене армије, па је Лењин веровао
да је светска револуција ствар тренутка. Његова основна идеја била је да се не
треба плашити сукоба са државом, без обзира на жртве. Због тога је требало
припремити комунистичке партије за њено непосредно извођење, а Коминтер-
на је замишљена као организатор и вођа, као врховни штаб међународне војс-
ке пролетаријата свих земаља.
и проширених културних потреба велике већине човечанства, већ плод

беде и простога незадовољства ратом разорених“. Опозиција се оштро
противила и курсу бољшевизације, јер ће то довести до постепеног уки-
дања самосталности КПЈ.32
Опозиција је сматрала да је у КПЈ угушена могућност критике и
слободног духовног живота, да је завладао дух секташтва, нетрпељивости
и искључивости. Од посебног значаја је критика која је партијском ру-
ководству упућена због оријентације на оружани устанак, јер се он могао
извести само у сарадњи са националним мањинама: „Националисти свих
врста – арнаутски, бугарски, мађарски, немачки помагали би један такав
оружани устанак ради својих циљева. [...] У тај оружани устанак умеша-
ли би се исто тако племенски сепаратисти сваке врсте: католици, му
слимани православни којима је, не до комунизма, него до разбијања ове
државне целине. То би отворило крваве националистичке оргије на
Балкану“.33
Руководство КПЈ реаговало је 10. децембра 1920. године. Већина није
била за искључење већ за оштру критику. На седници су се чули и гла-
сови који су упозоравали да не треба безусловно прихватати и аутомат-
ски спроводити све директиве из Москве, али је ипак одлучујући био
став Коминтерне, па је 153 потписника „Манифеста“ искључено из КПЈ.34
Време је веома брзо потврдило да је прва опозиција у КПЈ била у праву,
јер се партија одрекла своје независности у програмском, политичком и
стратешком смислу.
На Другом конгресу Коминтерне закључено је да „најбољи предста-
вници револуционарног пролетаријата“ морају да осећају мржњу према
парламентима својих земаља. Та мржња била је „сасвим законита, јер су
они постали оруђе лажи, обмане, насиља и несносног брбљања; парла-
ментарне реформе губе сваку практичну вредност за радне масе“. Пар-
ламент за комунисте није могао да буде поприште борбе за побољшање
положаја радника, због оријентације на револуцију (грађански рат) пар-
ламентарне установе требало је уништити. Али, апсолутно и категорич-
ко одбијање учешћа на изборима наивно је и детињасто: „Комунистички
посланик је агитатор партије који је послат у непријатељски табор ради
извршења партијских одлука. Комунистички посланик није одговоран
неорганизованој маси бирача, него својој комунистичкој партији“.35
32
Наша спорна питања. Манифест опозиције КПЈ, Београд, 1920, 3–4.
33
Исто, 38–40. – Аутор овог документа био је Живко Топаловић (1886–1972),
каснији оснивач и председник Социјалистичке партије Југославије.
34
35
Komunistička internacionala. Stenogrami i dokumenti kongresa, II, Gornji Milanovac,
1981, 397 и 402–403.
На основу ових препорука, КПЈ је и одлучила да учествује на избо-

рима за Уставотворну скупштину, одржаним 28. новембра 1920. године.
На тим изборима освојила је 198. 736 гласова (четврто место) и 58 по-
сланичких мандата (треће место). То је било 8% бирачког тела земље,
односно 12% гласова оних који су изашли на изборе. Најбоље резултате
КПЈ је остварила у Црној Гори и Македонији, а од градова у Загребу. Као
радничка партија, КПЈ сељаштву није нудила посебно привлачан социјал-
ни модел, комунизам је своју политичку позорницу углавном имао у
градовима, а окупљао је тек мале радничке групе и одређени број инте-
лектуалаца, па су комунисти на овим изборима највише гласова добили
од антујигословенских снага. Павле Павловић, радикални комуниста и
противник парламентаризма, који је током 1920. истицао да се КПЈ „до
гуше заглавила у парламентарни оптимизам“, сматрао је да је КПЈ доби-
ла гласове „националиста-антијугословена“, који се нису помирили са
пропашћу Аустроугарске (у Хрватској) и детронизацијом династије
Петровић (у Црној Гори) и гласове пробугарских националиста у Маке-
донији: „Они су мислили да ће КПЈ најбрже срушити Југославију. Због
тога је настала забуна у процени стварних снага КПЈ“.36
Непосредно после избора Сима Марковић је веома јасно изложио
ставове КПЈ према парламентарном поретку: „Ко је гласао за Кому-
нистичку партију, гласао је свесно и демонстративно против капитали-
зма, за комунизам. Јер, ми не само да нисмо крили од бирача, него смо
то увек нарочито подвлачили, да има само један излаз и овог страхови-
36
АЈ, фонд: „Мемоарска грађа“, МГ, 1981. – Павле Павловић (1888–1971). Члан
ССДС од 1906. На оснивачком конгресу СРПЈ(к) поднео је реферат о аграрном
питању. Маја исте године постао је секретар Централног радничког синдикал-
ног већа. Павловић је председавао раду Другог конгреса КПЈ, изабран је за
председника Извршног одбора Централног већа. Августа 1920. изабран је на
комунистичкој листи за општинског одборника у Београду, а у потом за народ-
ног посланика Уставотворне скупштине. Био је стални сарадник обновљених
Радничких новина. Од септембра 1921. до јула 1922. био је секретар Заграничног
комитета у Бечу. Као делегат КПЈ, учествовао је на 3. (1921) и 4. (1922) конгре-
су Коминтерне. После повратка у Краљевину, ухапшен је у октобру 1923. Оп-
тужба против њега подигнута је 6. новембра 1923. И он је, према мишљењу
тужилаштва у Београду, морао да „одговара као и остали комунистички посла-
ници који су осуђени“. Суђење је одржано 7. јуна 1924. године. Павловић је
оптужен да је радио на реализацији програма КПЈ „у циљу насилне промене
поретка“, али је Првостепени суд закључио да „изложене радње не представљају
мере за извршење велеиздајничког предузећа, тим пре што са оптуженим не
одговара ни једно друго лице као саучесник“. Павловић је осуђен на годину дана
затвора, тужилаштво се жалило, али је Касациони суд 18. септембра 1924. по-
тврдио казну. (К. Николић, Бољшевизација КПЈ, 107). Павловић је 1927. искљу-
чен из КПЈ као истакнути представник „леве“ фракције.
тог хаоса у коме се буржоаско друштво гуши. То је социјална револуција.

И сви они који су гласали за КПЈ, гласали су за револуцију, за диктату-
ру пролетаријата, за совјетску Југославију. Но, ма како наша победа била
велика, ми никада нећемо заборавити да се наше ослобођење неће из-
вршити гласањем“.37
Државни органи Краљевине комунисте су третирали као „антидр-
жавне елементе“, као страну експозитуру коју у земљи подржавају сви
противници југословенског уједињења. Комунисти су посебно на удару
били у Војводини, јер су чланови КПЈ у највећем броју били Немци и
Мађари, па је њихов рад доживљен као национализам и сепаратизам, као
активност преко које се, под видом заштите радничких интереса, под-
ривају темељи младе државе. У једном извештају за комунисте је речено
да су „плаћеници наших народних непријатеља, и то оних који су ради-
ли о нашој пропасти читаво вријеме свјетског рата, те који би сада опет
помоћу комуниста хтјели уништити нашу слободу и народно уједињење“.38
Прва административна мера против КПЈ примењена је у лето 1920.
године, после општинских избора у Београду на којима су победили ко-
мунисти; носилац листе био је Филип Филиповић. Милорад Драшковић,
министар правде, поништио је 25. августа одлуку о преузимању управе
у главном граду Краљевине.39 Потом је уследио велики изборни успех
који је код КПЈ створио уверење да је наступила „револуционарна ситу-
ација“ и да више није довољна само вербална критика режима као тво-
ревине западног империјализма, у којој српска буржоазија присваја сва
права и пљачка радничку класу. Комунисти су организовали више
штрајкова који су затворили важне руднике у Словенији и Босни, а
крајем децембра позвали су и на генерални штрајк.
Због тога, али и под утиском револуције у Мађарској, влада Милен-
ка Веснића је путем уредбе (Обзнана) већ 29. децембра 1920. забранила
сваки комунистички рад, уз образложење да су комунисти „растројни и
реакционарни елементи“ који су желели да по „руском бољшевичком
примеру“ униште све установе, јавна и приватна добра. Речено је и да је
КПЈ желела да успостави власт мањине (странаца) „како би се срушило
37
Наведено према: Milomir Marić, Deca komunizma, Beograd, 2014, I, 88.
38
АЈ, фонд: „Југословени у Октобарској револуцији“, Ф-27/4. Извештај Предстој-
ништва Краљевске котарске области у Руми од 31. октобра 1920.
39
Према сећању Манојла Манојловића, једног од несуђених београдских одбор-
ника, КПЈ би имала великих тешкоћа да је преузела власт у Београду: „Пропа-
ли би смо. Задаци пред општином били су огромни, а финансије исцрпљене.
Да смо остали у општини, ми би смо, наравно, морали да водимо политику
КПЈ. Наше руководство се радовало у души што се није прихватило тог посла“.
(АЈ, МГ-1609).
све и свуда што су до данас створили дух, снага и рад човечанства“. КПЈ
је оптужена да је око себе окупила све непријатеље нове државе, да је
добијала велику финансијску помоћ и оружје из иностранства, да је во-
дила пропаганду „убијајући код грађана поверење у државу и њену бу-
дућност“, да је радничке домове препустила бољшевичким агентима који
су шпијунирали државне установе, војску и жандармерију како би ство-
рили Црвену армију. Мере које су предузете уследиле су због припремања
„нереда, крваве пометње и расула“ од стране КПЈ у време почетка рада
Уставотворне скупштине.40
Режим је проблем комунистичког радикализма свео на „антидржав-
ну делатност“ и тероризам, коришћење кризе после тешких ратних ра
зарања и стварања нове државе, служење „страном центру“ и свим пора-
женим снагама из Првог светског рата. У том смислу је и извршен удар
против КПЈ – намера је била да се он изведе одједном, свеобухватном
забраном сваке комунистичке активности. Истицано је да се тим мерама
није желела забрана једне идеје, макар и комунистичке, поготово не за-
брана борбе за социјално-економска права радника.
Државни органи Краљевине процењивали су да су идеје КПЈ про-
извод тренутка и посебне револуционарне психозе настале под утиском
догађаја у Русији, да су резултат времена великих поремећаја, нових об-
лика државне организације, као и беде и сиромаштва једног дела стано-
вништва. Све је то могло да изазове психолошке претпоставке за при-
хватање комунизма, али краткотрајно. Било је и оцена да комунизам као
феномен није довољно расветљен, јер је припадао „законима гомила“, па
се нису могла вршити предвиђања. Сматрано је да политика КПЈ није
била у сагласности са стварним економским односима у земљи, а соција-
листичке традиције, посебно оне у Србији, уопште нису довођене у везу
са „бољшевизмом“.
Комунизам је изједначаван са анархизмом и означаван као „анти-
национално зло“, а борба против њега посматрана је као део борбе за
заштиту државе. Деловање КПЈ повезано је са снагама и појединцима
„који нису желели оваково ријешење националног проблема у нашим
крајевима“. Рад КПЈ толерисан је све док није „настала погибељ да ће се
40
АЈ, фонд: „Министарство правде“, 63–48–151. – Приликом расправе о Обзнани
која је на седници Уставотворне скупштине одржана 8. априла 1921, Милорад
Драшковић је изјавио како је сукоб између комуниста и државе био неминован
и неизбежан: „Родио се један покрет страног порекла, финансиран са стране,
који иде, како сам каже, да разори ову нашу државу. Шта је природније него да
тај покрет у своме ходу наиђе на отпор државне власти? Ми хоћемо да се по-
диже држава, они да се уништи. Морали смо се сукобити“. (М. Драшковић., У
одбрану отаџбине, Београд, 1921, 32).
пореметити нормалан друштвени рад и друштвено стање“. Сматрало се

да је КПЈ она главна полуга која је покретала све снаге које су желеле да
сруше државу.41
Југословенски комунисти нису ни крили општу зависност од Мо
скве, што се најбоље видело у скупштинским дебатама током 1921. пово-
дом доношења првог устава нове државе. Комунисти су излагали постав-
ке првог устава „Социјалистичке совјетске федеративне републике
Русије“ (изгласан 10. јула 1918) који је државу дефинисао као израз кла
сне борбе, што је значило да држава мора да се формира као „диктатура
пролетаријата”. Филип Филиповић је 8. фебруара 1921. године говорио
да је Совјетска Русија једина успела да реши сва национална питања и
да спроведе начело самоопредељења народа на својој територији. То је
за њега значило да национално питање може да реши само нови друштве-
ни поредак, „совјетски систем, совјетски устав“.42
Приликом сваког иступања комунисти су се позивали на Русију,
негирали су читав поредак Краљевине, говорили о „нашој совјетској Ру-
сији“ која је „наша права домовина“, причали о „нашем совјетском уста-
ву“ и „нашем совјетском уређењу“, што их је удаљавало од грађанских
странака и опозиције уопште. Комунисти нису прихватали ни институ-
цију монархије, тражили су укидање војске јер је она служила само за
„гушење народних слобода“, односно, како је изјавио Сима Марковић, за
насилно одржавање на власти „једне мањине која влада у овој земљи“.
Посебно је нагласио да је војска чувала поредак који је Словенце и Хр-
вате и даље држао „под туђинским јармом“, као што су то радили Беч и
Будимпешта. Марковић је истицао да Срби, Хрвати и Словенци нису
један народ, да они нису били „духовно припремљени“ за уједињење у
једну државу, да јединственог народа нема ако се јединство не заснива
на „свести, на осећањима, на љубави и вољи за јединством“. И он је
41
Ту погрешну процену из ране фазе уочио је начелник Вршачког среза. Он је
28. маја 1921. писао да је рад на сузбијању комунизма био неуспешан, да је у
питању „само-обмањивање којим се не може апсолутно ништа постићи“ јер се
комунизам „увукао у душе широке, незадовољне масе да ту пусти дубоке своје
жиле“. Комунизам је „прешао из области свесног у област несвесности,
спустивши се у психологију народа испод прага свести, те се појављује данас
већ као опасна психичка тенденција“. Да би се тај процес зауставио, требало је
критички проучавати марксизам како би се утицало на узроке „ове друштвене
епидемије“, отклонити оправдана незадовољства сређивањем јавних политичких
институција и енергично сузбијати комунистичку демагогију путем јавних пре-
давања о реалном животу у бољшевичкој Русији. (Наведено према: К. Nikolić,
„Organi državne uprave Kraljevine SHS o Komunističkoj partiji Jugoslavije“, Istorija
20. veka, 1/1994, 70).
42
Filip Filipović, Sabrana dela, 7, Beograd, 1987, 28–29.
сматрао да национално питање треба решити путем самоопредељења

народа, као што је то урађено у Совјетској Русији“.43
На крају су комунисти 11. јуна 1921. напустили скупштину, а Спасоје
Стејић, члан партијске организације КПЈ у Новом Саду, покушао је
29. јуна атентат на регента Александра Карађорђевића приликом прог-
лашења Устава. Према подацима државних органа Краљевине СХС, у
Бечу је 24. маја 1921. повереник руске Чеке44 предао КПЈ наредбу за орга
низовање терористичких одељења. Оригинално писмо упућено је Фили-
пу Филиповићу; врху КПЈ наређено је да одмах приступи стварању
терористичких група које треба да систематским радом „сломе моћ бур-
жоазије и војске која је њеној служби“. Групе је требало да се формирају
у свим већим местима, а централа је требало да буде у Београду, са нај-
више 12 „потпуно поузданих другова“.45
У револуционарној теорији коју је прихватила КПЈ тероризам је био
не само пожељно, већ и неопходно, природно средство за победу про-
летаријата. Постојало је више језгара терористичких група унутар КПЈ.
Једно се налазило у групи „Пелагићеваца“ у Војводини, коју су сачиња-
вали углавном повратници из Русије. Они су већ средином 1919. распра-
вљали о атентату на регента Александра. Јака илегална организација
створена је у Београду. Према речима самог Филиповића, њени чланови
нису имали илузија о „буржоаском парламентарном поретку“ и били су
за „директну акцију“, што је значило за револуционарни терор. Група се
убрзано наоружавала уз помоћ пензионисаног српског пуковника Вла-
димира Туцовића, бившег припадника „Црне руке“, рођеног брата Ди-
митрија Туцовића. Новчана помоћ за извођење „револуције“ стизала је
из Русије и Мађарске.46
Посебно језгро сачињавали су омладински револуционари. Једну
групу чинили су припадници бивше југословенске националне омладине,
којима је идеја о атентатима („титраноубиству“) била блиска још из вре-
мена Аустроугарске, а другу анархистичка струја у комунистичкој омла-
43
Sima Marković, Tragizam malih naroda. Spisi o nacionalnom pitanju. Priredila:
Desanka Pešić, Beograd, 1985, 17–19.
44
ЧК – Чрезвычайная комиссия (изванредна комисија). Пун назив: Всероссийская
чрезвычайная комиссия по борьбе с контрaреволюцией и саботажем. Прва
тајна политичка полиција у Совјетској Русији, формирана 20. децембра 1917.
као „орган диктатуре пролетаријата“ са задатком да води борбу против „кон-
трареволуције и саботажа“. На њеном челу био је револуционар пољског порек-
ла Феликс Едмундович Ђержински (Феликс Эдмундович Дзержинский). Од
1922. постојала је под именом Заједничка државна политичка управа (скраће-
ница на руском ОГПУ).
45
F. Filipović, Sabrana dela, 7, 363.
46
T. Milenković, „Filip Filipović i stvaranje SRPJ(k)“, 130.
дини (СКОЈ). Она је створена на теорији о „авангардизму“, по којој је

радничка омладина „најреволуционарнији“ део радничке класе. Њих је
повезивало схватање да је КПЈ после Обзнане водила опортунистичку
политику, а да је за то било криво руководство на челу са Симом Мар-
ковићем.47
Још од оснивања СКОЈ се позиционирао као екстремно револу-
ционарна група која је за своје припаднике желела „све и одмах“. У ос-
нивачком манифесту из октобра 1919. речено је да омладина познаје
само „беду, немаштину, муку и горчину“ и да су јој ускраћена сва ужи-
вања: „Ниједног дана у своме животу нисте знали за срећу и благостање.
Врата на згради слободе, задовољства и мирног живот увек су била за-
творена за вас, ваше творевне, ваш труд и рад, сва блага која ви ствара-
те знојем и крвљу вашом ужива и прождире повлашћена капиталистич-
ка класа. [...] Тој аждаји се може доскочити само тако ако ви, млади
радници села и вароши, будете удружени у једну нераздвојну целину и
својом организованом силом будете збрисали капиталистичку класу са
земље и бацили на ђубриште историје“.48
Група „разочараних“ борбених скојеваца формирала је фебруара
1921. у Загребу терористичку групу „Црвена правда“. Њен Извршни ко-
митет чинили су Рудолф Херцигоња,49 Јанко Мишић, Златко Шнајдер и
Маријан Стилиновић. Марта исте године у Бијељини је формиран огра-
нак „Црвене правде“ којем су припадали Родољуб Чолаковић (1900–1983),
Димитрије Лопандић, Никола Петровић, Стеван Ивановић и Алија Алија-
47
B. Gligorijević, „Stvaranje KPJ“, 46.
48
Na izvorima historije. Komunistička partija Jugoslavije 1919–1941. Izabrani dokumenti,
Zagreb, 1959, 26–27.
49
Рудолф Херцигоња (1896–1938). Хрватски комуниста, у КПЈ од оснивања. Као
ђак трговачке академије учествовао је у борби хрватске омладине против ау
строугарског режима. Један је од оснивача СКОЈ-а, секретар Централног одбо-
ра и уредник листа Црвена застава. После атентата на Милорада Драшковића,
извесно време се крио. У октобру 1921. емигрирао је у Беч, одакле је касније
упућен у Совјетски Савез. Преведен је у чланство РКП(б) и убрзо је примио
држављанство СССР. Извесно време био је директор једног одмаралишта, а
потом је радио у Профинтерни и Извршном комитету МОПР. По линији Ко-
минтерне у пролеће 1926. боравио је четири месеца у Мексику. Од 1929. налазио
се на руководећим привредним и планским пословима, активно је деловао и
међу југословенском комунистичком емиграцијом у Москви. Ухапшен је
22. августа 1937. Оптужен је да је од 1930. био активни учесник „антисовјетске
диверзантско-терористичке организације десних“, да је организовао терористич-
ке групе и шпијунирао у корист Француске. Осуђен је на смрт и стрељан 11. ја
нуара 1938. Сахрањен је на бившем стрељачком полигону НКВД „Комунарка“
у Москви. Рехабилитован је 3. октобра 1963. одлуком Војне комисије Врховног
суда Совјетског Савеза. (У. Вујошевић, Нетрагом нестали).
гић. „Црвена правда“ је била повезана са појединим функционерима КПЈ

– Ђуком Цвијићем (1896–1938, крштен као Јурај, један од оснивача КПЈ),
Аугустом Цесарцем и Камилом Хорватином (1896–1938, истакнути хр-
ватски комуниста, члан КПЈ од оснивања).50
Ова група планирала је атентате на чланове југословенске Владе,
посебно на Николу Пашића, Светозара Прибићевића (министра унутра-
шњих послова) и Милорада Драшковића, министра правде, творца Об-
знане. Почетком априла Чолаковић и Херцигоња донели су одлуку да
„бијељинска група“ изврши атентат на Драшковића. Први пут атентат је
покушан 3. маја 1921. у Београду (Н. Петровић), а убиство је извршио
Алијагић 21. јула 1921. године у Делницама. Према исказу Чолаковића
на суђењу, постојала је и централна терористичка организација, а чла-
нови једне групе нису смели да знају за припаднике неке друге.51
Чолаковић (првобитно осуђен на 15 година затвора, казна му је
касније смањена за три године) накнадно је писао како је „Црвена пра-
вда“ планирала да ствара мање групе револуционара и организује атен-
тате на „познате и истакнуте непријатеље радничке класе“. Новчана
средства требало је да се набављају одузимањем имовине од буржоазије
– пљачкањем банака и пошта.52 Занимљиво је да је Чолаковић био про-
тив тога да се Алијагићу после извршеног убиства омогући бекство или,
ако то не буде могуће, да он изврши самоубиство: „Атентатор је борац,
револуционар који је устао против насиља буржоазије, а не неки де
шператер који пуца у министра па у себе. Он мора да изнесе на суду
разлоге због којих се латио средстава борбе, да искористи судски процес
као трибину за пропагирање идеје нашег манифеста који је некаква по-
литичка платформа терористичке акције. Ако се већ мора погинути,
нека ме убије буржоазија, јер ће то за ствар револуције више значити
него самоубиство“.53
Мандати посланицима КПЈ поништени су 30. јуна 1921. године, а
1. августа усвојен је Закон о заштити јавне безбедности и поретка у Краље-
вини СХС којим је забрањен рад КПЈ, комунистима у државним слу
жбама и сваки вид јавне пропаганде комунизма. Комисија за израду закона
позивала се на општу кризу грађанских друштава у тадашњој Европи:
„Све државе предузеле су најенергичније мере против ширења крими-
налног синдикализма, анархизма-тероризма, бољшевизма, револуције
50
АЈ, фонд: „Првостепени суд зa грaд Београд. Процес Спасоју Стејићу и друго-
вима“, К-1/III-Ф.
51
Исто.
52
R. Čolaković, Kazivanja o jednom pokolenju, I, Zagreb, 1964, 152.
53
Исто, 193.
уопште и против свих других антидржавних струја, ма и у ком се обли-

ку оне развијале“.54
Последња скупштинска седница у чијем су раду учествовали и ко-
мунисти одржана је 2. августа 1921. године. Истога дана ухапшено је
девет посланика који су оптужени због атентата на Александра Ка-
рађорђевића, а два дана касније поништени су мандати свим комунистич-
ким посланицима. Тако је КПЈ и формално постала илегална. Истрага
поводом атентата показала је да комунисти имају јаку подршку и у др-
жавним органима. У Новом Саду је избила велика афера око чиновника
који су штитили атентаторе. Због тога су смењени градоначелник Новог
Сада Имре Мерцековић, велики капетан полиције Јован Лакић, његов
заменик Арсен Милутиновић и полицијски капетани Влада Вилхелм и
Никола Кондориш.55
Спасоје Стејић је 12. августа 1921. у истрази рекао да је атентат
покушао „по савету и наговору“ руководства КПЈ, да се о томе договарао
са Филипом Филиповићем и Владимиром Ћопићем и да су они „похва-
лили“ његов поступак.56 Атентат је припреман из уверења да ће, после
очекиване реакције режима, руководство КПЈ преузети њен „борбени
део“. Никола Ковачевић, који је учествовао у припреми атентата, изри-
чито је тврдио да је Стејић добио директиву од више људи из вођства
КПЈ, а о атентату је обавештена и комунистичка емиграција у Бечу.57
Оптужница је подигнута 29. новембра 1921, а процес је завршен
23. фебруара наредне године. Оптужница је повезала атентат са радом КПЈ,
а оптужене је теретила да су „акт припремили и извршили“ под утицајем
комунистичке идеологије. Због тога је КПЈ оптужена да је искористила
54
Наведено према: Branislav Gligorijević, „Nastanak Zakona o zaštiti javne bezbednosti
i poretka u državi“, Istorija XX veka, X (1969), 274. – Најкомплетнију критику овог
закона извршио је Слободан Јовановић: закон је морао да буде донесен по ре-
довном поступку, скупштински одбор пошао је од принципа да Устав не може
да штити комунисте када га они сами не признају и руше државу, али такво
закључивање није допуштено са правног гледишта јер Устав се суспендује само
у случају рата и оружане побуне, а пошто се то није десило, влада и парламент
злоупотребили су устав; само „исповедање комунистичке идеје оглашено је за
једну нарочиту кривицу“, што се противи прокламованој слободи савести: „Сло-
бода савести не значи само слободу верских убеђења, него слободу убеђења
уопште“. (С. Јовановић, „Парламентарна хроника“, Архив за правне и друштве-
не науке, 21/1921, 55–57).
55
К. Nikolić, „Organi državne uprave Kraljevine SHS o KPJ“, 68.
56
57
Тoma Milenković, „O sukobima između umerene i radikalne struje u oblasnom
odboru KPJ u Novom Sadu i ulozi poslednje u Vidovdanskom atentatu“. У: II kongres
KPJ. Materijali sa simpozija povodom 50-godišnjice II kongresa KPJ, Slavonski Brod,
303–304.
јавни рад да покрене мржњу „свих незадовољних елемената против др-

жаве“, при том заоштравајући супротности а не радећи на њиховом са-
нирању. За комунисте је речено како сматрају „да је њихов успех сигуран,
јер има више гладних но ситих, више поцепаних но обучених, више
незадовољних но задовољих који ће се жртвовати да добију оно што
немају“.58
На главном судском претресу Првостепени суд је констатовао да
против лидера КПЈ није било довољно доказа да су учествовали у при-
преми атентата, па им није суђено због завере за рушење поретка јер
им се „не може ставити на терет полудоказ казивање оптуженог Стејића“.
Суд је прихватио наводе оптужбе да су они, поштујући своју политичку
опредељеност и статус своје партије као секције Коминтерне, „договор-
но радили на томе да се цео данашњи политички и правни поредак у
нашој држави насилним путем промени“. Што се тиче оптужбе о
постојању тајне терористичке организације, Суд је закључио да се „има
поклонити вера изјави и објашњењу оптужених“ да су састанци у Новом
Саду имали тајни карактер, јер се после Обзнане они и нису смели јав-
но састајати. Састанци су били тајни и да би се избегли сукоби са по-
лицијом, а на њима је расправљано само о професионалним синдикал-
ним питањима.59
Суд је одбацио све наводе оптужбе о постојању завере, о припре-
мама за извођење државног удара. Стејић је осуђен на смрт (касније га
је краљ Александар помиловао и смртна казна је замењена доживотном
робијом); на две године затвора, као „инспиратори политике“ која је
довела до атентата, осуђено је 10 комуниста (седморица народних посла-
ника и три члана Централног извршног одбора), међу њима Филип Фи-
липовић и Владимир Ћопић. Процес је коначно завршен 16. јуна 1922.
пресудом Касационог суда који је потврдио одлуке Првостепеног суда.60
Присталице терора у редовима КПЈ покретала је вера у светску ре-
волуцију, у њену нужност и неминовност. Са уверењем да је за почетак
револуције потребна непосредна акција, они су прихватили и авангар-
дистички дух предводника у класној борби, а о томе говори и то што
они нису хтели да остану анонимни већ су желели да буду револуционар-
ни пример. За комунисте је терор био дозвољено средство борбе, имао
је историјску логику и оправданост. „Црвена правда“ је планирала да
организује атентате на истакнуте „непријатеље радничке класе“, а новча-
58
АЈ, фонд: „Првостепени суд зa грaд Београд. Процес Спасоју Стејићу и друго-
вима“, К-1/I-Ф.
59
Исто.
60
Исто, К-2/1-Ф.
на средства да набавља одузимањем имовине од буржоазије, односно

пљачкањем банака и пошта.61
Руководство КПЈ оградило се од атентата, уз објашњење да је инди-
видуални терор у супротности са комунистичким схватањем класне
борбе. Али, ни на једном партијском форуму нису осуђени починиоци
атентата, нити терор уопште. Оцена Симе Марковића из 1922. године да
се „буржоазији“ није могла учинити већа услуга него што су то учинили
они који су организовали и извршили атентате, никада није ушла у слу
жбена партијска документа јер би осуда комунистичког терора могла да
буде схваћена као нека врста оправдања удара који је режим спровео
према комунистима. Унутар КПЈ никада се није водила никаква идејна
расправа о тероризму као „левим“ грешкама, иако је такву расправу ини-
цирао Филип Филиповић. Све је остало на схватању „скојеваца“ да је на
„бели терор“ режима требало одговорити „црвеним терором“. И у ка
снијем периоду организатори и починиоци атентата слављени су и вели-
чани као хероји комунистичког покрета, а појединци су заузимали нај-
више положаје у руководству.62
Режим је извршио радикални обрачун са КПЈ, што је било и ра
зумљиво, јер је Краљевина СХС/Југославија још од свог стварања била на
удару совјетских обавештајних и агентурних служби. Совјетски агенти
су у Краљевину почели да долазе са првим колонама руских избеглица
и њихова активност представљала је велики безбедоносни проблем за
новоформирану државу. Њихов главни центар био је у Загребу, а до јула
1921. полицијски органи регистровали су 17 бољшевичких агената међу
руским избеглицама.63
Први совјетски обавештајни центри налазили су се у Бечу, Берлину,
Кракову, Прагу и Љубљани. Први талас агената дошао је 1922. године, а
према подацима државних органа Краљевине центри за терористичку
обуку формирани су у Вуковару и Београду; њихов шеф био је извесни
Константин Анаграф. Веза између совјетског посланства у Бечу у иле-
галне КПЈ била је у рукама особе идентификоване као Серж Алексан-
дровски.64
Главни организатор терористичке ћелије КПЈ у Бечу, која се нала-
зила при војном одељењу совјетског посланства, био је Мустафа Голубић
61
R. Čolaković, Kazivanja o jednom pokolenju, I, 152–153.
62
B. Gligorijević, „Stvaranje KPJ“, 46–47. – Да око револуционарног терора није било
дилеме, показао је и Иван Рибар који је дуго после рата кратко записао да је
„главни носилац Обзнане морао да плати главом“. (Ivan Ribar, Stara Jugoslavija i
komunizam, Zagreb, 1967, 33–34).
63
АЈ, „Југословени у Октобарској револуцији“, Ф-27/9.
64
АЈ, фонд: „Југословени у Октобарској револуцији“, Ф-30/16.
(„искрени друг“).65 У ћелији су још били Павле Бастајић,66 Леон Леви,

Видоје Ђурђевић и Милан Косорић.67 Група је током 1925. у два наврата,
по одобрењу Коминтерне, планирала атентате на краља Александра и
Николу Пашића. По предлогу југословенских комуниста из Бечa од
1. маја 1925. године, требало је извршити атентат на Пашића, али се од
тога одустало јер нису биле завршене све припреме.68
Нова одлука донесена је 3. и 4. маја – требало је извршити атентате
на краља и Пашића („ако је могуће истовремено“). Конкретна наредба
издата је 5. маја 1925. године, а атентатори су се налазили у Далмацији,
Сарајеву, Загребу и Београду (бугарски студенти из Граца). Мустафа Го-
лубић је после сигнала из Москве повукао ту наредбу, а нову је издао
9. маја 1925. године – са атентатима је требало почети 28. маја исте годи-
не. Датуми су одређивани у Москви, али се и овога пута одустало од
терористичких акција после процене да би оне биле неуспешне.69
65
Мустафа Голубић (1889–1941). Рођен је у Стоцу, у Херцеговини. У раном де-
тињству прешао је да живи у Србију, где га је затекао Први балкански рат. Као
добровољац српске војске отишао је на ратиште, одакле се вратио са чином
наредника. Престолонаследник Александар Карађорђевић га је одликовао орде-
ном „Обилића“ за храброст. Голубић је био и припадник полутајне официрске
организације „Уједињење или смрт“ („Црна рука“). За време Првог светског рата
из Русије је у Србију превео око 1000 добровољаца. Учествовао је у свим бор-
бама, заједно са српском војском прешао је Албанију и учествовао у пробијању
Солунског фронта. Због одмазде коју је регент Александар извршио према
„црнорукцима“ 1917, Голубић је после рата постао „заклети непријатељ“ Jуго-
славије. Врло брзо се повезао са првом генерацијом „националних револуциона-
ра“ из Босне („младобосанци“) који су од раније били задојени идејама руских
револуционара, највише анархиста. И сама илегална организација КПЈ доста је
подсећала на организацију „Уједињење или смрт“. У Швајцарској је почео да
ради за Коминтерну, па је отишао на „школовање“ за официра НКВД у Москву.
Тада је и добио совјетско држављанство.
66
Павле Бастајић (1890–1941). Српски револуционар рођен у једном селу поред
Карловца. Као гимназијалац у Сремским Карловцима заносио се идејама Све-
тозара Марковића, Васе Пелагића и руских револуционара. Студирао је право
у Загребу. Суделовао је у припреми атентата на бана Славка Цуваја (1912).
Након неуспешног атентата, отишао је у Београд и учествoвао као добровољац
у Првом балканском рату 1912. Потом је отишао у Швајцарску, где је у Лоза-
ни завршио студије социологије. Због револуционарне делатности протеран
је у Аустрију. У Бечу је од 1920. до 1926. радио у „клубу студената комуниста“
и постао члан КПЈ. Крајем 1924. упознао је Мирослава Крлежу који му је
понудио да се неколико дана склони у његовом бечком стану, што је и прихва-
тио. Бастајић је постао сарадник Обавештајног одељења Коминтерне, специја-
листа за егзекуције.
67
68
АЈ, фонд: „Министарство иностраних послова“, (грађа из Совјетског савеза).
69
Атентати су планирани и током 1926. године. Једна терористичка

акција требало је да буде изведена у Загребу, где се од 4. априла илегал-
но налазио Голубић. Од те године централа у Бечу покривала је западне
делове Краљевине, а центар за „бољшевичку акцију“ у источним дело-
вима земље пренесен је у Истанбул.70
Током тридесетих година 20. века, у војној тајној служби Совјетског
Савеза Голубић је био члан секције IV управе ГПУ за ликвидације по-
литичких личности, а у Москви је упознао и Тита. Не зна се колико пута
и колико дуго је Голубић боравио у Москви, нити када је и колико пута
долазио у Југославију. И о томе има много контроверзних детаља, па и
онај да је био у добрим односима са Стаљином. Зна се да је био коорди-
натор совјетских тајних служби у Краљевини. Једна од тајних организа-
ција са специјалном наменом носила је име „Црвени камерни оркестар“.
Званично, она је припадала техничком апарату Коминтерне и њен рад
се не може још увек изворно убедљиво реконструисати. Њене темеље у
Београду поставио је управо Голубић. Организација је изграђивана по
систему тројки (или четворки), тако да у случају провала већина буде
заштићена (слично је била устројена и „Црна рука“).
2. Идеологија националног комунизма

Југословенске социјалистичке/социјалдемократске странке из некада-
шње Аустроугарске поздравиле су су стварање Југославије као револу-
ционарни акт, чак и као остварење вековног сна јужнословенских народа.
Српска социјалдемократска партија подржала је југословенско уједињење
речима да су Срби, Хрвати и Словенци један народ „јер имају један језик
и једнаке остале етничке особине“, па њихово уједињење јесте „велика
политичка, економска и културна потреба која је ван сваке дискусије“.71
Оснивање Коминтерне потпуно је променило идеолошку перцепцију
код југословенских комуниста. Тада је закључено да је наступила епоха
70
Исто, Ф-33/12.
71
Живота Милојковић, један од функционера ССДП-а, писао је 24. децембра 1918.
да југословенска социјална демократија стоји на принципима „најпунијега и
најширега националнога јединства, јединства у свим правцима и свим формама.
Ми изјављујемо да смо слободни од свију штетних традиција преживелих вре-
мена, да не познајемо и не признајемо никакав племенски партикуларизам,
никакав национални или верски сепаратизам, никакву територијалну поцепа-
ност, и да у нашим редовима нема места пансрпским ни панхрватским аспира-
цијама, као што нам је и појам о подвојености у имену, вери и језику сасвим
непознат“. (Наведено према: Десанка Пешић, Југословенски комунисти и нацио-
нално питање 1919–1935, Београд, 1983, 26).
распада капитализма и његовог унутрашњег расула, а Лењин је у својој

завршној речи нагласио да је победа пролетерске револуције у целом
свету неминовна и да ће ускоро доћи дан оснивања међународне совјет-
ске републике. Конгрес је заузео становиште да силе победнице из тек
завршеног светског рата не поштују начело права народа на самоопре-
дељење, а Југославија (и Чехословачка) је означена као вештачка, нена-
родна творевина створена насиљем. За Коминтерну је та држава пред-
стављала „продукт империјализма“ уперен против прве земље социјализма,
„вазалну државу“ Француске која је требало да буде брана продору ко-
мунизма. Зато је Југославију требало разбити, односно извести „нацио-
налну револуцију“.
На конгресу уједињења југословенских комуниста речено је да Ју-
гославија није створена револуционарном борбом „сиромашних маса“,
већ је резултат великих ратова у Европи и на Балкану. На тај начин
негирана је вековна тежња за заједничком државом јужнословенских
народа, што је и определило националну политику КПЈ у наредном
периоду. Одмах је уследила и оцена да је „српска буржоазија имала
империјалистичке циљеве“ – да створи „велику Србију“, а не југосло-
венску државу.72
Када се показало да пролетаријат и остале „потлачене класе“ не могу
да изведу револуцију по узору на Oктобарску, уследило је коришћење
националног питања као најефикаснијег метода да се то и реализује. Те-
оријски је та промена објашњена тумачењем да комунисти треба да
постану водећа политичка снага у свакој југословенској нацији како би
револуција била успешно изведена. Тако су комунисти, супротно основ-
ној интернационалистичкој поставци, креирали национални комунизам
који је у наредним деценијама постао главни узрок државне кризе, али
и дефинитивног слома Југославије.
За југословенске комунисте национално питање постало је средство
револуције – начин на који се у вишенационалној средини најлакше може
доћи на власт. КПЈ је имала велики утицај у сиромашном становништву,
али и међу многим екстремним националним покретима у Краљевини
који су се борили за разбијање државе. После успеха на првим изборима,
у КПЈ су превладали људи који су заговарали директну револуцију и
долазак на власт насиљем. Једна од битних карактеристика тог опре-
дељења биo je и тероризам који су, у првом реду, тражили хрватски ко-
мунисти који су у својим иступима у многим правцима били радикал-
нији и од хрватских националиста, а често са њима водили и усклађену
политику.
72
Д. Пешић, Југословенски комунисти и национално питање, 27–28.
Овакав приступ био је последица Лењиновог тумачења из 1920. го-

дине да комунистичке партије у „заосталим“ земљама могу да помажу
национално-ослободилачке покрете које води буржоазија. Једна сувише
начелна и крајње упрошћена теза имала је основни недостатак у појмо-
вима „угњетачка нација“ и „заостала земља“. На примедбу да се ставом
о помагању покрету који води буржоазија напуштају основне поставке
комунистичке доктрине, Лењин је поставио тумачење да уместо о „бур-
жоаско-демократском“ треба говорити о „национално-револуционарном“
покрету.73
Унутар КПЈ национално питање отварано је сукцесивно, у систему
концентричних кругова, у чијем средишту се налазила Србија, односно
српски народ и оспоравање резултата његове националне борбе. Прве
конфронтације у КПЈ избиле су на партијској конференцији одржаној од
3. до 17. јула 1922. године у Бечу. То је био проширени састанак 22 чла-
на Заменичког извршног одбора и Извршног одбора КПЈ у емиграцији,
касније назван Првом земаљском конференцијом. На том састанку дошло
је до оштре полемике у оцени пораза партије после Обзнане и о њеној
националној политици. Створена су два потпуно опречна става који су
се касније развила у фракције.
Сима Марковић је указивао на опасност од национализма у редо-
вима радничке класе у Хрватској, а Коста Новаковић74 је сматрао да
несрпски национални покрети само одговарају на „сурово насиље“ срп-
ског режима. Према његовом мишљењу, КПЈ је баш требало да искористи
„племенски антагонизам и национална и верска незадовољства свих
врста и револуционарно расположење маса“ како би се срушио режим
Краљевине и одбранила светска револуција. Новаковић је говорио да у
тој борби посебно треба користити македонско („принцип самоопре-
дељења истиче се овде на дневни ред више него и у једној другој области
73
74
Коста Новаковић (1886–1939). Српски комуниста из Чачка. Професор, новинар,
публициста и професионални партијски радник, члан ССДП од 1907, а КПЈ од
1919. године. Гимназију је завршио 1905. у Чачку, а биологију 1913. на Фило-
зофском факултету у Београду. Учествовао је у Првом светском рату до среди-
не 1917. (као резервни капетан II класе), када је прешао у Француску. У Пари-
зу је деловао у редовима српске социјалистичке емиграције – радио је на оснивању
Комитета ССДП у Француској и био секретар Радничке коморе за Србију у
Паризу. Када се у априлу 1919. вратио у Београд, одмах се укључио у покрет и
ускоро постао један од истакнутих комуниста. Оснивач је КПЈ, комунистички
народни посланик, члан централног партијског руководства, један од вођа „ле-
вице“ у КПЈ и учесник на свим њеним конгресима и конференцијама до 1924.
Као делегат КПЈ учествовао је на 1. проширеном пленуму ИК Коминтерне и
4. конгресу Коминтерне.
Југославије“) и хрватско питање као национално, црногорско као држав-

но-правно (Црна Гора, „вековима независна држава“, стављена је под
„грубу чизму српске солдатеске“), муслиманско као верско и племенско
и питање Војводине због „неравноправности“ националних мањина.75
Водећи словеначки комунисти Ловро Клеменчич и Владислав Фа-
бијанчич (некадашњи југословенски унитариста), који су раније подр-
жавали Марковића, такође су сматрали да је београдски режим одгово-
ран за „национални отпор“ несрпског становништва. Клеменчич је
посебно потенцирао да Срби, Хрвати и Словенци нису један народ, а
рекао је и да је теорија о народном јединству само маска испод које се
крију „империјализам, реакција и бели терор“.76
Сима Марковић је принципијелно подржао право на самоопре-
дељење, чак и на отцепљење, али је тврдио да се „са брзом променом
режима у Југославији не може рачунати“. Своју националну политику
КПЈ треба да прилагоди времену и политичким могућностима за њену
реализацију. То је значило да више не треба инсистирати на совјетском
уставу, већ да се борба против „хегемонизма и централизма српске бур-
жоазије“ води променом устава на „аутономистичкој основи“.77
Проблем националних односа у КПЈ отворен је на Другој земаљској
конференцији, одржаној од 9. до 12. маја 1923. године у Бечу, када су
се први пут појавили захтеви за образовањем посебних држава сваке
нације. Taj феномен био је у директној вези са општим парламентарним
изборима у Краљевини СХС, одржаним 18. марта 1923. године. На њима
су први пут право гласа имали и припадници бројних националних
мањина. Легална Независна радничка партија Југославије добила је
нешто више од двадесет четири хиљаде гласове (без мандата у парла-
менту), а грађанске странке из редова „угњетених“ нација однеле су
убедљиву победу.
То је за појединце из КПЈ био више него јасан знак за промену
националне политике. Посебно је тражено да се искористи „револу-
ционарна ситуација“ у Македонији, чије становништво тражи самостал-
ну и независну државу, и у Црној Гори: „Истински борци за право са-
моопредељења сиромашне Црне Горе јесу и остају једино комунисти“.
Речено је и да КПЈ „утицај буржоазије“ међу националним мањинама
може сузбити само борбом против „националног угњетавања“ и захтевом
за остваривање њихових националних права.78
75
Д. Пешић, Југословенски комунисти и национално питање, 69.
76
Ivo Banac, Sa Staljinom protiv Tita. Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom komunističkom
pokretu, Zagreb, 1990, 64.
77
Д. Пешић, Југословенски комунисти и национално питање, 70.
78
Наведено према: L. Perović, Od centralizma do federalizma, 245.
У овом периоду дошло је и до жестоких унутарпартијских сукоба,

познатих као фракцијске борбе. Револуционарна, тзв. „лева“ фракција
била је за пуну примену Лењинове теорије о националном питању, а
„десна“ фракција, чије је ставове највише заступао Сима Марковић, твр-
дила је да је национално питање уставно питање и да га не треба кори
стити за покретање револуције у једној вишенационалној средини каква
је била Краљевина СХС/Југославија.
„Левица“ је говорила да опозиција у КПЈ полази од „једне социјал-
демократске процене“ ситуације у свету и на Балкану“ јер тврди да не
постоје услови за револуцију, да су Срби, Хрвати и Словенци један народ,
а да су Македонци – Срби: „У том питању они су на истом становишту
на коме је великосрпска хегемонистичка буржоазија и њен лакеј – со-
цијална демократија. За њих национално питање у Југославији уопште
не постоји. [...] Ми сматрамо да се национално питање може решити
само борбом за пуно право самоопредељења, за независност и слободу
угњетених нација“.79
„Левица“ се као фракција афирмисала код несрпских народа на пи-
тањима самосталности, посебности унутар КПЈ. Своје ставове бранила
је преко националног питања – самосталност је потребна због „угроже-
ности“ од „великосрпског централизма“. Аугуст Цесарец био је први
хрватски комуниста који је сматрао да КПЈ из тактичких разлога треба
да подржи излазак Хрватске из Југославије. „Левица“ своје упориште није
тражила у класном, већ у организационом питању – питању организа-
ционе и стварне самосталности делова целине унутар признатих нација.
То је, историјски гледано, било питање националне и државне самостал-
ности. „Левица“ је била заговорник самосталног деловања комунистич-
ких партија сваке нације и што бржег извођења револуције, уз коришћење
постојећих (и њихово заоштравање) међунационалних супротности. То
је била једна од последица која је трајно обележила историју КПЈ/СКЈ.
„Левичари“ су говорили да „гушење“ самосталности револуционар-
ног покрета по покрајинама само појачава сепаратистичке тенденције.
Тражена је нова организациона структура КПЈ – стварање националних
комунистичких партија, а идеолошка подлога било је национално питање,
вешто коришћено у зависности од односа снага у КПЈ и ставова Комин-
терне. Национално питање постало је одлучујући моменат у опредељењу
за револуцију.
Сима Марковић и Филип Филиповић и даље су се држали својих
принципијелних ставова о националном питању. Септембра 1923. годи-
не у Београду је објављена Марковићева књига Национално питање у
79
Na izvorima historije, 74–75.
светлости марксизма (написана две године раније у Бечу). Основни

Марковићев став био је да концепт „народног јединства“ не одговара
историјској реалности и да Југославија треба да се трансформише у ви-
шенационалну заједницу.
Док је Коминтерна инсистирала на револуционарном набоју нацио-
налних сукоба, Марковић је сматрао да су пролетаријату за успех у бор-
би неопходни национални мир и демократско државно уређење. Центра-
лизам је видео као „реакционарну идеологију империјалистичке српске
буржоазије“, а федерализам као реакцију против те идеологије. Перспек-
тиву југословенског друштва видео је у стварању демократске Југославије
у којој национални сукоби неће оптерећивати „реалне историјске токове“.
За то је било неопходно републиканско, демократско друштвено уређење,
које ће ослободити простор за револуционарну борбу радничке класе.
Марковић је тврдио да Хрвати и Словенци „изричито желе“ да живе
у Југославији, као и да хрватски и словеначки пролетери „желе најпуније
јединство са српским“. Због непостојања револуционарне ситуације, на-
ционално питање требало је да се реши тако што ниједна нација не би
имала „ма какве привилегије на штету осталих“. Та опасност неће
постојати у режиму пуне демократије који ће обезбедити националну
равноправност, што се може остварити политичким договором Срба,
Хрвата и Словенаца. Али, Марковић је писао и да се приликом уставног
решавања националног питања никако неће полазити од постојећег, „не-
равноправног стања“, пре свега што се тиче „заокруживања“ историјских
националних целина појединих народа. Он је такође сматрао да Маке-
донија треба да буде равноправна аутономна јединица у „братском Савезу
балканских народа“, а њене границе одредиле би се плебисцитом.80
Следећег месеца Филиповић је објавио шири чланак „Национално
питање“. У својој анализи позвао се на једну резолуцију Друге интерна-
ционале из 1896. године, која је прокламовала свим нацијама право на
самоодређење, а радничким партијама обавезу да се боре против нацио-
налног угњетавања у било којој земљи. То је био став који је, правилно
схваћен, негирао ексклузивизам Коминтерне у националној политици.
Филиповић је писао и да југословенски пролетаријат, а пре свега српски,
мора озбиљно да се бави националним питањем, али на јасним маркси-
стичким принципима, и то на оним које је изложио Сима Марковић у
својој књизи. Филиповић је прихватио да сви несрпски народи у Краље-
вини имају право на самоопредељење, али пошто ни међу Хрватима ни
међу Словенцима није било ниједне политичке групе која се борила за
отцепљење, „ми треба да истакнемо као наш практичан актуелни захтев
80
Наведено према: Tragizam malih naroda, 23–87.
систем најширих покрајинских аутономија чије би границе и надле

жности одредила народна воља изражена слободним гласањем на основу
економских и географских прилика и националних односа“.81
Јурај (Ђука) Цвијић је писао да решење националног питања у ка-
питализму није могуће јер у њему одувек владају „национална неприја-
тељства, угњетавања, шовинизми и ратови“, док су у „табору соција-
листичких радничко-сељачких република националне мржње нестале, а
место њих влада међусобно поверење и братска сарадња у слободном
савезу једнако-правних социјалистичких радничко-сељачких република“.82
Цвијић је сматрао да је Југославија настала као производ светског
империјалистичког рата, да су хрватска и словеначка буржоазија, у стра-
ху од револуције, затражиле помоћ „српске милитаристичке монархије“
и да су заједно спроводиле диктатуру над „целокупним радним народом
Југославије“. Ипак, највећи кривац у заоштравању националних односа
била је српска буржоазија јер је водила „колонијалну политику у Маке-
донији и против Албаније“. Велике жртве које је српски народ претрпео
током рата она је хтела да надокнади „пљачкањем и експлоатацијом на-
рода у новодобивеним крајевима“. Цвијић је решење видео у стварању
федерације радничко-сељачких република на Балкану и у Подунављу:
комунисти треба доследно да се боре против сваког насилног уједињења
народа у једну државу; једини начин за решавање националног питања
јесте „право самоодређења народа, право на слободно отцепљење и об-
разовање своје посебне државе, односно на прикључење својој нацио-
налној држави“.83
Стари национални програм КПЈ први је одбацио Анте Цилига.84 За
њега тај програм није био ништа друго него „марксистичко-економска
обрана србијанске хегемоније“. Цилига је реаговао на Марковићеву књи-
гу, а његова основна теза била је да су сви они који су подржавали ко-
мунисте у периоду после Првог светског рата отишли у националне
партије и да је КПЈ једноставно морала да промени своју стратегију. Он
је сматрао да је за велики пораз крива сама партија, јер се претворила у
81
F. Filipović, Sabrana dela, 7, 232–233.
82
„Predlog rezolucije o nacionalnom pitanju“, Borba, 4. oktobar 1923, 3.
83
Исто, 4.
84
Анте Цилига (1898–1992). Рођен је у Истри, као дете живео је у Мостару, па у
Пазину, одакле је избачен из гимназије због антиаустријских ставова. Гимназију
је завршио 1917. у Брну. Учествовао је у револуцији у Мађарској у мају 1919.
Југословенска комунистичка секција упутила га је на илегални рад у Краљеви-
ну СХС. У јулу је учествовао у војничкој побуни у Вараждину. Потом је отишао
у Праг, где је студирао филозофију. Вратио се 1922. у Загреб где је завршио
факултет. Докторирао је две године касније. Истакнути хрватски комуниста,
уредник партијског органа Борба, каснији највећи комунистички отпадник.
секту: „Уместо да дамо паролу самоопредељења народа, ми смо се по-

вукли са бојишта, уместо да на том терену који је режим наметнуо, ор-
ганизирамо борбу против њега, ми смо се изолирали од маса, изјављујући
да се нас национално питање не тиче, да су Пашић и Радић једнаки, да
су македонске комите разбојници. Да се разумемо, не кажем да смо тре-
бали постати националисти, али ми смо требали борбу за обнову рад-
ничког покрета спојити са борбом потлаченог народа против белотеро-
ристичког режима и хегемоније српске буржоазије“.85
Цилига је писао да је Марковићева књига „врло лепа и прегледно
састављена“, али је оспорио став да је Српска социјалдемократска партија,
уз руску, једина била против рата, јер када је Драгиша Лапчевић гласао
против ратних кредита није мислио исто што и Лењин. Критиковао је и
раширени став српских комуниста да револуционарна радничка партија
не треба да се бави националним питањем и означио га је као „социјал
империјализам“, што је био нови израз у доктрини КПЈ. Цилига је тра-
жио и да се прекине пракса да „србијански покрет душевно води читав
садањи југословенски покрет“ јер се он одликује „фразерским радика-
лизмом а фактичким опортунизмом особито у нaционaлном питању“.
Ставом да не треба користити национално питање за извођење револу-
цијe, српски комунисти су у реалности подржавали „српски режим“ који
за Цилигу и јесте био њихов, ма колико се српски комунисти трудили
да докажу да желе да га сруше.86
У другом делу свог рада Цилига је писао да је Југославија као др-
жава имала свој историјски смисао и значај, да комунисти треба да на-
пусте борбу против капитализма и да се боре за федералне националне
државе; српска војска требало је да се повуче са „окупиране“ територије
у границе Србије, а у осталим покрајинама да се организују привремене
покрајинске војне снаге које ће постојати док уставотворна скупштина
не донесе нови устав и нов закон о уређењу војске. КПЈ је требало да
уђе и у директне преговоре са Стјепаном Радићем, доминантном поли-
тичком фигуром у Хрватској, како би се створио уједињени фронт рад-
ника и сељака.87 Независно од Цилигиних намера, то је уједно био поче-
85
„Za jasnoću i odlučnost u nacionalnom pitanju“, I, Borba, 11. oktobar 1923, 5.
86
Исто, 6.
87
„Za jasnoću i odlučnost u nacionalnom pitanju“, II, Borba, 18. oktobar 1923, 5. –
Цилига је касније у емиграцији писао да је федерализам за који се он залагао
био супротан совјетској циничној подршци свакој врсти антисрпства: „Иако
сам се као Хрват и теоретичар у КПЈ противио србијанском хегемонизму, ја сам
се отворено супротставио том шовинистичком стаљинистичком макијавелизму,
знајући врло добро да ће у тој игри Несрби бити жртве исто тако као и Срби“.
(Наведено према: I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita, 66).
так јавног и тајног националистичког сукобљавања код југословенских

комуниста.
Марковића и Филиповића критиковао је такође Моша Пијаде (1890–
1957, истакнути комуниста, од 1925. до 1939. био је на робији у Лепо
глави и Сремској Митровици). Он је новембра 1923. oспорио комплетно
наслеђе југословенске социјалдемократије због подршке коју је својевре-
мено пружила стварању Југославије. Српске социјалисте је критиковао
што нису говорили о националним мањинама, „о туђим народима који
су упали међу границе нове државе. Ваљда радост због постигнутог на-
ционалног уједињења није допуштала да се види ропство других“. Кри-
тиковао је и социјалистичку опозицију у Хрватској и Словенији и Со-
цијалдемократску странку у Далмацији због прихватања пароле о
народном јединству: „Сви они су са овако завезаним очима ушли у нову,
ратом створену ситуацију“.88
Пијаде је сматрао да је КПЈ у првим годинама свог постојања гре-
шила јер није користила национално питање као средство револуције,
иако су „интернационалне инстанце“ имале сасвим другачије мишљење:
„Изгледа да су ти ставови и манифести остали непрочитани, или у горем
случају несхваћени. У сваком случају остали су непримењени“.89 Пијаде
је истицао да је највећа слабост у раду КПЈ било њено социјалдемократ-
ско наслеђе које је спречавало да она постане права револуционарна
партија: „Особито рђав став у националном питању нанео је покрету
велику штету, особито у неким областима“.90
Филиповића су оспоравали и други српски „левичари“: писано је да
он, заједно са Марковићем, практично води политику самоопредељења
нација у границама Југославије, што је био „чист опортунизам“ на нивоу
ставова теоретичара Друге интернационале. Филиповић је сматрао да на
предстојећој земаљској конференцији КПЈ не треба водити дискусију о
националном питању, јер та проблематика још увек није довољно ис
кристалисана, али није добио већинску подршку за такав став.91
На 3. конференцији КПЈ, oдржаној у Београду од 1. до 4. јануара
1924. године, победила је „лева“ фракција. Усвојен је став да је југосло-
венска држава створена под „диктатом империјалистичке политике Ан-
танте и српске владајуће класе“ и да у њој „владајућа класа српске нације“
угњетава остале нације. Зато је подржано и право отцепљења „угњете-
них“ нација, односно, у случају мањина, прикључење њиховој национал-
88
Moša Pijade, „Malo partijske istorije nacionalnog pitanja“. У: Moša Pijade, Izabrani
spisi, I-2, Beograd, 1964, 691.
89
Исто, 696.
90
Исто, 697.
91
ној држави. Речено је и да национални конфликти стварају „погодно тле“

за револуционарни покрет. Зато се ти конфликти нису смели потиски-
вати, а још мање негирати, већ их је требало чак заоштравати и пренети
на „класно тло“. У том смислу, требало је повести борбу за стварање
„радничко-сељачких влада“ у Хрватској, Словенији, Далмацији, Босни и
Македонији: „Признавање права самоодређења народа без борбе за ње-
гово постигнуће било би лицемерно“.92 Као уступак десној фракцији,
речено је и да је КПЈ „склонија“ борби за „добровољно федеративно
(савезно) државно уједињење, што је најподеснија форма за привредни
и културни развој како целине, тако и појединих делова“.93
После 5. конгреса Коминтерне (17. јун – 8. јул 1924) отишло се корак
даље у националној политици КПЈ. На овом конгресу оштро су оспоре-
ни ставови Симе Марковића о томе да је национално питање уставно
питање. Функционери Коминтерне посебно су критиковали његово обја-
шњење да се марксисти начелно супротстављају разбијању државних
заједница у њихове националне делове. Тај став означен је као „застарео“,
односно да значи залагање за то да радничка класа „мора да прими бур-
жоаску државу у оним границама које су створене низом ратова и на-
сиља“. Посебна комисија Коминтерне закључила је да је Краљевина СХС
само „проширена Србија“, да су у њој највећи проблеми словеначко и
хрватско питање, а отворен је и „проблем“ конституисања муслиманске
и македонске нације у блиској будућности.94
Оцењено је и да је теорија о јединству три југословенска народа само
маска за „великосрпски империјализам“, па се због тога општа парола о
праву народа на самоопредељење „мора изразити“ у облику издвајања
Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије. Одлучено је да
КПЈ помаже покрете „угњетених нација“ у циљу стварања њихових не-
зависних држава, јер се тај процес више не може одлагати до победе
социјализма у целом свету.
Чак и ублажени ставови српских комуниста да је национално пи-
тање у Југославији „за сада“ уставно питање, критиковани су као „опор-
тунистички“, да значе само „платонско“ изјашњавање за право самоопре-
дељења до отцепљења јер се тако брани политика самоопредељења у
државним границама, што је за „праве“ револуционаре било неприхва-
тљиво. Српски комунисти означени су и као „мењшевици“ јер су издваја-
ли национално питање из револуционарне борбе против капитализма.
92
Borba, 24. januar 1924, 3.
93
Историјски архив КПЈ, II, Београд, 1949, 70–71.
94
Наведено према: Gordana Vlajčić, Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje
1919–1927, Zagreb, 1987, 128–129.
На овом конгресу дошло је до потпуне еволуције код Филипа Фи-

липовића. Он је прво заступао своје изворне ставове, а када су они до-
живели пораз био је принуђен да напише извештај Извршном комитету
у којем је напустио идеје о југословенском националном јединству и
подржао дезинтеграцију државе. У једном тексту писао је следеће:
„Тврђење да Срби, Хрвати и Словенци представљају једну нацију није
ништа друго него обмана од стране српског империјализма“.95 Истицао
је такође да је Југославија створена као резултат прерасподеле света по-
сле империјалистичког рата, као и да је она „многонационална држава
у којој улогу угњетачке нације играју Срби“.96 Филиповић је своја лична
схватања утопио у колективну свест званичне политике Коминтерне, па
је сматрао како „нова КПЈ“ из својих редова мора да „одстрани“ све оне
који су се придржавали социјалдемократских метода.
Од тада он је сматран „правим бољшевиком“ на кога традиција
Српске социјалдемократске партије није оставила трага. Изабран је у
Извршни комитет Коминтерне и указиване су му све почасти које су,
према тада устаљеном реду, припадале најистакнутијим иностраним ко-
мунистичким лидерима: један велики колхоз у Совјетском Савезу и један
пук Црвене армије носили су његово име. Као и многи други револу-
ционари, и Филиповић је све више веровао да му је Совјетска Русија
једина права отаџбина.97
Код појединих српских комуниста и даље су постојале недоумице
око овакве националне политике, што је блокирало рад КПЈ. Због тога
је уследила интервенција Коминтерне, која је 2. октобра 1924. послала
свог повереника Ханса Бергера. Он је имао задатак да „раскринка опо-
зицију као реформистичку струју“ која је опасна по револуционарни
покрет, највише због тумачења националног питања и оцене да ситуација
у Краљевини није револуционарна. После завршетка расправе, из КПЈ је
требало искључити све „реформистичке елементе“.98
Уз консултације Х. Бергера, почетком новембра 1924. објављена је
„Платформа споразума Централног одбора и опозиције“. Опозиција je
прихватила став „левице“ да се борба за решење националног питања
повеже са борбом против империјализма и капитализма, да се нацио-
нално питање не може идентификовати са уставним питањем, да је Ју-
гославија „продукт империјалистичког рата“ и да у њој „владајућа“ срп-
ска нација „угњетава“ остале нације, као и да су Срби, Хрвати и
95
Filip Filipović, Sabrana dela, 9, Beograd, 1987, 63.
96
Исто, 158.
97
Исто, 8. Предговор Б. Глигоријевића.
98
B. Gligorijević, Kominterna, 156–157.
Словенци три народа који неће постати јединствена нација. „Левица“ је

прихватила став на којем је посебно инсистирао Сима Марковић – да се
пролетаријат у борби за „ослобођење угњетених нација“ мора борити и
против „сејања националне и шовинистичке мржње међу народним ма-
сама угњетених нација“. Ипак, и даље је много важнија била борба про-
тив национализма „владајуће нације“ и „великодржавних предрасуда које
се налазе у српском радништву и сељаштву“.99
Фракцијске борбе, међутим, нису утихнуле, па је спор морала да
разреши Коминтерна, и то у складу са државном политиком Совјетског
Савеза. Најважније питање је било: да ли социјализам може да победи
само у једној земљи или у оквиру светске пролетерске револуције?
Стаљин и иначе никада није показивао посебно интересовање за про
блеме међународног комунизма. Он није играо готово никакву улогу у
раду првих конгреса Коминтерне, његови описи Октобарске револуције
као првог корака према светској револуцији више су били израз покор-
ности службеној лењинистичкој доктрини него искрено уверење.
Већ крајем 1924. Стаљин је у чланку „Октобарска револуција и так-
тика руских комуниста“ оштро напао идеју перманентне револуције као
антилењинистичку. Он је бранио оно што је видео као реалност после
слома радничких револуција у Немачкој и Мађарској, односно потребу
да се комунистичка власт утврди и учврсти у првој земљи социјализма,
а да затим постепено настави да помаже развој комунистичког покрета
у свету. Стаљин је сматрао да Совјетски Савез мора да створи економски
и политички поредак који ће бити способан да се одржи. То је значило
успостављање дуготрајне диктатуре са снажном бирократијом, контролом
и елиминисањем свих противника.100 За Стаљина су једино важни били
национални интереси Совјетског Савеза (одбрана система и граница),
па Рој Медведев сматра да се код њега може говорити о својеврсном
националистичком облику бољшевизма.101

99
100
М. Ђурковић, „Трансформација троцкизма крајем 20. века“, 173.
101
Roj Medvedev, Lenjinizam i zapadni socijalizam, Zagreb, 1986, 185–186. – Троцки
је сматрао да почетни талас револуционарног успеха мора да буде искоришћен
за одржавање глобалног покрета светских револуција које ће, пре или касније,
довести до реализације утопије глобалног „непринудног бескласног друштва
једнаких људи“. Сукоб између њих двојице трајао је до 15. конгреса совјетске
партије (1927), када је Стаљин однео победу над тада удруженом „левом опо-
зицијом“. Након тога Троцки је избачен из Политбироа и Централног коми-
тета, а 1929. протеран је из Совјетског Савеза. У емиграцији је Троцки постао
најзначајнији критичар система који је Стаљин градио. Вести о убиствима,
чисткама и осталим бруталностима тоталитарног режима полако су се шири-
ле у интернационалном радничком покрету. Троцки је временом на Западу
Крајем 1924. совјетски вођа почео је да развија тезе о могућности

потпуног и целовитог остварења социјализма у националним оквирима.
Та теорија отворила је питање о даљем смислу постојања Коминтерне:
каква је њена улога и сврха ако судбина социјализма зависи од судбине
једне земље? Одговор је био једноставан – заштита изградње социјализма
у Совјетском Савезу од спољне интервенције, односно чување његових
граница. Та стратегија могла је да се оствари само „националним рато-
вима и ослободилачким устанцима“ – грађанским ратовима у појединим
земљама које су, по процени службене Москве, могле да угрозе безбед-
ност Совјетског Савеза.
На тим основама расправљало се и о Југославији током 5. проши-
реног пленума Извршног комитета Коминтерне, одржаног од 21. марта
до 6. априла 1925. године. Тада је дошло до озбиљне полемике између
Симе Марковића и функционера Коминтерне. Марковић je сматрао да
је политичка ситуација на Балкану иста као и у централној Европи и да
се у Југославији не може извести револуција због стабилизовања држав-
ног и друштвеног поретка. Георги Димитров102 је рекао да је то погрешна
анализа, јер на Балкану постоји много националних покрета „који се
развијају“ у Македонији, Хрватској, Албанији, Добруџи и Тракији.103
Стаљин је своје ставове представио као „опште гледиште руских марк-
систа“. Национално питање било је сељачко питање јер сељаштво пред-
ставља „главну војску“ националног покрета у Југославији, истицао је да
Марковић и српски комунисти тумачењем да не треба разбијати Југосла-
вију „потцењују унутрашње снаге националног покрета“ и да не разумеју
„дубоко народни, дубоко револуционарни карактер народног покрета“.
Према мишљењу совјетског вође, то „неразумевање“ и то „потцењивање“
представљају „велику опасност“, јер они у пракси значе и потцењивање
постао митски симбол илузије да је судбина Совјетског Савеза и комунистич-

ког система могла да буде другачија, без обзира на то што је он од почетка
20. века најрадикалније бранио насиље и отворени терор као средства која су
неопходна да се оствари победа револуције. (М. Ђурковић, „Трансформација
троцкизма крајем 20. века“, 175).
102
Георги Димитров (1882–1949). Последњи генерални секретар Коминтерне (од
1935. до 1943. када је она укинута) и вођа бугарских комуниста. И он је, као и
већина других иностраних функционера КИ, своју каријеру почео да гради као
бољшевички агент. Његово име се на агентурној мапи први пут може наћи 1923.
када је био начелник пункта у Варни, подређеног централном одељењу бољше-
вичке обавештајне мреже у Софији. Тим одељењем руководио је Иван Дими-
тријевић Анисимов. Димитров је водио секције за пропаганду и шпијунажу.
(Miroslav Jovanović, „Boljševička agentura na Balkanu 1920–1923“, Istorija 20. veka,
2/1995, 47).
103
унутрашње снаге која се крије у покрету Хрвата за националну слободу.

Стаљин је посебно критиковао Марковићев став да код Словенаца и Хр-
вата не постоји озбиљан покрет који би се борио за њихову независност,
јер је то значило да је право нација на самоопредељење само једно ака-
демско питање: „То, разуме се, није тачно. Чак и ако се сложимо да то
питање у овом тренутку није актуелно, оно може постати сасвим актуел-
но ако почне рат, или кад почне рат, ако се у Европи разбукти револуција,
или кад се она разбукти. А да ће рат неизбежно почети, у то не може бити
сумње, ако се има у виду природа и развитак капитализма“.104
Пленум Коминтерне завршио је расправу усвајањем „Резолуције о
југословенском питању“ у којој су као социјалдемократска и опорту-
нистичка осуђена гледишта Симе Марковића. Закључено је да је Југосла-
вија нестабилна држава и самим тим „лако сломљиви“ члан система
капиталистичких држава у Европи. Речено је и да „српска милитари-
стичка монархија“ својим „хегемонистичким тежњама“ изазива сталне
ратне опасности“, па је било неопходно да комунисти поведу „одлучну
и доследну“ борбу за право самоопредељења до отцепљења „свих угње-
тених нaција“. Због тога је требало и „демаскирати легенду о народном
јединству Срба, Хрвата и Словенаца“, јер је она била само „маска поли-
тике националног угњетавања од стране српске буржоазије“.105
Рушење земље постављено је пред КПЈ као непосредан задатак. На-
ционалне супротности није требало ублажавати да би се на тај начин
створили повољни услови за чисту класну борбе. Напротив, „ми морамо
да такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо
за циљеве пролетерске револуције. Не треба водити борбу против сваког
национализма јер би то спутавало покрете угњетених нација“. У том
смислу, резолуција је директно споменула српског комунисту Животу
Милојковића. За његов став да комунисти треба подједнако да осуђују
и хрватски и словеначки национализам речено је да „објективно користи
националистичкој политици великосрпске буржоазије“.106
У овом периоду дошло је до краткотрајне сарадње КПЈ и Стјепана
Радића. Комунисти су иначе имали амбивалентан однос према Радићу.
У априлу 1921. године ЦК КПЈ је закључио да је „лево крило“ ХРСС-а
спремно да води борбу против државе. Када се то није остварило, на
2. конференцији КПЈ (1923) речено је да је ХРСС „реакционарна и
контрареволуционарна“.107 После Пленума Извршног комитета Комин-
104
Наведено према: Историјски архив КПЈ, II, 423.
105
Исто, 434.
106
Исто, 436.
107
АЈ, КИ, 1923/30.
терне из јуна те године, на којем је утврђена парола о сељачком покрету

као савезнику пролетаријата на Балкану, комунисти су саопштили како
је ХРСС искористила „револуционарни осећај широких слојева сељачког
пролетаријата“ и да се служи „револуционарном терминологијом“. КПЈ
је маја 1924. олучила да на предстојећим изборима преко легалне НРПЈ
са Радићевом странком формира блок „радника и сељака“.108
Комунисти су подржавали Радићеву намеру да своју странку учлани
у Сељачку интернационалу (Крестинтерну) јер ће се на тај начин побољ-
шати изгледи за национално ослобођење хрватског народа: „И када данас
Радић упире своје очи у Совјетску Русију и у њој тражи савезника за
ослобођење потлаченог хрватског народа, значи да иде правим путем
који ће га понајпре довести до циља“.109
После уласка ХРСС-а у Крестинтерну, стварање заједничког блока
било је више него извесно, мада је опозиција у КПЈ (група Симе Марко-
вића) сматрала да је Стјепан Радић отишао у Москву само да би обе
збедио подршку за своју националну политику, односно издвајање Хрват-
ске из Југославије. У платформи за изборе из 1925. године КПЈ је
одлучила да комунисти гласају за Радићеву странку у Хрватској, Босни
и Херцеговини и Војводини, јер је та странка иза себе имала сиромашне
хрватске сељачке масе које теже за „слободном, независном хрватском
републиком“.
Обрт је уследио када је Радић после тих избора признао државно
уређење Краљевине СХС и из имена своје странке избацио одредницу
„републиканска“. У својству председника Хрватског сељачког клуба, а по
Радићевом налогу који се тада налазио у затвору, Павле Радић је 27. марта
1925. изјавио да ХРСС прихвата Устав и династију Карађорђевић.110
Комунисти су одмах повели жестоку кампању против промене поли-
тике највеће хрватске странке. Писано је да је „сељачки народ“ огорчен и
да тражи борбу за републику и хрватску самосталност, a говор Павла Ра-
дића оцењен је као кукавички и издајнички: „Радићеви посланици пока-
зали су се као варалице. Поклонили су се монархизму, капитализму и
великосрпској хегемонији. Народ ће се обрачунати са овим издајицама“.111
Комунисти су оценили да се „диктатура српске буржоазије“ може
срушити само у отвореном грађанском рату или ће се капитулирати пред
„српским империјализмом“. За КПЈ је то било „или-или које се данас
свом силином поставља и око којег се окреће целокупна политичка си-
108
Branislav Gligorijević, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji 1919–1929, Beograd,
1979, 168.
109
„Radićev put u Moskvu“, Borba, 19. juni 1924, 1.
110
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, Beograd, 1988, I, 144.
111
Borba, 3. april 1925, 3 и 12.
туација“. Зато су комунисти били огорчени Радићевим поступком, па је

за њега речено и да је извршио „пуну, отворену и најсрамнију капиту-
лацију, срамну и отворену издају не само хрватског сељаштва, већ и
целокупне борбе угњетених радних маса“ свих народа Југославије. По-
себан акценат стављен је на признање територијалног интегритета
Краљевине СХС, што је за комунисте био „слом демократско-паци-
фистичких илузија и метода, а значио је и пун крах свих илузија да се у
оквирима парламентаризма и демократије легалном борбом може доћи
до слободе хрватског народа“.112
Ослонац је после тога тражен у „левим“ снагама ХСС-а у Далмацији.
На седници Политбироа августа 1925. године одлучено је да се успоста-
ви сарадња са „националним револуционарима“ у Хрватској са којима је
требало водити „најодлучнију борбу против Радића и десних елемената
ХСС-а, квалификујући ту политику као директну издају интереса
Хрватске“.113 То је био увод у каснију сарадњу са усташама.
У наредном периоду задатак КПЈ био је да хрватском народу укаже
како ХСС води „капитулантску и издајничку политику“, јер политика
признавања јединства државе води и у економску пропаст. Радић је био
„пацифист, кукавица, себичњак“ који је своје личне интересе претпоста-
вио интересима хрватског народа јер није пристао на формирање „рад-
ничко-сељачког блока који би продужио борбу за самоодређење и за
републику, не прежући у тој борби од употребе и крајњих средстава
оружаног устанка“.114
На 3. конгресу КПЈ (1926) дефинитивно је прихваћено тумачење о
српском народу као „владајућем“ у Краљевини СХС: „Југославија је мно-
гонационална држава у којој се српска нација јавља као владајућа. Им-
перијалистички режим владајуће српске буржоазије заснован је на по-
литици националног угњетавања и економског исцрпљивања несрпских
нација“.115 То је био радикалан искорак јер се до тада та оцена односила
само на „српску буржоазију“. Осуђен је „млади српски империјализам“
као главни „изазивач рата“ на Балкану. Речено је такође да се мора от-
ворено подржавати право на отцепљење „широких маса угњетених на-
ција“ како би се проширио револуционарни фронт: „КПЈ је једина пар-
тија у Југославији која се најдоследније бори за неограничено право
самоопредељења до отцепљења од данашње државе. Тај исправни став
112
АЈ, КИ, 1925/9.
113
АЈ, фонд: „Сељачка интернационала“, 1925/13.
114
Treći kongres KPJ. Izvori za istoriju KPJ, Beograd, 1986, 331. Писмо Владимира
Ћопића за ЦК КПЈ из Москве од 7. јануара 1926.
115
Treći kongres KPJ, 149.
отвара Партији пут ка масама угњетених нација које се данас налазе под
претежним утицајем буржоазије“.116
Кључно место у дефинитивном заокрету КПЈ ка политици разбијања
Југославије имао је њен 4. конгрес, одржан од 3. до 15. новембра 1928. у
Дрездену. Овај конгрес је сазван у периоду великих промена у Совјетском
Савезу. На 15. конгресу СКП(б) децембра 1927. године донесена је одлу-
ка о „великој изградњи“, а Стаљин је објавио да је настало „ново доба
револуције“. У фебруару 1928. у Москви је, под Стаљиновим руковод-
ством, одржан састанак између совјетске и немачке комунистичке пар-
тије, највећих партија у Коминтерни. Донесена је одлука да се пође „у
лево“, у револуцију и да треба уништити социјалдемократију. Одмах
потом (од 9. до 25. фебруара) одржан је 9. пленум Извршног комитета
Коминтерне на којем је спроведен још један заокрет ка светској револу-
цији, што је по принципу монолитности постала обавеза свих кому-
нистичких партија. Одмах је поведена и разорна кампања против европ-
ске социјалдемократије која је била „крива“ што се радничка класа 1914.
сврстала уз „ратоборну буржоазију“, али и због тога што је 1919. пропа-
ла европска револуција.117
Већ јуна исте године, на 12. конгресу КП Немачке, социјалдемокра-
тија је нападнута као главни непријатељ. Француски комунисти прогла-
сили су борбу „класе против класе“ и покренули јуриш против соција-
листа. То исто радили су и енглески комунисти против лабуриста. На
6. конгресу Коминтерне (17. август – 10. септембар 1928) свечано је про
глашено да је наступило ново, револуционарно доба: долази светска ре-
волуција, а истовремено и поход „светске буржоазије“ против Совјетског
Савеза. Комунистичке партије добиле су задатак да рат против „отаџби-
не пролетера“ спрече покретањем револуција у својим земљама, као и
да прекину све контакте са социјалдемократама јер су они и фашисти
били савезници („браћа близанци“ како се још 1924. изразио Стаљин).
Пласирана је и теорија да су сви европски режими постали фашистички;
то је требало да послужи као „доказ“ да се свуда може и мора подићи
револуција. Теорија о више него извесном нападу на Совјетски Савез
служила је као допунски доказ о неопходности рушења „буржоаских“
режима, посебно монархија у Југославији, Бугарској и Румунији.118
Сличан револуционарни заокрет морала је да направи и КПЈ, и то
у години када је изгледало да за комунисте наступају боља времена после
116
Исто, 150.
117
Vuk Vinaver, „Međunarodni problemi u politici KPJ 1928–1934“, Istorija 20. veka,
2/1983, 10.
118
Исто, 11.
дугих фракцијских борби. Међутим, криза у Југославији нагло је зао-

штрена када је 20. јуна 1928. Пуниша Рачић, српски посланик из Црне
Горе, убио групу народних посланика Хрватске сељачке странке. Рачић
је пуцао у пет чланова ХСС-а, двојица посланика одмах су убијена, док
је Стјепан Радић тешко рањен и преминуо је 8. августа. ЦК КПЈ, посеб-
но партијске организације у Хрватској, позвале су „масе“ на отпор ре-
жиму, на устанак и стварање хрватске социјалистичке републике изван
оквира Југославије. Биро ЦК у Загребу претворен је у штаб који је по-
зивао хрватски народ да „разбије те страшне окове и у отвореној борби
против београдских властодржаца извојује своју слободу и своју држав-
ну самосталност“.119
Уводни реферат „O политичкој ситуацији и задацима партије“
поднео је Филип Филиповић. Као најважнији задатак на конгресу у Дрез-
дену комунисти су поставили борбу за водећу улогу у „покретима угње-
тених нација“. Главну улогу у томе требало је да имају комунисти у Ср-
бији, јер је тамо и била база „хегемонистичког режима“. Осим права на
отцепљење, српски комунисти требало је да признају и помажу оружани
устанак против националног угњетавања: „Свако потцењивање дужности
пролетаријата владајуће нације у борби против империјалистичког угње-
тачког режима и за право на отцепљење угњетених нација, потцењивање
покрета угњетених нација, пасивност према њима или свођење тежишта
критике не против угњетачког режима, него против вођства ВМРО или
СДК треба безусловно и до краја превладати“.120
Оцењено је да је „база великосрпске хегемоније“ била сужена, па
„потлачени народи Југославије отворено постављају питање своје борбе
за националну независност, за отцепљење“. Та борба је означена као
„буржоаско-демократска револуција“, али и саставни део светске рево-
луције – прелазни период ка правој социјалној револуцији и зато се
комунисти томе не смеју супротстављати. Најважнија је била ситуација
у Хрватској, због великих акција маса „које воде ка образовању незави-
сне Хрватске. Речено је такође да је руководство Сељачке хрватске стран-
ке у догађајима после убиства хрватских представника у југословенском
парламенту водило „издајничку политику“ због ширења „илузија о по-
стигнућу националног ослобођења у оквиру државе СХС“.121
Најважнија одлука овог конгреса била је да се приступи конкрети-
зацији права на отцепљење јер „масе народа теже ка отцепљењу“. Осим
119
АЈ, КИ, 1928/42.
120
„Резолуција о привредном и политичком положају Југославије и о задацима
КПЈ“. У: Историјски архив КПЈ, II, 154.
121
Исто, 160–162.
ставова о независној Хрватској („за независност Хрватске бори се наша

Партија без икаквог услова или резерве“), КПЈ је одлучила да убудуће
помаже све акције које би водиле и ка стварању независне Црне Горе
(„Партија ће најпуније помагати све акције маса које воде к образовању
независне Црне Горе“). Подржани су и македонски, пробугарски нацио-
налисти, као и Косовски комитет „у својој борби за независну уједиње-
ну Албанију“. Тако је подржан концепт прве Призренске лиге из 1878.
године.122
Право на отцепљење признато је и Мађарима у северној Војводини,
а подржана је и борба за независну Словенију, насупрот „издајничкој
политици словеначких клерикалаца“.123 При анализи ситуације на Косо-
ву и Метохији, КПЈ је пошла од става да је „империјалистичким угово-
рима“ о миру, склопљеним после Првог светског рата, трећина албанског
народа остала под владавином „великосрпске буржоазије“. Албански
народ је могао да се ослободи и уједини само уз помоћ радничке класе,
сељаштва и осталих покрета „угњетених нација“ на Балкану.124
За разбијање Југославије комунисти су у наредној фази користили
верске и националне сукобе, а као „разорне снаге“ поједине опозиционе
националне странке. Главни елемент сарадње био је степен негирања
државе. Контакт је оствариван са свима: присталицама рестаурације Ха-
бзбурга, франковцима, усташама, косовским, мађарским, бугарским и
црногорским сепаратистима. За све њих, Југославија је била: „тамница
народа, версајска творевина, земља српског империјализма“. То је до по-
себног изражаја дошло у време диктатуре, када је КПЈ проценила да је
прави тренутак за извођење револуције у заједници са несрпским наро-
дима. Таква одлука донесена је 6. јануара 1929. године, истога дана када
је краљ Александар укинуо парламентарни поредак и увео личну власт:
„Једини излаз из ове кризе за радничку класу и сељаштво је оружана
122
Косовски комитет, односно Комитет за националну одбрану Косова основан је
7. новембра 1918. у циљу припајања Албанији свих области насељених албан-
ским становништвом. Војне јединице Краљевине СХС током двадесетих година
20. века сузбиле су низ покушаја дестабилизације прилика у пограничној зони.
Према неким проценама у сукобима са качацима у периоду од 1919. до 1934.
било је 277 погинулих и 178 рањених жандарма. Комитет је сарађивао са кача-
цима из северне Албаније који су често прелазили државну границу, потом са
члановима ВМРО, бугарским комитама, црногорском емиграцијом окупљеном
око бившег краља Николе и појединим представницима италијанских власти.
Седиште Комитета најпре се налазило у Скадру, док је у периоду од 1924. до
1939. организација деловала из Италије. Уочи Другог светског рата руководство
Косовског комитета премештено је у Тирану.
123
Историјски архив КПЈ, II, 163.
124
Исто, 183.
борба – грађански рат против владавине хегемонистичке српске буржо-

азије. Никаква парламентарна ни демократска комбинација, нити владе,
избори и пацифистичка очекивања нису у стању да испуне ниједан захтев
радничке класе, сељаштва и угњетених народа. За радничку класу нема
солуције осим оружане борбе“.125
Руководство КПЈ сматрало је да је диктатура сигнал за почетак
напада на Совјетски Савез. Тако је евентуална револуција у Југославији
добила своју међународну компоненту и задатке и морала је да се ук-
лопи у светску револуцију, иако је и самим комунистима, посебно Фи-
липу Филиповићу, било више него јасно да је то потпуно ван реално-
сти. Али, идеолошка догма била је јача од реалности – револуција је
на дневном реду, она истовремено спречава напад на Совјетски Савез
и руши „буржоаски поредак“ не само у Југославији, већ и у целој југо-
источној Европи.126
У мају 1929. године комунисти су оценили да у Краљевини још увек
није створена револуционарна ситуација, али да је режим до те мере
заоштрио класне и националне супротности да се она може створити
„правилним“ партијским радом. Међутим, пошто од револуције није било
ништа, руководство КПЈ је у октобру 1929. закључило да су главни кри-
вци за то „опортунистичко капитуланство и ситнобуржоаски песимизам
појединих елемената у нашој партији“, највише оних из Београда. Речено
је да нема „узмицања него јачање борбе против диктатуре у свим правци-
ма, прелазак из одбране у нападај по свим линијама“. Тада су извршене
и бројне смене у партијским руководствима у Србији, што је виђено као
„најважнији предуслов победоносног завршетка револуционарне борбе
маса против диктатуре“.127
Други услов за победу била је сарадња са југословенским национа-
листима, односно са „национално-ослободилачким покретима угњетених
нација“ у терминологији КПЈ. Требало је успоставити директну сарадњу
са револуционарним организацијама Хрвата, Албанаца, Македонаца и
Црногораца како би се што пре покренуо општи устанак. Рачунало се и
на помоћ „пролетера“ из суседних балканских земаља. Посебан проблем
за КПЈ представљао је споразум усташа и македонских пробугарских
националиста, па је закључено како „радним масама“ у Хрватској и Ма-
кедонији треба објаснити да је је у питању фашистички споразум. Оче-
кивало се и да Срби подрже устанак против „војно-фашистичке дикта-
125
Наведено према: I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita, 70.
126
V. Vinaver, „Međunarodni problemi u politici KPJ 1928–1934“, 14.
127
Klasna borba. Marksistički časopis. Organ KPJ, I (1926–1929). Reprint izdanje,
Beograd, 1984, 695–696.
туре“, па је још једном изречена комунистичка флоскула да ниједан народ

не може да буде слободан ако „угњетава друге народе“.128
Балканска комунистичка федерација129 саопштила је 4. децембра
1929. године да је дужност „радника и сељака Србије“ да се у случају
револуције у Хрватској ставе под вођство комуниста, „на страну хрват-
ских маса и против војнофашистичке“ диктатуре: „Они не смеју пуцати
на хрватске усташе, али је онда самим тиме отпочео грађански рат и у
самој Србији и конкретно питање постављања власти: или војнофаши-
стичка диктатура или пролетерска диктатура у савезу са радним сеља
штвом. Другачије не може српски пролетаријат да поставља питање
власти“.130
Директиве о оружаној борби издавало је руководство које се нала-
зило у Бечу. Оно је чврсто веровало да је на делу процес јачања фашизма
„у буржоаским државама“, да се капитализам распада, а да у Совјетском
Савезу „нема кризе, нема беспослице, свакодневно се отварају нова нај-
модернија предузећа“ и да се управо због тога припрема рат против прве
социјалистичке државе. КПЈ је практично престала да постоји, осим у
Словенији. Јачао је само фанатизам малобројних комуниста који се у
овом периоду огледао у јакој пропаганди међу средњошколском и сту-
дентском омладином, посебно у Србији. Састанци су одржавани по при-
ватним становима, подрумима или по парковима. Посебна пажња по
свећивана је војсци, скојевци су растурали летке у близини касарни и
других војних објеката, као и у близини станова појединих официра.131
Радикализам у националној политици КПЈ до пуног изражаја дошао
je управо у време највеће кризе револуције, у јесен 1932. године. Прво
је Коминтерна још једном упозорила КПЈ да Југославија наводно при-
према интервенцију против Совјетског Савеза и да комунисти једно
ставно морају да поведу „угњетене масе у обарање српске војнофашистич-
128
Исто, 730.
129
Своје револуционарне циљеве на Балкану Коминтерна је настојала да реализује
кроз деловање Балканске комунистичке федерације која је формирана 1920. у
Софији. Њену структуру чиниле су комунистичке партије Бугарске, Југославије,
Грчке, Румуније и у будућности Албаније. У југословенском случају БКФ је ис-
тупала као изразита антидржавна снага. (Душан Бојковић, „Један непознати
документ из корпуса Пете земаљске конференције КПЈ: национално питање у
Македонији, Црној Гори и Старој Србији“. Рукопис).
130
Klasna borba, II, 816.
131
Руководство је тражило борбу против „провокатора и издајника“, а као опор-
тунизам је третиран „мекан однос“ према оним комунистима који у полицији
или на суду нешто признају: „Они су издајници, као такве треба их третирати
и као такве избацити из наших редова. Боље је умријети под мучењем него
постати издајица своје класе и своје партије“. (Proleter, oktobar 1932, 169).
ке диктатуре“. 132 Врх КПЈ је оценио да је најважнији задатак за

комунисте да преузму руководећу улогу у „хрватском национално-осло-
бодилачком покрету“ јер, за разлику од Владимира Мачека, новог вође
Хрватске сељачке странке, КПЈ никада неће „издати интересе хрватског
народа“.133
Мачек је током 1932. говорио о скорој „пропасти Југославије“ и
рађању „слободне“ Хрватске: „Југославија је као човек од неизлечиве
болести, који ће сигурно умрети. Та смрт ослободиће Хрватску“.134 И по-
ред тога, комунисти су сматрали да ХСС није намеравао да поведе
„озбиљну борбу“ против диктатуре. За комунисте је и даље најважније
било право самоопредељења Хрвата: „То је централно питање које данас
највише интересује хрватски народ, а нарочито раднике и сељаке у хр-
ватским земљама. Комунистичка партија истакла је паролу права на
самоодређење хрватског народа до отцепљења и оснивања самосталне
државе као једну од главних парола у борби против великосрпске вој-
нофашистичке диктатуре и та парола постаје сваким даном све популар-
нија не само међу Хрватима и осталим угњетеним народима, него и међу
српским радницима и сељацима“.135
Почетком 1933. руководство КПЈ делимично је кориговало своју
погрешну стратегију. Тада је саопштено да је оружани устанак тек крајње
средство борбе које се примењује само у непосредној револуционарној
ситуацији. Речено је и да греше сви они „другови“ који су сматрaли да
је тактика КПЈ непосредни оружани устанак: „То није тачно. Ради тога
је свака нејасноћа и двосмисленост у погледу оружног устанка погрешна
и штетна. Са паролом оружаног устанка не смије се ни играти нити је
злоупотребљавати, ни истицати као акциону онда када она још није ак-
циона, нити је у таквим двосмисленим излагањима компромитовати.
Пропагирати паролу оружаног устанка још не значи позивaти масе одмах
на непосредно извођење оружаног устанка“.136
Сарадња са хрватским националистима и даље се подразумевала као
нешто што се не доводи у питање. Када се 1. августа 1933. појавио први
број Хрватске борбе, руководство КПЈ критиковало је уредништво јер је
„главну оштрицу своје критике усмерило на хрватске националисте а не
на главног непријатеља – војнофашистичку диктатуру великосрпских
132
133
Исто, 942.
134
Наведено према: Branko Petranović – Momčilo Zečević, Jugoslovenski federalizam
– ideje i stvarnost. Tematska zbirka dokumenata, Beograd, 1987, I, 323.
135
„‘Punktacije’ i borba za pravo samoodređenja hrvatskog naroda“. Proleter, januar 1933,
174–175.
136
„Put k oružanom ustanku“, Proleter, februar–mart 1933, 196.
властодржаца и њен систем угњетавања хрватског народа“.137 Зато је

похваљен следећи број овог листа у којем је писало да хрватски народ
жели разбијање версајске Југославије и своју слободну републику Хрват-
ску. Тај циљ може се остварити само народном револуцијом: „Тим путем
иду хрватски национални револуционари“.138
_______________
Иза националне политике КПЈ стајала је глобална политика Совјет-

ског Савеза, усмерена против земаља победница у рату и новог европског
поретка, која је прикривана идеолошким плаштом и принципима про-
летерског интернационализма. Национално незадовољство у побеђеним
земљама, изражавано у реваншистичким и ревизионистичким тежњама,
бољшевици су користили као основно оруђе за изазивање сукоба и ре-
волуције у Европи.
Од пролећа 1933. године Коминтерна је непрестано истицала да је
у скоро целој Европи заведен фашизам, последњи степен у развоју ка-
питалистичког друштва. Иронијом историје, за то је највише нападана
Чехословачка. Коминтерна је забранила комунистима да преговарају са
социјалистима о одбрани Чехословачке од више него извесне нацистич-
ке агресије („лаж је да се Чехословачка мора бранити од Хитлерове Не-
мачке“). Став чехословачких социјалдемократа да се Република ипак мора
бранити, оцењен је као „доказ“ колико је социјалдемократија „освајачка“
и „фашистичка“. На 13. пленуму Извршног комитета Коминтерне крајем
1933. закључено је да се Чехословачка „фашизира“, а да је Немачка пред
револуцијом.139
Тако је све до 1934. Коминтерна преко својих секција подржавала
експанзионистичке тежње Немачке.
Национални интереси српског народа изједначени су са интересом
„великосрпске буржоазије“. Због тога су српски комунисти, као при-
падници „владајуће“ нације, имали искључив задатак да се боре за ру-
шење југословенске државе, како би помогли борбу за стварање незави-
сних држава „угњетених“ народа. То је јануара 1934. године дефинисано
на следећи начин: „Утолико је више потребно да србијански комунисти
беспоштедно искорене из своје средине свако застрањивање од опште
политичке линије наше партије. Сасвим је недовољно ограничити се на
137
Наведено према: Milan Vesović, „Komunistička štampa o stvaranju Jugoslavije“,
Istorija 20. veka, 1/1994, 60.
138
Исто.
139
V. Vinaver, „Međunarodni problemi u politici KPJ 1928–1934“, 25.
теоретско признавање права угњетених нација на само-одређење. Треба

истовремено иступати и за право угњетених народа на самоопредељење.
Само тако ће српски радници и радни сељаци у пракси доказати своју
интернационалност и са своје стране створити чврсту подлогу за братски
савез радника и сељака владајуће и угњетених нација“.140
Када је из Совјетског Савеза дошла званична осуда марсејског атен-
тата и одата почаст краљу Александру, врх КПЈ је саопштио да то не
значи саосећање и жаљење због смрти југословенског краља, а још мање
његово слављење и величање. Речено је и да су комунисти далеко од тога
да „лију лажне крокодилске сузе“ за краљем Александром, носиоцем
„фашистичке диктатуре“, јер такве сузе лије буржоазија, а нарочито ита-
лијански и мађарски фашисти „чији су прсти били директно умјешани
у низ атентата који су извршени у Југославији“. За „угњетене народе“
КПЈ је имала само једну поруку: „Спас и ослобођење неће вам донијети
никакве индивидуалне акције, никакви појединци, никакви господски
буржоаски политичари. Спас из страховите пљачке и угњетавања и на-
ционално ослобођење можете извојевати само ви сами својом борбом у
савезу с радним народом Србије, у савезу с радничком класом и под
њезиним руководством. Комунистичка партија пружа братску руку угње-
теним народима за заједничку револуционарну борбу против заједничког
непријатеља“.141
Преображај КПЈ из јединствене класне организације у неколико
партија са националним ознакама, које ће бити ембриони будућих неза-
висних држава, развијао се као природан процес противтеже грађанским
странкама које су својим националним захтевима привлачиле највећи
део народа. Питање стварања националних партија ЦК КПЈ је разматрао
11. јула 1934. године, а званичну одлуку донела је 4. земаљска конферен-
ција, одржана 24. и 25. децембра исте године у Љубљани. Полазни став
и даље је био исти – „великосрпска Југославија“ била је једно од „најо-
паснијих огњишта новог империјалистичког рата у Европи“. Због тога
главни циљ КПЈ јесте рушење „фашистичке диктатуре“ оружаним устан-
ком и успостављање совјетске власти: „Нема и не може бити говора о
обарању великосрпске војнофашистичке диктатуре без сталног и систе-
матског револуционарног рада у војсци и морнарици“.142
На снази је остала фраза о две етапе револуције, односно о ра
збијaњу Југославије и стварaњу независних нaционалних држава. Није
140
Klasna borba, II, 1117. „Pismo CK KPJ svim organizacijama, grupama i članovima
KPJ u Srbiji“.
141
„Smrt Aleksandra Karađorđevića“, Proleter, septembar–oktobar 1934, 319.
142
АЈ, КИ, 1934/276.
напуштена ни идеја о стварању илегалних „национално-револуционар-

них“, тј. терористичких група. Идеја о антифашистичком фронту била је
више него магловита визија. На препоруку Коминтерне, одлучено је да
се КПЈ реорганизује стварањем комунистичких партија Словеније и Хр-
ватске јер су оне биле „најугроженије нације“ у Југославији. Хрватски
делегати на овој конференцији (осим Ђуке Цвијића) предложили су да
се проблем конституисања хрватске националне државе и њеног отце-
пљења од Југославије реши „премештањем“ српског становништва из
Хрватске, по узору, како су истицали, на сеобу Грка из Мале Азије или
једноставном одлуком да пречански Срби не припадају српској нацији.143
Овај став је на „мала врата“ уграђен у први Устав социјалистичке
Хрватске 1946. године. Ђука Цвијић је иначе још 1932. предлагао да се
српском подручју од Глине до Гламоча и од Прњавора до Плашког, које
се компактно налазило у средини хрватске националне територије, при-
зна право на самоопредељење, али то никада није ушло ни у један зва-
нични документ КПЈ.
Ново руководство одмах је комунистима у Хрватској упутило ди-
рективе о склапању савеза са „хрватским националним револуционари-
ма“. Основа тог споразума требало је да буде борба за самоопредељење
хрватског народа, „све до отцепљења и протеривања великосрпских оку-
патора из хрватских земаља“.144 На склапању споразума требало је ин-
систирати по сваку цену, чак и ако то хрватски националисти одбију.
Одобрена је и иницијатива загребачких комуниста о „борбеном спора-
зуму са вођством ХСС-а“. Сарадња је прихваћена, а договорено је и да
једна заједничка делегација отпутује у Москву, иако је већинско распо-
ложење у ХСС-у било да од Совјетског Савеза не треба много очекивати
јер ће он увек бити на страни Србије.145
Руководство је непрестано истицало да се оснивањем националних
партија не нарушава целовитост КПЈ, да се не мења њен бољшевички
систем организације, нити се ствара нека федерација партија. Али, већ
од саме одлуке о оснивању КП Хрватске појавили су се захтеви за тери-
торијама на којима ће партија деловати. Хрватски делегати на 4. зе-
маљској конференцији одмах су поставили питање разграничења, сма-
трајући да не само Хрватска и Далмација већ и поједини делови Босне
треба да уђу у територију будуће КП Хрватске. Одлуку о томе ЦК је
донео већ 5. фебруара 1935. на тај начин што је прописао да у састав
пројектоване хрватске комунистичке партије уђу све организације из
143
B. Petranović – M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, I, 597.
144
АЈ, КИ, 1935/1. Протокол седнице ЦК КПЈ од 5. јануара 1935.
145
АЈ, КИ, 1935/11. Извештај од 11. јануара 1935.
Хрватске и Славоније, укључујући Вуковар и Винковце, све организације

из Далмације (са Дубровником), западна Босна са Бањалуком, Ливном и
Дувном, као и Херцеговина са Мостаром.
Објашњење је дато на следећи начин: „Реорганизацијом Партије, ми
пред најширим масама угњетених нација на јарки начин потцртавамо
наш став у националном питању, нашу борбу против угњетавања несрп-
ских народа, на право њиховог самоопредељења све до отцјепљења. Ми
тиме истовремено олакшавамо борбу против националног реформизма
и националног фашизма и парирамо демагогију национал-реформиста
и национал-фашиста који клевећу нашу Партију, нарочито у хрватским
и словенским крајевима, воде харангу против наше Партије како она није
хрватска, није словенска, већ југославенска, тобоже великосрпска“.146
Далматински комунисти упутили су 15. фебруара 1935. године
вођству ХСС-а предлог о сарадњи. У њему је речено како „фашистички
режим у Југославији и даље тлачи Хрвате и спрема се за рат“, па је цео
хрватски народ морао да учествује у „борби за ослобођење“. Принципи
те борбе били су: самоопредељење до отцепљења Хрвата, избацивање
„великосрпских окупатора из несрпских земаља“, признавање Совјетског
Савеза, укидање „кулука“ и неплаћање пореза и дугова банкама. Вођство
ХСС-а је одговорило да се у свему слаже са предлозима КПЈ.147
У пролеће 1935. године изгледало је да долази талас отопљења који
ће захватити окошталу стаљинистичку идеологију, омекшати тврда срца
комуниста и заувек међу њима избрисати поделе, мржњу и обрачуне.
Пред наступајућим фашизмом, у Москви је прихватана политика Народ-
ног фронта: сарадња са свим демократским снагама, укључујући и
грађанске странке. И класни непријатељи из буржоаских редова и непо-
мирљиви противници из социјалдемократских партија постали су одјед-
ном могући сарадници. Сваки политички делатник оног времена морао
је онда разумети овакав заокрет као напуштање дотадашњег левичарског
правца и секташког става, уз прихватање једне демократске платформе,
чак и изван класних оквира, која је до тада била незамислива и означа-
вана као „десно скретање“.148 Да ли је такав преображај био могућ у јед-
ној стаљинистичкој партији и шта је он носио у себи?
Годинама заокупљени борбом против „десног скретања“ у својим
редовима, комунисти су умногоме утирали пут фашизму. После победе
нациста у Немачкој, у Коминтерни се тврдило да фашизам не представља
неку већу опасност за међународни пролетаријат и да он означава про-
146
Наведено према: B. Petranović – M. Zečević, Jugoslavija, 353.
147
АЈ, КИ, 1935/65.
148
дубљење кризе капитализма, као и да је долазак Хитлера на власт само

знак да капитализам не може одржати своју владавину старим методама,
а има и једну добру страну јер разголићује „издајничку улогу“ немачке
социјалдемократије. Блиски су им били милитантна организација овог
покрета, његов брзи раст и фанатизованост маса које га следе. Стратези
Коминтерне закључили су да им од фашизма не прети опасност, шта
више, да се могу њиме и користити. При томе је читава међународна
ситуација посматрана хипотетички: да ће се фашизам окренути против
западних демократија, па ће се та два буржоаска блока међусобно исцр-
пљивати, што ће утрти пут светској револуцији. Ма колико да су им
идеологије биле супротне, комунисти и фашисти имали су подударне
стратешке интересе, заплетене у једној тачки: уништење европског по-
ретка утврђеног после Првог светског рата. У питању је било само шта
иза тога следи: светска револуција и власт совјета или нови поредак у
Европи.149
Од тренутка када је Коминтерна прихватила национално питање као
средство револуције, комунисти су подржавали сепаратистичке захтеве
који су се најчешће налазили на заставама разних фашистичких и теро-
ристичких покрета. Блискост програмских доктрина показала се и 1934.
када је склопљен Балкански пакт између Југославије, Румуније, Грчке и
Турске, као брана против италијанског и немачког фашизма. Кому-
нистичке партије ових земаља оштро су осудиле пакт јер се њиме, на-
водно, жели утврђивање версајских граница на Балкану и одржавање
оних вештачких држава које су угњетавале народе Добруџе, Буковине,
Ердеља, Хрватске, Словеније, Македоније и Тракије.150
Лагани заокрет почео је средином 1934. када је било очигледно да
се равнотежа између земаља западне демократије и фашизма помера на
штету првих. Совјетски Савез је ушао у Друштво народа, осудио атентат
на југословенског краља као дело завере фашистичких сила и склопио
савез са Француском и Чехословачком. Коминтерна је ту политику зва-
нично прихватила на свом 7. конгресу, одржаном током јула и августа
1935. године. Најтеже питање било је како остварити зацртану водећу
улогу у народном фронту и како убедити у искреност либералне грађан-
ске кругове за које су фашизам и комунизам били идентични по пар-
тијском монополу и склоности ка насиљу. Георги Димитров је улагао
доста напора у прилично неубедљива тумачења да постоје разлике из-
међу политичког и партијског монопола који је успоставио фашизам и
оног који је уведен пролетерском диктатуром у Русији: у фашистичким
149
Исто, 315.
150
Исто, 316.
земљама тај се монопол не може очувати јер не укида класе и класне

супротности, док диктатура једне партије у Совјетској Русији, у којој се
изграђује бескласно друштво, одговара милионима људи.151
Тешко је било, међутим, направити заокрет у комунистичким партија-
ма које су годинама водиле борбу против западне демократије и социјалде-
мократије. Промене у ставу КПЈ према борби против фашизма задуго није
било, јер је у дужем периоду борба југословенских комуниста била кон-
центрисана против версајских уговора и вештачке творевине тих уговора
– Југославије. Као предмет те борбе означен је режим „великосрпског фа-
шизма“, а социјалдемократија као његов основни савезник, јер су се соција-
листи борили за одржање државне заједнице. Чак је и борбу социјалдемо-
кратије („социјалфашиста“) против фашизма, као спољне опасност по
Југославију, руководство КПЈ означило као „хушкање“ против Италије,
Немачке, Мађарске и Аустрије и „служење великосрпском режиму“.152
Због тога је Москва била принуђена да врши корекције у спором
прилагођавању југословенских комуниста новој тактици народног фрон-
та. У марту 1935. суспендоване су најважније одлуке 4. земаљске конфе-
ренције, пошто су оцењене као секташке и прикривене левим фразама.
Ипак, тешко је било зауставити дугогодишње кретање политике КПЈ.
Борба против фашизма и даље је усмеравана према „великосрпском фа-
шизму“, а остале су шеме о обарању диктатуре савезом пролетаријата,
сељаштва и „угњетених народа“. Парламентарни избори одржани 5. маја
1935. оцењени су као избори за „фашистичку скупштину“.153
На Пленуму КПЈ одржаном 9. и 10. јуна 1935. године у Сплиту, на
којем није учествовао ниједан српски комуниста, „самокритички“ je
прихваћена оцена Коминтерне „у којој се исправљају погрешке допуште-
не у резолуцијама 4. земаљске конференције“. Речено је да је „главна
задаћа“ партије „окупљање широке народне фронте око пролетерске
језгре збијене у јединственом фронту. Стварање и јачање протуфаши-
стичке народне фронте, то је данас главни пут којим радничка класа,
сељаштво и потлачени народи могу доћи до побједе“.154
Благоје Паровић је рекао да је главни непријатељ „фронта народне
слободе и главни изазивач рата српска војнофашистичка диктатура“.155
Потврђена је одлука о стварању КП Хрватске и Словеније и објашњено
да то не значи слабљење јединства КПЈ („мења се само тактика да би
лакше дошли до угњетених нација“). Могућност решавања националног
151
АЈ, КИ, 1933/365.
152
AJ, КИ, 1934/317.
153
АЈ, фонд: „Централни комитет КПЈ“, 1935/8.
154
Proleter, јули-август 1935, 394.
155
AJ, KИ, 1935/474.
питања у оквиру југословенске државе дотакнута је крајње уопштено, а

на снази су остале старе оцене: „Ми настављамо са свом снагом борбу
против режима великосрпског угњетавања, за слободу и права угњетених
народа. Наш став који долази до изражаја у нашем основном: право са-
моопредељења све до отцепљења, ми не мењамо, али не смемо постави-
ти тежиште на отцепљењу него потцртавати да сваки народ има право
и треба да сам одлучи о својој судбини. Тежиште се дакле поставља на
право самоопредељења. Баш због тога истичемо захтев за народним
скупштинама, односно саборима у Загребу, Љубљани, Скопљу, Цетињу
и Сарајеву које ће бити изабране на слободним изборима“.156
Непосредно после сплитског пленума, Благоје Паровић је објаснио
зашто се стварају КП Хрватске и Словеније: „Стварамо их прије свега зато
што радне масе Хрватске и Словеније траже да њихова партија носи назив
њихове народности, стварамо их зато да и тим својим актом подвучемо
нашу борбу за слободу хрватског и словенског народа, да и тиме кажемо
угњетеним народима да њихов национални осјећај и њихова приврженост
родној груди, своме завичају није туђа пролетаријату и њиховој партији“.157
Објашњење зашто се не ствара комунистичка партија Србије дато
је на следећи начин: „Први и главни разлог: не стварамо је зато јер рад-
не масе Србије не траже стварање КП Србије. То је и разумљиво. Српски
народ није национално угњетаван. Срби су владајућа нација и не осјећају
национално угњетавање са стране друге народности. Према томе ни
класна борба не заузима облике борбе за национално ослобођење“.158
Прихватање тактике народног фронта подразумевало је да КПЈ пре-
кине са политиком разбијања Југославије и да промени однос према со-
цијалистичким и социјалдемократским странкама. Међутим, тај обрт је
ишао доста тешко, са пуно одступница и маневара у оба случаја. Непо-
средно после 7. конгреса Коминтерне, врх КПЈ је најавио извесне корекције
у ставу према националним односима у земљи, али је и тада саопштено
да је борба против „националног угњетавања хрватског народа била и
остаје основна полуга за покретање најширих маса против фашистичког
облика великосрпске хегемоније“. Речено је такође да су „српски фашизам“
могле да победе само „удружене снаге пролетаријата, сељаштва, национал-
но потлачених народа и свих демократских а напредних слојева“.159
Због промене спољашње и унутрашње ситуације наговештавала се
могућност да у некој далекој будућности, када буду испуњени одређени
156
Наведено према: Преглед историје СКЈ, Београд, 1963, 217.
157
Proleter, јули-август 1935, 396.
158
Исто.
159
Наведено према: Историјски архив КПЈ, II, 364 и 366.
услови, комунисти прихвате југословенску државу у њеним тадашњим

границама: „При услову одстрањења националног угњетавања, при ус-
лову максималних гарантија слободе хрватском и другим народима, ко-
мунисти се не изјашњавају апсолутно за отцепљење тих народа од дана-
шњег државног склопа Југославије“.160
Други важан задатак било је „правилно разумевање“ општег међу-
народног положаја, па је код комуниста требало сузбити уверење да
„главни стратешки ударац“ треба да буде усмерен против социјалдемо-
крата, а не против фашиста. И даље се поштовала Стаљинова одредница
о борби „класе против класе“ у којој је главни задатак била „изолација“
социјалиста и социјалдемократа од „радничке класе“. Хрватски комуни-
сти говорили су и писали да у Хрватској и не треба стварати Народни
фронт јер већ постоји хрватски национални покрет. При свим тактичким
маневрима у националној политици, КПЈ је и у народном фронту виде-
ла своју улогу само као главну, основну и водећу. Комунисти сада нису
скривали своја настојања да постану хегемони у својој нацији.
На Пленуму ЦК из априла 1936. хрватски руководиоци наглашава-
ли су како су они саставни део хрватског народа, да су многи хрватски
комунисти који су изгинули у окршајима са полицијом чинили то у
служби хрватског народа. И зато су хрватски комунисти, борци за сло-
боду хрватског народа, имали право да критикују грађанске политичаре
који су наносили штету тој борби. Комунисти су морали јасно да кажу
да су не само спремни да бране националне интересе, већ да су и у првим
редовима те борбе.
Иако је прихваћена тактика Народног фронта, поновљене су старе
оцене да су све „буржоаске партије“ реакционарне јер због својих „ус-
кокласних интереса“ одбијају да прихвате платформу „слободе за угње-
тене нације“. На тај начин оне, у ствари, подржавају „великосрпску кли-
ку и угњетачки систем“. Посебно је осуђена Демократска странка јер
„посвећује главну бригу томе како ће што потпуније сачувати велико-
српску превласт“, противи се аутономији Војводине, сузбија федерали
стичке тежње у Црној Гори и „отворено проповеда потребу одржавања
великосрпског централизма“. Све је то, по мишљењу комуниста, отежа-
вало стварање „братског савеза србијанског радног народа са ослободи-
лачким покретом угњетених народа“ и њихову борбу за слободу. „Реак-
ционарне социјалдемократске вође“ супротстављају се свим настојањима:
„Излаз и спас лежи једино и само у ширењу и продубљивању народне
борбе против великосрпских фашистичких угњетача“.161
160
161
Наведено према: Историјски архив КПЈ, II, 383–384.
Као највећа грешка у раду „појединих другова“ (очигледно се ми-

слило на српске комунисте) осуђено је њихово мишљење да се радничка
класа „већ данас, под режимом владавине фашистичке диктатуре и ве-
ликосрпске хегемоније може изјаснити за јединство државе Југославије“.162
У питању је било реаговање на један извештај ПК КПЈ за Србију од
1. новембра 1935. у којем је речено да у „фронт народне слободе“ треба
привлачити све нефашистичке групације и снаге: „Потцењивати утицај
социјалдемократа и псовати их као социјал-фашисте и плаћенике режи-
ма, значи радити данас антипартијски и неразумевати ситуацију која је
пуна тежње радника ка јединству и која тражи окупљање свих антифа-
шистичких снага за борбу против фашизма и рата“.163
Таква логика није важила за рад у Хрватској. У једном упутству од
20. августа 1936. речено је како нема сумње да у вођству ХСС-а има
„реакционарних елемената“, али „карактеристика вођства у цјелини као
фашистичког из темеља је погрешна. Таква карактеристика само нам
отежава остварење акционог јединства, што је данас у Хрватској једна
од најважнијих задаћа“.164
Тек крајем августа 1936. године, на једном пленуму одржаном у Мо
скви, руководство КПЈ је оценило да је претходна политика према нацио-
налном питању била „секташка“, а промовисан је следећи концепт: „КПЈ
иступа против разбијања садашњег државног подручја Југославије јер
хоће да преуређење државе постигне мирним путем, на основу нацио-
налне равноправности. Код данашњих прилика покрет за отцјепљење
потлачених маса ишао би на руку само фашистичким империјалистима
и њиховим ратним циљевима. Не само да би то бацило земљу у вртлог
рата, не само да би био стављен ка коцку опстанак Југославије, него и
слобода и независност свих народа Југославије“.165
Све то није, наравно, важило за српске комунисте који су и даље
имали искључиви задатак да пруже подршку националној борби хрват-
ског и других „угњетених“ несрпских народа. Адолф Мук (под псеудо-
нимом „Петар“), члан најужег руководства КПЈ, упутио је 2. новембра
1936. Веселину Маслеши, представнику ЦК за формирање Јединствене
радничке партије и Народног фронта у Србији, „Писмо за Србију“. У
њему је рекао да у платформи Народног фронта „јасно и недвосмислено“
мора да стоји да ће се поштовати право на самоопредељење свих народа
– не само Срба, Хрвата и Словенаца, већ и Македонаца и Црногораца.
162
Исто.
163
АЈ, КИ, 1935/806.
164
АЈ, КИ, 1936/303.
165
Наведено према: Историјски архив КПЈ, II, 399–400.
Народи у Војводини и Босни и Херцеговини накнадно ће одлучити да

ли ће сачувати своју регионалну самосталност у заједничкој држави.
Требало је посебно истаћи и да ће националне мањине (Немци, Мађари
и Албанци) бити потпуно равноправни. Мук је још нагласио и како „срп-
ска буржоазија“, преко српске демократске опозиције, која се залагала за
демократска права Хрвата и Словенаца, у ствaри жели да на „нов и ра-
финиран начин“ осигура своју хегемонију над Македонцима и Црногор-
цима, над народима у Босни и Херцеговини и Војводини.166
Комунисти су у овом периоду пружили руку и према Католичкој
цркви у Хрватској. Упркос разликама између два „филозофска погледа
на свет“, констатовано је да је неопходан заједнички рад против фашизма
и рата. Чак је извршено и својеврсно сенчење историје бољшевизма, па
је речено како су у Совјетском Савезу мере предузимане само против
оних који су „искориштавали цркву и вјеру за контрареволуционарну
завјереничку акцију против совјетске власти или који су се продали
међународним шпијунским организацијама“. Сарадња између цркве и
комуниста била је неопходна и да би се срушила „фашистичка клика“ у
Београду и изборила слобода за Хрвате и Словенце.167
Разлику између српских и хрватских комуниста врх КПЈ веома јасно
је саопштио на почетку 1937. године: „Интернационализам за комунисте
не значи да ради тога што су они интернационалци престају припадати
своме народу. Хрватски комуниста није неки интернационалиста који
виси у зраку, него је он комуниста-Хрват, тј. комуниста који се свим
снагама залаже за побједу хрватског народа. За српског комунисту ин-
тернационализам значи у првом реду досљедну борбу против велико-
српске политике србијанских владајућих класа“.168
И када је указивано на опасност од Немачке и Италије, редовно је
наглашавано да већа опасност прети од фашизма у самој Југославији.
Српски народ је своју слободу и независност могао да осигура само бор-
бом против „свог“ фашизма: „Он неће побиједити реакцију и фашизам
ако не нуде разбијен великосрпски шовинизам, ако не буду искоријење-
ни његови остаци у властитим редовима и ако остане ма и сјенка тутор-
ства над Хрватима и Словенцима. Ниједан народ не може бити слободан
ако угњетава друге народе“.169
166
АЈ, КИ, 1936/74. – Редакција Титових „Сабраних дјела“ (J. B. Tito, Sabrana djela,
III, Beograd, 1983, 36–37) овај текст, на Титово инсистирање, приписала je њему,
као и наредни текст објављен у партијском гласилу Пролетер. (Перо Симић,
Тито. Тајна века, Београд, 2009, 254).
167
„Komunisti i katolici”, Proleter, decembar 1936, 478.
168
„Internacionalnost i narodnost“, Proleter, januar 1937, 487.
169
АЈ, ЦК КПЈ, 1937/1.
Хрватски и словеначки комунисти подржали су такав национални

концепт и постали доследни „бољшевици“, са убеђењем да се тиме ре-
шава питање њихове националне државности. Одлукама о територијал-
ној организацији КПЈ, чак одлукама о стварању посебних националних
партија, пројектоване су будуће националне државе, у случају Хрватске
знатно увећане, предвиђени су и посебни статуси за Војводину и Косово,
док је српски национални простор занемарен. Тиме је целокупна поли-
тика КПЈ за дуги низ година усмерена ка дезинтеграцији земље и ства-
рању националних држава на њеном тлу.
Исходишна тачка дугогодишње стратегије Комунистичке партије
Југославије било је национално питање, односно његова употреба у бор-
би за власт. Централно место добила је догма о српској нацији као „вла-
дајућој и угњетачкој“. Целокупна комунистичка доктрина сведена је на
националне револуције несрпских народа у Југославији, што је било
могуће само једном идеолошком категоризацијом главног објекта те бор-
бе – српског народа који једини није имао право на самоопредељење јер
је „угњетавао“ све остале народе. Та парола оживљавала је изнова и у
каснијим периодима, све до краја постојања Југославије.
Политика разбијањa Југославије постављала је на дневни ред српско
национално питање управо због тога што га је потпуно игнорисала.
Принцип националног самоопредељења и отцепљења није се узимао до-
следно. Није се полазило од појединих народа, већ од територија које ти
народи у већини или само делимично насељавају, а које као посебне
државе до тада нису постојале и чије су државне границе непознате.
Потпуно је занемарена чињеница да се национални интереси појединих
народа често укрштају на једном националном простору, а свако заокру-
жавање територија увек је извођено на штету српског народа. У пројек-
тованој „Великој Хрватској“ која би обухватила и знатан део Босне и
Војводине, у „Великој Мађарској“ којој би се прикључили делови Војво-
дине, као и у „Великој Албанији“ са Косовом и Метохијом, остао би у
знатном броју српски народ у компактним целинама, без права на само-
опредељење и конституисање своје националне државе.170
Подређену улогу српских комуниста најбоље одсликава одговор на
питање: „Зашто нам је уопште потребна једна југословенска партија?
Управо зато да би српски комунисти у њој пружили своју пуну помоћ
национално-ослободилачкој мисији комуниста угњетених нација“.171
_______________
170
Наведено према: B. Gligorijević, Kominterna, 283–288.
171
Исто, 289.
Југословенска држава се против комуниста углавном борила репре-

сијом, што је била унапред изгубљена битка јер се режим суочио са
најекстремнијим идеолошким фанатицима у модерној европској историји.
КПЈ је третирана као „антидржавна организација“, а „мач правде“ био је
усмерен ка осуди тероризма и насиља, али је у томе било много недо-
следности јер су судови често били у дилеми да ли се суди идеји или
њеној реализацији.
Добар пример за то јесте суђење тројици чланова „Црвене правде“
у Загребу – Јанку Мишићу, Златку Шнајдеру и Маријану Стилиновићу.
Први пут им је суђено 4. јуна 1921. године када су ослобођени. „Стол
седморице“ је разматрао жалбу „Државног одвјетника“ и наредио је нови
процес, који је пао у време убиства Милорада Драшковића. На новом
суђењу, одржаном 5. октобра, Суд је за сву тројицу констатовао да су
„горљиве присташе комунистичке идеје“, али да није било „никому
забрањено бити комунистом“. Суд је још нагласио да је „неоспорна чиње-
ница“ како је идеал сваког комунисте „увођење посве другог државног
облика“, али је и оценио да припрема атентата на М. Драшковића не
може да буде „велеиздајничко предузеће“ јер министар није „ни држава,
ни власт“. Сва тројица поново су ослобођена. После нове жалбе, 6. де-
цембра је одржана касациона расправа. Мишић, Шнајдер и Стилиновић
осуђени су на шест месеци затвора, што су већ били издржали боравком
у притвору током истраге.172
Полицијске управе ревносно су подносиле пријаве против комуни-
ста и скојеваца због поседовања летака, плаката, билтена и другог мате-
ријала. Многи од ухапшених јавно су изјављивали да су комунисти,
револуционари и чланови забрањене КПЈ. И били ослобађани. Аргумент
судова у таквим ситуацијама био је да се не може судити због саме при-
падности КПЈ и прихватања комунистичке идеологије, као и да се није
могло судити некоме зато што је по убеђењу и социјалном положају ко-
муниста. Поседовање материјала КПЈ никада није био довољан разлог за
осуду, као што ни само признање чланства у КПЈ није узимано као доказ.
Карактеристична је једна пресуда Првостепеног суда у Београду: „Он је
у својој идеологији, он је комунистички расположен, али без саме мани-
фестације те идеологије, то све није доказ за кривицу“.173
Божидар Максимовић, министар унутрашњих послова, сматрао је
да акција сузбијања комунизма није показивала успех због слабог рада
правосудних органа. У писму Еди Лукинићу, министру правде, из децем-
бра 1924. године, наглашавао је како је много лица оптуживано због
172
173
Наведено према: К. Николић, Бољшевизација КПЈ, 112.
комунистичке делатности, али да му није било познато да је „ма и једно

за такав свој рад осуђено по Закону о заштити државе“. Истицао је и да
су средства са којима полиција располаже „у овој борби исувише слаба,
а судови не указују полицији ону потребу коју би она, на основу
постојећих закона, требало да има“. Према његовом мишљењу, судски
поступак према оптуженим комунистима био је исувише дуг, а то је
„казни одузимало застрашујуће дејство које би могло да утиче на остале
да одустану од ове тако опасне пропаганде“. Упозоравао је да је активност
КПЈ и даље била веома јака, јер су комунисти добијали велика новчана
средства из иностранства, па је од министра правде тражио да им се
суди по убрзаном поступку.174
Акције против комуниста појачане су после убиства хрватских по-
сланика у југословенској скупштини, у време када је министар унутра-
шњих послова (и председник владе) био словеначки политичар Антон
Корошец. Министарство је располагало сазнањима да се комунисти
спремају да изазову масовне нереде, посебно у Загребу, па је Корошец
тражио предузимање енергичних мера: проналажење оружја, „хватање
преписке“ међу комунистима, праћење и контролисање свих сумњивих,
посебно бољшевичких агената чије је присуство у Краљевини појачало
управо у том периоду „са циљем изазивања штрајкова, раздора, нереда
и буна. Ни један комуниста не сме избећи заслужену казну“. Корошец је
тражио и да му се доставе спискови свих државних чиновника и слу
жбеника које је требало уклонити ако су се „у ма ком виду компромито-
вали као комунисти“.175
У периоду после 4. конгреса КПЈ, државни органи, на основу увида
у конгресна документа, страховали су да се комунисти припремају на
оружани устанак, посебно у национално мешовитим крајевима. Корошец
је тражио да се прати „сваки комунистички корак“, а посебно је био не-
задовољан радом полицијских агената, „јер је уместо да се стане на пут
комунистима постигнуто потпуно супротно дејство. Корошец је сматрао
да су комунисти морално ојачали, све су више излазили из илегалности,
вршили отворену пропаганду „неузнемиравани од власти“. Он је сву
одговорност за то пребацио на полицијски апарат који је показао „не
само недовољно воље, већ и потпуно неразумевање“. Комунистички леци
несметано су дељени и растурани аутомобилима по градовима и селима,
„наочиглед власти“ које нису откриле „канале и везе у комунистичком
саобраћају. Није откривена ниједна илегална штампарија, „а што је нај-
жалосније“ није ухапшен нико ко је делио летке, већ су махом хапшена
174
Наведено према: К. Nikolić, „Organi državne uprave Kraljevine SHS o KPJ“, 71.
175
Исто, 72.
„невина лица која су их из радозналости читала“. Совјетски агенти не

сметано су улазили у земљу, најчешће са лажним чехословачким и немач-
ким пасошима, „а никоме не пада на памет да живот, рад и кретање ових
странаца надзире“.176
И поред чврстог уверења руководства КПЈ да је са проглашењем
диктатуре наступило „време револуције“ до устанка није дошло, али су
комунисти при сваком покушају легитимисања, ометања у акцији или
хапшења олако потезали оружје на полицију и жандармерију. Фанатизам
је додатно подстицан инструкцијама да се не треба „залетати полицији
у шаке“, али да треба упамтити да свако „јуначко, пожртвовано отворе-
но комунистичко иступање и држање наших другова делује као јак и
светао пример“. Свако супротстављање полицији слављено је као јунач-
ки подвиг. Ђуро Ђаковић, партијски секретар, у акције је ишао са отко-
ченим револвером и често је говорио да полицајац није „тица“ да му се
не може умаћи.177 Ђаковић и Никола Хећимовић, секретар Црвене по-
моћи, ухапшени су 20. априла у 1929. године Загребу, а убијени су 25. апри
ла на аустријској граници после бекства из затвора.178 У комунистичкој
херојској митологији, која је деценијама била на снази, тврдило се да су
они одведени из затвора, па убијени на граници.
Стјепан Цвијић (1905–1938, крштен као Штефек, секретар СКОЈ-а,
брат Ђуке Цвијића), приликом претреса у полицијској испостави на же-
лезничкој станици у Дубровнику убио је 24. јула 1929. из револвера јед-
ног жандарма и присутног полицијског стражара, разбио прозор канце-
ларије и побегао.179 Слично је поступио и Јосип Црнек, који је при
покушају хапшења неколико пута пуцао на жандарма и побегао. Партија
је иначе правила посебне спискове полицијских конфидената који су
дељени чланству, уз упутство да се чувају тих људи и на њих изводе
атентате. Има доста индиција да је руководство КПЈ кажњавало убиством
чланове партије који су одавали своје саборце или су се стављали у слу
жбу југословенске полиције.180
Комунисти су упозоравани да морају да буду спремни на „тортуре,
мучења и пребијања“, да ни по коју цену не смеју да признају ни најмању
ситницу, члан партије који под притиском призна макар и детаљ постаје
издајник: „Никакав кукавичлук, никакав одвратни страх за своје кости,
никакво попуштање пред батинама или мукама ма како оне тешке биле,
176
Исто.
177
Ivana Dobrivojević, Državna represija u doba diktature kralja Aleksandra 1929–1935,
Beograd, 2006, 258.
178
I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita, 70.
179
Ivan Očak, Braća Cvijići, Zagreb, 1982, 306.
180
I. Dobrivojević, Državna represija, 259.
никаква духовна и политичка капитулација пред физичком малаксало-

шћу илу слабошћу, него следовање сјајним примером наших убитих вођа
и другова који су погинули у највећим мукама а да нису ни једну реч
проговорили која би била од користи полицији“.181
У директивама КПЈ изричито је поручивано да је боље бити убијен
„него поћи на компромис са жандарском чизмом“, што је довело до из-
раженог фанатизма скојеваца. Секретари СКОЈ-а Јанко Мишић и Мијо
Орешки убијени су 27. јула 1929. у Самобору док су пружали отпор за
гребачкој полицији која је опколила њихово склониште. При покушају
хапшења 14. августа 1930. отпор полицији пружили су и Јосип Колумбо,
новоизабрани секретар СКОЈ-а, и Пера Поповић Ага. Полиција је унапред
упозорена да је Колумбо приликом претходног покушаја хапшења пуцао
на полицију.182 Колумбо је убијен, Поповић је рањен и преминуо је на
путу за болницу, а комунисти су саопштили да је извршио самоубиство
како не би пао жив у руке „класном непријатељу“.
Током 15. октобра 1931. године, поново у окршају са полицијом,
погинули су скојевци Јосип Адамич и Јосип Дебељак, кога је Коминтер-
на послала да преузме руковођење комунистичком омладинском орга-
низацијом. Дебељак је већ при ранијем покушају хапшења убио једног
полицијског агента и успео да побегне. И ове погибије комунисти су
искористили за конструкцију култа „свете смрти“, па су истицали да су
Адамич и Дебељак били жртве терора српске „војно-фашистичке дикта-
туре“ иако су, као и други бројни функционери КПЈ, били наоружани и
користили су сваку прилику да се обрачунају са режимом који су оли-
чавали управо полиција и жандармерија.183 У питању је био тероризам
који је спроводила КПЈ, а не државни терор сам по себи.
Режим је оптуживан и за бројна самоубиства ухапшених комуниста
приликом саслушавања у полицији. На основу доступних извора није увек
могуће утврдити праву истину. Поводом смрти Павла (Паје) Маргановића
априла 1929. године, британски конзул у Загребу обавестио је амбасаду у
Београду да је то самоубиство пре унапред смишљено него резултат „лошег
181
„Kakav treba da bude komunista“, Proleter, 1. decembar 1929, 40.
182
183
Некрофилна комунистичка пропаганда истицала је како су „Мишко и Едо по-
гинули славно, бранећи своје животе и материјал којег им је Партија и Омла-
дина повјерила. Пали су у отвореној али неједнакој борби са подивљалим по-
лицијским звјерима у Загребу баш у моменту кад им је Партија и Омладина
дала велики задатак окупљања и организовања револуционарног пролетаријата
и радног сељаштва под заставом Лењина за одлучну борбу против фашистичке
диктатуре. Ове двије нове жртве и њихова борба, њихова крв и животи које су
за револуционарну и ослободилачку борбу дали, неће бити узалуд“. (Proleter,
decembar 1931, 120).
полицијског третмана“. Извесно је и да је Милан Коларски после при-

вођења успео да искочи са другог спрата загребачке полиције, задобио је
теже повреде, па није спроведен у Нови Сад на саслушање, како је плани-
рано, већ је смештен у болницу. Маријан Барон погинуо је у размени ватре
између чувара и комуниста који су покушали да га ослободе, Брацан Бра-
цановић је страдао у покушају бекства, Владимир Нешић, секретар Црве-
ног крста, убио се у управи града Београда скочивши кроз отворен прозор
са четвртог спрата. Да би избегао хапшење, Милан Косорић је скочио у
реку Укрину у којој се удавио, а један комуниста је погинуо приликом
искакања из воза. Министарство унутрашњих послова због тога је више
пута наређивало да се „најенергичније и безусловно спречавају“ такви
покушаји због истраге и откривања комунистичке организације, али и да
комунистичка штампа не би те догађаје „неверно тумачила, што раде чак
и извесни некомунистички листови“.184
У овом периоду појачана је полицијска репресија, ухапшени комуни-
сти често су тучени, а на судове су вршени политички притисци уколико
би полицијске власти процениле да ток суђења, сведоци или судије иду на
руку ухапшеним комунистима. Суђења пред Државним судoм за зaштиту
државe и за само чланство у КПЈ била су у супротности са основним
начелом независног судства да не може бити казне без закона. Пресуде
изрицане комунистима због вршења пропаганде биле су драконске.185
Комунисти су највише робијали у Лепоглави (у старој згради у којој
је до краја 18. века био манастир „бијелих фратара“, односно монашки
ред „павлина“) и Сремској Митровици. Joш од првих година када су у
већем броју осуђивани, они су вешто користили либерални поредак
Краљевине да би се изборили за своја посебна права. Прву акцију пове-
ли су априла 1927. године Моша Пијаде и Родољуб Чолаковић. Они су
од управника завода у Сремској Митровици тражили да буду третирани
као политички осуђеници, а док се то не испуни ступили су у штрајк
глађу. Управник је у извештају министру правде нагласио да се комуни-
сти морају држати под „нарочитом паском“ јер би по дисциплину и
безбедност у затвору било опасно „када би им се дала прилика да своје
комунистичке идеје уносе међу кажњенике“.186
Милан Сршкић, министар правде, наредио је већ 11. априла прове-
ру навода из жалбе, а два дана касније да се Пијаде, Чолаковић и остали
комунисти сместе у једну, највише две просторије, „да су опроштени од
радова, сем оних који им као интелектуалцима приличе, издати им књи-
184
185
Исто, 279.
186
АЈ, „Министарство правде“, Одељење за казнене заводе, 5. април 1927, 96–198–38.
ге и остала научна помагала“.187 Из извештаја управника од 18. априла

види се да су „Пијаде и другови“ смештени у једну собу и да су им ис-
пуњени сви остали захтеви.
Партијска директива и иначе je била да се сви комунисти сконцен-
тришу на једном месту како би се створила комунистичка организација,
чему је оваква пракса министарства правде ишла на руку. Тако су затво-
ри врло брзо претворени у „црвене универзитете“. Ослобођени од сваког
рада, како не би долазили у контакт са осталим осуђеницима, комунисти
су се несметано „усавршавали“ у складу са паролом партије да је затвор
школа револуционара, а тамница испит револуционарне зрелости. Ко-
мунисти су одржавали и сталну везу са партијском организацијом и у
Југославији и у иностранству. Иако им је било забрањено читање нови-
на и коришћење било које врсте литературе, та мера није поштована
како због малог броја стражара, тако и због раширене корупције. Кому-
нисти су у Сремској Митровици имали чак и радио-апарат. Управници
затвора тражили су да комунисте чува жандармерија, али је то било
неизводљиво због малог броја припадника ове формације. Исто тако
било је немогуће да се формиrа један затвор само за комунисте јер је у
Југославији постојало само девет затвора.188
У Сремској Митровици je одмах формирана партијска организација
(месни комитет познат под псеудонимом „какић“) која је сматрана са
ставним делом КПЈ. Руководство КПЈ је преко тог комитета осуђеним
комунистима достављало партијске резолуције, илегални материјал и
литературу. Према конспиративним правилима, чланство у КПЈ пре ха-
пшења није аутоматски значило и пријем у казнионички комитет. Понов-
ни пријем зависио је од држања на полицији и суду, а коначну одлуку
доносио је ЦК. Свако супротстављање одлуци казнионичког комитета
или њено кршење, значило је искључивање из партијске организације на
робији, што је била најтежа казна за осуђене комунисте. Комитет је био
задужен и за организовање предавања на којима се, осим теоријских кур-
сева, учио и по један страни језик, углавном руски, али и енглески и
немачки. Тито је, на пример, у Марибору учио енглески језик. Илегална
делатност до те мере је била развијена да су комунисти у Сремској Мит-
ровици током 1931. и 1932. године издавали и свој лист Комунист.189
И у затворима је настављан фанатични отпор властима, комунисти су
се такмичили ко ће бити „револуционарнији“. KPJ je oд затворених кому-
ниста тражила солидаран отпор управи, а облици „отпора“ били су испи-
187
Исто.
188
189
Исто, 277–278.
сивање комунистичких парола на прибору за јело, певање песама, одбијање

поздрава управнику и особљу, неодлазак у цркву (морали су да иду али
нису морали да се моле). Дисциплинска кажњавања због непоштовања
кућног реда касније су митологизована као режим „белог терора“.190
У југословенским робијашницама, у њиховом психичком подземљу,
заједнички су деловали сви антијугословенски националисти. Најпознатија
је прича о сарадњи комуниста и усташа. Њих је спајао исти став према
Краљевини, о њиховој директној сарадњи и у затворима и ван њих постоје
тек фрагментарни подаци. После јула 1932. године, када је Коминтерна
упутила југословенске комунисте да помажу хрватским, словеначким, ма-
кедонским и црногорским „националним револуционарима“, КПЈ се при-
ближила усташком покрету Анте Павелића, хрватског националисте који
је био у емиграцији у Италији и који је намеравао да уз помоћ италијан-
ског фашистичког режима створи независну хрватску државу. Вође КПЈ
афирмативно су говориле о малим жариштима оружаног устанка који су
усташе подигле у Лици 1932. године. Они су намеравали да „најактивније
суделују“ у усташком покрету како би га усмерили „у лево“.191
KПЈ је истицала да је у питању покрет против „српских експлоата-
торских власти“, а комунистичка пропаганда је извештавала о правом
„опсадном стању“ у Хрватској: „Комунистичка партија поздравља уста
шки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихо-
ву страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког кому-
нисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме,
Комунистичка партија указује на досадашње недостатке и погрешке у
том покрету које се разјашњавају тим да у покрету до сада знатан утицај
играју хрватски фашистички елементи којима није у интересу да против
великосрпске војнофашистичке диктатуре развијају један шири масовни
покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо не само против дикта-
туре, него и против њих и њихових италијанских господара“.192
190
Пролетер је у јесен 1932. писао како су комунисти наводно убијани у Сремској
Митровици: „Тројица најактивнијих комуниста преведена су у казнионичку бол-
ницу. Њима је послат један робијаш који је шпијун управника и он им је предложио
заједничко бјекство са још неколико криминалних осуђеника. Другови нису повје-
ровали јер им се премјештање у болницу већ учинило сумњивим, али су дали
пристанак одлучивши да не бјеже и да сачекају даљни развитак. На уговорени дан
криминални кажњеници кренули су из болнице да бјеже, а тројица наших другова
изашла су само у ходник да виде шта ће бити. У ходнику су дочекани са неколико
плотуна чувара који су сједели у засједи. Један друг одмах је убијен а остала двоји-
ца тешко су рањена. Чувари су одмах притрчали и рањенике изболи бајунетима.
То је био прави покољ“. („Ubijanje političkih osuđenika“, Proleter, oktobar 1932, 167).
191
192
Proleter, decembar 1932, 162.
Најпознатије пријатељство остварили су Милован Ђилас и Јурај

(Јуцо) Рукавина када су заједно робијали у Сремској Митровици. Рука-
вина је био један од вођа усташког „устанка“ из 1932. године. У лето
1933. осуђен је на смрт, али му је казна замењена доживотном робијом.
Помилован je 1939, али је већ почетком идуће године поново затворен
у Лепоглави, а затим интерниран у Крушћици, где је остао до априла
1941. године. У Другом светском рату био је пуковник усташке војнице
(хрватска варијанта СС трупа), стрељан је јуна 1945. године. У Лепогла-
ви су неки од „националних револуционара“ пришли комунистима, као
новинар Шиме Бален. Било је и супротних случајева, па је тако хрватски
комуниста и новинар Миливој Магдић пришао усташама. Највећи углед
међу усташама од комунистичких затвореника уживао је Андрија Хебранг
(1899–1949. или 1950, митскa личности хрватског комунизма; oн је био
стари комуниста, одмах по оснивању постао је, као млади војник у Осије-
ку, члан KПЈ) „због својих чврстих хрватских уверења и људске
постојаности”.193
У Лепоглави је 1934. године формирана и необична Заједница по-
литичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македон-
ских националних револуционара и комуниста. Циљ је био да се зајед-
ничким иступом према управи (протести, демонстрацијe и штрајкови
глађу) побољшају услови тамновања и оствари статус политичких затво-
реника за све.194
Међусобна солидарност појачана је после убиства краља Алексан-
дра, када је управа затвора предузела оштре мере против усташа и
македонских националиста. Комунисти су им пружали подршку, до
стављајући им тајно храну и отворено протестујући против поступка
према својим друговима робијашима. Управник затвора напао је кому-
нистичку делегацију речима: „Што се бринете за њих, ви сте политички
осуђеници, а они су обични плаћени разбојници. Ви сте дошли на
робију за идеале, а они за новац”. Моша Пијаде је одговорио: „Браћа
хрватски народни борци су политички осуђеници као и ми, дошли су
193
Андрија Хебранг је потврдио да je 1941. као илегалац у Загребу на улици „на-
летeо“ на Рукавину који га није пријавио полицији. Милован Ђилас je писао да
то није био једини случај да су некe усташе показалe солидарност према нека-
дашњим друговима сa робије. Пре извршења смртне казне, Рукавину je посетио
Хебранг „и разговарали су робијашки“. Рукавина је рекао да се не жали на
судбину, али je молиo да му заштите породицу као невину. Хебранг је то обећао
и касније обећање извршио. Није било ни речи о ублажавању казне. (Zvonko
Ivanković Vonta, Hebrang, Zagreb, 1998, 118).
194
Šime Balen, „Prisjećanje na robijašku epizodu Antifašističke fronte”. У: Antisemitizam,
holokaust, antifašizam, Zagreb, 1996, 210.
на робију у борби за своје идеале као и ми, према томе имају право на
исти положај као и ми“.195
Исказана солидарност дала је резултате. Одмах после избора од
5. маја 1935. године комунисти и усташе су у Лепоглави ступили у штрајк
глађу, тражећи концентрацију свих „политичких осуђеника“. Казнионич-
ка управа је попустила, па је обновљен рад Заједнице. У руководству су
били Ј. Рукавина, један представник македонских националних револу-
ционара, а од комуниста Моша Пијаде. Заједница је усвојила Резолуцију
у којој је осуђен „злочиначки режим војно-фашистичке диктатуре тако
зване Југославије, који угњетава сељаке, раднике и потлачене нације“.196
Деловање Заједнице замрло је изласком једног дела осуђених са ро-
бије или премештањем у Сремску Митровицу. Ту је необична страст
прожимале њихове односе, комунисти су певали хрватску „Вилу Веле-
бита“, а усташе Интернационалу. Током августа 1935. године, на седму
годишњицу смрти Стјепана Радића, на затворској згради једна поред
друге окачене су хрватска шаховница и комунистички црвени барјак.197
Према извештају управника Завода у Сремској Митровици Одељењу
за државну заштиту Министарства унутрашњих послова од 6. фебруара
1936. године, комунисти су били врло агилни: „Раде дан и ноћ. Држе
свакога дана предавања о разним питањима и то у чисто комунистичком
духу. Ову интензивну комунистичку акцију омогућава њихова економска
заједница коју називају колектив у који се уносе све животне намирнице,
сав новац, веш и књиге које чланови колектива споља примају и у ка
зниони заједнички уживају. До недавно су чланови колектива били само
комунисти, а сада су у колектив ступили и кажњеници са усташким
аферама. Комунисти су нарочито запели да у своје мреже увуку усташе,
што им већ увелико успева. У ту сврху развили су највећу акцију“.198
У каснијим годинама, КПЈ се начелно одрекла пароле о разбијању
Југославије, а усташе су развиле снажну антикомунистичку идеологију.
195
Наведено према: Nada Kisić Kolanović, Hebrang. Iluzije i otrežnjenja, Zagreb 1996, 33.
196
Бален је закључио: „Захваљујући појачаној борби револуционарних маса угње-
тених народа, особито хрватског, и борби револуционарног радништва и сеља
штва у свим земљама версајске Југославије, борбе за коначно обарање шестоја-
нуарског фашистичког режима и захваљујући јединственом и заједничком
иступу свих политичких осуђеника у Лепоглави, они су успјели да сломе тај
убилачки режим у лепоглавској казниони који је завела над њима и да присиле
Управу да им да човјечан режим“. (Š. Balen, „Prisjećanje na robijašku epizodu”,
210). Бален је током рата био један од оснивача ЗАВНОХ-а, хрватске револу-
ционарне скупштине. („Novi dokumenti za povijest ZAVNOH-a“, Arhivski vjesnik,
19–20/1977, 20).
197
N. Kisić Kolanović, Hebrang, 33.
198
Војни архив, Београд, фонд: „Министарство војске. Пописник 17“, 75–6-34.
Али, државни органи Краљевине располагали су и подацима да је ства-

рање КП Хрватске извршено у договору са усташама, да су комунисти
прихватили да се усташе, као „рутинирани конспиратори“, убаце у иле-
галне организације КПХ, а да усташе неће водити антисовјетску пропа-
ганду: „Комунисти и усташе постигли су споразум да се поведе зајед-
ничка борба у правцу остварења наведеног програма најпре у селима
која окружују индустријске центре и то по систему ћелија. Сматра се да
је за извођење овог плана повољна ситуација након споразума између
ХСС-а и Удружене опозиције после кога је народ подељен на два табора.
Поуздани чланови КПХ и усташа добили су наређење да појачају своју
пропаганду и деструктивну акцију увлачењем у сва национална, култур-
на и друга друштва и организације“.199
_______________
За разлику од периода до 1929. године, поступак и казне према ко-

мунистима били су знатно ригорознији, али и даље није постојао посе-
бан закон против комунизма. Чак и после допуна Закона о заштити
државе (11. јануара 1929), комунистима је суђено као и осталим „антидр-
жавним снагама“ – били су у истој групи са анархистима и терористима.
У времену од 6. јануара 1929. до 10. новембра 1938. године, пред Држав-
ним судом за заштиту државе, одржана су укупно 134 процеса на којима
је оптужено 1.459 лица због „комунистичке делатности“. Осуђено је 970
појединаца (480 је ослобођено). У истом периоду, пред редовним судо-
вима одржано је 567 претреса са 2.281 оптужених; на различите казне
осуђена су 722 лица.200
Држава се придржавала опште прихваћених либералних начела
законитости: неки акт није могао да буде кажњив ако пре тога законом
није био описан као кривично дело (Nullum crimen sine lege). Казна за
такво дело морала је унапред да буде предвиђена (Nulla poena sine lege).
Али, комунисти су прогоњени као „анационална снага“ којој је туђ
појам отаџбине, сматрано је националном дужношћу да се они откри-
вају, хапсе и осуђују, што је оставило тежак ожиљак у комунистичкој
свести. Стављена ван закона и протерана у подземље, КПЈ је изграђи-
вала завереничку психологију, храњену и снажном класном мржњом.
Фанатизам који је из тога рођен, створио је мржњу према сопственој
земљи која код знатног броја комуниста, посебно српских, никада није
била истиснута.
199
Исто, 75–9-18. Извештај Одељења за државну заштиту из новембра 1937.
200
ВА, „Министарство војске“, 76–2-10.
3. Валтер и Коминтерна
Историја југословенског комунизма може се описати и као непре-
кинути низ непрестаних унутрашњих борби. Сви револуционарни покре-
ти кроз модерну историју понашали су се као припадници религиозне
секте, као представници типично затворене друштвене верске заједнице,
чији су чланови међусобно повезани мистичним религиозним осећањи-
ма и вредностима, а истовремено спремни на обрачун са „неверницима“
и у сопственим редовима и, још више, са онима који нису желели да
прихвате ново учење.
Темељно начело свих комунистичких партија било је „унутрашње
чишћење“, и то у једном чисто религијском облику како би се сачувала
„чистота вере“. Фердинанд Ласал је Марксу још 1852. писао да се „партија
јача тиме што себе чисти“. Управо је тај принцип Лењин доследно усвојио
када је 1903. створио бољшевичку партију. У Лењиновом секташком
погледу на свет, „прочишћавање“, „чишћење“ и „чистка“ представљали
су главни инструмент очувања партијске дисциплине као основног ус-
лова за испуњење њене „историјске мисије“.201
По освајању власти, бољшевици су веома брзо са партијског
„чишћења“ прешли и на „чишћење“ свих противника револуције. Пар-
тијски судови утврђивали су одговорност за антиреволуционарну делат-
ност по слободним критеријумима, смртна казна изрицана је више него
олако, а формиран је и систем радних логора у којима је „противнички
шљам“ био подвргнут непрестаном прочишћењу“.202
Из тога се развило комунистичко фракционаштво. Оно је пред-
стављало калеидоскопску појаву која је у својој суштини имала личну
борбу за власт, а не неку посебну идеолошку доследност. Фракцијске
борбе биле су природна последица бољшевичке револуције, посебно
када је на 10. конгресу Руске комунистичке партије (8–16. март 1921)
донета Резолуција о јединству партије, у којој је заузет негативан став
према сваком облику опозиционог мишљења и прописано искључење
из партије свих комуниста који не би поштовали „линију партије“.203
Из комунистичких партија протерано је слободно изражавање члан-
ства, а демократија је доживљавана као „буржоаска творевина“, самим
тим и неприхватљива. У наредним деценијама појачавала се борба
против сваког организованог облика другачијег мишљења. У том
201
Vladimir Petrović, „Čistka u boljševičkoj teoriji i praksi“, Hereticus, 1–2/2011, 168.
202
Исто, 173.
203
Резолюция о „единстве партии“. У: В. И. Ленин, КПСС о партийной и государ-
ственной дисциплине, Москва 1988, 151–153.
правцу ишле су и све одредбе руководстава о „чишћењу чланства“ и

идејној диференцијацији.204
Лењинова теорија „самоизабраног доживотно постављеног вођства“,
које користи сва могућа средства како би достигло свој циљ, дала је
милитаристичко обележје марксизму. Само револуционарна авангарда
поседује истину и има „историјски мандат“ да учини да та истина побе-
ди. Само она има решеност и вештину да збаци „стари поредак“ и да
поведе и ефикасно организује „необразовану и разуздану масу“. Сила,
терор и сузбијање свих супарничких гледишта, како унутар тако и изван
партије, јесу легитимни инструменти за преузимање и одржавање власти.
Лењинов захтев за чврсто контролисаном, ексклузивном партијом која
захтева непоколебљиву лојалност, његова жеља за влашћу и, пошто је
једном задобије, његово немилосрдно сузбијање отпадништва и чишћење
„непријатеља народа” припремило је тло за Стаљинову тоталитарну др-
жаву. Када је Лењин умро (1924), логори за принудни рад у којима су
нестали милиони Стаљинових жртава, већ су функционисали.
_______________
Југословенски комунисти дуги низ година које су провели у илегал-

ности, на маргинама друштва, нису имали ауторитативно руководство.
Без подршке главних друштвених слојева, проводећи живот у строгим
условима илегалности, комунисти су се препустили унутрашњем бипо-
ларном сукобу. Разорена одлучном акцијом режима и потпуно зависна
од одлука Коминтерне, КПЈ је унутрашњу интроспекцију претворила у
фракцијске борбе које су пратиле националне поделе у Југославији.205
На 3. конгресу Коминтерне (22. јуни – 12. јули 1921) Сима Марковић
је изабран за члана Извршног комитета, иако је тада оштро критиковао
Зиновјева и његов уводни реферат: „Зиновјев каже да није информисан
о Југославији. Ко је томе крив? Комунистичка партија Југославије је
крајем прошле године стављена ван закона. За прошлих пет месеци
204
B. Gligorijević, Kominterna, 185. – Из тога је проистекло и схватање да власт коју
ће једном формирати комунисти не мора да за своје одлуке одговара народу,
зато што комунистичке партије у себи виде једну „општост“ која све обухвата,
која је сама себи довољна и која „страсно хоће само себе“. У питању је био, како
је својевремено писао филозоф Љубомир Тадић, аристократски апсолутни „со-
липсистички појам владе“ који је подразумевао да они који владају, и док вла-
дају, јесу истовремено и „најбољи“, па за њих питање одговорности није ни
постојало. (Љ. Тадић, „Националне страсти као замена за демократију“, Књи-
жевне новине, 1. мај 1986, 1).
205
послали смо из земље три опширна писма-извештаја Егзекутиви. Један

од ових извештаја објављен је у последњем броју часописа Комунистич-
ка интернационала. Ако друг Зиновјев каже да није информисан о Ју-
гославији, морам да закључим да председник Интернационале не чита
њено службено гласило“.206
Марковић је тада упознао Лењина и са њим и његовом супругом
разговарао је о Ајнштајновој теорији релативитета.
Због хапшења комуниста која су тада вршена у Краљевини СХС, део
делегата није се из Москве вратио у земљу већ је остао у Бечу. Тако су
створена два партијска руководства: пошто су чланови Извршног одбо-
ра били у затвору, формиран је „Заменички извршни биро“, на чијем је
челу био Триша Кацлеровић,207 а у Бечу је основан Загранични биро који
206
Наведено према: М. Marić, Deca komunizma, I, 96.
207
Триша Кацлеровић (1879–1964) био је један од српских комуниста који је нај-
доследније критиковао „великосрпски хегемонизам“. Он је у периоду до Првог
светског рата био жестоки критичар руске империјалне политике према Балка-
ну, критиковао је русофилију у српској политици, тврдио је да руска политика
није „словенофилска“ већ само „русофилска“, што је за њега значило деспотизам
и терор. Кацлеровић је прве две ратне године провео и интернацији, а 1916.
вратио се у Србију и живео је у Крагујевцу, са дозволом аустријске окупационе
управе. Према подацима из каснијег периода, „од стране окупаторске власти
био је лепо примљен“, што је био повод за оптужбе да је постао сарадник
аустријске полиције. Априла 1916. на међународној социјалистичкој конферен-
цији у Кинталу (на њу је из окупиране Србије отпутовао легално) говорио да
је „Србија заслужила своју судбину“ због злочина према Албанцима. Кацлеро-
вић је изабран у Председништво конференције како би се одало „признање“
ССДП за њено „правилно држање према рату“. Говорећи о Првом балканском
рату, Кацлеровић је потенцирао „освајачке тежње“ Србије, истицао је да је срп-
ска војска спалила 35 албанских села „не дајући прилике становницима да се
благовремено спасу, а 120.000 албанских глава уништила је српска војска по
налогу владе“. Што се тиче избијања Првог светског рата, Кацлеровић је изјавио:
„Ми смо доказали да је српска буржоазија хтела створити велику Србију и да
тиме води завојевачки рат. Ми социјалисти одбацујемо рат јер он помаже за-
војевачке циљеве буржоазије. Ни у Србији он није рат одбране, јер је Србија
приступила једној групи завојевачких сила. На тај начин она потпомаже завоје-
вачку политику ових сила“. (Наведено према: Тома Миленковић, „Српски со-
цијалисти 1916“. Зборник радова Историјског института, књига 5/1987, 347).
Према каснијим наводима југословенске полиције, али и оптужбама својих
партијских другова, Кацлеровић се обогатио за време Првог светског рата тако
што је „многе виђеније људе денунцирао, па после уцењивао“. Наводно је на
крају рата побегао у Швајцарску, а у земљу се вратио тек када је добио гаран-
ције да неће бити ухапшен, што никада није аргументовано доказано. Био је
делегат КПЈ на 5. конгресу Коминтерне (1924). Средином 1926. поднео је остав-
ку када је Сима Марковић враћен у руководство КПЈ, што је схватио као свој
лични пораз. После тога напустио је идеју револуције, постао је угледни наме
штеник у банци и бавио се адвокатуром. Од својих некадашњих партијских
је водио Марковић. Он се 1922. вратио у Краљевину, али је ухапшен 25. сеп

тембра на железничкој станици у Љубљани. Марковић је 30. новембра оп-
тужен да је радио на стварању совјетске републике и рушењу уређења
земље, за сарадњу са страним комунистичким партијама и Коминтерном.
Његова политичка делатност представљала је „припремне мере за извр-
шење велеиздајничког предузећа“. Марковић је 12. децембра изведен пред
суд и осуђен на две године затвора „као најистакнутији руководилац
партије која је радила на остварењу својих циљева насилним путем“. 208
Извештач Политике је писао да је Марковић хладно саслушао пре-
суду, без најмањег знака узбуђења, „са оним његовим познатим пркосним
осмехом“. У редовима комунистичке публике, „осетило се само кротко
комешање које је дошло као последица напрегнуте пажње пред таквом
одлуком којој се нису баш сви надали. Растурајући се, једна група те
публике, тек мало реда ради, узвикнула је своме учитељу не баш тако
јасно и поуздано: Живео! За неколико тренутака сви су били на улици
и тек када су се осетили нешто слободнијим почели су доказивати како
је углед др Симе Марковића тек сада овом судском одлуком нагло по-
растао, не само у комунистичким већ и у буржоаским редовима“.209
На Дугој земаљској конференцији (одржаној маја 1923. док је Мар-
ковић још увек био у затвору) победила је „лева“ фракција, па је за се-
кретара партије изабран Триша Кацлеровић. Марковић је робијао у
Пожарeвцу и Лепоглави. После изласка на слободу (12. октобра 1924),
наставио је са револуционарним радом који је углавном протицао у же
стоким сукобима са Ђуком Цвијићем, вођом „леве“ фракције. Цвијића је
подржавао Владимир Ћопић. У априлу 1925. Коминтерна је сменила
руководство КПЈ и заказала одржавање конгреса, трећег по реду. На
њему је Марковић изабран за политичког секретара КПЈ, што се доводи
у везу са Георгијем Димитровим који је присуствовао конгресу као
изасланик Николаја Ивановича Бухарина. Он је изабран у руководство
Коминтерне уместо дугогодишњег вође Коминтерне Зиновјева, који се
тада сукобио са Стаљином.210
другова годинама је сумњичен да је са собом понео и сав партијски новац.

После Другог светског рата био је судија Врховног суда ФНРЈ.
208
209
„Сима Марковић осуђен“, Политика, 13. децембар 1922, 8.
210
Ivan Očak, „Dr Ante Ciliga – otpadnik komunizma i staljinske čistke“, Radovi Zavoda
za hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta Zagreb, 22/1989, 275. – Зиновјев је био
најозбиљнији кандидат за Лењиновог наследника, уживао је статус главног те-
оретичара СКП(б). Почетком 1924. подржао је Стаљина у сукобу са Лавом
Троцким, али је већ следеће године дошао у сукоб са совјетским вођом. Стаљин
га је оптуживао да је од Коминтерне направио „државу у држави“, што је за
последицу имало дипломатску изолацију у којој се нашао Совјетски Савез.
Јединство које је успостављено било је привидно, почео је распад

КПЈ изнутра. На 3. конгресу отворено је питање федерализације партије,
а оно је било је повезано са развојем покрета у покрајинама „угњетених
нација“. Поједини делегати затражили су да се организациона структура
партије прилагоди њеном схватању националног питања, писани предлог
упутио је Владимир Ћопић из Москве. Он је сматрао да избегавање на-
зива покрајина значи „у партијској пракси спроводити политику вели-
косрпског шовинизма“. Истицао је да се у организационој политици
треба ослободити „великосрпских сугестија“, што би се постигло ства-
рањем седам покрајина за рад КПЈ: Србија, Македонија, Хрватска (све
„чисто хрватске земље“), Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и
Војводина.211
Ћопићев предлог подржали су Анте Цилига, Златко Шнајдер и Ђука
Цвијић, а од српских комуниста само Рајко Јовановић.212 Они су сматра-
ли да су се покрајине већ издиференцирале као засебне организације, па
Крајем 1925. Стаљинова фракција поразила је Зиновјева на 14. конгресу совјет-

ске партије. Зиновјев је 1926. прво избачен из Политбироа, а потом и из ЦК.
После тога јавно је признао своје „грешке“, остао је у партији и обављао ниже
партијске и државне функције.
211
Treći kongres KPJ, 361.
212
Рајко Јовановић (1898–1942). Рођен је у Нишу, гимназију је завршио у Београду,
а Правни факултет у Француској. Током студија учланио се у Социјалдемократ-
ску партију Француске. По повратку у Краљевину СХС, постао је члан СРПЈ(к) и
секретар рејонског комитета на Чукарици. Учествовао је на Вуковарском кон-
гресу и прикључио се комунистичкој фракцији. Радио је на формирању илегал-
них организација КПЈ. Током фракционашких борби, подржавао је групу
око Трише Кацлеровића и Моше Пијада. Заступао је линију Коминтерне и био
један од главних партијских идеолога, али без угледа у радничким редовима.
Стално је истицао опасност од утицаја српске социјалдемократије и потребу
борбе против „српског империјализма“. Од 1926. био је члан Политбироа ЦК
КПЈ и секретар ЦК СКОЈ-а. На саветовању у Москви (1928) смењен је са свих
функција као фракционаш. Ухапшен је августа 1929, али је ослобођен услед
„недостатка доказа“. О својим затворским „искуствима“ у Загребу је, после
атентата на Стјепана Радића (1928), објавио брошуру Главњача као систем са
предговором Мирослава Крлеже. Он је писао да су „у десет година од стварања
Краљевине СХС изречене 24 политичке смртне пресуде, почињено 600 поли-
тичких уморстава и проведено 30.000 политичких ухићења“. Крлежа је упозорио
на атентат у Скупштини „и друге терористичке акције режима“, па је позвао на
оснивање одбора „за обрану грађанских и човјечјих права“. (http://krlezijana.
lzmk.hr/clanak.aspx?id=334). Од 1932. до 1937. Јовановић је живео у Совјетском
Савезу. У Москви је радио у Профинтерни, споредни, референтски посао. Пи-
сао је понеки чланак, али је остао далеко од свих важнијих збивања у КПЈ. Од
1937. до 1939. живео је у Паризу као политички емигрант. Учесник је Другог
светског рата као политички комесар Јабланичко-пасјачког партизанског одре-
да све до погибије 1942. године.
се то морало унети и у статут стварањем покрајинских секретаријата.

Иван Крндељ (1888–1941, члан ПК КПЈ за Хрватску и Славонију, од 1931.
до 1934. управник Југословенског сектора при КУНМЗ-у, убијен на по-
четку Другог светског рата од усташа) тражио је да се компетенције
будућих покрајинских секретаријата поклапају са „политичким граница-
ма покрајина“. Против овог предлога највише се борио Сима Марковић,
а Наим Исаков, делегат Коминтерне, сматрао је да треба тражити струк-
туру партије која одговара многонационалној држави, али је био против
брзог решавања тог питања.
После 3. конгреса, партијска организација у Далмацији прекинула је
све везе са врхом КПЈ, уз објашњење да нема политичког и „конспирати-
вног поверења“. Преко Ђуке Цвијића успостављен је директан контакт са
Извршним комитетом Коминтерне и тамо су слати сви извештаји. У овом
периоду далматински комунисти водили су потпуно самосталну политику.
Партијске вође у Далмацији, Вицко Јеласка, Иво Баљкас и Иво Марић,
успоставиле су изборни савез са дисидентима Хрватске сељачке странке
и појединим хрватским националистима. У кампањи за општинске изборе
јануара 1927. потписали су изборни споразум и формирали „Хрватски
радничко-сељачки блок“ који је осудио владину политику слабљења „пози-
ција несрпских народа у држави“, у првом реду настојање да режим „ра
спарцелира Хрватску и ослаби компактност хрватског народа“.213
Међу потписницима споразума био је и један католички свештеник,
а далматински комунисти јавно су говорили да ће се свим законским
средствима борити за самосталност Хрватске. Извршни комитет Комин-
терне оценио је 1928. да је КПЈ дубоко продрла у сељачке масе и при
томе „остварила чврсту везу са најширим народним слојевима“. Та так-
тика била је потпуно исправна јер је ХСС имала „изразито аграрни ре-
волуционарни карактер и у отвореној ванпарламентарној борби заузи-
мала је објективно револуционарну позицију. Основна линија политике
другова у Далмацији била је правилна“.214
Фракцијске борбе су настављене и кулминирале су на партијском
пленуму одржаном од 27. новембра до 1. децембра 1927. у Загребу. „Лева“
фракција, предвођена Цвијићем, намеравала је да конституише хомогено
левичарско руководство, па је Пленум сазвала после још једног хапшења
Симе Марковића и упркос томе што за његово одржавање није добијена
сагласност Коминтерне.
У Београду је 25. октобра 1927. ухапшено 25 комуниста. Међу њима
су, заједно са великом групом скојеваца, били и Сима Марковић, Лазар
213
214
АЈ, КИ, 1928/132.
Стефановић, секретар ЦК Независних синдиката („друг број 1 и друг

број 3“), Павле Ковачевић, Гргур Вујовић,215 Отокар Кершовани (1902–
1941) и Славко Шлезингер, уредници комунистичког листа Новости који
је издаван у Загребу. Хапшење је уследило после провале групе скојева-
ца, а истрагу је водио Милан Аћимовић, шеф политичке полиције.216 Он
је саопштио да је разоткривена цела комунистичка организација у Бео-
граду, да је полиција дошла до шифрарника илегалних чланова КПЈ, али
и „да је ова афера необично занимљива с обзиром на извесне закулисне
радње у самој комунистичкој партији“.217
Упркос томе, „левица“ је за 30. октобар заказала седницу Политбироа.
На њој је дошло до жестоког сукоба због хапшења Марковића и Стефа-
новића, за шта је опозиција директно окривила Рајка Јовановића, припа-
дника „леве“ фракције који је био задужен за рад у СКОЈ-у, јер су скојевци
пред полицијом оптужили Марковића и Стефановића. Јовановић је од
раније имао и један неразјашњен случај пред Судом за заштиту државе.218
„Левичари“ су тврдили да са тиме немају везе, али су упорни тражи-
ли да се разреши питање руковођења партијом. Вицко Јеласка је, на при-
мер, рекао да ће Марковић и Стефановић брзо изаћи из затвора, па се не
сме чекати са избацивањем „деснице“ из руководства. Други „левичари“
су говорили да је „наивно веровање“ да ће буржоазија брзо ослободити
Марковића, па је баш због тога требало што пре изабрати ново руковод-
ство. Иначе су се „левичари“ на овој седници међусобно оптуживали ко
од њих ради за полицију. Политбиро је на крају констатовао да је међу
београдским скојевцима било 15 полицијских доушника.219
215
Гргур Вујовић (1901–1937). Српски комуниста, млађи брат Војислава и Радомира
Вујовића. Основну школу и гимназију завршио је у Пожаревцу, а затим je од јесе-
ни 1921. студирао на економско-правном факултету у Бечу. Ту се укључио у Југо-
словенску групу студената комуниста, од 1922. био је члан КП Аустрије и радио је
у апарату Заграничног комитета КПЈ. Студије је напустио крајем 1922. и прешао
на рад у бечки пункт Одељења за међународне везе Коминтерне где је остао до
1924. када је отишао у Москву. И он је преведен у чланство СКП(б). У Москви је
провео две године, где је засновао породицу (жена и кћи), а у мају 1926. вратио се
у Југославију на одслужење војног рока. Остао је на скојевском раду у Београду, у
августу 1926. изабран је за члана ЦК, а потом за секретара ЦК СКОЈ.
216
„Комунистичка афера“, Политика, 28. новембар 1927, 6.
217
Политика, 29. новембар 1927, 5.
218
АЈ, КИ, 1927/20.
219
АЈ, КИ, 1927/24. – До Коминтерне је стигло писмо Константина Атанасијевића
у којем је Рајко Јовановић оптужен за сарадњу са полицијом јер се „поуздано
зна“ да су га скојевци теретили теже него Марковића, али он није ухапшен. За
то су наведени лични разлози – жеља Јовановића да се из руководства СКОЈ-а
одстрани Гргур Вујовић, а Јовановић, иако адвокат, није пристао да брани скоје-
вце на суду. Оптужен је и да је сав новац КПЈ, синдиката и Црвене помоћи
Опозиција је била немоћна, па је напустила седницу, што је Иван

Крндељ означио као „троцкизам“. Рајко Јовановић и Ђука Цвијић су онда
одлучили да се седиште КПЈ из Београда пренесе у Загреб јер су, како је
речено, услови за илегални рад у Хрватској били знатно бољи него у
Србији, за шта је „очит доказ“ било хaпшење Марковића и Стефано-
вића.220 На крају је заказано и одржавање партијског пленума у Загребу:
„Треба захтевати сагласност, захтевати јединствене одлуке и ко те одлу-
ке не буде спроводио, тај је онда готов. Хомогеност и концентрација сила
или хетерогеност, једно или друго“.221
Најважнији политички закључак ове седнице био је да КПЈ мора по
сваку цену да „разбије врата за улазак у србијански пролетаријат и ср-
бијанске радне масе уопште“, јер док партија не буде имала дубљи утицај
у српским „радним масама“ до тада „не може бити свестране и озбиљне
борбе за обарање српског империјализма“.222 Далматински комунисти
посебно су подржали одлуку о премештању партијског центра у Загреб.
Истицали су како су одавно намеравали да прекину све везе са центром
због Симе Марковића, али да сада „не може бити компромиса, а ако
овога пута до њега дође, покрајине ће се одвојити“.223
На загребачком пленуму, на којем је учествовало свега 12 делегата,
Цвијић је представнику Балканске комунистичке федерације рекао да
КПЈ треба да има своје мишљење, а свако друго гледиште јесте „троц-
кистичко гледање“ на партију: „Свако изигравање коме је циљ да спречи
Партију да даде своје мишљење, јесте злочин и према Комунистичкој
интернационали“.224
Најважнији документ овог пленума била је „Резолуција о ратној
опасности и борби против рата“. Њен садржај открива и позадину пре-
мештања партијске централе у Загреб. Још једном је речено да је Краље-
вина СХС продукт „империјалистичког рата“, да је у њој „под маском
националног ослобођења и уједињења“ уместо остварења права народа
на самоопредељење створен „нови систем националног угњетавања као
саставни део светског империјалистичког система“.225
Саопштено је и да „хегемонистички систем српске буржоазије“ изази-
ва рат европских размера не само „националним угњетавањем“ несрпских
пренео у Загреб: „Докопао се пара и избезумио. Са некима оргија, неке под-

мићује да ћуте и да га не одају“. (АЈ, КИ, 1927/25. Писмо од 25. децембра 1927).
220
221
АЈ, КИ, 1927/24.
222
Исто.
223
224
Наведено према: I. Očak, Braća Cvijići, 239.
225
АЈ, КИ, 1927/24–8.
народа, већ и својим „освајачким тежњама да потчини Албанију или барем

северну Албанију и грчки део Македоније и да добије излаз у Солун“. По-
што Балкан иде у сусрет „великом рату“, КПЈ је себи поставила задатак да
се „најодлучније бори против шовинистичке ратне кампање“ тако што ће
„стално и доследно“ водити борбу против „хегемонистичког режима и на-
ционалног угњетавања и освајачких тежњи српске буржоазије“.226
КПЈ је одабрала паролу „рат рату“, која је значила претварање им-
перијалистичког у грађански рат у Краљевини СХС како би се извела
револуција: „Као и пре рата тако и за време рата треба створити иле-
гални апарат и при томе користити сваку могућност за извојевање сло-
боде агитације и акција маса у циљу претварања рата у грађански рат.
[...] За победу револуције потребна је и субјективна активност радни-
штва, сељаштва и угњетених нација која треба да обори владу, а пре
свега потребно је да постоји снажна илегална КПЈ која ће, упркос теро-
ру, организовати масовне акције и њима руководити. [...] Пролетаријат
има отаџбину коју мора бранити, а то је Совјетски Савез, отаџбина рад-
ничке класе свих земаља. Кад смо ми у рату с другим капиталистичким
земљама, изјашњавамо се за пораз наше владе“.227
У закључцима Пленума речено је да лева фракција не постоји, јер се
она трансформисала у већину у КПЈ, а да ја мањина „скренула према
концепцијама српске буржоазије“ у националном питању. За новог поли-
тичког секретара изабран је Ђука Цвијић. Филип Филиповић је Комин-
терну обавестио да је решена криза руководства КПЈ. Доста проблема
било је и приликом избора делегације КПЈ за саветовање у Коминтерни:
Извршни комитет је намеравао да самостално позове југословенске пред-
ставнике, уз примедбу да у делегацији коју је предложио Цвијић доми-
нирају интелектуалци.228
Суђење ухапшеној групи комуниста и скојеваца почело је 13. фе
бруара 1928. године. Јавни тужилац био је Војислав Суботић.229 Они
226
Исто.
227
Исто.
228
I. Očak, Braća Cvijići, 242–243.
229
Новинар Политике овако је описао атмосферу уочи почетка суђења: „Нешто
због строге казне коју предвиђа закон о заштити државе по коме се суди опту-
женима, а много више због великог броја окривљених, овај претрес изазвао је
у публици и у правничким круговима, а нарочито код комуниста и радника,
необично велико интересовање. То се могло видети по томе што су се већ
ујутро, много пре почетка процеса, читаве гомиле радника почеле скупљати око
варошког Суда где је имао претрес да се одржи. Многи радници у плавим оде-
лима могли су се видети у Кнез Михаиловој улици већ у шест сати ујутру. По-
ранили су да виде своје другове када их из притвора жандарми буду спрово-
дили у суд. Али су исто тако чекали пред закључаном тешком капијом суда
су оптужени за ширење комунизма „речју и пером“ и растурање ко-

мунистичке литературе, а оптужба је подигнута на основу исказа
појединих ухапшених скојеваца. Сима Марковић је порицао да је
уопште члан КПЈ и да је присуствовао било каквим партијским са-
станцима.230 Суђење је свео на његову политичку димензију, говорио
је да је Југославија створена само као један „од узгредних продуката
последњег империјалистичког рата“. Што се тиче српских жртава у
том рату, он је изјавио да су те жртве поднели сељаци и радници, да
се он не поноси њима већ да их жали: „Државни тужилац је изашао
са масом апсолутних нетачности, историјских неистина и фалсифика-
та што је врло карактеристично за политичку страну овог процеса.
Државни тужилац је почео процес једним бесомучним нападом про-
тив Совјетске Русије“.231
Током суђења Марковић је чак бранио и Стаљина поводом навода
оптужбе да је желео да уништи Краљевину СХС и упутио је оштру кри-
тику скојевцима због издаје другова пред полицијом: „Један део ових
младих другова под страховитим мукама од којих сам се ја згражао, по-
клекнуо је. Ја који сам већ 20 година у радничком покрету, морам да
кажем друговима да су се на тај начин што су потписали што им је
полиција подметнула огрешили о раднички покрет. Јер зашто је платио
главом тај Станко о коме се овде говорило? Код њега је нађен материјал
који га је компромитовао много више него код ових другова. Управа
града, после његовог хапшења, извршила је претрес код 150 старијих
бораца пролетаријата и ухапсила нас. Полиција је и онда хтела, као и
овога пута, да на основу тога материјала исконструише један монтирани
процес против свих нас. Гледао сам тога Станка у ћелији број 2: лежао
је у крви. Казао ми је: Тражили су да потпишем исказ против Вас. И зато
што то није учино, платио је главом. Тако се држе револуционари. При-
мер Станка а не пример ваш мора бити пример на који ће се угледати
радничка омладина Југославије“.232
Томе се успротивио Гргур Вујовић: „Друг Сима Марковић имао је
незгодну примедбу да упути нашим друговима“. Новинар Политике је
писао да је Вујовић „опозиционар, троцкиста“, док је Марковић „уз вла-
дајуће – стаљинисте“.233 Пресуда је изречена 16. фебруара. Петорица скоје-
ваца осуђена су на пет година робије: Иван Бријачек, Јосип Цази, Никола
многи родитељи, браћа и сестре и неколико забринутих жена“. („Први дан ве-
ликог комунистичког процеса“, Политика, 14. фебруар 1928, 5).
230
Политика, 14. фебруар 1928, 6.
231
„Пресуда у комунистичком процесу“, Политика, 17. фебруар 1928, 5.
232
Исто.
233
Исто, 6.
Котур, Павле Ковачевић и Јосип Радобоља. Остали (њих 13) осуђени су

три и шест месеци затвора, међу њима и Светислав Стефановић.234
Марковић, Вујовић, Лазар Стефановић, Вукота Ћетковић, Никола
Бољевић, Сава Медан и Милосав Урошевић ослобођени су услед „недо
статка доказа“.235 Марковић није прошао уобичајену полицијску тортуру,
што му је касније Коминтерна замерила, као и то што је оштро напао
скојевце због слабог држања у истрази.
У контексту историје југословенског комунизма, судбина Николе Ко-
тура (1899–1938) посебно је илустративна. Он је био Србин из службе-
ничке породице, имао је високо образовање – архитекта, а члан СКОЈ-а и
КПЈ постао је 1923. године. После завршене гимназије у Сремским Кар-
ловцима, студирао је архитектуру у Прагу. У Београд се вратио 1923. и
укључио у рад комунистичке омладине и НРПЈ. Био је политички секретар
ЦК СКОЈ-а. Због комунистичког деловања Котур је први пут ухапшен
1925. године. Он је 9. новембра исте године оптужен да је „тајним начином
радио и сарађивао на ширењу антимилитаристичке пропаганде комуниста
за дезорганизацију наше војске“. Докази су били: полицијска пријава, текст
Резолуције о антимлитаристичкој пропаганди и одговор организације
СКОЈ-а из Ниша, који су пронађени код њега. Судско веће је констатова-
ло да се Резолуцијом није водила пропаганда против војске како би се
проузроковала побуна „или да би се ометала, отежавала или ограничава-
ла производња или снабдевање војске“. Резолуција је, према мишљењу
Суда, само критички разматрала последице Првог светског рата и „зао-
штреност сукоба капиталистичких држава“. Речено је и да се том резолу-
цијом није заговарала борба против „установе војске опште већ се, напро-
тив, у тачки 14 изричито налаже да је сваки члан Савеза дужан бити
војник“. У овој тачки Резолуције заиста се каже да је сваки скојевац оба-
234
Светислав Стефановић „Ћећа“ (1910–1980). Рођен је у Кучеву. После завршене
основне школе и два разреда гимназије, прекинуо је школовање због лошег
материјалног стања и отишао у Београд на занат. После изласка из затвора,
септембра 1928. постао је секретар СКОЈ-а за Београд. Истовремено је примљен
и у КПЈ. На „школовање“ у Москву отишао је 1930, где је завршио КУНМЗ. У
Југославију се вратио 1934. и отишао је на партијски рад у Загреб као инструк-
тор ЦК КПЈ. Убрзо је ухапшен и осуђен на четири године затвора, које је одле-
жао у Сремској Митровици. Током 1941. радио је на организовању партизан-
ских одреда у Шумадији. Марта 1942. упућен је у Црну Гору као делегат
Врховног штаба. Септембра 1942. упућен је као инструктор у Покрајински ко-
митет КПЈ за Далмацију, где се налазио све до маја 1944. када је, на „препоруку“
совјетске мисије при Титовом штабу, постаљен за заменика начелника ОЗНЕ.
После рата био је секретар унутрашњих послова СФРЈ. Народни херој Југосла-
вије. Смењен са свих функција 1966. заједно са Александром Ранковићем.
235
везан да служи војску, али из врло јасних револуционарних разлога – да

се на тај начин припреми за стварање радничке војске и да би могла да
се води што успешнија револуционарна пропаганда у војсци Краљевине
СХС. Суд је прихватио Котурову тврдњу да је Резолуцију узео само да би
је прочитао, „па према томе и текст одговора из Ниша није могао да слу-
жи као доказ да је радио на организовању комунистичке пропаганде“.
Котур је ослобођен 30. новембра 1925. године.236
Очекујући потврђивање казне из фебруара 1928. године, Котур је
15. маја побегао из притвореничког одељења државне болнице. Месец
дана је скриван по илегалним становима у Београду, а потом пребачен
у Беч. Пошто је убрзо протеран из Аустрије, прешао је у Берлин, где је
живео око две године као политички емигрант и завршио студије архи-
тектуре. У међувремену, у јулу 1928. искључен је из СКОЈ због „слабог
држања“ на полицији, а потом и из КПЈ. У пролеће 1930. отишао је у
Совјетски Савез. Након краћег боравка у Москви, упућен је у Магнито-
горск (Башкиријска АССР), где је радио у својој струци. Касније се вра-
тио у Москву, добио је совјетско држављанство, запослио се у Обласном
комуналном одељењу као старији архитект, и са супругом и две кћерке
настанио се у Московској области, у рејону места Митишчи.
На Котуров захтев, делегација КПЈ на 7. конгресу Коминтерне ра
зматрала је питање његовог чланства у партији. Политбиро ЦК КПЈ је
15. октобра 1935. усвојио предлог делегације и закључио да се за његов по-
новни пријем у партију да препорука. Како је, међутим, даље текао његов
случај није познато. Зна се да је ухапшен средином (14. или 15) марта
1937. године. У току истраге био је у Московском истражном затвору
Бутирка. Решењем НКВД-а од 2. јуна 1937, под оптужбом за „контраре-
волуционарну троцкистичку агитацију и пропаганду“, осуђен је на пет
година заточења у поправно-радном логору. Поново је ухапшен 4. фебру-
ара 1938. у логору. Новим решењем тројке НКВД-а за Даљстрој од
17. фебруара 1938. оптужен је да је био активни члан „контрареволуционар-
не групе саботера“ и да је отворено позивао затворенике на организо-
вану „контрареволуционарну саботажу“. Осуђен је на смрт и стрељан
24. фебруара 1938. у војничком логору Хатина. Са Котуром је извесно време
у логору био познати писац Варлам Шаламов, који у књизи Приче са
Колиме пише да је „нови управник уклонио Котура који је нестао“. Котур
је рехабилитован 15. октобра 1956. и 16. јануара 1957. одлукама Судског
колегијума за кривична дела Врховног суда Совјетског Савеза.237
_______________
236
237
У. Вујошевић, Нетрагом нестали.
Пошто је криза у КПЈ достигла горњу границу, она је могла да буде

решена само у Коминтерни. Састанак са представницима сукобљених
фракција у КПЈ одржан је у Балканском секретаријату Коминтерне од
9. до 13. априла 1928. године. Због хапшења званичне делегације КПЈ на
граници са Аустријом, на саветовању су од југословенских комуниста
били само они који су се већ затекли у Москви. Георги Димитров је
оценио да су обе фракције биле обузете борбом за власт и да су на обе
стране чињене „већином десничарске грешке“. Због тога је постављено
ново, привремено руководство – Биро ЦК КПЈ, који су чинили Ђуро
Ђаковић, Филип Филиповић и Јован Малишић.238 Речено је и да будуће
руководство партије морају да сачињавају само радници, а као једини
„позитиван пример“ у КПЈ истакнута је загребачка партијска организа-
ција, због њеног „здравог чланства“ које зна да „чврстом радничком
руком заведе поредак у Партији“.239
Потом је упућено „Отворено писмо“ југословенским комунистима:
оцењено је да је КПЈ разорена фракцијским борбама, да је занемарила
„жива питања пролетерске борбе“ и да се претворила у „дискусиони
клуб“. Зато су укинуте одлуке свих партијских органа и афирмисана је
„загребачка линија“ која је показала да КПЈ има „здраво чланство које
знаде да чврстом радничком руком заведе поредак у Партији“.240 Југосло-
венски комунисти позвани су да „докрајче фракцијску борбу“ како би
се „очеличили прави бољшевички кадрови“ и КПЈ представљала „челич-
но дисциплиновану борбену заједницу“. Наглашено је и да су дотадашње
„интелектуалистичке вође банкротирале“ и показале да КПЈ треба да
воде „најбољи раднички елементи“.241
Највиши функционери Коминтерне истицали су да се монолитна
партија није могла градити на „интелектуалном промишљању“, јер се
интелектуалци нису обазирали на интересе партије или радника. Инси
стирање на превласти „чистог“ пролетаријата произашло је из крајње
238
Јован Малишић (1902–1939). Црногорски комуниста, у КПЈ од њеног оснивања.
Као веома млад борио се против уједињења Србије и Црне Горе. У Совјетски
Савез је емигрирао још 1923. Тамо је студирао на комунистичком универзитету
„Свердлов“, а потом је завршио и Војно-политичку академију Црвене армије
„Н. Г. Толмачев“ у Лењинграду. Био је и члан совјетске комунистичке партије.
У Југославију се вратио илегално 1928. како би међу партијским чланством
спроводио „Отворено писмо“ Коминтерне. Био је делегат на 4. конгресу КПЈ на
којем је изабран за члана Политбироа ЦК КПЈ. Након убиства Ђуре Ђаковића,
организационог секретара ЦК КПЈ, у пролеће 1929. преузео је централно пар-
тијско руководство и радио у земљи и Бечу.
239
240
Klasna borba, I, 332.
241
Исто, 332–333.
вулгаризованог става о условљености мишљења економским бићем –

класно је било исто што и биолошко. Комуниста „непролетерског порек-
ла“ није могао да има револуционарни став. Сви остали били су „ли
квидатори, песимисти, малодушни, скептици“; за њих је говорено да нису
веровали у „стваралачке снаге радничке класе“ и да су изгубили „рево-
луционарну перспективу“. Постављено је привремено руководство на
челу са Ђуром Ђаковићем, са задатком да организује партијски конгрес.
На 4. конгресу КПЈ изабрани су нови Централни комитет и Полит-
биро. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за органи-
зационог Ђуро Ђаковић. Крајем 1929. године лидери КПЈ Малишић и
Филиповић постали су мета жестоке критике из Москве због тенденци-
ја ка пучизму. Коминтерна је тражила ново руководство како би зауста-
вила фракцијске сукобе и обновила организацију. У августу 1930. смењен
је Малишић, а за организационог секретара 18. новембра постављен је
Антун Маврак.242 Филип Филиповић је постао председник Централне
руководеће инстанце, како је Коминтерна звала руководство КПЈ. У ап-
рилу 1932. Филиповић је опозван, а Маврак је на 11. Проширеном пле-
нуму ИК Коминтерне оптужен да је учествовао у фракцијским борбама
и искључен је из КПЈ.
Коминтерна је онда именовала Привремено руководство КПЈ које
су сачињавали Милан Горкић, Владимир Ћопић и Благоје Паровић. У
ово руководство убрзо су укључени Милош Марковић, Карло Худомаљ
и Иван Гржетић. На седници руководства КПЈ 11. јула 1934. Горкић је у
242
Антун Маврак (1899–1938). Хрватски комуниста рођен у Травнику. Члан КПЈ
од 1924, близак сарадник Андрије Хебранга у загребачкој партијској организа-
цији којом је руководио од 1925, уредник Борбе. Учествовао је на партијској
конференцији у Крижевцима (1925. или 1926), где је упознао и Тита. Када је
почетком 1927. Тито дошао у Загреб са супругом и дететом, без посла, Маврак
му је чак уступио свој стан на привремено коришћење. У почетку су били у
пријатељским односима, али је Маврак убрзо из непознатих разлога изгубио
поверења у Тита. Маврак је 1928. постао секретар Покрајинског комитета КПЈ
за Хрватску. Ту дужност обављао је врло кратко, јер је због честих прогона
загребачке полиције морао да напусти земљу. Илегално је 1929. отишао у Беч,
где га је аустријска полиција ухапсила и намеравала да изручи југославенским
властима, али захваљујући акцији међународне јавности то није учинила. По-
знати писци тог времена Карл Краус и Анри Барби упутили су апел аустријском
министру правде и тражили да се „не повреди најосновнији европски појам
човечности“. Након изласка из бечког затвора, Маврак је протеран из Аустрије.
Настанио се у Паризу, где је радио у југословенској секцији при КП Француске.
Потом је отишао у Совјетски Савез. По доласку у Москву добио је статус по-
литичког емигранта, а крајем јула 1929. распоређен је на рад у Коминтерни као
референт за Југославију. У пролеће 1930. именован је за члана Заграничне трој-
ке, а затим одлуком Политичке комисије Извршног комитета Коминтерне за
члана ужег руководства КПЈ са седиштем у Бечу.
руководство укључио Адолфа Мука, а Владимира Ћопића је удаљио из

своје близине и послао у Москву као представника партије у Извршном
комитету Коминтерне. На његово место из Москве је дошао Камило
Хорватин, тадашњи управник југословенског сектора на Комунистичком
универзитету националних мањина Запада (КУНМЗ).243
Биографија Милана Горкића (Сарајево, 19. фебруар 1904 – Moсква
1. новембар 1937) у много чему је необична. Право име било му је Јосип
Чижински, рођен је у чешкој радничкој породици из Босне и Херцего-
вине, његов отац је по занимању био тапетар, у Босну је дошао крајем
19. века, мајка је била кројачица, а у породици Чижински била су још
два сина. Псеудоним „Милан Горкић“ узео је у знак поштовања према
Максиму Горком. Нередовно се школовао, основну школу је завршио у
Босанском Боду, први разред реалне гимназије у Дервенти, а наредна три
разреда средње школе у Славонском Броду, у Хрватској. Са свега 16 го-
дина постао је скојевац. Хапшен је више пута (први пут 12. маја 1919. са
свега 15 година), касније је тврдио да је у југословенским затворима
провео скоро две године. Поново је ухапшен 18. јула 1921. и после ис-
траге од шест месеци условно је ослобођен. Избачен је из Tрговачке
академије у Сарајеву и забрањен му је наставак школовања у било којој
школи у Југославији.
Истовремено је његов отац морао да се врати у тек основану Чехо-
словачку. Са осамнаест година Горкић је већ био делегат на партијској
конференцији у Бечу (1922), одакле је протеран у Чехословачку код оца.
Покушао је да добије држављанство те земље (југословенско држављан-
ство му је већ било одузето), али је протеран и одатле. Иван Крндељ га
је 1923. одвео у Москву, и одмах је примљен у СКП(б). Био je веома
амбициозни професионални комуниста посвећен партијском раду, ко-
ристио је предности знања више страних језика и стицао политичко
искуство.
Талас фракцијских борби који је убрзо покренут и у Коминтерни и
у совјетској партији избацио га је на површину. Био је ангажован у
243
АЈ, КИ, 1934/139. – Комунистички универзитет националних мањина Запада
основан je у Москви, одлуком руске совјетске владе од 28. новембра 1921, у
циљу образовања партијских кадрова из западних региона Русије и Поволошких
Немаца. У периоду од 1929. до 1930. на Универзитет су почели да долазе чла-
нови комунистичких партија из централне Европе, Скандинавије, Балкана и
Италије. Универзитет је ускоро постао „интернационална школа“ за образовање
кадрова и из осталих комунистичких партија Европе. Кроз школовање на овом
Универзитету прошло је неколико хиљада партијских радника различите на-
ционалности. КУНМЗ је укинут 8. маја 1936. одлуком Извршног комитета Ко-
минтерне.
„раскринкавању опозиционара“ приликом смењивања Војислава Вујовића

са места секретара Омладинске интернационале (1924), да би касније
заузео истакнуто место у њој (члан Извршног комитета), а затим у кам-
пањи за одстрaњивање Зиновјева са положаја председника Извршног
комитета Коминтерне, што га је приближило совјетском вођи. Иако вео-
ма млад, већ је постао познати „теоретичар“ који је Стаљинове идеоло
шке поруке повезивао у један систем и тумачио их као „покретачку снагу“
сваке партије. У врх КПЈ дошао је већ 1928. године, на захтев њеног
руководства које је било свесно чињенице да је „једино Горкић“ способан
да тумачи Стаљинов „нови курс“.244
На партијском конгресу у Дрездену, на којем је присуствовао као
представник Омладинске интернационале, Горкић је искористио при-
суство Палмира Тољатија, хероја италијанског комунизма, за своју даљу
личну промоцију, у чему је најважнију улогу имао необично оштар иступ
против Симе Марковића. Горкић је за њега рекао је да он „разорно де-
ловао“ и срушио дисциплину у КПЈ, да се није ослободио социјалдемо-
кратске идеологије у националном питању јер је занемарио борбу против
српског шовинизма „у радничким и сељачким редовима у Србији“, да је
водио „опортунистичку“ политику и „беспринципијелно фракциона
штво“. Чак му је замерио што је у листу Нови покрет августа 1927. Хрват-
ску сељачку странку назвао „буржоаском“, иако је у Резолуцији 5. пле-
нума Извршног комитета Коминтерне речено да је то погрешан став.
Горкић је тврдио и да је Марковић одговоран што комунисти у Србији
не потенцирају у довољној мери „национално угњетавање“ Македонаца
и не подржавају њихову борбу за национално ослобођење: „И зато је
конгрес апсолутно био у праву када је другу број 1 питање поставио
ултимативно: или – или. Или признавање учињених грешака, осуђивање
расцепа и покоравање свим одлукама, чување основних принципа ди
сциплине или напуштање партије“.245
Горкић је тада изабран у најуже руководство КПЈ, иако је имао све-
га 24 године. Као члан Извршног комитета Омладинске интернационале
или делегација Коминтерне боравио је у Аустрији, Чехословачкој, Грчкој,
Немачкој, Француској, Белгији и Италији, обилазио омладинске савезе
или присуствовао њиховим конгресима. Током 1931. радио је у Енглеској
као инструктор Коминтерне. По повратку у Москву, од јануара 1932. био
је ангажован у америчком Земаљском секретаријату Коминтерне и као
кадровик за „англо-америчке земље“.246
244
245
Klasna borba, I, 482–483.
246
Убавка Вујошевић, Нетрагом нестали.
Од 1932. радио је само у КПЈ и из Москве je слао ватрене поруке за

јуриш радника на „режим диктатуре“ и објашњавао потребу „оружаног
устанка“ у Југославији. Писао је да је насиље неминовност у класној бор-
би и да без насиља није могуће извести револуцију. Осуђивао је „сањаре
и ситнобуржоаске професоре“, позивао се на теоретске радове Маркса и
Енгелса и на практичну Лењинову акцију. Пошто се ниједно питање у
историји класне борбе није решило без насиља, југословенски комунисти
требало је да подрже насиље јер се оно врши од стране „радних и екс-
плоатисаних маса“.247
Непосредно после убиства краља Александра Карађорђевића, писао
је да је он био директно одговоран за „свирепи терор који је беснео у
земљи“, да је био „најпогоднији инструмент најреакционарнијег, најшо-
винистичкијег дела владајуће српске буржоазије“ и „централна фигура
војно-фашистичке диктатуре“. Његова смрт убрзаће кризу режима у Ју-
гославији: „Комунисти одбацују средства индивидуалног терора. Међу-
тим, комунисти ће искористити појачано распадање фашистичког табо-
ра да мобилишу масе за револуционарну борбу“.248
Када је таква политика касније напуштена, јавно је признао да он
сноси највећу одговорност за „неправилну линију“ у погледу оружаног
устанка, али и због позитивне оцене усташког покрета. Горкић је тако
промовисао себе као комунисту који је усвојио темељно бољшевичко
начело – самокритику. Али, зато је упорно инсистирао на политичкој
осуди већ смењеног руководства на челу са Малишићем и, после доста
отпора, успео да у најзначајнијем политичком документу 4. партијске
конференције уђе осуда тог руководства као „поука“ за почињене грешке.
Пут за Горкићев долазак на чело КПЈ прокрчила је Коминтерна чистком
кадрова у КПЈ коју је спровела 1932. године. Чврстину његовом руко-
вођењу партијом давала је послушност у процесу стаљинизације, а он
сам у руководство је доводио послушне и одстрањивао оне који су по-
кушавали да слободно мисле.249 Зато је доста дуго остао на врху, али ипак
није успео да избегне оно у шта је слао друге – смрт за време „совјетског
термидора“.
Горкић је од почетка подржавао чистке у совјетској партији и неу-
морно је радио и на „чишћењу КПЈ“. У априлу 1933. писао је како је
одлука Извршног комитета Коминтерне о спровођењу чистки била „ап-
солутно правилна“ и донесена на време. Сматрао је да КПЈ треба „очи
247
Klasna borba, I, 645 и 647.
248
Наведено према: Revolucija pod okriljem Kominterne. Izabrani spisi Milana Gorkića.
Priredio: Božidar Jakšić, Beograd, 1987, 192–193.
249
стити“ од „елемената из емиграције“ који, „без обзира на све опомене“,

настављају са фракционаштвом и групаштвом. Tребало је и „примерено
казнити“ појединце због некомунистичког понашања „на полицији и
суду“, како би се подигао комунистички морал: „На основи тога, При-
времено руководство саглашава се с конкретним одлукама чистке и ис-
товремено истиче да оно сматра потребним да се комисија за чистку не
задржава само на реализацији рјешења која се тичу појединих чланова,
него да с одјелом кадрова из ове чистке изведе политичке закључке наше
партије о питању кадрова“.250
Годину дана касније истицао је да КПЈ треба константно „чистити од
зарђалих и уморних, од опортуниста и ликвидатора, отворених и сакри-
вених“, као и да „чишћење партије“ има посебан значај у борби за ства-
рање праве бољшевичке партије, која ће бити способна да „васпита и
поведе масе у коначну битку за власт совјета“.251 Милан Горкић се највише
ангажовао око стварања КП Словеније, то је доживео као свој лични успех
и у партијском гласилу о томе је објавио текст на словеначком језику.252
Горкић је био најдогматскији југословенски комуниста у овом пери-
оду. Комунистичку идеологију прихватио је у потпуности, револуција је
могла да буде само насилна, прави комуниста никада није смео да ин-
систира на својим ставовима ако је партија проценила да су погрешни
и морао је да исказује „најпунију и стопроцентну оданост“ партији и
интересима револуције. За сваког комунисту партија је морала да буде
све: „Интересима партије он мора да потчини цео свој живот, рад, за-
нимање, породичне везе, намештење, личну слободу, иметак и све до-
хотке – једном речју, све“.253
Интерес партије морао је да буде полазна и завршна тачка у цело-
купном деловању и животу комунистичког верника. Тражена је неогра-
ничена приврженост револуцији, спремност на жртву, „приправност да
се за партију учине највеће жртве и поднесу највеће неприлике, незгоде
и муке, жилава истрајност окорелог револуционара који је убеђен у не-
избежност победе – све су то особине које су данас неопходне сваком
партијском члану више него икада до сада“.254
Горкић је посебно наглашавао да комуниста није смео да заборавља
своје обавезе према партији и класи. Морао је да верује у победу, да не
250
Наведено према: Ivan Očak, „Staljinski obračun s jugoslavenskim partijskim
rukovodstvom u SSSR-u“, Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta
Zagreb, 21/1988, 84–85.
251
252
„Živela Komunistična stranka Slovenije”, Proleter, juni 1937, 543–544.
253
Revolucija pod okriljem Kominterne, 189.
254
Исто, 253.
губи перспективу, да не дозволи колебања, слабости, умор, да се најенер-

гичније супротставља „утицају буржоазије која настоји да нас победи на
само путем директне борбе него и путем моралне корупције, путем ути-
цаја преко жене, преко породице, преко пријатеља. Сваком таквом атен-
тату на партијност, па ма он долазио од стране најближих пријатеља или
родбине, треба супротставити јачање партијске делатности сваког члана
по цену кидања најинтимнијих личних веза“.255
_______________
Прелом у историји КПЈ наступио је када је на површину испливао

Јосип Броз (1892–1980), који је од 1934. године повремено, а од почетка
Другог светског рата редовно користио надимак „Тито“ – под којим је и
остао упамћен у историји. Он је на чело КПЈ дошао када је та партија
била у дубокој илегали, растрзана унутрашњим борбама и чији је руко-
водећи кадар масовно страдао у Стаљиновим чисткама. Њега су највише
одликовале особине комунисте „посебног кова“ – дисциплинованост и
послушност, када је то било потребно, одважност и милитантност у ак-
цијама, снажна али пажљиво контролисана амбиција; умео је себе да
представи као одговорног комунисту који је спреман на жртву.
Тито је имао дугу праксу револуционарног рада, како у Краљевини
Југославији тако и у Совјетском Савезу, а многи детаљи из његове био-
графије непознати су и до данас. Тито није имао формално образовање,
али је од најранијих дана исказивао велику вољу за моћи. Служио је у
аустроугарској војсци, ратовао је у Србији све до децембра 1914. године,
када је завршена друга неуспешна офанзива аустроугарске војске. Касније
је отишао на Источни фронт, у царску Русију, где је преживео метеж
изазван Октобарском револуцијом. Није исказивао жељу да се, попут
многих „Југословена“ из Хабзбуршког царства, сврста у редове Црвене
армије, нити да на било који начин подржи бољшевике.
По доласку у Краљевину СХС, Тито је ишао „трбухом за крухом“ и
врло је тешко живео. Одмах се укључио у борбу за „права радника“ и
организовао је неколико штрајкова. Не зна се када је тачно постао члан
илегалне КПЈ, он сам о томе је оставио више контрадикторних података.
Највиша функција коју је имао била је секретар „Управе загребачког
пододбора савеза радника металне индустрије и обрта“ (изабран је
3. априла 1927). У сваком случају, његов први велики партијски подухват
везан је за тзв. Осму конференцију загребачких комуниста (25–26. фебру-
ар 1928). Све је почело оног тренутка када је Стаљин, после сламања
255
Исто, 254.
опозиције у Совјетском Савезу одлучио да из Коминтерне и комунистич-

ких партија, ослањајући се на „радничка језгра“, уклони људе слободног
духа, интелектуалце и теоретичаре и тако оствари идејну и политичку
монолитност. У Југославији се то звало „антифракцијском линијом“.256
Са ауторитетом Коминтерне и упутствима њеног инструктора Вла-
димира Николајевича Сакуна („друг Мирковић“), Грузијца са Кавказа
који је у Краљевину СХС дошао у лето 1927. са задатком да испита су-
кобе у КПЈ око финансија и да убрза процес стварања монолитне
партије,257 Тито је добро организованим унутарпартијским пучем сменио
дотадашње руководство загребачке партијске организације.
Tито је у свом кореферату говорио како је у Југославији заведена
„генералско-фашиистичка диктатура“, како је појачано „национално
угњетавање“ од стране „дворске клике и србијанске крупне буржоазије“
и да баш због тога „борбеност код радника није у опадању, она напротив
расте“. Суштина његовог излагања била је да загребачка партијска орга-
низација није радила „онако како је могла“, да Месни комитет није био
на потребној висини, да није разумео или није хтео да спроводи одлуке
Коминтерне и ЦК КПЈ о сузбијању „секташтва, фракционаштва и
котеријаштва“.258
Из руководства су одстрањени сви интелектуалци, а у ново су ушли
социјално „подобни“ кадрови – радници. Тито је посебно нагласио да за
гребачка партијска организација у претходном периоду није разумела или
није хтела да спроводи одлуке 3. конгреса Интернационале о сузбијању
„секташтва“ и „фракционаштва“ и да се није повезала са „широким маса-
ма“ индустријских радника. Рекао је и да ће испуњавати све сугестије
„интернационалног организационог секретара“, тј. В. Н. Сакуна.259
„Загребачка иницијатива“ била је површна, самим тим и кратког
даха, али је избацила нове људе који су партији желели да наметну че-
личну дисциплину како би се успоставила јединствена политичка воља.
За Тита је најважније било да загребачка партијска организација поста-
не чврсто повезана, „као из једног комада саливена, истински јединстве-
на бољшевичка организација“.260 Он је већ тада исказао лидерске амби-
ције и почео је да се бави целокупном стратегијом КПЈ, мада је био
далеко од њеног руководства.
Одлучујућу помоћ да оствари превласт у загребачкој партијској ор-
ганизацији Тито је добио од Андрије Хебранга. Они су заједно састави-
256
257
АЈ, фонд: „Библиотека Сремска Митровица“, К-3, Ф-6/7.
258
VIII mjesna konferencija zagrebačke organizacije KPJ, Zagreb, 1959, 50–51.
259
J. B. Tito, Sabrana djela, I, Beograd, 1981, 77.
260
АЈ, КИ, 1928/20.
ли политички извештај, а ток састанка преокренуо је Хебранг изјавом

да је Загреб постао „центар фракционаштва“, да је „десница“ највећа
опасност, а да „левица запоставља рад у „масама“, што КПЈ води у „са-
моубилачку пустоловину“.261 Хебранг је био предвиђен за учесника са-
станка у Коминтерни априла 1928. године, где је требало да говори о
одлукама Осме конференције, формулисаним у посебном документу, и
да истакне „најпунију победу антифракцијског радничког фронта“ са
Титом на челу, али је ухапшен 18. марта у Аустрији, у Грацу (на путу за
Берлин). У Марибору је, као и остали комунисти, осуђен на шест недеља
затвора због илегалног преласка границе.262
У овом документу, насловљеном као „Директиве делегату загребачке
организације за савјетовање“, на првом месту је наглашено да КПЈ није
остварила своје задатке због опортунистичког „дјеловања другова из
групе Симе Марковића“. Он је оптужен да је опструисао одлуке Трећег
конгреса КПЈ у националном и сељачком питању, а Тито му је посебно
замерио што се 1926. повезао са Демократском странком уочи општин-
ских избора у Србији. Тито је похвалио и „леву“ фракцију, али је истакао
да је и она чинила грешке у организационом и практичном раду, најви-
ше у потцењивању рада „у масама“. Због тога је руководство КПЈ изгу-
било поверење међу комунистима. Тито је тражио да се партија активи-
ра према препорукама које је „учинио друг Мирковић“, односно да се
конституише „способно нефракцијско централно руководство“.263
После „Отвореног писма“ Коминтерне Тито је, како је касније сам
говорио, „добио крила“ да са пуно енергије и ентузијазма настави рад.
Догађаји су га убрзо ставили у средиште пажње: после кризе која је
наступила са убиством хрватских посланика у Скупштини Југославије,
Тито је предводио антирежимске демонстрације које су имале национал-
261
262
U. Vujošević, „Novi istorijski izvori“, 10. – Андрија Хебранг је поново ухапшен
7. јула 1928. у Загребу, после повратка из Македоније где је тамошњим малобројним
комунистима објашњавао смисао Отвореног писма Коминтерне. Суђено му је
у Београду, пред Судом за заштиту државе. Није признао да је члан илегалне
КПЈ, али јесте да је комуниста по убеђењу, па је 1929. осуђен на 12 година ро-
бије. Робијао је у Лепоглави и Сремској Митровици. (Pavle Kalinić, „Andrija
Hebrang i hrvatsko pitanje“, Politička misao, 2–3/1996, 284). Са Титом је Хебранг
заједно робијао у Лепоглави од јула 1930. до маја 1931. Тито се бринуо и о
Хебранговом сину кога је одвео у Совјетски Савез и запослио у једној фабрици
да би изучио металостругарски занат, с тим да се касније упише у неку школу
и постане револуционар. Младић је оболео од туберкулозе и преминуо 1935.
Тито је Хебранга о томе обавестио октобра 1937. писмом из Париза. (Tito,
Sabrana djela, III, 115).
263
Tito, Sabrana djela, I, 85, 87.
ни карактер. Већ 22. јуна загребачки Месни комитет је у једном прогла-

су истакао да „београдска крвничка влада“ убија голоруки народ по
улицама Загреба који мирно протестује против „крволочног режима
београдских властодржаца“. Тито је посебно истакао како српски режим
жели да уклони „најдоследније противнике реакције и хегемоније“.264 Због
свог активизма, Тито је 2. августа именован за секретара хрватске пар-
тијске организације.265
Тито је ухапшен 4. августа 1928. године у Загребу са још једном
групом комуниста, у стану Андрије Божичковића у којем је пронађена
већа количина оружја. На процесу познатом као „Бомбашки“ сви су оп-
тужени због припадања илегалној терористичкој организацији, а Тито је
означен као један од главних организатора читаве акције којом се на-
стојало да се после догађаја од 20. јуна „оружјем изазове забуна и метеж,
а можда и побуна“.266
Тито је 6. новембра признао све наводе из оптужнице, али је исто-
времено негирао компетентност Суда: „Ја се не ћутим кривим иако при-
знајем оно што ме тужи државно одвјетништво, јер не сматрам овај суд
компетентним већ само суд Партије. Признајем да сам члан илегалне
Комунистичке партије Југославије, признајем да сам радио на ширењу
комунистичких идеја и пропагирао комунизам, те приказивао каква се
неправда чини пролетаријату од буржоазије, све то на конференцијама
и сједницама, те у разговору са појединцима“.267
Тито је отворено рекао и да КПЈ одржава директну везу са Москвом
„јер смо ми њихова организација“. Пресудом од 14. новембра осуђен је на
пет година робије. На овом судском процесу Тито је изашао из аноним-
ности и промовисао се као убеђени комуниста, што ће му у каснијој пар-
тијској каријери донети капитал „правог револуционара“, мада му није
суђено због идејне опредељености већ због терористичке делатности.
Тито је на издржавање казне упућен прво у Лепоглаву, па у Марибор.
Tу је средином лета 1930. формирао казнионичку партијску организацију
која је организовала политички „рад и учење“, јер су комунисти били
веома добро снабдевени марксистичком литературом. У Лепоглави је
упознао Мошу Пијаду и прочитао Марксов Капитал који је преводио
Пијаде, и то уз дозволу Министарства правде. Тито се иначе, уз дозволу
управника Максимилијана Бохачека, слободно кретао и ван завода и
радио је у електричној централи, а партијска организација у Лепоглави
264
Исто, 117–118.
265
Исто, 163.
266
АЈ, „Краљевски судбени стол у Загребу“, К-2/II-F.
267
Исто.
била је веома јака. Због тога је управник испитиван 3. маја 1931. од пред-
ставника Министарства правде. Бохачек је потврдио да Тита познаје још
из времена Првог светског рата, да су заједно били заробљени у Русији,
али да он није имао неке посебне привилегије.268
И Тито је посведочио да је Бохачек био његов ратни друг, да су били
заједно у заробљеништву и да му је „прилично ишао на руку“. Бохачек
је смењен, а Тито је 8. маја 1931. пребачен у Казнени завод у Марибору.
Занимљиво је да је Тито у Марибору, после одлуке Министарства прав-
де о стицању права на условни отпуст, одбио такву могућност. То је
12. фебруара 1932. образложио ставом да не жели да се одрекне свог поли-
тичког убеђења: „Циљ условног отпуста јесте да се условно отпуштени
осуђеник поправи, односно да бар покаже вољу да се поправи. Ја се пак
свог политичког увјерења не могу одрећи, услијед чега нити не молим
за условни отпуст“.269
У Марибору је Тито упознао Родољуба Чолаковића који ће му ка
сније знатно помоћи приликом успона у комунистичкој хијерархији. У
Марибору је било укупно 10 комуниста, услови су били далеко строжији
него у Лепоглави, али су и ту комунисти од управника издејствовали да
их пребаци у заједничку просторију, што је одмах искоришћено за фор-
мирање партијске организације. Чак је организован и универзитет „Ђуро
Ђаковић“ на којем су се „изучавала“ теоријска питања марксизма, али и
прослављали 1. мај и дан совјетске револуције и преводила марксистич-
ка литература.270 Због тога се управник затвора такође касније нашао под
истрагом Министарства правде.
После издржане робије Тито се одмах сусрео са Г. Алихановим, „спе-
цијалним представником“ Коминтерне при КПЈ (допутовао почетком
1934), који је имао исти задатак као и некада В. Н. Сакун. Алиханов је
све до хапшења 1937. водио одељење кадрова у Коминтерни и имао је
знатног утицаја у првој фази Титовог успона у комунистичкој хијерар-
268
J. B. Tito, Sabrana djela, II, Beograd, 1983, 189. – Насупрот митолошком коду о
режиму „белог терора“ који је наводно владао у југословенским затворима,
истрага је показала да су комунисти у Лепоглави имали врло велику слободу
кретања и да је контрола над њима била веома слаба. По затвору су се кретали
без пратње, а такво стање „било је несносно и томе се морало стати на пут, јер
су комунисти узели толико маха у заводу да су они водили контролу над уп-
равом завода уместо да управа води контролу над њима. Дошло је било дотле
да се ниједан комунист није смео казнити, јер су они одмах претили штрајком
и исти изводили, у чему су их помагали и остали осуђени криминалци“. (Из-
вештај в. д. управника казнионице у Лепоглави од 17. октобра 1932. Наведено
према: Tito, Sabrana djela, II, 194–195).
269
Tito, Sabrana djela, II, 8.
270
Исто, 196–197.
хији.271 По налогу Алиханова и уз његову помоћ, Тито је у јулу пребачен

у Беч, где је боравио више месеци на „револуционарном раду“, али о
томе готово да нема никаквих података. Зна се једино да га је Горкић
11. јула укључио у руководство ЦК.272 Током лета и јесени 1934. Тито је
повремено долазио у Југославију, где је веома активно радио на припре-
мама земаљске конференције КПЈ. Доста пажње посветио је синдикалној
борби, а посебно критичан био је према радницима који би се задовољи-
ли привременим успесима: „Ти радници који стекну, рецимо, у штрајку
неке успјехе, држе се грчевито за своја мјеста, па и по цијену напуштања
синдикалне организације, само да се не замјере послодавцу“.273
Тито је током октобра више дана боравио у Словенији, где jе повре-
мено радио на „анализи стања“ у тамошњој партијској организацији. За
разлику од већине других комуниста, доста реално је процењивао ситу-
ацију у Југославију створену после убиства краља Александра. Тито је
већ 11. октобра руководству словеначке комунистичке организације пи-
сао да се комунисти не смеју „завести и уљуљкивати“ разним надама да
ће сами догађаји радити за њих: „Напротив, баш сада морамо доказати
да смо достојни чланови Комунистичке партије која је са огромним жрт-
вама од 1929. стекла међу широким радним масама града и села велике
симпатије. На нама је сада да те симпатије и поверење оправдамо. И
како? Тако да ћемо неуморно радити на окупљању тих маса, да ћемо
створити моћну Комунистичку партију која ће бити чврсто повезана са
радним масама и која ће их моћи повести у борбу“.274
Тито је очекивао тешка искушења, али је то истовремено био и иза-
зов за комунисте као авангарду пролетаријата. Страху није било места,
а Тито је упозоравао словеначке комунисте да уместо коментарисања
„крупних догађаја“ који ће доћи, треба да се посвете свакодневном „сит-
ном“ раду: „Једна од наших главних парола треба да буде ослобођење
свију народа Југославије испод великосрпског угњетавања. Ми морамо
стати на чело национално-ослободилачког покрета. ПК Словеније треба
развити највећу активност за оснивање Словенских национално-револу-
ционарних група“.275
На 4. конференцији КПЈ није учествовао ниједан српски комуниста,
а у нови Централни комитет такође није изабран ниједан српски кому-
271
Никита Бондарев, „Московске године Јосипа Броза Тита: предисторија парти-
зана“. У: Ослобођење Београда 1944, Зборник радова, Београд, 2010, 20.
272
АЈ, КИ, 1934/139.
273
Tito, Sabrana djela, II, 38. Извештај за ЦК КПЈ. Писано у Бечу између 23. сеп-
тембра и 4. октобра 1934.
274
275
Исто, 49.
ниста.276 Ново руководство (Биро ЦК КПЈ), у које такође није ушао није-
дан српски комуниста, конституисано је 5. јануара 1935. године. У њему
су, осим Горкића, били Тито (изабран на предлог Горкића иако није ни
био на овој конференцији), Благоје Паровић, Адолф Мук и Камило Хор-
ватин.277
У јануару 1935. године у врху КПЈ расправљало се и о представнику
партије (референту) у Балканском земаљском секретаријату Коминтерне.
Горкић је писао Владимиру Ћопићу да он инсистира да та функција буде
поверена Едварду Кардељу278 („ако не сада, онда бар доцније“) или Бо-
жидару Масларићу. Тек као трећи споменут је Тито, који је првобитно
био предложен за рад у Профинтерни (синдикална интернационала):
„Ако Тито буде референт, онда уреди да се људи к њему људски односе.
Реци Хенриху Валеци и друговима да је то радник који је шест година
пробавио на робији, да он у почетку можда неће бити рутиниран као
неки извјежбани интелектуалци. Али он познаје Партију, он представља
најбољи дио нашег радничког актива и послије неког времена (6–8 ме-
сеци), ми га узимамо натраг за руководећи рад у ЦК. Према томе, к њему
се нико не смије односити као к неком ситном чиновнику, него као пар-
тијцу који ће у догледној будућности бити један од стварних и, надамо
се, добрих руководилаца партије“.279
Тито је у Москву стигао 21. фебруара 1935. године са аустријским
пасошем у којем је писало име Фридрих Валтер, што ће му у Совјет-
ском Савезу бити службени псеудоним све до почетка Другог светског
рата, а користио га је у комуникацији са Коминтерном и Георгијем
Димитровим све до краја рата. Одсео је у хотелу „Лукс“ и одмах по
доласку написао кратку биографију, у којој је саопштио да је рођен
1893, да је 1914. био на српском фронту као водник, као и да није
учествовао у Октобарској револуцији, чак и да је уочи револуције
побегао у Финску. Ти детаљи касније су пажљиво заобилажени од
његових биографа. Изјавио је и да је тражио совјетско држављанство
и пријем у совјетску партију, али да их није добио. У Југославију је
дошао 1920. и одмах се учланио у КПЈ. Изнео је углавном добро по-
знате детаље из свог живота, а посебно је инсистирао на својим ор-
276
АЈ, КИ, 1934/276.
277
АЈ, КИ, 1935/41.
278
Едвард Кардељ (1910–1979) једини је из комунистичке елите имао формално
образовање – Учитељску школу коју је завршио 1929. и једини је до краја жи-
вота остао у хијерархији власти уз Тита. Због комунистичког деловања осуђен
је 1930. на две године робије, коју је одлежао у Забели код Пожаревца. После
тога је отишао у Москву.
279
АЈ, КИ, 1935/17. Писмо од 16. јануара 1935.
ганизационим способностима, као и да је већ од јесени 1927. водио

борбу против обе фракције у КПЈ.280
Тито је прво почео да ради у Профинтерни, а Владимир Ћопић је
почетком марта одлучио да он буде представник КПЈ у Балканском зе-
маљском секретаријату Коминтерне. Тито је одмах отпочео, уз пуну
„пажњу“ Алиханова, интензивну сарадњу са двојицом поверљивих аге-
ната НКВД-а281 који су прикупљали податке о југословенским комуни
стима. У питању су били извесни „Јакубович“ и бугарски комуниста Иван
Караиванов „Шпинер“, који је касније гарантовао да Тито „у политичком
смислу заслужује поверење“.282
Тито им је током марта 1935. године, из дана у дан, саопштавао све
што зна о људима за које је био питан. Прву изјаву дао је 4. марта о
Камилу Хорватину; претходно је био на седници Балканског секретари-
јата Коминтерне. О свом некадашњем личном пријатељу Тито је рекао
да је припадао „левој“ фракцији против које „смо се ми борили“, да ње-
гово опхођење с радницима није најбоље, „посједовао је некакву инте-
лектуалистичку црту, није имао право партијско понашање, све је гледао
са висине.283
За Горкића је рекао: „На мене је он оставио веома добар утисак. Он
је теоретски веома напредан. Видио сам како он ради и мислим да је
веома способан човек. Он има само један недостатак: све држи у својим
рукама. Тешко је рећи из којих разлога тако ради. У његовом личном
животу ништа нисам лоше приметио. Живи врло скромно, не трчи за
женама, породице нема“.284 Тито је и касније агентима НКВД давао по-
датке о многим југословенским комунистима, о свима за које је питан.
Мишљења су била углавном негативна.
Тито и Милан Горкић тесно су сарађивали на 7. конгресу Комин-
терне – Горкић је био председавајући делегације, а Тито њен секретар.
Руководство КПЈ је 1934. предложило Горкића за члана Извршног коми-
280
Tito, Sabrana djela, II, 73–75.
281
Народни комесаријат унутрашњих послова (скраћеница на руском НКВД) об-
разован је указом Президијума Совјетског Савеза од 10. децембра 1934, којим
се Заједничка државна политичка управа (ОГПУ) реорганизовала у Главну
управу државне безбедности и интегрисала у НКВД. Ова реорганизација извр-
шена је због „ефикаснијег рада“ против „непријатеља совјетске државе“.
282
Тито је Караиванова после Другог светског рата довео у Југославију и поставио
за члана ЦК КПЈ и посланика у Савезној скупштини. (Перо Симић, Светац и
магле. Тито и његово време у новим документима Москве и Београда, Београд,
2005, 36).
283
284
Наведено према: Тито – строго поверљиво. Архивски документи. Приредили:
Перо Симић и Звонимир Деспот, Београд, 2010, 58.
тета Комунистичке интернационале. Упада у очи да Тито првобитно

уопште није био предвиђен за члана југословенске делегације на овом
конгресу, а да се за промену његовог статуса и постављање за секретара
изборио управо Горкић, који се већ другог дана рада конгреса (26. јула)
обратио верификационој комисији са молбом по том питању. Руски ис-
торичар Никита Бондарев закључује да се хитно убацивање Тита у састав
југословенске делегације може повезати са његовом сарадњом са спе-
цијалним службама Коминтерне, и то по „препоруци“ већ споменутог
Ивана Караиванова, главног човека у мистериозном Кадровском одељењу
Коминтерне.285
Горкић је 8. августа 1935. позитивно говорио о реферату Георги Ди-
митрова о фашистичкој опасности и тај његов говор је 12. августа обја-
вљен и у Правди. Али, упоредо са тим текло је и његово оспоравање из
југословенске делегације на овом конгресу – замерано му је на пропу
стима у кадровској политици, па је повучен предлог да буде кандидат КПЈ
за највиши форум Коминтерне. Истовремено се радикално променио
Титов статус у југословенској делегацији: од техничке функције секрета-
ра до одговорног лица за контакт са Интернационалном контролном
комисијом, које је овлашћено да се бави предметима осуђених југосло-
венских комуниста и кандидата КПЈ за функцију члана Извршног коми-
тета Коминтерне. То је, иначе, била најелитнија функција коју је неки
југословенски комуниста могао да добије у Совјетском Савезу.
Члан овог форума испред КПЈ био је Филип Филиповић, а КПЈ је
имала право и на једног кандидата за члана. На састанку југословенске
делегације 19. августа (о томе се расправљало на више састанака, али су
записници са тих састанака уништени у Југославији током седамдесетих
година 20. века) прихваћен је предлог да Тито буде предложен за члана
највишег форума Коминтерне.286 Према сведочењу Родољуба Чолаковића
који је био учесник 7. конгреса Коминтерне и актер бројних састанака
југословенских комуниста током овог конгреса, пресудила је воља „кад-
ровика“ Коминтерне који су претходно тражили да Горкић буде члан
највишег форума Интернационале.287 На крају је Горкић остао кандидат
за члана, а за новог представника КПЈ у Коминтерни постављен је Иван
Гржетић.288
285
N. Bondarev, Misterija Tito, 99–100.
286
Исто, 118.
287
Р. Чолаковић, Казивање о једном покољењу, Београд, 1989. (друго издање), 160–161.
288
Иван Гржетић (1896–1937). Хрватски комуниста из Карлобага, у КПЈ од 1920.
На 4. конгресу КПЈ изабран је за члана ЦК. У Совјетски Савез је емигрирао
1929. У Москви је завршио Лењинску школу, а у августу 1931. враћен је у Југо-
славију. Као инструктор ЦК радио је у Далмацији (1932) и Словенији (1933).
На тај начин је пропао Титов покушај да већ 1935. уђе у највиши

форум Коминтерне. Како закључује руски историчар Н. Бондарев, Тито
је у то време представљао само обичног „коминтерновског чиновника“
југословенског порекла, и то једног од многих. Он свакако није био, како
су то истицали његови службени биографи, други човек у КПЈ. Његов
положај посебним су чиниле све чвршће везе „с подводним делом ко-
минтерновске санте леда“.289
У Москву је у то време дошао и секретар словеначке партијске ор-
ганизације Иван Мачек („Матија“), каснији први начелник словеначког
одељења југословенске тајне полиције (ОЗНА). Он у својим мемоарима
сведочи да је Горкић и даље имао позитиван однос према Титу: „Сјећам
се како је неке вечери нас Југославене, који смо били на течају у Москви,
позвао на разговор члан ЦК СКП(б) Јарославски који је у ЦК био одго-
воран за питања религије. Његова жена Кирсанова била је директорица
наше школе. На састанак су дошли и Дмитриј Манулиски, Милан Горкић
и Јосип Броз. Тада нам је Горкић некако представио Тита. Врло је лијепо
говорио о њему: да је раднички кадар, да је био пет година на робији,
да је члан ЦК КПЈ, да ради у Коминтерни. Укратко, на основи његових
ријечи стекао сам дојам да га цијени. То је био једини састанак на којем
сам их видио заједно. Колико знам, ни касније се они нису начелно ра
зилазили, иако је Тито у свему што се односило на Партију имао своје
погледе, своје самосталне ставове, док се Горкић грчевито држао упута
Коминтерне. Остали чланови ЦК КПЈ, мислим прије свега на Карела
Худомала-Оскарa, Адолфа Мука-Зехнера, Ивана Гржетића-Флајшера и
Камила Хорватина-Хагена равнали су се према Горкићу“.290
У питању је био позната „Лењинова школа“. Директорка ове школе
била је Клаудија Кирсанова Иванова. Југословени су били у сектору „А“
који је водио Божидар Масларић („Андрејев“).291 Предавачи на њој били
су Филип Филиповић, Радомир Вујовић, Едвард Кардељ и Тито, што је
Крајем октобра 1933. због провале у земљи, вратио се у Москву и у Профин-

терни био представник револуционарних синдиката Југославије.
289
N. Bondarev, Misterija Tito, 126.
290
Ivan Maček – Matija, Sjećanja, Zagreb, 1983, 60. – Иванова рођена сестра Пепца
била је удата за Едварда Кардеља.
291
Божидар Масларић (1895–1963). Добровољац у српској војсци од 1914, где је
постао ђак-наредник. Рањен је на Солунском фронту и упућен на лечење у
Тунис, па у Француску, где је као стипендиста српске владе прво завршио ма-
туру, а потом уписао студије. У Кану је основао марксистички клуб, учествовао
је у прослави 1. маја 1918, па му је српска влада укинула стипендију. У КПЈ од
оснивања, јула 1922. осуђен је на две године затвора. У Совјетски Савез је еми-
грирао 1928, где је прво био слушалац па предавач на КУНМЗ-у. Одатле је
прешао у Међународну Лењинову школу.
детаљ о којем је он пажљиво избегавао да говори. Иван Мачек пише да

је Кардељ на предавања увек долазио добре воље и да је био добро при-
премљен, а да је најобразованији био Вујовић. Кардељ је предавао Историју
међународног и југословенског радничког покрета и историју Коминтерне.
На крају циклуса полагао се испит пред комисијом Коминтерне. На овим
курсевима учили су се језици, историја и географија региона у којима је
требало изводити револуцију, а посебна пажња посвећивала се шифрама,
тајном преношењу порука и свим елементима герилског рата.292
Кардељ је истовремено похађао и школу „Ђержински“ где се, према
Титовом каснијем исказу, повезао са московским обавештајним служба-
ма, а да томе није обавестио руководство КПЈ.293
Мачек у својим мемоарима пише и о правом карактеру овог шко-
ловања: „У току двогодишњег школовања завршили смо још два посеб-
на течаја. Први је био шифрантски; на њему смо стекли основне појмо-
ве о шифрантској служби и рјешавању шифре. Онај други течај могао
бих готово назвати војне вјежбе. Одржавао се у некој касарни у Подмо-
сковљу и трајао је око мјесец дана. На њему смо слушали предавања из
војних знаности с посебним нагласком на герилско ратовање. Имали смо
и практичне вјежбе на терену“.294
Титов рад у Коминтерни престао је 15. марта 1936. године и од
тада настаје празнина у његовој биографији од неколико месеци. У Бечу
је 9. и 10. априла 1936. одржан Пленум врха КПЈ. Не зна се да ли је
Тито учествовао на њему, а Горкић га је на овом састанку поново увр-
стио у најуже руководство.295 Ова седница означила је почетак пада
Милана Горкића и од почетка до краја била је под контролом главног
обавештајца Коминтерне за Југославију, већ спомињаног Титовог мен-
тора, бугарског комунисте Караиванова.296 Зна се да је Тито из Москве
крајем маја исте године, преко неке стране амбасаде, отишао у ино-
странство.297 Поједини истраживачи претпостављају да је отпутовао у
Шпанију, по специјалном налогу совјетске обавештајне службе, али за
то још увек нема поузданих извора.298
Било шта да је у питању, Тито је у августу 1936. био у Москви, када
је Коминтерна одржала саветовање са руководством КПЈ и њеним пред-
ставницима у Совјетском Савезу. Повод је био aприлски пленум, а Гор-
292
Н. Бондарев, Московске године, 23.
293
Jože Pirjevec, Tito i drugovi, Beograd, 2013, II, 14.
294
I. Maček, Sjećanja, 67.
295
Nadežda Jovanović, „Milan Gorkić. Prilog za biografiju“, Istorija 20. veka, 1/1983, 49.
296
297
Тито – строго поверљиво, 65.
298
О томе опширније видети: J. Pirjevec, Tito i drugovi, I, 74–77.
кић је оптужен да га је одржао без сагласности Коминтерне, на шта није

имао право, што је био врло тежак политички прекршај. Осим што је
Коминтерна одобравала одржавање конференција и конгреса кому-
нистичких партија, она је одобравала или одбацивала и закључке са тих
скупова. На саветовању у Москви на дневном реду био је целокупни рад
КПЈ и њеног руководства. Поред Горкића и Тита, на том састанку били
су још Благоје Паровић и Иван Гржетић, као и Филип Филиповић, браћа
Радомир и Гргур Вујовић, Божидар Масларић, Симо Миљуш, Драгутин
Густинчић, Иван Регент, Обрад Кусовац и Вилим Хорвај – партијски ак-
тивисти КПЈ на раду у Москви.299
Састанак је организовао и водио Георги Димитров, а куриозитет је
то што је већина његових учесника касније ликвидирана. Горкић је оп-
тужен да није спровео у дело одлуке последњег конгреса Коминтерне,
као и да је имао погрешне оцене о националном питању. КПЈ је добила
нове смернице за рад, а Тито је наставио сарадњу са агентима НКВД.
Они су те записе водили под насловом: „Стенограм података о чланови-
ма ЦК и кандидатима за чланове које је дао друг Валтер“. За Ђуку
Цвијића је рекао да још није заслужио да се прекине „његово прома-
трање“ и да има „болесне амбиције“.300
Тито je вероватно у новембру 1936. године дошао у Беч, где се тада
налазило седиште ЦК, и тамошњим комунистима рекао да је одређен да
руководи радом Партије у земљи, што није било тачно. У децембру је у
Беч, преко Прага, допутовао и Горкић, са функцијом генералног секре-
тара КПЈ, одобреном од Коминтерне. На седници Политбироа, одржаној
8. децембра 1936. године, Горкић је саопштио да он има право вета на
све одлуке, као и и да је постављено ново руководство КПЈ: Горкић, Тито,
Родољуб Чолаковић, Франц Лескошек и Сретен Жујовић.301
Комплетно руководство пресељено је из Беча у Париз због близине
Шпаније, како би се лакше организовао одлазак добровољаца у шпанску
републиканску армију.302 У јануару 1937. у Париз су дошли Горкић, Чо-
лаковић и Жујовић и формирали „руководећи центар“ КПЈ. У Паризу се
иначе налазила бројна колонија југословенских комуниста, финансираних
299
N. Jovanović, „M. Gorkić“, 51.
300
Тито – строго поверљиво, 65–66.
301
Сретен Жујовић (1899–1976). Пореклом из имућне српске породице из околине
Младеновца. Као веома млад борио се у српској војсци, па у француској Легији
странаца у Првом светском рату. Члан КПЈ од 1924. Емигрирао је 1933. у Фран-
цуску, где је на Сорбони завршио права, па у Совјетски Савез. Иако је у пар-
тијско руководство ушао за време Милана Горкића, Тито га је касније уврстио
у прво руководство које је он формирао.
302
и контролисаних од стране Коминтерне. Они су истовремено радили и

за совјетску обавештајну службу.
Тито је отишао у Југославију, и то без дозволе партијског руковод-
ства.303 То је била незамислива самосталност у раду, која се једноставно
није толерисала. Како пише Н. Бондаров, била је довољна само сумња
да се неко одважио на самосталне акције, „на неку своју игру“, и тај
човек би одмах био позван у Москву и послат у Лубјанку или у Шпанију,
где би му „у згодном тренутку“ био испаљен метак у леђа. Руски исто-
ричар закључује да је Тито за све своје „посебне акције“ у Југославији
имао дозволу са највишег места, односно да је радио на обнављању со-
вјетске обавештајне службе која је била жестоко уздрмана од стране
државних органа Краљевине Југославије.304
Онда је избила афера са слањем добровољаца у Шпанију, на поприште
грађанског рата. Из Француске је тај посао водио Горкић, а из Југославије
Тито. Горкић је осмислио веома амбициозни подухват за слање скоро
хиљаду југословенских добровољаца. Масовношћу и начином извођења
акција је требало да остави утисак на Коминтерну. Првих дана марта 1937.
транспорт је проваљен, полиција је ухапсила чак око 500 добровољаца, а
изнајмљени француски брод „La Corse“ је заплењен чим је упловио у ко-
торску луку. Претрпљена је и велика материјална штета јер је за изнајмљи-
вање брода за то време плаћена велика сума новца. И до данас је остало
непознато ко је о томе обавестио југословенску полицију, али је Горкић
убрзо проглашен за највећег кривца. Формирана је комисија за утврђивање
одговорности, у Париз је из Москве допутовао и Едвард Кардељ, али ње-
гова улога у компромитацији Горкића још увек није најјаснија.
Последња седница руководства КПЈ коју је водио Горкић одржана је
3. јула 1937. године. Комисија КПЈ је 12. јула за неуспех слања добро-
вољаца у Шпанију окривила Горкића. Сутрадан је у Париз стигао позив,
својеручно потписан од Димитрова, да Горкић допутује у Москву: „Не-
опходно је да Бернашек хитно дође овамо за неколико дана. Виза му је
послата“.305 У телеграму није наведен разлог позива, нити је то Горкићу
303
Тито је Коминтерни 1938. писао да се није слагао са тим да Горкић има право
вета, а да је у Југославију отишао уз дозволу руководства: „Ја сам се сложио,
али ми је било чудно и несхватљиво како то да је он добио право вета. Међу-
тим, како сам сазнао да треба да радим у земљи, ја од тога нисам правио питање
и одлучио сам да дисциплиновано извршавам све задатке КИ и новог руковод-
ства“. (J. B. Tito, Sabrana djela, IV, Beograd, 1983, 74).
304
305
Наведено према: Ubavka Vujošević, „Poslednja autobiografija Milana Gorkića,
sekretara CK KPJ“, Istorija 20. veka, 1/1997, 108. – Горкић је тада користио лажни
чехословачки пасош на име Јарослав Бернашек.
рекао Богумил Шмерал, „повереник“ Коминтерне, који му је и предао

телеграм. Он је, међутим, саопштио Чолаковићу да је Горкић у Москву
позван „ради истраге“. Пред одлазак у Москву Горкић се састао са Чо-
лаковићем и Жујовићем и саопштио им куда путује и да се неће дуго
задржати.306 Чолаковић и Жујовић одмах су позвали Тита да преузме
руковођење КПЈ, јер су очигледно знали шта се спрема Горкићу. Тито је
17. јула 1937. дошао у Париз и, чим је Горкић отпутовао за Совјетски
Савез, преузео дужност секретара ЦК.307
Иван Мачек је овако описао свој последњи сусрет са Горкићем: „Кад
сам долазиo из Москве, задужио ме Иван Гржетић, тадашњи представник
југославенске партије у Коминтерни, да обавијестим Горкића о ситуацији
у Коминтерни, да свакога дана хапсе водеће људе. Набројио ми је много
имена, а много тога смо већ сазнали и у школи. У Паризу сам се састао
с Горкићем у некој кавани. Извјестио сам га о свему што ми је рекао
Гржетић, и о томе да Горкићевим најближим познаницима пријете хап-
шењем. Видио сам да га је то јако погодило. Зато сам се толико више
зачудио када је на позив Коминтерне послушно отпутовао у Москву,
учинило ми се – као овца под нож. Након свих спознаја које сам стекао
у Москви и које сам му искрено исприповиједао, нисам никако могао
разумјети његов поступак. За око два мјесеца самљели су га Стаљинови
жрвњеви“.308
Горкић је 21. јула одлетео из Париза за Лењинград, а Коминтерни је
послао телеграм следеће садржине: „Бернашек је 21. јула отишао авио-
ном“. Сутрадан је стигао у Москву, непосредно после хапшења (21. јуна)
његове супруге Бети Глан, директорке московског Парка културе и одмо-
ра „Максим Горки“. Из једног документа о кадровима КПЈ од 7. јануара
1938. види се да је Горкић у Москву позван „због низа сумњивих појава
у руководству“, настављања полицијских провала у партијским органи-
зацијама у земљи и полицијске провале великог транспорта југословен-
ских добровољаца за Шпанију.309
Судбина Милана Горкића припада оном следу историјских догађаја
које није лако ни описати, још мање објаснити. Он није страховао од
позива да се хитно врати у Москву. Иако млад, већ је био прекаљени и
до горњих граница разума фанатизован комуниста који је успешно пре
306
307
Тито је септембра 1938. у Москви функционерима Коминтерне изјавио да се у
почетку „колебао“ да ли да преузме ту „одговорну функцију“, али се предоми
слио када је схватио да се многи комунисти према Чолаковићу „односе с непо-
вјерењем“. (Tito, Sabrana djela, IV, 77).
308
I. Maček, Sjećanja, 60–61.
309
U. Vujošević, „Poslednja autobiografija Milana Gorkića“, 108–109.
бродио све дотадашње бруталне обрачуне у Коминтерни и совјетској др-

жави. Осим тога, био је лојалан Стаљину као мало који европски кому-
ниста тог времена и верно је следио бољшевички пут који је прописаo
„мудри учитељ“ и вођа радничке класе целог света.
Под Горкићевим руководством, врх КПЈ се 3. септембра 1936. об-
ратио свом чланству поводом велике чистке која је управо извршена у
Совјетском Савезу, када је на јавном процесу на смрт осуђена група
бивших водећих функционера совјетске државе, на челу са Зиновјевим
и Левом Камењевим.310 У партијској окружници коју је потписао Горкић
речено је да је процес против „троцкистичко-зиновјевских фашистич-
ких бандита показао те агенте фашистичке контрареволуције у свој
њиховој гнусности и одвратности“. Они су били криви јер су повели
„злочиначку борбу против остварења генијалног стаљинског плана –
изградње социјализма“. Ти „троцкистичко-зиновјевски гадови латили
су се крајњих најгнуснијих средстава борбе: терористичких аката про-
тив партијских вођа и вођа совјетске власти у циљу да партију обе
зглаве и да онда поново дођу на власт“. Њихов „злочин“ био је још
страшнији јер су намеравали да убију „друга Стаљина, свему пролета-
ријату најмилијег човјека чија је генијална далековидост осигурала
грандиозне побједе социјализма у Совјетском Савезу, тој узданици
радних и угњетених маса цијелог свијета“. Горкић је нагласио да КПЈ
има и посебну дужност да подржи московски процес, јер су се у њеним
редовима некада налазили „перфидни типови, подлачина Воја Вујовић
310
У Москви је од 19. до 24. августа 1936. одржан процес „Антисовјетском обје-
дињеном троцкистичко-зиновјевском центру“ (Процесс Антисоветского объе-
диненного троцкистско-зиновьевского центра), познат и као „Процес 16-oри-
ци“ (Процесс 16-ти). Зиновјев је ухапшен децембра 1934, после убиства
популарног лењинградског партијског лидера Сергеја Кирова (убијен 1. децем-
бра, убиство је највероватније организовао Стаљин). Суђено му је у јануару
1935. Признао је „морално саучесништво“ у Кировљевом убиству, па је осуђен
на 10 година строгог затвора. Процес из 1936. одржан је због наводног атента-
та на Стаљина који је припреман још 1932. Зиновјев је поново све признао па
је цела група после кратког суђења осуђена на смрт и стрељана већ 25. августа
1936. Зиновјев је рехабилитован 1988. Лев Борисович Камењев (1883–1936, пра-
во име Розенфелд), близак Лењинов сарадник, познат као први председник
Совјетске Русије. Јануара 1924. са Стаљином и Зиновјевим створио је коалицију
против Троцког како би га спречили да преузме власт после Лењинове смрти.
Из партије је искључен 1927. када је са Троцким покушао да створи тзв. ује-
дињену опозицију. Као и Зиновјев, ухапшен је после убиства Кирова. И Ка-
мењев је признао „морално саучесништво“ у том убиству и првобитно је осуђен
на десет година затвора. Током 1938. и 1939. погубљени су његови синови Јуриј
и Александар, а 1941. и њихова мајка Олга. У сибирским логорима страдала је
и Татјана Гљебова, друга супруга Лева Камењева. И он је рехабилитован 1988.
у Совјетском Савезу.
и фашистички бандит Анте Цилига. [...] Никакве поштеде троцкистич-

ко-зиновјевском подлацу Воји Вујовићу“.311
Горкић је тако потписао смртну пресуду Војиславу Вујовићу (1897–
1936), легендарном српском комунисти, једном од синова угледног по-
жаревачког коларског мајстора Димитрија Мите Вујовића и првом се-
кретару Комунистичке омладинске интернационале. Kao младић, Војислав
се повлачио са српском војском преко Албаније, потом је послат у Фран-
цуску где је студирао и илегално деловао као комуниста. У ђачком војном
логору у селу Жозије положио је завршни матурски испит, а 1920. завр-
шио је правне студије на Сорбони у Паризу. До 1921. живео је у Фран-
цуској и Немачкој. Био је члан „Клуба студената марксиста“, основаног
октобра 1919. у Бечу. Средином 1921. дошао је у Москву, ту је остао и
примио држављанство совјетске Русије. Радио је у извршним органима
Комунистичке омладинске интернационале и Коминтерне и од свих Ју-
гословена највише је постигао у њиховом врху: био је члан, а од 1924. и
секретар Извршног комитета КОИ, члан Извршног комитета и Прези-
дијума Извршног комитета Коминтерне, представник КПЈ при Комин-
терни, активни учесник на свим пленумима и конгресима КОИ и Ко-
минтерне.
Војислав се од 1926. оштро противио Стаљиновом преузимању ап-
солутне власти, био је најближи сарадник Зиновјева, па је 1927. искључен
из СКП(б). Следеће године протеран је у Сибир, у Архангелск, на обали
Северног мора, па у Саратов на Волги. У московској Правди 7. новембра
1929. објављена је његова изјава да прихвата „линију Партије“, да скида
свој потпис испод „фракционашких докумената“ и да осуђује политички
рад Троцког и његових истомишљеника. Рехабилитован је 1930, враћен
у СКП(б) и распоређен на рад у међународни Аграрни институт. Одатле
је прешао за чиновника у Балканском секретаријату Коминтерне, са
браћом је, због атмосфере страха у којој је живео, одржавао хладне и
службене односе.312
Почетком 1933. Војислав је постављен за предавача на КУНМЗ-у,
али је јануара 1935. поново ухапшен и осуђен на осам година робије.
После Горкићевог саопштења од 3. септембра, поново му је суђено
2. октобра. Осуђен је на смрт и стрељан 3. октобра 1936. године, а ње-
гово тело кремирано је у Московском крематоријуму на Донском гробљу.
Војислављева друга супруга, пољска комунисткиња Регина Буџински,
ухапшена је заједно са њим. Суђено јој је 3. октобра 1936. због припад-
ности „антисовјетској троцкистичко-зиновјевској организацији“. Није
311
АЈ, КИ, 1936/314.
312
M. Marić, Deca komunizma, I, 297.
признала кривицу и првобитно је осуђена на 10 година. У логору је

састављена нова оптужница – да је пре хапшења имала везе са супругом
Г. Зиновјева, па је осуђена на смрт и стрељана 9. октобра 1937. одлуком
тројке НКВД-а Лењинградске области. Војислав је рехабилитован прво
јуна 1959, а коначно 7. јула 1988. у Совјетском Савезу, а Регина јуна 1960.
године.313
Кћерка Војислава Вујовића и Регине Буџински рођена је 8. маја 1933.
године као Јањина Војиславовна Вујовић. Када су јој ухапшени родитељи,
имала је 19 месеци и била је на мајчиним рукама. Девојчицу је, уз одо-
брење совјетских иследних органа, усвојила мамина пријатељица Јелиса-
вета Семјоновна Мањко, па је Јањина добила презиме Давидовна Мањко.
Чија је кћерка, сазнала је тек 1968. године.314
Горкић је у име КПЈ касније послао и поздравни телеграм Стаљину
поводом процеса Зиновјеву и Камењеву: „ЦК КПЈ поздравља осуду со-
вјетског суда над троцкистичко-фашистичким издајницима велике до-
мовине радног народа. Изражавамо своју безграничну оданост авангар-
ди Комунистичке интернационале, славној бољшевичкој партији и вођи
свјетског пролетаријата, другу Стаљину, под чијим руководством труд-
беници совјетске земље изграђују бескласно друштво“.315
Током 1937. године Горкић је редовно нападао „троцкисте“: то су
били сви они који су оспоравали „култ ауторитета“ или доводили у пи-
тање одлуке партијских функционера. Марта 1937. писао је да јe „троц-
кизам“ веома присутан и у КПЈ, да су „троцкисти“ најодговорнији за
разбијање савеза радништва са сељаштвом и да су секташтво устоличи-
ли као култ: „Данас је борба против троцкизма саставни дио борбе про-
тив рата, дио борбе за СССР, дио борбе за јединство радничке класе и
за народну фронту, дио борбе против фашизма, дио борбе против шпију-
наже и провокација унутар радничког покрета и дио борбе за побједу
шпањолског народа. Ради тога треба борбу против ове штеточине у ра-
дничком и народном покрету појачати све до истребљивања те појаве из
политичког живота“.316
„Троцкисти“ су били и они комунисти који су критиковали стаљи-
нистичке чистке. У то време Иван Гржетић је редовно из Москве оба-
вештавао Горкића о искључењима и хапшењима југословенских комуни-
ста, као и да је многе „просто појела магла“. На питања која су у
313
Ivan Očak, „O sudbini obitelji jugoslavenskih emigranata ‘narodnih neprijatelja’ u
Sovjetskom Savezu“, Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta Zagreb,
24/1991, 196–197.
314
Исто.
315
Proleter, februar 1937, 491.
316
„O trockizmu kod nas“, Proleter, mart 1937, 517.
Југославији постављана у вези ликвидација водећих комуниста, Горкић

је одговорио тако што је кривицу приписао њима: „Неки наивни друго-
ви постављају ово питање: како је могуће да су се такви људи који су
десетке година провели у радничком покрету тако ниско срозали. То је
неизбјежна логика фракцијске борбе партије. Тко се бори против партије
и њеног водства, тај не може жељети партији успјеха. [...] Хтио он то или
не, он се обавезно среће с класним непријатељем, и ако је заслијепљен
својим фракцијским интересима, онда се с њима повезује и у ствари
постаје његовим оружјем. [...] Неточно је да ти процеси шкоде угледу
СССР-а. Насупрот, они јачају углед СССР-а међу пролетерским масама,
јер доказују како пролетерска држава немилосрдно поступа с онима који
раде супротно интересима радника и сељака. Ти процеси раскринкавају
ратне припреме и планове хитлеровског и јапанског фашизма“.317
Милан Горкић је јула 1937. године, само неколико дана пре позива
Георги Димитрова, поздравио масовнe ликвидацијe комуниста у Совјет-
ском Савезу: „У вези са процесом против Радека, Пјаткова и других
троцкиста,318 вођа народа Совјетског Савеза и међународног пролетари-
јата, друг Стаљин, утврдио је да су се многи бољшевици у току процеса
изградње социјализма занијели крупним успјесима социјализма, ограни-
чили се на подизање монументалних творевина социјализма и при томе
заборавили да класни непријатељ не мирује. [...] Та недовољна будност
према разорном раду агената капитализма унутар СССР олакшала је
иностраним шпијунским организацијама њихов посао. Сада су бољше-
вици повећали своју будност и према овој опасности. Природно је да су
услијед тога открили и наишли на многе шпијунске групе. Тако је било
и са Тухачевским и бившим функционерима Црвене војске који су са
њим стрељани. [...] Према свему томе, ликвидација шпијунско-троцки
317
Наведено према: I. Očak, „Staljinski obračun“, 98.
318
У питању је тзв. Други московски процес („Процес паралелном антисовјетском
троцкистичком центру“), одржан од 23. до 30. јануара 1937, на коме је суђено
Георгију Пјаткову, Григорију Сокољњикову, Карлу Радеку, Леониду Серебјакову
и још 13-орици совјетских комуниста. На смрт је осуђено и одмах стрељано
њих 13; Радек и Сокољников убијени су маја 1939. у затвору, а почетком сеп-
тембра 1941. стрељана су преостала двојица комуниста са овог процеса. Сви су
рехабилитовани у периоду од 1963. до 1988. О овим процесу од југословенских
комуниста први је афирмативно писао Родољуб Чолаковић. Он је критиковао
интелектуалце који се „снебивају и ишчуђавају поводом процеса против издај-
ника социјалистичке домовине“. Чолаковић је сматрао да су ти људи „пали под
утицај фашистичке и реакционарне штампе која ревносно брани Троцког и
његове презрене сараднике и у СССР и ван њега“. Чолаковић је истицао да су
Пјатков и Радек читавог живота „водили огорчену борбу против Лењина и
лењинизма“ и да их је стигла заслужена казна. („Onima što se snebivaju“, Proleter,
mart 1937, 518).
стичко-фашистичких авантуриста, који су покушали да савију своје гни-

јездо у врховима Црвене војске, није никаква слабост него напротив: то
је израз јакости и одлучности совјетске власти према непријатељима
мира, демократије и према савезницима и оруђима фашизма“.319
Oптужбу против Горкића саставио је Камило Хорватин, политички
референт за Југославију у секретаријату Вилхелма Пика, секретара Из-
вршног комитета Коминтерне. Хорватина је управо Горкић својевремено
увео у партијско руководство. У реферату „О раду КПЈ и њеног руко-
водства“ Хорватин је тражио да Горкић објасни зашто се ишло на орга-
низовање масовног транспорта добровољаца у Шпанију када је постоја-
ла могућност да се добровољци шаљу појединачно. Оштре критике
упутио је и по другим питањима и закључио да Горкић не може да ос-
тане на месту руководиоца партије јер није човек „формата једног вође“.
Реферат је 5. августа Димитрову доставио Вилхелм Пик, уз напомену да
је Горкић „аргументовано критикован“ и да га треба сменити са места
секретара КПЈ.320
Горкић је 3. августа 1937. саставио опширну аутобиографију, на-
писану већ са јасним осећањем страха за своју судбину. Док је у ауто-
биографијама писаним у времену када је његова каријера била у успо-
ну (5. децембра 1931. и 10. јуна 1932) углавном износио само краће
биографске податке, овога пута доста је писао о свом партијско-поли-
тичком развоју, и то са самокритичким освртом на своје кадровске
промашаје и политичке грешке почињене током руковођења КПЈ. Рекао
је да је оријентација на оружани устанак 1929. била погрешна: „Мада
је тада ту линију усвојио цео ЦК КПЈ и она била усаглашена и одобре-
на од стране ИК КИ, ја себе сматрам главним кривцем и иницијатором
319
„Krupna pobjeda nad fašizmom“, Proleter, juli 1937, 557. – У питању је тајни про-
цес вођама Црвене армије („Случај троцкистичке антисовјетске војне органи-
зације“), на коме су на смрт осуђени маршал Црвене армије Михаил Николаје-
вич Тухачевски (маршал је постао са 42 године) и још осам виших војних
команданата. Они су стрељани 11. јуна 1937, а Стаљин је наредио да се тим
поводом организује митинг радника и јединица Црвене армије. Пресуда је обја-
вљена 12. јуна. Одмах је уследио талас репресије која је захватила све војне
области и све војне јединице. Потрајала је до јесени 1938. када је, без суђења,
стрељан маршал Василиј Бљухер (Блихер), угледни заповедник Далекоисточне
армије; иронијом историје, он је био члан трибунала који је осудио Тухачевског.
Стрељани су и начелник Генералштаба Црвене армије, маршал Александар Је-
горов (од маршала Црвене армије у животу су остали само Ворошилов и Буђо-
ни), команданти морнарице и ваздухопловства, шеф војне тајне службе, готово
сви заповедници и готово сви политички руководиоци у војним областима.
Страдали су и бројни кадрови из Министарства одбране, војне академије и
војних школа широм Совјетског Савеза.
320
Наведено према: U. Vujošević, „Poslednja autobiografija Milana Gorkića“, 110.
тога, у тадашњим условима, у основи погрешног курса. Те грешке сам

схватио самоиницијативно и сем самокритике поводом њих на разним
седницама и саветовањима у ИК КИ, подвргао сам их и темељној јавној
ревизији и критици у низу чланака у теоријском органу КПЈ ‘Класна
борба’ (1932. и 1933), у личној изјави објављеној у централном органу
‘Пролетер’ (1934) и у низу чланака“.321
Посебну пажњу посветио је фракцијским споровима, како у КПЈ
тако и у другим партијама, уз веома уочљиво наглашавање сопствене
позитивне улоге као политичара који је увек поштовао директиве Ко-
минтерне. Позитивно је вредновао своју улогу у спровођењу Отвореног
писма Коминтерне и у борби против Анте Цилиге. Негативно мишљење
дао је о Јовану Малишићу, Антуну Мавраку („оштро сам се противио да
се руководство КПЈ преда у његове руке“; за њега је рекао да је „мрачна
личност која је уништила Партију“), браћи Цвијић, Владимиру Ћопићу
и Карлу Худомаљу („пристао сам на недопустиви компромис са фра
кцијском групом“).322 Уочљиво је да Горкић уопште није писао о неуспеху
акције са добровољцима.
Уз ову аутобиографију, иследним органима достављен је посебан
документ Кадровског одељења Коминтерне (не зна се ко га је саставио),
у којем су, по класичном стаљинистичком обрасцу, изнесене бројне
сумње како у биографске податке које је Горкић доставио, тако и у његов
политички рад. Најпарадоксалнија оптужба јесте да га је за рад у Кому-
нистичкој омладинској интернационали препоручио Војислав Вујовић и
да се Горкић никада није дистанцирао од њега. Горкић је оптужен да се
повезао са „многим провокаторима“, а међу њих је сврстан и Родољуб
Чолаковић („провокатор и издајник од 1921, син крупног велепоседни-
ка“). У грех му је стављен и приватни живот: регистровано је да је 1931.
платио алиментацију првој супрузи, али је она, необично, остала потпу-
но непозната органима НКВД-а.323 Грех је била и женидба са Бети Глан,
а највећи веза са Елзи Сјерп („радница у служби за везе Иностраног
бироа ЦК КП Пољске која никада није била члан КП Пољске“) током
1937. године.324
Милан Горкић је ухапшен 19. августа. Оптужен је да се још од 1924.
активно бавио „контрареволционарним радом“, да је 1927. организовао
321
Исто, 119.
322
Исто, 122–123.
323
Горкић је кратко био ожењен са Надеждом Невском, са њом је имао кћерку
Зору. Из брака са Бети имао је кћерку Јелену. Надежда и Зора ухапшене су 1938.
када је НКВД и сазнао за њих. (I. Očak, „O sudbini obitelji jugoslavenskih
emigranata“, 199).
324
U. Vujošević, „Poslednja autobiografija Milana Gorkića“, 127–128.
и водио антисовјетске организације у Комунистичкој омладинској ин-

тернационали, да је 1930. руководио терористичком групом и био пове-
зан са антисовјетском „терористичком организацијом“, као и да је током
низа година спроводио „провокаторски рад“ у КПЈ. Осуђен је на смрт
као „непријатељ народа“, уз конфискацију имовине. Стрељан је 1. новем-
бра 1937. године.325
Према тврдњама Мустафе Голубића, а у интерпретацији Родољуба
Чолаковића, Горкић је радио за НКВД: „Благодарећи томе, он се у Москви
кретао у ‘вишим совјетским круговима’ камо обичан смртник није могао
ни привирити. То је био свијет за себе – све бивши комсомолски руково-
диоци који су направили каријеру и постали дрмаџије или у партији, или
у привреди, или у дипломатији, или у служби безбједности. У тај приви-
леговани слој московског друштва, који је имао своје нарави, своје забаве,
своју ‘филозофију живота’, Горкић је упао благодарећи познанству са неким
комсомолским руководиоцима. Вјешт, продоран, с много шарма, он је тамо
добро примљен. Чак се и оженио женом из тог круга – Бети Глан која је
живјела у трособном стану, имала аутомобил за личну потребу, што је за
тадашње совјетске услове била права раскош. Све је то Горкићу, младићу
који је одрастао у сиротињи и рано упознао емигрантско потуцање, им-
поновало. Постао је самоувјерен преко сваке мере и преобразио се посте-
пено из револуционара у високог комунистичког бирократу који је најзад
‘схватио’ шта је то ‘штаб свјетске револуције’ и како се у њему треба по-
нашати. Њему је било свеједно гдје ће радити, главно је било да то буде
важан положај. Када је требало да напусти омладински сектор рада и
пређе на партијски, двоумио се да ли да се опредијели за рад у Чехосло-
вачкој, одакле је старином, или у Југославији, гдје је рођен и одрастао.
Оприједелио се за КПЈ и одмах постао члан руководства да би послије
неколико година постао њезин генерални секретар. Многи су око њега
доживјели политички бродолом, али он се, благодарећи својим везама, не
само одржао него и напредовао у каријери, иако је правио политичке по-
грешке и озбиљне кадровске промашаје. Био је брзоплет и улијетао у по-
слове у нади да ће постићи неки блистави успјех, а често је, управо због
брзоплетости, доживљавао неуспех. Тако је било са бродом за Шпанију.
Требало је то да буде доказ његове способности да за Шпанију учини оно
што нико дотад није урадио, али је због несолидности припреме и лошег
избора људи, то испала чиста авантура и срамота због држања Мука у
полицији. И то би њему опростили да није посреди, мислио је Мустафа,
много озбиљнија ствар – врши се горе, изгледа, неки гадни обрачун међу
високим функционерима совјетске службе безбједности. Има хапшења,
325
Исто, 111.
ликвидирања, неке гоне чак и овдје, у Паризу. Мустафа је сматрао да је и

Горкић због својих веза са њима које никада није прекидао ухапшен, а све
што се говори о Интелиџенс сервису, шпијунажи његовој и његове мо
сковске жене, прича је за малу дјецу“.326
Коминтерна је распустила ЦК КПЈ, а 7. августа 1938. Горкић је
посмртно избрисан и са листе кандидата за члана Извршног комитета
Коминтерне. Тек када је на 20. конгресу Комунистичке партије Совјетског
Савеза Никита Сергејевич Хрушчов 25. фебруара 1956. поднео познати
реферат „О култу личности и његовим последицама“ (О культе личности
и его последствиях), створени су услови за преиспитивање мрачне про-
шлости совјетског комунистичког покрета.
Хрушчов је тада, између осталог, рекао: „Стаљин је био творац пој-
ма ‘народни непријатељ’. Тај је израз аутоматски учинио непотребним да
се докажу идеолошке заблуде човјека или људи уплетених у неко спорно
питање. Тај је израз омогућио употребу најокрутнијих кажњавања, кр-
шећи све норме револуционарне законитости против сваког који се на
било који начин није слагао са Стаљином, против оних који су били само
осумњичени због непријатељске намјере, против оних који су били на
злу гласу. [...] Једини доказ кривице којим се служио, насупрот свим
нормама сувремене правне знаности, било је ‘признање’ самог оптуженог,
а као што су каснија истраживања доказала, ‘признања’ су постизана
физичким насиљем над оптуженима“.327
Милан Горкић је био први комуниста који је, на захтев супруге, ре-
хабилитован већ 31. марта 1956. од стране Војног колегијума Врховног
суда СССР-а. Потом је 20. јуна исте године Комитет партијске контроле
при ЦК КП Совјетског Савеза и политички рехабилитовао Горкића.328 Гор-
кићева кћерка Јелена наставила је „потрагу за истином“. Од Секретарија-
та Војног колегијума Врховног суда Совјетског Савеза добила је 1989.
одговор да је њен отац стрељан због „активне контрареволуционарне
делатности“. Речено је и да је 1956. утврђено да оптужба није била снова-
на, да је Горкић на суђењу одбацио изјаву коју је наводно дао приликом
ислеђивања, а коју су фалсификовали иследници: „Војни колегиј не ра
сполаже подацима гдје је извршена пресуда стријељањем, као и гдје је гроб
осуђених. Тих података нема“.329 Тек после скоро 60 година од смрти,
утврђено је да је Милан Горкић сахрањен на Донском гробљу у Москви.330
На том гробљу сахрањени су и бројни други југословенски комунисти.
326
Р. Чолаковић, Казивање о једном покољењу, 244–245.
327
Tajni referat N. S. Hruščova, Zagreb, 1978, 27.
328
329
I. Očak, „O sudbini obitelji jugoslavenskih emigranata“, 200.
330
U. Vujošević, „Poslednja autobiografija Milana Gorkića“, 111.
По већ уходаном стаљинистичком моделу смрти, Камило Хорватин

је веома брзо доживео исту судбину као и Горкић. У периоду фра
кцијских борби он је био истакнути представник „леве“ фракције и деле-
гат на 2. и 3. конгресу КПЈ. Хорватин се бавио и новинарством, био је
покретач, сарадник и уредник гласила КПЈ Нови свијет, Комунист, Бор-
ба и Класна борба. После 1929. године eмигрирао је у Беч, па у Чехосло-
вачку, и на крају у Совјетски Савез. Oд 4. земаљскe конференцијe био је
члан Политбироа ЦК, предавач и управник Југословенског сектора на
КУНМЗ-у. Радио је и као сарадник Аграрног института, што је био ухо-
дани механизам Коминтерне.
Хорватин je јуна 1937. у потпуности подржао Стаљина у његовом
обрачуну са „троцкизмом“. За њега није било дилеме: троцкисти су „аг-
енти фашизма, штеточине, шпијуни, диверзанти и убојице“. Сматрао је
такође да се у КПЈ још увек потцењује опасност од „троцкизма“ и да
греше они комунисти који кажу да их има мало, па им не треба прида-
вати значај: „Треба разумјети да се опасност од троцкиста не састоји у
њиховим везама са масама, већ у њиховим везама с фашизмом и поли-
цијом. [...] Они нису само непријатељи Совјетског Савеза, они су не-
пријатељи радничке класе и свега народа“.331
Камило Хорватин је крајем 1937. или почетком 1938. године, не-
посредно пред хапшење, наводно причао да Тито улепшава стање у
КПЈ, да „даје сасвим лажну слику стања у Партији“, чак и да је „фак-
тички провокатор“. Хорватин је ухапшен 7. фебруара 1938. и осуђен на
смрт под оптужбом за антисовјетско деловање јер је од 1926. радио у
„антисовјетској-троцкистичкој организацији која је постојала у КПЈ, а
1930. успоставио је везу с истом таквом организацијом у СССР и подр-
жавао њене терористичке намере према руководиоцима СКП(б) и со-
вјетске владе“.
Стрељан је 15. марта 1938. године и сахрањен на бившем стрељачком
полигону НКВД „Комунарка“ у Москви. Рехабилитован је октобра 1963.
одлуком Војне комисије Врховног суда Совјетског Савеза. Његова супру-
га Јованка осуђена је 22. маја 1938. на осам година затвора у поправно-
-радном логору. Казну је издржавала у Карлагу у Казахстану. Тито их је
заједно искључио из КПЈ 19. марта 1939. године. Из логора је ослобође-
на 1946, а рехабилитована је 30. децембра 1963. одлуком Судског коле-
гијума за кривична дела Врховног суда Совјетског Савеза.332
_______________
331
„Van sa trockistima iz radničkih i narodnih redova“, Proleter, juni 1937, 548–549.
332
У међувремену се Тито вратио у Југославију и лично организовао

оснивачки конгрес КП Хрватске, који је одржан 1. августа 1937. године
у Самобору.333 И за хрватске комунисте национално питање имало је
прворазредни значај. Партија је направила програм за решење нацио-
налног питања у Хрватској, а њен главни задатак била је борба за на-
ционалну слободу хрватског народа: „Свим клеветницима који клевећу
Комунистичку странку због нехаја за своју земљу и свој народ, ми ко-
мунисти довикујемо: – Ми комунисти волимо своју домовину и свој
народ. Управо зато ми се боримо за слободу свог народа, ми се боримо
против сваког угњетавања и израбљивања народа. И управо зато, јер
волимо свoју домовину и свој нарoд, ми се боримо да у слободној домо-
вини буде сретан и слободан читав народ“.334 Обећано је да ће по ос-
вајању власти комунисти решити хрватске проблеме, поштовати вољу
хрватског народа и да ће се доследно и одлучно борити за хрватске за-
хтеве и потребе.
Поводом формирања КП Хрватске, у чланку „Комунисти и хрватски
народ“ Тито је српском народу још једном приписао хегемонију. Начелни
став КПЈ о националном питању Тито је изложио на следећи начин: „Ко-
мунисти су одлучни противници сваке насилне асимилације (стапања,
претапања) појединих народа. Због тога они осуђују и побијају све по-
кушаје београдских властодржаца да са лица земље збришу хрватски
народ, да Хрвате претворе у Србе или Југословене, да Хрвате направе
племеном једног, макар и троименог народа. Комунисти сматрају да су
Хрвати, Срби и Словенци три посебна, братска народа. Браћа остају
браћом ако братски раде и братски се споразумијевају, иначе постају
небраћом и непријатељима“.335
Тито је образложио и зашто су Хрвати у неравноправном поло-
жају у Југославији: „Угњетавање хрватског народа јесте једна неправ-
да за хрватски народ, а несрећа и за српски народ, јер народ који
угњетава друге народе не може бити ни сам слободан. Комунисти су
противници сваког израбљивања и пљачкања једног народа, једне кла-
се или појединог човјека. Због тога се комунисти боре против пљач-
кашке политике београдске господе и београдских капиталиста који
привредно пљачкају хрватски народ. Они осуђују београдску привред-
ну политику којој хрватски народ плаћа велике порезе, који се, онда,
троше за велики државни апарат у којем у огромној већини сједе Срби
или се троши у објекте који се граде на српској територији. То што
333
Tito, Sabrana djela, IV, 77.
334
Наведено према: Jugoslovenski federalizam, I, 609.
335
Tito, Sabrana djela, III, 84.
вриједи на привредном, то исто вриједи и на просвјетном, здравстве-

ном и социјалном пољу“.336
У септембру 1937. године Пролетер је објавио уводни текст под на-
словом „За слободу народа српског и свих народа Југославије против
фашизма“, чија се коначна редакција приписује Родољубу Чолаковићу. У
том тексту је речено да српски народ своју слободу може да оствари само
у заједници са осталим југословенским народима, али да не сме никада
да заборави да су ти народи „били и јесу угњетавани од великосрпских
буржоаских кругова“. Српски народ их за сарадњу може придобити само
„ако устане одлучно против политике националног угњетавања и ако им
призна самоопредељење“. Тек тада ће бити могуће изградити демократску
федеративну државу Југославију.337
У истом броју Пролетера Сретен Жујовић је писао да српски народ
једноставно мора да са себе скине „љагу и срамотни жиг угњетачког
народа“ који је на његово слободарско име ударила „зверска војнофаши-
истичка диктатура“. То је могло да се уради само у „братском договору“
са осталим југословенским народима: „Ковачи те слоге и њени иниција-
тори то смо ми, српски комунисти, наше чланство, наш актив, наша
партија која врши своју заветну мисао да у борби за препород човечан-
ства, за ново друштво, против свих тамних сила данашњице води сав
народ“.338
Родољуб Чолаковић је у октобру 1937. посебно наглашавао да је
стварањем КП Хрватске почео нови период у борби хрватског народа за
национално ослобођење: „На застави ново-основане Комунистичке
Странке Хрватске стоји на првом мјесту записано: борба за националну
слободу хрватског народа. То је досљедно спровођење ове политике коју
комунистички покрет у Југославији води. Нова странка, као странка на-
ционално угњетеног народа, ставља ту борбу на прво мјесто као своју
најпречу задаћу за коју ће заложити све своје снаге да се она оствари у
духу жеље огромне већине хрватског народа. Она то не чини ради дема-
гогије, већ као првоборац хрватске радничке класе и најсиромашнијих
слојева који највише пате од националног угњетавања“.339
Одмах после оснивања КПХ, Тито је поново отишао у Париз где је
веома јаке позиције имао далматински комуниста Иво Марић, који је
намеравао да после Горкићевог хапшења преузме вођство у КПЈ. Као
занатлија (водоинсталатер), придружио се илегалној КПЈ. У време фрак-
336
Исто, 85.
337
Proleter, septembar 1937, 580.
338
„Pitanje partijskog rada u Srbiji“, Proleter, septembar 1937, 586.
339
„Komunistička Stranka Hrvatske i Hrvatski Narodni Pokret”, Proleter, oktobar 1937, 593.
цијских борби, Марић је у име далматинских комуниста 1928. послао

писмо Коминтерни у којем је оптужио Горкића да је говорио против
Стаљина и подржао Троцког. Вођство КПЈ у Сплиту тада је распуштено,
а партијски руководиоци Марић, Вицко Јеласка и Иво Баљкас су суспен-
довани. Убрзо након тога њих тројица су ухапшени и претучени од по-
лиције, па су сумњали на издају. Током наредних година Марић је враћен
у пуни партијски рад, чак је изабран за делегата на 7. конгресу Комин-
терне. На пленуму КПЈ у априлу 1936. изабран је за кандидата за члана
Политбироа. Те одлуке Коминтерна је поништила, а од тада изабраних
седам чланова и кандидата у нови Политбиро, који је именован у авгу
сту 1936. у Москви, ушли су само Горкић и Тито. У међувремену су Ма-
рић, његова супруга и још четворица југославенских комуниста ухапше-
ни у Бечу. Били су уверени да им је Горкић „гурнуо полицију на врат“.
Провели су годину дана у затвору, а затим су прогнани из Беча у Праг.
Одатле је Марић отишао у Париз, где је успоставио блиске везе са фран-
цуским комунистима и радио међу тамошњим економским емигрантима
из Југославије.340 Са Лабудом Кусовцем сарађивао је у Комитету за помоћ
републиканској Шпанији. Они су самоиницијативно формирали тзв. Па-
ралелни руководећи центар КПЈ и од Тита тражили да уклони „горкиће-
вце“ Родољуба Чолаковића и Сретена Жујовића.
Тито је, без материјале помоћи Коминтерне и у неизвесном ишче-
кивању совјетске визе, одлучио да једноставно затвори центар КПЈ –
Жујовића је послао у Србију, а Чолаковића 24. септембра у Шпанију, са
задатком да са фронта извуче Божидара Масларића како би преузео
функцију представника КПЈ при „интернационалном центру“ Коминтер-
не у Шпанији.341 Неке људе послао је и у Белгију, а Срђу Прицу у Север-
340
М. Marić, Deca komunizma, I, 303–304.
341
Пре Масларића ту функцију обављао је Благоје Паровић (1903–1937). Он је у
Шпанију стигао као представник КПЈ при КП Шпаније. Покренуо је и уређивао
добровољачки лист Димитровац, а његовом иницијативом формиран је и ба-
таљон „Ђуро Ђаковић“, састављен од добровољаца из Југославије. У јулу 1937.
изабран је и за политичког комесара 13. Интернационалне бригаде. После ха
пшења Милана Горкића југословенски комунисти, добровољци у интернационал-
ним бригадама, на конференцији у Барселони изјаснили су се против Титовог
преузимања ЦК; за вођу партије изабрали су Петка Милетића, а за организа-
ционог секретара Благоја Паровића. После тога оптужени су за „троцкизам“, а
Паровић је убијен под још увек неразјашњеним околностима 6. јула 1937. у
близини једног села код Мадрида. Према раширеној сумњи, убијен је од стране
југословенских ликвидатора, уз одобрење НКВД-а, јер се успротивио Титу, али
за такве претпоставке још увек нема озбиљних доказа. Паровићево тело изло-
жено је у бази интербригадиста у Мадриду, а сахрањен је на мадридском гробљу
Фуенкарал. Након смрти Благоја Паровића, на његово место постављен је Ма-
сларић, као представник Титовог ЦК КПЈ. Maсларић је после пораза шпанске
ну Америку. Коминтерни је објаснио да је то урадио због недостатка

новца и због лоших односи између појединаца: „Од другова који су ос-
тали у Паризу захтијевао сам да дисциплиновано чекају на рјешење КИ
у вези с нашим питањем, јер је већ било познато да је Горкић ухапшен“.342
После интервенције Коминтерне вратио је Чолаковића у Париз, а уз
њега је остао словеначки комуниста, познати књижевник Воранц Пре-
жихов. Тито је из Париза 17. октобра 1937. од Николаја Ивановича Је-
жова343 поново тражио визу за улазак у Совјетски Савез. Виза му је
одобрена тек у августу 1938. године.344 Онда је Тито повео бруталну
кампању против Адолфа Мука, јер је неко морао да буде крив за неуспех
слања добровољаца у Шпанију. Мук је у Политбиро ЦК ушао када и Тито,
децембра 1934. на 4. земаљској конференцији. Тито је агентима НКВД-а
4. марта 1935. и 31. августа 1936. дао врло неповољне карактеристике о
Муку („буржоаско понашање“ и „неконспиративност“, политички није
довољно изграђен). Повод за нови напад на Мука било је то што се он
на састанку руководства КПЈ (после којег је уследило већ цитирано са-
општење од 3. септембра 1936) супротставио Горкићу и критиковао про-
цес против „троцкиста“ у Совјетском Савезу. Тада је рекао да ће
„стријељање тих људи нама само шкодити“. Почетком марта 1937. Мук
је пао у акцији слања добровољаца у Шпанију. Ухапшен je заједно са
својим помоћником Антоном Франовићем.345
републике избегао у Алжир, одакле је 1939. дошао у Совјетски Савез. Ту је

остао све до 1944. Током рата био је један од уредника радио станице „Слобод-
на Југославија“ која је водила пропаганду у корист Тита и партизана.
342
343
Николај Иванович Јежов (1895–1940). Народни комесар за унутрашње послове
(од септембра 1936. до јануара 1937) и за државну безбедност (од јануара 1937.
до новембра 1938). Под његовом контролом био је НКВД. Главни спроводник
чистки у Совјетском Савезу. Осуђен је за „издају“ и стрељан 1940. Јежов је и
због приватног живота, обележеног развратом и садистичким понашањем, сте-
као репутацију једног од најомраженијих совјетских политичара. Узима се као
један од најпознатијих примера не-личности у аутократским и тоталитарним
друштвима, јер је после ликвидације власт из јавног сећања уклонила сваки траг
о Јежову, као да није постојао.
344
345
Адолф Мук је одведен у Београд, испитиван је од полиције и осуђен је на десет
година затвора. Робијао је у Сремској Митровици, одакле су га 1941. усташке
власти вратиле у Котор јер су у питaњу биле „две државе“ – НДХ и „Краљеви-
на Црна Гора“ као италијански протекторат. Мук је после тзв. мартовских пре-
говора 1943, између партизана и Немаца, одведен из которског затвора у Херцег
Нови, што је податак које су послератне комунистичке власти у Југославији
врло пажљиво прикривале. У априлу 1943. стрељали су га италијански фашисти
код Дебелог Бријега.
Тито је писао да је Мук највећи „провокатор и издајник“ у историји

КПЈ јер је пред полицијом лажно тврдио како је водећа личност партије.
Тито се такође осврнуо на смрт Благоја Паровића и рекао да је он „пао
јуначком смрћу“, а да „издајника Мука“ комунистичка партија за сва
времена избацује из својих редова: „Његов случај нека буде поука за
наше чланство, а нарочито за оне који мисле да се према издајницима
може помирљиво поступати и опраштати“.346
И у наредном броју Пролетера Тито је оштро напао Мука. Оптужио
га је да није био ни радник ни пролетер већ „него трговац и сувласник
радње од неколико стотина тисућа динара вриједности“ и да је тежио ка
„удобном животу малограђанина“. Он је био „политички конфузан“, имао
је „мењшевичка схватања“, пред „класним непријатељем држао се очајно
глупо“. У затвору је изјављивао како ће „сада учити стране језике и ви-
соко књиговодство да би си осигурао будућност“.347 Тито је јавно сао-
пштио и да се Мук противио стрељању „троцкиста“, па је тако кому-
нистичким робијашима у Сремској Митровици послао више него јасну
поруку.
Крајем марта 1938. године Тито се накратко вратио у Југославију,
пре свега због кризе која је изазвана прикључењем Аустрије нацистичкој
Немачкој. Словеначки историчар Јоже Пирјевец сматра да је Тито тада
први пут у животу показао да је склон очувању југословенске државе,
односно да је сматрао како је Југославија као заједничка домовина по-
требна и Србима, и Хрватима и Словенцима. Од њих је у једном прогла-
су тражио да се уједине како би се одупрли „фашистичким освајачима“.348
Делимично и под утиском тих догађаја, Тито је одлучио да у Југосла-
вији формира ново партијско руководство и о томе је марта 1938. из Пари-
за одмах обавестио Димитрова. Пошто је то била самостална одлука, на
коју није имао право, Тито је морао да пошаље веома убедљива објашњења
за њу. Прво је нагласио проблем велике финансијске кризе, па онда поли-
тичку потребу која је тражила такво решење, јер је то био једини начин
да КПЈ створи ауторитет у Југославији „услијед ратне опасности“.349
У новом писму Димитрову од 1. априла 1938. године, Тито је рекао
да како ће отићи у Југославију и спровести „најнужније мјере“ како би
спречио хаос у КПЈ и како би за њу „у овим тешким часовима“ учинио
све што може да би је сачувао од „разних потреса“ и покушаја „са стра-
346
„Slučaj izdajnika Adolfa Muka“, Proleter, decembar 1937, 613. – Осим Мука, Тито
је самоиницијативно из КПЈ искључио још шесторицу комуниста, уз исто об-
разложење: „издајничко држање пред класним непријатељем“. (Исто).
347
„Još o izdajniku Muku“, Proleter, januar–februar 1938, 626–627.
348
J. Pirjevec, Tito i drugovi, I, 83.
349
не“ неких „нездравих елемената“ који су настројени фракционашки и

групашки: „Ја сматрам да је једино правилно рјешење у ово вријеме ако
буде руководство на терену. Према томе, свака препорука или мишљење
да се центар задржи у иностранству била би од слабе или никакве ко-
ристи за нашу Партију“.350
Почетком априла 1938. Тито је дошао у Загреб (тада је користио
псеудоним „Виктор“). У писму Прежихову Ворaнцу од 13. априла писао
је како се плаши присталица Милана Горкића, као и да је стање за рад
најгоре у Словенији због великог утицаја нациста: „Утицај Хитлера у
Словенији није само код Нијемаца него и код широких маса сељака Сло-
венаца који већ говоре да би било добро да Хитлер дође и у Словенију“.351
Због тога је КП Словеније одржала ванредну партијску конференцију, на
којој је био и Тито, у покушају да сузбије пронемачко расположење у
Словенији посебно изражено после припајања Аустрије Трећем Рајху.
Маја 1938. Тито је формирао привремено руководство, а његова прва
седница одржана је на планини Лисци у Словенији. По наређењу Георги
Димитрова, Тито је 14. јуна стигао у Париз, одакле је одмах преко Јоси-
па Копинича352 послао једно писмо Димитрову. Копинич се 5. јула вратио
из Шпаније где је радио као „инструктор“ Коминтерне, а он и Тито по-
знавали су се од 1934. године. Тито је у писму обавестио Димитрова о
многим „позитивним помацима“ у раду КПЈ, да је формирао привреме-
но руководство „за текући рад“ али и да партија мора да добије регулар-
но руководство: „Друже Д, до данас смо успјели не само да Партију са-
чувамо од дубљих потреса него су постигнути и лијепи резултати у раду.
То нам је пошло за руком зато што на терену постоји здрав елеменат,
одан Партији и Коминтерни. [... Опасно је, међутим, продужавати дана-
шњу ситуацију. Молим те, заузми се да би се наше питање ријешило што
пре. Ако се нема повјерења у мене, онда је неопходно да се наименује
неко други и да му се да морална подршка. Али не било ко из ове труле
емигрантске средине. [...] Осјећам велику одговорност пред Партијом у
земљи и не могу даље овдје овако сједети“.353
350
Исто, 39–40.
351
Исто, 43.
352
Јосип Копинич („Валдес“, „Ваздух“, 1911–1997). Члан КПЈ од 1931, а од 1936. био
је на раду у Москви. Учествовао је у грађанско рату у Шпанији као „војни са-
ветник“ Коминтерне; био је командант шпанске републиканске морнарице. Из
Москве је 1940. упућен у Југославију са задатком да организује и руководи
пунктом Коминтерне за везе са комунистичким партијама Италије, Аустрије,
Швајцарске, Чехословачке, Мађарске, Југославије и Грчке. Пункт се налазио у
Загребу и био је укључен у мрежу совјетске обавештајне службе.
353
Ово писмо Копинич је у Москву донео 21. јула, а 4. августа замолио

је Димитрова да Титу одобри долазак у Москву. Копинич је Димитрову
писао како се КПЈ налази у „тешком положају“ јер је постигла „велике
успехе“ у земљи, али је „незамисливо продужити даље“ без моралне, али
и минималне материјалне подршке Коминтерне: „Партија уз Вашу помоћ
треба очистити сву прљавштину, направити смео рез и срезати све што
не ваља. Али док то још није учињено, разни елементи желе искористи-
ти стање. У Француској се налазе елементи старог руководства од при
сталица Горкића, до ‘увређених’ којима је потребна рехабилитација, али
не желе радити, траже новац и власт, а то није за њих. [...] Тако разне
групе користе ‘мрачне работе код нас’, ширећи гласине да су и друг Вал-
тер и неки други такође шпијуни. Јасно је да Партија не може бити
очишћена све док КИ не утврди и додели пуна права руководству, од-
носно док КИ не регулира ствари КПЈ“.354
Тито је ново писмо Димитрову послао 8. августа 1938. и у њему је
поново тражио да се хитно формира руководство КПЈ. Овог пута потен-
цирао је опасност од фашизма која прети Југославији, а истакао је и
потребу да се КПЈ „добро очисти“ од разних „туђих елемената“ који су
у њу продрли док за то не буде касно: „Наша Партија има у земљи вео-
ма добре и одане кадрове. Она вјерује у КИ и нада се да ће се наше
питање чим прије и што правилније ријешити уз помоћ КИ. Упркос свим
тешкоћама, Партија се развија и њен политички утицај расте. Већина
чланова већ данас правилно спроводи линију 7. конгреса КИ и с веома
добрим успјесима ради на свим секторима“.355
Тито је у Москву допутовао 25. августа 1938. и одмах почео да пише
различите извештаје о стању у КПЈ и о политичкој ситуацији у Југосла-
вији. Црвена нит свих тих извештаја (укупно седам за мање од три не-
деље) била је да убеди руководство Коминтерне да је стање у КПЈ добро
међу чланством, али да прети нова опасност од фракционаштва у поје-
диним структурама и да је зато неопходно „право“ руководство како би
се елиминисали сви „нездрави и сумњиви елементи“.356
Кључни састанак у Секретаријату Коминтерне одржан је 17. септем-
бра 1938. године. Тито је поднео опширан реферат, под насловом „По-
литичка ситуација у Југославији“, у којем је поновио своје старе оцене
– КПЈ се развија и организационо и политички, способних кадрова има
али су они млади и потребна им је адекватна партијска изградња. Рекао
је да формирање руководства КПЈ треба убрзати због опасности која
354
355
356
Исто, 82.
прети од „фракционаша и троцкистичких елемената“ како у иностран-

ству, тако и у земљи.357
Тито је 23. септембрa 1938. написао још један опширан извештај под
насловом „Мој однос са особама које су раскринкане као саботери и
непријатељи наше Партије“. У њему је дао негативне карактеристике за
девет истакнутих функционера КПЈ, седморица од њих су већ били
стрељани. О њима је писао да су „саботери и непријатељи партије“. У
питању су били Камило Хорватин, браћа Јурај (Ђука) и Штефек (Стјепан)
Цвијић, Иван Гржетић, Милан Горкић, Сима Марковић, Филип Филипо-
вић, Симо Миљуш и Антун Маврак.
За Стјепана Цвијића Тито је рекао: „Упознао сам га овдје 1935. и
морам признати да сам се у њему веома преварио. О њему сам имао
добро мишљење. Мислио сам да се ослободио фракционашких идеја, да
је одан КИ и партији. Мислим да сам погрешио зато што никада нисам
непосредно радио с њим и нисам имао прилике да га боље упознам“.
Цвијић је у том часу већ био мртав, 10. августа 1938. умро је на сани-
тетском одељењу неког престоничког затвора „од туберкулозе и опште
исцрпљености“. Непосредно пред хапшење (ухапшен 19. јула 1938. под
оптужбом за чланство у „контрареволуционарној организацији“), Цвијић
је заступницима Коминтерне писмено сведочио да је „Валтер повезан са
нашим покретом у Хрватској“ и да је „у основи честит“, што се „мора
узети у обзир и одвагати да ли се може сачувати за наш покрет“. Из-
вештај је завршио следећом реченицом: „Уколико су потребни подаци о
некоме кога овде нисам споменуо, молим да ми се то напомене“.358
У „московским разговорима“ Тито се дистанцирао од својих прија-
теља и од обе бивше супруге, Пелагије Белоусове и Луције Бауер. Од
Пелагије се развео у јесен 1935. године, а за њу је 27. септембра 1938.
рекао да „нема материнска осећања“ и да „мрзи и квари“ њиховог сина
Жарка. Пелагија је иначе у то време већ била ухапшена.359
Са Луцијом (Елза Јохана Кениг), немачком револуционарком, венчао
сe 13. октобра 1936. године. Tито је брак склопио под именом „Фридрих
Валтер“. Луција је ухапшена 20. октобра 1937. и стрељана 29. децембра
исте године под оптужбом за шпијунажу за немачки Гестапо, па се Титу
замерало да он због тога не може да буде вођа КПЈ.360 Зато је „Валтер“
357
Исто, 118.
358
Тито – строго поверљиво, 90. – Млађи од браће Цвијић рехабилитован је 18. јула
1957. одлуком Иследне управе КГБ-а.
359
Наведено према: П. Симић, Светац и магле, 408.
360
На саслушању 18. новембра 1937. о Титу је рекла: „У Москви сам га упознала,
а 1936. се удала за члана политбироа Југословенске комунистичке партије Вал-
тер Фридриха, који је октобра 1936. отишао на илегалан рад у Југославију“.
27. септембра 1938. покајнички писао: „На основу чега сам мислио да је
она проверена? На основу тога што је била ћерка бедног радника, што
је раније била жена истакнутог политичког радника немачког Комсомо-
ла који је био кажњен са 15 година затвора, што је била послата у Москву
на кратак курс. Истина је да сам је сматрао врло наивном и политички
неразвијеном. Због тога сам је више пута упозоравао да не треба да има
никакве везе са емигрантима из Немачке, јер сам се бојао да би је неко
искористио за непријатељске циљеве у односу на СССР. Сматрам да сам
овде био недовољно будан и да је то у мојој партијској каријери велика
мрља“.361
Извршни комитет Коминтерне повољно је оценио Титов рад, али је
ипак све зависило од Димитрова који није журио да се састане са Титом.
Тито му је 17. октобра писао да мора да се врати у Југославију како би
припремио КПЈ за „одлучујућу борбу“, али да ће ипак сачекати сусрет са
њим;362 2. новембра још једном му је је рекао да би волео да се виде пре
одласка, а овога пута хитност је нагласио и једним помало неуобичајеним
аргументом – одржавањем парламентарних избора: „Молим Вас, драги
друже Димитров, да помогнете нашој Партији, да допринесете мом што
скоријем одласку у земљу јер до избора остаје још свега 38 дана. Молим
Вас, такође, да ме примите и да ми дате Ваш савјет у разним питањима“.363
На крају је Димитров примио Тита и испитивао његову лојалност.
У дугим дискусијама Тито је морао да се дистанцира од комуниста који
су били већ похапшени. У јануару 1939. године добио је неку врсту
сагласности Коминтерне да формира Централни комитет КПЈ, али је
она била условљена и ограничена. Извршни комитет Коминтерне је
5. јануара усвојио Резолуцију о раду КПЈ у којој је, вољом Димитрова,
остало одређење да се само „сматра“ да „Валтер“ и његови сарадници
представљају привремено руководство КПЈ. Дмитриј Мануилски, висо-
ки функционер Коминтерне, чак је после тога Димитрову предложио
да „Валтера“ треба уклонити са рада на одговорним местима у КПЈ, јер
је он био лично одговоран за велики неуспех у слању добровољаца за
Шпанију 1937. године.364
На седници одржаној од 19. до 21. марта 1939. у Бохињској Бистри-
ци, Тито је поднео исцрпан извештај о разговорима у Коминтерни и
конституисао ново партијско руководство. У митологији КПЈ деценијама
Рехабилитована је 9. јануара 1958. по молби првог мужа, министра државне

контроле тадашње Источне Немачке Ернста Вабра.
361
Наведено према: П. Симић, Светац и магле, 408–409.
362
363
Исто, 130.
364
се истицало да је на овој седници Тито формирао нови ЦК, али то није

било тачно. На овој седници било је укупно пет људи који су изабрани
у привремено руководство. И у самом записнику стоји да је у питању
био састанак „Привременог руководства за текућа питања у КПЈ док
наше питање не буде решено у Коминтерни“.365
У то руководство ушли су Тито (није најјасније коју је функцију тада
имао – организациони или политички секретар КПЈ; то је било нејасно
и партијском чланству, чак и за време Другог светског рата, а Тито је за
формалног вођу КПЈ изабран тек 1940. на 5. земаљској конференцији),
Едвард Кардељ, Франц Лескошек, Миха Маринко, Јосип Краш, Милован
Ђилас и Александар Ранковић. Маринко и Ранковић нису присуствова-
ли овој седници. Од ових људу у историју и митологију југословенског
комунизма, поред Тита, ушли су Кардељ, Ранковић и Ђилас. Тада је ус-
постављен вишедеценијски систем власти у КПЈ, који је касније пренесен
и на ниво државе.
На овој седници најважнија тачка било је „искључење свих бивших
руководећих фракцијских и антипартиских елемената“. Тито је о томе
одмах обавестио Москву, уз опаску да је та одлука „с весељем поздра-
вљена“. У питању су били: Сима Марковић, Филип Филиповић, Петко
Милетић, Владимир Ћопић, Вилим Хорвај, Адолф Вајс, Роберт Валдгони,
Антун Маврак, Коста Новаковић, Иван Гржетић, Јован Малишић, Акиф
Шермет, брачни пар Хорватин (Камило и Јованка), брачни пар Кусовац
(Лабуд и Кристина), браћа Гргур и Радомир Вујовић, браћа Јурај и Стје-
пан Цвијић, Адолф Мук, Карло Худомаљ, Милан Горкић, брачни пар
Миљуш (Симо и Зора), брачни пар Марић (Иван и Маргита), Гојко Са-
марџић и Јанко Јовановић.
Одлука о искључењу објављена је 1. маја, у свечаном броју Проле-
тера који је, иронично, био посвећен 20-годишњици оснивања КПЈ. На
списку је било 19 имена, без имена Филипа Филиповића, јер је Тито
проценио да би се то доста негативно одразило на његову позицију међу
српским комунистима. На списку је било име Петка Милетића, иако
његово искључење није тражено из Москве, о чему ће касније бити више
речи. Главни партијски орган тада је изашао у новом, свечаном дизајну.
У тексту о историјату КПЈ Тито је још једном нагласио да је највећа
сметња у раду партије било то што су „неки људи, који су првих година
били на челу наше партије, имали великосрпско централистичко стано-
виште и по националном питању и тиме дискредитовали партију код
угњетених народа. Али, уз помоћ великог вође и учитеља међународног
пролетаријата, друга Стаљина, учињен је крај таковом анитлењинистич-
365
Исто, 95.
ком ставу по националном питању кога су хтјели натурити нашој партији

десни опортунисти на челу са Симом Марковићем“.366
Тито је 2. маја 1939. обавестио Прежихова Воранца да су „искључе-
ни сви они који су горе сјели“, односно да су из КПЈ искључени сви
комунисти који су у Совјетском Савезу већ били похапшени.367 Многи
од њих већ су били побијени (Филиповић, Горкић, Хорватин, Г. Вујовић,
Ђ. Цвијић), или су већ били мртви (млађи брат Цвијић). Најмање 11
људи још је било живо „горе“, а стрељани су 19. априла 1939. после сти-
зања Титовог првог извештаја. Иронијом историје, они нису страдали
од руку оних против којих су се борили, већ од руку оних којима су цео
живот верно служили. Њихове трагичне судбине верно одсликавају на-
личје живота у „пролетерском рају“.
Симо Миљуш се после прогонства у Београд вратио у новембру
1933, а средином наредне године, на захтев ЦК КПЈ, отишао je у Беч и
запослио се у бечком одељењу „ТАСС-а“ као новинар. Овде је са супру-
гом Зором подвргнут партијској истрази ЦК поводом старих оптужби
да су 1927, после провале у београдској партијској организацији, били
„провокатори“. Одлучено је да се у Москви настави и оконча истрага.368
Брачни пар Миљуш стигао је у Москву августа 1935. и истрага је наста-
вљена у ЦК СКП(б) и Кадровском одељењу Коминтерне.
У Москви их је срео Родољуб Чолаковић, који је имао врло лоше
мишљење о Зори, али и о другим супругама комуниста које су учество-
вале у раду КПЈ. Оне су, како је сматрао Чолаковић, само „доприносиле
загађивању атмосфере у врховима Партије, распиривале свађу и шириле
дух нетрпељивости“. Чолаковић је доста цинично писао да је Симо ос-
тављао утисак „прије ремена остарјелог и крајње уморна човјека“, да се
„запарложио, да није читао ни расправљао“, а да је главни кривац за то
била његова супруга: „Чудио сам се што јој муж дозвољава да се тако
неодговорно понаша. Нисам се могао отети утиску да се у њему нешто
сломило, да он многе ствари говори по навици, да је из њега ишчилио
стари борац, чему је одлучујуће допринијела ова жена, вјешта, продорна,
али по својим манирима и схватањима потпуно туђа револуционарном
покрету“.369
У октобру 1935. делегација КПЈ на 7. конгресу Коминтерне предло-
жила је да ЦК донесе одлуку „о потпуној и безрезервној рехабилитацији
Кубурића (Миљуша) и његове жене“, коју је 15. октобра 1935. Политбиро
366
Proleter, 1. maj 1939, 631.
367
368
369
Р. Чолаковић, Казивање о једном покољењу, 185.
потврдио. Шта се даље дешавало није познато. Симо је ухапшен 19. јула
1938. године. Осуђен је на смрт због сарадње са „југословенском поли-
тичком полицијом, провокаторског рада у КПЈ и Коминтерни“, као и да
је био члан „десно-троцкистичке терористичке организације“. Стрељан
је 19. априла 1939. у Москви, а његово тело је кремирано у Московском
крематоријуму на Донском гробљу. Рехабилитован је 10. јуна 1958. одлу-
ком Војне комисије Врховног суда СССР. Његова супруга Зора је због
„провокаторског деловања“ 3. априла 1939. осуђена на осам година за-
точења у поправно-радном логору. Казну је издржавала у логору Вор-
кутстроја „Интаугољ“. Ослобођена је 11. новембра 1946. и упућена на
принудни боравак у насеље Канин Нос, недалеко од места Печора. По-
ново је ухапшена 12. септембра 1950. године. У току истраге у затвору,
умрла је од инфаркта 2. децембра. Коначно је рехабилитована тек 25. апри
ла 1989. године.370
Коста Новаковић је због комунистичког деловања често хапшен.
Први пут је оптужница против њега (и Трише Кацлеровића) подигнута
4. јануара 1922. године. Била је заснована на личној преписци између
њих двојице, а они су терећени због рада у Независним синдикатима на
основу три писма која је Новаковић августа и септембра претходне го-
дине упутио Кацлеровићу. Суд је сматрао да „ова приватна преписка не
садржи излагање комунистичких идеја у циљу подржавања или придо-
бијања других, нити да се оваквом преписком ишло на то да се ко под-
стрекне на насиље према државним властима или да се угрози јавни
мир“. Преписка је за Суд имала карактер међусобног обавештавања о
синдикатима, па је 16. јануара 1922. донесена ослобађајућа пресуда.371
Средином јануара 1926. извршена је велика рација у Београду, када
је ухапшен и Новаковић. Првостепени суд је 29. јануара поништио ре-
шење о хапшењу. Потом је оптужница проширена због наводне војне
шпијунаже, али је суд 16. фебруара и то одбацио. Новаковић је поново
ухапшен 30. јула 1926, а 26. септембра исте године осуђен је на пет го-
дина робије, иако је оптужница била иста као и у претходним случаје-
вима.372
Уз помоћ KПJ, у јануару 1927. Новаковић је побегао из затвора и
пребачен је у Беч. Одатле је 19. маја 1927. емигрирао у Совјетски Савез.
Добио је статус политичког емигранта и преведен је у чланство СКП(б).
Наредних месеци био је представник КПЈ у балканском Земаљском се-
кретаријату Коминтерне. Током 1928. упућен је у Берлин на рад у Бал-
370
371
К. Николић, Бољшевизација КПЈ, 106–107.
372
Исто, 110.
канску комунистичку федерацију, био је секретар комунистичке фракције

у Комитету национално-револуционарних организација Балкана. Када је
крајем лета 1931. опозван, вратио се у Москву. Током партијске провере
чланова КПЈ (1932) искључен је из партије због „фракционашког дело-
вања“. Тешко погођен овом казном, тражио је њено преиспитивање и
упутио је низ представки партијским инстанцама. Иако је одлуком ЦК
КПЈ 1935. враћен у партију, остао је политички потпуно сломљен човек.
Требало је да се врати у Југославију, а у време хапшења живео је у једном
„сиротињском собичку“, нарушеног здравља и у тешким материјалним
условима. Ухапшен је 19. јула 1938. године. Осуђен је на смрт због „са-
радње“ са југословенском политичком полицијом, „провокаторског де-
ловања“ у КПЈ и Коминтерни и чланства у „десно-троцкистичкој теро-
ристичкој организацији“. Стрељан је 19. априла 1939. у Москви, а његово
тело кремирано је у Московском крематоријуму на Донском гробљу.
Рехабилитован је 10. јуна 1958. године.373
Радомир Вујовић (1895–1939). Српски комуниста, старији брат Војис-
лава Вујовића, партијски радник и публициста, члан КПЈ од 1919. године.
У пролеће 1919. отишао је у Париз на студије медицине. Био је активан
у југословенској студентској комунистичкој организацији и, истовремено,
по налогу Извршног комитета Омладинске интернационале, радио је у
француском савезу социјалистичке омладине. Један је од оснивача листа
L’Avant Garde (органа комунистичке омладине Француске), сарадник ча-
сописа La Vie Ouvriére и листа L’Humanité. Када је после тромесечног
затвора протеран из Француске, у априлу 1921. доспео је у Беч. Наставио
је студије, али се убрзо потпуно посветио раду у КПЈ. Радио је у Загра-
ничном комитету КПЈ, био секретар Балканског секретаријата Омладин-
ске интернационале и делегат на проширеним пленумима и конгресима
Коминтерне и КОИ у Москви (1922. и 1924). Као представник Омладин-
ске интeрнационале у јесен 1924. дошао је у земљу и укључио се у рад
илегалне КПЈ. После V проширеног пленума ИК Коминтерне (1925) име-
нован је за члана ЦК КПЈ. На 3. конгресу КПЈ поново је изабран за
члана ЦК, а потом за члана Политбироа и организационог секретара ЦК
КПЈ. Крајем јула 1927. ухапшен је у Београду и 18. фебруара 1928. осуђен
на пет година робије. После издржане казне, у октобру 1932. интерниран
је у Пожаревац, одакле је по одлуци ЦК КПЈ у августу 1933. илегално
отишао у Беч, а затим у Совјетски Савез.
У Москву је стигао 19. октобра 1933. године. Добио је статус поли-
тичког емигранта и почео да ради у Балканском земаљском секретари-
јату Коминтерне као референт за Југославију. Због тешко нарушеног
373
здравља на робији, у то време, као и наредних година, више месеци је

прово на лечењу и опоравку. Био је предавач на КУНМЗ-у, радио је у
Одељењу за штампу, похађао је Институт црвене професуре и учествовао
на свим политичким скуповима у Москви. Совјетско држављанство до-
био је 1935. године. После другог „зиновјевског процеса“ саслушаван је
у контролној комисији Коминтерне о односима са братом Војиславом,
јер је интервенисао због његовог хапшења. У новембру 1936. кажњен је
партијским укором због „отупљивања партијске будности“, а у мају 1937.
искључен је из КПЈ због одржавања веза са „троцкистима“. Пошто је
отпуштен са посла, прешао је са супругом и дететом из Москве у село
Илинскаја у Московској области. У време хапшења радио је у Издавачком
заводу за литературу на страним језицима. И он је ухапшен 19. септем-
бра 1938. године. У току истраге био је у Московском истражном затво-
ру Лубјанка и Лефертовској тамници. Осуђен је на смрт због „сарадње“
са југословенском политичком полицијом, „провокаторског деловања“ у
КПЈ и Коминтерни и чланства у „десно-троцкистичкој терористичкој
организацији“. Стрељан је 19. априла 1939. у Москви. Као и остали ко-
мунисти из ове групе, кремиран је у Московском крематоријуму на Дон-
ском гробљу. Рехабилитован је 10. јуна 1958. године.374
Гргур Вујовић је после ослобађајуће пресуде, на судском процесу из
фебруара 1928, у августу исте године упућен у Москву на 5. конгрес Ом-
ладинске интернационале, где је изабран за члана Извршног комитета
КОИ. Остао је у Москви на раду у Извршном комитету као члан Секре-
таријата и заменик организационог секретара. Тешко је оболео од тубер-
кулозе кичменог стуба, лечио се у Москви и на Јалти, кратко време био
је секретар Балканског секретаријата ИК Омладинске интернационале, а
у августу 1932. именован је за представника КПЈ при ИК Коминтерне. Од
августа 1934. био је „на поверљивом раду“ у граду Чита, недалеко од гра-
нице са Кином, где је руководио пунктом за везе. У Москву се вратио у
марту 1936. године. Добио је совјетско држављанство и радио као руко-
водилац Службе за везе Извршног комитета Коминтерне. У јуну 1937.
искључен је из партије због веза са братом Војиславом. Ухапшен 26 (или
27) јула 1937. године. Осуђен је на смрт под оптужбом за шпијунажу за
немачку обавештајну службу, да је био члан „контрареволуционарне ор-
ганизације која је деловала у оквиру Коминтерне и за њу врбовао нове
присталице“. Стрељан је 28. октобра 1937. и сахрањен на бившем стрељач-
ком полигону НКВД „Комунарка“ у Москви. Рехабилитован 27. јула 1957.
одлуком Војне комисије Врховног суда Совјетског Савеза.375
374
Исто.
375
Исто.
Владимир Ћопић је после изласка из затвора (због атентата на ре-

гента Александра) маја 1924. био секретар Обласног комитета КПЈ за
Хрватску и Славонију и председник легалне Независне радничке пар-
тије Југославије за Хрватску. Крајем децембра 1924. поново је ухапшен
и 7. маја 1925. осуђен на три и по године робије. Уз помоћ КПЈ, авгус-
та 1925. побегао је из болнице у Загребу у којој се налазио на лечењу.
Емигрирао је у Совјетски Савез, где је похађао Међународну лењинску
школу. Октобра 1927. постављен је за лектора на Југословенском секто-
ру КУНМЗ-a. Од почетка 1930. до новембра 1931. био је инструктор
Коминтерне при ЦК КП Чехословачке у Прагу, где је засновао породи-
цу (супруга Соња и син Зоран, који је после сазнања да му је отац
убијен узео мајчино презиме Фијала). Ухапшен је крајем 1931. и у ја-
нуару 1932. протеран у Немачку, одакле је отишао у Москву. Члан По-
литбироа ЦК био је oд 1932. до 1936. године, а током 1934. и 1935.
године представник КПЈ у Коминтерни. Ћопић је у августу 1936. иле-
гално дошао у Југославију, крио се код Мирослава Крлеже и у његовом
стану одржавао илегалне састанке.
Крајем те године отишао је у Шпанију, борио се у републиканској
армији као командант XV интернационалне бригаде „Aбрахам Линколн“.
По доласку у Шпанију, изјаснио се као Хрват.376 У свом дневнику је за-
писао да је спреман да се жртвује за „мир и слободу“ шпанског, фран-
цуског немачког, италијанског, чешког и хрватског народа.377
По налогу Коминтерне, и уз Титову сагласност, опозван је са фрон-
та код Албасете и септембра 1938. вратио се у Москву. Пре тога, састао
се са Родољубом Чолаковићем у Паризу и наводно му, у врло неприја
тном разговору, рекао да очекуje како ће добити мандат за састав новог
рукoводства КПЈ. Чолаковић је о томе одмах путем писма обавестио
Георги Димитрова.378
У Москви је Ћопић са Титом преводио Кратки курс СКП(б). Тито
је и за њега написао карактеристику, али она није сачувана. Ћопић је
ухапшен 3. новембра 1938. у чувеном хотелу „Лукс“. Као и многи други
југословенски комунисти, оптужен је за сарадњу са југословенском по-
литичком полицијом, провокаторски рад у КПЈ и Коминтерни и да је
био члан „десно-троцкистичке терористичке организације која је тежила
да у своје руке узме руководство Коминтерне и њених секција“. Осуђен
је на смрт, уз конфисковање имовине. Стрељан је 19. априла 1939. у Мо
376
I. Očak, Vojnik revolucije, 345.
377
Наведено према: Bosiljka Janjatović, „Vladimir Ćopić u Španjolskoj“. У: Život i djelo
Vladimira Ćopića, Rijeka, 1978, 280.
378
скви, а његово тело кремирано је у Московском крематоријуму на Дон-

ском гробљу. Рехабилитован је 10. јуна 1958. одлуком Војног колегијума
Врховног суда Совјетског Савеза.379
Јован Малишић је у јесен 1930. искључен из ЦК КПЈ и позван у
Москву. Одлуком Политичке комисије Извршног комитета Коминтерне
од 3. новембра 1930. године, смењен је са рада у КПЈ због „грубог нару-
шавања принципа колективног рада, неконспиративности и недисципли-
не“, уз предлог да се ангажује „на нижем совјетском раду“. Запослио се
у московској фабрици „Новаја зарја“ као секретар партијског комитета.
Тада је добио и совјетско држављанство. У марту 1937. отишао је у Шпа-
нију, где је био саветник у 27. дивизији републиканске војске. У Москву
се вратио 10. јуна 1938. године. Стављен је на „располагање“ Кадровском
одељењу Коминтерне. Истовремено, његов рад и држање у Шпанији под-
вргнути су истрази, коју је поводом оптужби извесних совјетских офи-
цира повела 4. управа Црвене армије. Истрага је обустављена, али је
Малишић ухапшен 17. новембра 1938. године. У току истраге био је у
Московском истражном затвору „Бутирка“, а од краја јануара 1939. у
Лефортовској тамници. Његова супруга Нана Шиловић упутила је мол-
бу Георги Димитрову да се заинтересује за случај њеног мужа и помогне
јој да у разобличавању лажи „нађе правду“. Њено писмо са Малишићевом
биографијом достављено је 3. фебруара 1939. на одлучивање шефу НКВД-а
Лаврентију Берији. Малишић је, међутим, осуђен на смрт под оптужбом
за сарадњу са „југословенском политичком полицијом, провокаторски
рад у КПЈ и Коминтерни и припадање десно-троцкистичкој терористич-
кој организацији која је намеравала да у своје руке узме руководство
Коминтерне и њених секција“. Стрељан је 19. априла 1939. године, а ње-
гово тело кремирано је у московском крематоријуму на Донском гробљу.
Рехабилитован је 10. јуна 1958. године.380
Антун Маврак је у пролеће 1932. године (априла или маја), одлуком
Комисије ИК Коминтерне за проверу чланова КПЈ у Москви, искључен
из КПЈ, уз услов да не може да остане у Москви. Упућен је у Ростов, где
се запослио у „Уралмашу“. Од 1934. поново је био у Москви – радио је
као токар у фабрици аутомобила „Стаљин“. Живео је веома тешко,
потпуно одбачен и изолован, готово као бескућник. Карло Штајнер га је
срео након што је избачен на улицу из хотела у којем је становао: „Тада
је Маврак био већ смијењен са свих партијских функција и искључен из
КПЈ, а све по директиви Коминтерне. Желио је да иде спавати код НКВД-
а, јер је осјећао да га нитко не смије примити. Међутим, ја сам нашао
379
380
Исто.
једну собицу код свог складиштара, у кругу свог предузећа. У њој је

касније спавао и Ђуро Цвијић, који је дошао у ситуацију сличну Мавра-
ковој. Донио сам Мавраку и једну деку. Сад је могао мирно спавати.
Нудио сам му нешто и новца. Није хтио одмах узети. Очито да му је
било јако тешко. На крају је ипак узео 100 рубаља. Доносио сам му хра-
ну и књиге. Много је читао. Иначе, био је јако образован, висок инте-
лектуалац, добар теоретичар и практичар марксизма. Осјећао се као да
је у затвору. Било му је све то несхватљиво“.381
У међувремену, неколико пута се обраћао Кадровском одељењу Ко-
минтерне, као и Ивану Гржетићу, представнику КПЈ у Коминтерни, тра-
жећи да се његово питање поново размотри и подржи пријем у партију.
У јесен 1936. затражио је да га пошаљу у Шпанију или на легализацију
у Југославију. Његов захтев није подржан, уз образложење да се „повезао
с искљученим Југословенима“, али је предложено да прими држављанство
СССР, што је он раније одбијао. Почетком октобра укључен је у групу
од око 150 југословенских комуниста за које је руководство КПЈ, у ок-
виру плана за смањење југословенске комунистичке емиграције, тражи-
ло сагласност надлежних инстанци Коминтерне да се врате на рад у
Југославију. Велики талас чистки, који је ускоро наступио, спречио је
реализовање овог плана. Ухапшен је 8. фебруара 1938. и одведен у глав-
ни затвор НКВД-а – Лубјанку. Тачно два месеца касније оптужен је за
терористичко деловање и шпијунажу: током 1923–1929. као агент југо-
словенске полиције издавао је комунисте и револуционарне раднике, а
1929, када је по задатку југословенске полиције дошао у СССР, приступио
је „антисовјетској троцкистичко-терористичкој и шпијунско-диверзант-
ској организацији“. Осуђен је на смрт и стрељан 8. априла 1938. године.
Сахрањен је на бившем стрељачком полигону НКВД „Комунарка“ у Мо
скви. Посмртно је рехабилитован 26. децембра 1963. године.382
Иван Гржетић је зa представника КПЈ у Коминтерни именован ок-
тобра 1935. године. Приликом провере југословенске комунистичке
емиграције, на захтев органа Коминтерне, написао је на десетине карак-
теристика за југословенске комунисте. Када је у јесен 1936. почело про-
веравање, два пута је био саслушаван у Кадровском одељењу. Своје ис-
казе касније је у два маха допунио опширним изјавама о учињеним
грешкама у свом раду и животу. Његов случај разматрала је и комисија
Извршног комитета Коминтерне, која је 26. марта закључила да се казни
партијским укором и смени са дужности представника КПЈ због небуд-
ности у кадровским питањима (испољавао је „гњили либерализам“) и
381
Наведено према: I. Očak, „Staljinski obračun“, 96.
382
лакомисленог односа према женама. Ухапшен је 14. августа 1937. године.

Пресудом Војне комисије Врховног осуђен је на смрт због учешћа у „кон-
трареволуционарној троцкистичко-терористичкој организацији“. Стрељан
је 3. октобра 1937. године, а његово тело кремирано је у Московском
крематоријуму (хумка 1) на Донском гробљу. Рехабилитован је 24. ок-
тобра (новембра) 1963. године.383
Ђука Цвијић је у октобру 1931. емигрирао у Беч, где је радио у со-
вјетској телеграфској агенцији „ТАСС“ као дописник. У време партијске
провере чланова КПЈ у Москви, јула 1932. кажњен је укором због одно-
са према руководству. На паралелном процесу, који су поводом паљења
Рајхстага а у одбрану Георги Димитрова, септембра 1933. у Лондону ор-
ганизовали истакнути светски правници антифашисти, сведочио је у
његову корист. Тих дана Ђука Цвијић је поново партијски кажњен: од-
луком Привременог руководства КПЈ, уз строги укор, био је делимично
одстрањен са поверљивог рада у КПЈ, а у јуну 1934. (после искључења
из партије његове супруге Данице) потпуно. У таквој ситуацији уследи-
ла је одлука да се пошаље у Совјетски Савез. Од 1935. радио је у Међу-
народном Аграрном институту. Маја 1937. искључен је из КПЈ због „ла
жне принципијелности, болесне уображености, дрскост и непартијског
држања“. О његовим последњим данима зна се само да је живео у Мо
скви без посла. У нервном растројству писао је писма Стаљину, али без
икаквог резултата. Оптужен је за учешће у „антисовјетској контрарево-
луционарној троцкистичкој терористичкој организацији и контрарево-
луционарној пропаганди“. Осуђен је на смрт, уз конфисковање имовине.
Стрељан је 26. априла 1938. и сахрањен на бившем стрељачком полиго-
ну НКВД „Комунарка“ у Москви. Рехабилитован је 10. октобра 1963.
одлуком Војног колегијума Врховног суда Совјетског Савеза.384
Роберт Валдгони (1892–1939). Хрватски комуниста из Дарувара.
Члан руске комунистичке партије, а КПЈ од 1922. године. По завршеној
Трговачкој академији, извесно време радио је у Загребу. Током Првог
светског рата, као официр аустроугарске војске предао се руским трупа-
ма (1916), затим служио у Српском добровољачком корпусу, а после
напуштања Корпуса у руској војсци у Кијеву и Самари. Од 1919. до 1921.
био је у пуку „Матија Губец“, на челу 1. југословенско-совјетског батаљо-
на. У Совјетски Савез је емигрирао новембра 1927. године. Као и бројни
други комунисти, преведен је у чланство СКП (б) и добио је статус по-
литичког емигранта. Био је предавач на Југословенском сектору КУНМЗ-а.
Ухапшен је у мају 1930. под оптужбом за чланство у „троцкистичкој
383
Исто.
384
Исто.
организацији“. Искључен је из партије и осуђен на три године затвора у

поправно-радном логору, из којег је ослобођен пре истека казне. Потом
је неколико година радио у Главној управи за индустрију нафте и у то
време добио је совјетско држављанство. Поново је примљен у КПЈ 1934,
али је две године касније опет искључен. И он је био предвиђен за по-
вратак у Југославију, али је поново ухапшен 19. јула 1938. године. Осуђен
је на смрт због „сарадње“ са југословенском политичком полицијом,
„провокаторског деловања“ у КПЈ и Коминтерни и чланства у „десно-
троцкистичкој терористичкој организацији“. Стрељан је 19. априла 1939.
у Москви, а његово тело кремирано у Московском крематоријуму на
Донском гробљу. Рехабилитован је 10. јуна 1958. одлуком Војне комиси-
је Врховног суда Совјетског Савеза.385
Акиф Шермет (1899–1939). Муслимански комуниста из Босне и Хер-
цеговине. Професор, публициста и партијски радник, члан КПЈ од 1919. го
дине. Школовао се у Тузли и Сарајеву, где је 1919. завршио гимназију.
Студирао је историју и географију на Загребачком свеучилишту, а после
дипломирања (1922) радио је као професор у гимназији. Још као
средњошколац приступио је револуционарном покрету, радио је међу
средњошколском и радничком омладином, а касније био секретар пар-
тијског комитета у Бања Луци, па у Госпићу. Због комунистичког дело-
вања био је под сталном присмотром полицијских власти, прогањан и
често премештан. Крајем марта 1929. отпуштен је из државне службе, а
у августу је ухапшен и протеран у Ливно. Крајем 1929. емигрирао је у
Беч где је радио као дописник совјетске агенције „ТАСС“ и секретар
Емигрантске комисије при Централном руководству КПЈ. У Бечу је остао
до јуна 1930. а затим је упућен у Париз. Као инструктор Југословенске
секције при КП Француске, радио је на организовању југословенске еко-
номске емиграције. Када је протеран из Париза, почетком 1931. године,
вратио се у Беч и преузео дужност руководиоца илегалног техничког
апарата ЦК.
Шермет је емигрирао у Совјетски Савез октобра 1931. године, где је
одмах подвргнут вишемесечној партијској истрази у вези са његовим
хапшењем (бечка полиција је у његовом стану пронашла неколико до-
кумената ЦК) и учешћем у унутарпартијским сукобима. Милан Горкић
је за њега написао негативну карактеристику. Ухапшен је 14. марта 1932.
и након дуже истраге органа ОГПУ, под оптужбом за фракционашко
деловање, кажњен је на три године прогонства. У међувремену, одлуком
Комисије ИК Коминтерне за проверу чланова КПЈ у Москви, искључен
је из партије „ради групашке борбе“ и одузет му је статус политичког
385
Исто.
емигранта. Са породицом је протеран у Алма Ату у Казахстану. Време

прогонства проживео је веома тешко: поред немаштине, глади и епиде-
мија, доживео је и породичну трагедију када је изгубио сина у саобраћај-
ној несрећи. По истеку казне, 19. марта 1935. дошао је у Москву и одмах
почео битку за повратак у КПЈ. Тражио је да се преиспита питање ње-
говог искључења. Коминтерна је одбила да поново разматра његов случај,
а делегација КПЈ није дала препоруку за пријем у партију. Одбио је пред-
лог да узме совјетско држављанство и тражио је да се врати у Југославију.
Међутим, и поред позитивног решења Кадровског одељења, интервенција
представника КПЈ и захтева Одељењу за везе ИК Коминтерне (20. јану-
ара 1937) да се организује његово пребацивање, Шеремет је остао у Мос-
кви. Незадовољан својим положајем, издржавао се радом на изградњи
дача у околини Москве, где је живео, често је био оштар критичар би-
рократије и тадашњег стања у Совјетском Савезу. Ухапшен је 19. јула
1938. године. Уследила је иста оптужба као и у претходном случају,
стрељан је 19. априла 1939. у Москви, а његово тело је кремирано у Мос-
ковском крематоријуму на Донском гробљу. Рехабилитован је 10. јуна
1958. године.386
Јанко Јовановић (1901–1939). Српски комуниста из околине Бога-
тића. Члан СКОЈ од 1919, а КПЈ од 1922. године. Одрастао је у радничкој
породици, отац и старији брат били су чланови КПЈ, што је утицало да
и он већ као средњошколац приступи комунистичком покрету. После
ниже гимназије, променивши неколико места, завршио је учитељску
школу у Шапцу (1922). Прву службу добио је у селу Дреново, недалеко
од Велеса, где је провео годину дана. Током 1923–1924. био је на одслу-
жењу војног рока, а затим службовао по селима и мањим местима у
Македонији и Србији. Доласком у Богатић 1930. повезао се са организа-
цијом КПЈ, радио је на стварању партијских ћелија по селима, од 1932.
био је секретар Среског комитета, а затим члан Окружног комитета КПЈ.
У октобру 1933. прешао је у Београд и завршио Вишу педагошку школу.
Када је средином априла 1935. дошло до велике полицијске провале, пред
опасношћу од хапшења, повукао се у илегалност, а у септембру одлуком
ЦК КПЈ упућен је на партијско школовање у Москву. Похађао је КУНМЗ
и требало је да се врати у Југославију, али је прекинуо школовање и
отишао у Шпанију. Као добровољац борио се у редовима 11. интерна-
ционалне бригаде и био командир југословенског митраљеског одељења
(у чину поручника). Рањен је у борбама на Мадридском фронту. После
краћег лечења, као тешки рањеник (изгубио је десну руку), средином
маја 1937. вратио се у Москву. Већ наредног месеца распоређен је на рад
386
Исто.
у Кадровско одељење ИК Коминтерне, где је до хапшења радио као по-

литички референт за балканске земље. Ухапшен је 3. новембра 1938.
године. Уследила је иста оптужба и стрељање 19. априла 1939. године.
Кремиран је у Московском крематоријуму на Донском гробљу. Рехаби-
литован је 10. јуна 1958. године.387
Вилим Хорвај (1901–1939). Немац из Војводине, члан КП Румуније
од 1922, а КПЈ од 1923. године. Доласком у Загреб (1923) био је активан
у НРПЈ, а затим је прешао на рад у СКОЈ. Био је секретар ПК СКОЈ-а за
Хрватску и Славонију, ПК СКОЈ-а за Србију, члан и краће време (1928)
секретар ЦК СКОЈ. Због комунистичког деловања више пута је хапшен,
а 31. октобра 1927. осуђен је на годину дана строгог затвора. После из-
држане казне у Пожаревцу, радио је илегално у Загребу, где је поново
ухапшен. Уз помоћ КПЈ, 19. марта 1929. побегао је из истражног затвора
и емигрирао у Беч. Осуђен је (у одсуству) 13. новембра 1929. године на
15 година робије. Радио је у Бечу и Берлину, водио је технички апарат
КПЈ. У Москву је дошао у децембру 1933. године. Извесно време био је
секретар Југословенске секције Интернационалног клуба политичких
емиграната „Загорски“ од августа 1934. радио је у Балканском секрета-
ријату Омладинске интернационале. Исте године добио је и совјетско
држављанство. И он је прошао исти пут: требало је да се врати у Југо-
славију, уместо тога ухапшен је 3. новембра 1938. године. Уследила је
иста оптужба, осуда на смрт, стрељање 19. априла 1939. и кремација у
Московском крематоријуму на Донском гробљу. И Хорвај је рехабили-
тован 10. јуна 1958. године.
Гојко Самарџић (1896–1939). Рођен у Београду, радикални црногор-
ски комуниста по сопственом опредељењу, члан КПЈ од 1920. године.
Имао је незавршено високо образовање, био је приватни чиновник, но-
винар и технички конструктор. Kao истакнути активиста, био је инструк-
тор Мeсног комитета КПЈ за Београд, члан и накратко секретар ПК КПЈ
за Србију. Уређивао је партијски лист Искра (објављена само два броја
током 1925).
У време фракцијских борби у КПЈ Самарџић je припадао „левици“.
Ухапшен је октобра 1927. године у већ описаној полицијској рацији у
Београду. У завршној речи на суђењу, говорио је да су одлуке Подгорич-
ке скупштине из 1918. фалсификат „којим је покривена окупација Црне
Горе од србијанске војске“. Осуђен је на шест месеци затвора.388
Самарџић је поново ухапшен у септембру 1929, али је јануара на-
редне године побегао из истражног затвора и након двомесечног скри-
387
Исто.
388
вања у Београду пребачен је у Мађарску, одакле је после два месеца за-

твора отишао у Беч. У одсуству је у Београду 6. марта 1930. осуђен на
10 година затвора. Пошто је кооптиран за кандидата за члана ЦК КПЈ,
у Бечу је извесно време био укључен у рад Централне руководеће ин-
станце КПЈ. Међутим, приликом именовања новог састава искључен је
из руководства и у септембру 1931. упућен на партијско школовање у
Москву. Oд 1931. године био је члан СКП(б). Приликом партијске про-
вере чланова КПЈ у Москви (1932), одлуком Комисије ИК Коминтерне
искључен је из партије због „слабог држања на полицији“. Не прихва-
тајући искључење из партије (истицао је да он никог није издао), више
пута се обраћао централном руководству КПЈ, извршним органима Ko-
минтерне, али и Стаљину. Руководство КПЈ је у почетку сматрало да је
његово искључење „неправилно и нецелисходно“, али је под притиском
Koминтерне 10. октобра 1935. потврдило искључење. И поред тога, он је
наставио своју борбу, успео је да се врати у Москву и запосли у заводу
„Калибар“ као начелник грађевинског одељења. Почетком октобра 1936.
укључен je у групу југословенских комуниста предвиђених да се врате
на рад у земљу. Ипак, одлучио је да остане у Москви, иако је био без
посла. Ухапшен je 15. фебруара 1938. годинe. Решењем Комисије НКВД-a
и jавног тужиоца СССР-a од 2. августа 1938. осуђен je на смрт под
оптужбом за шпијунажу у корист Југославије (наводно је давао податке
о производњи завода „Калибар“). Стрељан je 10. августа 1938. и сахрањен
на бившем полигону НКВД „Објект Бутово“. Рехабилитован je 30. децем-
бра 1963. у Совјетском Савезу.389
Обрачун са Симом Марковићем трајао је веома дуго, пуних десет
година. Он је имао много „грехова“, а први је везан за његово неодлучно
понашање после доношења Обзнане. Замерано му је да, као водећи и
најутицајнији комуниста, није искористио снагу КПЈ да „радне масе“
поведе у револуцију, па је партија ударац режима примила без отпора.
Највише на удару били су Марковићеви ставови о националном питању,
који су означени као „маска неке ублажене српске хегемоније“.390
389
390
Родољуб Чолаковић је сматрао да руководство КПЈ није разумело револуционар-
ни карактер сељачког покрета у Хрватској, па није желело да борбу радничке
класе повеже са акцијама сељачких маса: „Шта би такво повезивање значило у
бурним годинама 1918–1920. када буржоазија још није била чврсто сјела у сед-
ло, није тешко замислити. У сваком случају, јасно је да вођство КПЈ није тра-
жило савезнике радничкој класи за револуцију о којој је говорило, није саобра
зно том циљу изграђивало своју тактику, него је тежиште у својој тактици
постављало на изборну борбу. Вођство је патило од илузије да су изборни
успјеси нека солидна позиција у класној борби. [.] Ту је основа оне познате
тактике Симе Марковића ‘не дајмо се провоцирати’ којом је кочио сваки озбиљ-
Када је октобра 1924. изашао из затвора, партијско руководство од-

лучило је да Марковића одмах кооптира у Централни одбор. Истовре-
мено су загребачки комунисти „и другови радници“ позвани да га саче-
кају на железничкој станици како би он поново заузео своје „старо
борбено мјесто“. Ни тада није пропуштена прилика да се нагласи како
је Марковић пре хапшења „заузео једно криво схватање на национално
питање, али радничке масе вјерују да је томе био узрок удаљеност друга
Марковића из земље, а затим удаљеност од масе, па се чврсто надају да
ће друг Марковић сада потпуно прихватити партијске резолуције и гле-
диште интернационалног пролетаријата и помоћи тому гледишту до пуне
побједе над опортунистичким елементима који сада подижу главе у бе-
оградској мјесној организацији“.391
Повод за нападе на Марковића, који су довели до његовог искљу-
чења из КПЈ, било је издвајање београдске партијске организације и
критиковање Отвореног писма Коминтерне. Марковић је говорио да је
писмо састављено на основу непотпуних информација јер он није могао
да присуствује састанку у Москви (ухапшен је 16. марта 1928. у Грацу и
са 10 чланова југословенске делегације изручен југословенској полицији),
а да је главни кривац за партијску кризу „лева“ фракција. Основна Мар-
ковићева примедба била је да су писмо саставиле „банкротиране бугар
ске и немачке вође“. Мислио је на Георги Димитрова и Васила Коларова,
старог функционера Коминтерне и Балканске комунистичке федерације,
као и на Хермана Ремелеа, вођу немачких комуниста и члана Извршног
комитета Коминтерне који је 1939. стрељан у Совјетском Савезу, баш
као и Марковић.
Марковић је чак отпутовао у Загреб, на састанак загребачке пар-
тијске организације на коме је био и Тито, што је податак који је пажљи-
во „заобилажен“ у југословенској историографији. Марковић је тражио
да се отворено дискутује о писму Коминтерне, говорио је да је узрок
слабости КПЈ у томе што она нема аутентично руководство, али је до-
живео пораз: од 50 учесника састанка подржало га је само шест. У Загре-
бу је Марковић чуо речи да је тамошњи Месни комитет имао „историј
ску улогу“ у борби за бољшевизацију партије. Загребачки комунисти,
предвођени Титом, саопштили су да „друг број 1“ брани „опортунистич-
ку политику и фракцијски рад деснице“, да се није „ослободио“ своје
нији отпор маса, спремних да се насиљу буржоазије супротставе много ефика

снијим средствима него што су протести код власти или интерпелације у парла
менту. По његовој памети сваки отпор маса слабио би снагу револуционарног
покрета који треба да чека онај фамозни повод ‘споља’ па да гази у борбу“. (Р.
Чолаковић, Казивање о једном покољењу, 106–107).
391
„Drug Sima Marković na slobodi“, Borba, 11. oktobar 1924, 1.
социјалдемократске идеологије што је и довело до пропасти партијске

организације у Београду. Једино „исправно“ тумачење дала је Коминтер-
на – основни узрок кризе јесте опортунизам, фракционаштво и секта
штво „с десна и с лева“.392
Пoсле тога је уследила оцена да је Марковић највећа сметња бољ-
шевизацији партије, што је у ствари значило да је био највећа препрека
уклањању интелектуалаца из КПЈ. Партијски врх је од Марковића тражио
да оде „код мајке“ (у Коминтерну), али је он то одбио. Коминтерни се
обратио путем писма: бранио се „комунистичким поштењем, искреношћу
и правоверношћу“. Посебно су му сметале оцене да је опортуниста, да је
радио на расцепу партије, да је подржавао шовинистичку политику пре-
ма Хрватима и да је припадао групи „пропалих интелектуалаца“. Истицао
је да се партијске вође не могу ни постављати ни уклањати декретима.393
О Марковићевом искључењу из КПЈ први пут се разговарало на
конгресу у Дрездену, a као повод искоришћено је стање у највећој пар-
тијској организацији у земљи – београдској. У фебруару 1928. одржана
је конференција београдске партијске организације на којој нису при
хваћене одлуке Пленума КПЈ из новембра претходне године, а посебно
је критиковано премештање партијске централе у Загреб. То је врх КПЈ
оценио као фракционаштво, па је руководство Окружног комитета у
Београду суспендовано. Уочи конгреса у Дрездену, месна скупштина јед-
ногласно је изабрала раније суспендовано руководство, а онда је инстру
ктор Бироа ЦК (није јасно ко је у питању) од незадовољних чланова
београдске партијске организације именовао нову месну управу од пет
чланова. Касније се показало да су четворица њих радила за полицију.
Марковићева група, која је имала 112 чланова, требало је да 4. новембра
1928. одржи посебну конференцију на којој би изабрала своје делегате
за партијски конгрес, али верификациона комисија конгреса то није при-
хватила. Под утицајем делегата Коминтерне, усвојена је посебна резолу-
ција у којој је политичкој комисији „препоручено“ да у посебној тачки
дневног реда расправља о „расцепу“ који је извршен у Београду, и то
кривицом Симе Марковића. Тражено је и да се изради „писмо-апел“ које
ће Марковић упутити члановима „отцепљеним“ од београдске орга-
низaције, али и свим својим присталицама.394
Тон је дао Херман Ремеле који се осетио прозваним због Марко-
вићевих критика. Oн je о интелектуалцима у партијском вођству гово-
392
393
АЈ, КИ, 1928/154. Писмо Симе Марковића Извршном комитету Коминтерне (мај
или јун 1928).
394
рио доста негативно: они су главни фракционаши, комунистички

покрет посматрају само као објекат својих личних позиција, верују да
су рођени за партијске вође и спречавају процес бољшевизације пар-
тије: „Две групе интелектуалаца које се већ годину дана боре око пар-
тијског вођства, постале су потпуни банкроти. Ја мислим да се сада
мора учинити оно исто у Југославији што је урађено и у другим кому-
нистичким партијама: из најбољих радничких редова партије терба
образовати чврсто вођство. [...] Интелектуалци треба да потпомажу
пролетерско вођство са својим способностима и знањем, да се покора-
вају револуционарној дисциплини, да по директивама ЦК раде и спро-
воде оно што им налаже пролетерско вођство. Тиме се морају задо-
вољити сада интелектуалистичке групе. Ко то не може, томе нема
помоћи, он мора да види где остаје“.395
Марковића је највише понизио Палмиро Тољати. Он је тврдио да,
пошто у Југославији радничка класа није развијена као Немачкој, КПЈ
мора да повеже борбу радника, сељака и „национално угњетених маса“.
Највећу претњу по даљи развој партије видео је у „десној опасности“
(социјалдемократија) јер је она отворено бранила капитализам, па је
требало формирати нови кадар вођа који је изашао из радничких редо-
ва. Највећи доказ „десне опасности“ у КПЈ за Тољатија су биле грешке у
националном питању, за шта је најодговoрнији био Марковић јер се још
1921. противио стратегији извођења револуције уз помоћ националистич-
ких покрета у Југославији: „Нема чистих револуција. Наoружане радне
масе, мада националистички настројене, могле су бити полазна тачка
даљег развијањa револуционарног покрета“.396
Тољати је истицао да је Марковић највећу грешку починио непри-
хватањем „Отвореног писма“ и да он није први пут стављен пред одго-
ворност. Због тога КПЈ има потпуно право да од њега тражи „апсолутну
капитулацију пред вољом партије. Или – или. Не само то. Партија у
случају његове капитулације не сме да се задовољи са његовим изјавама,
него мора од њега да тражи гаранције за будућност. Партија, конгрес и
Комунистичка интернационала обраћају се теби друже број 1 захтевом:
никаквог формалног покоравања одлукама, никакве дипломације, никак-
вих задњих мисли. Од тебе се траже две ствари: прво чињенице, друго
гаранције за будућност. Шта ћеш рећи својим фракцијским друговима?
Треба да сам признаш у потпуности своје грешке, треба да искрено по-
зовеш своје другове из отцепљене организације да се без икаквих услова
и без најмањих колебања врате у партију и да се покоре свим одлукама.
395
396
Исто, 515.
Још овде на конгресу треба да напишеш својим друговима једно такво

писмо потпуно у духу решења и расположења конгреса“.397
Тољати је чак тражио да се Марковићу забрани повратак у Београд
и да он мора да оде на партијски рад тамо где му руководство нареди.
На крају је више него цинично рекао да „друг број 1“ није обичан члан
партије: „Он је вођа. Он може још да вреди. Може партији много да
користи. И зато треба да покушамо да га последњи пут спасимо“.398
Марковић је нa крају пристао да се као највећи покајник обрати
својим присталицама путем отвореног писма, да их позове на лојалност
новом руководству, да призна своје „грешке“ и изјави да се оне не могу
ничим правдати. Писао је да је интервенција Коминтерне била на месту,
да комунисти у Београду нису схватили прави значај новог курса који
је најављен „Отвореним писмом“, да је партијска организација у Београ-
ду чак била центар фракцијске борбе и да је она нанела „тежак ударац“
партијском јединству. Марковић је потписао писмо у којем је стајало да
треба поштовати „лењинистичку линију“ пре свега у појачаној улози
радничке класе у Србији против „режима националног угњетавања“. На
крају је позвао све српске комунисте да се „без икаквог колебања“ врате
у партију: „Што се мене лично тиче, ја ћу такође безусловно испуњавати
све одлуке 4. конгреса под руководством ЦК“.399
Врх КПЈ је после конгреса партијском чланству поручио да је Мар-
ковићево фракционаштво довело до расцепа у најважнијој партијској
организацији, београдској: „Овај расцеп, који је најизразитија манифес-
тација десне опасности у нашој партији, не може се ничим оправдати.
Друг број 1, који носи политичку одговорност за овај тежак ударац про-
тив јединства наше партије, под утиском жељезне јединствености кон-
греса, целе партије и Комунистичке интернационале, морао је у свом
писму члановима отцепљене организације у граду X да призна да се ова
тешка политичка грешка не може ничим оправдати. Конгрес је у пуном
споразуму са представницима Комунистичке интернационале констато-
вао да на овакав цепачки рад партија може да реагира само са искљу-
чењем из партије оних који су за ту делатност политички одговорни.
Потпуно свестан своје одговорности, конгрес је, имајући у виду призна-
вање најважнијих грешака са стране друга број 1, као и потребу да се за
партију спасу поједини иначе здрави елементи, решио да овај, последњи
пут одустане од примене ове мере под условом потпуног признавања на
397
Исто, 518.
398
Исто, 519.
399
АЈ, КИ, 1928/85. „Писмо-апел члановима отцепљене организације града X“. –
Марковићев нацрт писма конгресна комисија знатно јe изменила, а он jе морао
са тим да се сложи. (B. Gligorijević, Kominterna, 296).
делу главних грешака групе друга број 1, распуштања њихове фракције,

ликвидације отцепљене организације и распуштања засебних комитета“.400
Подстицај за Марковићево искључење дошао је јула 1929. из Мо
скве, када је на 10. пленуму Извршног комитета Коминтерне из совјетске
партије искључена Бухаринова група.401 Теоријску припрему извео је
Милан Горкић. Он је истицао да Марковић није веровао у револуцију,
да је својим фракционаштвом „разорио партију“ и да није схватио сушти-
ну својих грешака у националном питању. Горкић је Марковића посебно
критиковао због тога што је био против сарадње са „хрватским нацио-
налним покретом“ у рушењу Југославије, да је свесно спречавао процес
бољшевизације КПЈ и да је од почетка заступао „антимарксистичко ста-
новиште које нема ништа заједничко ни са бољшевизмом ни са реалном
дијалектиком класне борбе“.402
Обрачун са Марковићем изведен је октобра 1929. на Пленуму ЦК
КПЈ. Тада је речено да је „у свим борбама које је Коминтерна водила
против опортунизма, друг број 1 био на страни опортуниста“. Марковић
је био и „главни стожер“ око кога су се окупљали сви „опортунистички,
ликвидаторски и десничарски елементи“, и то још од 1921. године. Прог-
лашен је за вођу „ликвидаторских тенденција“ у КПЈ, оптужен је да је
почетком 1929. сарађивао са „режимом војно-фашистичке диктатуре“,
јер у тренутку када се „зверски убијају најбољи синови југословенског
пролетаријата, друг број 1 држи по земљи легална предавања уз благо-
наклону помоћ режима, чиме објективно помаже војно-фашистички
режим“. То је довело до тога и да је београдска партијска организација
„капитулирала пред диктатуром“, јер није веровала у „борбену готовост
радничке класе“.403 Због тога је Марковић први пут искључен из КПЈ.
Марковић је одбио да се покаје, говорио је да се не може навести
ниједан конкретан случај да је у националној политици спроводио де-
сничарску и опортунистичку политику, истицао је да чланство познаје
његову „савршену искреност и потпуну оданост највишим форумима“.
400
401
Бухарин се са Стаљином сукобио око темпа индустријализације и колективи-
зације. Залагао се за „умерени курс“ како би сељацима био понуђен начин да
стекну довољно хране и за себе и за продају. Током 1929. потпуно је изолован.
Осуђен је 1938. на тзв. Трећем московском процесу („Суђење двадесет једном“).
Као последњи значајан совјетски лидер стрељан је 15. марта 1938. у доба наци-
стичке анексије Аустрије, па је вест о његовом погубљењу прошла готово неза-
пажено. Рехабилитован је 1988. на стоту годишњицу рођења.
402
Klasna borba, I, 637–638 и 640.
403
Исто, 764–766. – Марковић је у Београду држао приватне часове из математи-
ке, што је био једини извор његових прихода. То је врх КПЈ оценио као „пома-
гање војнофашистичког режима“.
Ипак, каснији Марковићев живот потврдио је да је он био типичан „ко-

мунистички верник“ који је потиснуо свој интелект и лично достојанство
како би доказао оданост идеологији, што га је и одвело у смрт. Иако је
КПЈ покренула акцију против „симамарковићевштине“, он је и даље ди
сциплиновано радио на обнављању партијске организације у Србији, мада
то нико од њега није тражио.
Дух сталне борбе и обрачуна владао је у свим европским кому-
нистичким партијама, у југословенској можда највише јер је у њој и
отпора било највише. Извршни комитет Коминтерне је тим обрачу-
нима давао идеолошки правац. Када је маја 1930. руководство КПЈ
критиковано због позивања на оружани устанак, што је иначе оштро
осуђивао и Сима Марковић, речено је следеће: „Било би погрешно
мислити да би борба против десних елемената у партији била скину-
та с дневног реда њиховим искључењем. Напротив, потребно је ту
борбу енергично наставити, а нарочито је потребно упорно и систе-
матски објашњавати радницима везу са његовом основном тезом и са
свим његовим грешкама којих се није ослободио од времена стварања
комунистичке партије“.404
Искључење Марковића и његових присталица из КПЈ планирано је
како би се елиминисао један колико-толико независан фактор у партији,
који је у изграђивању своје политике бар донекле полазио од реалности.
Од тада, па за читав низ година, у КПЈ је владао мук, у њеном руковод-
ству били су партијски чиновници или они који су умели да протумаче
Стаљинову мисао и да је „примене“ на прилике у Југославији. Други
разлог оштре кампање против Марковића била је сама чињеница да је
његова схватања оспоравао нико други него Стаљин. То је ушло у његов
основни теоријски рад Проблеми лењинизма и за већину југословенских
комуниста значило је јеванђеље којег су се годинама придржавали, до-
казујући на тај начин своју посвећеност комунистичкој догми, али и
приврженост великом вођи и учитељу.405
Специфичност те кампање налази се у самој сржи југословенске
варијанте стаљинизма. Хрватски и словеначки комунисти су национални
концепт разбијања Југославије уграђивали у политику КПЈ, са убеђењем
да се на тај начин решава питање државне независности Хрватске и Сло-
веније. Зато је требало елиминисати сваки утицај српског дела покрета,
а његову југословенску опредељеност увек третирати као „великосрпску“.
Словеначки комуниста Борис Кидрич и хрватски комуниста Иван Марић
говорили су да Сима Марковића не би могао да буде више у партији чак
404
405
Исто.
ни када би признао све своје грешке. За њих је он био „опортуниста“ и

никада стварно не би престао да буде „фракционаш“. И када је начелно
прихватио курс Коминтерне у националном питању, против Марковића
је вођена кампања из врло једноставног разлога – он је припадао „вла-
дајућој нацији“ која „угњетава“ све друге нације.406
За обрачун са „групом Симе Марковића“ ангажована је сва партијска
техника, сви партијски форуми и сва средства пропаганде. Комунистима
у Србији често су слате претње да ће из партије бити искључени сви који
подржавају Марковића. Комунистичка пропаганда истицала је како „де-
сничарски ренегати“ поново почињу да се „комешају“ и да појединци
Марковићево искључење представљају као неспоразум. Међутим, „ис-
кључење друга број 1 из Партије није био никакав неспоразум преко кога
би могло олако да се пређе. Број 1 је искључен јер се није хтео покора-
вати одлукама КПЈ и КИ“.407 У то време је партијско руководство, са
некадашњим секретаром загребачке организације Антуном Мавраком на
челу, почело изненадни обрачун са наслеђем српске социјалдемократије
и њеним давно преминулим вођама Димитријем Туцовићем, Душаном
Поповићем и Радованом Драговићем. Маврак их је у једном свом пре-
давању на КУНМЗ-у назвао „кауцкијанцима“ и „луксембургијанцима“.
После тог састанка одлучено је да се скине Туцовићева слика са зида у
тзв. Црвеном углу Југословенског сектора.408
Објашњење идеолошке кампање ослањало се на Стаљинову интер-
претацију бољшевизма. Најкомпетентније тумачење дао је Благоје Паро-
вић позивајући се на Стаљиново схватање да је борба против „застрањи-
вања и скретања“ у сопственим редовима закон развоја бољшевичке
партије. КПЈ није могла да се развија у духу унутрашњег мира и толе-
ранције према погрешним гледиштима и људима који их заступају. У
борби против „отпадника партије“ васпитава се партијски кадар који
уочава разлике између „правилне политике“ ЦК и „погрешне политике“
Марковићевих присталица. Тај процес трајаће све док ти људи не „ка-
питулирају пред партијом“. Паровић је више пута упозоравао српске
комунисте како треба да знају да се ти људи „свога гледишта могу од-
рећи, ако уопште могу, само онда када увиде да је читава партија против
њих, да је њихово гледиште одбачено“.409
Марковић је поново ухапшен крајем децембра 1932. јер је наставио
са „разорном акцијом, вршио је комунистичку пропаганду и врбовао
406
Исто, 300.
407
Наведено према: М. Marić, Deca komunizma, I, 99.
408
Исто.
409
омладину за комунизам“.410 Руководство КПЈ цинично је оценило да је

хапшење и мучење Симе Марковића у затвору потпуно неразумљиво,
јер је он већ четири године радио против интереса и КПЈ и Коминтерне
„и кочио њихову борбу против диктатуре“. Марковић је „стајао по стра-
ни“ од партијског рада, легално је живео у Београду и „цјелокупним
својим држањем и радом помагао је војнофашистичкој диктатури да
деморалише револуционарни покрет“.411
Управо је у затвору кампања против Марковића једино имала успе-
ха. У тамници, где је „јаким“ речима придаван огроман значај, нове ге-
нерације комуниста слепо су подржавале партијски врх и Коминтерну.
Марковић је бојкотован од „линијаша“, а Милован Ђилас је забележио
како се они нису обазирали на идеолошке и политичке аргументе јер је
Стаљин некада полемисао са Марковићем и ЦК КПЈ се није слагао са
њим: „Остале аргументе смо већ сами налазили. Пре свега сметао нам
је његов малограђански менталитет, његова претерана обазривост и бур-
жоаска учтивост, његов благ и невидљив однос, његов интелектуализам.
Али, најважније је то што је Симоновштина лежала као смртни и непо-
прављиви грех на свест чак и оних који су то били из незнања“.412
Марковић је 14. јула 1933. кажњен са три дана затвора. Али, „како
је Управа града Београда стекла уверење да казне на Марковића не ути-
чу да се поправи“, он је интерниран у Пљевља, већ озбиљно оболео.
Остављен је без икаквих прихода. У марту 1934. интерниран је у Сараје-
во, а у јулу исте године у Чајниче. Почетком 1935. враћен је у Сарајево.
И у прогонству Марковић је радио легално, писао летке и чланке и ор-
ганизовао локалне комунисте, због чега је два пута хапшен. У Чајничу
је провео 20 дана у затвору, а у Сарајеву десет. Стално је био под поли-
цијском пратњом, грађанима је под претњом затвора било забрањено и
да разговарају са њим.
Када је КПЈ обележавала Стаљинов 55. рођендан, у списак заслуга
„нашег омиљеног учитеља, мозга ослободилачког покрета који има да
навијек уништи капиталистичко проклетство“ стављена је и његова бор-
ба против „ревизионизма и опортунизма“ Симе Марковића.413 Марковић
није добијао никакву помоћ ни од КПЈ, ни од међународне Црвене по-
моћи. Током 1934. успоставио је везу са ЦК, одбацио је све разлоге за
искључење из партије, тражио је анкету и поновни пријем. Под утицајем
декларативне промене курса Коминтерне и са дубоким осећањем да је
410
Наведено према: Драган Трифуновић, „Делимична преписка Симе Марковића“,
Зборник историјских музеја Србије, 25/1988, 72.
411
Proleter, februar-mart 1933, 194 и 204.
412
М. Đilas, Uspomene revolucionara. Rukopis, 303.
413
„Ј. V. Staljin – 55 godina“, Proleter, januar 1935, 336.
наступило „неко ново време“, Марковић је решио да се коначно повинује

старој жељи врха КПЈ да напусти земљу. У позадини те намере била је
жеља партијског врха да сломи стару, елитну комунистичку гарду у Ср-
бији како би нова генерација српских комуниста коначно прихватила
националну политику КПЈ.
Марковић је тражио помоћ за организацију бекства, од руководства
је добио само пасош, а београдски скојевци организовали су у априлу
1935. његово бекство из болнице; потом је илегално пребачен у Беч. Када
се најзад нашао пред људима који су га годинама тешко оптуживали,
брзо се уверио да се у њиховим главама ништа није променило. Они су
и даље инсистирали на Марковићевој „антипартијској делатности“, тра-
жили су самокритику и признање „грешака“, и оних које никада није
починио.
У три изјаве, априла и маја 1935. године (касније објављене у пар-
тијској штампи), Марковић је опсежно приказао своју делатност као
социјалисте и комунисте. Начелно прихватајући самокритику као сред-
ство васпитања чланства (сматрао је да оно треба да се васпитава и на
успесима, а не само на грешкама), прихватио је да је његова највећа
грешка било „десно застрањивање“ у тумачењу националног питања и
да је он, као и цела партија, грешио све до Стаљинове интервенције 1925.
године. Нагласио је и да је одувек следио „лењинско-стаљински став“ у
националном питању, а да су му, без доказа, приписиване грешке, јер
чланство није на време обавештено о његовој самокритици коју је извр-
шио на конгресу у Дрездену.414
Марковић јe прихватио и да је најодговорнији функционер за ра
спиривање фракцијских борби, да је крив због расцепа у Београду, да је
водио погрешну политику и у синдикалном питању, да је интервенција
Коминтерне из 1928. била потпуно исправна и да је критика која је њему
упућена била правилна: „Убеђен да ће ЦК у беспоштедној борби против
сваког покушаја злочиначког фракционаштва имати уза се све којима је
заиста стало до партије, ја сам не само спреман да се потчиним свим
одлукама ЦК, него и позивам све другове уколико су они свој рад у
партији условљавали решењем мог питања, што је било неисправно и за
осуду, да безусловно и без резерве уђу у партију, да својим искуством,
знањем и везама са масама допринесу да се партија што пре оспособи
за велике задатке пред којима стоји“.415
Марковић је одбацио поједине Горкићеве критике „као савршено
неумесне“, тражио је да се у националној борби политика води демо-
414
Klasna borba, II, 1504–1505.
415
Исто, 1507.
кратским путем (уставна гаранција равноправности народа) и да се

обезбеди што пунија унутарпартијска демократија – да чланство уче
ствује у дискусији о свим питањима и бира сва партијска тела како би
партија од мртвог постала живи организам. Говорио је о „тамној про-
шлости партије“ у којој су после 3. конгреса у руководству доминира-
ли „професионални функционери“, а после 4. конгреса „фракционаштво
најгоре врсте“.416
Иако су многе од ових идеја биле на линији прокламованог „народ-
ног фронта“, од једне стаљинистичке партије није се могло очекивати да
прихвати да она у нечему није била у праву. Милан Горкић је управо
тада објавио брошуру Са партијом или класним непријатељем у којој је
обновљена стара кампања против Марковића. Али, међу његовим при
сталицама у Србији живела је и даље наивна вера да ће се са новим кур-
сом „народног фронта“ и духом времена нешто ипак променити у бољ-
шевичком бићу југословенске комунистичке партије, па су као
најпогоднију личност за спровођење „новог курса“ управо видели Мар-
ковића. Ту идеју чак је подржао и Карло Худомаљ,417 тадашњи инструктор
ЦК у Београду. Из Беча је од Горкића добио следећи одговор: „Како
можемо сада да си тако скачемо у уста и то повлачимо? Бар ти би требао
знати да је први услов за враћање у партију признање погрешака. Ми не
тражимо од њих неку покајничку кампању, а још мање да их због тога
хапсе. Али без изјаве да су они погрешили а да је партија била у праву,
не може бити повратка“.418
Централни комитет је 13. маја 1935. одбацио Марковићеве изјаве
као „антипартијске“, а од њега је поново тражена „темељна критика со-
цијалдемократских и фракцијских скретања и грешака“. Милан Горкић,
Камило Хорватин и Адолф Мук били су задужени да у писаној форми
формулишу питања о којима ће Марковић морати да се изјасни. О томе
је обавештен и пленум ЦК, одржан у Сплиту јуна 1935. године. Током
дискусије речено је да Марковић не признаје своје грешке, да напада ЦК,
416
417
Карло (Карел) Худомаљ (1905–1944). Словеначки комуниста. У Совјетски Савез
је емигрирао 1926, где је шест година био на КУНМЗ-у. Од 1932. био је у руко-
водству КПЈ у Бечу. Сукобио се са Горкићем који га је 1936. избацио из ЦК.
Тито је у том периоду агентима НКВД-а рекао да „код друга Оскара постоји
велика тежња за вођством“. Худомаљ је успео да се склони из Совјетског Саве-
за, ухапшен је у Бечу, шест месеци је провео у затвору (вероватно после Гор-
кићеве денунцијације), склонио се у Француску, са Ивом Марићем је радио на
слању добровољаца у Шпанију, Тито га је искључио из КПЈ. Страдао је у наци-
стичком логору Маутхаузен. (Prežihov Voranc – Lovro Kuhar. Pisatelj, politik,
patriot. Uredil: Aleš Gabrič, Ljubljana-Beč 2010, 80).
418
АЈ, КИ, 1935/343.
да је код њега и даље приметно „лево фракцијско наслеђе“, да напада и

„само тумачење националног питања друга Стаљина“. Пленум је закљу-
чио да Марковића треба послати у Москву да се тамо „бољшевизира, а
да се за КПЈ може спасити само ако „посве капитулира“.419
У јавном саопштењу, речено је да Марковић није био у стању да се
самокритички одрекне сопствених грешака, већ је само желео да се не-
заслужено рехабилитује: „Пленум је потврдио став Бироа ЦК да се Број
10420 не може примити натраг у партију све док не даде задовољавајућу
изјаву. Први услов за враћање у партију јесте искрено признање својих
одступања од партијске линије и својих фракцијских злочина против
партије и беспоштедна самокритика свих десно-опортунистичких одсту-
пања и фракционашке дјелатности“.421
Истовремено су настављени притисци на Марковића како би при-
хватио понижавајуће услове за поновни пријем у партију. У писаној
форми достављен му је списак „грехова“ о којима је требало да зауме
самокритички став, а његова покајничка изјава требало је да садржи
„безрезервну самокритику и идеолошко-политичку капитулацију пред
партијом у форми прихватања партијске критике свих његових погре-
419
Исто.
420
То је био нови Марковићев псеудоним у илегалној хијерархији КПЈ.
421
Proleter, juli-avgust 1935, 394. – У овом периоду је из истих разлога у Москву
послат и Иван Мачек. Он је деценијама касније оставио упечатљиво сведочан-
ство о малограђанском комунистичком аристократизму који је био манир пар-
тијског руководства у време Милана Горкића (чланови руководства били су
његова „телесна и хорска пратња“), а који је Тито касније „усавршио“ и прет-
ворио у владарски стил. У својим већ цитираним мемоарима описао је како је
на сплитски пленум дошао одрпан и без пребијене паре у џепу, а Карло Худо-
маљ је изгледао као да је управо стигао из модног журнала Коминтерне: „То и
није било страшно. Најгоре је што су ме на Пленуму сви од реда критиковали,
јер сам раније у извештајима ЦК/у писао да у земљу треба да долазе искључи-
во људи као што су Тито и Благоје Паровић. Од њих можемо нешто и да нау-
чимо. Оптужен сам да забијам клин у леђа Централном комитету, пошто руко-
водиоце делим на добре и лоше. Постајали су безобзирни и безосећајни.
Ходали су елегантно по свету. Нисам могао да разумем и дубоко ме је вређало
што нико није показивао ни најмањи интерес за стварно стање и тежак живот
радника. Цео партијски рад сводио се на строге беспоговорне директиве и чес-
то безразложне штрајкове и демонстрације. Били смо некакви њихови обезгла-
вљени јуришни одреди. Требало је да им, уз стравичне жртве, изборимо што
виши положај на партијској хијерархији у Коминтерни. Ни најмање им није
било важно имамо ли да прехранимо породицу, нити како раде и да ли уопште
постоје основне партијске организације“. Његов напад на руководство тумачен
је као недостатак марксистичког образовања, па је одлучено да оде на „стручно
усавршавање“ у Лењинску школу у Москви: „Надали су се да ћу исправити своје
погрешке и научити да мало гледам погнуте главе“. (Наведено према: М. Marić,
Deca komunizma, I, 275–276).
шака и скретања са партијске линије“; критику погрешног става у на-

ционалном питању уопште, изричито признање „правилности Стаљино-
ве критике његових ставова“; признање погрешака од времена када је
радио у српској социјалдемократији до рада у КПЈ, признање нарушеног
организационог принципа бољшевизма, критичку оцену сопствених иде-
олошких назора и филозофских погледа у објављеним књигама. У изјаву
је требало да уђе и изричито признање да је основна линија Горкићеве
брошуре против њега била „потпуно правилна“ и да партијска критика
која му је упућена није фракционашка. Тек на основу тако извршене
самокритике Марковић је могао да тражи пријем у партију.422
Од Марковића је тражено духовно самоуништење, па од покајничке
изјаве није било ништа. На седници ЦК 13. јула 1935. Горкић и Паровић
задужени су да за Москву напишу „документовано образложење“ о не-
задовољавајућем садржају Марковићевих изјава. На 7. конгресу Комин-
терне, на којем је званично промовисана политика „народног фронта“,
Паровић је изјавио како је КПЈ успела да „ликвидира и изолује групу
Симе Марковића“, а да је сам Марковић „непоправљиви ренегат и опор-
туниста“ који изјављује како жели да се врати у партију, али те изјаве
далеко су од „бољшевичке самокритике и партијских докумената“.423
Али управо је из Москве, из структура Коминтерне, потекла пону-
да да Марковић одмах по доласку буде примљен у КПЈ, па ће онда моћи
да се врати у Србију у којој се већ формирао „народни фронт“. Сломљен
болешћу, Марковић је прихватио ове сигнале, уверен да ће се врло брзо
вратити у Србију да настави борбу за демократију и слободу. Та наивна,
али и месијанска вера у снагу комунизма видљива је и у његовом по-
следњем писму из Беча од 13. августа, намењена свим присталицама у
Србији: „Жалим што због болести не могу извесно време и лично учест-
вовати у врло значајним догађајима који се тамо одигравају. У доба ове
велике историјске прекретнице мора се прећи преко свега личног, ло-
калног и споредног и свом снагом се заложити да раднички покрет
постане оно што по објективним и субјективним условима треба и може
да буде. У погледу схватања ситуације, главних задатака и тактике рада,
данас нема и не може бити никаквих размимоилажења“.424
Врх КПЈ је ово Марковићево писмо употребио за манипулацију међу
његовим присталицама: умножено је и ширено као летак по Србији, Војво-
дини и Македонији, тамо где је он био популаран. Делегација КПЈ на кон-
гресу Коминтерне разматрала је и пријем старих партијских функционера,
422
АЈ, КИ, 1935/753.
423
424
АЈ, КИ, 1935/426.
искључених разним поводима из партије, који су живели у емиграцији.

Делегација је о Марковићу расправљала 1. септембра 1935. и закључила да
његове изјаве још увек нису „задовољавајуће“. Одређена је и комисија
(Благоје Паровић, Владимир Ћопић, Милан Горкић и Иво Марић) са за-
датком да сама формулише „допуне и замене“ очекиване изјаве.
Милан Горкић, некада познат као „Симин омладинац“, још једном
је тражио да Марковић прво прихвати услове за поновни пријем у КПЈ.
После разговора Горкића и Димитрова, одлучено је да се Марковић при-
ми у партију, али да се не прихвати његов предлог о поништењу одлуке
о искључењу. О повратку у Југославију није било ни говора. Марковић
је препоручен за рад у Комунистичкој академији, а после извесног вре-
мена, у зависности од степена „бољшевизације“, као могући предавач на
КУНМЗ-у. Те одлуке је 10. октобра потврдио и Политбиро ЦК, уз допу-
ну да се Марковићева супруга Брана пошаље на рад у унутрашњост Ру-
сије пошто је било потребно њено „бољшевичко прекаљење“.425
Марковић je 1. новембра почео да ради у Институту за филозофију,
где је писао радове који никада нису објављени и никада није примљен
на КУНМЗ. Убрзо је деградиран и послат у Одесу за наставника мате-
матике. У лето 1936. враћен је у Москву, са идејом да настави научни
рад. Затражено је мишљење од Тита који је агенте НКВД-а 31. августа
1936. обавестио да Марковић „и даље окупља десничаре и да још није
иживео своје фракционаштво“.426 У октобру 1936. године, у договору са
Горкићем, Марковић је укључен у групу комуниста предвиђених за по-
вратак у Југославију.
На захтев Коминтерне, под теретом сумњи и неповерења којима је
био изложен, Марковић је 4. новембра 1936. написао аутобиографију.
Упутио је речи похвале Стаљину, истицао је да је само његовом заслугом
совјетски вођа 1925. позван у Југословенску комисију: „Ја сам исправио
све своје раније грешке у односу на ово питање. Узгред речено, Стаљин
је био позван у Југословенску комисију само после мог изричитог захте-
ва. Зиновјев је на све начине тежио да ме убеди да нам Стаљин није
потребан“.427
У сви осталим детаљима своје биографије остао је доследан: исти-
цао је да је руководство КПЈ изабрано на 4. конгресу имало слаб састав
и није могло да се носи са великим задацима. Руководство је 1929.
одлучило да се сви водећи комунисти пошаљу у емиграцију како би се
425
426
Исто.
427
Славољуб Цветковић, „Др Сима Марковић. Прилог за биографију“, Прилози за
историју социјализма, 7/1970, 402.
сачували за партију, док је та иста партија истовремено позвала народ

на оружани устанак: „Ја сам одбио да испуним такву одлуку“.428 Рекао
је да га нико није обавестио да је искључен из КПЈ, а да је о томе
сазнао средином 1930. од шефа београдске полиције „који ми је по-
казао одштампане одлуке пленума, поред осталог и одлуку о мом
искључењу“.429
Иако су припреме око Марковићевог повратка у Југославију наста-
вљене и током маја-јула 1937. окончане, он је ипак остао у Москви. У
новембру 1937. из сремскомитровачке робијашнице у Москву је послато
једно писмо посвећено значају Октобарске револуције за револуционар-
ни покрет у Југославији. У њему је за Марковића речено да је био на
позицијама „социјалпатриотизма“, па је на тај начин подржавао „вели-
косрпску буржоазију“ у њеној политици „угњетавања“ несрпских наро-
да.430 Крајем године је избачен из Хотела „Лукс“ у којем је живео.
Сима Марковић је ухапшен 19. или 20. јула 1938. године. Решењем
Војне комисије Врховног суда Совјетског Савеза од 19. априла 1939.
осуђен је на смрт под оптужбом за сарадњу са „југословенском поли-
тичком полицијом“, за „провокаторски рад“ у КПЈ и Коминтерни, за
припадање „десно-троцкистичкој терористичкој организацији“, која је
намеравала да у своје руке узме руководство Коминтерне и њених
секција, и због „везе с енглеском обавештајном службом“. Стрељан је
истога дана у Москви, а његово тело кремирано у Московском кремато-
ријуму на Донском гробљу (хумка 1). Рехабилитован 10. јуна 1958. одлу-
ком Војног колегијума Врховног суда Совјетског Савеза.431
Тито је Марковића из КПЈ искључио марта 1939. године, уз обра
зложење да је био „елемент“ који је КПЈ и радничкој класи нанео „голему
штету у току низа година својим фракцијским и групашким борбама и
везама са класним непријатељем“. Рекао је и да је својим „деструктивним
деловањем кочио развитак партије и на тај начин обезглавио покрет
радничке класе Југославије“.432
У периоду до Другог светског рата комунисти у Србији идеолошки
су се изграђивали под хипотеком „грехова“ Симе Марковића. Да би по-
стали прави бољшевици, морали су да прихвате идеју о „великосрпском
хегемонизму“ своје нације као догму у коју се не сумња. Зато су они своју
револуционарну свест развијали без икаквих обзира према националним
428
Исто, 403.
429
Исто, 404.
430
Советско-югославские отношения 1917–1941. Сборник документов, Москва,
1992, 303–304.
431
432
„Isključenja“, Proleter, 1. maj 1939, 642.
интересима сопственог народа. То је јединствени феномен у политичкој

историји европског 20. века.
Иста судбина задесила је и Филипа Филиповића, мада се то није
могло наслутити из његове каријере која је после V конгреса Комин-
терне ишла узлазном линијом, јер је он доследно поштовао све бољше-
вичке принципе. Као члан највишег форума Коминтерне, био је у при-
лици да се упозна са фракцијским борбама у совјетској комунистичкој
партији, али је увек заузимао пасиван и неутралан став. Када је на
пленумима Коминтерне расправљано о опозицији у Совјетском Савезу,
уопште није узимао реч и увек је подржавао одлуке највиших органа
совјетске партије о искључењу представника опозиције (Троцки, Зино-
вјев и Камењев). Mного одређенији и одлучнији био је у спровођењу
Отвореног писма Коминтерне упућеног КПЈ. Он је био не само један
од креатора и потписника тог писма, већ и један од најодговорнијих
партијских руководилаца који је у земљи радио на санирању политике
КПЈ. Његов став био је да су за лоше стање криве обе фракције јер
нису спроводиле директиве Коминтерне. Филиповићевом интервен-
цијом, у Отворено писмо уместо оцене о диктатури у Југославији ушла
је оцена о „фашизацији земље“. Имао је и најистакнутију улогу у орга-
низовању 4. конгреса КПЈ у Дрездену и у припремању најважнијих
конгресних докумената.433
Филиповић је сматрао да је конгрес у Дрездену имао историјски
значај за КПЈ због усвајања одлуке о праву несрпских народа на отце-
пљење, што је био одлучујући корак у правцу ка бољшевизму: „Конгрес
је показао како треба водити борбу против ратне опасности, која данас
представља централно питање у међународној политици. Он је ставио у
дужност партији да свима мерама брани међународну тврђаву пролетер-
ске револуције – СССР, ту једину домовину међународног пролетаријата,
од нападаја капиталистичких држава. Конгрес је јасно и одлучно подву-
као у својим резолуцијама да је потцењивање ратне опасности у самој
ствари највећа и уз то још најозбиљнија десна опасност“.434
Филиповић је 4. фебруара 1935. примљен за пуноправног члана
Друштва старих бољшевика, у стару бољшевичку граду Лењинових са-
бораца. То је за њега била својеврсна рехабилитација после низа не-
пријатних догађаја. Филиповић је у пролеће 1932. дошао из Беча у Мо
скву да поднесе извештај Коминтерни, јер је 27. марта смењен са дужности
председника Централне руководеће инстанце КПЈ. Потом му је забрањен
сваки рад у партији. Испитивање и решавање „случаја Филиповић“
433
Filip Filipović, Sabrana dela, 10, Beograd, 1988, 9–10 и 203.
434
Filip Filipović, Sabrana dela, 11, Beograd, 1988, 21–22.
потрајало је све до 9. јуна 1933. када је Извршни комитет, на препоруку

Владимира Ћопића, укинуо ту одлуку.435
Приликом пријема у Друштво старих бољшевика, Филиповић је
прикупио читав низ потврда о свом револуционарном раду – препорука
или „радних и друштвених карактеристика“. Као о старом и правоверном
бољшевику о њему су се позитивно изјаснили: Јекатерина Гвоздикова
(Фрумкина), члан бољшевичког крила РСДРП од 1903, која је била ру-
ководилац система међународних школа у оквиру Коминтерне; Николај
Семашко, руски социјалиста од 1893, иначе један од првих министара у
совјетској влади; Франц Коричонер, један ос оснивача КП Аустрије и
стари револуционари Бела Кун, Карл Денишевски, Иван Теодорович и
Л. Б. Суница.436
Позитивне препоруке за Филиповића дали су и југословенски ко-
мунисти на раду у Москви: Владимир Ћопић, Стјепан Зинић, Божидар
Масларић, Карло Мразовић и Иван Гржетић. О њему се позитивно изја
снио и Васил Коларов. На основу свих карактеристика, Филиповић је
15. октобра 1935. постављен за доцента на југословенском сектору
КУНМЗ-а. У периоду до хапшења и осуде, о Филиповићу су позитивно
мишљење дали и руководство КУНМЗ-а, Московски реонски комитет
СКП (б) и руководство међународног Аграрног института, где је Фили-
повић једно време радио као старији научни сарадник.437
Једину негативну карактеристику дао је Тито, и то истога дана када
и за Симу Марковића (31. августа 1936). Тито је за Филиповића написао
да је био лојалан Коминтерни, али да „није имао правилан метод борбе
против групашења и да је и сам пао у ту борбу“.438
И Филиповић је, баш као и Марковић, током 1936. био предвиђен
за повратак у Југославију, али је ухапшен 7. фебруара 1938. у свом стану.
Војни колегијум Врховног суда Совјетског Савеза осудио га је на смрт
јер је био „учесник троцкистичких, диверзантских, терористичких
организација“.439 Стрељан је 8. априла 1938. и сахрањен на бившем
435
Filip Filipović, Sabrana dela, 14, Beograd, 1989, 13.
436
Исто, 285–290.
437
Исто, 302–306.
438
Исто, 306.
439
Исто, 399. – Живојин Павловић пише да је хапшење Филиповића за југосло-
венске комунисте представљало велико изненађење, јер он није био „троцкиста,
нити опозиционар са лева или десна, те је важио за једног од најсавеснијих
‘линијаша’. Њему су се млађи комунисти ругали у Москви што приликом сваке
дискусије он почиње уводом: ‘Ја, другови, мислим као и Коминтерна’. Само
данас је велики злочин мислити као Коминтерна Зиновјева, Бухарина и Пјат-
ницког. По свој прилици да је Филип изразио негодовање приликом стрељања
руских бољшевика, да је денунциран од стране агената провокатора у служби
стрељачком полигону НКВД „Комунарка“ у Москви. После Филиповиће-

вог хапшења, убрзо је ухапшена и осуђена његова жена Олга Николајев-
на. У логору је провела осам година, умрла је 1964. у Москви. Филип
Филиповић је рехабилитован 3. октобра 1957. одлуком Војног колегијума
Врховног суда Совјетског Савеза.
Појаве отпадника и поступци према њима највише су разликовали
стаљинизам од лењинизма. У време Лењина, они који се нису слагали
са званичном партијском политиком подвргавани су идеолошкој кри-
тици, а најгоре што им се могло догодити било је искључење из партије.
Под Стаљином они нису остављани на миру ни после искључења, стал-
но су били под присмотром, откриване си им нове грешке, тражена
нова признања, па се њихов живот окончавао психичким и физичким
уништењем.440
Тако се у Совјетском Савезу одиграо прави покољ људи из апарата
КПЈ. Од 1936. године било је ухапшено најмање 800 југословенских ко-
муниста, а само око 40 њих преживело је пакао совјетских логора. Пре-
ма до сада најкомплетнијем истраживању Убавке Вујошевић, на смрт је
осуђено 288 југословенских комуниста, стрељано их је 286 (највише
стрељаних било је 1938. године, чак 205), а двојица су извршила самоу-
биство.441 Још увек није утврђен тачан број оних који су умрли у совјет-
ским логорима, непознатог датума и без ознаке гробног места.
Једна од најцрњих страница стаљинистичких чистки био је и однос
према породицама „народних непријатеља“. Закон о кажњавању чланова
породице „издајника отаџбине” усвојен је 30. марта 1935. године. Сва
најближа родбина „издајника“ морала је да буде протерана у далеке рејо-
не Совјетског Савеза, чак и ако нису имали никакве везе са учињеним
„злочином”. На тај начин, систем талаца постао је део совјетског зако-
нодавства.
Супруге похапшених и побијених комуниста уопште нису знaле о
чему је реч, шта су њихови брачни другови скривили пред совјетском
влашћу, а још мање у чему је њихова сопствена кривица. Карактеристи-
чан запис о томе оставио је један непознати руски затвореник: „На мене
су најтежи дојам остављале породице, жене и дјеца затвореника. Поро-
дица је одговорна за политичку активност свих својих чланова. Такове
породице чији је хранилац ухапшен најчешће су остављане саме, пре-
пуштене саме себи, нитко им није смио прићи, с њима разговарати и
ГПУ-а, те је због тога затворен“. (Ж. Павловић, Биланс совјетског термидора.
Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора, Титово
Ужице, 1989, 76).
440
441
помоћи им, као да су кугом заражени. Најтрагичније је било са породи-

цама ухапшених страних другова. Оне често нису знале ни руски, нису
могле добити ни запослење, ни помоћ. У почетку би живјеле од продаје
ствари, радиле све и свашта, да одрже децу продавале себе, док као
сумњиви елементи, скитнице или проститутке не би доспеле у логор за
присилни рад, а деца би била упућена на ‘преваспитавање’. То је било
страшно средство притиска на људе“.442
Титова улога у ликвидацијама тих људи је несумњива и указује на
жељу будућег вође КПЈ да гвозденом метлом почисти све оне који су се
супротстављали његовом концепту стварања „праве бољшевичке“ пар-
тије. Познато је да је у Совјетском Савезу за стране комунисте важила
посебна процедура. Сагласност за хапшење по правилу су давали гене-
рални секретар или представници комунистичких партија дотичних
земаља у Коминтерни. Самом чину хапшења у највећем броју случајева
претходило је већ планирано искључење из матичне партије.
После искључења која је извршио, Тито је одмах издао „Отворено
писмо члановима КПЈ“ у коме је ове људе дискредитовао најтежим по-
литичким етикетама за то време. Најважнији задатак југословенских
комуниста била је одбрана од фашизма. Зато је хитно требало елимини-
сати „секташтво“ и остале негативне појаве (опортунизам, ликвидатор-
ство, легализам). Тито је оправдао ликвидацију Милана Горкића и југо-
словенских комуниста у Совјетском Савезу, што је био један од услова
да добије сагласност Коминтерне за челну функцију у КПЈ. Послао је и
одређене претеће поруке: „Године 1937. у редовима наше Партије и у
њеном руководству откривени су шпијуни и непријатељи радничке кла-
се. Тиме је класни непријатељ био тешко погођен, али у Партији и око
Партије у то вријеме подигли су главе разни каријеристи, фракционаши
и троцкисти. [...] И овога пута је КИ пружила нашој Партији своју помоћ
против свих оних који су радили на томе да у нашој Партији изнова
завладају фракцијске и групашке борбе, против свих оних који су годи-
нама злочиначки искориштавали своје положаје у Партији да коче њен
развитак и против свих оних који у садањем часу поново настоје про-
дужити сличан рад“.443
Сви ти комунисти, немилосрдно побијени на Московском чисти-
лишту, најмање су били наивни фанатици. Напротив, они су били мудри
и искусни људи, најчешће са дугогодишњим робијашким стажом у својој
домовини. Одавно су престали да се заносе и стаљинистичке методе до
танчина су им биле познате и веома јасне. Али, они једноставно нису
442
Наведено према: I. Očak, „O sudbini obitelji jugoslavenskih emigranata“, 183.
443
Tito, Sabrana djela, III, 170–171.
имали никаквог излаза, јер се од егзекутора НКВД-а није могло побећи.

Они разочарани и без идеала, покушали су да се спасу потказујући своје
најближе партијске другове, уништавајући на тај начин и њих и себе.444
Шта је утицало на те људе да се тако понашају, да уништавају своју
духовност и своју личност? – питање је на које није лако дати ни при-
ближно тачан одговор. У основи је било типично религиозно уверење
да уместо старог долази „ново“ и да ће они који се држе старог остати
„празних душа“. У видокругу комуниста није било других вредности осим
оних које су тренутно биле прописане, али и још брже мењане. Ове људе
је на покорност наводио и страх да не остану усамљени у идеји, по стра-
ни од историје и потребе за органским, јединственим погледом на свет.
То је давало смисао њиховим животима.
Структура власти јесте централни елемент тријаде на којој је почивао
стаљинистички систем. Пратећи руску јакобинистичко-бланкистичку ли-
нију организације партије коју је прихватио и развио Лењин, Стаљин је
задржао три битна елемента: хијерархију, тајност и професионалност.
Омасовљавањем и законским укидањем опозиције, једна мала, конспира-
тивна партија професионалних револуционара потпуно је завладала огро-
мном државом и целим друштвом. Државни врх није постојао као засеб-
ни део политичке елите, већ се попуњавао припадницима елите власти из
партијског врха. Таква власт опстајала је сама за себе, пратећи своју
унутрашњу логику независно од народа, државе и партије. Опстанак такве
елите базирао се на унутрашњем повратном механизму страха који се
успостављао између Стаљина и других представника владајуће групе. Тај
страх се преносио преко партијског чланства на читаво друштво. Стална
присутност страха и манипулација њиме, подстицана непрекидним тезама
о завери унутрашњих и спољних непријатеља, омогућила је, уз бруталну
репресију, одржавање непромењене идејне структуре друштва.445
Стаљинизам је не само уништавао већ и поново стварао „неприја-
теље“. Без тих својих противника и њиховог „раскринкавања“, партија
једноставно није могла да постоји. Стаљин је, на пример, 1934. закључио
да више нема опозиције, ни с лева ни с десна, али је ипак упозоравао да
то никако не значи да је борба окончана. Иако су „непријатељи партије“
и „опортунисти свих врста“ поражени и разбијени, совјетски вођа је
саопштавао да остаци тих идеологија „живе још у главама појединих
људи“, па је постојала опасност да „небољшевичка расположења“ овладају
партијом и да она буде „демобилисана и разоружана“.446
444
М. Marić, Deca komunizma, I, 40–41.
445
Мирослав Јовановић, „Стаљинизам“, Историјски гласник, 1–2/1993, 117.
446
Због тога је стално требало проверавати комунисте: „Чистећи своје

редове и учвршћујући се, уништавајући непријатеље партије и борећи се
немилосрдно против искривљавања партиске линије, бољшевичка партија
се још тешње збијала око ЦК партије, под чијим су руководством партија
и совјетска земља прелазиле на нову етапу – на довршење изградње бе
скласног, социјалистичког друштва“.447
Југословенски комунисти рехабилитовани су у Совјетском Савезу
после 1956. године, али у Југославији нису никада. На 7. конгресу КПЈ,
на најважнијем политичком скупу у њеној дотадашњој историји када се
требало суочити са Стаљином, Александар Ранковић је од речи до речи
поновио предратну службену оцену да су стотине недужних жртава
стаљинизма искључени из КПЈ „као елементи који су нашој партији и
радничкој класи нанели големе штете у току низа година својим фра
кцијским и групашким борбама и везама с класним непријатељем, који
су варали Коминтерну, својим деструктивним радом кочили развитак
партије и на тај начин обезглављивали покрет радничке класе у Југосла-
вији“. Сви искључени комунисти били су „издајници, фракционаши и
антипартиски и разбијачки елементи“ (Ранковић се посебно осврнуо на
Симу Марковића и Петка Милетића), а мере које је предузео ЦК КПЈ
биле су „правилне и омогућиле су брз развој партиске организације“.448
Приликом обележавања 40 година од стварања КПЈ, Тито је био
веома јасан у осуди стаљинистичких чистки. Тада је рекао да је Стаљин
преко Коминтерне водио политику која је уништавала „револуционарни
лик комуниста“ и створила тип „комунисте бескичмењака“. Због такве
политике „наша Партија је изгубила велики дио својих кадрова, било
због политичке деморализације, било због физичког истребљења за врије-
ме великих Стаљинових чистки у којима је страдало преко стотину пре-
каљених комуниста које је годинама васпитавала наша партија и међу-
народна револуционарна борба“. Тито је изричито навео: Филипа
Филиповића, браћу Цвијић, три брата Вујовић, Камила Хорватина и
Владимира Ћопића који су „нaшли смрт у Стаљиновим затворима и
логорима“.449
Тито је тада рекао и да „данас кад прослављамо 40 година наше
Пртије, послије сазнања о ужасним догађајима из тих времена, наша је
обавеза да се сјетимо тих другова и да им се одужимо, и поред свих
гријешака и слабости које су неки од њих испољили у партијском раду,
447
Историја СКП(б). Кратки курс, Београд, 1948, 390–391.
448
Александар Ранковић, Изабрани говори и чланци, Београд, 1951, 153–154.
449
Ј. Б. Тито, „Четрдесет година револуционарне борбе Комунистичке партије Југо-
славије“. У: Говори и чланци, I, Загреб, 1959, XX–XXI. Говор одржан 19. априла
1959. у Београду.
јер су доживјели тешку судбину, најтежу која може задесити једног ре-
волуционара, а то је да невин погине од куршума својих људи као издај-
ник идеје за коју се борио и којој је свој живот посветио“.450
Милан Горкић је и даље, чак и када јe рехабилитован у Совјетском
Савезу, био симбол „непријатеља Партије. За њега је писано да је био
„типичан каријериста“ који се „додворавао моћнима у Коминтерни“. Био
је „окретан и сналажљив, што је за каријеру у Коминтерни било јако
важно, знао је неколико података из било које земље обући у рухо ко-
минтерновске фразеологије и дати им тобоже вид неке анализе“. Није се
бринуо о опстанку КПЈ већ само о свом положају, био је „уско повезан
и с Драгишом Васићем и Слободаном Јовановићем, двојицом тешких
реакционара“, противио се стварању „јединства радничке класе и једин-
ственог антифашистичког фронта у борби против реакције и фашизма,
при чему је директиве примао из редова буржоаске опозиције“. Чак је
оптужен и да је одговоран за смрт Благоја Паровића.451
Касније је Тито једноставно „заборавио“ своје речи из 1959. године,
па је једном приликом (1968) изјавио како југословенске комунисте у
Совјетском Савезу „нисмо ми ни побили, па не треба ми ни да их реха-
билитујемо“. Тек 1977. Тито је рекао како „ни Горкић није био никакав
страни шпијун“ и како му „морамо дати одговарајуће место у хисторији
нашег револуционарног покрета“.452
Родољуб Чолаковић је накнадно, покајнички, али и прилично лице-
мерно писао о „доследним интернационалистима“ који су дисциплино-
вано, без објашњења примали сваку одлуку Коминтерне и спроводили
је ништа не питајући: „Ми смо, као по команди окретали леђа ако је неко
из политичких разлога био искључен из Партије, поготову са етикетом
која је била озлоглашена, на пример троцкист. И такав став смо сматра-
ли једино исправним. У времену о коме пишем искључивани су из КПЈ
људи који су је оснивали и који су дуго били њени најодговорнији фу
нкционери и због своје активности прогањани и осуђивани у краљевској
Југославији. Искључени су из Партије без икаквог објашњења, а касније
и похапшени, понижени и убијени. Све се то збивало у Москви, и нико
из руководства КПЈ, колико знам, није ни упитао: Шта се то догађа са
истакнутим људима КПЈ у Москви? Зашто уз одлуку о искључењу нема
ни ријечи објашњења? Зашто доцније, кад су били ухапшени и осуђени,
није бар руководство Партије било обавијештено у чему је њихова кри-
450
Исто, XXII.
451
Stjepan Blažeković, Priručnik za historiju međunarodnog radničkog pokreta i historiju
KPJ, Zagreb, 1960, 133.
452
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276063
вица? Тако срамотно сам се и ја понашао, и мени су били памет и срце

као узети од страхопоштовања пред Стаљином и совјетском Службом
безбједности, тим ‘бритким мачем пролетерске револуције’ како смо је
називали, који је сад немилосрдно сјекао главе и наших другова, прогла-
сивши их најгорим људима. Ми смо то ћутке примали као доказану
чињеницу, иако смо те људе годинама познавали, с њима се борили, с
некима чак били везани искреним пријатељством. Довољно је било да
совјетски државни органи за некога објаве да је ‘непријатељ народа’ да
бисмо у то повјеровали и дигли руке од њега, и не питајући на основу
чега је донесена тако страшна пресуда“.453
_______________
Једно од трајних обележја комунистичке идеологије био је презир

према интелектуалцима, неповерење према свему што интелигенција
ради, мисли или говори. За комунисте интелектуалци су одувек били
синоним за „класног непријатеља“ јер су они, као творци нових идеја,
били опасност за поредак. Комунисти су интелигенцију делили на „по
штену“, која је служила револуцији, и „реакционарну“ која је била критич-
ки настројена према њој. За Тита су интелектуалци били „непоуздани
колебљивци“, „малограђански елементи“, људи који само критикују, „сен-
тиментални душебрижници“ који „јадикују над злом судбином класног
непријатеља“, људи склони разним „фракционашким смутњама“ и идејним
скретањима са „једино исправне“ линије, појединци којима се никада не
може у потпуности веровати и у које се не може сасвим поуздати.
Када је упознао младe словеначкe комунистe Едвардa Кардељa и
Борисa Кидричa, Тито је исказао свој став о интелектуалцима: „Опазио
сам да су та два друга, иако су интелектуалци, врло способни, агилни и
одани ствари. Недостатак је код обојице, а то је уопште карактеристика
интелектуалаца, да се са сваким најмањим успјехом одвише одушевља-
вају, прецјењују га, што су се до сада ограничили већим дијелом на пи-
сање летака, а то значи да су се трудили на тај начин надокнадити оно
то што им је мањкало у ситном практичном раду: разумијевање инди-
видуалне агитације, проналажење међу радницима нових људи, тј. ства-
рање радничког кадра у организацији што је, нарочито у Љубљани,
најслабија страна. Једна особина код њих ми се нарочито свиђа, која није
баш честа код интелектуалаца, наиме што су аутокритични и што могу
поднети критику – нема код њих оне болесне осјетљивости“.454
453
Р. Чолаковић, Казивање о једном покољењу, 268.
454
Тито је код физичких радника највише ценио то што они партијске

директиве не повргавају сумњи и сопственом испитивању, већ једно
ставно верују у оно што им се каже. Много пута је Тито истицао како
КПЈ има „муке с интелектуалцима“, да они нису сасвим поуздани за ру-
ководеће кадрове и да уносе „фракционашке смутње“ јер су склони
најразличитијим „идејним скретањима“. Они су били „непоуздана врста“
људи и није им требало сасвим веровати ни онда када следе службену
партијску линију, пошто је постојала велика вероватноћа да ће већ на
првом искушењу скренути са једино „исправног пута“. Тито није веро-
вао интелектуалцима пре свега због тога јер није веровао у мисао као
такву. Добро је знао да је истинска мисао слободна и био је изузетно
неповерљив према људима од мисли. Предност је увек давао „здравом
инстинкту“ радника на којем се могло градити „монолитно јединство“
партије и државе. У јануару 1937. писао је како је „права мука с инте-
лектуалцима“ јер они „само критикују и филозофирају“.455
Родољуб Чолаковић није желео да настави школовање после
средње школе, подсмешљиво је говорио о „буржоаским“ књигама и
професорима. То му није сметало да после рата једно време буде са-
везни министар науке. Едвард Кардељ је имао амбицију да буде уни-
верзитетски професор историје, али је о интелектуалцима грађанског
порекла говорио иронично као о „бирократској касти“.456 Koча Попо-
вић је студирао филозофију на Сорбони, био је најбољи познавалац
марксизма међу југословенским комунистима, сва дела темељно је
прочитао у оригиналу и у потпуности, али је ипак био принуђен да
у себи изгради „несхватљив комплекс ниже вредности“ према пар-
тијским интелектуалцима школованим на „највулгарнијим брошурама“
на московским комунистичким универзитетима.457
Комунисти су настојали да под своју контролу ставе све творевине
људског ума и духа, па тако и уметност. У бољшевичком концепту, умет-
ност је била само средство политичке борбе, па је зато морала да буде
и лако схватљива најширим круговима становништва. Покушај засни-
вања марксистичке теорије уметности суочен је са основним проблемом
455
Tito, Sabrana djela, III, 51. – Тито је посебно био задовољан ставом радника
према московским судским процесима против троцкиста: „ Радници се уопште
колосално држе по тој ствари, иако нису имали могућности да читају о томе.
Значи, кад их је осудио совјетски суд, били су криви, а непријатељ Совјетског
Савеза је и непријатељ радничке класе уопће. Тако су резоновали радници.
Једино гдје који интелектуалац филозофира о штетности таквих процеса“. (На-
ведено према: Kosta Čavoški, Tito – tehnologija vlasti, Beograd, 1991, 147–148).
456
J. Pirjevec, Tito i drugovi, II, 11.
457
M. Marić, Deca komunizma, II, 271.
непостојања чврстог „естетичког система“ у филозофском корпусу ње-

гових оснивача. Каснији теоретичари „тумачењем“ дела Маркса и Енгел-
са поставили су основу за улогу књижевности (и целокупне уметности)
у социјалистичком друштву. Пресудну улогу у томе имао је вођа Окто-
барске револуције. Лењин је партијску политику поистоветио са држав-
ном културном политиком – читав рад на пољу уметности морао је да
буде прожет духом класне борбе пролетаријата. Нова књижевност
схваћена је као неодвојиви део читавог пролетерског покрета, она је мо-
рала да постане део „опште пролетерске ствари“, њој се одрицала свака
самосталност, па и књижевна индивидуалност, јер тек као део целине
она испуњава своју функцију. Књижевност је морала да постане директ-
но ангажована у остварењу партијских циљева и реализацији поставље-
ног програма. Лењин је сматрао да не само што књижевност треба да
постане партијска, већ и сами књижевници треба да постану партијски
радници. Везе између књижевности и партије даље се продубљују ста-
вљањем читавог низа институција под партијски надзор: рад издавачких
предузећа, књижара, библиотека и разних облика трговине књигама
стављен је под партијску контролу и подређен партијским интересима.
Тако је све било под надзором „организованог социјалистичког пролeта-
ријата и пaртијске политике“.458
Социјално ангажовани уметници следили су схватање књижевности
као дела идеолошке борбе у изградњи социјалистичког друштва („соцре-
ализам“). Намера КПЈ била је да врши потпуну контролу над сваким
обликом уметничке делатности – над стваралаштвом, васпитањем и
вредновањем. Та контрола заснована је на уском појму функције умет-
ности – она мора да служи потпуној апсорпцији индивидуалног у тота-
литарно друштво, да демонстрира циљеве тог друштва, да га велича и,
најзад, да постане највиши израз тог друштва.
Комунисте су подржавали и авангардни уметници, сврстани у
надреалистички покрет који је постојао тридесетих година 20. века у
Београду. Надреализам је био врхунац српске књижевне авангарде и
српску књижевност је увео у врх европског авангардизма. Али, истовре-
мено, то је био и почетак преображаја авангарде у супротан модел књи-
жевности, покушај да се песничка револуција доведе у везу са друштве-
ном револуцијом и да се, у крајњем исходу, стави у њену службу
напуштањем естетизма и преласком на ангажовану литературу. При-
падници надреалистичког покрета сматрали су да се њиховим погледом
на уметност брани аутентични марксизам. У својим програмским тек-
458
Dragan Ćalović, „Problem zasnivanja marksističke teorije umetnosti“, Zbornik radova
Fakulteta dramskih umetnosti, 11–12/2007, 404, 410 и 413.
стовима истицали су да се боре за револуцију коју ће извести „креативан

човек“, ослобођен свих стега и ограничења грађанског друштва.
Прокламацију о конституисању надреалистичког покрета потписа-
ло је 13 писаца у алманаху Немогуће (1930). То су били: Александар Вучо,
Оскар Давичо, Милан Дединац, Младен Димитријевић, Ване Живадино-
вић Бор, Радојица Живановић Ное, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Костић,
Душан Матић, Бранко Миловановић, Коча Поповић, Петар Петровић и
Марко Ристић.459 Надреалистички покрет поцепао се линијом опредељења
за КПЈ и директну револуцију, пошто су се надреалисти нашли на удару
писаца „линијаша“. Комунистима су приступили Оскар Давичо (био је
секретар Месног комитета КПЈ у Бихаћу, где је 1932. ухапшен и осуђен
на пет година затвора, казну је издржавао у Сремској Митровици), Коча
Поповић (имао је највећу политичку каријеру), Душан Матић, Алексан-
дар Вучо, Ђорђе Костић (робијао је више месеци) и Ђорђе Јовановић.
У писму послатом Марку Ристићу 27. јула 1935. године из затвора
у Лепоглави, где се налазио на издржавању трогодишње робије, Ђорђе
Јовановић је објаснио зашто се сврстао на страну бољшевичке левице у
КПЈ. Писао је како је своја књижевна опредељења променио захваљујући
„друговима“ који су га „уверили“ у исправност како својих политичких
тако и литерарних назора: „Данас, док фашистички пси реже по свим
кутевима Европе, мени не преостаје ништа друго него да дефинитивно
раскрстим са надреализмом. Да сам био надреалиста не стидим се ни
мало. Лако је могуће да бих без њега био данас неко опскурно фаши-
стичко клеветало“.460
Заокрет ка социјалистичком радикализму био је део јединственог
развоја европске авангарде у том периоду. Он је имао паралеле не само
у уметности фашистичке Италије и нацистичке Немачке, већ и у фран-
цуском класицизму, у сликарству америчког регионализма, у традициона-
листичкој и политички ангажованој енглеској, америчкој и француској
прози тога времена. Заједничка идеја била је да је могуће целокупан
живот друштва организовати у јединственим уметничким формама.461
Најважнији обрачун у домену уметности комунисти су извели са
левичарском интелигенцијом на чијем је челу био Мирослав Крлежа
(1893–1981), истакнути хрватски књижевник и левичарски интелекту-
459
Марко Ристић (1902–1984). Пореклом из угледне београдске грађанске породи-
це, унук великог српског дипломате Јована Ристића. Први светски рат провео
је у Швајцарској. У књижевност je ушао 1922. као један од покретача часописа
Путеви.
460
Наведено према: Предраг Пузић, Ломача за Сенса. Злочин и казна Светислава
Стефановића, Сремски Карловци, 2003, 41.
461
Б. Гројс, Стил Стаљин, 15–16.
алац, „горди Хрват“ како га означава Ендру Барух Вахтел, један од нај-
бољих иностраних истраживача и познавалаца југословенске књижев-
ности.462 Преко Крлеже марксизам је добио одређену интелектуалну
тежину, и то не само у Хрватској. Иво Банац сматра да је Крлежин марк-
сизам био производ средњоевропске критичке традиције који је далеко
од пожељног модела соцреализма. Крлежа се није дистанцирао од Стаљи-
нових чистки, али није имао никаквих илузија у вези са њима.463
Крлежа је припадао хрватској култури, али је он својим радовима
афирмисао и југословенску идеју. У бројним литерарним и другим тек-
стовима, осветљавао је и подржао највеће вредности из културне и опште
историје појединих југословенских народа (средњовековне манастире и
фреске у Србији и Македонији, сакралну архитектуру и уметничко бла-
го хрватског приморја, стећке босанских богумила, националне устанке).
Истовремено, није инсистирао на јединству Јужних Словена којим би се
поништиле све њихове разлике и посебности.464
Крлежа је на различите начине био повезан са комунистима. У пар-
тији је био од почетка, током 1922. посетио је у ћелији Спасоја Стејића,
а у Књижевној републици назвао га је „мартиром пред крвницима“.465 У
свом стану у Бечу понекад је скривао комунисте које су аустријске вла-
сти намеравале да изруче Југославији. Крлежа је јануара 1924. заједно са
Владимиром Ћопићем и Ђуком Цвијићем желео да одржи комеморацију
поводом Лењинове смрти, али то загребачка полиција није дозволила.
Борба је писала како је „радикалски режим“ још једном доказао да се
боји и мртвих вођа радничке класе: „Упркос свих забрана свију полиција
овог света, дух Лењинов живит ће у редовима радничке класе. Рад у
његовом духу најбоља је комеморација“.466
Крлежа је комеморативни говор објавио у Борби. Писао је како је
Лењин био политичар настао у Шекспировим драмама, јер је зауставио
„оно очајно, црножуто, аустријско, ричардовско клање“ у Првом светском
рату. Његово име годинама је било „светионик над бродоломом међуна-
родне цивилизације“. Против Лењина и његовог дела „мобилисале су се
све тамне силе овог света“ обузете „разорним лудилом и похотним кр-
вопролићем“. Али, његово дело имало је јединствен историјски значај и
зато је опстало. Револуцију су одбранили „безимени милијуни робова и
462
Endru Baruh Vahtel, Stvaranje nacije, razaranje nacije. Književnost i kulturna politika
u Jugoslaviji, Beograd, 2001, 219.
463
464
Миладин Вукосављевић, „Мирослав Крлежа и Драгиша Васић. Скица за сту-
дију“. У: Живот и дело Драгише Васића, Горњи Милановац, 2008, 348–349.
465
http://krlezijana.lzmk.hr/clanak.aspx?id=2144
466
Borba, 31. januar 1924, 3.
радника, од европског цивилизованог радника чије се робовање зове

продавање радне снаге, па до колонијалног црнца који робује и данас,
још без те декоративне формалности, милијуни простог и неуког света
осетили су нагоном избијене и упрегнуте животиње да се тргла једна
рука да разбије хиљадугодишњи јарам и од црначких колонија до Арко-
ве творнице ликера у Влашкој улици усталасао се шапат пун месијанске
наде“.467
Крлежа је следеће године објавио путописни текст „Лењинизам на
московским улицама“. Текст је затим уврштен у књигу Излет у Русију
(Загреб, 1926). Текст почиње реминисценцијом на Толстојев Рат и мир,
са цитатом који се односи на Наполеонов улазак у Москву, и у целини
је посвећен култу тек умрлога вође који означава, након дехијерархиза-
ције Москве спроведене после револуције, стварање нове хијерархије,
обнављање мита о Москви као „Трећем и Последњем Риму“. Први део
текста посвећен је утисцима о „свеназочности иконизирана Лењина на
московским улицама, индустријализованом култу мртвога Лењина“ који
доминира „вањским облицима руске пријестолнице“, с наглашеним мо-
тивима пропаганде „безбожништва“ с једне стране и стварања нове ре-
лигије с друге стране. Други део посвећен је утиску „привременог моде-
ла Маузолеја по пројекту академика архитекта Шчусева“. Завршни део
текста сконцентрисан је око утисака из бившег „Енглеског клуба“, по-
знатог из Рата и мира, а тадашњег Музеја револуције. Крлежа је кри
тиковао комерцијализацију Лењинова лика који је постао „анзихтскартом
и мјеницом, облигацијом, рекламом и страначким програмом“.
Владимирa Ћопићa je на судском процесу 1925. бранио Миле Будак,
коме је Крлежа у име КПЈ исплатио трошкове. Након Крлежине интер-
венције, Ћопић је пребачен у болницу „Милосрдне браће“ из које је, уз
помоћ Крлеже и Аугуста Цесарца, емигрирао у Совјетски Савез. Кaда је
Ћопић стрељан у Москви, Крлежа је писао да је он „дао живот за бо
љшевизам“ и да је ликвидиран „под властитим барјацима“.468
Руководство КПЈ рачунало je на сарадњу са Крлежом јер је он постао
познати писац и изван граница Југославије. Милан Горкић је сматрао да
је Крлежино име у Југославији значило исто што и имена Ромена Ролана
и Анри Барбиса у Француској, или Максима Горког у Совјетском Саве-
зу.469 Први подаци о односима Горкића и Крлеже везани су управо за
1924. годину. У оставштини Владимира Ћопића пронађено је писмо које
сведочи да се Горкић тада из Москве дописивао са Крлежом и Аугустом
467
„U spomen Vladimira Iljiča Lenjina“, Borba, 31. januar 1924, 1.
468
469
Цесарцем. Позвао их је да за Међународну организацију помоћи рево-

луционарима напишу „по једну ствар о белом терору“. Крлежа је касније
потврдио да је заиста примао писма од Горкића, али да су она „изгорје-
ла 1941“.
Крлежа се са Горкићем први пут сусрео 1932. у Бечу. Према сопстве-
ним речима, упутио му je замерке на лошу организацију КПЈ. О том
састанку Горкић је 20. децембра 1932. известио Гргура Вуjoвића, пар-
тијског представника у Извршном комитету Коминтерне. Према том
извјештају, Крлежа је изразио спремност да напише књигу о „војнофа-
шистичкој диктатури у Југославији“, али је захтевао да Коминтерна пре-
узме бригу о његову даљем издржавању јер би му појава такве књиге
онемогућила повратак у земљу и објављивање књижевних дела. Такође
су разговарали о покретању међународног лево оријентисаног часописа.
Горкић се заложио да се Крлежини предлози прихвате због његове „по-
себне важности“ у културном и интелектуалном контексту Југославије.
Крлежин предлог прихваћен je тек 1934. кадa му се јавио Сретен Жујовић
и пренeo позив да дође у Москву. Међутим, Крлежа је већ у Београду
покренуо часопис Данас, па више није показивао интерес за реализовање
предлога изложених у разговору са Горкићем.470
Часопис Данас објављиван је у Београду (од јануара до маја 1934),
а забрањен је после пет бројева. Тада је избила и полемика између Кр-
леже и Милана Дурмана, уредника часописа Књижевник. Он је за Крле-
жу тврдио да је „отпадник“ из редова социјално ангажоване уметности.
У спор се умешао и Тито, који је управо тада изашао из затвора. Он се
током јула 1934. састао са Крлежом (то треба да је био њихов први су-
срет), који је за представнике социјалне књижевности рекао да су „књи-
жевни аналфабети, неспособни и бескарактерни људи који су данас
дошли, а који ће за неко време отићи у реакционарне редове“. Тито је
покушао да помири две струје, али је после другог састанка са Крлежом
признао да „након вишесатног разговора и натезања нисам постигао
никакав резултат“. Тито је на крају упозорио и једну и другу страну да
ће партија „најенергичније поступити против онога, па ма ко то био,
који ће и даље наставити са таквим испадима“.471
Крлежа је 1935. године оштро критиковао Симу Марковића и њего-
ве ставове о националном питању, које је оценио као доказ „опасне пло-
видбе“ без конкретних упоришта. За Крлежу, Марковић није субјект који
470
471
Tito, Sabrana djela, II, 21. Извештај за ЦК КПЈ од 2. августа 1934. – Тито је имао
врло једноставно решење за левичарске књижевне часописе, али и уметност
уопште: „Сва та предузећа треба да буду под контролом Партије“. (Исто, 29).
размишља него предмет, „њега догађаји носе, он не предвиђа ништа“.

Разлоге за Крлежино критиковање Марковића треба тражити и у њихо-
вом сусрету раних двадесетих година 20. века, када га је Марковић оп-
тужио да заступа прохрватске, националистичке ставове.472
После 7. конгреса Коминтерне у Југославији се приступило оснивању
јединствене радничке партије која је требало да буде основа широког
Народног фронта. Намера је била да се створи политичка платформа
која би омогућила сарадњу и са странкама Удружене опозиције, а посе
бно се рачунало на сарадњу са социјалдемократима и мачековским Хр-
ватским радничким савезом. У Загребу је 27. јула 1935. основан Ини-
цијативни одбор за стварање јединствене радничке партије. Крлежа био
предвиђен за председника Иницијативног одбора, али је њему посебно
сметала идеја о сарадњи са социјалдемократима који су се више пута
„компромитовали“ сарадњом сa монархистичким режимом у Београду.
Сматрао је такође да би састављање посебне изборне листе, сa низом
угледних грађана левичарских уверења, значило политичко компроми-
тoвање тих људи и њихово излагање посебном полицијском надзору.
Крлежино дистанцирање од изласка на изборе изазвало је неповољне
одјеке у КПЈ. Тито је Ивану Гржетићу, тадашњем представнику КПЈ при
Коминтерни, упутио писмо у којем је изнео оптужбе на Крлежино „де-
структивно дјеловање“ при стварању јединственога Народног фронта и
изласка на изборе.473
Крлежа је у том периоду Родољубу Чолаковићу доста критички го-
ворио о ситуацији у Совјетском Савезу, посебно о тада актуелним стаљи-
нистичким процесима највишим совјетским функционерима, али и чла-
новима и руководиоцима КПЈ, својим старим пријатељима. Крлежа је о
томе информације добијао од Анте Цилиге са којим је сарађивао док је
Цилига био у Загребу, а објављивао је и његове текстове у Књижевној
републици. Крлежа је пратио Цилигине текстове у Новој Европи и фељто-
низовани наставке књиге У земљи велике лажи, објављиване у загреба-
чким Новостима.
Крајем децембра 1924. године Анте Цилига је, после хапшења Вла-
димира Ћопића, преузео дужност секретара Обласног комитета КПЈ за
Хрватску. Ухапшен је 7. фебруара 1925. и као италијански држављанин
протеран из Југославије. Остао је у Загребу и живео илегално. Поново
је ухапшен 25. априла и протеран у Италију. Пошто је у Пули ослобођен,
емигрирао је у Беч, где је извесно време био представник КПЈ у Секре-
таријату Балканске комунистичке федерације У септембру 1926, на ос-
472
473
нову одлуке руководства КПЈ, отишао је у Совјетски Савез. По доласку

у Москву, преузео је дужност наставника на Југословенском сектору
КУНМЗ-а, а у децембру је преведен у чланство СКП(б). У апарату Ко-
минтерне Цилига је обављао послове „информатора за Југославију“.
Toком 1928. оптужен је да се приближио „троцкистичкој опозицији“.
Одлуком Комисије ЦК СКП(б) од 7. јуна 1929. упућен је у Лењинград за
наставника на Лењинградском комунистичком универзитету. Ухапшен
je 21. маја 1930. и Решењем Колегијума ОГПУ од 3. октобра 1930. оптужен
за „троцкизам“ и осуђен на три године робије. Казну му 1933. продуже-
на за још две године, а затвор је замењен са две године прогнанства у
Иркутск на Бајкалском језеру, одакле је у септембру преведен у Крас-
нојарск, а касније у Јенисејск. Када му је марта 1935. прогнанство про-
дужено за још три године, као италијански држављанин затражио је од
амбасаде Италије у Москви пасош са намером да напусти Совјетски
Савез. Одлуком органа НКВД, а после договора Стаљина и Мусолинија,
протеран је из Совјетског Савеза 3. децембра 1935. године. После про-
теривања живео је у Чехословачкој, Француској и Италији.474 Цилига је
у Паризу 1938. објавио књигу Au pays du grand mensonge: problèmes et
documents (У земљи велике лажи) која је била прво аутентично сведочан-
ство о животу политичких осуђеника у Совјетском Савезу.475
Међутим, ни тада ни у каснијим жестоким полемикама на левици,
Крлежа није писао о „сибирским гробовима“, јер би јавно покретање
питања чистки у Свјетском Савезу значило оспоравање самог смисла
револуције и класне борбе и одрицање од лењинистичке прошлости.
Са Титом се сусрео крајем фебруара или почетком марта 1937. годи-
не. Kасније је писаo како се њихов разговор кретао „уздуж и попријеко о
многим стварима, људима и појавама, на прескок, као што се каже: хори-
зонтално и вертикално, о свему и још о којечем“. Титова намера била је
да Крлежу наговори на активније суделовање у акцијама КПЈ. Међутим,
упркос дугом разговору, у којем се несумњиво „очитовала узајамна особ-
на наклоност“, Тито није био увeрен да је остварио свој главни циљ. У
извештају упућеном Коминтерни 14. априла 1937. сусрет сa Крлежом oпи-
474
475
Цилига је током Другог светског рата прво ухапшен од усташа, а онда је са-
рађивао са њима. Током 1943. у усташком недељнику Спремност објављивао је
критичке текстове о Совјетском Савезу, под заједничким насловом „Десет го-
дина међу бољшевицима – дојмови хрватског интелектуалца из Совјетског
Савеза“. После рата Цилига је био један од водећих хрватских емиграната. Тада
је говорио да је био „противник и усташке политике и усташког режима, али
не и противник хрватске државе”. У Хрватску се вратио 1990. године, уочи ра
спада Југославије. Умро је у Загребу.
сао је овим речима: „Он је након тога што сам му објаснио да ми органи-
зирамо читав систем рада руководства пристао да сурађује, али код њега
се још увијек опажа она стара болест да за кога год питаш, он не ваља“.476
У пролеће 1938. Крлежа се поново сусрео са Титом, који је тада
инсистирao на смиривању сукоба међу левичарским интелектуалцима.
Тито није био задовољан ситуацијом међу интелектуалцима, па је у сеп-
тембарском извештају Коминтерни опширно описао „троцкистичке тен-
денције“ међу загребачким левичарима, не штедећи ни Крлежу. За низ
интелектуалаца, међу њима и за неке Крлежине пријатеље и сараднике,
напоменуо је „да су сумњиви у погледу веза с троцкистима“, а за Крлежу
је рeкао да његов став „није јасан“.477
Сукоб се продубио крајем 1938. када се КПЈ припремала за пред-
стојеће парламентарне изборе 11. децембра. КПЈ је саставила посебну
листу Странке радног народа која је била у саставу Удружене опозиције.
Руководство КП Хрватске (Ђуро Шпољарић, Анте Жаја и Јосип Краш)
обратило се Крлежи са молбом да прихвати уврштавање на ту изборну
листу. Међутим, Крлежа је поново био против таквог предлога.478
Крлежа је фебруара 1939. покренуо часопис Печат као „књижевни
мјесечник за умјетност, науку и све културне проблеме“. У њему су ра-
дили левичарски интелектуалци који су због својих политичких (Звони-
мир Рихтман, иначе електроинжењер и физичар), идејно-естетских (Мар-
ко Ристић) или научних схватања (историчар Васа Богданов)479 већ били
у спору са политиком КПЈ.
Крлежа је бранио уметничку слободу с обзиром на то да су све
искључивије догме партијске левице биле непосредно везане за совјетске
476
477
Исто.
478
Један од актера тог догађаја Ђ. Шпољарић овако је описао Крлежину улогу у
одбацивању партијског предлога: „КПХ је на приједлог секретара ЦК КПЈ Јоси-
па Броза Тита требала да судјелује на изборима 11. XII 1938. као Странка рад-
ног народа у саставу Удружене опозиције, а за свог кандидата предложила је
Мирослава Крлежу. Међутим, Крлежа је одмах, без дугог размишљања, одгово-
рио да се не може прихватити те дужности. Осим тога, био је мишљења да КПЈ
не треба да иступа с посебном листом. На моје питање зашто се неће кандиди-
рати, одговорио је да има 3.500 разлога. Молим га да ми објасни барем један.
Одговорио је да је он литерат, умјетник и да је као такав сувише неозбиљан за
такву дужност. Он није политичар и масе неће најбоље прихватити његову
кандидатуру. Све сам то пренио другу Титу, а он ми је рекао: ‘Остави га кад
неће’“. (Исто).
479
Васа Богданов, „Вахид“ (1902–1967). Студирао је у Бечу и Београду, једно време
је био секретар партијске организације у Војводини, али је оптужен за „реви-
зионизам“ и избачен из КПЈ. Докторирао је 1947. у Загребу, где је потом радио
на Филозофском факултету.
директиве и нису представљале чак ни неко изворно схватање ангажо-

ване уметности. КПЈ је такав став одмах оценилa као изричито поли-
тички, а Радован Зоговић480 је прекршио правило, које је важило још од
времена Милана Горкића, да КПЈ не напада Крлежу. Зоговић је сматрао
да се иза редакције Печата скрива добро организована политичка гру-
пација која саботира пролетерску револуцију. „Група Печат“ била је ује-
дињена у мржњи према радничком покрету и према свим „часним љу-
дима и њиховом моралу. Писцима из тог „нечасног круга“ недостајала
је вера у напредак и поверење у радничку класу.481
Тито је обрачун најавио у мају 1939. године, када је писао о „троц-
кистима“ који делују и у књижевности и који са неког тзв. научног ста-
новишта својим „пискарањем“ изазивају збрку у главама посебно млађих
интелектуалаца и неких радника: „Троцкизам данас није више никаква
идејна струја, он је банда шпијуна, диверзаната и убица, он је један од
облика фашизма, његова авангарда. Код нас троцкисти сада наступају
под знаком ревизије марксизма и лењинизма“. Као главне „троцкисте“
Тито је означио Рихтмана, Марка Ристића и Богданова. За Рихтмана је
рекао да покушава да „исправи“ Енгелсово и Лењиново схватање о дија-
лектици природе, да клевеће „њиховог најбољег насљедника“ Стаљина,
480
Радован Зоговић (1907–1986). Црногорски књижевник и револуционар. Његова
породица води порекло из Горњег Полимља. Гимназију је учио у Беранама, а
наставио у Пећи, где му се породица населила после Првог светског рата. Ди-
пломирао на Филозофском факултету у Скопљу (1933). У полемици против
групе „Младих Црногорских књижевника“ (међу којима и против Ђиласа), у
пролеће 1932. у подгоричкој Зети, био је на страни Савића Марковића Ште-
димлије. Писао је да „колективистички књижевник носи у себи покрет који
одговара покрету масе“. За црногорску националност определио се из идеоло
шких разлога, у складу са новом националном политиком КПЈ, чији је члан
постао 1934. Једно време је радио у Македонији, а онда је протеран у Зајечар,
одакле је дошао у Београд. Заузео је истакнуто место у сукобу на књижевној
левици. Био је уредник часописа Уметност и критика, стварни аутор два по-
лемичка чланка против Крлеже. Током 1940. ухапшен је у Београду, што га је
спречило да отпутује у Москву као референт КПЈ о сукобу на левици за пот-
ребе Коминтерне. Био је учесник партизанског покрета од 1941, члан Поли-
тичког одељења 4. пролетерске црногорске бригаде и члан редакције ратне
Борбе. Аутор је поеме Пјесма о биографији друга Тита (1943). Зоговић је после
рата био члан Агитпропа ЦК КПЈ задужен за културу и члан ЦК КП Црне Горе.
Након Резолуције Информбироа успротивио се антисовјетској политици КПЈ,
па је у марту 1949. обавестио Контролну комисију ЦК да жели да се изолује од
борбе против Совјетског Савеза. Искључен је из партије и свих форума и ста-
вљен под партијски бојкот, прекинут 1965. До краја живота заступао је црно-
горску посебност и догматски лењинизам.
481
Наведено према: Đorđe Tomić-Krunoslav Stojaković, „Iz povijesti jugoslavenske
ljevice od početka 19. stoljeća do izbijanja Drugog svjetskog rata. Skica poglavlja koje
nedostaje“, Perspektive, 7/2013, 13.
а брани „Хитлеровог шпијуна“ Бухарина. Ристића је оптужио да је „ин-

тимус прашког троцкисте и буржоаског дегенерика Бретона“ и да „по-
тајно клевеће СССР и његову народну културу“. Богданова је оптужио
да је 1929. пред полицијом давао „срамне изјаве а сада покушава да ре-
видира став Маркса и Енгелса из 1848. године“, као и да непрестано и
врло вешто „врши свој разорни рад на штету радничке класе“.482
Богданов је у једном свом тексту, штампаном 1934. у Данасу, подсетио
да су Маркс и Енгелс, објављујући пропагандне чланке у Новим рајнским
новинама, свесрдно подржавали Мађаре у рату са Аустријом, при том
осуђујући све словенске покрете (посебно српски) као контрареволу-
ционарне. Они су за све Словене, осим за Пољаке, тврдили да су „неи
сторијски народ“, да су по природи „друштвено реакционарни“, да немају
револуционарни потенцијал и да ће нестати са историјске позорнице. Врх
КПЈ је због овог текста 1936. извршио својеврсну реинтерпретацију ста-
вова „класика марксизма“, али само за Хрвате. У једном документу је ре-
чено како „не подлеже никаквој сумњи“ да је ослободилачки покрет хр-
ватског народа против националне неравноправности и угњетавања од
стране Срба „хисторијски и политички оправдан“. Исто тако, „не подлеже
никаквој сумњи“ да пролетаријат и сви „пријатељи народа, демокрације и
напретка треба да помажу национално-ослободилачки покрет хрватског,
словеначког, македонског и црногорског народа“.483
Три године касније (1939) Богданова је критиковао Никола Петро-
вић.484 То је учинио јер је Мустафа Голубић осудио Богданова због реви-
зије ставова Маркса и Енгелса и КПЈ према националном питању. Петро-
вић је прихватио да уместо оболелог Радована Зоговића у часопису
Уметност и критика напише текст у којем је истакао да су и „најком-
петентнији савремени научни историчари“ потврдили марксистичке
482
„Trockizam i njegovi pomagači“, Proleter, 1. maj 1939, 635.
483
АЈ, КИ, 1936/423. „Однос хрватског народа према савременим међународним
догађајима у свјетлу гледишта Маркса и Енгелса о улози хрватског народа“.
484
Никола Петровић (1910–1997). Члан КПЈ од 1932. Студирао је у Прагу где је
постојао веома јак обавештајни пункт Коминтерне. Ту је 1932. постао члан КПЈ
и совјетски обавештајац. После завршених студија, одбио је предлог Мустафе
Голубића да оде на „усавршавање“ у Москву и одлучио је да се врати у Југосла-
вију. Марта 1938. Ђилас и Зоговић упознали су га са Титом. За члана Агитпроп
комисије при Покрајинском комитету КПЈ за Србију постављен је 1938. Тито је
средином маја 1940. Николу Петровића упутио са специјалним задатком у Мос-
кву, где је стигао 10. октобра 1940. Донео je поверљива документа која је предао
Коминтерни. Током рата радио је у руководству партијске организације Војво-
дине, обављао је низ функција, био је министар у првој комунистичкој влади,
изјаснио се за Резолуцију ИБ-а, али није озбиљније кажњен. Пред крај живота
бавио се писањем историографских радова.
ставове да су Чеси и Јужни Словени били „реакционарни“ народи јер су

индиректно помагали руски царизам, „најопаснијег противника напред-
них покрета у Европи“, док су Пољаци и Мађари били „револуционарни“
народи“ јер су се борили против апсолутизма.485
Интелектуалци, попут Рихтмана, Ристића и Богданова, за Тита нису
били „деструктивни“ само у литератури већ и у политици, јер су били
против тога да КПЈ на парламентарним изборима у Југославији, одржа-
ним 11. децембра 1938, има заједничке кандидате на листи Удружене
опозиције коју је предводио Влатко Мачек. То је био „чисто троцкистич-
ки став“ уперен против радничке класе и против КПЈ, па су зато ти људи
били и „фашистички агенти“ против којих је требало водити „упорну
борбу“. Тито је забранио либерални однос према „познатим троцкисти-
ма“ и оштро је осудио сваку „колебљивост“ у борби против њих: „Треба
одбацити туђу и гњилу теорију коју шире фашисти, понекад и разни
неискрени реакционари, социјалдемократски и демократски елементи,
тврдећи да јe борба против троцкизам заправо идејна борба између двије
струје у радничком покрету. Троцкизам данас није више никаква идејна
струјa, он јe бандa шпијуна, диверзаната и убица, он је јeдан од облика
фашизма, његова авaнгарда, оруђе изазивача рата, противника демокра-
ције, слободе и људског напретка. Нема борбе против фашизма без ње-
говог троцкистичког облика“.486
Tито намерно у овом тексту није спомињао Крлежу, остављајући му
времена да се „покаје“. Они су се састали 29. јуна 1939. године у Мику-
лићима. Тито је неуспешно инсистирао да Крлежа не доводи у питање
ауторитет КПЈ и њеног генералног секретара. И овај разговор протекао
је у пријатељском тону, а једна од битних тема било је питање „сибирских
гробова“. Тито је одговорио да то није најважнији проблем, јер је у том
тренутку најважније било очувати јединство због предстојеће агресијe
фашизма и припремити се за отпор. Детаљи сусрета које је касније оп-
исао Крлежа, упућују на висок степен присности са Титом, али то није
довело до смиривању сукоба Крлежине групе са КПЈ.487
Тито је своје незадовољство Крлежиним ставовима изразио и у „Из-
вјештају друга Валтера о ситуацији у Југославији“, који је упутио Комин-
485
Наведено према: M. Marić, Deca komunizma, I, 351.
486
„Trockizam i njegovi pomagači“, 636.
487
http://krlezijana.lzmk.hr/clanak.aspx?id=1338 – После овог сусрета Крлежа и Тито
нису се видели све до краја Другог светског рата. Крлежа је у једном разговору
са Мошом Пијадом и Ђиласом рекао све што мисли о стаљинистичким чисткама,
о процесима, о уништавању људи и догматизму у култури. Пијаде и Ђилас, на-
водно, нису схватали да неко може тако да осуђује Стаљина. Ђилас је био за-
пањен и Крлежиним омаловажавањем „Стаљиновог укуса“ у уметности. (Исто).
терни у септембру 1939. године: „Троцкисти дјелују и на књижевном

попришту. Они у облику ревизије марксизма уносе збрку међу интели-
генцијом. Ми још од марта издајемо у Београду теоретски легални часо-
пис под називом ‘Наука и критика’ у којем сарађује из Бугарске друг
Павлов чланцима против неопозитивиста. Група око Крлеже, на примјер
Ристић, Рихтман, Подгорски и Богданов, у основи спроводи ту ревизи-
онистичку кампању. Ми смо их раскринкали у првом броју ‘Пролетера’.
Осим тога, партијске организације издају брошуре умножене на шапи-
рографу, у којима се они раскринкавају“.488
Пре обрачуна са Крлежом, уследила је чистка у КП Хрватске. Она
је изведена због више разлога, а најважнији свакако јесте значајно оспо-
равање линије КПЈ. По Титовом налогу, у ЦК КПХ ушли су Мирко Бу-
ковец, Раде Кончар и Маријан Крајачић (шпански борац). Према Титовим
наводима у извештају Коминтерни из септембра 1939. године, стратегијa
одбране Југославијe наилазила је на вeлики отпор, чак и код руководи-
лаца КПХ који су говорили да Хрвати не треба да бране Југославију ако
се не реши хрватско питање: „Ми смо, напротив, говорили да треба ује-
динити све снаге у одбрaни нeзависности земље од агресијe, али да би
тa одбрана била успјешна треба задовољити захтјеве Хрвата и дати де-
мократска права цијелом народу Југославије. С друге стране, у Србији
су другови поклањали велику пажњу питањима одбране земље, а мање
питањима борбе радника за свакодневне захтјеве. У Србији се такође
осјећало и то да су наши другови отишли сувише далеко у популарисању
демократских држава, док су недовољно популарисали Совјетски Савез“.489
Како се мењала политичка ситуација у свету и Југославији, мењала
се и перцепција Тита према руководствима појединих организација КПЈ.
Када је део хрватских комуниста позитивно вредновао споразум Цве-
тковић-Мачек, делом и због тога што је он прихваћен у хрватској јавно-
сти, Тито је већ 26. септембра 1939. (у ситуацији када је Совјетски Савез
склопио пакт са Немачком), оценио да је овим споразумом српска бур-
жоазија направила уступке хрватској буржоазији како би сачувала своје
„класне“ интересе: „Међутим, компромисно рјешење хрватског питања
и извјесна формална демократизација нису ни издалека довели до на-
ционалног јединства Југославије, нити до задовољења стварних интере-
са радних маса народа Југославије“.490
Ред је дошао на завршни обрачун у спору на „књижевној левици“.
Крлежа је отворено бранио своје сараднике, а своје погледе системати-
488
489
J. B. Tito, Sabrana djela, V, Beograd, 1983, 10.
490
Исто, 20.
зовао је у чувеном спису „Дијалектички антибарбарус“, који је објављен

у Печату децембра 1939. (број се пред читаоцима појавио у јануару на-
редне године). Крлежа је овај спис објавио као почетак једног „идеалног
водича“ који ће разграничити праву, делотворну дијалектичку мисао од
мутног, тромог и покорног („антидијалектичког“), слуганског догматизма
– „барбарства“. „Дијалектички антибарбарус“, као полемички спис, до-
живљаван је као Крлежино дисидентство, што је погрешно јер је он
стално припадао левици. Крлежин спис, како је сам рекао, настао је „на
међународном погребу наше цивилизације, усред сабласне кадаверизације
свега што се зове морал и истина, у том растворном острвљивању дру-
гарства и симпатија. Та лавља рика грмљавине којом загрмје дееуропе-
изирана Европа, смртоносни тај потрес није у читавоме низу наших
лијевих часописа родио ни једне једине мисли, ни једне једине емоције,
ни једног јединог ретка, осим досадног низа памфлета: како Крлежа из-
даје троцкистички часопис, са троцкистима, са Јефтићевим гласачима и
с моралним мртвацима који се налазе на другој страни барикаде, то јест
на оној против које Израз и Млада култура, Наша стварност и Умет
ност и критика – јалово пролијевају своју слабокрвну тинту“.
„Дијалектички антибарбарус“ у врху КПЈ није био схваћен само као
естетска полемика усмерена против неколицине неталентованих и ам-
бициозних писаца, на чему је Крлежа инсистирао. Тај текст доживљен је
као отворени изазов којим се радикално оспорава ауторитет КПЈ и ње-
них водећих интелектуалаца. Осим тога, Крлежин текст заоштрио је
поделе на „крлежијанце“ и „антикрлежијанце“ међу левичарским инте-
лектуалцима. Ђилас је касније писао да су сви водећи хрватски комуни-
сти, осим Бакарића, били „крлежијанци“. То је нарушавало борбену
монолитност КПЈ, па је одмах донесена одлука да се покрене један збор-
ник текстова како би се одговорило Крлежи.
Акцију против Крлеже водио је Кардељ јер се Тито тада налазио у
Москви, али је он то одобрио. Тито је у пролеће 1940. поручио да спор
између „левих књижевника“ захтева пуну пажњу КПЈ јер ти књижевни-
ци своје читаоце имају углавном међу радничком класом. Њихове поле-
мике створиле су „приличну забуну“, што су „непријатељи радничке
класе“ искористили да оспоре „марксистичко-лењинистичку теорију
наших великих пролетерских учитеља Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљи-
на“. Тито је рекао и да он нема намеру да се изјашњава о уметничкој
вредности тих дела, али је његова дужност да још једном саопшти своје
мишљење о тим људима. Оценио је да је врло опасно да поједини „на-
зови теоретичари“ својим покушајем ревизије, произвољног и кривог
тумачења марксизма уносе забуну у редове радничке класе. Тито је подсе-
тио да је већ критиковао Ристића, Рихтмана и Богданова, „али на жалост
догодило се то да је врло познати књижевник Мирослав Крлежа узео ове

људе отворено у заштиту и изјавио да се солидарише са њима. После
тога су окренули сви антипартијски елементи своје лице Крлежи са на-
дом да ће он прихватити њихов барјак за борбу против партије. Нас врло
чуди да он не види каква му је улога намењена, али је наша дужност да
водимо одлучну борбу не само против директних противника наше пар-
тије, него и против оних који их подржавају“.491
То је био сигнал за добро организовану идеолошку дисквалифика-
цију Мирослава Крлеже, прво преко брошуре Огњена Прице Барбарство
Крлежиног антибарбаруса, а касније преко серије текстова које су у Књи-
жевним свескама објавили Отокар Кершовани, Милован Ђилас, Коча
Поповић и бугарски комуниста Тодор Павлов, који је поставио темеље
стаљинистичке естетике („теорија одраза“), док су Едвард Кардељ и Сте-
фан Митровић заједно писали под псеудонимом „Јосип Шестак“.
Стефан Митровић (1909–1985). Црногорски песник и комуниста из
братства Паштровићи, рођен у Светом Стефану, близу Будве. Комуниста
је постао у Београду, на студијама права и књижевности, слично као и
Ђилас. Робијао је у два наврата, од 1932. до 1936, укупно је у затвору
провео преко четири године, увек у самици. То није сметало Титу да га
1937. избаци из КПЈ због наводног „издајничког држања пред класним
непријатељем“.492
Уочи Другог светског рата поново је примљен у партију и тада се
повезао са Ђиласом, Зоговићем и Кочом Поповићем. По партијском на-
логу, Крлежи је требало фронтално одговорити, а Митровић је добио
задатак да напише опште методолошке напомене. Његов текст допунио
је Едвард Кардељ. Митровић је прво био поносан што га је допунио члан
Политбироа ЦК КПЈ, али је после жалио због тога. Основна нит текста
била је да је Крлежа извршио ревизионистички напад на марксизам и
да без радничког покрета нема „напредне књижевности“.493
491
Proleter, mart-april 1940, 657.
492
Proleter, decembar 1937, 613.
493
Митровић је био организатор устанка у Црној Гори. У рату је изгубио три бра-
та и две сестре, једна од њих јесте Вукица Митровић, чланица српског партијског
руководства коју се децембра 1941. стрељали Немци на Бањици. Током рата
обављао је бројне командне и партијске функције. После рата прво је био по-
моћник начелника за политичку управу у Југословенској армији, па секретар
АГИТПРОП-а при ЦК КПЈ. Током сукоба са Совјетским Савезом, Митровић се
противио увођењу репресивних метода и све учесталијим хапшењима познатих
комуниста и партизанских бораца. Због тога је робијао на Голом отоку. Влади-
мир Дедијер је писао да је Ђилас због своје личне нетрпељивости и према Зого-
вићу и према Митровићу помогао да се они подведу под категорију „ибеоваца“.
То је наводно учинио из освете што су „добивши на оцену његов роман закљу-
Основни приговор Књижевних свески упућен Крлежи и његовим

сарадницима сводио се на недовољно познавање дела „класика маркси-
зма“ и покушај ревизије изворног марксистичког учења. „Печатовци“ су
оптужени за неразумевање законитости друштвеног развоја јер се ос-
лањају на „грађанске теорије“, за одбацивање принципа револуционарне
борбе, као и да започињу дискусију о „слободи уметности“ у тренутку
кад је потребан јединствен и чврст левичарски фронт.
Невидљиви смисао овог сукоба био је у перцепцији чистки које су
тада спровођење у Совјетском Савезу – да ли су оне биле „неопортуна
грешка“ или онтолошка неминовност једног суровог тоталитаризма, од-
носно да ли је идеја револуције и даље била пожељна и историјски оп-
равдана или је једноставно реч о „злочиначкој идеји“ која је спровођена
врло ефикасно, па стаљинизам није био девијација него логичан исход
догађаја. На Крлежин доживљај комунизма знатно је утицао изненадни
сусрет са Павлом Бастајићем.
Разочаран терором у Совјетском Савезу, Бастајић је 1940. побегао од
НКВД-а који је намеравао да га ликвидира. Обратио се Драгиши Цветко-
вићу, председнику југословенске владе, свом некадашњем школском коле-
ги, да му дозволи повратак у Југославију, што је и одобрено. У октобру
1940. Бастајић је посетио Крлежу у његовом стану у Загребу, где му је
чили да ништа не вреди“. У питању је био роман о борби Црногораца против

Турака у 18. веку. Митровић је ускоро искључен из КПЈ и ухапшен, док је Зого-
вић поштеђен. Ђилас је признао да је рекао Ранковићу да и Зоговића треба
ухапсити, али је то одбиjeно, вероватно по Титовом наређењу, пошто је Зоговић
у рату написао маршалову биографију у стиховима. Митровић је ухапшен на
вратима Зоговићевог стана. На Голом отоку је провео пет година, где је психич-
ки потпуно сломљен. Писац Драгослав Михајловић, и сам логораш на Голом
отоку, оставио је следеће сведочанство о Митровићу: „Стефана сам срео пред
крај 1953. када су га, сломљених живаца, преместили из дела робијашнице с
најстрожим режимом, познатог као Петрова рупа, у велику жицу која је већ била
пред затварањем. Покушао сам да разговарам с њим, напоменувши да смо у неку
руку колеге, пошто сам и ја радио у редакцији партијских новина Борба. Погле-
дао ме је престрављено, што сам ја протумачио страхом који је понео из поме-
нутог изолатора. Тада је извукао неку згужвану хартију из недара и, рекавши ми
да и даље пише поезију, понудио да ми покаже своје најновије стихове. Када је
почео да рецитује, дошао је ред на мене да се престрашим: написао је ‘оду ко-
мандиру’ (тако су кажњеници по логорским правилима ословљавали чуваре у
милиционерским униформама) у којој му захваљује што му помаже у преваспи-
тању“. (Д. Михајловић, Голи оток. Књига пета, Београд, 2012). Непосредно пред
смрт, у интервјуу Миломиру Марићу, рекао је да је партија за њега била све,
„организација и непогрешиви вођа да се дође до јединственог поетског односа
према људском животу и земљи, организација правде и једини могући вођа
сваког часног човека“ и да је због тога платио високу цену. (M. Marić, Deca
komunizma, II, 64). Стефан Митровић је умро у Београду. Потпуно усамљен.
читаву ноћ причао појединости о свом искуству „комунистичког егзеку-

тора“, о методама деловања стаљинистичке тајне полиције, о односима
унутар Коминтерне и о чисткама. Крлежа је тај сусрет описао Ивану Оч-
аку и закључио да га је „Бастајићев случај само учврстио у његовим по-
дацима за које је већ знао из штампе, али да је истина за коју је он тада
знао или претпостављао послије Бастајићевих свједочанстава била још
страшнија него што је могао претпоставити“.494 Бастајић се 1941. у родном
крају прикључио партизанима. Убиле су га усташе августа исте године.
Тито је забранио свим комунистима да се и приватно друже са они-
ма који су оглашени за отпаднике: „Код многих чланова Партије, а и код
неких функционера, постоји још такво накарадно мишљење да се с ти-
повима који су били избачени из Партије као туђи, непролетерски еле-
менти, могу и даље одржавати личне везе, дискутирати по каванама, па,
штавише, и привлачити их на неке послове. Такав став је у најмању руку
неправилан и штетан, јер не може бити никаквог личног односа, односно
пријатељства с непријатељима Партије, јер се њима само на тај начин
даје могућност да стварају ослонац за даљње роварење против Партије.
Такво помирљиво држање, или, боље речено, гњили либерализам према
непријатељима Партије, створио је у Загребу једну невјероватно окужену
и гњилу атмосферу која окужује не само партијску периферију него про-
дире и у саму Партију“.495
Прекид штампања Печата и Крлежино ћутање након појаве Књи-
жевних свески врх КПЈ је доживео као признање пораза. Изолацију која
је уследила након партијске осуде, Крлежа је тешко подносио. Чак је
молио Отокара Кершованија и Аугуста Цесарца да га повежу са Титом
како би се разјаснили неспоразуми, али је вођа КПЈ то одбио. О односу
правоверних комуниста према идејним неистомишљеницима, Милован
Ђилас пише: „Овако оштар и искључив став у том тренутку изгледао је
нама водећим комунистима не само користан, него и неизбежан и при-
родан. Ако смо већ били примили тезу да су троцкисти и слични, нај-
гори фашисти, полицијски шпијуни и агенти провокатори, а то смо
морали учинити и били смо већ учинили самим тим што смо безуслов-
но веровали и били одани Стаљину и Совјетском Савезу, изгледало нам
је природно да је неспојиво са револуцијом, социјализмом и комунизмом
свако дружење са њиховим огорченим противницима“.496
Крлежа је ратне године провео у Загребу, два пута је одбио позив
Анте Павелића да се прикључи његовом режиму, а општи утисак свих
494
495
Tito, Sabrana djela, V, 81.
496
M. Đilas, Uspomene revolucionara, 432.
истраживача јесте да су усташе Крлежу оставиле на миру управо због

напада који је КПЈ на њега извела у Књижевним свескама. Неколико пута
је позиван да се прикључи и партизанима, а он је своје неодазивање
објашњавао страхом од реакције својих противника из сукоба на књи-
жевној левици. Говорио је да се посебно плашио Милована Ђиласа.
После рата, у измењеним историјским условима, због потреба новог
режима да, као хрватска културна икона, буде на његовој страни, Крлежа
је сачувао своје позиције и значајно их проширио. Одмах се укључио у
књижевни живот нове Југославије и бранио је став да литература треба
да служи народу у изражавању нове друштвене стварности. Обновио је
рад Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) и постао њен
потпредседник, често је долазио у Београд и код Тита интервенисао за
многе хрватске интелектуалце који су се компромитовали за време НДХ.
Тако су поједине културне институције у Хрватској очувале свој кадровски
континуитет са усташком државом, што је посебно упадало у очи Србима
у Хрватској. Али, то је била мера односа снага између Срба и Хрвата на
културном плану. Крлежа је 1955. у Енциклопедији Југославије Титов дола-
зак на чело КПЈ оценио као почетак најзначајнијег периода у „хисторији
револуционарног радничког покрета у Југославији“, јер је Тито од мало-
бројне партије, растрзане унутрашњим фракцијским борбама, створио
снажну, монолитну организацију повезану с радним масама.497
_______________
Тито је требало да савлада још једну препреку како би постао не-

сумњиви вођа КПЈ. Та прeпрека био је најпознатији југословенски кому-
ниста тога доба Петко Милетић (1897, Ровци код Колашина – 1943):
фанатични револуционар који је у јуну 1939. изашао са издржавања
шестогодишње робије у Сремској Митровици. Петко Милетић је водио
казнионички комитет КПЈ у Сремској Митровици и био вођа „фунда-
менталистичког радикализма“ међу ухапшеним комунистима. Његово
име носила је једна противтенковска батерија републиканске војске у
грађанском рату у Шпанији,498 што је била највећа могућа почаст за јед-
ног живог комунисту.
Петко Милетић је на робију дошао као пример „правог“ револу-
ционара на делу. После завршетка основне школе, као један од најбољих
ђака, био је стипендиста црногорске владе у Мађарској где је учио сто-
ларски занат. Отац и најближи рођаци погинули су му 1916. године у
497
http:// krlezijana.lzmk.hr/clanak.
498
Ivan Matović, „Crnogorci nadživjeli špansku golgotu“. http://www.montenegrina.net.
Мојковачкој бици. По завршетку Првог светског рата отишао је у Печуј,

па у Будимпешту, где је учествовао у мађарској револуцији. У Црну
Гору се вратио 1919. године. У занатској школи у Даниловграду, где је
радио као инструктор столарског заната, од радника и ђака формирао
је прву партијску организацију тек основане КПЈ. За време доноше-
ња Обзнане, Милетић се није предао, па је све до 1924. крстарио цр-
ногорским шумама и планинама као одметник у дружини Вукашина
Марковића.499
После споразума КПЈ и власти из 1924. године око враћања свих
комунистичких одметника из шума, Милетић се вратио из илегале. Током
1926. заувек је напустио Црну Гору, краће време је радио у илегалној
партијској штампарији у Београду, па је емигрирао у Москву, где је сти-
гао 14. априла 1927. године. Статус политичког емигранта признат му је
6. јуна, а у септембру је укључен у Југословенски сектор КУНМЗ-а и
преведен у чланство СКП(б). Ту се придружио групи „левичара“ Анте
Цилиге, која је оглашена као „троцкистичка“ и осуђена.
После једне самокритике, Милетићу је опроштено припадање Ци-
лигиној групи. Прво је упућен у Кину и Монголију да тамо помогне
развој револуције, а потом у Дрезден на 4. конгрес КПЈ, када је изабран
у најуже партијско руководство. Коминтерна га је поставила и за орга-
низационог секретара партије.
По задатку Коминтерне отишао је 1932. у Југославију, као комуниста
који је био најпогоднији за рад под диктатуром. У међувремену, одлуком
499
Вукашин Марковић (1874–?). Црногорски револуционар, лекар, члан Бољше-
вичке партије, учесник руске револуције 1905. и Октобарске револуције, близак
Лењинов саборац и пријатељ. Током 1914. био је лекар у Шумадијској дивизији
српске војске, a од септембра 1915. лекар Српске санџачке дивизије. Прошао је
албанску голготу, а 1916. вратио се у Русију. Радио је у Југословенској кому-
нистичкој групи (бољшевика) као један од њених руководилаца и редактор
гласила Светска револуција. Био је председник одељења Јужних Словена у Ко-
месаријату народности (1918), а током 1919. радио je у Коминтерни на балкан-
ским питањима. У Црну Гору се вратио 1921. да подигне устанак и прогласи
„Совјетску Црну Гору“. Био је присталица идеје о федералној Југославији и
црногорској републици у њој. После амнестије отишао је у Совјетски Савез, био
је инструктор Коминтерне при КП Кине, супротстављао се Стаљину, за њега је
говорио да је „деспот из Кремља“ и аутор „енциклопедије зла“. Ухапшен је
6. маја 1937. у Москви, али истражни поступак против њега није покретан. Јуна
1937. упућен је на принудно лечење у Казањску психијатријску болницу. Ту је
остао све до 8. јануара 1943, када је пребачен у грађанску психијатријску бол-
ницу града Казањ. Не зна се, међутим, да ли је те године умро у Казању или
касније у Саратову где је, по казивању једног неименованог лекара, 1944. био
смештен у болници за лакше умоболне затворенике. Умро је непознaтог датума,
на непознатом месту.
Политичке комисије ИК Коминтерне, именован је за члана новог цен-

тралног руководства КПЈ у Бечу. Фигурирао је као заменик Милана Гор-
кића и будући вођа КПЈ. Ухапшен је крајем јуна 1932. у Суботици и
изведен пред Суд за заштиту државе у Београду. Још у време истражног
поступка и суђења, међу комунистима се пронела легенда о његовом
храбром држању пред „класним непријатељем“. Врху КПЈ био је потребан
управо један такав комуниста у времену када се већина ухапшених врло
слабо држала пред судом и углавном одмах све признавала. Чак су и
поједине стране хуманитарне организације интервенисале да му спасу
живот. Суђење је почело 9. маја 1933, а Милетића је бранио познати
београдски адвокат Бора Продановић.
Милетић се, иначе, на суду није држао строго револуционарних
канона, користио је правни систем да би добио што мању казну. При-
знао је да је комуниста по убеђењу, али не и да је члан илегалне КПЈ
и да је имао било какве функције у њој, у Совјетском Савезу био је
искључиво због тражења посла. Комунистичка пропаганда тврдила је
да је „друг Милетић страховито мрцварен, да баца крв и изгледа као
сјенка да га његова браћа и рођаци код посјете у затвору нису могли
препознати. За читаво вријеме истраге друг Милетић носио је на ру-
кама и ногама тешке ланце“.500
КПЈ је тврдила да је Милетић осуђен јер је тако хтела „великосрпска
војнофашистичка диктатура са крвавим краљем Александром Послиједњим
на челу. Осуђен је јер није скривао своје комунистичко увјерење. Милетић
се пред судом држао јуначки. Када му је саопћен састав суда и када је
упитан да ли има какве примједбе на тај састав, Милетић је одговорио:
– Ја уопће немам скоро ни са киме приватних спорова, нити сам их икада
имао. За државни суд уопште знам да је то специјална банда крволока коју
је организовала империјалистичка буржоазија ради гушења пролетаријата,
радног сељаштва и радне интелигенције и истребљивања њихових пред-
ставника. Тај суд ја мрзим јер је он крвнички непријатељ ослободилачке
борбе радног народа и знам да је он, заједно са својим крвавим газдама,
физички уништио стотине мојих класних другова“.501
Све је то допринело Милетићевом митском статусу по доласку на
робију. Казну је прво издржавао у Лепоглави, а касније је премештен у
сремскомитровачку робијашницу. У њеној отровној атмосфери прих-
ваћен је као оличење комунисте, посебно јер је по занимању био столар-
ски радник, а у то време интелектуалци су били непожељни у КПЈ.502
500
„Proces drugu Petku Miletiću“, Proleter, juni 1933, 231.
501
Исто, 232.
502
Вичан борбеној бољшевичкој реторици, Милетић је проповедао

саможртвовање и антиинтелектуализам, његов политички став био је
више производ круте личности него неке политичке линије. Он и
његови следбеници, називани „вахабити“ по угледу на фанатични ис-
ламски покрет који се развио на Арабијском полуострву крајем 18. и
почетком 19. века, заступали су „херојски комунизам“, инсистирали
су на класној борби и непопуштању затворској управи. Милетић је
говорио да су на робији постојале две политике: „ликвидаторско-
опортунистичка“, коју је водио Моша Пијаде, и „бољшевичка“. При-
падници прве су сматрали да су робијаши избачени из класне борбе
и да је њихов главни задатак да преживе робију, а други да су робија-
ши комунисти силом прилика и околности доспели на „посебно ме-
сто“, на изузетно тешки терен отворене класне борбе, и да не смеју
да прекину борбу против класног непријатеља, јер затвореници пред-
стављају „стварни динамит“ револуције. Милетић је стално био у
сукобу са казнионичким властима и зато је на своју страну привукао
младе, агресивне комунисте на челу са Милованом Ђиласом и Але
ксандром Ранковићем.503 Касније ће их Тито придобити на своју стра-
ну и од њих створити послушне бољшевике.
Mилетићу се највише супротстављао Андрија Хебранг, који је сма-
трао да непотребни штрајкови глађу и сукоби са затворском управом
слабе партијску организацију. Владимир Дедијер пише да је сукоб имао
и дубљу позадину, Милетић је био за поштовање права самоопредељења
народа, али не и за разбијање Југославије, док је Хебранг заступао тезу
о стварању независних држава. Хрватска историографија сматра да то
није тачно и да је разлог за сукоб било то што је Хебранг у Милетићевом
левичарству видео „ретроградне тенденције“, да је пре био за „сређене
односе“ у партији, а не за радикално револуционарство. Осим тога, за-
хтевао је и право на слободну расправу, па се због тога наводно није
покоравао комитетским ограничењима.504
У децембру 1937. године Тито је сменио Милетића са места шефа ка
знионичког комитета због секташтва и ултралевичарства, фракционаштва,
вођења опортунистичке политике, угрожавања јединства партије, неискре-
ности према ЦК КПЈ („ћаћи“) и саботаже његових одлука: „Његов дјелокруг
ограничен је строго на циглану [затвор]. Главни његов рад јесте васпитавање
тамошњих људи. Он нема право да се мијеша у рад организација ван циг-
лане. Међутим, он је увијек покушавао да то чини, а у посљедње вријеме он
је то и учинио пренијевши унутарњи сукоб ван циглане, иако је знао да
503
Опширније видети у: I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita, 73–76.
504
N. Kisić Kolanović, Hebrang, 33–34.
ћаћа води по том питању истрагу. Али није ствар само у томе. Какић [Ми-
летић] шаље ван своје емисаре, који иду из мјеста у мјесто; он одржава везе
мимо знања Ћаће, тражи обавјештења о стварима које се њега не тичу,
покушава да чак даје савјете и директиве, тражи од мјесних људи да о из-
вјесним његовим порукама не саопштавају Ћаћи. Какић тражи да постане
на тај начин самосталан руководећи форум, а то је препад на ЦК и на је-
динство Партије“.505 Тито је јасно ставио до знања да је Милетић имао „бо-
лесну амбицију“ да се дочепа руководства KPJ („фирме“): „Авантуристички
планови о сазивању конгреса то јасно доказују“.506
Због тога је на његово место постављен знатно послушнији Моша
Пијаде, кога су чак и његови следбеници описивали као изразитог
„фракционаша“, жучног, егзалтираног и страсног у истеривању личне
„правде“. Да Тито ништа није препуштао случају потврђује и то што је
Милетић, док је још увек био на робији, марта 1939. искључен из КПЈ
заједно са великом групом комуниста. За њега је речено да је искључен
због покушаја стварања фракција, због недисциплине и „непокоравања“
одлукама партије, уношења „смутње“ у партијске редове, неискрености
пред ЦК и „издајничког држања пред класним непријатељем“, због чега
је довео у „блудњу“ не само КПЈ, већ и читаву радничку класу.507 Од
тада је термин „Милетић“ у комунистичком индексу значио фракцио-
наштво и издајство.
По изласку из затвора у јуну 139. године, Милетић је протеран у Ву-
читрн, где му је тада живела мајка. Потом је 5. јула илегално, преко
Истанбула, уз помоћ бугарских комуниста, кренуо у Совјетски Савез где
је стигао 25. септембра 1939. године. Тека тада је Тито успоставио кон-
тролу над ионако малобројном партијском организацијом на Косову и
Метохији. Партијске организације у Пећи, Приштини, Урошевцу и Ву-
читрну биле су под јаким Милетићевим утицајем све док септембра 1939.
није дошао Миладин Поповић да преузме руководство Обласног коми-
тета за Косово и Метохију. Тада су из КПЈ искључени „сви нездрави
елементи“ који су се окупљали око Петка Милетића.
Милетић је Тита у Москви оптуживао да се повезао са југословен-
ском буржоазијом, да његове блиске сараднице раде за Гестапо, да он
ради за југословенску полицију, што је довело до многих провала и ха-
пшења комуниста, да је за једног од најближих сарадника узео Бориса
Кидрича, сина богаташа, а за секретара СКОЈ-а Иву Лолу Рибара, сина
Ивана Рибара који је био председник Скупштине када је 1920. донесена
505
506
Исто.
507
„Isključenja“, Proleter, 1. maj 1939, 642.
„Обзнана“.508 Јосип Копинич је успео да одбрани Тита, оптуживши Ми-

летића да је у затвору издао своје другове и сарађивао са полицијом.
Такве податке из Београда су слали Моша Пијаде и некадашњи Миле-
тићев адвокат Бора Продановић. Значајну улогу у дискредитацији Ми-
летића имао је и Иван Караиванов.509
Милетићев адвокат, који је одигао нечасну улогу у његовој ком-
промитацији, био је Борислав – Бора Продановић: правник и новинар,
син познатог српског левичарског интелектуалца и политичара Јаше
Продановића (1867–1948), који је после Првог светског рата напустио
монархистичка убеђења и основао Југословенску републиканску стран-
ку. Бора Продановић je рођен 3. јануара 1893. у Куршумлији. Правни
факултет завршио je у Београду. Пре Првог светског рата припадао је
кругу национално-револуционарне омладине и био добровољац у Бал-
канским ратовима. Од Вуковарског конгреса КПЈ учествoвao je у рево-
луционарном покрету и радиo у партијским листовима Радник, Орга-
низовани радник и Сутра. Од 1924. радиo je као дописник Политике
из Загреба. Током 1929. ухапшен је и протеран из Загреба, напустио је
новинарски позив, постаo адвокат и браниo je комунисте пред Држав-
508
Иво Лола Рибар (1916–1943). Старији син Ивана Рибара. Студирао је у Паризу,
Женеви и Београду. Члан КПЈ од 1936. Предратни секретар СКОЈ-а, у рату члан
Врховног штаба. Погинуо је 27. новембра 1943. на Гламочком пољу, непосредно
пре полетања за Каиро, где је требало да иде као партизански представник при
савезничкој команди за Блиски исток. Народни херој.
509
Јосип Копинич је накнадно тврдио да је коначну одлуку донела Кадровска
комисија совјетске владајуће партије, а не Коминтерна. Директно је потврдио
да је управо он био главна полуга у компромитацији Милетића: „Одмах је
добио собу у Луксу одакле је сваког јутра полазио аутобус према згради Ко-
минтерне, на периферији града. У њему су се једанпут срели Тито и Петко, с
тим што је Петко имао сталну пропусницу, а Тито је морао да чека на рецеп-
цији да га позову. Некад и по шест сати. Кадровска комисија Коминтерне
расправљала је о кандидатима за вођу КПЈ. Поред Милетића и Тита, предла-
гани су Стипе Ђаковић, затим неки бугарски капетан Димитров, за комесара,
или да се Партија распусти. Није једноставно то што се дешавало у тим де-
ликатним тренуцима. Чини ми се да су пресудни били извештаји од пар-
тијских организација у земљи из којих се могло закључити о великом полету
и оздрављењу партијског рада. Доста је учинио и Мита Деспотовић, ондашњи
представник КПЈ у Коминтерни. Он ми је помогао у сортирању материјала о
Петку Милетићу из архива КИ. Жена му је била Рускиња, енкаведеовка у
Главној цензури. Дошли су после рата заједно у земљу. Она се запослила код
Кардеља као секретарица, и преко ње су Руси стално били у току најситнијих
и најповерљивијих ствари. Од Деспотовића, његове жене, као и од заменика
Мануилског ја сам сазнавао шта против Тита шаљу и пакују Сребрењак, Ма-
рић и Кусовац и КП Француске“. (Наведено према: М. Marić, Deca komunizma,
I, 334–336). Деспотовић је радио за НКВД, иначе је био обућар из Великог
Бечкерека (Зрењанина).
ним судом за заштиту државе. У Другом светском рату био je од 1941,

а погинуо је на Сутјесци 13. јуна 1943. године. Писао је песме и обја-
вљивао у Крфском забавнику, часописима La Patrie Serbe и Мисао и
преводио са руског и француског језика.510
Због бескомпромисног „левичарства“ Милетићеве позиције у поли-
тичким структурама Коминтерне биле су знатно јаче од Титових, али је
Тито имао много боље везе у обавештајним службама совјетског режима.
Осим тога, Милетић је са робије изашао у време када се више нису тра-
жили јуришници на „класног непријатеља“, већ комунисти који су умели
да створе утисак да су за привремени мир и сарадњу.511
Тито је из Одесе кренуо ка Југославији, а вест о Милетићевом ха
пшењу у Москви, према претходном договору са Јосипом Копиничем,
чекао је у Истанбулу, где је стигао 29. новембра 1939. године. У том
граду је још од раних двадесетих година прошлог века постојао агентур-
ни пункт Коминтерне, односно совјетске државе. Ту је Тито имао доста
проблема са визом због лажног канадског пасоша. У Истанбул је дошла
и његова тадашња девојка Херта Хас, са којом је намеравао да се венча
у Загребу, али је то морао привремено да одложи.512 Херта Хас се врати-
ла у Загреб, а одмах после њеног повратка настала су масовна хапшења
комуниста, међу којима и неколико чланова покрајинских и националних
централних комитета у Загребу, Београду и Сплиту. Хапшења су извр-
шена у другој половини децембра 1939. године.513
Каква је улога Тита и Херте Хас у томе немогуће је утврдити. У
сваком случају, Тито је из Истанбула 12. јануара 1940. Копиничу послао
једно писмо чију је суштину тешко разумети због низа шифрованих из-
раза. Копинич је обавештен како је Херта Хас Титу рекла да у КПЈ има
много проблема, да је расуло у партији било све веће, да постоје претен-
денти на челне функције, а да се не води довољно рачуна о члановима
КПЈ. Тито је Копиничу писао и како је обавестио Херту Хас да без ње-
гове помоћи не би дошао на чело КПЈ: „Чекам твој долазак и да ми ти
помогнеш да спречим расуло најбољих радника“.514
510
Светлана Мирчов, „Библиотека целина Милице и Борјане Продановић“, Гласник
Народне библиотеке Србије, 1/2000, 103–104.
511
512
Tito, Sabrana djela, V, 38–39. – Херта Хас (1914–2010). Рођена је у Словенији, на
граници са Аустријом. Као студенткиња Високе економске школе у Загребу
прикључила се комунистичком покрету. Члан СКОЈ-а од 1934, а КПЈ од 1936.
Тита је упознала 1937. у Паризу када је носила фалсификоване пасоше за ин-
тербригадисте који су се спремали за пут у Шпанију. Трећа Титова супруга.
513
514
Петко Милетић је у јануару ухапшен у Москви, о чему је један со-

вјетски обавештајац одмах обавестио Тита.515 Копинич је почетком
фебруара из Москве допутовао у Истанбул, одакле су он и Тито у марту
кренули ка Грчкој. Из Грчке су 8. марта 1940. године возом кренули у
Југославију.516 Одмах по доласку, Тито је у Загребу крајем марта одржао
састанак са хрватским руководством у проширеном саставу. Тито и Кар-
дељ дали су смернице за рад хрватским комунистима и именовали ново
вођство КП Хрватске. Старо руководство је смењено јер је, како је Тито
оценио, испољило „превелики обзир“ према хрватском грађанству.
У питању је био став руководства КПХ да Југославију треба бранити
у случају немачког напада на њу, што је за Тита значило „гурање народа
у рат на страни енглеског и француског империјалистичког блока“. Тито
је оценио да се на тај начин јасно испољило „прирепаштво националној
буржоазији“, па је на нову политику Совјетског Савеза „гледано кроз хр-
ватске националистичке“ наочари: „Када је постало очигледно да руковод-
ство све више и више срља у грешке, нарочито послије супротстављања
правилној линији ЦК КПЈ по империјалистичком рату у јесен 1939. годи-
не, ЦК КПЈ смјенио је ово и именовао ново руководство“.517
На челу новог руководства био је Србин Раде Кончар, а за секре-
тара је постављен Владимир Бакарић, који је доследно био одан Титу.
У руководство је доведен и Марко Орешковић.518 Тито је 1. јуна 1940.
године писао како су највећи проблем у раду КПЈ кадрови зато „што
сада мјеста функционера још у великом броју држе интелектуалне сна-
ге које су, истина, политички напредније, али нису довољно упознате
са свакодневним бригама и невољама радника и радних сељака“. Зато
је у руководства средњих и нижих организација неодложно требало
515
Према наводима Главног војног тужилаштва у Москви, Петко Милетић је
ухапшен 5. јануара 1940. и 21. септембра исте године осуђен на осам година
затвора. Казну је издржавао у Севжелдорлагу у Уст Вимском рејону, где је
радио на изградњи пруге Котлас-Воркута. Умро је 27. јануара 1943. за време
издржавања казне. (У. Вујошевић, Нетрагом нестали). Када је у Совјетском
Савезу покренут поступак за Милетићеву рехабилитацију, од Савезног јавног
тужилаштва у Београду тражени су оригинални докази о евентуалној криви-
ци. Франце Хочевар, словеначки комуниста, партизански првоборац, југосло-
венски дипломата и савезни јавни тужилац (на тој функцији је био од 1963.
до 1967), одговорио је да се докази да је Милетић сарађивао са полицијом не
могу пронаћи, јер је архив бившег Државног суда за заштиту државе уништен
за време рата. Изјавио је и како сматра да поступак за рехабилитацију Петка
Милетића „не долази у обзир“. Милетић је у Москви рехабилитован 27. ок-
тобра 1988. године.
516
517
Наведено према: Jаnko Pletеrski, Nacije, Jugoslavija, revolucija, Beograd, 1985, 360.
518
Tito, Sabrana djela, V, 218–219.
увести способне раднике и „сељачке елементе како би се на тај начин

сузбио утицај интелектуалаца“.519
Порука је била више него јасна. У бољшевичком концепту, који је
КПЈ дефинитивно усвојила уочи Другог светског рата, радници су били
идеални за „правог“ комунисту који никада није смео да инсистира на
својим ставовима ако је партија проценила да су погрешни. Он је мо-
рао да показује бољшевичку способност надвлађивања самог себе и
потчињавање себе партији: „Или са партијом или са класним неприја-
тељем. Средине и другог пута нема“. Природа појединца морала је да
се прилагоди интересима револуције или би била сломљена. Појединац
је морао потпуно да се утопи у колектив, да постане део групе, па је
вршена замена индивидуалних критеријума групним и индивидуалних
потреба интересима групе. Тако се индивидуа губила као субјект.
Негирање индивидуалности подразумевало је да се не води полеми-
ка са појединцима, већ само са њиховим ставовима – личност није
постојала. Други механизам био је да се једном изречена критика није
повлачила, чак и када се констатовало да је била неправедна. Ако би се
критика негирала, онда се није могла извући никаква поука из дискусије,
посебно ако су оне биле дуготрајне и исцрпљујуће. Свест професионал-
ног револуционара стварала је мишљење само кроз негацију супротног.
Религијско мишљење у КПЈ наметано је обавезом усвајања домина-
ције колектива као апсолутног принципа и у политичком и у приватном
животу. Прелаз је изведен развијањем свести о авангарди у односу на
„масу“ која је морала да се покорава. На тај начин стварала се и задр-
жавала колективом потиснута личност. Тито је о томе 1940. године рекао:
„Обично наши другови мисле да се њихов лични живот само њих тиче.
То није тачно, него, напротив, партија мора водити рачуна о личном
животу сваког појединог члана Партије“.520
Добар пример за наметање прописаног идентитета и религиозног
понашања јесте случај Коче Поповића (1908–1992), истакнутог комунисте,
легендарног партизанског команданта и каснијег високог функционера
комунистичке Југославије. По повратку из Шпанског грађанског рата,
oктобра 1940. ухапшен је у Београду заједно са тадашњом супругом Вје-
ром Бакотић. У затвору на Ади Циганлији провео је неколико месеци.
Према званичној верзији, КПЈ коју је лансирао Милован Ђилас, он је
београдској полицији одао Александра Ранковића. Због тога је по изла-
ску из затвора, крајем фебруара 1941. искључен из КПЈ, а одлуку му је
саопштио лично Ђилас. Поповић је у полицији изјавио само да познаје
519
АЈ, КИ, 1940/2.
520
J. B. Tito, Sabrana djela, VI, Beograd, 1982, 34.
Ранковићеву мајку, а због његових исказа нико није ухапшен. Он је по-

лицији рекао нешто што је сматрао да сме, а партија – да не сме, па је
од тада био под непрестаним „будним оком“ КПЈ и морао је да изврша-
ва све директиве, па и ону да мора да се разведе. На то је пресудно
утицао Благоје Нешковић, шеф српске партијске организације.521
Када је после рата сређивана картотека о члановима КПЈ (у општин-
ским комитетима сваки члан партије требало је да попуни анкетни лист
са око 75 питања, у којем је стајала и напомена да „неистинито давање
података повлачи за собом искључење из Партије“), Поповић је 7. маја
1949. године на нека питања морао да одговори онако како је то највиши
орган КПЈ оценио и одлучио, а не како је он мислио. На питање има ли
партијских казни, зашто, када и ко га је казнио, одговорио је: „Искључен
из Партије фебруара или марта 1941. због недостојног држања пред кла
сним непријатељем, одлуком ЦК КПЈ, поново примљен у Партију августа
или септембра 1941“. На питање какво је држање имао пред класним
непријатељем, одговорио је: „1940. слабо, недостојно“. Морао је да се
повинује одлукама и оценама КПЈ. Партијска казна му је после рата уки-
нута, а партијски стаж признат непрекидно од 1933. године. На неки
начин и партија је имплицитно исправила своју грешку, али следећи
бољшевичку доктрину грешке никад није заборављала.522
_______________
Радећи у Москви, Тито је научио како се ствара кадар професио-

налних револуционара и како се већ освојена власт, употребом свих
средстава, одржава. Када је дошао на чело КПЈ, његов најважнији задатак
било је „чишћење партије“. Искључио је читаву плејаду најистакнутијих
521
Благоје Нешковић (1907–1984). Лекар, учесник грађанског рата у Шпанији. Рођен
у Крагујевцу, Медицински факултет завршио је у Београду (1933). Из Шпаније се
вратио са чином капетана. Фебруара 1941. изабран је за члана српског партијског
руководства. За секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију и члана ЦК КПЈ
изабран је у септембру исте године. Од децембра 1941. био је члан Главног на-
родноослободилачког одбора Србије. На оснивачком конгресу Комунистичке
партије Србије маја 1945. изабран је за секретара Централног комитета и ту
функцију је обављао до 1948. На Петом конгресу КПЈ (јулa 1948) изабран је за
члана Политбироа ЦК. У периоду од 1945. до 1948. био је председник Владе „На-
родне Републике Србије“. За потпредседника југословенске владе постављен је
1952. али је исте године уследио његов политички пад, јер је оптужен за „тиху
подршку“ Совјетском савезу и искључен је из КПЈ. Према сопственим речима, из
власти је удаљен јер Хрватска и Словенија нису желеле да води југословенску
привреду, пошто је био против успостављања чвршћих односа са Западом.
522
„Tajna Koče Popovića“. Intervju sa Dušanom Čkrebićеm. Vreme, 31. maj 2012.
вођа југословенског комунистичког покрета, иако је већина њих већ била

стрељана или умрла у концентрационим логорима у Совјетском Савезу.
Када је 2. септембра 1939. поново дошао у Москву, како би поднео из-
вештај о раду, њихово елиминисање означио је као почетак процеса
„оздрављења партије“. Људе које је довео на чело партије, сам је стварао
и уобличавао. На тај начин је историја КПЈ почињала од Тита, он је
постао „креативна“ личност стаљинизма.
Тито је темељно „очистио“ КПЈ и искључивањем многих комуни-
ста из партијских организација у Југославији. Објашњење за то је био
секташки приступ „јединству“ или национализам, што је служило за
сузбијање сваког опозиционог мишљења. Тито је већ тада схватио да
ће „совјетска Југославија“ бити исто што и КПЈ – и по територији на
којој буде могућа, и по друштвеном уређењу, и по начину владања –
чврстом руком. Прво је очистио Покрајински комитет за Далмацију,
који је суспендован у септембру 1928. године. Вицко Јеласка, Иво Ма-
рић и Иво Баљкас искључени су из КПЈ у марту 1939. иако су били
југословенски оријентисани, али често непослушни. За њих је речено
да су били фракционаши који су водили „курс ка ликвидацији пар-
тије“, али и да су одржавали „тесне везе са троцкистима“. Стање у
Далмацији консолидовано је тек у лето следеће године када је Тито,
уз помоћ Кардеља, 2. августа 1940. организовао Покрајинску конфе-
ренцију у Сплиту. Конференција је потврдила своју сагласност са
одлукама о искључењу „фракцијске групе“ и изабрала ново руковод-
ство са Вицком Јеласком на челу.523
У Србији су, како је Тито оценио, „другови“ поклањали велику пажњу
питањима одбране земље, а мање питањима борбе радника за свакодневне
захтеве: „У Србији се такође осјећало и то да су наши другови отишли
сувише далеко у популарисању демократских држава, док су недовољно
популарисали Совјетски Савез“.524 Због тога је из КПЈ 1939. искључен Љу-
бомир Радовановић,525 стари комуниста, усамљени присталица Симе Мар-
523
Proleter, juni-juli 1940, 699–700.
524
525
Љубомир Радовановић (1887–1964). Професор биологије, у КПЈ од 1919, члан
Централног партијског већа од 1922. до 1928. Власник приватне средње школе
у којој је Сима Марковић био професор. Хапшен више пута у међуратном ра
здобљу. Маја 1941. ухапшен је поново, одмах по успостављању немачке окупа-
ционе управе у Београду. После рата сведочио је на суђењу Драгом Јовановићу,
шефу београдске специјалне полиције, у обједињеном процесу генералу Дра-
гољубу Михаиловићу. Ухапшен у априлу 1949. као наводни „ибеовац“. На ро-
бији је углавном био на Голом отоку, изолован у „чувеној“ Петровој рупи. Био
је један од најстаријих затвореника, ослобођен је 3. марта 1955. У затвору је
провео скоро пуних шест година. Умро је у Београду.
ковића, кога је Тито оптужио да је намеравао да разбије партијску органи-

зацију у Србији уз помоћ „ликвидатора и полу-троцкистичких елемената“.526
Тито је у пролеће 1940. детаљније образложио сврху „чишћења
партије“. Посебно се осврнуо на Београд и атмосферу створену после
објављивања одлуке о искључењу Симе Марковића из КПЈ: „У Београ-
ду се сада води борба против Партије од стране неких искључених који
шире најогавније лажи против руководства Партије. Борба против ру-
ководећих форума и појединих одговорних другова води се и од стра-
не мизерних остатака бивших фракција, нарочито од десних фракцио-
наша, присталица Симе Марковића, као што су Љ. Р. Ти људи шире
гласине како је С. М. исправан члан СКП(б), да има важне научне функ-
ције у СССР упркос томе што смо ми већ прије годину дана објавили
да је он непријатељ радног народа и искључен из партије. Тај Љ. Р. ис-
кључен је такођер прошле године, али ми нисмо објавили његово име,
но пошто његов рад постаје све штетнији, ми смо присиљени против
њега и њему сличних предузети још одлучније мере и објавити њихо-
во пуно име. Ми смо сазнали да се он и још неколико загрижених
сљедбеника Симе Марковића спремају да оснују некакву партију старих
бољшевика, другим рјечима покушавају да на тај начин створе расцјеп
у нашој партији у Србији, гдје су већ покушали стварати и у прошло-
сти базу за своју фракцијску и антипартијску работу. Ми упозоравамо
све наше чланове, особито у Србији, да не насједају овим непријатељи-
ма радничке класе. [...] Данас кад се већ поставља питање: ко ће кога,
када је потребно напрегнути све своје снаге да се створи једна снажна
и монолитна партија која ће моћи стајати на челу догађаја, сваки онај
ко се не подвргне дисциплиновано томе раду и тим задаћама, спада на
другу страну барикаде, на страну непријатеља радничке класе“.527
Да ли је Тито био само вешт тактичар и „рођени политичар“, који
је „инстинктом вође“ успео да се снађе у замршеном лавиринту Комин-
терне и тако дође на челну функцију у КПЈ, или је то остварио уз помоћ
неке од совјетских обавештајних служби, остаје отворено питање. И
иначе је рад за неку од тих служби једноставно била неминовност. Или,
како је то Јосип Копинич пред крај живота рекао у једној прилици: „Како
Тито, тако и Кардељ морали су радити за НКВД. Таква је била ситуација.
Или ће те убити или ћеш радити с њима“.528
О свом двогодишњем московском искуству Кардељ је касније причао
да се осећао као у пустињи: „Страх НКВД-овски, седео сам над књигама.
526
527
„Za čistoću i boljševizaciju Partije, Proleter, april-maj 1940, 670–671.
528
Наведено према: J. Pirjevec, Tito i drugovi, II, 14.
Једини човек коме сам одлазио [Тито] на линији људској да се изјадам.

Мени је јасно било да и он исто мисли“. Кардељ се нашао у метежу
стаљинистичких чистки које су претиле да и њега повуку у вртлог: „У
СССР-у сам три пута стављен пред Контролну комисију и три пута сам
спасао главу јер сам дао самокритику. Најтеже је почети, даље иде лако“.529
Упркос томе што се из Москве вратио дубоко разочаран совјетском
стварношћу, па се још годинама питао како су Тито и он успели да „спа-
су главу“, Кардељ није изгубио веру у револуцију и комунизам. Као што
је говорио, он и његови другови „видели су негативне појаве“, али су
сматрали да ће „код нас све бити другачије“. Објашњење су налазили у
томе да је то последица револуционарног рада у заосталој земљи која је
окружена капиталистичким светом. Нису изгубили веру у идеју, нису
сумњали у поштење руководећих људи. Посебно не у Стаљина. Тито је
о томе рекао: „Спасило нас је то што смо били до сржи обузети револу-
ционарношћу и вјером у нашу идеју. Но често је било тешко. Чуо си како
ноћу одводе људе и сам си дрхтао да се не зауставе и пред твојим вра-
тима. Увијек када сам напуштао Совјетски Савез, лакнуло ми је када сам
добио печат на визу. Све до тог тренутка сам морао рачунати с могућ-
ношћу да ме позову натраг“.530
Управо је Кардељ био једини југословенски комуниста за кога је
Тито у Москви написао позитивну карактеристику. У његовој изјави од
27. августа 1938. пише: „Јако развијен политички и теоретски, пише пар-
тијске документе и брошуре. Под мучењем није издао, сада је у затвору,
али ускоро ће бити пуштен. Железар и Обаров га оптужују да је гор-
кићевац. Посве разумије људе – спреман је повјеровати им. Ради јако
пуно – иако зна бити и гладан“. Годину дана касније још је додао: „От-
када се друг Бирк легализирао, без престанка и упорно ради на томе да
ојача КП Словеније. Ужива велик ауторитет међу члановима Партије и
у интелектуалним круговима, јер је активан и на литерарном подручју.
Друг Бирк пуно ради на томе да подигне теоретски ниво партијских
кадрова. Као члан ЦК КПЈ не показује превише интереса за рад у окви-
ру Југославије него се више бави ЦК Словеније, због чега сам га већ
опоменуо. И што се тиче кадрова, више пута прави грешке, има доста
либералан и повјерљив однос према људима. Што се тога тиче, у
посљедње се вријеме почео поправљати“.531
Још увек нису познати сви услови које је Тито прихватио, односно
задаци које је добио од Коминтерне када му је поверено да формира
529
Исто, 15.
530
Исто, 16.
531
Исто, 17.
ново руководство КПЈ. Зна се да је прихватио да из партије искључи све

југословенске комунисте који су већ били побијени у Совјетском Савезу,
као и да на све начине „очисти“ Партију од „троцкиста“. Уосталом, Ко-
минтерна је, као централа „светског комунизма“, била саставни део со-
вјетске обавештајне мреже. У том контексту треба сагледати и чудну
подударност са хапшењем велике групе комуниста у Југославији непо-
средно после повратка Херте Хас из Истанбула. Несумњиво је да је Тито
знао да у смрт шаље све оне комунисте о којима је агентима НКВД-а
давао негативне исказе.
Тито никада није био идеолог и теоретичар, он је био практичар и
оперативац. На 7. конгресу Коминтерне изјаснио се као Хрват, што је за
њега било добро јер је Москва сматрала да су Хрвати „угњетена нација“.532
Као и све друге догмате, веровао је да својим знањем доноси ослобођење
„потлаченим масама“, али је више од осталих био чврсто убеђен да и
лично ствара историју. Све идеје којима се надахњивао преузео је из
бољшевичког наслеђа, али их је користио за личну промоцију, прогла-
шавајући оно што је следио као једино исправан пут. На тај начин се, и
код Тита и код КПЈ, у годинама уочи Другог светског рата одвијао про-
цес догматизације уздизањем ауторитета партије и стварањем култа вође.
Током Другог светског рата Тито је извршио пуну реинтерпретацију
историје КПЈ. То је учинио 27. новембра 1943. године у Јајцу, на завр
шном предавању полазницима „партијског курса“. Његови ставови ушли
су у митологију југословенског комунизма, али и у службену историјску
науку у послератној Југославији.
Тито је историју КПЈ тумачио од 1928. године, од када се он појавио
на партијској сцени. Његове основне тезе биле су: прави револуционари
били су у Хрватској, српски комунисти били су, директно или индирект-
но, у служби „великосрпске клике“ (Сима Марковић није имао „ништа
заједничко с радничком класом“); Милан Горкић је био „агент непријатеља
радничке класе“; вођа „фракционаша“ био је Петко Милетић („он је од
Горкића и њему сличних на врло вјешт начин проглашен за једног од
највећих хероја, а био је најобичнија варалица“); успон КПЈ почео је 1937.
када је Коминтерна спровела „чишћење Партије“ како би у њој остале
„здраве снаге“ предвођене новим вођом: „Ја вам кажем овдје отворено да
сам 1938. дао ријеч другу Димитрову да ће наша Партија опрати љагу са
својега имена пред Коминтерном. И ја мислим да сам одржао ту ријеч и
да је наша Партија опрала ту љагу у овој народноослободилачкој борби“.533
532
533
Izvori za istoriju SKJ. Dokumenti centralnih organa KPJ. NOR i revolucija 1941–1945.
Knjiga 13, Beograd, 1990, 545–555.
4. Антифашистички мит
Према митологизованој левичарској интерпретацији историје КПЈ,
уочи Другог светског рата ова партија је превазишла све своје слабости,
ако их је уопште и било, њен углед у земљи био је у сталном порасту,
одбацила је секташтво и обновила револуционарну борбу, и то на демо-
кратским основама, што је било од одлучујућег значаја да спремна доче-
ка немачку агресију на Југославију.
Мит о антифашизму КПЈ ослањао се на мит о Совјетском Савезу
као „бастиону антифашизма“, што је требало да комунизму, и на нацио-
налном и на међународном плану, обезбеди поистовећивање са демо-
кратским вредностима. Пласирала се и идеја о томе да је комунизам био
„савршени“ облик демократије, а основни циљ тако пројектованог анти-
фашизма био је да се дискредитује свака критика комунизма. Ако се
комунисти супротстављају фашизму, онда је сваки антикомунизам у
служби фашизма (нацизма) и самим тим „веће зло“ од комунизма. У
ситуацији када се сваки противник комунизма третирао као потенцијал-
ни нациста, стаљинистичке чистке биле су опростиве или бар разумљи-
ве. Антифашизам који је промовисао Стаљин служио је за прихватање
његовог поретка у међународној јавности.534
Споља гледано, КПЈ јесте отворила нову етапу. Начелним прихва-
тањем пароле уједињавања у народном фронту показала је насмејано
лице народу, а све грехе из прошлости, у првом реду антисрпски нацио-
нализам и догматизам, пребацила је на ранија руководства. У национал-
ној политици тај заокрет највидљивији је у прихватању тезе да је Југо-
славија неопходна за општу борбу југословенских народа. Уместо
распада, сада се истицао појам одбране земље од фашизма. На тај начин
је једна партија, која је годинама била оличење раскола и недемократије,
сугерисала да је постала државотворна и народна.
Стварност је, као и у многим другим примерима из историје КПЈ, била
потпуно другачија. Oдбрана Југославије замишљена је на „класним“ прин-
ципима (вишенационалне револуције), а испод те спољашне коре остало је
старо језгро тоталитарне идеологије (објашњавање читаве људске егзистен-
ције партијским мерилима) и олигархијске структуре која је успостављала
постављала своје право да суверено одлучује и влада судбинама људи. КПЈ
је већ била претворена у организацију за вођење класне борбе пролетари-
јата, јер он није могао путем избора да дође на власт. Зато су примарно
место имале идеологија и организација, а централно – борба за власт.
534
Alain de Benoist, Komunizam i nacizam. 25 ogleda o totalitarizmu u XX stoljeću
(1917–1989), Zagreb, 2005, 86–87.
Упркос прокламованом југословенству, било је јасно да је идеја нацио-

налног комунизма и даље доминантна. Идеолошке основе за рад КПЈ у
новим условима постављене су већ у мају 1939. године, када је Тито стаби-
лизовао своју позицију. Партијски орган Пролетер писао је да је „велико-
српски хегемонистички режим“ био најважније „оруђе потпаљивача рата“,
да „угњетавање несрпских народа пружа маха агентима њемачког и та-
лијанског империјализма да роваре у нашој држави и припремају поробља-
вање свих наших народа“. Српски хегемонисти постали су „директна опас-
ност Југославије“, а истовремено су били и „заклети непријатељи српског
народа“. Пред тим народом стајала је „дивна будућност“, а услов за то било
је „правилно решавање“ националног питања у Југославији: „На српском
народу, на српској радничкој класи и њеној авангарди лежи данас највећа
одговорност у њиховој историји: одстранити хегемонисте и учинити да
вага народне борбе у Југославији претегне ка миру, независности и слобо-
ди и српског народа и свих народа Југославије. [...] Братски демократски
споразум не само с Хрватима и Словенцима, већ и Македонцима и Црно-
горцима, обезбедиће слободу, независност и срећнији живот и српском
народу. Радничка класа Србије се одлучно залаже и за национална права
Македонаца и Црногораца. Оставити те народе под јармом српских хеге-
мониста, то би значило оставити пола снаге самим хегемонистима и тла-
читељима српског народа. То би значило дати и убудуће маха њемачком и
талијанском империјализму да уз помоћ српских хегемониста граде завоје-
вачке планове на ропству тих народа. Проблем уништења хегемонистичких
планова крупних српских капиталиста јесте данас проблем будућности и
даљег опстанка српског народа. Живети у миру и слободи, у благостању и
култури, осигурати националну независност српског народа пред завојева-
чима немогуће је без слободе угњетених народа“.535
На тзв. земаљском саветовању КПЈ, одржаном 9. и 10. јуна 1939. го
дине, Тито је посебно указао на то да комунисти нису довољно пажње
посветили Македонији, иако је тамо било „нарочито јако национално
угњетавање“. Зато је закључено да треба да се што пре створи партијска
организација у Македонији, како би „мобилисала широке слојеве угње-
тених народа Македоније у борби за свакодневне потребе, слободу и
равноправност“.536 Тито је слично говорио и о Косову и Метохији, али и
о другим крајевима Југославије насељене националним мањинама.
Тито је 20. јуна 1939. године јавио Георги Димитрову да је извршио
„готово све задатке које сте ми дали“. Најавио је и нове акције: „Одмах
морамо заузети јасна становишта у погледу националног питања у
535
M. Stanojević, „Srpski narod i nacionalno ugnjetavanje“, Proleter, 1. maj 1939, 640–641.
536
J. Pleterski, Nacije, 365.
Војводини, у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији. Ова пи-

тања сада су постала зрела из унутрашњих и спољних политичких
разлога. Ми ћемо Вам јавити своје становиште, али ћемо морати затра-
жити и Вашу помоћ. Сем тога, ликвидација разних остатака бивших
фракција и троцкиста неће бити тако лака као што сам то раније
вјеровао“.537
Основна намера комуниста била је да се левичарске идеје уоквире
у демократске пароле. Најважнији циљ, слично некадашњем Лењиновом
моделу из Првог светског рата, био је да се створи међународни револу-
ционарни фронт који ће, када народи буду исцрпљени ратом, покренути
револуције широм Европе. Други светски рат је показао сву двосмисле-
ност комунистичког антифашизма јер се састојао из два противречна
периода. Од септембра 1939. до јуна 1941. године Стаљин је био главни
Хитлеров савезник, а после тога, све до краја рата, највећи непријатељ.
Најчешће се селективно памти други период, чему тон даје левичарска
интелигенција, који је захваљујући победи стекао веродостојност.
Први период почео је 23. августа 1939. године у Москви када су Ри-
бентроп и Молотов, министри иностраних послова нацистичке Немачке
и комунистичког Совјетског Савеза, потписали Пакт о савезништву две
земље. Тајни део уговора, дуго порицан од службене Москве, показао је
обим територијалног споразума који је постигнут непосредно пре прела
ска немачких трупа преко пољске границе. Договор се односио на поделу
Пољске и пресељење становништва на основу етничке припадности. Не-
мачка је за себе задржала Литванију и западну Пољску, а СССР Естонију,
Летонију, део Финске и Бесарабију.538
Због оваквог почетка Другог светског рата, КПЈ је напустила своју
„народнофронтовску“ фазу и вратила се изворном бољшевизму. То је
било само испуњавање обавезе коју је пред међународни комунистички
покрет поставила Коминтерна, и то одмах после склапања немачко-со-
вјетског пакта. Она је тражила напуштање ставова са 7. конгреса о фа-
шизму као о главном ослонцу и „оружју најреакционарнијег монополског
капитала“ и посебној опасности за радничку класу и „слободољубиве
народе“. На ванредном, 4. заседању Врховног совјета СССР-а од 31. ав-
густа 1939. године, када је ратификован совјетско-немачки Пакт, Молотов
се доста иронично односио према људима „који су очито придавали
велики значај претераној антифашистичкој пропаганди“.539 Oн је тада,
„уз буран, дуготрајан аплауз“, рекао да се Совјетски Савез залаже за „за
537
538
F. Fire, Prošlost jedne iluzije, 385.
539
развој и процват пријатељства између народа Совјетског Савеза и не-

мачког народа“.540
Совјетска држава и Коминтерна битно су променили своје ставове о
фашизму и тумачили да је нови рат у целини империјалистички, тј. баш
онакав какав је био и Први светски рат. Стаљин је наредио да се обустави
антифашистичка пропаганда, упутио је директиве свим комунистичким
партијама у којима је тражио прекид борбе против немачког нацизма. Тако
је Хитлер, некадашњи „архинепријатељ и убица немачких комуниста“
одједном постао пристојан државник и политичар од поверења.
Једноставно су игнорисани сви они народи који су били непосредно
угрожени од Немачке, а Москва је, у складу са својим новим државним
интересима, правила разлику између више и мање „кривих“ империја-
листа. Одмах је саопштено да су за избијање рата 1939. криве Енглеска
и Француска и да се центар светске реакције „преселио“ у ове две држа-
ве. Комунистичким партијама „препоручено“ је да се директно сукобе
са социјал-демократским и демократским антифашистичким грађанским
странкама које не би прихватиле ове оцене.
КПЈ је одмах оценила да је совјетско-немачки уговор „покварио
препредене планове провокатора антисовјетског рата“. Речено је и да је
немачки фашизам био принуђен на капитулацију пред „тврђавом соција-
лизма и светског револуционарног ослободилачког покрета“, а у случају
напада Немачке на Совјетски Савез и саме „масе немачког народа бра-
ниле би земљу социјализма и људског напретка“. Зато је тај пакт био
велика победа не само СССР-а, већ и интернационалног пролетерског и
антифашистичког блока. Сада је улогу центра светске реакције преузео
Лондон како би заштитио своје империјалистичке интересе, организовао
напад на Совјетски Савез и спречио избијање револуције у Немачкој,
тако да се рат „ни у ком случају не може сматрати као напредан, праве-
дан рат, нити по циљевима, нити по социјалним снагама које га носе“.541
Одмах по избијању Другог светског рата руководство КПЈ изнело је
своје виђење његових узрока. Рат је посматран као сукоб између „рада
и капитала, угњетених народа и империјалиста“. Главни изазивачи рата
540
Наведено према: Leonid Gibijanski, „Novi pogledi na sovjetsko-nemački sporazum
1939“, Istorija 20. veka, 1–2/1989, 21.
541
ВА, „Министарство војске“, 72–3-9. Проглас ЦК КПЈ из септембра 1939. – Крајем
октобра 1939. левичарска омладина на Београдском универзитету издала је један
проглас „Против рата, за мир и демократију“. О немачко-совјетском пакту ре-
чено је следеће: „Историјско значење овог пакта састоји се због мирољубиве
политике Совјетске Русије у томе што је свим малим народима, али нарочито
и у првом реду балканским народима, дата могућност да остану изван ратног
судара и да се боре за ствар мира“. (Наведено према: Tito, Sabrana djela, V, 35).
биле су „реакционарне владе финансијског капитала Париза и Лондона“

које су желеле да немачки фашизам окрену против Совјетског Савеза:
„Рат није избио због Пољске и одбране њене националне независности,
као што ни 1914. није избио због Србије. Немачка је, истина, непосред-
но напала Пољску, али је истина и то да је сама пољска влада племића
и капиталиста била империјалистичка и имала империјалистичке прохте-
ве, у првом реду против Совјетског Савеза: 1920. она је на миг Лондона
и Париза заузела делове Украјине и Белорусије; 1938. напала је Чехосло-
вачку заједно са хитлеровском Немачком; имала је претензије на источ-
ну Пруску, а Данцинг је бранила само као своју империјалистичку пози-
цију. Очевидно, пољски племићи и капиталисти увукли су пољски народ
у један империјалистички и неправедан рат“.542
Учешће Совјетског Савеза у нападу на Пољску („тамницу народа“)
oцењено је као „пружање „руке помоћи братским народима западне Бе-
лорусије и западне Украјине“. Црвена армије је својом ослободилачком
акцијом створила претпоставке за претварање империјалистичког рата
у рат за обарање свих „разбојничко-империјалистичких влада“ како би
се срушио и сам капиталистички начин производње. То је, истовремено,
отварало перспективу и осталим „угњетеним“ народима да дођу до своје
националне слободе. Југословенски комунисти, учећи се на дијалектици
друштвених борби, морали су да уоче ове све велике промене у свету
како би спровели историјску мисију у својој земљи. ЦК је оценио да је
„српска реакција“ сада радила на увлачењу Југославије у рат.543
Милован Ђилас пише да су ове тезе саставили он и Кардељ и посла-
ли их Титу у Москву: „Био је то један од оних ретких тренутака кад
треба преломити са дотадашњим схватањима и са начином живота. Ја
сам [2. септембра 1939] на студентском састанку заузео став да је рат
империјалистички и да ми комунисти из тога морамо извући све после-
дице. Тито је дао оцену коју и ми. Причао нам је касније да се пред
Коминтерном и Димитровом осећао поносито што смо и ми у земљи
заузели исти став, независно ма од кога“.544
Ђилас пише и о одушевљењу које је међу југословенским комуни
стима изазвала деоба Пољске: „Главни моменат у одушевљењу био је у
томе што је совјетска држава ступила у акцију и ширила простор соција-
лизма“. Ђилас сведочи и о ставу КПЈ према мобилизацији у Југославији,
која је проглашена септембра 1939. године: „У националистичким, наро-
чито официрским круговима, говорило се како ће Енглеска и Француска
542
АЈ, ЦК КПЈ, 1939/5. „Тезе ЦК КПЈ о међународној и унутрашњој ситуацији“.
543
Исто.
544
M. Đilas, Uspomene revolucionara, 587–588.
брзо свршити са Немачком и да тада ми морамо бити спремни да умар-

ширамо у Корушку. Мобилизација је имала антинемачки карактер и ми
смо устали, у прогласу ЦК, против мобилизације и учешћа у империја-
листичком рату“.545
КПЈ је истовремено променила и однос према унутрашњој ситуацији
у Југославији. У октобру 1939. речено је да треба уклонити све „заблуде“
које су се криле иза фразе „ако нас нападну, бранићемо се“. Сада је пла-
сирана теза да се истовремено треба борити и против агресије и против
југословенске владе: „Важно је уклонити заблуду да ми морамо остати
само на антифашистичким паролама, а не на паролама против ратних
хушкача. Неки другови су чинили крупне грешке, било одобравајући мо-
билизацију, било да заузимају ‘неутралан’ став. Насупрот пароли ‘неутрал-
ности’, треба истицати пароле које активизирају и мобилизирају масе по
линији борбе против империјалистичког рата и ратних хушкача“.546
У Москви је рад КПЈ оцењен веома повољно. Секретаријат Комин-
терне констатовао је 23. новембра 1939. да је „друг Валтер“ спровео у
живот све одлуке од 5. јануара 1939. и да је својим радом успео да „ли
квидира збрку и дезорганизацију у Партији“. Најважнији задатак који је
стајао пред КПЈ, било је предузимање широке кампање за „разјашњавање
империјалистичког карактера рата и његових узрока, као и циљева сна-
га енглеског, француског и њемачког капитала“, али и „издајничке улоге“
социјалдемократских партија као „помоћника империјалистичких пот-
паљивача рата и организатора напада на Свјетски Савез“.547
Иако је промовисана одбране земље, у првом плану је била борба
за рушење постојећег поретка у Југославији. Њен режим је и даље озна-
чаван као фашистички, а све до 1941. истицано је да Београд припада
кругу империјалистичких држава које су „провоцирале светски сукоб“.
Парола о борби против рата, када је Југославија била директно угроже-
на од нацизма, разарала је југословенску војску, а то је био најважнији
задатак КПЈ. Већ од септембра 1939. југословенски државни органи упо-
зоравали су да комунисти преко резервиста врше „разорну пропаганду“
у војсци како би поколебали „дух националне компактности“.548
545
Исто, 591–592.
546
Proleter, januar–februar 1940, 651.
547
Наведено према: Тito, Sabrana djela, VI, 194.
548
Ширење дефетизма, посебно међу резервистима и антисрпска кампања, битно
су слабиле војну структуру земље. Та тенденција рано је уочена у војном врху,
али конкретне мере нису предузимане све до почетка 1940. када је генерал
Милан Недић, министар војни, донео наредбу о сузбијању комунизма у војсци.
Он је нагласио да је најважнији циљ срушити комунизам или га учинити без-
опасним, што би значило „извојевати једну победу над најгнуснијим неприја-
КПЈ је истовремено чврсто наставила путем националног комуни-

зма. Партијски орган Пролетер је на почетку 1940. писао да је први
најважнији задатак комуниста да уједине радничку класу, а други да
стану на чело „поробљеног словенског, мaкедонског и црногорског наро-
да, на чело хрвaтског народа чија је национално-ослободилачка борба
сада добила свој нови суштински облик: борба за социјалне захтеве
сељаштва, за земљу, за истинску народну демокрацију, за потпуно на-
ционално ослобођење“.549
Ове ставове детаљније је образложио Едвард Кардељ. Он је у много
пута коришћеном чланку „За борбени савез радника и сељака“, који је у
партијској митологији величан као нови степен теорије о националном
питању, писао да радничка класа може да постане „одлучујући политички
фактор“ само ако брани своје класне интересе и истовремено реализује
свој „историјски задатак“ – да превазиђе своје „класне оквире“ и поста-
не „вођа, представник и заштитник истинских интереса свога народа, а
у првом реду интереса сељачких и осталих маса“.550
У питању је било дефинисање многонационалне револуције. Ове
ставове Кардељ је доследно заступао и после Другог светског рата, с тим
што су они на значају добили почетком педесетих година 20. века, после
раскида са Стаљином. Он је за своје идеје о Југославији као пролазној
творевини постепено придобио републичке партијске елите, па и српску,
и на тај начин, упркос Титовом повременом противљењу, утемељио кон-
федералну државну структуру. Следећа генерација словеначких комуни-
ста ту идеју привела је њеном логичном исходу.
Током целе 1940. године Енглеска је нападана као изазивач рата, што
је био само понављање ставова које је Молотов изложио 31. октобра 1939,
када је на седници Врховног совјета СССР-а ратификован уговор о новим
совјетско-немачким границама, претходно потписан 28. септембра у Мо
скви.551 Он је тада рекао да су у новим међународним односима појмови
тељем човечанства“. За Недића је комунизам био најопаснији унутрашњи не-

пријатељ који „прети да разори наше најмилије тековине, до сада извојеване
потоцима крви и брдима костију наших хероја“. Недић је од свих официра и
војника тражио да се наоружају јаком националном вољом и свешћу о потреби
постојања националне државе: „Комунизам је опасност која се не сме потцењи-
вати па зато последњи пут опомињем, саветујем и наређујем: да све старешине
напрегну све снаге, употребљавајући сва средства да комунизам у корену су
збију“. (ВА, „Министарство војске“, 80–2-3. Наредба Строго пов. бр. 27 од 9. ја-
нуара 1940).
549
Proleter, januar–februar 1940, 653.
550
Наведено према: J. Pleterski, Nacije, 362.
551
Тада је потписан прави пакт о сарадњи и пријатељству, крунисан чувеним са-
општењем: „Пошто су влада Рајха и влада Совјетског Савеза данас потписаним
„агресија“ и „агресор“ добили нов садржај и стекли нов смисао. Немач-

ка се налазила у положају државе која тежи што скоријем окончању рата
и успостављању мира, а Енглеска и Француска се залажу за настављање
рата и „против су склапања мира“.552
За КПЈ je најважније било да се сруши капиталистичко друштво сву-
да у свету. У складу са том догмом, напад Совјетског Савеза на балтичке
државе и Финску тумачен је као нова велика победа над изазивачима рата,
јер су енглески империјалисти хушкали финске велепоседнике да распирују
мржњу и припремају рат против отаџбине пролетера: „У току ових 20
година Финска је била права тамница народа и постепено је претварана
у прави војнички логор“.553 Стога је ова „херојска победа Црвене армије“
била, у ствари, победа над међународном буржоазијом чиме је спречен
план енглеских и француских империјалиста да се рат прошири на скан-
динавске земље: „У току ове године Совјетски Савез је примио у своју
породицу, на њихову властиту молбу, народе трију балтичких држава које
су њихови неодговорни управљачи хтели да увуку у рат“.554
У мају 1940. врх КПЈ још једном је оптужио „контрареволуционарну
социјалдемократију“ за избијање Другог светског рата. Западноевропска
социјалдемократија била је и „најватренији бранилац“ енглеског и францу-
ског империјализма, а њеним путем кренуле су и социјалдемократске вође
у Југославији јер су стално говорили о грађанском миру. КПЈ је оценила да
је „грађански мир“ потребан само буржоазији јер је она преко светског су-
коба желела да сачува капитализам: „Задаћа комуниста и свих класно свје
сних радника јесте да се залажу да ниједан радник не насједне тим издаји-
цама. Задаћа комуниста јесте да се све прљавштине ових капиталистичких
споразумом коначно уредиле питања која произилазе из распада пољске држа-

ве и пошто су тиме створиле основу за трајни мир у Источној Европи, зајед-
нички изражавају став да би окончање ратног стања које постоји између Не-
мачке с једне стране и Француске и Енглеске с друге стране одговарало
истинским интересима свих нација. Две владе ће улагати напоре заједнички, а
по потреби и у споразуму са другим пријатељским силама, да би се тај циљ што
пре постигао. Ако би међутим, напори две владе остали без успеха, у том слу-
чају би се констатовало да су Енглеска и Француска одговорне за настављање
рата“. (Наведено према: F. Fire, Prošlost jedne iluzije, 386–387).
552
L. Gibijanski, „Novi pogledi na sovjetsko-nemački sporazum“, 32.
553
АЈ, ЦК КПЈ, 1940/1.
554
Исто. – Koмунистичка пропаганда је истицала да су Литванија, Естонија и
Летонија „ступиле у братску заједницу народа Совјетског Савеза, ступиле су
под сунце Стаљинске конституције“. (Глас савеза радника и сељака, 1–2, јули-
август 1940). Комунисти су критиковали и оне радничке организације које су
прикупљале помоћ за Финску, јер је на тај начин „издајничка социјалдемокра-
тија помагала рат финске буржоазије против земље социјализма“. (Исто).
лакеја раскринкају пред радницима. Задаћа комуниста јесте да очувају у

борбама стечено јединство радничке класе, да раде што одлучније на
окупљању свих радника у борби за њихове свакодневне потребе“.555
КПЈ је саопштавала да се „енглески и француски империјалисти“ ни
по чему не разликују од нациста „по питању прогона радничке класе и
националног угњетавања“. Одбачена је критика грађанске јавности да су
комунисти дефетисти („о томе ћете се ви још имати прилике увјерити“),
они само нису желели да народи Југославије буду „оруђе у рукама тзв.
западних лажидемократија. Ми тражимо да се што пре успоставе дипло-
матски односи и пакт о узајамној помоћи са СССР, са том заиста неу-
тралном и најјачом силом света која је кадра да брани и штити своје
савезнике, која се бори доследно за мир и неће дозволити да се ратни
пожар пренесе на балканске земље“.556
Иста логика употребљена је и после капитулације Француске, за коју
није био крив немачки империјализам већ „издајничка политика фран-
цуске олигархије и социјалдемократије“, јер су изазвали рат који „радни
народ“ Француске није желео. Тито и Кардељ су крајем јуна 1940. годи-
не објавили саопштење у којем су истакли да су за слом француске вој
ске одговорни „реакционарни представници француске буржоазије јер су
забранили КП Француске и нису прихватили савез са Москвом. Они су
скривили пораз француске армије више него немачко оружје“.557 Капи-
тулацију Француске врх КПЈ је коментарисао и 12. јула 1940. године: за
пораз је крива „злочиначка, противнародна реакционарна француска
финансијска олигархија“. Самим тим се показало да су комунисти у пра-
ву „када тврде да су само они доследни борци за срећу и благостање
народа, за слободу и независност“.558
КПЈ се огласила и на прву годишњицу избијања светског сукоба.
Поново су зa његов почетак оптужени француски и енглески „империја-
листи“ због својe „слепе мржње“ према Совјетском Савезу. Али, раднич-
ка класа је рат зауставила на границама Совјетског Савеза и „сузила га
на ограничен круг држава“. Другу највећу одговорност носили су соција-
листи и социјалдемократе који су били „лакеји империјалистичке
буржоазије“.559 И неколико дана каснијe, када су у јeдном саопштењу
комeнтарисали годишњицу Пакта Молотов–Рибентроп, комунисти су
изјавили да је споразум између Берлина и Москве био у духу „досљедне
555
Наведено према: Tito, Sabrana djela, V, 96.
556
„Odgovor svim ratnim huškačima i klevetnicima naše partije”, Proleter, april-maj 1940,
665.
557
Наведено према: Tito, Sabrana djela, V, 101.
558
АЈ, ЦК КПЈ, 1940/9.
559
Наведено према: Tito, Sabrana djela, V, 138–139.
политике мира“ коју је Совјетски Савез водио од самог свог постанка:

„Злочиначкој и подлој игри и провокацијама енглеских и француских
империјалиста, Совјетски Савез је учинио крај створивши пакт о нена-
падању с Њемачком“.560
Ништа се није променило ни у наредним месецима. За напад Ита-
лије на Грчку, осим енглеског империјализма, крива је била и „ненарод-
на Метаксасова влада“ која није обезбедила мир у сарадњи са Совјетским
Савезом, већ је постала оруђе „империјалиста из Лондона“ за остварење
њихових „разбојничких планова“ на Балкану. Једним делом крива је била
и „великосрпска буржоазија која је пожудно намирисала крв и расту јој
зазубице“ за Солуном, Албанијом и бугарским делом Македоније.561
Своју стратегију за будући рат КПЈ је разрадила на 5. земаљској
конференцији, одржаној од 19. до 23. октобра 1940. године у Загребу.
Тито је намеравао да организује партијски конгрес који би га устоличио
за новог генералног секретара, али му то из Москве није одобрено. Наје-
фикасније средство за контролу било је ускраћивање новца, па је Тито
23. августа 1940. тражио „хитан одговор“ зашто је КПЈ већ неколико
месеци без средстава. Буџет за 1940. годину одобрен је тек у октобру.562
Усвојена политичка линија на овој конференцији била је строго ле-
вичарска и означила је пуни прекид са демократским снагама у Југосла-
вији, како је то Коминтерна и захтевала. Тито је у свом реферату истакао
да у свету постоје две врсте земаља: тоталитарне империјалистичке силе
на једној и Совјетски Савез – доследни заштитник малих народа, земља
среће и благостања – на другој страни: „Видимо огроман напредак у
земљи социјализма, у СССР-у, видимо његову досљедну политику мира
и заштитника малих народа, видимо ослобођење двадесетомилијунских
народа Бјелорусије, западне Украјине, Бесарабије и Буковине, Литве, Лат-
вије и Естоније које је ослободила херојска Црвена армија од капита-
листичког ропства и националног угњетавања. Видимо срећу и благо
стање двестомилијунске братске заједнице народа“.563
Тито је делегате обавестио о хапшењу Милана Горкића који је на тај
начин „коначно раскринкан као непријатељ“. За Горкића, али и за све
друге руководиоце КПЈ од њеног оснивања рекао је да су били „неприја-
тељи радничке класе, шпијуни и агенти класног непријатеља“ и да само
због тога КПЈ није могла да изведе револуцију. За Симу Марковића је
рекао да је, као вођа „десне“ фракције, признао своје грешке на конгре-
560
Исто, 161.
561
ВА, „Министарство војске“, 72–4-25. Проглас ЦК КПЈ из децембра 1940.
562
563
Tito, Sabrana djela, VI, 4–5.
су у Дрездену, али да је то учинио „разумљиво само формално“ јер чим

се вратио у земљу наставио је своју фракционашку делатност, па је тек
десет година после тога „откривен као непријатељ Партије и радничке
класе“. Без имало околишања, рекао је и да је једино „здраво језгро“ у
партији била загребачка партијска организација.564
У истом тону Тито је говорио и о „чисткама“ које је спровео, а кон-
ференција је усвојила све његове одлуке о „чишћењу штеточинских и
фракционашких елемента“, посебно „групе Петка Милетића на робији“.
Тито је отворено рекао и да је почетак Другог светског рата довео до
прекида било каквих контаката са „буржоаским“ странкама у Југославији
јер су све оне, без изузетка, биле „агентуре енглеских и француских ре-
акционарних кругова“. Саопштио је такође да је наредио да се „неумор-
но раскринкава улога империјалистичких ратних хушкача“ како би се
народу објаснили прави узроци рата – Тито их је видео у „псеудодемо-
кратији енглеских и француских империјалиста“. Рекао је и да је КПЈ
постигла „лијепе резултате у том раду“.565
На овој конференцији доста се расправљало о „хрватском питању“
– да ли је оно и како решено после споразума Цветковић–Мачек и шта
комунисти треба да раде. Занимљиво је да је Борис Кидрич, будући ви-
соки функционер КПЈ и југословенске државе, рекао да је и у овој новој
ситуацији словеначки народ остао „угњетен“ јер није добио своју адми-
нистративну јединицу, али се о овој констатацији није дискутовало.566
Доста се, међутим, расправљало о томе да ли су муслимани из Босне и
Херцеговине етничка (национална) или само верска групација. Мустафа
Пашић, секретар Обласног комитета КПЈ за Херцеговину, тражио је на-
ционално признавање муслимана, али то није прихваћено. Зато је кон-
ференција заузела став о аутономији Босне и Херцеговине као нужног
саставног дела у решавању националног питања у Југославији.567
Целокупну предстојећу борбу требало је поставити на класне темеље,
а главно теоретско оружје требало је да буде Хисторија свесавезне Кому-
нистичке партије (бољшевика). У тој „дивној књизи, на којој је сарађивао
и сам наш велики учитељ и вођа, друг Стаљин, сажето је у најпопуларнијем
виду огромно искуство у облику хисторије најреволуционарније партије,
партије бољшевика“. Тито је још једном афирмативно вредновао ликвида-
ције југословенских комуниста у Совјетском Савезу, јер су ти људи били
„непријатељи радничке класе, шпијуни и агенти класног непријатеља“.568
564
Ј. Б. Тито, Реферати са конгреса КПЈ и СКЈ, Београд, 1978, 23–24.
565
Исто, 33–34.
566
567
Исто, 371.
568
Резолуција ове конференције осудила је и социјалдемократију која

је била „највјернији слуга и главно упориште империјалистичких бур-
жоазија, најгласнији ратни подстрекач, отворено оруђе империјалиста за
разбијање радничког покрета“. Српски комунисти претрпели су оштру
критику јер су отишли предалеко у популаризацији западних демократија
„чиме се стварало код маса увјерење да су те државе заиста спремне
борити се за слободу и демокрацију, услијед чега је у почетку империја-
листичког рата било раскринкавање тих ратних хушкача теже и спорије“.
Тито је јасно рекао да КПЈ није заинтересована за „буржоаски идеал“
патриотизма, већ искључиво за светску револуцију коју треба извести у
ратним условима, а за коју је Совјетски Савез „наш славни модел“.569
Основни циљеви предстојеће борбе били су: борба за самоопредељење
македонског и црногорског народа, борба за слободу и равноправност
арнаутских мањина на Косову и Метохији и Санџаку; мађарских, румун-
ских, немачких и других националних мањина у Војводини; борба против
„колонизаторских метода српске буржоазије“ и протеривање „свих оних
колонизираних елемената помоћу којих српска буржоазија угњетава ма-
кедонске, арнаутске и друге народе“. Даље, комунисти одлучно стоје на
принципу „права самоопредељења нација до отцепљења, формирања не-
зависних националних држава или прикључења другим државама. Они
неће никада спречавати отцепљење једне нације ако она то захтјева“.570
Непосредно после ове конференције комунисти су поручили како
ће се борити против рата и „провокација сваке врсте“, да је „радни на-
род“ спреман да брани независност Југославије, али само у савезништву
са „једином силом мира“ – Совјетским Савезом: „Независност народа
Југославије може бити очувана, народи могу бити поштеђени од овог
рата и сам пут Молотова у Берлин отвара нам видике по којима можемо
закључити да се империјалистички рат не проширује на земље Балкана“.571
Комунистичка пропаганда поручивала је да Совјетски Савез за „чи-
таво човечанство значи праксом потврђени путоказ за излаз из импе-
ријалистичког система, империјалистичког рата и империјалистичког
дивљаштва“.572 Главна опасност у борби за слободу „радног човечанства“
и даље су биле социјалдемократске партије: „Социјалдемократија је гур-
нула у пропаст Норвешку, Белгију, Холандију, Луксембург и Француску.
Марксизам-лењинизам је ослободио 13 милиона Украјинаца од јарма
пољских панова, четири милиона Бесарабљана које су тлачили румунски
569
Izvori za istoriju SKJ. Peta zemaljska konferencija KPJ. Priredili: Pero Damjanović,
Milovan Bosić i Dragica Lazarević, Beograd, 1980, 204–239.
570
Исто.
571
ВА, „Министарство војске“, 72–4-17. Проглас ЦК КПЈ из новембра 1940.
572
Исто, 72–4-26. Проглас ЦК КПЈ из децембра 1940.
бојари. Социјалдемократија значи рат и пораз, марксизам-лењинизам

значи мир и победу“.573
Ништа се није променило ни у тренуцима када се ратни вихор над-
вио над Југославијом. У фебруарском прогласу из 1941. године ЦК је
тврдио да је мобилизација која се спроводила за наводну одбрану земље,
у ствари била „перфидна замисао“ да се комунисти „стрпају у концен-
трационе логоре најновије врсте“.574 Те мере биле су уперене и против
„национално поробљених“ народа Југославије. Почетком марта руковод-
ство КПЈ саопштило је да су изазивачи рата империјалисти у оба табора,
како немачки, тако и енглески. Енглески су, ипак, били опаснији због
својих веза са „издајничко-капитулантском владајућом кликом у Југо-
славији“, као и због планова да Југославија постане „одскочна даска за
сутрашњи напад против велике и срећне земље социјализма“. Стога је
једини излаз за народе Југославије био у пакту са „великим и моћним
Совјетским Савезом“.575
У чему је био смисао свих ових парола и оцена КПЈ, као и увек
веома јасно саопштио је Едвард Кардељ. Фебруара или марта 1944. го-
дине он је одржао предавање словеначким комунистима под насловом
„Стратегија и тактика ослободилачке борбе“ и рекао да би извођење
револуције било немогуће да је Југославија приступила Тројном пакту:
„Било је очигледно да ће пролетаријат лакше разбити реакцију у усло-
вима изгубљеног рата неголи у условима афирмације Тројног пакта“.576
Одмах после државног удара од 27. марта 1941. године, Тито је до-
шао у Београд и 28. марта одржао саветовање са партијским руковод-
ством Србије и другим комунистима који су се тада налазили у Београ-
ду. Тито је позитивно вредновао удар, рекао је да је то био „један крупан
политички догађај“ који ће имати значајне последице јер је њиме нанесен
јак ударац непријатељу – силама Осовине. Тито је добро знао шта и где
говори, па је саопштио и да је рат неизбежан и да је потребно нападачу
пружити што јачи отпор „који се мора из дана у дан јачати и припрема-
ти још пре него што напад буде извршен, како би земља војнички и
политички била уједињена“.577
Међутим, већ 29. марта добио је доста оштро упозорење од Георги
Димитрова да се не препушта тренутним расположењима: „Не заносите
се бучним и наизглед ефектним иступањима, већ сву своју пажњу
усредсредите на објашњавање наших принципа и парола, наше кому-
573
ВА, „Министарство војске“, 72–3-21.
574
АЈ, ЦК КПЈ, 1941/7.
575
Dokumenti о spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, I, Beograd, 1988, 3–7.
576
577
Tito, Sabrana djela, VI, 214.
нистичке политике, на учвршћивање Партије, на збијање и организовање

снага радничке класе, сељачких маса и радног народа града и на свестра-
но припремање тих снага. Не истрчавајте се. Не насједајте провокација-
ма непријатеља. Не стављајте под удар и не бацајте превремено у ватру
авангарду народа. Још ни издалека није наступио тренутак одлучног
окршаја с непријатељем“.578
Титу је јасно речено да треба да поштује совјетско-немачки пакт и да
се посвети теоријским питањима револуције за њено извођење, али не у
том тренутку. Зато је већ 30. марта Тито издао проглас у којем је речено
да се ЦК КПЈ изјашњава против „капитулантских и издајничких елемена-
та“, али и против „енглеских ратних хушкача и великосрпских шовиниста“
који својим провокацијама гурају земљу у ратни покољ: „Нећемо импе-
ријалистички рат, нећемо бити оружје у рукама енглеских империјалиста,
као што нећемо бити робови немачких и италијанских империјалистичких
освајача и крвника многобројних поробљених народа“.579
Руководство КПЈ објавило је 15. априла 1941. један проглас у којем је
доста реално описало ситуацију у Југославији створену нацистичком аг-
ресијом, ако се изузме став да се и хрватски народ херојски бори против
„многобројних непријатеља“. Осуђено је проглашење независне хрватске
државе: „Ти си ових дана био очевидац нечувене срамоте. У твоју земљу
су провалили против твоје воље освајачи и твоји вјековни непријатељи да
те поробе и раскомадају твоју крвљу натопљену домовину, а хрватска гос-
пода те тјерају, да ропски пузеш пред твојим непријатељима, да га поздра-
вљаш, да га славиш у вријеме када његова војничка чизма гази твоју земљу,
твој национални понос. Догађаји у Загребу приликом доласка освајача бит
ће најтамнија љага у твојој повјести, хрватски народе“.580
У прогласу је речено такође да ће комунисти и читава радничка
класа Југославије „устрајати до коначне побједе у првим редовима наро-
дне борбе против освајача. Не клоните духом ако у тој борби временом
и подлегнете, јер ће се из овог крвавог империјалистичког покоља рађа-
ти нови свијет, збрисати ће се заувијек корјени империјалистичких ра-
това и националног поробљавања. Створити ће се на истинској незави-
сности свих народа Југославије слободна, братска заједница“.581
КПЈ је о овом прогласу обавестила Москву, а она је реаговала доста
резервисано. Тито је 1953. године рекао да Коминтерна није веровала у
снагу КПЈ јер се сматрала да комунисти немају неки већи утицај у наро-
578
Исто, 215.
579
Исто, 186–188.
580
Zbornik NOR-a, Beograd, 1952, 6.
581
Исто, 7.
ду, као и да ће тај проглас нашкодити односима Москве и Берлина: „Со-

вјетски руководиоци су се чували да ишта учине што би могло да ра
здражи Нијемце, јер су још увијек вјеровали да је немогуће да ће их
Нијемци напасти послије свега што су се с њима договорили“.582
Тито је 4. маја у Загребу сазвао „земаљску конференцију“ КПЈ (на
њој су учествовали само српски, хрватски и словеначки комунисти), а
расправљало се о узроцима пораза у Априлском рату и даљим задацима.
Оцењено је да је главни узрок пораза била „злочиначка национална по-
литика великосрпске владајуће клике“. Одбачена су оправдања „владајуће
клике“ о узроцима пораза: „Она говори о надмоћности противника,
бољем наоружању. Али, на што су трошени они десеци милијарди на-
родног новца који се у државном буџету сваке године одређивао за вој
ску и наоружање?“583
Тито је рекао и да ће се „народи Југославије“ борити против југо-
словенске емигрантске владе, јер се она „ставила под окриље Енглеске с
надом да се помоћу енглеског империјализма успостави оно старо стање
које је упропастило народе Југославије“. Зато је најважнији задатак КПЈ
у предстојећем периоду била борба против „енглеских агената“ који су
желели „повратак старог стања које је довело до данашње катастрофе“.
У пројекцији КПЈ, српски народ је имао посебну улогу: да води, у духу
својих историјских традиција, ослободилачку борбу, али је истовремено
морао да се бори и против издајника у сопственим редовима, да
„раскринкава сву ту владајућу капиталистичку клику која је кривац за
ову трагедију“.584
Милован Ђилас сматра да је Тито поставио тезу „да ћемо ми кому-
нисти непосредно узети власт“, односно да нема потребе за неким двема
етапама револуције: „Тито је рекао да ми комунисти треба да се војнич-
ки организујемо, да нападнемо Немце и друге окупаторе у тренутку њи-
ховог слома и узмемо власт у своје руке. То је било за све нас тако очи-
то. Али, то је требало рећи. И он је први рекао. Нико му није
противуречио“.585 Већ тада је пројектован грађански рат у условима оку-
пације, али је напуштена и основна бољшевичка доктрина о две фазе
револуције, о првој, народноослободилачкој (буржоаско-демократској) и
другој, социјално-ослободилачкој (пролетерској).
Када је Тито обавестио Москву о овим одлукама, оне су схваћене
на прави начин – једна безначајна секција Коминтерне покушава да узур-
582
Наведено према: Јосип Броз Тито, Четрдесетпрва, Београд, 1961, 234–235.
583
584
Исто, 33.
585
M. Đilas, Uspomene revolucionara, 680.
пира наслеђе Октобарске револуције и комплетно лењинистичко учење.

Зато је уследила оштра реакција – указано је на то да треба водити прво
ослободилачку борбу, па тек онда пролетерску револуцију. Милован
Ђилас о томе каже: „Тито се повукао, али само привидно, на речима.
Било је очито већ на том саветовању, да смо ушли у нову фазу нацио-
налне историје. Нико од нас није знао са сигурношћу какве ће облике
заузети даљи ток историје. Али, нико од нас комуниста није био забри-
нутији него што је био јуче“.586
После „мајског саветовања“ Тито је одлучио да напусти Загреб и
пресели се у Београд јер се у Србији, због понижења које је доживела
окупацијом, очекивало веће незадовољство народа, што су комунисти
могли да искористе за своје циљеве. Начин на који је дошао у Београд
обавијен је мистеријом и о томе постоје контрадикторни подаци, редов-
но тешко проверљиви, па се њима нећемо бавити.
Тито је крајем маја или почетком јуна преко Совјетске амбасаде у
Београду послао опширно писмо Коминтерни о догађајима у Југославији.
У том писму поновио је добро познате ставове: за пропаст Југославије у
априлском рату одговорни су „ненародни режими“ који су водили „зло-
чиначку“ унутрашњу и спољну политику. Најважнији узрок слома био
је, ипак, у „хегемонистичкој владавини великосрпске буржоазије“ и ње-
ној политици „националног и социјалног поробљавања и угњетавања“.
Оно што је представљало новину у Титовим ставовима било је то што
је говорио и о раду „пете колоне“ у југословенској војсци, а за саботи-
рање одбрамбених напора оптужио је руску емиграцију („белогардисте“)
и Хрвате, како оне у војним јединицама, тако и цивилне власти Банови-
не Хрвaтске које су опструисале мобилизацију.587
Тито је доста реално говорио о стању у Југославији, посебно о по-
нашању италијанске војске у Далмацији у Црној Гори, није штедео уста-
ше и њихов погром над Србима и Јеврејима, али је нагласио и да хрват-
ски народ неће дуго трпети њихову власт. Оптимистички је закључио
како народ у целој Југославији „спас“ очекује само од Совјетског Савеза,
као и да је КПЈ стекла „велике симпатије“ због политике „предвиђања
данашњих догађаја“. Посебно је нагласио да је КПЈ сачувала своју орга-
низациону целину и да је способна да буде активна у целој Југославији.588
Као што је непознато на који је начин Тито дошао у Београд, неја
сна је и његова улога у хапшењу Мустафе Голубића јуна 1941. од стране
Гестапоа. И ова историјска ситуација ушла је у митологију југословенског
586
Исто, 681–682.
587
Наведено према: J. B. Tito, Sabrana djela, VII, Beograd, 1982, 18–19.
588
Исто, 21.
комунизма и њу је још увек немогуће разрешити. Један од разлога Тито-

вог доласка у Београд било је и постојање моћног совјетског обавештај-
ног пункта у главном грaду Југославије који још није био под његовом
контролом. Према подацима П. Симића, Тито се 29. маја 1941. у Београ-
ду („при строгој конспирацији“) састао са једним високим совјетским
агентом и обавестио га да су Иван Сребрњак, обавештајац Коминтерне,
и Мустафа Голубић „провокатори“. 589 Голубића су убили Немци, а
Сребрњака усташе 1942. године.
Родољуб Чолаковић је срео Мустафу Голубића августа 1935. у Мо
скви, за време 7. конгреса Коминтерне, у стану Милана Горкића. Голубић
је наводно био веома критичан према комунистима који „трче у кадров-
ску управу Коминтерне и подваљују један другоме, а она се с њима по-
играва. Амбициозни су то људи, зависни од других, па шта могу друго
бити него каријеристи. Пратим ја њих већ 15 година“.590
Чолаковић и Голубић интензивно су се дружили у Паризу током
јесени 1938. године: „Из тих наших сусрета и разговора о много чему,
дознао сам да је Мустафа, од нашег растанка у Москви пре три године,
прокрстарио многе земље, међу осталим био је и у САД. Тамо се сретао
са Срђом Прицом и Стеваном Дедијером и још неким нашим људима
који су, поред све Мустафине конспирације, знали ко је и да се бави
опасним пословима. Ипак је успио да се одржи тамо неколико мјесеци
и да се опет дочепа Европе“.591
Према тврдњама Стевана Дедијера,592 Мустафа Голубић је био глав-
ни агент НКВД-а у САД и наводно један од организатора убиства Лава
Троцког у Мексику 1940. године. После тога je дошао у Југославију
(прво у Лесковац, па у Београд). Убрзо је „пао у очи“ Александру Ран-
ковићу и Миловану Ђиласу, који је касније тврдио да је постојала од-
589
П. Симић, Светац и магле, 107.
590
591
Исто, 243.
592
Стеван Дедијер (1911–2004), рођени брат Владимира Дедијера. Школовао се у
Риму и Америци, а 1936. постао је члан КПЈ. Током Другог светског рата,
позван је у америчку обавештајну службу (ОСС). Планирано је његово пребаци-
вање у Југославију, у штаб генерала Михаиловића, али, пошто се изјаснио као
комуниста, избачен је из обавештајне службе и пребачен у елитну 101. америч-
ку ваздухопловну дивизију. Учествовао је у савезничком искрцавању у Норман-
дији јуна 1944. Почетком 1945. пребачен је у Југословенску армију. Радио је као
обавештајац Управе државне безбедности Југославије за време грађанског рата
у Грчкој. Од 1950. до 1957. био је директор Института за нуклеарна истражи-
вања у Београду и института „Руђер Бошковић“ у Загребу. Заједно са Павлом
Савићем, радио је на југословенском нуклеарном програму на задатку израде
атомске бомбе.
лука да се Голубић ликвидира. Родољуб Чолаковић се са Голубићем

поново срео у Сарајеву и он му је, наводно, рекао да „Валтер неће дуго
трајати“ јер је „троцкиста“. Чолаковић је ову информацију, наводно,
проследио Титу.
Голубић је преко пуковника Божина Симића, некадашњег „црнорук-
ца“, био у вези и са генералом Душаном Симовићем. Симић је 26. марта
1941. посетио Симовића и обавестио га о „расположењу Совјета“ да са
Југославијом закључе политички споразум. Одмах после војног пуча,
Голубић и Симић отпутовали су авионом у Москву како би присуство-
вали потписивању „Споразума о пријатељству“ између Југославије и
Совјетског Савеза (потписан 6. априла 1941).
Голубић се вратио у Београд одмах пошто су га Немци окупирали.
Заједно са Матом Видаковићем, искусним комунистом и учесником
шпанског грађанског рата, дигао је 5. јуна 1941. у ваздух тврђаву у Сме-
дереву, у коју је немачка команда сместила велику количину експлозива
и муниције. Експлозија је убила више од 2.000 људи и готово уништила
град. Два дана касније Голубића је ухапсио Гестапо, а према изворима
другог реда „потказао“ га је Ђилас, и то по Титовој наредби. Други не-
проверени извори саопштавају да је Тито био против тога, да је Ђиласу
и Ранковићу када су му показали Голубићеву фотографију (наводно нису
знали о коме се ради), уз коментар да му треба „зачепити уста“, рекао:
„Забога! Не дирајте тог човјека“.593 Голубић је током јуна 1941. из затво-
ра на Бањици донесен у шаторском крилу у Пионирски парк, где је
стрељан и сахрањен.
Војници Црвене армије, односно припадници контраобавештајне
групе из састава специјалне совјетске службе назване „СМЕРШ“,594 про-
нашли су Голубићев гроб октобра 1944. године. Откопан је, аутопсију је
извршио доктор Војислав Стојановић. Његови посмртни остаци прене-
сени су у Москву, где су сахрањени уз највише војне почасти. Мустафа
Голубић је службено проглашен за „хероја народа“ Совјетског Савеза.
Да је у позадини Голубићеве ликвидације било преузимање контро-
ле над совјетском обавештајном мрежом, индиректно је потврдио Благоје
Нешковић: „У Београду је постојао совјетски обавештајни пункт који је
после хапшења Мустафе Голубића и Матије Видаковића наставио да води,
593
594
СМЕРШ (на руском: „смрт шпијунима“). Контраобавештајна управа Трећег
украјинског фронта Црвене армије. У његовом саставу била су четири одељења:
1. за заштиту сопствених јединица и команди; 2. за проналажење и привођење
непријатељевих агената, диверзаната и сарадника; 3. за истрагу против осумњи-
чених, и 4. одељење које је вршило административно техничке послове. (Оbren
Đorđević, Leksikon bezbednosti, Beograd, 1986, 346).
са Титовом препоруком, Иван Крајачић.595 Партија у Србији је то знала

и одвајала је кадрове за тај рад. Од Тита је стигло писмо у коме је од
мене тражио да на сваки начин помогнем Ивану. Обезбедио сам му стан
и жену, тако да су деловали као обични грађани. Повремено смо се на-
лазили и углавном смо водили начелне дискусије. Са њим је везу одр-
жавала Милада Рајтер. Он је око себе окупио неке синдикалне ликвида-
торе да му прикупљају информације. Почетком 1942. повучен је у Загреб,
па је тај пункт престао да ради“.596
5. Југословенство „малих нација“

Посебан део приче о комунистичком југословенству између два
светска рата везан је за тзв. „мале нације“ (Црногорце, Словенце и Ма-
кедонце), за које је југословенска идеја одувек била само спољни идео-
лошки оквир за „заштиту“ од „великосрпске хегемоније“, а сама југосло-
венска држава прелазно решење до стицања пуне државне самосталности
када то дозволе унутрашње и међународне околности. Разлика у односу
на хрватске комунисте, коју су следили исти идеолошки образац, јесте у
томе што су они имали југословенске претензије и што је од односа
хрватских и српских комуниста зависила судбина и југословенске идеје
и југословенске државе.
И у овом домену упориште је нађено у лењинистичкој теорији о
националном питању као најважнијем питању револуције. До преокрета
у Лењиновој теорији о формализовању права на отцепљење дошло је
током 1918. године, када су грађански рат и спољна интервенција пре-
тили да униште совјетску власт. Интерес одбране совјетске републике
стављен је изнад интереса самоопредељења народа. Власт радничке кла-
се стављена је на прво место, јер ће она осигурати и равноправност на-
ција у социјализму. У новој федерацији стална опасност био је „велико-
руски шовинизам“. По Лењиновом тумачењу, „интернационализам од
стране угњетачке или тзв. велике нације, мора се састојати не само у
поштовању једнакости нације, него и у таквој неједнакости која би са
стране угњетачке нације, велике нације, компензирала ону неједнакост
која се ствара у животу фактички“.597
595
Иван Крајачић „Стево“ (1906–1986). Учесник грађанског рата у Шпанији, висо-
ки совјетски обавештајац. Једна од најконтроверзнијих личности хрватског и
југословенског комунизма. Од 1944. био је први шеф ОЗНЕ за Хрватску.
596
Наведено према: Венцеслав Глишић, Досије о Благоју Нешковићу. Прилози за
биографију, Београд, 2011, 31–32.
597
Наведено према: L. Perović, Od centralizma do federalizma, 111.
Непрестано указивање на ову опасност било је неопхoдно јер, по

Лењиновом тумачењу, федерација није сама по себи искључивала могућ-
ност обнове владајућег поретка руског народа. Овај модел развоја
друштва следили су и југословенски комунисти од средине педесетих
година 20. века, када је југословенска држава изгледала стабилна, а по-
беда социјализма обезбеђена. Едвард Кардељ је писао како је Лењин био
у праву када је тврдио да „велике нације“ у федерацији никада неће
престати да буду имуне на „хегемонистичке тенденције“ и да су оне „за-
конити производ бирократизма“. Кардељ је такође сматрао да је јак израз
тих тенденција инсистирање на стварању „неке нове југословенске на-
ције“. За њега је суштина југословенства могла да буде само у „соција-
листичком интересу“ и „социјалистичкој свести“. Идеја „братства и је-
динства“ исувише га је подсећала на концепт „народног јединства“ који
је развијан у монархистичкој Југославији. Будућности словеначког наро-
да видео је у „вишим облицима међународне сарадње и сједињавања“.598
_______________
Црна Гора, као неразвијена и сиромашна земља, није могла да буде

неко „идеално тло“ за градску идеологију Маркса и Лењина, али је поста-
ла једно од оних подручја Југославије која су највише била задојена ко-
мунизмом.599 Одговор на ту енигму крије се у традиционалном црногор-
ском русофилству и националној политици КПЈ.
Са употребом комунистичке идеологије у националне сврхе најдаље се
отишло управо у Црној Гори: том идеологијом ишло се ка стварању нове
нације. До тада није постојала ниједна значајнија друштвена ни политичка
снага која би, мимо историје и традиције, захтевала издвајање Црногораца
из српског етничког корпуса. Чак су се и црногорски суверенисти изјашња-
вали као Срби или је егзистирала двојна свест (Црногорци, у смислу
постојања некадашње државе, и Срби, са становишта етничког порекла).
Комунисти су такав велики историјски прелом у животу једног народа на-
меравали да остваре једноставним идеолошким средствима. На познатој
шеми о „владајућој“ српској нацији грађена је и конструкција о „поробље-
ности“ Црне Горе, коју је Србија извршила већ самим чином уједињења. Иза
тога се сугерисала спознаја о експлоатацији и угњетавању Црногораца, о
самоопредељењу, отцепљењу и стварању „совјетске Црне Горе“.600
598
E. Kardelj, Povodom drugog izdanja knjige Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja,
Beograd, 1958, 52–53.
599
600
Прва генерација црногорских комуниста подржала је одлуке Подго-

ричке скупштине о уједињењу Црне Горе и Србије, оштро је иступала
против присталица свргнутог краља Николе и није следила лењинистич-
ку концепцију о националном питању као основном питању револуције
у „заосталим“ земљама. Први председник Обласног комитета КПЈ за
Црну Гору (комитет је до 1923. био у саставу ПК КПЈ за Босну и Херце-
говину) био је Јован Томашевић (1892–1924). Уочи првих избора у Краље-
вини СХС, као главни циљ револуционарне борбе промовисано је „ос-
нивање државе радног народа, републике радника и сељака, на мјесто
досадашње капиталистичке државе; увођење опште обавезе рада и шко-
ловања на мјесто садање опште војне обавезе; међународног братства на
мјесто садањег међународног клања“.601
Друштвене промене које су најављивали, социјални програм који су
истакли и вера у Русију коју су ширили, били су одлучујући за победу
комуниста на овим изборима – 10.869 гласова (четвртина бирачког тела
које је изашло на изборе) и освојена четири мандата.602 Када је револуција
изостала, а КПЈ забрањен рад због „антидржавне делатности“ знатно је
опала њена привлачна моћ у Црној Гори. На општим изборима, одржаним
18. марта 1923. године, носилац листе Независне радничке партије Југо-
славије (коју је формирала КПЈ када је забрањен њен рад) поново је био
Јован Томашевић, али је овога пута добио само 1.778 гласова.603
На овим изборима појавила се Црногорска федералистичка странка.
Освојила је 7.912 гласова (два мандата) и била трећа странка по снази у
Црној Гори, одмах иза Народне радикалне и Демократске странке. Једно
крило федералиста изјашњавало се за аутономну Црну Гору у саставу
Краљевине СХС, а друго за обнову црногорске државности. И федера-
листичко и суверенистичко крило глорификовало је Црногорце као Србе,
чак као оне који су имали „вођство у српству“. Програм федералистичке
странке из октобра 1925. године предвидео је савезну државу југосло-
венских народа, са великим правима федералних јединица. Тада се од
странке одвојило суверенистичко крило на челу са Секулом Дрљевићем.604
601
Наведено према: Radovan Radonjić, Socijalizam u Crnoj Gori, Podgorica, 2013, 111.
602
B. Gligorijević, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji, 84.
603
Исто, 144.
604
Секула Дрљевић (1884–1945). Политичар који је прешао пут од жестоког „ве-
ликосрбина“ до „црногорског индипендентисте“, а током Другог светског рата
подржавао је усташки режим. Правни факултет завршио је у Загребу, у Црној
Гори је био секретар Министарства финансија, министар правде, заступник
Министарства просвете и црквених дела и министар финансија и грађевина у
црногорској влади. У време Балканских и Првог светског рата залагао се за
уједињење Црне Горе и Србије. Творац је идеје о царинској, војној и дипломат-
ској унији две државе. По повратку из заробљеничког логора Карлштајн, где је
После преране смрти Јована Томашевића, комунистички покрет у

Црној Гори скоро да је нестао, што је констатовала и сама КПЈ. То се
одразило на општим изборима одржаним 8. фебруара 1925. године. Не-
зависна радничка партија Југославије освојила је само 1.397 гласова, а
федералисти 8.873 (25,7% гласова у Црној Гори). Они су највише гласова
добили у Цетињском и Подгоричком срезу.605
Пошто „класна борба“ коју је годинама нудила КПЈ није имала го-
тово никаквог одјека, национални радикализам виђен је као шанса за
било какав политички успех. Промена је најављена у септембру 1925. го
дине, када су поједини црногорски комунисти говорили да „водство не
смије бити уских видика као што је то случај код буржоазије, нити као
такво може остати на челу покрета најсвјеснијих идеја“.606
На конференцији одржаној децембра 1925. године партијска орга-
низација Црне Горе потпуно је променила перцепцију свог деловања из
претходног периода. Тада је оцењено да је на изборима за Конституанту
„снажан сепаратистички покрет гласао за нас“, а да је на изборима из
1923. доживљен пораз јер је КПЈ „стајала на платформи централистичке
државе, против сваког сепаратизма“, што су искористили „сепаратисти
да одвоје масе од нас“. То се потврдило и две године касније: „Сепара-
тистичка партија је изашла самостално. За њу је гласала апсолутна већи-
на која је на ранијим изборима гласала за нашу партију“.607
био интерниран, прва југословенска влада поставила га је за начелника Ми-

нистарства правде, јер се декларисао као поборник уједињења. Противио се
централизму, убрзо је напустио службу и отворио адвокатску канцеларију у
Земуну. Залагао се за федерализам и тврдио да је југословенство државна, а не
национална мисао. Од оснивања Црногорске федералистичке странке (1922)
био је њен најутицајнији члан, иако формално није имао највише функције у
странци. За посланика је први пут изабран 1925. Истицао се као противник
централизма и заговорник права Црне Горе. Секули Дрљевићу била су блиска
политичка начела Хрватске републиканске сељачке странке / Хрватске сељачке
странке. Међу осталим федералистима издвајао се својим антисрпским распо-
ложењем, које га је током тридесетих година 20. века приближило усташком
покрету. Био је један од заговорника псеудонаучне тезе о Црногорцима као
„Црвеним Хрватима“. По италијанској окупацији, радио је на обнови црногор
ске државе. Био је један од главних говорника на Црногорској скупштини
12. априла 1941, али га је у октобру 1941. из Црне Горе протерао генерал Пирцио
Бироли који је подржао просрпске снаге. Дрљевић је од пролећа 1944. живео у
Загребу, где је формирао Црногорско државно вијеће. Убили су га црногорски
четници у Аустрији на крају Дугог светског рата.
605
606
Borba, 3. septembar 1925, 4.
607
Izvori za istoriju radničkog pokreta i revolucije u Crnoj Gori 1918–1945. Knjiga I:
1918–1929. Titograd, 1971, 444.
Федералистичка странка придржавала се парламентарних метода

политичке борбе, што је КПЈ тумачила као „сарадњу са српском буржо-
азијом, дворском камарилом и империјалистичким блоком“. Сматрано
је да су федералисти напустили „национално-револуционарну тактику“
и ступили на „реформистичке позиције“ јер су избегавали да своју по-
литику повежу са борбом осталих „угњетених нација“ у Југославији, па
је „самим тим“ Црногорска федералистичка странка „суштински на-
пустила интересе црногорског народа“.608
По процени комуниста „федералистичке масе и даље су биле рево-
луционарне, јер се осећа мржња према српским управљачима“, па је пре-
тила опасност да не буде искоришћена „позитивна страна тих маса у
револуционарном смислу“. Зато је требало остварити сарадњу са „чи
стом“ револуционарном струјом (тзв. лево крило федералиста), користећи
посебно култ Русије код Црногораца. Да би се то реализовало на челу
„сепаратистичких маса“ требало је да буду „прави“ револуционари, што
би отворило могућност за формирање радничко-сељачког блока који би
у први план ставио самоопредељење Црногораца, укључујући и отце-
пљење.609
Први јавни став о црногорској нацији изнео је 1926. године Гојко
Самарџић. Он се у серији текстова посебно бавио „црногорским пи-
тањем“ и тврдио да је Црна Гора историјски постала посебна јединица
у политичком, економском и културном смислу. Повод за његово исту-
пање био је лични политички преврат Јована Пламенца, жестоког по-
борника црногорске индивидуалности и организатора „Божићне побуне“
(1919) присталица свргнутог краља Николе. После година проведених у
емиграцији, једно време и у САД, Пламенац је, потпуно неочекивано,
1925. дошао у Краљевину СХС. У једном веома дугом писму краљу Але
ксандру Карађорђевићу, обећао је лојалност југословенској држави и чак
се учланио у владајућу Радикалну странку Николе Пашића. За узврат је
добио не само амнестију, већ и министарску пензију. Претходно је фор-
мално именован за југословенског представника у Прагу и одмах затим
пензионисан.610
608
Исто, 445.
609
Исто, 446–447.
610
Slavko Burzanović, „Jedan neuspješni državni projekat Jovana Plamenca iz 1941“,
Matica crnogorska, proljeće/ljeto 2010, 144–145. – Јован Симонов Пламенац (1879–
1944). Школовао се у Србији, Хрватској и Немачкој где јe завршио студије
филозофије и педагогије на универзитету у Јени. Вођа Праве народне странке
(праваша) у Црној Гори, био је министар у црногорским владама и председник
Скупштине. После Првог светског рата, био је председник црногорске владе у
емиграцији. Слом Краљевине Југославије у Другом светском рату пробудио је
Самарџић је поступак Јована Пламенца („двоструки црногорски

издајник и политичка љешина за народ у Црној Гори“) оценио као „ка-
питулацију пред београдским властодржцима“. У складу са револу-
ционарним „авангардизмом“, писао је да Подгоричка скупштина не
само што „није била прогресивна у правцу интереса народних маса“,
већ је „својим самовољним радом у ствари само изменила облик и на-
чин угњетавања у Црној Гори“. Организатори тога скупа, који су били
„слепо оруђе владајуће србијанске буржоазије, окупацију су прогласили
за ‘народно уједињење’ у име самоопредељења народа у Црној Гори и
ако их стварно тај народ није ни бирао нити им дао овлаштење да
доносе било какве одлуке у његово име. [...] Одмах после војне окупа-
ције Црне Горе и проглашења те окупације од стране Подгоричке
скупштине ‘народним уједињењем’, дошла је ликвидација самостал-
ности“. Самарџић је закључио да се у Црној Гори „влада као у једној
колонији србијанског империјализма“.611
Мржња коју је Самарџић ширио својим памфлетским текстовима
против српског народа била је потпуно ирационална. Писао је да народ
у Црној Гори нема никаквих политичких слобода ни „човјечанских пра-
ва“ због насилничке владавине „београдских властодржаца“. У Црној Гори
није постојало ниједно село, општина или племе у које није стигла „срп-
ска казнена експедиција због чијег су терора и насиља сељаци остали без
игде ичега свога“.612
Самарџић је оштро критиковао и црногорске федералисте јер су
изневерили „ослободилачку борбу црногорских радника и сељака“. Ис-
тицао је да њихов програм није заснован на „научној бази“ нити на
„објективној анализи“ економске ситуације у свету, па је био пун „си
тнобуржоаских илузија и заблуда“. Основна замерка била је да федера-
листи нису схватали да је „потчињеност“ Црне Горе само део општег
националног „угњетавања“ које је спроводио режим у Београду: „Место
да вођство федералистичког покрета, полазећи са те претпоставке, веже
своју борбу са борбом осталих потчињених нација у Југославији и на
Балкану, оно је још увек усамљено и тиме нехотице иде на руку београд-
поново Пламенчеве политичке амбиције. Заносио се идејом да као бивши пред-

седник Владе заједно са такође бившим црногорским министром Пером Шоћем
успостави „јаку, закониту, поштовану владу“ у Црној Гори, али су италијанске
трупе одбиле да са њим сарађују. До јуна 1944. живео је у окупираном Београ-
ду, а онда је, вероватно по налогу генерала Милана Недића, отишао у Црну Гору.
Тамо су га 14. јуна 1944. заробили и одмах, без икаквог суђења, стрељали цр-
ногорски партизани на још увек непознатом месту.
611
„O crnogorskom pitanju“, Glasnik istine, 15. mart 1926.
612
„Golgota Crne Gore“, Borba, 20. mart 1925, 2.
ском насиљу, које у овом случају представља опасност не само за Црну

Гору, него и за остале угњетене нације“.613
Никола Ковачевић, секретар ПК КПЈ за Црну Гору и Боку, црногор-
ско национално питање изнео је на 3. конгресу КПЈ на следећи начин:
„Наше раније држање у националном питању потпуно је одбачено. Ако
би сад био плебисцит, 80 до 90 одсто гласало би за отцјепљење“. На овом
конгресу одређена је нова тактика КПЈ у Црној Гори: „Док је наша Пар-
тија код избора 1920. добила у овој покрајини апсолутну већину, она је
после доношења Закона о заштити државе нагло изгубила свој утицај на
широке сељачке масе. Да би тај изгубљени утицај могли да повратимо
треба: 1. популарисати садашњи исправни став Партије у црногорском
питању; 2. помагати процес диференцијације у федералистичком покре-
ту и повезивати се с његовим левим крилом; 3. ојачати радничке, а пре
свега синдикалне организације“.614
После тога, црногорски комунисти кориговали су „национални
курс“ и закључили да увек треба да иступају са захтевом „за само-
опредјељење Црногораца, укључујући и отцјепљење“. Осим што је ова
ква политика била прагматична, она је била у потпуном складу и са
ставовима Коминтерне. Из те стратегије проистекла је и сарадња са
„левим“ крилом федералиста на општинским изборима у Црној Гори,
одржаним 15. августа 1926. године. Споразум је важио у Подгорици,
Доњим Кучима и Ријеци Црнојевића. У изборној платформи комунисти
су нагласили да прихватају паролу о аутономији Црне Горе само због
изборног савеза, јер је њихова парола пуно отцепљење. Неприродан
савез није, међутим, постигао никакав успех, заједничка листа добила
је свега 519 гласова.615
Нова стратегија црногорских комуниста уобличена је после 4. кон-
греса КПЈ када је донесена одлука о борби за независну Црну Гору и када
су Црногорци први пут поменути као посебан народ. Од тада се делат-
ност црногорских комуниста концентрисала око два, како се сматрало,
најважнија задатка: јасног дефинисања црногорскога националног и др-
жавног питања и припрема за акцију оних социјалних и политичких
субјеката у црногорском друштву за које се веровало да су у стању да то
питање реше.616 Пошто Федералистичка странка није прихватила захтев
да призна право на самоопредељење „народа у Црној Гори“, сарадња је
успостављена са црногорским суверенистима који су у комунистичкој
613
„O crnogorskom pitanju“, Borba, 27. mart 1926, 2.
614
Наведено према: Istorijski arhiv KPJ, II, 99.
615
Izvori za istoriju radničkog pokreta i revolucije u Crnoj Gori, I, 549–550.
616
R. Radonjić, Socijalizam u Crnoj Gori, 119.
идеологији добили оно што сами нису мали – промоцију црногорске

националне посебности у пуном обиму.
Међутим, овај заокрет тешко је прихватан код црногорских кому-
ниста. На њихову свест деловала је не само историја већ и политичка
реалност, која је јасно показивала у ком правцу иде национална поли-
тика партије којој су припадали. Зато је врх КПЈ 1931. године био при-
нуђен да у писму партијском чланству у Црној Гори и Боки Которској
веома оштро укаже на потребу супротстављања својеврсној денациона-
лизацији Црногораца, односно настојањима монархије да „насилним
путем претопи Црногорце у новосковано југословенство, које у првом
реду има да служи интересима београдске чаршије и великосрпске хеге-
монистичке буржоазије, да сломи сваки отпор Црногораца и њихово
национално ослобођење и тим чином упрегне радне масе да служе еко-
номским и политичким интересима војнофашистичке диктатуре“.617
Вођени политиком Коминтерне и врха КПЈ, комунисти Црне Горе
су средином тридесетих година 20. века говорили да је „Југославија на-
силничка творевина, која је изишла из утробе француског капитализма.
У њој су Црногорци, Хрвати, Словенци и други угњетене и потпуно
обесправљене нације. [...] Данас су у Југославији тако избиле супро-
тности, да је њен распад историјска неминовност“. Црногорско партијско
руководство посебно је критиковало аграрну политику „београдских
властодржаца“, који „сиромашне Црногорце сељаке шаљу и насељавају у
Метохији, Санџаку, Македонију и Војводину не да би им земљу дали и
закућили [их] него зато да учине из њих јаничаре противу арнаутских,
македонских и мађарских сељака“.618
Врх КПЈ је сматрао да национално питање у Црној Гори „јесте и
биће једна од најјачих полуга у револуционарној борби и треба му по
светити особиту пажњу јер рад у национално-револуционарним органи-
зацијама још од постанка Комунистичке партије није правилно схваћен
од стране партијских организација у Црној Гори“ и да још увек постоје
„потпуно неиживљене грешке код појединих другова по националном
питању Црне Горе, које воде из доба кад су наше организације стајале
на гледишту ‘народног’ и државног јединства“.619
Код црногорских комуниста и даље је, међутим, било колебања око
нове националне политике. Основна дилема била је да ли се треба борити
за разбијање Југославије и да ли треба стварати нову нацију. Због тога је
у јуну 1933. године врх КПЈ „црногорском народу“ поручио како су „бео-
617
Наведено према: R. Radonjić, Socijalizam u Crnoj Gori, 120.
618
AJ, ЦК КПЈ, 1932/21.
619
градски агенти кривотворили његову вољу“ и уз помоћ „француских бајо-

нета“ Црну Гору претворили у „београдски пашалук“, покоривши тако
Црногорце које за хиљаду година нико никада није покорио. За „црно-
горске душмане“ проглашена је и Федералистичка странка јер је желела
да се „помири са угњетачима из Београда“, па је тако „капитулирала пред
великосрпском војнофашистичком диктатуром“. Црногорци су позвани да
подрже КПЈ и да се боре против брисања црногорског имена, за слободну
и независну совјетску Црну Гору: „Доље крвава великосрпска војно-фа-
шистичка диктатура Александра Потоњега! Доље србијански окупатори!
Живјела борба за самоопредељење црногорског народа до отцјепљења“.620
На 4. земаљској конференцији КПЈ (1934) осуђена су „опортунистич-
ка скретања“ у националној политици у Црној Гори. Она су посебно била
изражена код старијих комуниста и састојала су се у тумачењу да је ује-
дињење Србије и Црне Горе било прогресивно: „Такво уљепшавање фа
ктичне окупације Црне Горе са стране чак неких комуниста треба потпу-
но разбити. Садaња ПК поклања велику пажњу националном питању и
раду међу црногорским сељаштвом, водећи код тога одлучну борбу
против споразумашких федералистичких вођа“.621
На овој конференцији одбачена је иницијатива црногорског делега-
та Ристе Лекића да се створи посебна КП Црне Горе.622 Ипак, прихваће-
но је оснивање једне нове организационе форме – „групе црногорских
националних револуционара“, састављене од комуниста и „левог“ крила
федералиста. Приликом формирања црногорских националних револу-
ционара, директиве су биле да се тај покрет ослони на слободарске тра-
диције Црногораца. Црногорска буна из 1919. упоређивана је са јуначким
биткама против Турака код Грахова, а комитовање Вукашина Марковића
величано је као епски отпор властима у Црној Гори. Као други идејни
ослонац о овој националној политици комунисти су користили тради-
ционалне везе Црногораца са Русијом још из времена националне борбе
против Турака. Црногорски комунисти сматрали су како су они природ-
ни настављачи тих веза и да је руска помоћ и сада потребна за нацио-
нално ослобођење Црне Горе. Због тога су у будућности видели Совјет-
620
Klasna borba, II, 1041–1042.
621
АЈ, КИ, 1934/276–1.
622
Ристо Лекић (1909–1943). Црногорски комуниста. Правни факултет је завршио
у Загребу, где је 1931. постао члан КПЈ. По повратку у Црну Гору формирао је
Окружни комитет КПЈ за Бар, а 1934. био је секретар Среског комитета за Под-
горицу. На 4. земаљској конференцији КПЈ учествовао је под псеудонимом
„Рибаревић“. У Другом светском рату био је организатор устанка у Црној Гори,
борац Ловћенског батаљона, па руководилац политичког одељења 1. далматин-
ске и 4. пролетерске бригаде.
ску Црну Гору не као независну, већ директно припојену Совјетском

Савезу као његов саставни део.623
Али, ни то није довело до неких значајнијих помака, па је Биро
Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору у другој половини 1935. годи-
не сачинио компромисни материјал: „О националном и ослободилачком
покрету у Црној Гори“. У њему jе у афирмисан принцип револуционарне
борбе која садржи све претпоставке класне борбе, али и принцип само-
опредељења до отцепљења. У овом документу је речено да „национално-
-револуционарна борба“ у Црној Гори мора да се води под паролом „не-
зависне црногорске републике“, али да „ако ослобођени црногорски
народ ријеши да са осталим племенима и републикама Југославије и са
цијелим Балканом живи заједно, то му нико не може оспорити“.624
Овај документ није садржао изричит исказ о томе да право Црно-
гораца на самоопредељење произлази из њихове националне посеб-
ности, што је за врх КПЈ био још један доказ „опортунизма“ у нацио-
налној политици. У том правцу ишла су и сва каснија „идејна чишћења“
партијске организације у Црној Гори и отварање врата за млађу генера-
цију комуниста која je у потпуности била спремна да промовише црно-
горски национализам као најефикасније средство за извођење револуције.
Нов подстицај ангажовању црногорских комуниста на „теоријској
разради“ питања црногорске националне посебности КПЈ је дала 1939.
ставовима о „штети“ коју револуционарном покрету у Југославији доно-
се непрецизно дефинисани ставови о националном питању. Велика чист-
ка у партијској организацији Црне Горе извршена је августа 1939. године.
Због „партијског сепаратизма“ Тито је из КПЈ искључио Јована Марино-
вић, секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору.625
Ново руководство искључило је потом читав низ комуниста: Ми-
лоша Ћетковића („Планинац“), Николу Бољевића, Ђоку Чејовића („из-
дајник и шпијун“) и браћу Ћуфка, Косту и Алексу, партијске вође на
Цетињу. Руководство је саопштило да је чистка изведена због „слабог
држања пред класним непријатељем“ – полицијом („они су настојали
623
624
625
Јован Мариновић (1908–1982). Члан КПЈ од 1931, један од организатора и уче
сника бројних студентских демонстрација и секретар партијског руководства на
Универзитету у Београду. Од 1934. био је секретар Месног комитета КПЈ за
Београд, члан обласног комитета КПЈ за Србију и делегат ЦК КПЈ за организо-
вање покрајинске конференције КПЈ за Војводину. Од новембра 1934. до маја
1937. био је у затвору у Београду и на робији у Сремској Митровици. После
издржане казне, протеран је у Црну Гору. На 6. покрајинској конференцији КПЈ
за Црну Гору (1. јула 1937) изабран је за секретара Покрајинског комитета. На
тој дужности остао је до марта 1939. године.
да у партију уведу издајничка и туђа схватања да се под батинама мора

признавати“). Из образложења је, међутим, јасно да је чистка спрове-
дена тек после искључења из КПЈ „издајника, фракционаша и хохшта-
плера“ Петка Милетића. Проскрибовани црногорски комунисти наме-
равали су да после Милетићевог изласка из затвора створе „један блок
са Петковим људима, троцкистичким елементима браћом Пејовићима,
а у овоме се нарочито истичу браћа Коста и Алекса Ћуфке, али услијед
будности организације тај им план није успио“. Из КПЈ је искључен и
професор Блажо Раичевић „као туђ елемент који је покушавао да све
те групе међусобно повеже“. Из партије су такође искључени „Петкови
елементи“ у Метохији: Петар Радовић, Божо Милетић, извесни Јојић и
Зејнили. Како је партијска организација на Косову и Метохији била
везана за црногорску, они су углавном подржавали малобројне албан-
ске комунисте: „Партија је показала и овом приликом да нема никог
ко је може са правог пута уклонити“.626
У оквиру припрема за V земаљску конференцију КПЈ, на 8. покрајин-
ској конференцији КПЈ за Црну Гору (августа 1940), одобрена је нова
национална политика. Конференцији су присуствовали Тито и Иван
Милутиновић, а на чело партијске организације постављен је Божо Љу-
мовић.627 Тада је дато више примедби на третман црногорског национал-
626
„Izdajnici, trockisti i antipartiski elementi u borbi protiv partije”, Proleter, april-maj
1940, 680–681.
627
Божо Љумовић (1896–1987), црногорски политичар, учесник Балканских, Пр-
вог и Другог светског рата. После капитулације Црногорске војске (1916),
прикључио се српској војсци. Отишао је у Рим, где је студирао на Економским
институту, па у Француску. Почетком 1919. вратио се у Црну Гору и одмах
учланио у СРПЈ(к). Један је од чланова првих партијских руководстава у Цр-
ној Гори, био је заменик Обласног комитета КПЈ за Црну Гору, а касније члан
и секретар Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово
и Метохију. Присталица савеза комуниста и федералиста. Хапшен је и про-
гањан више пута, а 1936. због партијске провале, емигрирао је у Албанију. На
Петој земаљској конференцији КПЈ изабран је за члана Централног комитета.
Један од организатора устанка, члан Главног штаба НОП одреда Црне Горе и
политички секретар ПК КПЈ за Црну Гору и Боку, али је са обе функције
смењен средином 1942. Новембра следеће године изабран је за потпредседни-
ка ЗАВНО Црне Горе и Боке, а јула 1944. за потпредседника Црногорске ан-
тифашистичке скупштине народног ослобођења. После рата био је амбасадор
ФНРЈ у НР Пољској, потпредседник владе НР Црне Горе и члан Покрајинског
комитета КПЈ за Црну Гору. Јуна 1948. отворено је стао на страну Совјетског
Савеза, због чега је искључен из КПЈ. Најпре је био у кућном притвору, а
затим је у августу 1948. пребачен у београдски затвор „Главњачу“, где је про-
вео две и по године у самици. Децембра 1950. године пребачен је на Голи оток,
где је прошао процес „преваспитавања“. Од априла 1953. до краја 1956. био је
ног питања. Примедбе су изнесене у Тезама за реферат о националном

питању који је за V земаљску конференцију припремио Моша Пијаде.
Пијаде је тврдио да је Црна Гора, упркос њеној традицији, држав-
ности и самосталности, пример сељачке земље са још непреживелим
остацима племенске организације у којој је процес формирања нације
почео „тек кад су Црногорци имали да осете српско насиље и експло-
атацију” и да тај процес није завршен. Милован Ђилас је добио задатак
да прочита и оцени овај текст. Оштрина његових коментара била је
необично јака: „Површно, нетачно, једнострано!“, „Сувише опште“,
„Није у томе значај Октобра!“, „Није тачно!“, „Нејасно“, „Сасвим криво!“,
„Обратно, претјерује“. Ђиласове примедбе и сугестије, са којима су се
сагласили Тито и Кардељ, довеле су у питање већину Пијадиних ста-
вова. Није било времена да он састави нов текст, па је та дужност по-
верена Ђиласу.628 Он је констатовао да је процес конституисања црно-
горске нације завршен крајем 19. и почетком 20. века: Црногорци су и
као национална посебност били „у равни“ са другим јужнословенским
народима, па је црногорски народ имао иста права на самоопредељење
до отцепљења.629
У практичном извођењу те политике није се, међутим, много по-
стигло јер је замисао о посебности црногорског народа тешко прихвата-
на и међу самим црногорским комунистима. Али, током рата и посебно
на његовом крају, та стратегија постала је реалан историјски чинилац и
пресудно је утицала на конституисање црногорске нације.
_______________
Словенија је била индустријски најразвијенија покрајина у Краље-

вини Југославији, али је раднички покрет у њој најкасније прихватио, и
то никад у потпуности, комунистичку идеологију, а још мање бољшеви-
чки концепт КПЈ. Разлог за то је врло једноставан – Словенија је имала
дугу и развијену традицију социјалдемократије. Словеначки делегати
нису ни дошли на Вуковарски конгрес јер нису хтели да усвоје кому-
нистички програм, односно нису прихватили да КПЈ буде само обична
секција Коминтерне. После тога је конгрес одлучио, изузетно за Словен-
це, да се чланство на референдуму накнадно изјасни о програму. То је
учињено у септембру 1920. године, када је и основано прво Покрајинско
у интернацији у Перасту. Поново је ухапшен јуна 1958. и провео је две годи-

не на острву Свети Гргур.
628
Д. Бојковић, „Један непознати документ“.
629
веће КПЈ за Словенију на челу са Ловром Клеменчићем. Међутим, онда

је уследио удар режима, што је знатно отежало интеграцију словеначких
комуниста у југословенски покрет.630
Укључивањем у југословенску комунистичку партију словеначки
комунисти изгубили су национално обележје, што је за њих одувек било
важно, и нису успели да развију свој аутентични програм, који је у пре-
тходном периоду био утемељен у идејама немачке социјалдемократије.631
Због илегалног деловања, словеначка партијска организација, ионако
малобројна, нашла се у дубокој организационој кризи. Од некадашњих
12 хиљада чланова, из периода непосредно после Првог светског рата, у
априлу 1924. спала је на на свега 57 организованих чланова.632
Због тога је словеначко партијско руководство желело да се лега-
лизује и сарађује са другим левичарским партијама, што је у руководству
КПЈ означено као „десно скретање, опортунизам, ликвидаторство“. Та-
дашње руководство КПЈ често је говорило да се словеначки комунисти
понашају као да су посебна партија и да на покрет у Југославији гледају
искључиво кроз своје „словеначке наочари“.
Процес обнове словеначке партијске организације почео је у периоду
од 1932. до 1934. године, када су на њено чело дошли млади комунисти
Борис Кидрич и Едвард Кардељ. Они су почели рад на успостављању
организационе мреже и на издавању прокомунистичке литературе на
словеначком језику.633 Aли, словеначка партијска организација и даље је
била далеко од реалног политичког живота, исцрпљивала се у теорети-
сању о стратегији револуције, а радничка класа Словеније била је потпу-
но незаинтересована за комунистички концепт. Зато је уследила проме-
на у стратегији преко отварања словеначког националног питања и
захтева да се формира посебна КП Словеније.
Крајем 1932. године словеначки комунисти у емиграцији Алеш Бе
блер и Алберт Хлебец били су загрејани за идеју о стварању словеначке
партије као посебне секције Коминтерне. Они су у Холандији, без одо-
брења ЦК, покренули посебан лист Slovenska delavsko-kmečka republika.
Овај лист је у броју од 5. новембра 1932. објaвио текст „Ми нисмо Југо-
словени“. Тражено је да се прекине са употребом термина „југословен-
ски“, јер словеначки радници нису југословенски радници већ „пролете-
ри из Југославије“. У следећем броју објављене је прилог под насловом
630
B. Gligorijević, Kominterna, 189–190.
631
Vida Deželak Barič, Komunistična partija Slovenije in revolucionarno gibanje 1941–
1943, Ljubljana, 2007, 16.
632
Исто, 22.
633
Исто, 26.
„Niti avtonomija, niti Federativna Jugoslavija! Hočemo Slovensko delavsko-

kmečko republiko“.634
Предлагали су стварање једне „словеначке централе“ која би обје-
динила рад југословенске, аустријске и италијанске партије и била анга-
жована на словеначком питању. Врх КПЈ се успротивио овој идеји јер би
она довела до отцепљења словеначких комуниста у посебну партију. Ми-
лан Горкић је бранио јединствену КПЈ и истицао да се борба за незави-
сну Словенију може остварити само преко „јединствене бољшевичке
организације пролетерске авангарде без обзира које нације“. С тим се
тада сложило и словеначко партијско руководство, па је осудило сваку
активност на стварању неке словеначке партије као посебне секције Ко-
минтерне.635
Како би сузбио словеначко незадовољство, врх КПЈ је у пролеће
1933. Словенцима поручио да је главни циљ борбе југословенских кому-
ниста „обарање великосрпске војнофашистичке диктатуре, само-
одређење словеначког народа и право на отцепљење, тј. право на ства-
рање самосталне државе“.636 То питање покренуто је 1934. на Земаљској
конференцији која је, не случајно, одржана у Љубљани. Стварање кому-
нистичке партије Словеније повезано је са договором о сарадњи са ко-
мунистичким партијама Италије и Аустрије, из чега се могло закључити
да би она територијално обухватала и словеначке крајеве изван граница
Југославије.
Међутим, врх КПЈ је одмах после конференције изнео читав низ
примедби на рад словеначке партијске организације: у најразвијенијим
индустријским центрима (Марибор, Трбовље, Љубљана и Јесенице) рад
комуниста најмање се осећа због неспособности руководства и секташког
карактера партијских организација у тим градовима. Посебно је крити-
ковано стање у Трбовљу, јаком рударском центру, где је ПК Словеније
од 24 члана локалне партијске организације искључио њих чак 18: „Не
може бити изговора ни на то да су рудари добро плаћени, па их се због
тога не може привући у Партију. Кривња је овдје једино у томе да наши
другови правилно не руководе радом организација и борбама маса“.637
Руководство КПЈ је сматрало да акценат борбе у Словенији треба
да буде „међу сиромашнијим, национално настројеним елементима“, који
су непријатељски расположени према „угњетачком великосрпском
централизму“.638 Али, било је јасно да од стварања словеначке кому-
634
Наведено према: M. Vesović, „Komunistička štampa o stvaranju Jugoslavije“, 58–59.
635
636
Кlasna borba, II, 1043.
637
Наведено према: Тito, Sabrana djela, II, 59.
638
АЈ, КИ, 1935/29. Директива ЦК КПЈ од 22. јануара 1935.
нистичке партије неће бити ништа у скоријој будућности. На партијском

пленуму у Сплиту (1935) Борис Кидрич је изјавио да оснивање КП Сло-
веније није још „зрело“ из кадровских и „других“ разлога. Тада је већ
било познато да италијански и аустријски комунисти неће ни да чују за
стварање неке свесловеначке партије која би се простирала и на њиховим
територијама.639
Пошто врх КПЈ није успевао да реализује свој план о стварању на-
ционалних партија, у лето 1936. обновљена је сепаратистичка иниција-
тива словеначких комуниста да се у што краћем року одржи конгрес и
оснује Комунистичка партија Словеније, која би била потпуно самостал-
на и имала директне контакте са Коминтерном преко посебног представ-
ника. У Југославији би се та веза одржавала на једној конфедералној
основи, на тај начин што би КП Словеније одржавала контакте са КП
Хрватске и КП Србије на нивоу заједничког комитета који би коорди-
нирао читав рад у земљи. У име словеначке партијске организације, Ма-
рија Вилфан је 23. августа 1936. године овај предлог директно упутила
Коминтерни.640 Предлог је образложен наводном небригом централног
руководства, његовом одговорношћу за партијске провале у Словенији,
као и недовољним финансијским средствима која се дају за национални
рад у Словенији. Сличан предлог стигао је и од словеначке комунистич-
ке омладине, која је од Москве тражила посебан статус и директну везу
са омладинском интернационалом.641
Словеначки партијски сепаратизам превазиђен је када је Тито убрзао
рад на стварању националних комунистичких партија. Тито је 29. ок-
тобра од Родољуба Чолаковића тражио да оде у Словенију и исправи
„шта се исправити даде“, односно да одржи саветовање партијског акти-
ва и договори се о припреми оснивачког конгреса КП Словеније.642
Кoмунистичка партија Словеније основана је 17. априла 1937. годи-
не код Трбовља. Словеначки комунисти посебно су нагласили да је бу-
дућност словеначког народа у слободном савезу „братских народа“ Југо-
славије, који ће бити конституисан у облику „савезне државе“. Требало
је сазвати уставотворну скупштину, а КП Словеније ће се борити и да
Словенци у Италији и Аустрији буду у оквиру исте државе, јер се сло-
веначки народ „не може и не сме“ одрећи свог старог циља: уједињене
и слободне Словеније.643
639
640
Марија Вилфан, рођена Буковец (1912–1994). Члан КПЈ од 1934. Њен супруг
Јоже Вилфан такође је био истакнути словеначки комуниста.
641
642
U. Vujošević, „Novi istorijski izvori“, 37.
643
Наведено према: Jugoslovenski federalizam, I, 607.
Формирање КП Словеније представљао је преокрет у раду слове-

начких комуниста. Партија се легитимисала као национална политичка
организација, која је све отвореније поручивала да словеначки народ,
иако живи у Југославији, не треба да се одрекне свог старог историјског
циља – уједињене и независне Словеније.644 Од тада су словеначки кому-
нисти све више покушавали да се наметну као значајна политичка снага.
Говорили су да су свесни „велике опасности“ која прети словеначком
народу, али и да су спремни да „ставе на расположење све своје снаге
како би словеначки народ слободније дисао“.645
Процес који је Борис Кидрич касније описао као прелазак из секте
у партију, исказивао се у покушајима повезивања са хришћанским со-
цијалистима и социјалдемократама, а програмски са оснивачким конгре-
сом КП Словеније. Манифест конгреса одсликавао је народнофронтовско
коминтерновско усмерење – указивање на опасност од фашизма који
није претио само споља, већ је виђен и у политици југословенске владе.
Иако у Словенији у то време није било више до 250 комуниста, они су
ширили врло амбициозно уверење да радничка класа и комунистичка
партија морају да преузму одговорност за судбину словеначког народа.646
Едвард Кардељ је 1939. године објавио програмску књигу Развој сло-
веначког националног питања, која је иначе била заснована на Стаљино-
вој теорији о националном питању као средству револуције. Кардељ је
писао како је циљ словеначке историје да створи своју независну држа-
ву, да то оствари у југословенској заједници, па да по праву на отцепљење
изабере неки други федеративни савез према својим националним ин-
тересима.
Непосредно уочи рата, Тито је из КПЈ искључио Мирка Кошира647
и Душана Кермаунера. Они су се залагали да словеначки комунисти у
644
V. Deželak Barič, Komunistična partija Slovenije, 28.
645
Na izvorima historije, 139.
646
Božo Repe, „Slovenija u predvečerje Drugog svetskog rata“. У: Срби и рат у Југо-
славији 1941, Београд, 2014, 65.
647
Мирко Кошир (1905–1951). Словеначки комуниста, дипломирао је на групи за
хемију, физику и физичку хемију на Универзитету у Љубљани. Радио је у гимна-
зији у Кикинди, па у Крању. Члан ЦК КП Словеније од 1936. а касније и његов
секретар. Током 1940. био је интерниран у Билећу. Борис Кидрич му је саопштио
да више није члан ЦК јер се противио нападу Совјетског Савеза на Финску, а
Тито га је искључио из КПЈ. Од 1941. до 1943. био је у немачким и италијанским
логорима, а од 1943. у словеначким партизанима. На познатим „Дахауским про-
цесима“ (1948) осуђен је на 20 година робије. У питању је био обрачун послерат-
них власти са политичким неистомишљеницима како би се сузбила било која
врсте опозиције у Словенији. Од 1947. до 1950. у „дахауским“ судским процесима
осуђено је 37 људи. Три човека су умрла у току истраге. Изречено је 15 смртних
казни. Стрељано је 11 људи, међу њима и једна жена, Резика Барле. Имала је само
Москви имају једну четворочлану делегацију, која би директиве Комин-

терне примењивала у складу са условима који постоје у Словенији.648 На
4. земаљској конференцији ова одлука вреднована је као одлучујућа у
ликвидирању „сепаратистичких тенденција“ које су дуго година постоја-
ле у партијској организацији Словеније и понекад избијале у опасној
фoрми: „Даље се показало да јe стварaње КП Словеније имало позитив-
них резултата за развитак нaше Партије у тој покрајини. Показало се да
КП Словеније стоји непоколебљиво уз ЦК КПЈ“.649
_______________
Македонија је у Краљевини Југославији била оптерећена национал-

ним и верским поделама које су имале своју дубоку историјску верти-
калу. Она је представљала нестабилно подручје у сваком погледу: поли-
тичком, безбедносном, економском и културном. До приближавања
пробугарских националиста и комуниста у Македонији дошло је већ
1920. године, уочи првих избора у Краљевини СХС. Македонски комитет
је у комунизму видео „помоћно средство“ за остварење свог стратешког
циља – аутономија Македоније и касније њено прикључење Бугарској.
Због тога је Комитет уочи избора вршио активну пропаганду идеја КПЈ
у Македонији, посебно у пограничним областима према Бугарској. Ко-
митске војводе организовале су многобројне зборове по селима и јед-
ноставно наређивале да се гласа за КПЈ, јер ће комунистички посланици
тражити присаједињење Македоније Бугарској.650 Захваљујући томе, КПЈ
је однела убедљиву победу на овим изборима: освојила је 40.201 глас
(27% изашлих на изборе) и 15 посланичких мандата.651
О националној политици према Македонији први пут се разговара-
ло 1922. на конференцији КПЈ у Бечу. Тада је закључено да парола о
22 године када је ухапшена. Преживели „дахауски“ осуђеници одробијали су

између три и 12 година, међу њима и три жене. Сви „дахауски“ осуђеници при-
знали су у току истражног поступка и на суђењу све за шта су оптуживани: да
их је Гестапо заврбовао у концентрационим логорима, да су постали агенти стра-
них обавештајних служби, да су се по налогу „увукли“ у државни и привредни
апарат власти да би вршили саботаже. Хапшења и суђења одвијала су се у атмо
сфери јавног линча, отворено усмераваног са највиших места партијско-државне
хијерархије. (Jelka Kljajić-Imširović, „Disidenti i zatvor“, Republika, br. 196/1998).
Мирко Кошир је умро на Голом отоку 11. марта 1951. године.
648
649
Proleter, januar, 1941, 756.
650
АЈ, „Првостепени суд за Београд“, К-1/I-Ф. – Државни органи Краљевине ре-
гистровали су и комунисте који су одржавали редовну везу са Комитетом –
Крста Анђелковић, Димитрије Јовановић и Милош Лазаревић. (Исто).
651
широкој аутономији и самоуправи у Македонији није довољна, јер се у

Македонији „принцип самоопредељења народа истиче на дневни ред
више него и у једној другој области Југославије“. Због тога је требало
водити заједничку акцију са КП Бугарске како би се придобиле „масе
сиромашног македонског становништва“. Осим тога, с обзиром на сла-
бост државне власти у Македонији, требало је употребити „племенске и
националне проблеме“ и у складу са незадовољством народа одржавати
и усмеравати то незадовољство.652
Триша Кацлеровић је био први српски комуниста који је сматрао да
је положај македонског становништва „најтежи и најочајнији у целој Ју-
гославији“ и да је оно „национално потлачено“ од стране Србије. Кацле-
ровић није говорио о посебној македонској нацији. Он је писао да у
Македонији живе Бугари, Грци и Арнаути: „Партија је дужна да на Ма-
кедонију гледа као на једну од најважнијих борбених позиција против
режима белог терора и освајачке политике српске буржоазије. Она је
дужна да каже угњетеном македонском становништву да његово нацио-
нално и економско ослобођење може доћи ако се за своју слободу бори
под вођством НРПЈ за победу принципа самоодређења народа“.653
Македонски комитет убрзо је прерастао у Унутрашњу македонску
револуционарну организацију – ВМРО. О сарадњи са ВМРО комунисти
су први пут расправљали на 3. конференцији (1924), a то питање покре-
нуо је Ђука Цвијић. Он је сматрао да у Македонији треба сарађивати
са ВМРО, јер она има велике револуционарне традиције. Залагао се и
за то да став КПЈ буде борба за националну независност Македоније и
повезивање ове борбе са борбом радника и сељака Југославије и других
балканских земаља.654 Тада је такође усвојена „Резолуција о македонском
и тракијском питању“, у којој је речено да је Македонија анектирана,
па КПЈ треба да помаже покрет за њену независност: „Борба за неза-
висност Македоније треба у првом реду да буде вођена од македонских
сељака, због чега они морају узети вођење ове борбе у своје руке, мо-
рају се изјаснити солидарним са својом браћом радницима и сељацима
осталих земаља и обезбедити стварaње радничко-сељачке владе у не-
зависној Македонији, која ће добровољно ући у федерацију независних
балкaнских република“.655
Већ у лето 1924. године дошло је до директне сарадње комуниста и
пробугарских националиста. Чланови локалног руководства КПЈ у Велесу
652
АЈ, КИ, 1992/16–9. „Политичка ситуација и задаци КПЈ“.
653
Borba, 7. novembar 1923, 4.
654
I. Očak, Braća Cvijići, 196–197.
655
(где се иначе и налазило седиште ПК КПЈ за Македонију) били су исто-

времено и чланови ВМРО. Веома брзо партијска организација се прето-
пила у ВМРО и готово нестала. У сарадњи са ВМРО комунисти су ви-
дели само идеолошки проблем: да ли ће будућа Македонија бити
самостална држава у оквиру балканске комунистичке федерације или ће
бити припојена Бугарској. Тај проблем превазиђен је 1925. када је у Бечу,
по налогу Коминтерне, формирано „лево“ крило ове организације –
ВМРО уједињена (обединета), која је имала амбицију да прерасте у шири
национални покрет за независну и слободну Македонију. Своје органи-
зације у Краљевини почела је да ствара од пролећа 1926. уз помоћ Об-
ласног секретаријата КПЈ у Скопљу, који је иначе одржавао везе и са
Косовским комитетом. „Нови“ ВМРО представљао је националистички
одблесак бугарских комуниста, повезивао је класно и национално, за
разлику од „старог“ ВМРО-а који није могао да има подршку комуниста
из идеолошких разлога. Од тада су комунисти говорили да се питање
самоопредељења највише отвара управо у Македонији.656
КПЈ је средином двадесетих година прошлог века убрзано губила
политички значај у Македонији, па и у томе треба тражити узроке њеном
радикализму у националном питању. У поређењу са Србијом и Хрват-
ском, Македонија је 1924. године имала три пута мање партијских орга-
низација (5), у којима је деловало 68 активиста, односно 10% од укупног
броја југословенских комуниста. Две године касније (1926) број чланова
КПЈ се удвостручио како на југословенском нивоу (око 1. 200), тако и у
Македонији (145). Међутим, након проглашења личног режима краља
Александра забележено је опадање броја комуниста. Почетком 1933. го-
дине од око 1.100 партијаца у Македонији се налазило између 10 и 15
активних комуниста. Мада је током марта исте године забележен пораст
броја чланова КПЈ на око 1.400, њихов број у Македонији остао је не-
промењен. Од укупно 2.828 југословенских комуниста, у Македонији је
крајем 1934. било свега 175. Уопште узев, у поређењу са бројем чланова
КПЈ у осталим југословенским покрајинама, Македонија се налазила при
дну партијске лествице. Упркос економским приликама, које су погодо-
вале развоју левичарских идеја, у Вардарској Бановини комунисти нису
успели да поведу свеопшти политички покрет пре свега због социјалне
структуре становништва овог простора. Проценат фабричких радника
и „пролетера“ у градовима и варошима налазио се на изузетно ниском
нивоу, а више од 80% становника живело је на селу.657
Mакедонско питање ушло је у нову фазу од пролећа 1936. године, када
је под утицајем комуниста основан Македонски народни покрет. Поред
656
АЈ, КИ, 1922/16–9. „Политичка ситуација и задаци КПЈ“.
657
општих опредељења за федерализацију Југославије, припадници ове орга-

низације залагали су се за признање македонске нације и Македоније као
посебног историјског ентитета. Афирмацијом етнокултуролошких особе-
ности Македоније овај покрет је систематски, само наизглед малим кора-
цима, крчио пут амбициознијим политичким циљевима, истовремено
подржавајући опозиционе кандидате на општинским и парламентарним
изборима по Вардарској бановини. Аутономистички покрет се захуктавао,
а деловао је из самих државних и бановинских структура, попут тзв. лу-
чистичког покрета, чији су актери стасавали унутар југословенских на-
ционалних организација и чак били запослени као државни службеници.
Носиоци „лучизма“ вешто су трансформисали незграпне методе ВМРО,
залажући се за нормирање македонског језика, његову афирмацију у сва-
кодневном животу, као и за озбиљну политичку ревалоризацију македон-
ског питања. Томе су погодовале измењене друштвене околности и јачање
комунистичког покрета који је преплавио школски систем.658
У јуну 1939. године КПЈ је усвојила „Тезе по националном питању у
Македонији“: Македонци су формирана нација која трпи „најтеже обли-
ке националног израбљивања од великосрпске буржоазије“; наступио је
„прави тренутак“ да радничка класа Југославије постави питање осло-
бођења македонске нације „са свом одлучношћу“; то је посебно било
важно за радничку класу у Србији „која мора бити свесна да нема сло-
боде за српски народ без слободног македонског народа“.659
Jугословенски комунисти сматрали су да се српска социјалдемократија
из периода пре 1914. „неправилно односила“ према македонском питању.
Истина, „њени најбољи вођи [Димитрије] Туцовић оштро су устајали против
бруталног терора, који су тамо спроводили српски жандарми“. Унутар КПЈ
однос према националном питању у заједничкој држави служио је као по-
казатељ правоверности њених чланова, што се пре свега односило на срп
ске комунисте. У случају Македоније, партијско руководство je сматрало да
су после Првог светског рата „неки комунисти дошли у партију са социјал-
демократским баластом, а у првом реду у Србији нису схватили не само
балкански, већ и европски значај македонског националног питања“.660
Левичарски мит каже да је КПЈ на овај начин показала „политичку
далековидост“, али то је било далеко од истине. Пошто је ситуација у
Македонији и даље била веома тешка, Тито је уочи избијања рата тражио
да комунисти у овој покрајини напусте сепаратистичку агитацију. Ок-
658
Vladan Jovanović, „Vardarska banovina: društveno-politička skica“, Istorija 20. veka,
1/2010, 68–69.
659
АЈ, ЦК КПЈ, 1939/5.
660
AJ, ЦК КПЈ, 1939/6.
тобра 1940. године писао је да Македонци нису ни Срби, ни Бугари, ни

Грци: „Они су Македонци. Као посебан народ имају право на само-
одређење до отцепљења, имају право на своју слободу и самосталност
као и сви остали народи на Балкану“.661
Ипак, за секретара Покрајинског комитета изабран је стари кому-
нистички функционер који је био далеко до тога да се бори за југословен-
ско територијално јединство. У питању је био Методије Шаторов („Шар-
ло“) који је готово цело раздобље између два светска рата провео у
Бугарској, где се придружио Бугарској комунистичкој партији, а до 1927.
био је и члан њеног Централног комитета. Један од његових псеудонима
био је „стари Бугарин“. Као искусни човек Коминтерне и ветеран Шпанског
грађанског рата, Шаторов уопште није био импресиониран Титом и јед-
ноставно није био спреман да одбаци своју приврженост Бугарској.662
Остаје нејасно да ли је он на челну функцију у партијској органи-
зацији у Македонији дошао по налогу Георгија Димитрова, Бугарина по
националности. Са Титом се Шаторов сукобио 1940. године на Земаљској
конференцији у Загребу. Претрпео је критику због „шовинистичких ста-
вова“ према српским колонистима. Остао је на функцији, али од тада
практично није одржавао везу са највишим форумом КПЈ.
6. „Комунистички рај“
Револуционарна партија у Краљевини СХС настала је на таласу
који је покренут октобра 1917. године. Стицај историјских околности
створио је од једног пуча у најзаосталијој европској земљи, изведеног
од стране једне комунистичке секте, догађај чија је судбина требало да
одреди правац општој историји. Због опште исцрпљености ратом, илу-
зија коју је Лењин осмислио захватила је милионе појединаца. Бољше-
вички вођа веровао је да не може да оствари трајну победу без подр
шке револуција у другим земљама и очекивало је „побуну народа у
униформама“. У читавој Европи, присталицама револуције које су се
враћале из рата, „република совјета“ изгледала је као освета за „погуб-
ну владавину генерала“. Дошло је до бољшевизације европске левице,
која није успела да своје присталице доведе на власт, али је стварала
партије и идеје исклесане по узору црвене звезде која је стајала на „ог-
ромној царској источњачкој палати Кремља“.663
661
Tito, Sabrana djela, VI, 131.
662
I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita, 183–184.
663
F. Fire, Prošlost jedne iluzije, 33–34 и 77.
Независно од тога шта је бољшевички режим представљао у ствар-

ности, Октобарска револуција је одмах стекла статус универзалног ис-
торијског догађаја. И поред „невероватног места на којем је рођена“, она
је испунила једно очекивање које је још од доба Француске револуције
било неодвојиво од европске политичке културе – долазак друштва које
је суверено над самим собом кроз најзад освојену једнакост свих његових
грађана: „То очекивање потхрањивано је социјалистичком есхатологијом
током читавог 19. века, а напојило се новом снагом због несреће кроз
коју су народи прошли у Првом светском рату“.664
Тако је рођен највећи мит 20. века. Чак је и Стјепан Радић, велики
хрватски националиста, био одушевљен бољшевичком револуцијом: „Ве-
лика и голема царевина Русија претвара се на наше очи у такву репу-
блику какве још нема на свијету, у републику којој је главна ствар да
ослободи све духовне силе народа и да свакоме сталежу што више и
сваком поједином човјеку без разлике доба и спола отвори пут к просвје-
ти, задовољству и срећи“.665
Легенду о бољшевицима на Западу први је пласирао амерички но-
винар Џон Рид (1877–1920). Он је писао како је „160 милиона најугње-
тенијих људи на свету изненада дошло до слободе“, да на свету нема
упућенијег народа у социјалистичку теорију и њену практичну примену
од руских пролетера, „шта више, совјети су дивна илустрација њиховог
организационог генија“. Према Риду, бољшевици су била једина партија
у Русији која је имала конструктиван програм и нису били рушилачка
снага, а Октобарска револуција је била „најчудеснија авантура у коју се
човечанство икад упустило“.666
Комунизам је схватан и доживљаван као нова религија. Далеко од
тога да буде научни систем, марксизам је имао карактеристике верског
мита у чијој се основи налази идеја о историјској неминовности кретања
ка комунизму, и то насилним путем. О томе је Маркс писао још 1845. го
дине (Света породица) – пролетаријат ће ослободити не само себе од
тешког положаја, већ ће ослободити и цело човечанство од његове „не-
човечности“. Пошто су људи производ искључиво васпитања и животних
услова, онда је људе могуће променити само променом друштвених ин-
ституција које их формирају; друштвени развој ка комунизму је неизбе-
жан; комунизам није идеал којем се тежи, то је покрет који укида
664
Исто, 120–121.
665
Наведено према: N. Kisić Kolanović, Hebrang, 17.
666
Џон Рид, Десет дана који су потресали свет, Београд, 1952. – Лењин је 1919.
писао како би желео да Ридову књигу „види растурену и милионима примера-
ка и преведену на све језике, јер она даје истинито и необично живо написано
излагање тога шта је пролетерска револуција, шта је диктатура пролетаријата“.
постојеће стање; комунизам не треба да следи „спонтани развој масовног

протеста“, треба споља да га организује јер комунизам није произвољно
конструисан идеал „најбољег света“, већ „природна тенденција“ исто-
ријског процеса.667
Суштину уверења о законитости друштвеног развоја Маркс је изра-
зио у познатој 11. тези о Фојербаху: човек је дошао до „сазнања закона“
друштвеног развитка и, будући да је стекао то сазнање, сама људска ми-
сао постигла је један виши степен; појединац (или класа) са тако „супе-
риорним знањем“ заузимају специфичан положај у људској заједници,
али и у целокупној историји; човек који је стекао свест да је способан
да мења целокупну историју, да је способан да оствари људску заједницу
која не постоји због „поробљавања“ и „гушења човека“ него за „уздизање,
за развијање дотад неслућених стваралачких снага, такав човек је посеб-
ност у људској историји; посебан је и по свом „историјском оптимизму“,
који се заснива на „научним спознајама закона друштвеног развитка“;
тај „нови човек“ не располаже само сазнањем о „решеној загонетки ис-
торије“, он истовремено преобликује ту историју.
Марксизам није био само учење о историјском или економском ма-
теријализму, то је било и учење о избављењу, о „месијанском позвању“
пролетаријата, о будућем савршеном друштву, учење о моћи човека и
победи над ирационалним снагама природе и друштва. На пролетаријат
су пренесена својства изабраног „народа Божијег“, пролетери су „одабра-
на класа“ која има задатак да оствари овоземаљско спасење човечанства
и оконча ропство и експлоатацију. Николај Берђајев сматра да је мар
ксизам секуларизација старојеврејске месијанске свести. У марксистичком
систему постојао је логички противречан спој материјалистичких, науч-
но-детерминистичких и аморалистичких елемената са идеалистичким,
моралистичким и религиозно-митотворачким елементима. Маркс је
створио мит о пролетеријату, његова мисија била је предмет вере. Мар
ксизам није био само наука и политика, већ је био и религија. На томе
се и темељила његова моћ.668
Бертранд Расел је на следећи начин указао на психолошки корен
религије и комунизма: „Јеврејски калуп за историју, прошлу и будућу,
састоји се у снажном позиву угњетенима и несрећнима свих времена.
Свети Аугустин је овај калуп саобразио хришћанству, Маркс социјализму.
Да се разуме Марксова психологија, требало би употребити следећи реч-
ник: Јахве – дијалектички материјализам; Месија – Маркс; изабрани на-
род – пролетаријат, Црква – комунистичка партија; Долазак царства
667
Lešek Kolakovski, Glavni tokovi marksizma, I, Beograd, 1980, 174, 177 и 189–190.
668
N. Berđajev, Izvori i smisao ruskog komunizma, 8 и 83.
небеског – револуција; пакао – кажњавање капиталиста; Миленијум –

комунистичка заједница. Изрази на левој страни дају емоционални садр-
жај изразима на десној страни, и баш та емоционална садржина била је
блиска свима онима који су добили хришћанско или јеврејско васпитање,
учинила је вероватном Марксову есхатологију“.669
Марксизам је до крајности вулгаризовао дарвинистичку теорију еволу-
ције, сводећи људе на развијену животињску врсту која води непрекидну
борбу за преживљавањем. Дарвинизам учи да је сва жива бића оформила
„материја у покрету“, да је та материја организована и да није створена од
Бога, да су сва жива бића настала у исходу случајности и да је човек једна
врста животиње која је такође еволуирала из других животиња. Оснивачи
марксизма веровали су у само постојање „материје“ и целу историју чове-
чанства настојали су да објасне материјалним факторима. Дарвинизам је
истицао „сукоб“ као покретачку снагу која обезбеђује развој живог света.
Како природни извори нису довољни за живи свет, стално је присутна „бор-
ба за опстанак“ која представља једину еволуциону снагу.
Према учењу дијалектичког материјализма, насиље је основни покре-
тач историје, а сукоб остаје као једини непроменљиви закон и у природи
и у људској заједници. То што у исходу сукоба једна страна излази као
губитник, осећа бол и умире крајње је природно, чак и потребно. Да би
се реализовала комунистичка револуција неизбежно је да људи умиру у
великом броју, да пате и да пролазе кроз мучења. Циљ дијалектичког ма-
теријализма био је да из друштва удаљи веру у нематеријално као духов-
но и на тај начин формира друштво као „заједницу бездушних животиња“.
669
Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije, Beograd, 1962, 358. – Бертранд Расел
(Bertrand Russell, 1872–1970), британски филозоф рационализма и математичар,
добитник Нобелове награде за књижевност, путовао је са делегацијом синди-
ката у Москву 1920. када се састао и разговарао са Лењином. Када се вратио у
Британију написао је своју класичну студију Пракса и теорија бољшевизма
(“Тhe Practice and Theory of Bolshevism”). Расел је био део општег разочарања у
капитализам после Првог светског рата; интелектуалци попут њега веровали су
да је потребно радикално променити постојећи поредак. У том смислу, Расел
се искрено дивио „руском пројекту“ и писао је да ће се показати како је бољ-
шевичка револуција важнија од Француске револуције и да верује да је руски
друштвени поредак био толико труо да је заслужио да буде укинут. Али, оно
што он није могао да прихвати било је насиље. Расел је био неко ко не верује
да се правда може остварити путем насиља и то је био његов главни аргумент
против бољшевизма. Расел је такође био један од првих интелектуалаца који је
тврдио да у сржи бољшевичке револуције лежи религија, па је бољшевизам
поредио са радикалним исламом. Писао је и да је Лењин био политичар који је
претендовао да буде научник, да буде неко ко се понаша у складу са „законима
историје“, али да он у бољшевичкој Русији није видео никакав „знак науке“,
напротив, бољшевици су били верници, фундаменталисти и фанатици.
Комунисти су сматрали да је Маркс на исти начин открио „закон

развитка“ људске историје као што је Дарвин открио „закон развитка“
органског света. На исти начин на који је Дарвин „разумно објаснио“
постанак свих живих бића природним узроцима, и Маркс је посумњао
у Хегелову метафизику и закључио да се правни односи и облици др-
жавности не могу објаснити „ни сами из себе, ни из тзв. људског духа“,
већ да имају основ у материјалним условима живота.
За многе левичарске интелектуалце марксизам је још од 19. века пред-
стављао снагу за ослобађање људи од економске експлоатације и поли-
тичког угњетавања. Они су, ништа мање од либералних интелектуалаца,
били посвећени остваривању појединачних слобода, чак и у новом соција-
листичком друштву. Али, марксизам је створио праве вернике са тотали-
таристичком устројеношћу ума. Уништење буржоазије које је одредила
историја, говорили су марксисти, цена је коју је човечанство принуђено
да плати ради прогреса. Доведено до свог логичког закључка, уништење
класних непријатеља, што је подразумевало убијање мушкараца и жена у
револуционарном насиљу, нити се може избећи нити треба жалити због
тога. Они који су ангажовани у ликвидацији не треба да осећају никакво
кајање. Делујући као посредници историје, они подстичу „прогрес разума
и добро човечанства“. Они ликвидирани – чланови историјски застареле
класе или други „непријатељи народа” – небитни су.
По много чему марксизам је био секуларна религија која је обе
збеђивала људима један емоционално задовољавајући поглед на свет.
Марксизам је прилагодио неколико јудео-хришћанских тема: апокалип-
тична борба између добра и зла доводи историју до краја; месијанске
наде човечанства остварене су на крају свега, када људска бића, осло-
бођена од ропства и експлоатације, пролазећи кроз духовну регенерацију
испуњавају обећање своје људске природе; милитантни пролетери служе
као посредници светског спасења. У својој борби против неправде и сам
Маркс је личио на неког пророка из Старог завета. Коначно, вера а не
наука, осигурава тријумф пролетаријата и искупљење човечанства.
Марксова дела, као и касније Лењинова, постала су званична догма за
њихове вернике. Они који су слободно мислили, жигосани су као јере-
тици и осуђивани за грехе. Способност марксизма, када је био на свом
врхунцу, да придобије следбенике и да врши утицај на понашање људи
може се упоредити са утицајем који су имале најважније светске религије.
Управо тај религиозни карактер марксизма био је оно што је привукло
многе људе.
Природу марксизма као религије најбоље потврђује његов кључни
циљ – сједињавање „идеалног човека“ и Бога, па се може рећи да је ко-
мунизам атеистичка верзија одређене врсте верске есхатологије, а мар
ксистичка дијалектика атеистички облик религиозних закона историје.

Осим тога, наводно централни проблем капитализма према перцепцији
марксизма јесте проблем „отуђења“, што је атеистички верзија метафи-
зичке „неправде“. Марксизам је извршио „ресорпцију теологије“ ставом
да следи неминовни крај људске историје, што ће истовремено бити по-
лазна тачка у „сједињењу са Богом“. На крају тог процеса, према класич-
ном есхатолошком моделу, треба да дође до ресорпције у којој су човек
и Бог на крају не само уједињени, већ су се вратили на виши, савршени
ниво. Tако је требало да коначно буде завршен „болан процес отуђења“,
а човек се враћао „кући“ како би био на вишем нивоу, постстваралачком.
Порука је била више него јасна – историја и свет дошли су до краја.670
Маркс није био одговоран за начин извођења Октобарске револу-
ције, посебно не за догађаје који су уследили током 20. века. Он није, на
пример, оспоравао демократске принципе управљања и сматрао их је
важним делом народне власти. Зато се на први поглед може рећи да
историјски реализован социјализам није остварење Марксових намера.
Али, ни сама доктрина није „невина“ у суочавању са каснијом интерпре-
тацијом. Комунистичке диктатуре јесу настале из посебних историјских
околности, али је Марксово учење било заједнички именилац. Стаљини-
зам јесте покушај практичне примене идеја које је Маркс изразио у фи-
лозофској форми лишеној јасних принципа политичке интерпретације.
Из уверења да се слобода мери само степеном јединства друштва и да
су класне противречности једини извор друштвених сукоба, деспотизам
се наметао као природно решење.671
Марксистичка теорија постала је идејни путоказ вођама Октобар
ске револуције, а после победе прихваћена је као државна идеологија,
доктрина и програм за васпитање грађана. Марксово учење је на тај на-
чин подвргнуто религиозној ритуализацији и кодификацији, претворено
је у политички прагматизам, прилагођено потребама стабилизације новог
поретка и одбрани нових привилегованих слојева.
Стаљин је променио смисао Марксовог учења ставом да је соција-
лизам прва фаза у стварању комунистичког друштва као крајњег циља
историје. Међутим, Маркс је, као и сви други комунисти тог времена,
користио појмове „социјализам“ и „комунизам“ као синониме за описи-
вање идеалног друштва. Он је предвидео „дијалектику магичне трaн-
сформације сировог комунизма“ у вишу фазу идеалног друштва. Кључна
есхатолошка димензија марксизма јесте у тумачењу да се тај процес
670
Rothbard N. Murray, “Karl Marx: Communist as Religious Eschatologist”, The Review
of Austrian Economics, Vol. 4/1990, pp. 123–179.
671
L. Kolakovski, Glavni tokovi marksizma, I, 502.
одвија искључиво по колективистичком обрасцу: појединац је „ништа“,

он је само ћелија у великом организму, једино у колективу „човек напре-
дује или испуњава себе“ и коначно се у комунизму враћа себи у јединству
са Богом. Појединац се уједињује са људима, али и и са природом, а
„колективна врста човека“ на тај начин замењује Бога као творца.672
После победе Октобарске револуције у Русији дошло је до радикал-
них промена званичне владајуће идеологије и комунисти су, поричући
сваку, па и православну религију као идеологију владајућих класа, на-
метнули учење научног социјализма као сурогат за религију. Николај
Берђајев сматра да непријатељски однос комунизма према религији није
случајна појава, већ да је то нешто што припада самој суштини кому-
нистичког погледа на свет. Комунистичка држава јесте диктатура погле-
да на свет, јер је насиљем наметала свима да мисле на исти начин. Ко-
мунизам је прогонио православну цркву због њене историјске улоге, а
комунисти су „исповедали милитантни атеизам“; комунизам је на рели-
гиозан начин био фанатично непријатељски настројен према свакој ре-
лигији, посебно према хришћанској. Он је настојао да буде религија која
ће да замени хришћанство, претендовао је да понуди смисао живота,
обухватао је живот у целини и није се односио само на одређену
друштвену област, па је његов сукоб са другим религиозним системима
био неизбежан.673
Многи инострани посматрачи врло рано су писали о религиозном
карактеру бољшевизма, односно o апсолутизацији вере у новог човека
и ново друштво, вере која је имала истинске религиозне карактеристике.
Франц Кафка је већ 1920. године, иако никада није био у СССР-у, тврдио
да је ту реч о „истини савремене вере оличене у атеизму“, баш као што
је у хришћанству она оличена у теизму, односно сматрао је да „Руси
покушавају да изграде савршено праведан свет, а то је религиозна ствар“.
На приговоре како бољшевизам дивље иступа против религије, Кафкин
одговор је гласио: „То је зато што је и сам религија. Интервенције, ус-
танци, блокаде – шта је то? То су уводи у велике религиозне ратове који
ће беснети светом“.674
Бољшевичка партија се у држави понашала готово као Свети отац
у Римокатоличкој цркви. Био је то израз политичке инструментализације
марксизма. Ратнички атеизам требало је да постане замена за религију
у задовољавању духовних и психолошких и потреба човека да се осло-
672
R. Murray, “Karl Marx: Communist as Religious Eschatologist”.
673
N. Berđajev, Izvori ruskog komunizma, 132–133.
674
Navedeno prema: Zlatoje Martinov, „Vera oličena u ateizmu“, Republika, br. 484–485
(1–30. septembar 2010).
боди неизвесности и сумње.675 Сергеј Булгаков је упоређивао насилна,

нетолерантна и искључива својства наметања марксизма са клерикалном
нетрпељивошћу. Он је то објашњавао специфичном диктаторском и ни-
хилистичком психолошком структуром револуционарних присталица те
„атеистичке теодицеје“ у Русији. Оно што је Макс Вебер сматрао оба-
везујућим захтевом за сваку религију, а то је жртвовање интелекта, у
овом случају постало је захтев политике: „Дивинизација и сакрализација
на једној, а сатанизација и демонизација на другој страни, као основни
религијски механизми, постали су саставни или пратећи феномени по-
литичког живота и деловања“.676
Тврдња о религијским садржајима социјализма одавно је присутна
у друштвеној теорији. Углавном су сви истраживачи посматрали кому-
низам као замену за религију или као псеудорелигију; комунизам подсећа
на религију, али није ништа више од тога. Међутим, комунизам јесте био
религија, можда и најважнија религија 20. века, како истиче руски фи-
лозоф Михаил Риклин. На питање како религија може постојати без
бога, Риклин је одговорио (што се у потпуности односи и на Србију у
епохи комунизма) да је управо та карактеристика привукла тако много
интелектуалаца: „Одрасли су у монотеистичким традицијама и многе од
њих је привукла Русија после Октобарске револуције 1917. јер су били
фасцинирани идејом земље која се гради без бога. Њима је револуција
била догађај који ће решити енигму историје“.677
У средишту комунизма лежи парадокс, а то је став да је одбацивање
Бога основа саме вере. У фанатичном уверењу да су се одвојили од „цар-
ства Божијег“ и са вером у царство научних закона историје, револу-
ционари и њихови следбеници открили су себе као праве вернике. Као
и све религије, комунизам је ирационалан, догматски и заснован на вери,
а не на науци. Баш као и три велике монотеистичке религије, комунизам
је имао своје свете књиге, односно радове Маркса, Лењина и Стаљина.
Као и већина религија, комунизам je захтевао ирационално веровање,
људи у комунистичким земљама морали су да имају апсолутну веру у
поредак и његове лидере, а остали су третирани као класични јеретици.
Баш као и средњовековна црква, комунистичка партија промовиса-
ла је идеју „светих људи“, а комунисти су чак оживели и бизарну средњо-
вековну праксу обожавања њихових мртвих тела. Због тога су изгради-
ли огромне маузолеје у које су смештали балсамована тела мртвих вођа,
675
Radmila Radić, „Politička ideologija kao sekularna religija i njena integrativna
funkcija“, Dijalog povjesničara-istoričara, IV, Zagreb, 2001, 467.
676
Исто, 468.
677
Caspar Melville – Michail Ryklin, “On the Trail of the Red Pilgrims”, New Humanist,
2/2009.
а народ је примораван да их обожава. Бољшевици су прво мумифици-

рали Лењиново тело, које је похрањено у маузолеј на Црвеном тргу. Овај
маузолеј je постао средиште новог култа, a мумифицирани Лењин живо
божанство. Својим постојањем, маузолеј је показивао да порицање те-
изма не значи укидање религије, да је нетеистичка религија могућа. Уме
сто да изумре, религија је променила форму. Баш као и Руска православ-
на црква, комунисти су створили иконе, слике комунистичких лидера
које су људи такође морали да обожавају.678
Ниједан хришћанин нити представник било које монотеистичке
религије неће прихватити дефиницију комунизма као религије, јер за
њих присуство Бога лежи у корену онога што религију чини религијом.
Али једино „религије књиге“ (хришћанство, јудаизам и ислам) које деле
заједничко порекло из Старог завета, стављају толики нагласак на Бога.
То није случај, на пример, са будизмом у којем Бог није важан или је од
другоразредног значаја за ту религију. Исто важи и за неке друге рели-
гијске системе. Научно и социолошко одређење религије, изражено у
бројним научним радовима, као и у делима многих антрополога, религију
дефинише као врсту тоталитарног искуства, као нешто за шта су људи
спремни да жртвују све и што даје смисао њиховим животима: „По овој
дефиницији комунизам је свакако религија. За милионе људи смисао и
значај њихових живота је био дефинисан комунизмом као скупом веро-
вања. Комунизам јесте био права религија“.679
Михаил Риклин сматра да је од страсне жеље да се побољша и из-
мени стари свет настала нова религија. Објава беспоштедног рата духу,
свести и идејама дотадашњег света значила је заправо да су бољшевици
постали оруђе онога што се њиховим вођама чинило као историјска
нужност. Партија је говорила крајње непрозирним, архаичном, религи-
озном језиком. Уместо да се свет, угледајући се на Маркса, ослободи
678
Култ Исуса Христа замењен је култом живих личности, вођа совјетског народа:
„Цркве и храмови су брутално рушени, свештеници проглашавани за неприја-
теље, неретко и убијани. Крст је замењен српом и чекићем. Стари завет ‘Капи-
талом’. У свему томе велику улогу одиграли су плакати, илустрације на књига-
ма, совјетске пароле на посуђу. Плакати нису били усмерени на елиту или
појединце, већ на масу, која је често била и неписмена. Они нису имали инте-
лектуалну снагу, али је свакако емоционална надмоћ била на њиховој страни.
Изазивали су осећања, атаковали на подсвест, будили веру у ново сутра, хип-
нотисали и индоктринирали одговарајућу мисао. Човек је постепено губио своју
индивидуалност хипнотисан идеолошким сличицама с обавезним црвеним
детаљима и совјетским симболима“. (Јелена Кусовац, „Пропаганда уметности
или уметност пропаганде: совјетски плакат 20–40-их година“, Зборник Матице
српске за славистику, 68/2005, 269).
679
C. Melville – M. Ryklin, “On the Trail of the Red Pilgrims”.
таквог језика и такве праксе која је водила својеврсној идеолошко-верској

зачараности, бољшевици су свој „праведнији и бољи“ свет још више за-
чарали, обавили плаштом религиозне догме учинивши га „максимално
непрозирним“ и за саме грађане унутар своје државе.680
Из првобитног атеизма који је себе имплицитно сматрао наследником
просветитељства, обликовала се религија, а с обзиром на чињеницу да су
комунистичке партије целог света непоколебљиво следиле линију бољше-
вичког комунизма, јасно је да је реч била о „светској атеистичкој религији“.
У њој је место бога заузео вођа Партије као врховни свештеник, а јавни
простори претворени су у храмове нове религије, улепшавани су портре-
тима партијског „Pontifex Маximusa“, прављени су „црвени ћошкови“ у
свим фабрикама, учионицама, сеоским колхозима и совнархозима, препу-
ни религиозних симбола попут српа, чекића, црвене заставе, зидних но-
вина и парола које су јако личиле на молитве. Све су то били типични
верски ритуали, знак заклињања комунистичком „Pontifexu“ на вечну
верност, а партији у непоколебљиву веру у будуће бескласно друштво.681
Руски филозоф Михаил Епштејн сматра да се потискивање религи-
озности и настанак масовног атеизма нису случајно догодили на тлу
источног хришћанства, на којем се вековима развијала традиција тзв.
одричне богословије. Њени основни елементи јесу: Бог не може бити
представљен ни у каквим ликовима, не може бити назван никаквим име-
ном, он је изнад свих могућих одредби. За Бога није остајало никакво
место у свести, одрицана је свака могућност да се о њему говори, па се
место вере померило у несвесно, у ону сферу која раствара сва позитив-
на жаришта свести. Највећу негативну последицу Епштејн види у логи-
ци која говори да ако је непознавање Бога најтачније знање о њему, онда
одступање од Божијих заповести јесте приближавање Богу, начин извр-
шења његове ћутљиве воље. Пут до пуног атеизма и брисања свесне вере
био је широм отворен, а ново друштво идентификовало је себе управо
као нову, социјалистичку религију.682
У том смислу комунистички атеизам представљао је једну врсту
„апофатичке теологије“, њен следећи корак у развоју који треба да дове-
де до брисања теолошке компоненте. То се највише огледало у брзом
уздизању земаљских богова у одсуству небеског Бога. Најважније одли-
ке тог процеса биле су насиље и тоталитарност. Енергија одрицања до-
тадашњег религијског концепта преносила се у потврђивање нове, зе-
680
Mihail Riklin, Komunizam као religija. Intelektualci i Oktobarska revolucija, Zagreb,
2010, 11.
681
Исто, 12.
682
Михаил Епштејн, Вера и лик, Нови Сад, 1998, 9–11.
маљске хијерархије. Тако се убрзано појављују богови – вође, државне

форме службе Божије и побожности, што су били више него добри ус-
лови за стварање култа личности.
Нова комунистичка власт имала је три основна својства: подређивање
личног општем, дух интернационализма и стремљење у будућност. Прави
комунисти требало је да „мисле перспективно“, да маштају и верују у „сун-
це будућности“, да се „надахњују благом“ будућих генерација, да њиховом
бићу буде страна егоистичка затвореност. Мотив љубави према будућ-
ности, већој него према садашњости, био је уздигнут на мистички степен:
будућност није само „горди ход срећних људи“ по просторима земље у
којој живе, већ и по „световима улазног реда“. У томе је суштина мистич-
ног комунизма: волети живот не само такав какав јесте, овде и сада, него
и такав какав се предосећа у световима узлазног низа.683
За комунистичке вернике идеја о социјализму као „идеалном пре-
ображавању“ човечанства није била утопијска и неостварљива, она је
требало да буде добровољна и релативно бескрвна, ако је и имала еле-
менте принуде, онда је та принуда имала привремени карактер и врши-
ла се у интересу „огромне већине“ народа над „огромном мањином“
народа. На крају процеса требало је да постане „свеопшта потреба и
свесна дисциплина“. Идеја је увек остајала „начелно тачна“, без обзира
на сва скретања, колебања и одступања, јер је њен крајњи циљ било
стварање друштва које ни на који начин неће ићи „далеко од људи“, у
област недостижног савршенства. Напротив, служиће живим људима и
њиховим конкретним интересима, „оно што је савршено биће сни
сходљиво према ономе што је несавршено и искорењиваће штетна обе-
лежја формализма и бездушности“.684
Једна од веома важних саставница историјског материјализма, на
којој је почивала целокупна комунистичка идеологија, јесте став да је
крајњи циљ религије укидање Бога као бића које ограничава човека. Али,
како је писао Ернст Блох, коначно исходиште тог процеса није непо-
стојање религије, него од ње остаје наслеђе у облику коначног проблема
најсавршенијег бића. Уместо неба као другог света, пролетерска револу-
ција треба да створи нову земљу и ново небо.685
Зачеци тог својеврсног „богоградитељства“ могу се пратити још у
руској социјалдемократији. Готово истоветан процес одвијао се и у Ср-
бији на крају Другог светског рата, када је насиљем наметано ново по-
литичко и друштвено уређење. Југословенски комунисти, српски веро-
683
Исто, 288–289.
684
Исто, 301.
685
Наведено према: Lešek Kolakovski, Glavni tokovi marksizma, III, Beograd, 1985, 495.
ватно највише, слично као и совјетски, представљали су партију атеиста.

Њихове вође поносиле су се не само тиме што нису веровали у Бога,
него и што су, захваљујући Марксовом учењу, научно спознали класну
суштину религије, њену везу са интересима класе експлоататора. Веро-
вали су и да у новом друштву за религијом једноставно неће бити по
требе, али су одмах почели да стварају нови религиозни поредак. Убеђе-
ни у исправност марксистичке доктрине, која је за њих била месијанска
идеологија, комунисти су градили нову есхатологију – за њих је дијале
ктички материјализам била филозофија која учи да „вечнога“ нема, да се
све мења а да је само промена вечна.
Ако се под религијом подразумева целокупност уверења која се до-
живљавају као догма и која притом игноришу очигледност чињеница,
а често им се и оштро супротстављају, онда се комунизам може сматра-
ти религијом јер је његова историја показала да се укоренио базирајући
се искључиво на емоционалним и ауторитарним средствима, а не на
разуму. Чврста и непоколебљива вера у комунизам као будуће бескласно
друштво била је типична за све комунисте, а можда највише за српске.
Живко Јовановић (1888–1923), први идеолог српских комуниста,
преводилац Програма комуниста (бољшевика), остао је упамћен по тек
сту у Радничким новинама у којем је писао да је бољшевизам коначни
идеал људске историје – толико жељени рај.686
Религијски комунизам исповедала је и „Југословенска комунистичка
група Пелагић“, формирана 2. марта 1919. у Сремским Карловцима. Гру-
па је у својој оснивачкој декларацији поручила да свет може спасити
само пролетерска револуција – она може донети „напаћеном човечанству
мир, слободу и истинску културу“. У том циљу, требало је уништити
„органе класне владавине буржоазије, а сваки отпор мора се рушити
гвозденом руком“. Борба за социјализам био је „највећи грађански рат
који је историја икада видела“. „Пелагићевци“ су за себе говорили да су
најсвеснији део пролетаријата, захтевали су уништење војске, парламен-
та, конфисковање имовине династије Карађорђевић, буржоазије и свих
велепоседника. Одреде „црвене гарде“ требало је стварати од „свесних
радника и сиромашних сељака“.687
На религијски карактер комунизма у Краљевини СХС/Југославији
први је упозорио Живко Топаловић још 1920. године, када је писао да
се комунистичке вође понашају као „творци новог света“, као „нови про-
роци којима се не одговара него се покорава. Нова наука се прави не
као уверење него као откровење“. За бољшевике је писао да наступају
686
M. Marić, Deca komunizma, I, 45.
687
Наведено према: К. Николић, Бољшевизација КПЈ, 40.
„вером апостола“, да од грешака праве врлине и да оно што им треба да

би се „докопали власти“ проглашавају за животне потребе пролетера.688
Слично је мислио и Иван Шајковић (1873–1946), српски новинар и
преводилац. Он је писао да бољшевици нису донели Русији преко по-
требну друштвену револуцију, већ да су је сахранили: „Лењин, Троцки и
компанија високо су подигли своје мојсијевско-комунистичко-пророчке
плоче на којима су крвљу биле исписане комунистичке заповеди које су
обећавале народу мапу небесну. Народ је поверовао дрским, силним љу-
дима и стихија се зауставила и парализовала – уместо распућинског
царизма, зацарио је лењинско-бољшевички царизам“.689
Поједини српски комунисти понашали су се као верски фанатици. Ро-
дољуб Чолаковић је са 19 година већ знао да ће комунизам дати смисао
његовом животу: „Немогуће је било живјети само за то да свршим школу
и осигурам каријеру. Желио сам од живота више, неке шире друштвене
активности које би му давале дубљи смисао и богатију садржину. И оприје-
делио сам се за раднички покрет. Моје опредјељење није било случајно, није
ме тамо повукло само опште револуционарно расположење којима је била
обузета наша омладина непосредно послије завршетка Првог свјетског рата.
Тражио сам за себе лично рјешење за цио живот – како да га проживим,
чему да служим да бих га испунио доиста неким смислом, и да бих горио
за нешто што би животу давало чар, што би ме испуњавало заносом. Јер,
без тога живот ми је изгледао празан и јадан, незанимљив и досадан“.690
Комунистички религиозни фанатизам Симе Марковића најбоље су
одсликале његове речи на суђења из 1922. године: „Ми комунисти не
долазимо на суд никада као покајници скрушених лица, који моле да им
се удели нека правда, јер не верујемо у вашу правду, јер знамо да је
правда релативна и класна. Комунизам није само један економски и по-
литички систем. Он је јединствен научни, филозофски, етички и есте-
тички систем. Он је једна идеална хармонија, величанствена синтеза
економије, политике, науке, филозофије, епике и естетике. То је мој иде-
ал. А историјски процес који је испуњен непомирљивом класном борбом
у циљу остваривања тог идеала, то је социјална револуција. И ако је,
господо судије, комунизам злочин, ја сам злочинац. Ако је социјална
револуција издаја, ја сам велеиздајник. Никаква казна неће бити велика
и никаква жртва тешка када су у питању моји идеали“.691
688
Манифест опозиције КПЈ, 20 и 24.
689
Наведено према: Срби о Русији и Русима. Приредио: Мирослав Јовановић, Бе-
оград, 2011, 490.
690
691
Наведено према: Драган Трифуновић, „Делимична преписка Симе Марковића“,
69–70.
За југословенске комунисте једноставно није било дилеме – Окто-

барском револуцијом, „уз топовску грмљавину“, започео је један нови
период у светској историји. Револуција је препородила „руски радни
народ“ јер је уништила „фетишизам буржоаске државе“. У новој држави,
„масе радног народа“ не осећају се више само као објекат над којим се
влада, већ као творци своје власти и новог света: „Управо та чињеница
створила је нову Русију, отворила неисцрпива врела људске енергије и у
руским радницима и сељацима пробудила такву одважност и храброст
какву свет још није видео. Та велика руска револуција жива је не само
у срцима руских радника и сељака, она живи у свим пролетерима целог
света, она је њихов узор, њихов позив на борбу, њихова нада, њихов
путоказ. Јер руска револуција значи истовремено и почетак светске
револуције“.692
Када је Лењин умро, Филип Филиповић је писао да су у свим епо-
хама човечанству потребне генијалне вође које изражавају „све тежње
маса и нове путеве тих маса“. Лењин јe био геније који се рађа једном у
сто година и „светска историја сматра да радничка класа има свега два
генија: Маркса и Лењина“. Филиповић је истицао да ће Лењин настави-
ти да живи у срцу сваког поштеног радника и у „милионским масама
колонијалних робова“.693
_______________
Радикализам у идејама у политичкој акцији КПЈ проистекао је из

неразвијености грађанске структуре југословенског друштва. Та нера
звијеност, комбинована са револуционарном догмом о неопходности
освајања власти, тражила је решење у скраћеном путу развоја, у плани-
раној револуцији.694 Крајње упрошћене концепције економског детерми-
низма о човековој пуној зависности од економских фактора надовези-
вале су се на учење о месијанству пролетеријата, о „избављењу“ које
треба да дође у будућем друштву. Пролетеријат је постао субјекат који
„ослобађа“ човека од ропства.
Независно од југословенских комуниста постојале су, углавном међу
Србима, значајне групе људи које су будућност Југославије виделе у ма
ксимално присном савезу са „црвеном Москвом“, па чак и по цену од-
ређених друштвених и политичких промена. За комунизам су се посеб-
но определили поједини левичарски интелектуалци и бројни студенти,
692
„Šesta godišnjica ruske revolucije“, Borba, 7. novembar 1923, 1.
693
F. Filipović, Sabrana dela, 7, 344–345.
694
Latinka Perović, Planirana revolucija, Beogrаd–Zagreb, 1988, 10.
који су у „лењинистичко-стаљинистичкој партији“ видели једини могући

модел за неопходан преображај друштва. Они су у комунизам веровали
без задршке и нису им сметале вести о терору који је владао у Совјет-
ском Савезу, ако су и допирале до њих и под условом да су желели да
верују у њих.695
На велико изненађење грађанског Београда, комунисте је на Видо-
вданском процесу бранио Драгиша Васић (1885–1945), чак је био други
адвокат Спасоја Стејића. Некадашњи одушевљени националиста, учесник
ратова од 1912. до 1918. године, национални радник слободоумне и бун-
товне природе, укључио се у политички живот нове државе. Указујући
на неправде и злоупотребе власти, врло брзо је постао опозиционар. На
такво опредељење утицало је и то што је на Солунском процесу (1917)
на смрт осуђен и стрељан његов блиски рођак Љубомир Вуловић. Васић
је сматрао да су изневерени народни идеали са којима се ушло у рат.
Посебно је био оштар критичар Народне радикалне странке и Николе
Пашића јер су они, како је писао Васић, довели до укорењивања режима
који је почивао на привилегијама, политичкој самовољи и растакању
српске националне идеје.
Своје незадовољство изразио је деловањем у Републиканској стран-
ци, а 1920. године покренуо је и дневни лист Прогрес, чији је сувласник
био песник Сима Пандуровић (излазио само од маја до августа). У
Прогресу су били окупљени најзначајнији модернисти: Тин Ујевић, Ста-
нислав Винавер, Станислав Краков, Растко Петровић. Васић је објавио
велики број политичких текстова који су често били повод цензури да
забрани поједине бројеве, а крајем 1920. режиму да га пошаље на дво-
месечну војну вежбу у 30. пешадијски пук, који је требало да угуши ал-
банску побуну. Своју одисеју Васић је описао у дневничко-путописној
репортажи Два месеца у југословенском Сибиру. Описујући своје дожи-
вљаје, дотакао је и суштину вековних сукоба Срба и Албанаца, непри-
страсно и критички пишући и о једнима и о другима.
Следеће године Васић је постао уредник у листу Република и
Стејићев адвокат. Његово расположење из тог периода најбоље илуструју
следеће речи изговорене на суду: „Господо судије! Да су ови људи по
кварени и неваљали, они данас не би седели овде на оптуженичким клу-
пама, него негде у топлим канцеларијама, а многи од њих као инспекто-
ри и начелници за раскошним писаћим столовима, за којима сада седе
безбројни хохштаплери који не знају ништа да раде“.696
695
696
Наведено према: К. Nikolić, „ Dragiša Vasić – skica za portret nacionalnog
revolucionara“, Istorija 20. veka, 1/1997, 98. – О Васићевој одбрани комуниста,
Васић је био велики русофил. Волео је Русију, велику и чудну земљу

која је за њега представљала загонетку, посебно после Октобарске рево-
луције. Показивао је интересовање за Совјетски Савез и промене које су
се тамо одигравале, па је отпутовао на прославу десетогодишњице рево-
луције. У Москви је остао два месеца.
По повратку, Васић је 1928. године објавио књигу под насловом
Утисци из Русије. Писао је како је са великим узбуђењем кренуо пут
Совјетског Савеза: „Је ли ме обузело узбуђење и какво је оно сад, кад
знам и кад сам свестан да муњевито јурим тамо где сам толико жудео
да допрем, у чудне, у неприступачне и необичне своје магле? Узбуђење
што ме обузимало, било је очевидно и било је велико. Ја сам га тумачио
и осећао у оној правој и радосној срећи стварања за које ми никад не
би довољна била снага израза. Зар се други, осим нас, ма кад и ма где
њоме толико узбуђиваше, руском земљом, руском брезом крај које паде
Пушкин, руском зимом, руском тројком или музиком самовара?“
Васићеви утисци били су помешани. Био је одушевљен парадом на
Црвеном тргу: „Десно од нас, привремено дрвени маузолеј Лењина. На
њему Стаљин, Бухарин, Калињин, Клара Цеткин, Крупска, Ворошилов,
Буђони. У шесторедним поворкама наступали су црвени таласи. Бескрај-
ни су. Као у сну, усред млазова магле и рефлектора, красноармејци на
коњима чине се као Донателове Гатемелате, а бескрајна, немирна црвена
река хучи као у поплави. [...] Појавама које час очаравају својом при-
влачношћу, час дубоко жалосте својим тамним странама, Русија мучи
свакога ко би хтео да са њом буде начисто. Па ипак, напуштајући Русију,
ми смо, између других, понели и уверење да нико нема права презирати
незапамћене и позитивне напоре које смо видели да се тамо улажу“.
Иако је Васић имао нескривене симпатије према руском народу, па и
свему позитивном што је донела комунистичка власт, Живко Топаловић
је тврдио да га је управо овај пут, слично као и Андре Жида, заувек удаљио
од комунизма. После овог путовања, почеле су и оптужбе да је Васић за-
врбован од стране совјетске обавештајне службе, слично као и директор
Политике Владислав Рибникар са којим је заједно путовао у Москву.697
Мирослав Крлежа је записао: „Бранећи Стејића, Васић је проговорио о себи, о

својој властитој морално-политичкој кризи, у име једне генерација која је са
Солунским процесом доживјела расуло свих својих политичких идеала какви
представљају модел сваке демокрације“ (http://krlezijana.lzmk.hr/clanak.
aspx?id=2246).
697
Deca komunizma, I, 59–60. – Крлежа је био сигуран да је и Васић постао бољше-
вички агент: „А што се Драгише Васића тиче, неки поуздани људи су ми, на
основу низа поузданих аргумената, рекли да је он био цијело вријеме руски
човјек у Дражиној команди“. (Наведено према: К. Nikolić, „ Dragiša Vasić“, 98).
Те сумње посебно су појачане када је Васић, одмах по повратку из

Совјетског Савеза, прихватио да буде адвокат Сими Марковићу и вели-
кој групи комуниста на већ описаном процесу из фебруара 1928. године.
Он је тада рекао: „Прво што ми је пало у очи у овом процесу, то је бе-
спримерна искреност коју су оптужени показали у својим одбранама. Не
памтим да је судска сала била испуњена толиким поверењем. [...] Држав-
ни тужилац је споменуо да ови људи треба да буду осуђени због опа
сности у коју је држава доведена. Ја мислим да је опасност државе не због
рада тих људи, него да та опасност може да наступи тек онда ако се чине
велике неправде где треба да се чине правде. Јер ове неправде изазивају
велики револт и тај велики револт постаје пропаст за државу. Државни
тужилац је рекао да му се због рада оптужених кожа јежи. Ја мислим да
ако би се државном тужиоцу требало да јежи кожа, требало би првен-
ствено онда када је слушао шта се радило према овим људима и када је
јуче слушао указ о помиловању једног младог човека који припада кући
богатих родитеља и који је осуђен за једно крваво дело“.698
Упада у очи да је Васић 1931. године, на Крлежину молбу, успео да
из затвора ослободи Ђуку Цвијића.699
И Драгољуб Јовановић (1895–1977), председник Народне сељачке
странке, егзалтирано је писао о Совјетском Савезу: у питању је био
„највећи покушај у историји света“ да се ослободи један народ, а потпу-
но је разумљиво што су такав покушај пратила већа и мања разочарења
и неуспеси. Јовановић је замерао бројној колонији руских емиграната у
Југославији што су критиковали поредак у својој некадашњој отаџбини:
„Бољшевици су грешили, и они су први да то признају, али они свакога
дана мењају своје методе. Од комунизма они морају сасвим одустати – то
је јасно. Али не и од радничко-сељачке владе и државе. И то је много,
несразмерно много према Русији од пре десет година“.700
Јовановић је био један од српских интелектуалаца и политичара који
је веровао у мит о историјској „руској заштити“ Јужних Словена, упркос
бољшевичком режиму у Совјетском Савезу. Сматрао је да Југославија
треба потпуно да се ослони на „Русију“, јер су руске идеје на српски
народ имале много већи утицај него било које друге, а „руска вера у боље
друштво захватила нас је дубље него рационално схватање Запада о
друштвеном развоју“. Најзад, „данас у широким народним масама ни за
једну земљу, ни за један народ не постоји тако јединствена, тако искрена
698
699
Крлежа је о томе записао: „Збило се невјеројатно: Ђука је био пуштен из затво-
ра. То се догодило 13. вељаче 1931. на темељу Драгишине интервенције код
Петра Живковића“. (Исто).
700
Наведено према: Срби о Русији и Русима, 646.
и тако коренита симпатија као за руски народ. [...] Званична политика

је у дубоком расколу са опште народним расположењем. Ово располо-
жење се не манифестује само у великој љубопитљивости које код
најпростијих сељака влада за стање у Русији. Ово пријатељство, братско
и заљубљено расположење букнуло је као пламен у целој јавности када
се, после закључења пакта између Италије и Албаније, осећало да смо
сами, без игде икога да нас подржи. Не треба се варати, народни ин-
стинкт није ни за Енглеску ни за Француску, а најмање за Италију и
Румунију, па ни за Чехословачку, народни инстинкт је за Русију“.701
Jeдан од најкомплекснијих проблема приликом сузбијању комунизма
била је комунистичка делатност просветних радника – од учитеља до про-
фесора универзитета. У време избора 1920. године највише су учитељи,
посебно у неразвијеним областима, агитовали за КПЈ и због свог угледа и
друштвеног положаја знатно допринели изненађујуће добрим изборним
резултатима, посебно у Црној Гори. И иначе је улога просветних радника
била од посебне важности за спровођење државне политике и у школама
и ван њих. Учитељи су у неразвијеним срединама имали просветну, кул-
турну, социјалну и здравствену функцију. Долазили су у контакт са вели-
ким бројем људи из различитих друштвених слојева, па је њихова пропа-
ганда комунизма у друштвеном миљеу сиромаштва могла да буде разорна
по тек формирану државу. Посебно је у Македонији (парадоксално, тамо
су учитељи Срби ширили републиканске идеје и тражили федеративно
преуређење државе), на Косову и Метохији и у Неготинској крајини др-
жава настојала да сузбије такав политички ангажман просветних радника.
Али, јачање комунизма међу школском омладином узело је толиког маха
да је то произвело стање „сасвим супротно патриотском духу“. Професо-
ри-комунисти били су потпуно незаинтересовани да ученике васпитавају
у „национално-патриотском духу“, што је стварало „незадовољнике спрем-
не да руше постојеће стање“.702
То је уочио и Главни генералштаб југословенске војске, који је 1933.
упозорио Министарство просвете да ако се у васпитању омладине на-
стави садашњим путем „постоји опасност да она постане рушилац др-
жаве и упропаститељ свог народа“. Омладину је требало брижљиво чу-
вати од „сваког рушилачког утицаја и васпитавати у националном
духу“.703 Према извештајима државних органа, левичарска идеологија на
701
Исто, 647. – Јовановић је после рата био оштар опозиционар према режиму у
Југославији. Због тога је 1946. избачен са Правног факултета у Београду, а сле-
деће године је осуђен на девет година тешке робије, коју је издржао без поми-
ловања.
702
К. Nikolić, „Organi državne uprave Kraljevine SHS o KPJ“, 73.
703
Универзитету у Београду била је веома јака, главна парола била је да

омладина „неће дати ни кап своје крви за западне труле демократије“.
Комунисти су успели да под своју контролу ставе сва важнија студентска
удружења, мензе, домове и разне фондове за помагање сиромашних сту-
дената „и тиме окупирали цео живот студената“.704
Грађански свет у Србији веровао је у Русију и њену заштитничку
улогу и у време најгорег стаљинизма. Чак је и Милан Стојадиновић, док
није дошао на власт, подржавао успостављање дипломатских односа са
Совјетским Савезом. Он је у свечаном божићњем четвороброју Полити-
ке из 1934. године, који је истовремено био посвећен 30-годишњици
оснивања најстаријег дневног листа на Балкану, писао: „Главни аргумент
који се износио против признавања Совјета јесте опасност од бољше-
вичке револуције. Међутим, од тог доба прошло је доста времена. Они
који прате рад совјетске владе и они који су недавно посетили Русију,
тврде да се тамо поступно решава једна еволуција. [...] Све се више увиђа
да бољшевизам није роба за извоз. За 16 година бољшевици нису успели
да извезу светску револуцију о којој су толико сањали. Штавише, место
прокламованог интернационализма, видимо како све више избија један
руски национализам, који под свемоћним бољшевичким диктатором
Стаљином не изгледа много друкчији, бар у иностраним односима, од
оног у доба самодршца, императора сверосијског Николе Другог“.705
Стаљин је у Србији био најпопуларнији совјетски политичар. У Бе-
ограду је 1934. године потпуно легално штампан разговор британског
писца научне фантастике Х. Џ. Велса са Стаљином. Велс је Совјетски
Савез посетио као председник међународног ПЕН-а, а после сусрета са
совјетским диктатором писао је: „Није га лако описати. У многим опи-
сима претерује се са његовим мрачним расположењима. Ограничена
друштвеност и једноставност чине га несхватљивим онима који су све
сно неискрени и излажу га најневероватнијим измишљотинама и огова-
рању. А Стаљин је најискренији, најправичнији и најпоштенији човек
кога сам икада упознао. Овим одликама може и да захвали свој огромни
и нестварни утицај у Русији. Пре него што сам га видео, мислио сам да
свој положај заснива на страху који улива, али сада сам уверен да га пре
свега држи то што га се нико не боји и што га сви примају с поверењем“.706
704
ВА, „Министарство војске“, 76–6-54. Извештај Обавештајног одељења Главног
Генералштаба.
705
М. Стојадиновић, „Шта је руководило Сједињене америчке Државе да признају
Совјете“, Политика, 6–9. јануар 1934, 15.
706
Интервју је урађен за британски New Statesman. Доступно на:
http:www.newstatesman.com/
Пошто сеоски свет, због укорењених схватања о приватној својини

и традиционалног поштовања националних вредности, није био средина
у којој би политика КПЈ ухватила корен, комунисти су своју пропаганду
у том делу становништва темељили на снажном „пансловенском сенти-
менту“ који је био снажно раширен код Срба. Франц Хонер, члан ЦК
КП Аустрије, након вишемесечног боравка у Југославији (октобар 1939
– мај 1940) и разговора са Титом, саставио је опсежан извештај у којем
је истакао како је сеоско становништво у „далматинским, црногорским
и јужносрбијанским подручјима“ оријентисано комунистички, али да
нема јасне појмове о комунизму. Али, они су у потпуности били проже-
ти панславистичким идејама: „Како сами говоре, све њихове симпатије
су на страни ‘мајчице Русије’. Она је њихова велика нада исто толико
колико и великог дела радништва, нарочито у старосрпским крајевима“.707
Права природа совјетског режима била је готово непозната у Југо-
славији, а све вести које су говориле о страхотама Стаљинове владавине,
сматране су за обичну антикомунистичку пропаганду. На процесе у Со-
вјетском Савезу, чак и у грађанским круговима у Београду, гледало се
управо онако како су они тумачени у московској Правди. Словенофилски
расположене, непросвећене и економски слабо ситуиране, о правом
стању ствари нетачно обавештене – такве друштвене групе са непове-
рењем су реаговале на сваку оштрију антикомунистичку акцију режима,
а у Русију су гледале као на „последњу наду“. Управо ти појединци и те
групе временом су постали један од важнијих ослонаца комунистима у
Србији. Многи од тих људи били су и „лака мета“ за совјетску обавештај-
ну службу. Међу њима је, на пример, био и Милан Гавриловић, први
југословенски посланик у Москви.708
У том контексту илустративна је судбина старог српског комунисте
Живојинa Павловићa (1898–1941). Добровољац у Првом светском рату,
до 1920. живео је у Ужицу, где је завршио и гимназију. Члан КПЈ од
њеног оснивања. У Београду је уписао права, био је учитељ па писар
Управе града Београда. Од 1923. био је на партијском раду у Македонији,
послат од Симе Марковића. Павловић је био окружни секретар за Ма-
кедонију, да би почетком 1925. отишао у Совјетски Савез. Вратио се
наредне године и постао дописник совјетске Правде из Скопља, одакле
је протеран 1927. године. Током 1929. био је у Истанбулу где је заврбован
од стране совјетске обавештајне службе. Од 1930. живео је у Паризу,
уписао је факултет, оженио се богатом Францускињом и живео у тасто-
707
АЈ, КИ, 1940/2.
708
Алексеј Ј. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији. Утицај СССР-а
и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, Београд, 2011, 244.
вој вили у Версају. Имао је широк круг пријатеља међу француским ле-
вичарским интелектуалцима и постао је члан КП Француске. После
доласка руководства КПЈ у Париз (1937), постао је близак сарадник Ми-
лана Горкића и руководио је књижаром КПЈ „Хоризонт“. Партијска дис-
циплина и слепа оданост Горкићу нису му „дозвољавали“ да сагледа
реалност у Совјетском Савезу. После хапшења Горкића увидео је да је и
сам био саучесник „у сталном трагању за непријатељима међу нама“.709
Тито је 1939. обавестио Коминтерну да је он, у ствари, одржавао везу и
са дипломатском мисијом Краљевине Југославије у Паризу и да је због
тога искључен из КПЈ.
Павловић се 4. фебруара 1940. године вратио у Београд, где га је
Милан Гавриловић запослио у Централном пресбироу при Председни-
штву југословенске владе. Kрајем 1940. самостално je објавио расколнич-
ку књигу Биланс совјетског термидора. Приказ и открића о делатности
и организацији Стаљинског терора. Парадоксом историје, књига је одмах
забрањена и још у штампарији заплењена, јер је могла да угрози југосло-
венско-совјетске односе који су службено успостављени јуна 1940. годи-
не. Павловић је успео да сачува не више од десетак примерака своје
књиге.710
Истовремено су у Београду просто разграбљена чак три издања По-
литикине пропагандне брошуре СССР у слици и речи, на чијој је наслов-
ној страни био монументални призор војне параде на Црвеном тргу у
Москви са Стаљиновом сликом у првом плану. Унутра је била смирујућа
бајка, невероватна прича о Лењиновом споменику у Москви, толико ве-
ликом да на његову шаку могу да слећу авиони, и о највећој држави на
„земаљској кугли“ која има два ипо пута више становника од Немачке.711
Зато не треба да изненађује ни лакоћа са којом је нова генерација
српских комуниста за своје идеје придобијала људе са идејним хоризон-
тима формираним још у 19. веку. Они су у младим комунистима видели
понешто од свог давно изневереног бунтовништва и магловите визије
709
М. Маrić, Deca komunizma, I, 73.
710
Милован Ђилас је одмах осудио књигу као „збирку провокација и клевета про-
тив наше Партије, Коминтерне и СКП(б), Совјетске владе и друга Стаљина“.
Живојин Павловић је стрељан 28. новембра 1941. у Ужицу, од стране својих
некадашњих партијских другова, непосредно пред евакуацију Тита и Врховног
штаба, Наређење за Павловићево хапшење издао је Тито, а тај задатак поверио
је Слободану Пенезићу „Крцуну“. Павловића су, осим Пенезића, саслушавали и
Владимир Дедијер, Петар Стамболић, Александар Ранковић и Милован Ђилас.
Павловићев је дуго мучен, а његов егзекутор био је извесни Видан Мићић кога
је за тај задатак ангажовао Пенезић (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/
aktuelno.69.html:318891).
711
друштва „једнакости и правде“. Тако је и Богдан Поповић, оличење кла-

сичног српског традиционализма, спремно је прихватио предлог компо-
зитора Војислава Вучковића712 (њега је без речи у Радио Београд примио
некадашњи национални радник и патриотски песник Вељко Петровић)
и Николе Пeтровића да се придружи једном апелу српске левичарске
интелигенције у време минхенске кризе 1938. године. Читав низ грађан-
ских интелектуалаца учествовао је на протестним трибинама на При-
родно-математичком факултету. Тако су давали легитимитет „антире-
жимским мислима“ за које се некада ишло на робију.713
Комунисти су такође настојали да присвоје дела националних пи-
саца и придобију их за своју политику. Један од њих је био и Бранислав
Нушић. Oн је у првом броју часописа KPJ Наша стварност написао
некролог поводом смрти Максима Горког. То је био гoвор припремљен
за комеморативно вече посвећено Горком, али је полиција забранила
скуп. Нушићев текст био је надахнут – Горки је био „велики писац и
велики човек, једна од највећих и најмаркантнијих фигура данашњице
која је собом, као велика гранитна пирамида“ обележавала границу двеју
епоха и размеђивала два доба: „Моћ његове речи не лежи у снази поезије,
већ у снази истине; моћ његова не лежи у снази израза, већ у оној ње-
говој великој љубави према човеку и према човечанству“.714
За разлику од Нушића, Исидора Секулић је сматрала да је Горки
доста губио у делима у којима је своју уметност подређивао „практичној
функцији при једном реформном и револуционарном покрету“. Она је
била јасна у ставу да у делу Максима Горког „лежи служба масама и
друштвеном преображају, служба револуцији и Лењину, а не уметности“.
712
Војислав Вучковић (1910–1942). Музиколог, композитор и диригент.
Члан КПЈ постао је 1933. током студија у Прагу. Био је организатор студентских
рецитативних хорова. У његовом стану, у Скадарској улици, држани су илегал-
ни партијски састанци, а 1938. ту се Тито састао са групом интелектуалаца-
комуниста. Био је један од главних представника српске међуратне музичке
авангарде и уједно први који се ње одрекао под утицајем комунистичке идео-
логије. Своју комунистичку опредељеност изражавао је и у музици (симфониј
ске поеме Весник буре и Озарени пут – симфонијски приказ уласка Црвене
армије у Пољску 1939, односно у западну Украјину и Белорусију, како је писао
Радован Зоговић). Вучковић је уочи рата извршио радикалну промену своје
стваралачке естетике, окрећући се класичној тоналности и народној музици, па
је током две године компоновао неколико опсежних симфонијских и вокално-
-инструменталних дела. После окупације Југославије, укључио се у илегални рад
комуниста у Београду. Средином године повукао се у илегалност, јер је био
потказан полицији. Ухапшен је 24. децембра 1942. Преминуо је следећег дана
од задобијених повреда приликом мучења у Специјалној полицији.
713
714
Б. Нушић, „Максим Горки“, Наша стварност, 1–2/1936, 17.
Овом славном руском писцу замерила је и то што му се „мелодиозна

кратка прича претварала у дебели тенденциозни буквар за народне масе“,
што му се дело „тако сплело са великим догађајима руских револуција
1905. и 1917. и после, да само за себе управо не постоји“.715
Уредник часописа Наша стварност био је некадашњи надреалиста
Александар Вучо, а партијски комесар Радован Зоговић. Када је Нушић
умро (1938), часопис је објавио бројне прилоге о величини његовог дела.
То је толико изнервирало Крлежу, који је готово са подсмехом гледао на
сваког популарног народног писца, да је у првом броју Печата „осуо
паљбу“ на „квазимарксисте“ који су се усудили да једног грађанског пи-
сца, готово „лакрдијаша“, повезују са Горким и да од њега праве „љеви-
чарског идола“.716
Вучо и Зоговић одговорили су Крлежи у чланку „Нушић и ми“. У
пажљиво избалансираном тексту, Зоговић (који је био његов прави ау-
тор) констатује да су „они“ годинама ћутали о „неким питањима нашег
лијевог културног живота“ која је Крлежа отворио јер нису хтели да се
идентификују с писањем Богомира Хермана против Крлеже. Уздржавали
су се од полемике и због тога да не би Крлежиним противницима с
деснице „књижили њихове речи на штету леве књиге“. Крлежа није у
праву када им приговара да спајају социјалну тенденцију с малогра
ђанштином, јер они су писали против „неталентоване, вулгарне и ше-
матске лирике“, против вулгарне социологије књижевности и малограђан-
ске поједностављене тенденциозности у књижевности. Одбацили су
оптужбу да су од Нушића направили корифеја левице; похвални тонови
последица су ставова двадесеторице сарадника који су суделовали у броју
часописа поводом Нушићеве смрти и њихова мишљења не могу се потпу-
но идентификовати са ставом уредништва. Не мисле да је Нушић леви-
чар, али он је на свој хумористични начин изрекао оштру критику
грађанског друштва: „Нушић је, углавном мимо своје идеологије, својим
уметничким инстинктом, својим непосредним односом са стварношћу,
својим специфичним практичним односом уметника према стварности,
осетио неке типичне особине стварности и рекао их храбро и
реалистички“.717
Националан интелигенција скривено се дивила, али и плашила мла-
дих комунистичких јуришника који су, као Радован Зоговић, говорили
да је КПЈ већ практично била власт у Југославији. Основна одлика леви-
715
И. Секулић, „Поводом смрти Максима Горког“, Летопис Матице српске, 1/1936,
98–100.
716
717
Наша стварност, 1/1939, 17–18.
чарске интелигенције био је „секташко-нетрпељиви менталитет“ који их

је сврставао у културни провинцијализам. Зоговић је био један из низа
беспомоћних и гладних, из службе истериваних, цензурисаних, забрањи-
ваних, хапшених и осуђиваних комуниста, али је необјашњиво лако
постао главни „културни повереник“ КПЈ у Београду. Место у Агитпро-
пу Покрајинског комитета КПЈ за Србију, које му је обезбедио Милован
Ђилас, његов даљни рођак, давало му је такав значај да су од њега „за-
зирали и писци са сабраним делима, високим приходима и успешним
дипломатским каријерама“. Зоговић и њему слични oдређивали су
„мoрално-политичку пoдобност“ свих оних часних патриота који су у
драматичним годинама уочи Другог светског рата једини излаз видели у
радикалном скретњу улево. Зоговић је, као и Максим Горки, комунистичку
партију уздизао до неприкосновеног „разума земље“.718
Зоговић је посебно нападао Милоша Црњанског и Драгишу Васића.
Писао је да је „лаж и обмана“ да је Васић био на страни „напредне и
демократске“ јавности. У складу са примитивним левичарством, оштро
је критиковао ова два писца: „Данас, у доба вишемилионске незапосле-
ности у свијету, у доба када се спаљују огромне количине жита и осталих
производа, а у Кини, према писању Политике, умире од глади за три
мјесеца дана два милиона сељака; у доба разних империјалистичких про-
вокација и спремања нових свјетских ратова, најсудбоносније питање
јесте и остаје да се докучи смисао и циљ живота? Откуда то и како? Што
ја смисао и циљ оваквих ‘судбоносних мисли’? То нам објашњавају Васић
и Црњански лично: ‘Свако вече он иде у онај крај испод саборне цркве.
Тамо се смири и тамо му је добро’ послије ‘угодне канцеларије, тешког
намештаја и дубоких фотеља’“.719
Ђиласа и Зоговића повезивао је и исти однос према српској исто-
ријској традицији. Ђилас је априла 1940. величао Стаљинове заслуге за
постављање темеља програма КПЈ о националном питању, јер је кому-
нисте ослободио од схватања Симе Марковића који је прихватио оквире
„версајске Југославије“ и сматрао да је њено стварање историјски про-
гресиван чин. Ђилас је писао да је Стаљин био у праву када је тражио
да у програм КПЈ уђе и „специјална тачка о национално-територијалној
аутономији за оне народности у Југославији које не нађу за потребно да
се отцепе од Југославије“. За Ђиласа су те поставке биле од „непроцењи-
ве важности за правилан развој и правилну тактику наше Партије“, јер
је Стаљин на тај начин одредио карактер револуције у Југославији.720
718
М. Маrić, Deca komunizma, II, 20.
719
R. Zogović, Na poprištu, Beograd, 1947, 10–11.
720
М. Ђилас, „Стаљин и наш раднички покрет“, Комунист, бр. 2, април 1940, 1.
Зоговић се песнички афирмисао збирком Дошљаци у којој је писао

о „српском угњетавању“ Албанаца на Косову и Метохији. О томе је не-
посредно пред смрт рекао: „Циклус ‘Дошљаци’ настао је из непосредног
доживљаја и сазнања, из комбиновања стварних појава тлачења албанског
становништва Метохије и Косова двадесетих и тридесетих година наше-
га времена. Иза сваке пјесме циклуса, иза свих њихових чворних поје-
диности, стоје непосредне чињенице, и то не само од стране великосрп
ске власти, него и посредно, преко насељеника, особито преко оне врсте
Црногораца која је, када год јој се за то да миг и могућност, спремна да
пандурише и препандурише. У овим пјесмама, ни иза ‘лирског јунака’
циклуса (Али Бинака), ни иза осталих лица не стоји никакав прототип,
још мање прототип истог имена. Као човјек, Али Бинак је збирни, ти-
пични и – бар у некој мјери индивидуализовани представник, с још јаком
инстинктивном племенском традицијом у драматичним временима ос-
вајања, поробљавања и тлачења на Балкану; као име он је оно једино име
које је, својом озбиљношћу и епичношћу, и својом чисто звуковном
вриједношћу, одговарало замисли циклуса. И још нешто: да нијесам
постао комунист, јамачно, и поред свег осјећања и негодовања с којима
сам, од шестог разреда гимназије па надаље, гледао тлачење и пропадање
Албанаца, не бих схватио и осјетио и сву тежину онога што сам знао и
гледао, и не бих покушао да унесем форму и хаос утиска. Припремајући
се да почнем овај циклус, неколико пута сам прочитао ‘Плач Јеремијин’,
па сам и тамо нашао неких подстицаја и за садржинска рјешења у пје
смама о ропству албанског косовско-метохијског становништва“.721
Југословенски комунисти нису били само идејно везани за Москву
као центар светске револуције, већ су себе доживљавали као њене нај-
доследније следбенике. Све своје успехе, посебно оне који су се односи-
ли на спровођење револуционарних мера неопходних за остварење
коначног циља, узимали су као потврду везаности за Совјетски Савез и
за идеолошке шеме које су одатле прописиване. Москва је за њих значи-
ла не само политички и духовни центар, већ и остварење једног ап-
страктног идеала – бескласног друштва, нечег што је у потпуности оп-
равдавало њихову егзистенцију у сопственим очима. Верност совјетском
вођству био је један од најбитнијих елемената активности КПЈ. Стаљин
није био само „неоспорни и генијални вођа“, него и инкарнација саме
идеје и „сањаног новог друштва“.
Југословенски комунисти били су под снажним утицајем совјетске
пропаганде, али они су веровали да је у питaњу била реалност и то су
721
Branko Jokić, „Uz stogodišnjicu rođenja Radovana Zogovića“. http://www.
montenegrina.net.
преносили на југословенско друштво. Комунисти су проповедали да је

за само 20 година Русија од заостале и сељачке земље постала модерна
индустријска држава, једна од највећих на свету, да је Совјетски Савез
једина земља нa свету у којој нема „и не може бити кризе и беспослице“,
да у њему живи „слободан, напредан и културан сељак, напредан сеоски
господар у свом колхозу“, да је овде свим становницима омогућен
„имућан и културан живот“.722
Што је величање комунизма било ирационалније, то је таква про-
паганда све лакше продирала. Посебно снажан био је мит да је у Совјет-
ском Савезу извршена и културна револуција: „Ишчезла је нетрагом
стара, некултурна, заостала Русија, Русија робије, прогонства, тај, по
Лењиновим речима, империјалистички жандар на Истоку, та полуколо-
нија империјализма, тамница народа. Нестало је брадатих и косматих
калуђера, трбушастих велепосједника и трговаца, угојених буржуја и
банкара. Нема више дроњавих, прљавих просјачких мужика, ни одрпа-
них, изнурених радника. Никла је нова држава, држава совхоза и кол-
хоза, трактора и комбајна, држава Стаљинових петељетки. Појавили су
се нови људи, људи здрави, бодри, срећни, пуни воље за живот који хоће
и умију да живе, јер имају од чега и зашто да живе. Појавио се нов на-
раштај који не зна шта је то беспослица и брига за сутрашњи дан, јер
му је Стаљиновим уставом обијезбеђено право на рад, на образовање,
на одмор и на пензију.[...] На све стрaне, по бескрајним равницама ев-
ропске Русије, по кавкаским урвинама и кланцима, по степама у Средњој
Азији, у сибирској тајги на Далеком Истоку, у суровој и ненастањеној
Арктики ничу нови градови и насеља, граде се путеви и жељезнице, ре-
гулишу ријеке и језера, копају канали, зидају фабрике, комбинати, елек-
тричне централе, отварају сви могући рудници и извори нафте, оснивају
школе, свеучилишта, научни институти, библиотеке, клубови, музеји,
галерије слика, позоришта, кина, болнице, љечилишта, одмаралишта,
дјечја обданишта и забaвишта. Ондје гдје су раније завијали вуци, гдје
по шест месеци фијуче мећава и царује тама, данaс аероплани доносе
књиге, новине, часописе, фотографске апарате и друге културне предме-
те. Многобројне радио станице преносе говоре руководилаца пaртијe и
владе, предавaња политичких и културних радникa, научника, писаца,
уметникa и концерте из СССР и цијелог свијета“.723
Глорификовање Стаљинове личности, као и свега другог у Совјет-
ском Савезу, временом је добило ирационалне облике и размере. Сваки
поступак совјетске владе, свака негативност у том друштву оправдавани
722
„Dvaedesetgodišnjica Oktobarske revolucije”, Proleter, novembar 1937, 599–600.
723
„Triјumf kulturne revolucije”, Proleter, decembar 1937, 607.
су, а што је најчудније, како примећује Милован Ђилас, југословенски

комунисти успели су сами себе да убеде у целисходност и истинитост
тих поступака, притом потискујући из свести непријатне чињенице.
Стаљин је за југословенске комунисте био право божанство: „Кроз там-
нице и ратна поклања, и кроз не мање жестоке духовне ломове и окршаје
против унутарњих и спољних противника комунизма, Стаљин је био
нешто више од вође у борби – отеловљене идеје, преображен у кому-
нистичким главама у чисту идеју, а самим тим у нешто непогрешиво и
безгрешно. Стаљин је био победна битка данас и будуће збратимљено
човечанство”.724
Ритуална заклињања Стаљину уочи рата била су део обавезне псе-
удорелигијске процесије. Као један од својих најважнијих задатака српски
комунисти истакли су објављивање биографије „друга Стаљина као дела
од неоцењиве важности за подизање кадрова и бољшевизацију Партије.
Треба помоћу публикација омогућити широким народним масама да
сазнају праву истину о срећном животу народа СССР-а, штитећи наро-
дне масе од уплива разних сумњивих публикација“.725
Далматински комунисти послали су августа 1940. године „пламене
комунистичке поздраве великом вођи и учитељу међународног пролета-
ријата“. Речено је да комунисти и читав радни народ Далмације „са ди-
вљењем прати гигантски напредак у изградњи социјализма и благостања
велике социјалистичке земље коју водите Ви друже Стаљин, на челу
најреволуционарније и херојске бољшевичке партије ка новим и све
већим побједама. Херојски пут кога је прошла СКП(б) на челу са генијал-
ним Лењином и Вама, друже Стаљин, даје нам богато искуство и поуку
за наш рад, даје нам снагу и улијева непоколебљиву вјеру у коначну
побједу пролетаријата коме сте Ви, велики наш учитељу, друже Стаљин,
посветили сав свој живот“.726
Слични поздрави упућени су исте године и са 1. конференције КП
Хрватске: „Срце радног народа Хрватске је пуно љубави према Теби и
спомиње Твоје име као врућу жељу за љепшим данима једне сретније
будућности, без социјалног и националног потлачивања, без капиталиста
и велепоседника и других крвопија народа. Твоје велико име чује се у
пјесмама наших радника и сељака као борбени поклич, као позив у бор-
бу за остварење народних жеља. Твоје име исписују радници и сељаци
широм цијеле Хрватске, по градским творницама и сеоским колибама и
узалудне су муке побјешњелог класног непријатеља да избрише име са
724
Milovan Đilas, Razgovori sa Staljinom, Beograd, 1990, 16.
725
Proleter, april–maj 1940, 677–678.
726
Proleter, juni–juli 1940, 699.
зидова јер то име лебди пред очима радног народа, оно је исписано пла-
меним словима у срцима милијуна наших радника и сељака и нема те
силе која може истргнути из наших срца Твоје име“.727
И црногорска партијска организација изнела је своју стратегију, која
је одисала јасним просовјетским духом: „Крупне су лажи, преваре и об-
мане да се Енглеска бори за слободу, демократију и независност малих
народа. [...] Енглески империјализам се бори за колонијално царство и
свјетску хегемонију, а Совјетски Савез, земља социјализма, створивши
за своје народе у пуном благостању срећан и задовољан живот, за
хваљујући својој снази и мудрој стаљиновској политици, отклања ратну
опасност од својих граница, ограничава ратни пожар и доследно спро-
води политику мира“. Црногорски комунисти заклели су се на верност
„великом вођи и учитељу“, под чијим се „мудрим вођством“ сваким да-
ном ствара „све сретнији живот двјестомилионске братске заједнице
народа СССР-а. Џиновски успјеси постигнути под Твојим мудрим
вођством на изградњи социјализма, напајају нас у овој тмини разарања
и бесправља непоколебљивом вјером у коначну побједу ствари којој си
Ти, друже Стаљине, посветио читав свој живот и којој тежи радни народ
читавог свијета – ка сретнијој и свјетлијој будућности“.728
У Југославији је уочи Другог светског рата популарна била књига
Аугуста Цесарца Данашња Русија, коју је илегално објавио у Загребу 1938.
под псеудонимом „Вук Корнели“. Цесарец је у Москви био у време убист-
ва вође лењинградског пролетаријата Кирова. Описао је општу национал-
ну жалост за њим, али није могао или није желео да пише о томе да је то
био само сигнал за почетак бруталног Стаљиновог терора. Цесарец је
навео да се дуги редови испред московских продавница не стварају због
оскудице у роби, већ због наглог пораста куповне моћи грађана. Плате
стално расту а цене падају, чиме се не може похвалити ниједна друга земља
на свету. Чак су и просјаци и беспризорни добро одевени, у Москви
уопште није било алкохоличара, кафане су биле ретке, а њихову ранију
улогу потпуно су замениле библиотеке, књижаре и антикваријати. Књиге
се распродају најбрже на свету, „прије него ли би се другде у којој крчми
испио неки вински подрум“. Проституција је укинута, а проститутке су
се издигле с уличног плочника и постале вредне градитељке социјализма.
Цркве су лишене својих црквених обележја, крстова и звона, иконостаса
и икона, и претворене у антирелигиозне музеје, биоскопе, продавнице,
заједничке станове или домове ослобођених жена. Сексуални односи ос-
лобођени су сувишних стега као што су љубав или брак, што су, писао је
727
Proleter, oktobar–novembar–decembar 1940, 727.
728
Исто, 735–737.
Цесарец, најчешће била друга имена за прикривену проституцију и „па-

клене муке брачних другова“. Жена је ослобођена кућног затвора, али су
„глупе тврдње“ да је то довело до слома морала и породице.729
Цесарец је овим наводима пластично објаснио одлуке 5. конгреса
Коминтерне из 1924. да је пролетерска револуција немогућа док се не
укину последње породичне стеге. По новом пролетерском моралном ко-
дексу, комунисткиње су биле дужне да „изађу у сусрет“ сексуалним по
требама својих партијских другова, а категорија љубави била је презрена
и одбачена као нешто декадентно, ирационално и супротно дијалектич-
ком материјализму.730 Да је то код југословенских комуниста дословно
схваћено, потврдио је и Тито када је на најважнијем скупу КПЈ уочи рата
(5. земаљска конференција) осудио два велика пропуста у понашању
функционера – сексуалне оргије „посебно код интелектуалаца“ и алко-
холизам „особито код словеначких другова“.731
И са ове конференције упућени су поздрави Стаљину, вођи партије
која је „на једној шестини земаљске кугле у парампарчад разбила ланце
капитализма, остварила диктатуру пролетаријата и отворила пут осло-
бођењу радничке класе, свих угњетених и израбљених цијелог свијета.
Делегати са V земаљске конференције поздрављају у теби, друже Стаљи-
не, слободне и срећне народе СССР који под Твојим руководством при-
воде у живот најдивније снове највећих духова људске историје и екс-
плоатисаног и угњетеног човјечанства“.732
_______________
Уочи Другог светског рата друштво Југославије налазило се у стању

потпуне фрагментације, не само због етничких и верских подела, већ и
због потпуно супротних погледа на спољнополитичку оријентацију. Идеје
либералне демократије и парламентарног поретка биле су у великој кри-
зи у целој Европи, а тоталитарне идеологије (нацизам, фашизам и кому-
низам) више него у снажном успону. Општа криза грађанског друштва
била је плодно тло за пропаганду која је наговештавала да ће кому-
нистичко уређење заувек решити социјалне и националне проблеме.
Кoмунизам је постајао све више прихватљив због своје радикалности и
општости, као и због употребе демагошких парола и привлачних обећања.
729
Наведено према: М. Маrić, Deca komunizma, I, 57–58.
730
Опширније о томе у: Советская социальная политика 1920–1930-х годов: идео-
логия и повседневность, Москва, 2007.
731
Peta zemaljska konferencija KPJ, 39.
732
Proleter, januar 1941, 758.
Краљевина Србија потпуно је прекинула све дипломатске односе са

бољшевичком Русијом пред сам крај Првог светског рата. Тај потез срп
ске владе био је повезан са сепаратним миром који је 3. марта 1918. го-
дине у Брест-Литовску Русија склопила са Немачком. Српска влада је
тим поводом донела посебну декларацију: највише користи од Октобар
ске револуције имала је Немачка против које је Србија водила рат. Због
тога је српски посланик Мирослав Спалајковић напустио Петроград и
прекинуо све контакте са бољшевичким властима, иако је у Русији остао
до јула 1918. године.733
У Краљевини СХС/Југославији све оно што је долазило из совјетске
Русије доживљавано је не само као спољна, већ и као унутрашња опа
сност због постојања комунистичке партије која је желела револуцију. И
у Москви се слично гледало на оно што се догађало у Југославији. У оба
случаја се претеривало: у Југославији се страховало не само од деловања
домаћих комуниста, већ и од традиционалне упућености српског народа
на Русију; совјети су се годинама прибојавали да Врангелова елитна ар-
мија, уз подршку југословенске војске, не постане зачетак „контрарево-
луције“ у Русији. Међу претендентима на руску царску круну југословен-
ски краљ им је изгледао најопаснији, па ја влада у Београду била
принуђена да званично изјави како неће помагати било какву акцију
против бољшевичког режима. Ипак, совјетска влада је све до доласка
Хитлера на власт слала своје агенте у Југославију и помагала и подсти-
цала све снаге које су радиле на њеној дестабилизацији, служећи се и
терором. И поред такве политике, став краља Александра према Москви
није био непријатељски, већ став ишчекивања. Његова уздржаност није
потицала само из идеолошких разлога, већ и из сумње да ли та огромна
земља може да изврши преокрет и стане у одбрану европског мира када
је годинама подстицала ратове и револуције.734
Kнез Павле je о признавању Совјетског Савеза размишљао још од
1935. године и то под условом да то буде „апсолутно потребно и само
кад прилике у земљи постану мирне и нормалне“. Страховао је да ће
будући совјетски посланици окупљати око себе све „незадовољне еле-
менте“, као и да ће својим православљем и словенством привући и шире
масе народа.
Основе за разговор са Совјетским Савезом југословенска влада ус-
војила је у марту 1940. године, када је, према инструкцијама из Београда,
733
Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919–1924,
Београд, 1996, 61–62.
734
Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић. Књига III: У европској
политици, Београд, 2002, 280–281.
Илија Шуменковић, посланик у Анкари, свом колеги Алексеју Терентије-

ву предложио да две земље успоставе економске односе. Шуменковић је
упозорио и на италијанске „експанзионистичке тенденције које Совјетски
Савез не треба да толерише“. Москва је одговорила да се противи ита-
лијанским аспирацијама према Балкану и навела да је спремна да почне
привредне преговоре. Југословенска привредна делегација отпутовала је
у СССР 15. априла, а 11. маја потписани су Уговор о трговини и пло-
видби, Протокол о методама плаћања робе и Споразум о отварању тр-
говинских представништава у Београду и Москви.735
Преговори о успостављању дипломатских односа почели су крајем
маја, када је Шуменковић из Београда добио упутства да, поново преко
Терентијева, испита могућност за тако нешто. Москва је 10. јуна при
стала на преговоре о службеном признању. Споразум су 24. јуна 1940.
године у Анкари потписали Шуменковић и Терентијев. Немачка је непо-
вољно реаговала на овај корак Југославије, посебно на постављање Ми-
лана Гавриловића за првог посланика. Виктор фон Херен, немачки по-
сланик у Београду, отворено је рекао Гавриловићу да је он англофил,
либерал и демократа.736
Успостављање дипломатских односа између Југославије и Совјетског
Савеза дало је нови полет за рад КПЈ. Комунисти су ширили разорни
страх од рата, а једини спас и „избављење“ виђени су у савезу са бољ-
шевичком Москвом, иако је она тада била чврсто повезана са нацистич-
ким Берлином. Како се приближавао почетак рата, позиција Совјетског
Савеза у међународним односима изгледала је све значајнија. Тако су се
развијали и услови за рад КПЈ, која је код Срба све више истицала „руски
фактор“. Али, да није било рата Комунистичка партија Југославије оста-
ла би више него маргинална историјска појава.
735
Наведено према: Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941, Beograd–Ljubljana–
Titograd, 1982, I, 270.
736
Исто, 272.
II
НАЦИОНАЛНЕ
РЕВОЛУЦИЈЕ
Према истраживањима млађе генерације руских историчара, Тито

је у Москви завршио партизанску академију.1 То сазнање руши темељни
левичарски мит о револуцији КПЈ као о „аутохтоној“ и „спонтаној“, јер
се не може говорити о „спонтаности“ тамо где су постојали уџбеници и
кадар обучен за дизање револуције.
Велики број руководилаца будућег партизанског покрета у Југосла-
вији добио је квалитетну војну обуку у Совјетском Савезу. Уочи Другог
светског рата, СССР је био лидер у свету у форсирању најразличитијих
субверзвних и диверзантских технологија: од падобранских дивизија до
масовне припреме снајпериста, од разраде методологије партизанског
рата до стварања посебних партизанских школа. Југословенски комуни-
сти кадрови били су присутни у школским клупама партизанских ака-
демија све до почетка грађанског рата у Шпанији. Изузетан значај у
стасавању ових кадрова имао је управо шпански рат. Старији ученици
добили су прилику да се истакну и да своја знања провере у пракси, а
млађа генерација бораца добила је прилику за „увежбавање“, уместо у
школским клупама и на војним полигонима, у реалном рату.2
„Присне везе“ Тита са совјетским обавештајним службама помо
гле су да се појави и реализује план о пребацивању „Шпанаца“ у Југо-
славију – кадровског костура будуће партизанске војске и ослонца за
Титов успон ка апсолутној власти. Око 250 шпанских бораца учество-
вало је у југословенском рату и они су били један од најбитнијих сту-
бова у стварању партизанског покрета. Скоро у свим покрајинским
штабовима, на бројним командним положајима корпуса, дивизија и
армија, били су заступљени шпански борци. Искуство стечено у Шпа-
нији пружило им је велико самопоуздање, које је понекад достизало
ниво ароганције. Са стране је све то изгледало као „затворени клуб
1
Н. Бондарев, Московске године, 28–30.
2
Aleksej Timofejev, „Sovjetski uticaj i Josip Broz Tito uoči izbijanja ustanka u
Jugoslaviji 1941“. У: Tito – viđenja i tumačenja, 742.
Шпанаца“, што је изазивало завист и нетрпељивост код оних који то

искуство нису имали.3
Некадашњи шпански борци понашали су се као извршни органи за
завођење реда у партијским организацијама. Њихов основни задатак био
је да наметну централизовано војно-политичко руководство и да сузбију
све локализме. Они су имали ратна, а то је значило неограничена овла-
шћења од ЦК КПЈ, која су укључивала и ликвидацију, и били су спрем-
ни да их до краја искористе у јачању „револуционарне свести“ код уста-
ника. Милан Благојевић је већ средином маја 1941. тражио да комунисти
у Србији покрену устанак, без обзира на последице. Партизански покрет
у Далмацији претрпео је у августу 1941. велике губитке јер су Павле Пап
и Мирко Ковачевић инсистирали на офанзивним акцијама против ита-
лијанске војске, иако за то није било никаквих услова. У Хрватској је
посебно непопуларан био Владимир Поповић: „Владо и његови помоћ-
ници понашали су се као партијски пандури“.4 Српске комунисте је током
рата чврстом руком водио „Шпанац“ Благоје Нешковић, човек непоко-
лебљивог револуционарног фанатизма. Он је држао обавештајне пункто-
ве, а за његово име везују се многи обрачуни међу српским илегалцима.
На самом почетку „велике акције“ било је много проблема. Дугого-
дишња антијугословенска кампања КПЈ оставила је дубоке ожиљке. Мно-
ги хрватски, македонски, албански и мађарски комунисти тражили су да
се избаци и сама реч „Југославија“ из назива комунистичке партије.
Чланови Комунистичке партије Мађарске од почетка су ослободилачку
акцију КПЈ нападали као „шовинистичку“ и тражили да се партијска
организација КПЈ у деловима Југославије окупираним од Мађарске при-
кључи њиховој партији.
У таквим условима, тешко се могло очекивати од тих народа да се
боре за Југославију. Основна стратегија да ће КПЈ донети слободу „угње-
теним народима“ срушила се у Хрватској када је тамо проглашена неза-
висна држава, коју је хрватски народ прихватио и подржао. Зато се Тито
и определио за Србију, јер је и стратегија сила Осовине још од напада
на Југославију била усмерена искључиво против Срба (делимично и про-
тив Словенаца).5 Где год су могле, немачке снаге обраћале су се осталим
3
Исто, 748.
4
Gojko Polovina, Svedočenje. Sećanje na događaje iz prve godine ustanka u Lici,
Beograd, 1988, 81. – Поповић је био и један од главних организатора илегалног
пребацивања југословенских „Шпанаца“ из Немачке у партизане током 1941.
5
Још 27. марта, када је одлучио да се Југославија нападне „немилосрдном же
стином“, Адолф Хитлер је посебну пажњу посветио националним сукобима у
њој: „Треба рачунати с тим да ће при нападу Хрвати ступити на нашу страну.
Одговарајући политички поступак (доцнија аутономија) биће им осигуран. Рат
Националне револуције 255
народима са позивом да се ослободе „српског јарма“. Немачке је насту-

пала као сила која доноси ослобођење несрпским народима. Београд је
третиран као симбол „српске моћи“ између два рата и оцењиван као
„ратни добитник“ на рачун других народа, којима је Немачка сада отва-
рала перспективу као повлашћеној категорији у односу на Србе (и Сло-
венце). Оптужбе на рачун српског народа, као главног кривца и неприја-
теља „новог поретка“ на Југоистоку, биле су опште место у пропаганди
тих земаља. Сагласност је постојала и у начину на који је вршена деср-
бизација и пацификација анектираних и окупираних територија. Срби
су, такође, оптуживани да су главни ослонац панславизма и бољшевизма
на Балкану, али и за сарадњу са западним непријатељима Немачке. Њи-
хов стварни положај на хијерархијској лествици народа југоисточне Ев-
ропе биo је на самом дну, где је требало да деле судбину народа којима
је такво место додељено због „расне неподобности“.6
Елиминисање расистичке мотивације у разматрању политике наци-
стичке Немачке према Србији и српском народу, при чему се расистич-
ка политика ограничава само на поступке према Јеврејима, не изгледа
убедљиво. Зато се може закључити да су мотивационе и идеолошке ос-
нове деловања немачке окупационе управе у Србији у суштини биле
расистичке.7
КПЈ је у првим месецима окупације Југославије, у складу са инструк-
цијама Коминтерне, заузела пасиван став према осовинским трупама.
Kада је Немачка напала Совјетски Савез из Коминтерне је стигао теле-
грам упућен Титу и Централном комитету, у којем се посебно наглаша-
вало да одбрана Совјетског Савеза јесте истовремено и одбрана свих
народа које је окупирала Немачка: „Народима Југославије пружена је
могућност да развију свестрану ослободилачку борбу против немачких
поробљивача. Неопходно је предузети све мере да би се олакшао и подр-
жао правичан рат совјетског народа. [...] Узмите у обзир да је у садашњој
етапи реч о ослобођењу од фашистичког поробљавања, а не о соција-
листичкој револуцији“.8
против Југославије могао би да буде веома популаран у Италији, Мађарској и

Бугарској, пошто овим земљама треба ставити у изглед добијање извесних те-
риторија: Далмације, Баната и Македоније“. (Zbornik dokumenata i podataka o
Narodno-oslobodilačkom ratu naroda i narodnosti Jugoslavije, II-2, Beograd, 1952,
469–472).
6
Наведено према: Milan Ristović, Nemački novi poredak i jugoistočna Evropa 1940/41
– 1944/45, Beograd, 1991, 87–88.
7
Milan Koljanin, „Srbija u nemačkom ‘novom poretku’ 1941–1942“, Istorija 20 veka,
1/2011, 70.
8
Кnjiga 1, Beograd, 1985, 63.
Упркос овом веома јасном ставу, Тито се доследно држао стратегије

револуционарног рата. То је био један од суштинских разлога за све не-
споразуме на линији КПЈ – Коминтерна током Другог светског рата, када
је из Москве често оспоравано извођење револуције у ратним условима.
Обично се истицало да је Коминтерна критиковала Тита и југословенске
комунисте из тактичких разлога, посебно у периоду када је немачка
војска имала превласт на Источном фронту. Тада је Москва желела да
по сваку цену одржи ратно савезништво са „империјалистичким“ земља-
ма, а томе је знатну сметњу правила КПЈ својом антизападном реториком
и поступцима према некомунистима у ослободилачкој борби.
Да је неспоразум имао и дубље „теоријске“ разлоге и да је Тито ипак
морао да води рачуна о хијерархији међународног комунизма, показује
и то што је он о овим питањима разговарао са Стаљином приликом
посете Совјетском Савезу априла 1945. године. Он је о томе обавестио
српске комунисте на оснивачком конгресу КП Србије (маја 1945) на сле-
дећи начин: „Има много комуниста који мисле на ону другу етапу, који
мисле да ће сад, кад се сврши рат, доћи она друга етапа, а не знају да ми
већ тако лијепо идемо у ту другу етапу да просто и не примећујеш. Ми
не треба да очекујемо неку снажну прекретницу, да се преко ноћи ос-
твари комунизам. Рекао сам да ми већ идемо нашем циљу новим путе-
вима, другим путем, који нам је наметнула ситуација ослободилачког
рата, и нису баш тако јасно оформљене етапе буржоаско-демократске и
пролетерске револуције. То мало другачије иде. Биће вријеме кад ће се
то и теоретски објаснити. Могу вам казати да сам лично разговарао са
Стаљином. Он каже да се то ништа не коси са учењем лењинизма. Ни-
какве друге прекретнице не треба тражити. То је најсигурнији пут и –
добар пут. И ја се сам чудим томе како смо све ово постигли. Дакле, кад
смо већ на том путу, треба само ићи даље, радити оно што је данас
актуелно“.9
Вера у снагу Црвене армије била је најважнија покретачка снага за
комунисте. На дан немачког напада на Совјетски Савез одржан је саста-
нак Политбироа ЦК КПЈ. Владало је ведро и оптимистичко расположење,
веровало се да је крај рата близу. Ђилас је упитао: „Може ли неки не-
мачки авион да залута изнад територије Совјетског Савеза и да направи
штету“?10 На неким партијским састанцима расправљало се о преузи-
мању власти у Београду, одмах се раширила и вест да ће доћи руски
падобранци, па је Окружни комитет у Ваљеву издао директиву комуни
стима у Љигу да организују прихватање руских падобранаца који „ускоро“
9
J. B. Tito, Sabrana djela, XXVIII, Beograd, 1988, 31–32.
10
Jovan Marjanović, Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd, 1963, 85.
треба да се спусте: „Треба им дати сељачка одела и о томе одмах обаве

стити партијско руководство“.11
Поједини комунисти жалили су што ће Црвена армија тако брзо
уништити немачки Вермахт, па КПЈ неће добити прилику да се докаже
у борби против фашизма. На овој седници усвојен је закључак да се два
пута дневно издаје билтен о успесима Црвене армије, а покренуто је и
питање о новом председнику југословенске владе и новим министрима.
Када су почеле да стижу вести о брзом немачком напредовању на Исто-
чном фронту, комунисти су говорили да Стаљин примењује тактику
Кутузова из 1812. како би Немце увукао у дубину совјетске територије,
где ће их задесити иста судбина као некада и Наполеонове војнике.12
Врх КПЈ је у прогласу од 22. јуна 1941. године позвао све југосло-
венске пролетере да поведу „одсудну битку против највећих непријатеља
радничке класе“. Совјетски Савез је био „нада свих трудбеника“, па је
дужност свих „радника и радница“ Југослaвије била да „свим снагама,
па и својим животима“ помогну одбрану „земље социјализма“.13
Ипак, руководство КПЈ није одмах кренуло у рат за ослобођење Ју-
гославије. Чекала се директива из Москве. Она је стигла 1. jула и у њој
је писало: „Отечествени рат који води совјетски народ против разбој-
ничког напада Хитлера, јесте дивовска борба на живот и смрт, од чијег
резултата не зависи само судбина Совјетског Савеза, већ и слобода вашег
народа. Куцнуо је час када су комунисти дужни подићи народ у отворе-
ну борбу против окупатора. Организујте, не губећи ниједног минута,
партизанске одреде и распирите у непријатељском залеђу партизански
рат. Потпаљујте ратне фабрике, складишта горива, уништавајте и руши-
те железнице, телеграфску и телефонску мрежу, немојте допуштати пре-
воз трупа и муниције. Потврдите пријем ових директива и саопштите
чињенице које доказују [њихово] испуњавање“.14
Телеграм је са руског превео Копинич и почетком јула упутио га из
Загреба у Београд, што је касније био повод за оспоравање његове ау-
тентичности. Пошто је ситуација била више него озбиљна, руководство
КПЈ састало се 4. јула у вили Владислава Рибникара на Дедињу и донело
одлуку о покретању устанка. Како пише Милован Ђилас, тада је само
потврђено да је прихваћена директива из Москве: „Већ смо знали за
директиву Коминтерне“.15 Било је говора само о томе како да се спрове-
де већ прихваћени став.
11
Исто, 86.
12
S. Bandžović, Bošnjaci i antifašizam, 210.
13
Zbornik NOR-a, I-1, Beograd, 1949, 7.
14
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Кnjiga 1, 65.
15
Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1990, 35–36.
Комунисти су своју акцију покренули у Србији, што је било и оче-

кивано. Тито је био прагматични политичар и брзо је увидео да „одбра-
ну Југославије“ може да понуди само Србима (и Словенцима), али да то
неће бити довољно за извођење револуције и освајање власти. Класни
рат се сам по себи наметао као најбоље решење, тим пре што је то за
српске комунисте значило остварење идеје „чисте револуције“, без упли-
тања националног питања у њу. Тако треба разумети и опредељење за
покретање револуционарног рата у Србији. Самом Титу и иначе идеја
југословенског јединства није била посебно блиска, у младости је био
одан аустроугарској државној идеји, готово да није уопште познавао
културу и историју јужнословенских народа, у самој Југославији до 1941.
провео је врло мало времена, тек неколико година, не рачунајући оно
проведено на робији. И сама југословенска држава постојала је врло
кратко, нешто више од две деценије, а њена пропаст у Априлском рату,
осим Срба, никога није посебно узбудила, па ни Тита.
Комунистима је било јасно да ће у случају слома Немачке, што је за
њих било више него извесно после почетка немачко-совјетског рата, мо-
нархистичка Југославија бити обновљења, па од извођења револуције
неће бити ништа ако се не освоји Србија, и то свим средствима и по
сваку цену. Марксистички теоретичари ту намеру врха КПJ објашњава-
ли су на следећи начин: није могло да буде „националног самоопре-
дељења“ ни Хрвата, ни Црногораца, ни Македонаца ни Словенаца за нову
југословенску заједницу без „чврсте претпоставке“ да ће Србија бити у
тој Југославији, али комунистичка Србија.16
Тоталитарно биће КПЈ показало је своје предности у првим ратним
данима. Монолитна партија, одана својим вођама, није имала сумњи,
преиспитивања или колебања: она је извршавала директиве. Док је сав
државни апарат Југославије био разбијен и све слободне друштвене ор-
ганизације забрањене, апарат КПЈ се сачувао и функционисао је под
окупацијом, одржавајући чак и везу са Москвом. Други фактор који је
југословенским комунистима ишао на руку била је сама окупација. Не
станак југословенске државне власти и њене оружане силе имао је за КПЈ
значај једне „олако добијене или поклоњене револуције“. Нестао је про-
тивник који је држао стари друштвени поредак, прогањао и хапсио ко-
мунисте. Оно што се није могло постићи током више од 20 година ле-
галне и илегалне борбе, остварено је туђим ударом споља.17
Битан фактор била је такође милитаризација саме КПЈ извршена
још у предратном времену, што је олакшало стварање војних структура
16
17
Živko Topalović, Kako su komunisti dograbili vlast u Jugoslaviji, London, 1964, 14.
када је за то дошло време. Формирањем Главног штаба (27. јуна 1941),

КПЈ је из цивилног прешла у војно стање. Сви истакнути лидери поста-
ли су војни руководиоци. Партија је од тада функционисала само у ок-
виру ослободилачког покрета и то скоро илегално. Јавно, она је била
војна група која је око себе окупљала борце за слободу и формирала их
у партизанске одреде, а комунисти у тим одредима подвргавани су и
војној и партијској дисциплини. У одредима су постојале ћелије које су
их држале под својом контролом, спроводећи „линију партије“. Чланови
су се састајали полуилегално, а политичке задатке добијали су од виших
партијских тела. Војним операцијама руководили су командант и поли-
тички комесар, постављени од Централног комитета. КПЈ је успоставила
чврсту контролу над војним формацијама и створила фанатизовану и
идеолошку војску која је постала кључ њене победе, посебно у унутра-
шњем рату.
Држање КПЈ на почетку рата зависило је од тога шта су њене вође
научиле много година пре тога у Москви. Најдоследније се поштовала
Стаљинова догма против сваке спонтаности „маса“ при дизању устанка,
што је, осим у Србији, до изражаја дошло у Херцеговини, Црној Гори и
деловима Хрватске. Једино је признавана она оружана акција коју је во-
дила КПЈ као организована снага. Та догма оставила је видљив траг у
годинама после рата, када је требало извршити историзацију покрета.
Ослоњени на Совјетски Савез, југословенски комунисти видели су си-
гурну победу у рату, али стварно револуционарно освајање власти могло
се постићи само свргавањем „домаће буржоазије“ и поретка бившег ре-
жима. Због тога је покретање грађанског рата постало приоритет.
За разлику од Совјетског Савеза, где је Стаљин прогласио Други
отаџбински рат и пружио руку ка националним симболима царистичке
Русије, Тито се отворено послужио иконографијом међународног кому-
низма. На састанку у Столицама (26–27. септембар 1941) Главни штаб
НОПО Југославије преименован је у Врховни штаб. Он је прихватио
црвену петокраку звезду као симбол партизанске војске и стиснуту пе
сницу као борбени поздрав. Oсим петокраке звезде, партизани су на ка-
пама носили и заставе својих нација, с тим што су у Босни носили срп-
ску и хрватску тробојку (у облику троугла), у Хрватској су хрватски
партизани носили само хрватску тробојку, а српски су морали да носе
и српску и хрватску.18
Националне револуције потврђене су одлуком да сви покрајински
партијски војни штабови (Словенија и Србија су већ имале главне шта-
бове), прерасту у главне штабове. То је марксистичка елита деценијама
18
Tito, Sabrana djela, VII, 139.
тумачила као „израз равноправности“ народа Југославије, јер је од тада

сваки од њих могао самостално да изграђује своје снаге и организује
борбу за своје „национално ослобођење“.
Али, одмах после овог „саветовања“ престао је да постоји српски
главни штаб, јер је по доласку на слободну територију Тито све војне и
политичке послове преузео у своје руке. И српском партијском руковод-
ству додељена је више него маргинална улога у руковођењу партијским
организацијама. Посебан значај Тито је придавао улози „врховног ко-
манданта“, па је издавао наређења свим војним јединицама, чак и оним
најмањим. Врховни штаб чинили су већином чланови Политбироа и по
неки члан ЦК. Осим Тита и Сретена Жујовића који су имали нека иску-
ства из Првог светског рата, остали чланови Врховног штаба били су без
икаквог војничког знања. To је довело до бројних катастрофалних одлу-
ка током устанака, посебно приликом завршне немачке офанзиве новем-
бра 1941. године.
Величање совјетског вође било је саставни део борбе коју су пројек-
товали југословенски комунисти. Они су у својој пропаганди истицали
да се у Стаљинову реч верује јер „нас уздиже изнад нас самих и за њу
се живот даје“. У Стаљинов „светли лик упрте су очи свих поробљених
народа“; он је науком и делом „унео нову светлост у то шта су нације и
који је пут њиховог ослобођења“; Стаљинова „неустрашива горостасна
појава јесте узор свим борцима за ослобођење рада и радничке класе, за
стварање нове правде, новог благостања и нове среће у човечанству“.19
После слома устанка и повлачења из Србије, најуже руководство
КПЈ (Тито, Кардељ, Ранковић, Ђилас и Сретен Жујовић) одржало је 7. де
цембра 1941. године састанак у Дренови, изнад Пријепоља, на којем је
закључено да је оружана борба против окупатора прерасла у „класни рат
између радних слојева и буржоазије“ због контраофанзиве Црвене армије
под Москвом. Повод за ову оцену била је буквално схваћена Стаљинова
изјава од 7. новембра да ће се рат завршити „можда кроз један месец,
можда кроз два, можда кроз шест месеци или годину дана“. Милован
Ђилас је оптимистички писао да је опасност код Москве „углавном
прошла“, да ће се ситуација на Источном фронту „развијати муњевито“
и да су Немци већ доживели катастрофу у Совјетском Савезу.20
19
Борба, 18. новембар 1941.
20
Наведено према: Branko Petranović, Istoriografija i revolucija, Beograd, 1984, 433–
434. – Родољуб Чолаковић је овим речима описао еуфорију насталу после прве
победе Црвене армије: „Данас је у нашој кући празнично расположење, почела
је руска офанзива под Москвом. Сви смо се шћућурили пред радио апаратом
и, готово не дишући, пратили емисију. Ево, дочекали смо тај дуго очекивани
велики дан: Црвена армија разбила је Нијемце и одбацила их од Москве. Нико
Неколико деценија касније Ђилас је о томе писао потпуно другачије:

„Ту се у ствари радило о безбојности и скучености и неумешној меша-
вини вулгарне журналистике и Библије. Каткада је то добијало и смеш-
не облике: узимано је као озбиљно да ће се рат завршити 1942. јер је то
Стаљин рекао, али када се то није догодило, пророчанство је заборавље-
но, а пророк није ништа изгубио од своје надљудске моћи. У ствари, са
југословенским комунистима се догађало што и са свима онима, кроз
дугу људску историју, који своју судбину подреде искључиво једној идеји
– они су и несвесно узимали Совјетски Савез и Стаљина какови су им
били нужни за властиту борбу и њено оправдање“.21
Еуфорична реакција на прву велику победу Црвене армије изазвала
је и пуни повратак КПЈ на стари револуционарни фанатизам – aко је
крај рата заиста био близу требало се припремити за то, тј. освојити
власт. Борба за ослобођење земље за комунисте је постала саставни део
„светског класног обрачунавања“ који је предводио Совјетски Савез. На
састанку у Дренови, Тито је понудио оставку на место генералног секре-
тара КПЈ и на ту дужност предложио Едварда Кардеља: „Ја бих и даље
остао на челу војске и сав се посветио њеном уздизању“. Предлог је од-
бијен јер би то значило признање да је партија грешила: „Тито је био
задовољан нашим реаговањем“.22
Тито је 21. децембра 1941. године, на Стаљинов рођендан, формирао
Прву пролетерску бригаду и дао јој црвену заставу која је у средини поља
имала уцртану петокраку са српом и чекићем. Тако је почело величање
комунизма међу људима који до тада нису познавали основне револу-
ционарне ритуале, а Прва пролетерска постала је, како се сам Тито из-
разио, „челична песница КПЈ“ у обрачуну са „реакцијом“ и „петом
колоном“.23
од нас није ни за тренутак сумњао да ће тај дан доћи. Заузети нашом борбом,
ми смо мало гледали на карту Источног фронта и нисмо се много обазирали
на то да ли су Нијемци продрли двјеста или триста километара у Русију. Знали
смо да је то привремено, знали смо да ће они скупо платити тај свој поход. И,
ево, почиње руска офанзива. Црвена армија кренула је пут запада! Коментари-
сали смо тај најважнији догађај овог рата, правили смо најсмјелије прогнозе. У
част руске офанзиве, Коча је повео а ми остали, и ко је имао слуха и ко није,
прихватили смо пјесму. Дуго у ноћи, у усамљеној кући под Романијом, завија-
ном снијегом, одјекивала је наша пјесма“. (Р. Чолаковић, Записи из ослободилач-
ког рата, I, Београд, 1956, 525–526).
21
M. Đilas, Razgovori sa Staljinom, 14.
22
М. Đilas, Revolucionarni rat, 144–145.
23
Бригада је формирана у источнобосанском градићу Рудо, које је ослобођено
17. децембра. За команданта је постављен Коча Поповић. Партизанска команда
места је 20. децембра саопштила да су Рудо ослободили „јуначки српски и цр-
ногорски партизани“. Становницима је поручено да партизани штите све наро-
Југословенских симбола није било, устанком и каснијом партизан-

ском борбом руководили су републички Главни штабови, и то независ-
но једни од других, што је јасно указивало на то да је ослободилачка
борба „федерализована“ од самог почетка. Приликом њиховог оснивања
Тито је веома водио рачуна о међусобном разграничењу подручја на
којима су они деловали. Главни штабови имали су и функцију држане
власти. Суштина те политике била је у пројекцији новог унутрашњег
уређења Југославије, које се заснивало на територијалној организацији
саме КПЈ која је репродукована у државну сферу, па се у пракси терито-
ријална организација (и саме партије и касније државе) често подудара-
ла са националним индивидуалитетима. На тај начин вршен је дискон-
тинуитет са Краљевином Југославијом и стваране су претпоставке за
будућу федерализацију земље, која ће суверенитет остваривати догово-
ром својих федералних јединица.
На томе су у послератном периоду хрватски и словеначки комунисти
доследно инсистирали када су говорили о „тековинама револуције“. Не-
зависно од тога да ли је другачије и могло да буде, партизанско југосло-
венство развијало се парцијално. Тито и врх КПЈ првенствено су водили
рачуна о „класном приступу“ и одбрани Совјетског Савеза као „непобе-
диве земље пролетера“. Тек од средине 1943. године, када је требало стећи
међународни легитимитет, инсистирање на југословенству и Југославији
постало је уочљивије и доследније.
Основни проблем, који су комунисти решавали етапно током рата, у
складу са догађајима, био јe како ослободилачки рат повезати са стрaте
шким циљем КПЈ – извођењем клaсне револуције, тим пре јер крајња леви-
ца у партијском вођству, Александар Ранковић и Милован Ђилас пре свих,
никада није ни сумњала да је главни циљ освојити власт и совјетизовати
Југославију.24 Суштинска дилeма била је – како ускладити право нација на
самоопредељење са борбом за обнову Југославије? Према револуционарном
де без обзира на нацију и веру од фашиста и „домаћих издајника“, да за њих

не постоји никаква разлика између православних, муслимана и католика, као
и да ће се свака акција „уперена нa то да се становништво једне народности
или вјере потстакне на борбу против становништва друге нaрoдности или вје-
ре, па и само позивање у тaкву бoрбу казнити смрћу“ (Zbornik NOR-a, IV-35,
Beograd, 1974, 28–29). Прва пролетерска бригада је у партизанску митологију
ушла као изразито југословенска војна формација али су у њој, све до краја
рата, доминирали српски и црногорски партизани. Тако је, на пример, током
немачке операције „Шварц“ из 1943. у саставу ове јединице било укупно 1.934.
бораца. Од тога: 1.070 Срба, 480 Хрвата, 248 Црногораца, 56 муслимана, 48
Југословена, по два Македонца и Словенца и 26 припадника националних
мањина. (Viktor Kučan, Borci Sutjeske, Beograd, 1996, 116).
24
шематизму, обнова државе зависила је од тога да ли ће „радничка класа“

успети да уништи власт грађанске Југославије, односно, хоће ли КПЈ успе-
ти да освоји власт. Зато у почетној фази револуције Тито питање Југосла-
вије није представљао као неки државно-правни циљ.25
Класни рат и одбрана Југославије понуђени су Србима, а осталим
народима – рушење предратне „српске хегемоније“, што је процес који
се уобличавао онако како је пораз Осовине бивао извеснији. Основне
компоненте комунистичке револуције и борбе за нову Југославију спле-
ле су се у једној тачки која jе током рата била главни ослонац: борба
против „великосрпског центра“ чији је вођа био генерал Драгољуб Ми-
хаиловић. Разлог за то је био што је он стајао на челу покрета отпора
(Југословенска војка у отаџбини) који је имао југословенске претензије,
а од јануара 1942. био је и члан југословенске владе у емиграцији која је
уживала међународни легитимитет у антифашистичкој коалицији.
Управо због тога и баш у јануару 1942. догађаји у Србији означени
су као судбоносни за целу Југославију. КПЈ је требало да шири уверење
да циљ Михаиловићевих четника није била ослободилачка борба: „Њи-
хов је циљ, по завршетку рата, па ма какав био, сачувати систем хегемо-
није великосрпских реакционарних елемената. Због тога се око њих
стварно окупља сва противнародна реакција која ће већ сутра бити
главни непријатељ захтева народа Југославије у питању самоопредељења“.26
Михаиловић је оптужен како наставља да води „капитулантску по-
литику из ранијих времена“ и да представља главну опасност у ослобо-
дилачкој борби. Иво Лола Рибар, аутор овог извештаја, писао је слове-
начким комунистима да пруже најодлучнији отпор „сличним покушајима
тих реакционарних елемената“ у Словенији, јер словеначки народ „за-
служује другачију будућност него што је била његова трновита про-
шлост“. Рибар је сматрао да ће заоштравање односа према четницима и
указивање на опасност „васкрса великосрпских хегемониста“ бити веома
корисно и за рад комуниста у Хрватској. Таква политика биће „мост који
ће нам привести многе елементе“.27
Одлука највишег руководства КПЈ да започне другу етапу ослобо-
дилачке борбе (пролетерска револуција) у пракси је могла да значи само
једно – да се ослободилачка борба претвара у борбу против „буржоазије“
и њених оружаних снага – четника. За њихову дискредитацију, самим
тим и националне борбе српског народа, употребљена је хипотека о „из-
даји и колаборацији“, што је био главни везивни елемент који је дослед-
25
26
Zbornik NOR-a, II-2, 159–165.
27
Исто, 208–214.
но примењиван током целог рата. Михаиловић и његов покрет постали

су најзначајнији објекат тактике КПЈ, који је омогућио спајање ослобо-
дилачких и револуционарних циљева. Елементи те стратегије дефиниса-
ни су знатно раније: парола о национално-ослободилачкој борби „угње-
тених нација“ из времена Коминтерне замењена је борбом против
окупатора, али су Срби поново били главни носиоци фашизма и пред-
стављали много већу опасност од спољних непријатеља. Да би привид
„ослободилачког“ био што израженији, посегло се за наметањем криви-
це о националној издаји.
Добро је позната парола КПЈ о „братству и јединству“ и пуној на-
ционалној равноправности свих народа Југославије. Иза једне испразне
формулације морало је да стоји нешто конкретно, нешто што ће бити
стожер окупљања највећег броја Југословена. И ту се „великосрпска опа
сност“ показала као најбоље решење, а своју пуну реализацију досегла је
у Босни и Хрватској. У том контексту треба посматрати и инсистирање
на појачаном „класном приступу“ и јачању револуције. Иза често неја
сних објашњења шта је то у пракси значило, крије се тумачење врха КПЈ
да је, после слома устанка у Србији и сaзнања да југословенска емигрант-
ска влада има респектабилни статус у антифашистичкој коалицији, тре-
бало максимално заоштрити питање статуса несрпских народа у проје
ктованој федерацији. Требало им је више него јасно саопштити да они
своје „национално ослобођење“ могу да реализују само ако подрже ма
ксималистичке циљеве комунистичке револуције.
Оно што су марксистички интелектуалци деценијама означавали
као „леве грешке“ није се тицало изворних начела пролетерске револу-
ције (убијање антикомуниста, одузимање приватне имовине и сличне
репресивне мере), већ заоштравања односа према националним и др-
жавним интересима српског народа. По самој логици ствари, концепт
партизанског југословенства подразумевао је да неко мора да жртвује
своје виталне интересе како би остали народи прихватили обнову држа-
ве. КПЈ се трудила да не понови грешке из претходног периода, па ква-
лификацију о „великосрпском хегемонизму“ није преносила на цео народ.
Али, било је више него очигледно да су српски национални интереси
једноставно и без неког већег објашњења потпуно игнорисани.
Марксистички теоретичари писали су да је у овој фази врх КПЈ
појачао политику „братства и јединства“ на принципима равноправности
нација и њиховог самоопредељења у борби против окупатора и његових
домаћих савезника.28 То је у пракси значило изједначавање правног и
28
Јанко Плетерски је то објаснио следећим речима: „ЦК КПЈ је врло добро знао да
је таква политика, с једне стране, предуслов развијања и успешности народно-
политичког статуса НДХ и окупиране Србије. Означавање српског на-

ционалног покрета отпора као „издајничког“ требало је да послужи да
се као таква представи и емигрантска влада, али и југословенски краљ,
што се и догодилo на крају рата. Овим аргументима Тито је у каснијој
вези врло једноставно уцењивао западне савезнике – обнова Југославије
могућа је једино по моделу КПЈ и једино је на тај начин могуће да југо-
словенски народи дају „значајан“ допринос савезничким напорима у
сламању фашизма.
Тако се настављала стара пропаганда о „српској опасности“, која је
у ратним условима постала главни елемент и социјалне револуције (при-
добијајући знатан део Срба из западних крајева земље) и „национално-
ослободилачке борбе угњетених народа“, што је довело до њиховог ма-
совног прелажења на страну НОП-а у завршној фази рата. Истовремено
је на тој основи вршена и национална партикуларизација српског етнич-
ког корпуса, стварањем црногорске и македонске нације.
1. У Хрватској
Пројектована југословенска политика КПЈ у раној фази најмање из-
гледа на успех имала је у Хрватској, где је 10. априла 1941. године про
глашена Независна Држава Хрватска. Одмах су се искристалисала два
кључна проблема која ће определити стратегију КПЈ – подршка коју је
усташки режим имао у хрватском народу и почетак геноцида над срп-
ским народом.
Живот српског народа у Хрватској је још од њиховог доласка на
простор Хабзбуршке монархије био изузетно комплексан. Српски иден-
титет био је темељно угрожен, а сами Срби изложени асимилацији са
етнички веома блиским Хрватима, од којих су били снажно раздвојени
религијом. Положај Срба у Хрватској и после стварања Југославије био
је у директној вези са схватањем хрватских политичара да право на са-
моопредељење има само „политички народ“, односно само Хрвати јер су
они, за разлику од Срба, поседовали миленијумску политичку, народну
и културну посебност. То је у пракси значило да Срби могу да буду или
политички Хрвати или да добију статус националне мањине.29
ослободилачког рата, а с друге, да је то најјаче и најпресудније политичко оружје

против главнине реакције, окупљене око краља и избегличке владе, која сматра
очување хегемоније – разуме се, у оквиру чувања капиталистичког друштвеног
система, првим својим политичким интересом“. (J. Pleterski, Nacije, 444).
29
Софија Божић, Срби у Хрватској 1918–1929, Београд, 2008, 613.
Идеја о Србима као „страном телу“ на хрватском животном про

стору и у хрватској култури није била резултат само једног система, неке
странке, неког дела друштва или неке личности, већ стицаја читавог низа
околности у дужем временском трајању. Та идеја дуготрајно је настајала
у одређеним срединама хрватског друштва и имала је прилично широку
базу и дубоко се укоренила у свест многих генерација.
Еруптивна снага те идеје до пуног изражаја дошла је у Другом свет-
ском рату, када је српски народ у Независној Држави Хрватској био из-
ложен бруталним ратним злочинима који су попримили карактер гено-
цида. НДХ је по свом уређењу била веома блиска нацистичкој Немачкој.
Масовна репресија, спровођење геноцида и организовање мреже логора
смрти – неке су од основних сличности. Такав концепт заснивао се на
прихватању нацистичке политике „крва и тла“, односно потпуног физич-
ког уништења национално, расно и верски непожељних категорија ста-
новништва, као и свих политичких противника из сопственог народа.
Врх хрватске државе сматрао је да су Срби трајна опасност за егзистен-
цију хрватског народа и за његово национално ослобођење. Идеолошки
наратив је говорио да су Хрвати „расно најчистији“ и „хисторијски
највреднији“ народ, па су морали да постану апсолутни господари „свог“
простора. „Коначно решење“ српског питања у свом максималистичком
циљу подразумевало је: ликвидацију, покатоличење и исељење целокуп-
не српске популације.
Врло брзо је уследила и законска регулатива геноцида: 17. априла,
истог дана када је формирана и прва влада НДХ, донесен је „Законски
декрет за заштиту народа и државе“ којим је у НДХ уведено ванредно
стање због Срба. Смисао овог декрета, првог у веома дугом низу, био је
у давању знака за почетак масовног терора према Србима и Јеврејима.
Уследила је „Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних
особа на присилан боравак у сабирне и радне логоре“. То је био први
државни акт у НДХ о стварaњу концентрационих логора по угледу на
нацистичке. „Проведбена наредба“ о забрани ћирилице донесена је
25. априла, Анте Павелић је 3. маја донео „Одредбу о приелазу с једне вјере
на другу“, а влада НДХ је у првој половини маја прописала да сви Срби
морају на левој руци да носе белу траку са ознаком своје вере. Терор над
Србима у НДХ веома брзо се претворио у прави систем геноцида.
Први логори уништења основани су почетком лета у Лици (у Госпићу
и околини) и на острву Пагу. Одатле су крајем августа преостали прежи-
вели заточеници пресељени у нови логор Јасеновац, на славонској страни
Саве. Од јесени 1941. па до пролећа наредне године, после уништења срп-
ских села у околини, организован је читав низ логора. Највећи су били у
самом Јасеновцу и у Старој Градишки. До краја априла 1942. Јасеновац је
могао да прими „неограничен број заточеника“, како су истицали сами

органи власти НДХ. Логор Јасеновац је био „логор смрти“ или „логор
уништења“, а не „радни и сабирни логор“ у којем је смрт била последица
лоших услова живота и болести, како су истицале хрватске власти.
Холокауст, односно према немачком еуфемизму „коначно решење
јеврејског питања“, у НДХ је почео пре него у самој нацистичкој Немач-
кој. Комплекс логора смрти Госпић-Јадовно био је први логор смрти за
Јевреје у Европи. Он је почео да гута своје жртве још у време када су
нацистички планови о уништењу тек операционализовани. Логори смр-
ти у окупираној Пољској били су спремни за свој монструозни задатак
тек од краја 1941, односно почетка 1942. када је велики део Јевреја из
НДХ већ био побијен. Холокауст у НДХ изузетан је и у европским ра
змерама и може се упоредити само са „коначним решењем“ које је спро-
вела сама нацистичка држава. На осталим подручјима окупиране Југо-
славије холокауст су спровеле немачке окупационе власти, као у Србији,
или у сарадњи са бугарским или мађарским окупационим снагама.
Уништење Јевреја у НДХ спровели су органи саме хрватске државе,
највећим делом у сопственим логорима смрти, на основу свог антисе-
митског програма и законодавства, и то истовремено са, по размерама
много обимнијим, геноцидом над Србима.30
_______________
Проглашење НДХ изазвало је еуфорично расположење код већине

хрватског народа. Доминирало је убеђење да ће Хрватска, везивањем за
Немачку, веома брзо остварити велики привредни и културни напредак,
јер се веровало у њену супериорност над „декадентним“ западним капи-
тализмом и „безбожним“ комунизмом.31 То је у знатној мери утицало и
на стратегију и понашање хрватских комуниста. У пролеће 1941. Кому-
нистичка партија Хрватске била је, упркос сменама које је Тито обавио
претходне године, потресена тешким унутрашњим сукобима и неспора-
зумима око спровођења „линије Партије“, тј. око тога шта треба радити
после проглашења НДХ и, посебно, после немачког напада на Совјетски
Савез. Да ли је у питању била намера да се Комунистичка партија Хр-
ватске легализује код нових власти, или су по среди били само класични
фракционашки сукоби, карактеристични за комунистички покрет, пи-
тање је које још увек остаје без поузданог одговора.
30
Милан Кољанин, „Независна Држава Хрватска у Хитлеровом ‘новом поретку’“.
(Рукопис).
31
Dušan Bilandžić, Hrvatska moderna povijest, Zagreb, 1999, 123–124.
Покушај легализације КП Хрватске у НДХ везује се за име Ан-

дрије Хебранга. Он је, после дугогодишње робије, из затвора изашао
15. фебруара 1941. и одмах је постао члан ЦК КП Хрватске и учесник
је састанка од 4. маја 1941. године. После тога постављен је за пред-
седника Војног комитета КП Хрватске.32 Према конструкцији насталој
после његовог хапшења у комунистичкој Југославији, он је са усташа-
ма наводно водио преговоре о легализацији КПХ и одлучујуће је
допринео кочењу устанка.33
Идеолошко упориште у евентуалном покушају легализације КП Хр-
ватске могло је да буде то што је Стаљин 1939. дозволио да се формира
посебна КП Словачке. И иначе је КПЈ током априла, непосредно пре
нацистичког напада, издавала инструкције у којима је тражила да се ради
рушења „монархистичког режима“ оствари савез са свим антијугосло-
венским снагама – усташама, македонским, албанским и другим нацио-
налистичким организацијама. Многи хрватски комунисти нису желели
да деле летке са потписом ЦК КПЈ и оптуживали су партијски врх да је
„против слободе и независности хрватског народа“.34
Упада у очи да је Тито, посебно од тренутка када је Совјетски Савез
8. маја 1941. прекинуо дипломатске односе са Југославијом, морао да
објашњава зашто хрватски комунисти и даље треба да остану у саставу
КПЈ: „Од како је прегажена и окупирана Југославија од империјалистич-
ких разбојника, те је створена НДХ, многим нашим друговима није јасно
зашто смо ми комунисти у Хрватској, тј. наша Комунистичка партија
Хрватске још у саставу КПЈ“.35
Тито је у први план ставио интересе револуције, а не обнављање
југословенске државе: Југославија је окупирана од „империјалистичких
разбојника“ и све њене народе снашла је иста судбина; КПЈ не признаје
32
P. Kalinić, „Andrija Hebrang i hrvatsko pitanje“, 285.
33
Творац те конструкције јесте Јосип Копинич, обавештајац који је одлучујуће
допринео Титовом избору за вођу КПЈ. За дискредитацију Андрије Хебранга он
је употребио исту матрицу као и за компромитовање Петка Милетића. Наводно
је већ 17. априла 1941. одржан састанак Милета Будака и Младена Лорковића
са Андријом Хебрангом и још једном особом. Донесена је одлука о формирању
КП НДХ. Хебранг се обавезао да комунисти неће водити оружану борбу: „У
Хрватској су, чим је успостављена, уз помоћ Немаца и Италијана, тзв. НДХ,
почели преговори о легализацији КП Хрватске. Било је ту свашта. Тито је то
знао, био је јако љут. А то је имало своје корене још из пре рата када су кому-
нисти, мислим на Хебранга, сарађивали са франковцима, усташама у ствари.
Још тамо, у казнионама, у Сремској Митровици, у другим казаматама. Ја сам
знао за те контакте“. (Наведено према: Živorad Mihajlović, Hebrang. Izdajnik ili
žrtva političke igre, Beograd, 1989, 282).
34
N. Kisić Kolanović, Hebrang, 51–52.
35
Tito, Sabrana djela, VII, 16–17.
окупацију и разбијање Југославије и сви југословенски народи треба да

се боре против заједничког непријатеља, „империјалистичких окупатора
и свих домаћих тлачитеља и експлоататора. А када себи заједничким
снагама извојујемо истинску слободу и независност, онда ћемо међу со-
бом уредити братски однос, како то буде најбоље за нас и наше народе.
Онако као што су то уредили народи великог Совјетског Савеза“.36
Однос нових власти у Хрватској према комунистима био је неуоби-
чајено толерантан. Независно од енигме да ли је постојао договор између
појединих вођа КП Хрватске и нове власти, у Хрватској је и иначе
третман комуниста био знатно другачију у односу на Србију, у којој су
они доживљавани и третирани као „разорни елементи“ и државни не-
пријатељи. У Хрватској су они у добром делу јавности, независно од
идеологије, имали статус „националних револуционара“ и бораца за сло-
боду хрватског народа. Прва група комуниста ослобођена је већ 13. ап-
рила, а Божидар Церовски, загребачки повереник за јавни ред и сигур-
ност, пустио је 10. маја 1941. на слободу око 30 комуниста интернираних
у затвору на Савској цести. Назвао их је „хрватским свеучилиштарцима“
и позваo их да не ометају изградњу хрватске државе. У овом периоду
хапшене су само особе под оптужбом или сумњом да су „четници“. Било
је изолованих случајева хапшења и комуниста, али само због потраге за
оружјем које су комунисти набавили током Априлског рата, па су одби-
ли да га врате после капитулације Југословенске војске.37
Левичарски истраживачи говоре о „специфичностима“ илегалног
рада у Загребу, који је био обележен личним познанствима комуниста
са усташама. Та „познанства“ омогућила су партијској организацији у
хрватском главном граду да, на пример, користи аутомобил Младена
Лорковића, првог усташког министра унутрашњих послова, иначе најбли-
жег сарадника Анте Павелића.38 Тај аутомобил два пута је користио Вла-
димир Поповић, који је касније говорио како су комунисти искори
стили то што је Лорковић још од проглашења НДХ „покушавао сједити
на двије столице“.39
Почетком маја 1941. у дворцу Керестинец било је интернирано око
300 комуниста и Јевреја. Комунисти су били смештени у собама које
стражари нису надгледали, они нису морали да раде, добијали су врло
квалитетну храну, сасвим слободно су одржавали политичку наставу,
студирали су марксизам-лењинизам, историју бољшевизма, руски и не-
36
Исто.
37
Tomislav Jonjić, Hrvatska vanjska politika 1939–1942, Zagreb, 2000, 599–600.
38
Marko Špadijer, Vladimir Popović Španac 1914–1972, Cetinje–Zagreb, 2012, 82.
39
мачки језик. Имали су право на две дуге шетње сваки дан, неограниче-
но примање пакета, поште, новина и књига. Посете су одобраване без
посебних пропусница, а недељом су биле неограничене, како по трајању
тако и по броју посетилаца. Управа је удовољила захтеву комуниста да
се из њихових соба удаље некомунисти. Осим тога, читав низ истакнутих
комуниста није испунио Титову директиву да оду у илегалност. Слобод-
но кретање Загребом и другим хрватским градовима такође је било вео-
ма упадљиво.40
Промена је наступила после немачког напада на Совјетски Савез, али
само у домену антикомунистичке пропаганде. Прве директне мере против
комуниста затражили су Немци, а репресија је појачана после конкретних
мера КП Хрватске против НДХ. У Бјеловару је 22. јуна формирана прва
партизанска група са четири наоружана члана, а истога дана формиран је
и Сисачки партизански одред (39 људи). Прва група комуниста и скојева-
ца ухапшена је у Загребу 24. јуна; тројица су осуђена на смрт.41
Комунистичка партија Хрватске следила je званичну паролу о „брат-
ству и јединству“ Хрвата и Срба и жестоко је у својим прогласима осуђи-
вала усташки режим, али углавном због губитка Далмације и склапања
персоналне уније са Италијом. Најважнији акценат пропаганде КПХ био
је класни. У „Обавештењу“ ЦК из средине јуна 1941. највише je осуђи-
вано слање хрватских радника на рад у Немачку („наше раднике у Ње-
мачкој чека глад, ропство и смрт“) и лош живот радника у самој Хрват-
ској.42 To je поновљено и у „Циркулару број 1“ ЦК КП Хрватске од
15. јуна. Приоритетни задаци били су: спречавање слања радника у Не-
мачку, борба против скупоће и реквизиција, борба против учлањивања
Хрвата у нацистичке организације и отворена борба на селу „против
мучких убојстава Срба“.43
Покретање устанка у складу са директивама врха КПЈ ишло је више
него тешко. Бројни сукоби и неспоразуми обележили су рад хрватских
комуниста, у које се умешао и Јосип Копинич. Он је наметао концепцију
„херојског комунизма“, чему се највише супротстављао Хебранг уз об-
разложење да је таква концепција неизводљива у Хрватској. Копинич је
руководство КП Хрватске оптужио за „троцкизам“ због непокретања
устанка, а Дедијер је касније писао како је Хебранг на једном састанку
изјавио да је НДХ остварење „стогодишњег хрватског сна“.44 Копинич је
40
T. Jonjić, Hrvatska vanjska politika, 599–600.
41
Исто, 603.
42
Narodno-oslobodilačka borba u Dalmaciji 1941–1945. Zbornik dokumenata, I, Split,
1981, 23.
43
Исто, 28–29.
44
чак је намеравао да смени комплетно партијско руководство, говорио је

да му је то одобрила Коминтерна, али му је Тито 6. јула рекао да се не
слаже са његовом намером да окриви целу КП Хрватске: „Немој се ти
више качити са људима. Ако нешто опазиш, онда јави мени. Ја сам дао
оштре налоге за Хрвате и сваки онај који је ће то саботирати, биће
стријељан“.45
Oнда је уследила трагедија хрватских комуниста из Керестинца.
Прво су усташе 9. јула стрељале 10 логораша, међу којима су били неки
од најистакнутијих комунистичких интелектуалаца: Огњен Прица, Ото-
кар Кершовани, Божидар Аџија и Звонимир Рихтман. То је довело до
идеје о организовању бекства, а кључне личности у томе били су Копи-
нич и Раде Кончар. Они су сматрали да је боље да затвореници погину
као борци него да у логору чекају на смрт.46 Бекство је организовано у
ноћи између 13. и 14. јула. У пробој су кренула 94 логораша, али су
одмах налетели на усташку заседу. Спасила се тек неколицина њих.47
Устанак српског народа почео је крајем јула у околини Дрвара, Доњег
Лапца, Книна и још неких насеља. Сељаци који су до тада само бежали
од усташког клања, почелу су да нападају жандармеријске станице и да
се боре против усташа. Акције нису биле организоване са једног места,
нити од једне групе људи. Сеоске чете книнских села и насеља са друге
стране Динаре и према Лици лако су заузеле мале усташке и домобран-
ске станице. Слободна територија простирала се северно од Книна ка
Лици, у правцу Госпића и источно ка Босанској Крајини. Хрватски војни
заповедници извештавали су да је то била „четничко-комунистичка ак-
ција”, а сами устаници нису имали никакво име: једноставно су се нази-
вали „устаницима“ или „герилцима“.
Тек када је српски устанак био историјска реалност, уследио је позив
ЦК КП Хрватске на оружану борбу. Чињеница да је устанак био изра-
45
Tito, Sabrana dijela, VII, 49.
46
47
Благоје Нешковић, који је заједно са Владимиром Поповићем током јула водио
партијску истрагу у Загребу, сматра да је Копинич желео да се КП Хрватске, уз
помоћ Леа Матеса и Владимира Бакарића, одвоји од ЦК КПЈ како би самостал-
но управљао хрватском партијском организацијом, као и да је за хрватске ко-
мунисте било неприхватљиво да на челу њихове партије буде Србин Раде
Кончар. Наводи и да му је Копинич признао да сноси одговорност за неуспело
организовање бекства из Керестинца, а изричит је и у ставу да је Титова наред-
ба за хрватске комунисте била: борба против Немаца а не против НДХ. (В.
Глишић, Досије о Благоју Нешковићу, 17–18 и 31). Тито је у веома оштрој форми
од Коминтерне тражио да одмах смени Копинича, али је из Москве стигао кра-
так одговор: „Ваздух“ и даље мора да обавља своју дужност. (J. Pirjevec, Tito i
drugovi, I, 147).
зито српски није се могла сакрити, али је требало реинтерпретирати

његов карактер, и то нешто другачије од начина како су то радиле уста-
ше које су говориле о „четничкој побуни“. Уочљиво је било и изоста-
вљање југословенских одредница када се хрватски народ позивао у бор-
бу против окупатора. То је посебно дошло до изражаја приликом
позивања домобрана да се прикључе „народноослободилачкој борби“.
Истовремено су сузбијене све иницијативе да се устанак Срба у Хрватској
организационо и војнички веже за устанак у Босанској крајини, иако је
стигло једно Титово наређење у том смислу. Такав поступак значио би
признање да је устанак искључиво српски и да мобилизација хрватског
становништва за борбу против усташа није могућа, али и да су Срби у
Хрватској део јединствене целине српског етничког корпуса, што је било
у супротности са тадашњом националном политиком КПХ, али и КПЈ.
Српски устанак против усташког терора дошао је у правом тренут-
ку за КП Хрватске, јер се сада могло рећи да се нешто ипак ради „на
терену“. Требало је успоставити контролу над спонтаним народним ус-
танаком. То је, међутим, било врло тешко спровести због више него
уочљиве чињенице да Хрвати нису узели готово никаквог учешћа у оно-
ме што су комунисти називали „устанак“. Више фактора условило је тај
процес: 1) постојање хрватске државе; 2) инсистирање КПХ/КПЈ на ју-
гословенству; 3) комунизам је као идеологија био омражен у Хрватској,
а антикомунистичко расположење међу Хрватима широко распрострање-
но захваљујући делатности католичке цркве и Хрватске сељачке странке
у периоду до Другог светског рата; 4) између „четничких побуњеника“
и „комунистичких одметника“ све до средине 1942. није било битније
разлике. Све до капитулације Италије, Хрвати су у партизанима пред-
стављали „једва спомена вриједну мањину“.48
О томе је Едвард Кардељ обавестио Тита већ 2. августа 1941. године:
„Положај је овдје доста тежак. Дешавају се случајеви да сељаци, па чак
и радници, предавају комунисте властима. Постоји и страх у хрватским
селима да ће се Срби осветити, ако побиједи СССР. Партија се није на
вријеме организационо припремила. Нема смисла порицати – наши су
на терену скоро у већини случајева изгубили главу. Ослободилачки
покрет у Хрватској, што се Хрвата тиче, још је јако слаб. Чињеница је,
дакле, да је Хрватска данас за нас најтежи терен“.49
Кардељ је једини излаз видео у појачавању усташког терора према
Србима, али и у провоцирању пaртизанских напада како би усташе по-
веле акцију и против „широке масе“ присталица Хрватске сељачке стран-
48
T. Jonjić, Hrvatska vanjska politika, 606.
49
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 1, 178.
ке, јер ће, по логици „класне борбе“, све то довести до „револуционарне

акције“ код хрватских маса: „Код неких другова постоји бојазан од репре-
салија, од уништавања села и људи. Баш тај страх кочи одлучније присту-
пање мобилизацији хрватских села. А ја држим да ће баш репресалије
пребацити хрватско село на страну српског села. У рату се нe смијемо
плашити уништавања читавих села. Терор ће безусловно довести до
оружане акције. Треба изазвати њихову акцију. Терор против мачекова-
ца подићи ће тек читаву Хрватску у отпор. Да се то прије учинило, данас
би стајали боље“.50
Неколико дана касније Владимир Поповић је обавестио Тита о ма-
совним усташким злочинима над Србима, што је и довело до „полета“
ослободилачке борбе: „Пострадала су највише села Влаховић, Грабовац,
Равно Рашће и Дреновац. Похватано око 600 људи, већином стараца,
жена и дјеце, 100 је пуштено а 500 отпремљено за Госпић. Осим већ
поубијаних, похватано је по селима 300 људи, доведено у Глину и у цркви
поклано. Настала је деморализација. Повратило се око 700 људи. Уста
шки мајор Видаковић из Глине дао их је све поклати и то на овај начин:
прву туру је поклао у одијелима, послије тога су им свукли одијела и
дали прати. Другу туру је свукао, јер је штета трошити сапуна и голе
поклао. Та одијела продаје за старе крпе. Око 300 сељака спремно за
сваку акцију. У селу Таборишту убијено на мјесту 60 људи, већином ста-
раца. Војнић: послије извршених напада са наше стране није проведена
добра расподјела. Усташе похватале око 400 и све их поклали. У шуми
се налазио око 800 спремних за борбу. Морал на висини. У околици
Цетинграда усташе поубијали око 2.000 жена и дјеце“.51
Ратну позорницу у Хрватској обележила је такође промена италијан-
ске политике, која је уследила после усташких злочина и српске побуне.
Најважнију улогу у том процесу имала је команда Друге италијанске
армије, која се веома рано суочила са геноцидним намерама усташа пре-
ма православном становништву. Српски народ на граничном подручју
између Босне и Хрватске масовно је бежао у крајеве под италијанском
контролом, у Далмацију и јужну Херцеговину. Италијанска команда је
не само примала избеглице, већ је и допуштала да се на њеној окупацио-
ној области образују српске војне јединице. Догађало се да су Италијани
једноставно отимали Србе од сигурне смрти коју су им спремале усташе.
Италијански војници у Југославији нису били „освајачка раса“ о
којој је сањао Бенито Мусолини, али су се током одржавања реда и за-
кона понашали брутално и насилнички према цивилном становништву,
50
Исто, 181.
51
што је била последица фашистичке ратне пропаганде и дугогодишње

мржње фашиста према словенском становништву. Ипак, бруталност ита-
лијанске окупационе политике није била, као у случају нациста, резултат
победничке војске и нације већ, што је историјски парадокс, резултат
војничке слабости. Начини на који су нацизам и фашизам водили рачу-
на о идеолошким и психолошким припремама својих војника били су
веома различити. Нацификација немачке војске достигла је много веће
размере него фашизација италијанске краљевске војске. Индоктринација
немачких војника произвела је „изобличеност стварности, слепу веру у
Хитлерова пророчанства и пуно поверење у Фиреров ред и моралност“.
Немачки војници били су убеђени да њихове акције никада неће бити
осуђене, што је сломило њихове моралне обзире, повећало презир према
непријатељу и оснажило идеју да су у наметању „немачке супериорности“
сва средства оправдана и дозвољена. Степен фашизације италијанске
војске није достигао тај ниво. Италијански војници нису били убеђени
у своју војничку, расну и моралну супериорност, па су се и у рату при-
државали традиционалних етичких кодова.52
Команда Друге италијанске армије није веровала да је фашизам у
стварном интересу Италије и италијанског народа и од тада је почео
раскол који је имао одлучујуће последице на рат у том делу Југославије.
Први значајнији знак стварне промене италијанске политике према срп-
ском народу десио се већ почетком септембра 1941. године, када је ко-
манда Друге армије преузела управну власт у тзв. демилитаризованој
зони (Лика, северна Далмација, Тромеђа и Херцеговина), а усташке сна-
ге или разоружала или протерала на север. Самим тим, на простору
јужно од италијанско-немачке демаркационе линије престали су, или се
бар значајно смањили, покољи Срба.
Своју каснију политику на том простору Италијани су градили на
три основна принципа: предавање управне власти Србима у местима која
они већински насељавају, повратак прогнаног српског становништва и
одлазак усташа. У сваком случају, дошло је до смирења усташког терора,
а нова италијанска политика отворила је саму суштину питања односа
српског народа према њој, што ће довести и до, између осталог, раскола
са прокомунистичким устаницима. Преживели Срби и њихове вође сма-
трали су да је прва фаза борбе тада успешно окончана: пошто су усташе
били највећи непријатељ, превладало је мишљење да је италијанска војска
далеко мања опасност, па је требало обуставити борбу против ње. Срп
ске вође сматрале су да је реокупација делова хрватске усташке државе,
52
Davide Rodogno, „Italian soldiers in the Balkans. The Expirience of the Occupation
(1941–1943)“, Istorija 20. veka, 2/2003, 130.
на којима су живели Срби, најбоље ратно решење за опстанак народа.

Због тога се велика већина четника повукла у своја села и прешла на
територијални начин ратовања. Релативно миран живот и минимум жи-
вотних потреба, што су после крвавог усташког пира и великог страдања
народа нудили Италијани, смирили су велики део устаника.
Код комуниста у Хрватској, како Хрвата тако и Срба, нова италијан-
ска политика дочекана је на нож. Сви они Срби који су прихватили
италијанску заштиту означени су за „издајнике, српске Павелиће и ус-
таше, фашистичке крволоке“. Комунисти у Далмацији сарадњу српских
вођа са Италијанима доживљавали су као „издају“ националних интере-
са. Захтевана је „непомирљива борба“ Хрвата и Срба против „туђинаца
и њихових слугу“ како би се створио јединствени народноослободилач-
ки фронт: „Једини пут ка националном ослобођењу наших потлачених
народа може бити само борба свих искрених родољуба на бази једин-
ственог народноослободилачког фронта. Припадност разним политичким
странкама и струјама, као и национална и вјерска разноликост не смије
нипошто бити препрека у заједничкој борби против заједничког неприја-
теља – страних фашистичких освајача и њихових домаћих слугу“.53
Слично су размишљали и српски комунисти са Баније и Кордуна.
Они су 19. и 20. септембра 1941. године одржали конференцију на којој
су закључили да италијанску војску треба нападати без обзира на репре-
салије које ће снаћи српско становништво.54 Када је уследила одмазда и
када је народ морао да оде у ново избеглиштво, дошло је до реакције
која је изненадила комунисте: „Одмах се осјетило колебање код мање
свијесног дијела сељака. Чули су се приговори да се није требало дирати
Талијане. Приговарало се и појединим одговорним друговима да су они
криви за све зло које је задесило народ“.55
Веома брзо се показало да је стратегија КП Хрватске била неприме-
рена историјској ситуацији. Начeлни став да су за страдање Срба криви
Италијани и Немци а не хрватска држава, сукобио се са чињеницом да је
геноцид над Србима вршен и подржаван од органа хрватске државе, а не
од Италијана или Немаца: „Народ је знао из сопственог крвавог искуства
да су се кољачи, усташе, ослањали на своју државну власт, на своје ору
53
NOB u Dalmaciji, I, 81. Упутство Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију с
краја августа 1941. – Насупрот ставу да треба сарађивати са чланством и при
сталицама Хрватске сељачке странке, стајало је убеђење да „великосрпски и
реакционарни елементи“ у Далмацији „уносе расцјеп међу партизане, сарађују
с окупаторима и врше отворену издају“. (Zbornik NOR-a, V-1, 92. Извештај
Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију од 19. септембра 1941).
54
Zbornik NOR-a, V-1, 116.
55
Исто, 166.
жнике (жандарме) и своју домобранску војску и клали или бацали у јаме

недужне становнике ових крајева само зато што су Срби. Исто тако срп-
ско становништво видело је да је већина њихових суседа Хрвата одушевље-
но прихватила нову хрватску државу и домобранску војску“.56
Основни проблем КП Хрватске био је лако уочљив, али тешко решив:
наћи начин да се хрватско становништво, које је снажно веровало да Не-
мачка и Италија помажу стварање његове државе, увери у оправданост
устанка, као и да се наметне тумачење да је КПХ дала иницијативу за
устанак и да је она његов вођа, што је требало да гарантује заштиту хр-
ватских националних интереса. Зато је и главни објекат пропаганде КПХ
био усмерен према борби за ослобођење Далмације од Италијана.
Како би ослободилачка акција у Хрватској добила на замаху, ЦК КП
Хрватске је, на седници одржаној на Петровој Гори 19. октобра 1941. го
дине, формирао Главни штаб НОП одреда Хрватске. За команданта је
именован Иван Рукавина (учесник рата у Шпанији), чланови су још били
Вељко Ковачевић (црногорски комуниста, школован у Загребу, такође
„Шпанац“), Влада Ћетковић и Фрањо Огулинац, а за политичког коме-
сара постављен је Марко Орешковић.57 Он је био истакнути хрватски
комуниста, познат по лојалности Југославији и велики критичар поли-
тике хрватског руководства у устаничким данима. Већ сутрадан, Оре
шковић је убијен.
Марко Орешковић је још од капитулације Југославије био под јаким
утиском чињенице да је велики део хрватског становништва прихватио
формирање НДХ. Зато је и сматрао да не постоје услови да се Хрвати
мобилишу у борби против домобрана као хрватске војске и против це-
локупног апарата власти хрватске државе. Гојко Половина, стари члан
КПЈ и један од организатора устанка у Лици, накнадно је писао да је у
овом периоду врх КП Хрватске донео тајну одлуку да се Орешковић, још
док је био на функцији политичког комесара Штаба герилских одреда за
Лику, осуди као „свјесни бандит у редовима КПХ“ и да се што пре ли
квидира. Упутства су прослеђена Влади Ћетковићу и Ради Жигићу, који
је постављен и за команданта новоформираног Штаба групе партизан-
ских одреда за Лику. Жигић је требало да организује Орешковићево
убиство, и то под таквим околностима да се народу и борцима покаже
да су убиство извршили четници или Италијани, јер се због његове по-
пуларности нису могле предузети никакве отворене мере.58
56
G. Polovina, Svedočenja, 163.
57
58
G. Polovina, Svedočenje, 175. – Јосип Копинич је био сигуран да је Хебранг наредио
убиство Марка Орешковића: „Андрија Хебранг је наредио да се ликвидира Мар-
ко Орешковић јер је дигао устанак без дозволе ЦК КП Хрватске. Њега су ликви-
Окружни комитет КПХ за Лику за Орешковићево убиство одмах је

оптужио „народне издајице и талијанске плаћенике“. Убиство истакнутог
комунисте и једног од најважнијих организатора устанка у Лици иско-
ришћено је за покретање идеолошког рата који је веома брзо довео и до
правог рата између партизана и четника.
Проблем укључивања „хрватских маса“ у народноослободилачку
борбу и даље је био нерешива енигма. Ту чињеницу морао је да призна
и Тито: „Још се не показују ни симптоми народног устанка код вас, још
се не показује да хрватске масе прихваћају у ширем опсегу нашу линију
по питању ослободилачке борбе“.59 Тито је сматрао да је хрватски народ
требало јасно суочити са чињеницом да ће понети колективну одговор-
ност за усташке злочине ако се не укључи у партизанске редове: „Треба
објаснити хрватским масама да је дошао крајњи час да се дигне на уста-
нак против Павелићеве и окупаторске тираније, ако хоће да уклони од
себе кривњу пред свијетом за страховита злочинства које је зликовац
Павелић учинио према Србима и другим народима. Разни петоколонаши
у Србији и реакционарни бандити већ трпају све Хрвате у усташки кош
и брусе свој нож за покољ Хрвата“.60
Али, и даље је било тешко ускладити зацртану политику са догађаји-
ма на терену, па је Владимир Поповић применио тактику изазивања
усташког терора: „Сви наши досадашњи напори да покренемо у оружа-
ну борбу хрватско Загорје остали су без успјеха. У том настојању, које је
ишло до провоцирања сукоба између хрватских сељака и усташа слањем
одреда у скоро све хрватске срезове, изгубили смо доста људи, зато што
политички није био припремљен терен иако су нас другови из тих краје-
ва обавјештавали (лажно) да ће хрватски сељаци подупрети акције
партизана“.61
На крају 1941. године Владимир Бакарић, нови политички комесар
хрватског Главног штаба, морао је да призна да се проблем мобилисања
Хрвата у партизанске редове није померио са мртве тачке – нити су они
хтели у партизане, а ни Срби у партизанским редовима нису желели да
их ту виде. Српски борци још увек су размишљали о освети, чак су
отворено причали да у случају немачког пораза на Источном фронту
неће остати жив ниједан Хрват: „Мени се чини да је то мало претјерано,
али да има у томе много истине. Упркос рада политичких комесара, који
дирали партизани, и ту није било тада ниједног четника, ни близу. То је из-

мишљено да се сакрије овај злочин“. (Наведено према: Ž. Mihajlović, Hebrang, 134).
59
Zbornik NOR-a, V-2, 21. Директива Врховног штаба НОП одреда Југославије од
16. новембра 1941.
60
Исто, 22.
61
Zbornik NOR-a, II-2, 77. Извештај Титу од 29. новембра 1941.
су баш добрим дијелом Хрвати, иде тешко с разумијевањем политике

придобијања Хрвата. Партизани често искориштавају прилику кад нема
комесара у чети да напишу по писамце у којем попријете палежем хр-
ватског села у случају репресалија према српским селима. Кад се комесар
врати, не јавља се писац, него се ствар покушава пребацити на цивилно
пучанство“.62
Исто као у Србији и Црној Гори, и у Хрватској је на почетку 1942. го
дине дефинитивно промовисана борба против „српских четника“ као
приоритет у раду партизанских јединица. Тито је почетком јануара оба-
вестио хрватски Главни штаб и ЦК КП Хрватске о борби против Миха-
иловића у Србији, уз примедбу да је он био „резерва непријатеља у нашој
позадини“. Истовремено је радикализован однос и према југословенској
влади у Лондону, што су били више него јасни сигнали за даље спро-
вођење револуције. Тито је хрватском партијском и војном руководству
поручио да се у Хрватској стварају „сјајни услови“ за рад, јер долази до
уједињења свих „српских шовинистичких, реакционарних“ снага које,
наводно, припремају обрачун са Хрватима. Опасност од Срба и овога
пута показала се као најбољи аргумент за придобијање „широких маса“
хрватског народа: „Ви треба да напишете специјални летак за хрватске
војнике у коме ћете им указати на потребу њиховог учешћа у борби за
ослобођење хрватског народа како против окупатора, тако и против кр-
вожедних пљачкашких четничких банди које већ у Србији и Босни бру-
се своје ножеве за покољ невиног хрватског становништва“.63
Убрзо је уследило и конкретно наређење Врховног штаба о „чишћењу
терена“ од „четничких и пљачкашких банди“. Требало је ликвидирати и
све „петоколонаше и све оне који разбијају народноослободилачку
борбу“.64 Руководства КП Хрватске за „четнике“ је прогласило и све оне
српске партизане који су са неповерењем гледали на долазак Хрвата у
партизанске редове. Комунисти су морали да под присмотром држе и
непартијце у одредима, посебно комадни кадар. Требало је формирати
и специјалне војне судове, уз ваљану политичку припрему: „Народне
масе се претходно морају припремити, тј. свака ликвидација народних
издајица мора наићи на одобравање масе“.65
Стављање „српске устаничке масе“, односно личких партизана који
су били најбројнији и најбољи устаници у Хрватској, под контролу хр-
ватског Главног штаба и ЦК КП Хрватске био је најважнији задатак. Али,
62
Zbornik NOR-a, V-2, 279. Извештај од 27. децембра 1941.
63
64
Исто, 17.
65
Исто, 20.
проблеми развоја ослободилачке борбе нису произлазили из кадровских

промена и личних сукоба, већ из озбиљних и дубоких разлика у ставо-
вима српског и хрватског становништва. Срби су били убеђени да без
уништења НДХ као државе, њеног војног и цивилног апарата и снага,
нема изгледа да преживе. Насупрот томе, огромна већина Хрвата још
увек је живела у уверењу да може и треба да се створи и одржи хрватска
држава.
О даљем развоју борбе у Хрватској разговарало се 30. и 31. јануара
1942. године, на тзв. другом саветовању хрватског Главног штаба. Саве-
товање је одржано у селу Збјегу код Слуња. Централна тема била је иста
као и раније – како привући Хрвате у партизанске јединице. Усвојена је
стратегија која је остала на снази до краја рата, а сводила се на развијање
пропаганде да ће сви Хрвати бити побијени од „четника“ (Срба) ако се
не прикључе партизанима. Владимир Бакарић је нагласио да је „хрватске
масе“, осим у борбу против усташа и окупатора, требало мобилисати у
борбу против „српске издајничке реакције и четничких издајничких еле-
мената, на које се све више ослањају окупатори, а то значи опасност
страховитог покоља недужног хрватског становништва“.66
У складу са овим одлукама, хрватски Главни штаб наредио је 2. фе
бруара свим партизанским јединицама прелазак у другу фазу борбе –
извођење револуције и обрачун са „домаћим издајницима“. Приликом
издавања ове директиве, Иван Рукавина се позвао на Титово тумачење
да је Михаиловићев покрет сарадник окупатора, али и и да је Југосло-
венска влада у Лондону „ријешила да нас ликвидира и уништи“.67 По-
себно је нагласио да Хрвате треба стално подсећати да ће их стићи „чет-
ничка освета“ ако се не укључе у партизанске редове. Србима је требало
објашњавати да то што Италијани спречавају усташе у новим злочинима
и што их понекад чак и стрељају, раде само како би „хушкали Србе на
Хрвате“ и за усташке злочине окривили цео хрватски народ.68
Врх Комунистичке партије Хрватске и даље је сматрао да је главни
разлог малог броја Хрвата у партизанским јединицама „лабав однос пре-
ма четничким појавама“, посебно у Лици.69 Ништа боље стање није било
ни у северној Далмацији „усљед лабавости команданта батаљона“. Зато
су партизани на Банији 15. јуна похваљени од хрватског Главног штаба
због „врло лијепих успјеха у борби против четника“.70 Али, муслимани
су и даље били отворено непријатељски расположени према партизани-
66
Исто, 175.
67
Исто, 117–118. Писмо Главног штаба НОПО Хрватске од 2. фебруара 1942.
68
Исто, 121–122.
69
Zbornik NOR-a, V-5, Beograd, 1954, 61. Писмо ЦК КПХ од 8. јуна 1942.
70
Исто, 92.
ма као и према четницима, јер је исти народ представљао окосницу оба

покрета. То је чак морао да призна и Владимир Поповић, Титов лични
повереник у Хрватској: „Још и данас сељаци Муслимани судјелују у пљач-
ки и клањима сусједног српског становништва“.71
Опори запис о томе оставио је и Штаб НОП одреда Баније: „Усташе–
муслимани, па чак и жене, јуришали су сјекирама и косама на партиза-
не. У овој борби рачуна се да је непријатељ имао близу 100 жртава.
Пошто је дошло до повлачења прије него је отпор био сломљен, дошло
је и са наше стране до жртава. Овим губицима допринео је још и начин
на који се муслимани боре. Пуцају иза сваког грма и вјешто се пребацују
по терену, који им је ионако већ познат“.72
_______________
Хрвати комунисти били су главни организатори и агитатори НОП-

а, а у борбеним јединицама превладавали су Срби. To није сметало Титу
да 22. новембра 1942. формира тада најснажнију партизанску јединицу
у Хрватској под називом Први корпус НОВ Хрватске, са 8.568 бораца
који су већином били српски сељаци.73 Логистичка подручја – базе за
смештај, живот, борбене акције и за исхрану углавном су биле на под-
ручјима насељеним српским становништвом. Зато је партизански покрет
био у опасности од изолације у оквире устаничких подручја, што би
довело до стагнације, неутрализације, па и до гетоизације и слома који
би се могао догодити ако Хрвати не би масовније подржали партизане.
Та историјска ситуација промењена је доласком Андрије Хебранга
на челну функцију у КП Хрватске. Он је током 1941. године био члан ЦК
71
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 5, 438. Извештај Титу од 16. јуна 1942.
72
Zbornik NOR-a, V-5, 122. Извештај од 19. јуна 1942. – Гојко Половина је накнад-
но тврдио да су Владимир Поповић и Андрија Хебранг истицали да је устанак
за Хрватску преурањен, „јер су масе хрватског народа биле за Мачека и ХСС“.
Сматрали су да треба чекати и тек када почне расуло снага Осовине почети са
припремама народа. Они су истовремено били и у сталном контакту са Комин-
терном и издавали су директиве да се сарађује са властима НДХ: „У ЦК КПХ
су постојале две струје: једну су чинили Раде Кончар и Марко Орешковић (оба
су убијена) и то је била линија за Југославију као целину, и друга линија коју
су заступали Поповић и Хебранг, а која је била за средњоевропско решење.
Бакарић је био врло искусан комуниста и настојао је да се не замери ни једној
ни другој линији. Чекао је. Био је значајна личност у спровођењу Титове линије
одржавања интегритета Југославије и КПЈ. То је човек који је, по мом мишљењу,
у рату много допринео победи Титове политике“. (Гојко Половина, „Борили смо
се за Југославију“, НИН, 17. април 1988, 20–21).
73
Dušan Baić, Četvrti korpus NOV Jugoslavije, odnosno Prvi korpus NOV Hrvatske,
Beograd, 1990, 4.
КПХ задужен за „војна питања“ и фактички је руководио устанком. Иле-

гално је живео у стану Ивана Сребрњака („Антонов“), који је од раније
био повереник совјетске обавештајне службе у Југославији. Хебранг је
ухапшен 26. фебруара 1942. године,74 а ослобођен је 23. септембра 1942.
после првих партизанско-немачких преговора о размени заробљеника.
Одмах је постављен за заменика секретара ЦК КП Хрватске (уместо Ра-
дета Кончара кога су стрељали Италијани), односно Оперативног руко-
водства коме је на челу био Владимир Поповић.75
По доласку Хебранга на слободну територију, у Слуњ, склопљен је
споразум са Хрватском сељачком странком. Две странке су се споразу-
меле о карактеру ослободилачке борбе – она се није водила да би „ова
или она странка или групација дошла на власт, него је то борба за једну
заиста независну Хрватску из које ће бити протјерани окупатори и у
којој ће бити уништени усташки злочинци, за једну Хрватску у којој ће
бити уједињене све хрватске земље, за једну слободну Хрватску у којој
ће сам народ одредити облик владавине и у којој ће бити зајамчено пра-
во хрватског народа за национално самоодређење“.76
Посебно су осуђени генерал Михаиловић и југословенска емигрант-
ска влада. Две странке „са жаљењем констатирају чињеницу“ да југосло-
венска влада није до сада дала никаквих гаранција за „сутрашњицу Хр-
ватске и права хрватског народа на национално самоодређење“, па је
влада у Лондону упозорена на „даљекосјежне посљедице које ће неми-
новно повући за собом таква политика“.77 Договорено је и да се ЦК КПЈ
„замоли“ да се овај споразум прошири и на Босну и Херцеговину и
74
Tito, Sabrana djela, IX, 251. – Према извештају који је Иван Крајачић послао у
Москву, хапшење је извршено 5. марта. Крајачић је осумњичио Францишку
Клинц, супругу Ивана Сребрњака, за издају и сарадњу са усташама, па је тражио
да се она ликвидира. Ф. Клинц се 1948. изјаснила са Резолуцију Информбироа.
Ухапшена је и умрла је у затвору. (Izvori za istoriju SKJ. Dokumenti centralnih organa
KPJ. NOR i revolucija 1941–1945. Knjiga 7, Beograd, 1988, 519–520 и 695).
75
И Хебрангов излазак из затвора Јосип Копинич је „пропустио“ кроз свој оба-
вештајни поглед, поново без доказа. Он је тврдио да је Хебранг одмах по дола-
ску на слободну територију створио „ореол мученика и јунака који издржава
све патње“ како би сакрио да је у затвору пристао на сарадњу са усташама. У
затвору је одмах признао да је члан ЦК КПХ, „провалио“ је све људе са којима
је био у вези по совјетској војној обавештајној линији, открио је загребачке и
славонске везе, па су због тога уследила бројна хапшења хрватских комуниста.
Наводно се Хебранг и у писаној форми обавезао да ће радити за усташе.
(Vjenceslav Cenčić, Enigma Kopinič, II, Beograd, 1983, 47–48, 50 и 55). О позадини
те конструкције опширније у: M. Marić, Deca komunizma, II, 97–120.
76
Knjiga 8, Beograd, 1988, 494–495.
77
Исто, 495.
Војводину. Импликације су биле више него очигледне. Српски народ није

поменут ниједном речју.
Од Хебранговог доласка на слободну територију национална компо-
нента код хрватских комуниста дошла је до пуног изражаја, што је изази-
вало честе неспоразуме, па чак и сукобе са Титом и централом КПЈ. Иво
Банац је веома јасан у оцени да је Хебранг био „природни вођа“ нацио-
нално опредељених комуниста, а ту позицију објашњава некадашњом
идејом Народног фронта и напуштањем левичарског секташтва, које је
било доминантно у политици КПЈ током прве две ратне године. Банац
такође сматра да у питању није био хрватски национализам, већ одступање
од „крутих идеолошких ограничења некомунистима у покрету“.78
Хебранг је дошао у већ профилисану историјску ситуацију и само
је наставио путем који је претходно партијско руководство КП Хрватске
било утемељило. Оно се држало стратегије КПЈ која је постала званична
после септембра 1939. године – смисао револуције јесте у борби за сло-
боду „угњетених народа“, а не у борби за јединствену Југославију. Од
тада се само много више и слободније говорило да је циљ партизанске
борбе у Хрватској „национално ослобођење“ хрватског народа. У изјави
Иницијативног одбора хрвaтске револуционарне скупштине (ЗАВНОХ–
Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске) и
Главног штаба НОВ и ПО Хрватске од 26. маја 1943. саопштено је да се
борба води за прикључење Хрватској свих крајева „које је Павелић про-
дао Италији и Мађарској“ – хрватског Приморја, северне Далмације и
острва, Горског Котара и Међумурја, али и оних делова који су припали
Италији после Првог светског рата – Задра, Ластова и свих кварнерских
острва. Речено је и да ће хрватски и српски народ после ослобођења
демократским путем одлучити о свом унутрашњем уређењу, али и о „од-
носима с осталим народима и земљама“.79
Андрија Хебранг је писао да борба коју хрватски народ води за своје
национално ослобођење, иако и по свом облику и још више по унутра-
шњем садржају „имаде и садржи низ нових промјена“, ипак је у сушти-
ни природан, логичан нaставак и највиши израз „стољетне борбе наро-
да – да у свом дому слободно сам одлучује својом судбином“.80 Ова
оцена дошла је у ситуацији када је пораз Осовине био сасвим известан,
самим тим и слом НДХ. Зато је Хебранг, за разлику од прве ратне годи-
не, сада више него јасно истакао да Хрвaти што пре треба да се ослобо-
78
I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita, 91,
79
Наведено према: Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944–1946,
III, Zagreb, 2008, 67.
80
A. Hebrang, „Tragom stoljetne borbe hrvatskog naroda za oslobođenje“, Naprijed, 26.
maj 1943, 1.
де Павелића. Другу највећу опасност за хрватски народ Хебранг је видео

у „југославенским великосрпским хегемонистичким елементима“, па је
решење било у стварању слободне хрватске државе која ће бити преду-
слов довољно снажне Југославије.81
Хебранг се противио и свим покушајима да се ослободи логор Ја-
сеновац, што су више пута предлагали партизани у Босанској Крајини
и Славонији. Али, ни Врховни штаб НОВЈ, ни ЦК КПЈ, као ни нижи
штабови и партијска руководства, нису на то гледали као на један од
важнијих задатака. Иницијативе су постојале, али одлука о нападу на
Јасеновац никада није донесена. О томе се никада није одлучивало на
нивоу војних штабова. Последњу реч у томе увек је имало руководство
Комунистичке партије Хрватске – оно је увек било против тога из својих
политичких разлога. Тако логор Јасеновац није ни ослобођен – на крају
рата, априла 1945. године, једноставно је напуштен од стране усташке
посаде која се повукла са осталим војним снагама НДХ.82
ЗАВНОХ је конституисан 13. и 14. јуна 1943. на Плитвичким језерима,
са амбицијом да постане највише политичко руководство у Хрватској. У
Резолуцији су Срби и Хрвати третирани равноправно; за ЗАВНОХ је рече-
но да је „израз несломљиве воље хрватског и српског народа да оствари
своје вјековне тежње за слободом и самосталношћу, оно је израз борбеног
јединства хрватског и српског народа у Хрватској и чврсте одлуке наших
народа, да воде немилосрдни и беспоштедни народноослободилачки рат до
коначне побједе над фашистичким окупаторима, њиховим слугама Паве-
лићевим усташама и четницима Драже Михаиловића, те окупаторовим
помагачима: агентима избјегличке ‘владе’ и издајничког водства ХСС“.83
Владимир Поповић је у априлу 1943. отишао у Врховни штаб. Тито
је 15. јула Хебранга именовао за политичког секретара ЦК КПХ, а за
организационог секретара постављен је Иван Крајачић. Пошто је он ра-
дио на обавештајним пословима за Совјетски Савез, Тито је одлучио да
Крајачић и даље остане и на том послу: „Он може да остане у Загребу
и да повремено дође до вас. Осим тога, он може задржати контролу над
радом који је до сада обављао“.84
Хрватски комунисти, осим што су полако али сигурно постајали неза-
висни политички фактор, све су се упадљивије понашали као независни
борци. Истовремено су поједини Срби партизани били све више нeзадо-
вољни положајем српског народа у партизанској Хрвaтској. Ћирилично
81
82
Милан Кољанин, Поговор за књигу: Славко Одић – Славко Комарица, Зашто
Јасеновац није ослобођен, Београд, 2008, 304, 307.
83
Наведено према: B. Petranović – M. Zečević, Jugoslavija, 644–645.
84
J. B. Tito, Sabrana djela, XVI, Beograd, 1984, 54.
писмо константно се потискивало, у врху КП Хрватске изузетно нерадо се

гледало на расправе о усташким покољима Срба, а њих је све мање било и
на руководећим положајима, како у партији тако и у војсци. Андрија Хебранг
је сматрао да Срби у Хрватској могу да имају само статус националне мањи-
не, са свим правима која из тог статуса произлазе (слободно исповедање
православне религије, употреба ћириличног писма и других националних
симбола на територијама које насељавају у већини). Противио се стварању
било каквог „народноослободилачког фронта Срба у Хрватској“, а од Срба
је тражио пуну оданост хрватској домовини.85 Суверенитет Југославије све
мање је био присутан у партизанској Хрватској, што је изазвало отворени
сукоб са Титом који је остао пригушен све до краја рата.
Хрватска револуционарна скупштина профилисала се као хрватски
сабор и, како је Тита обавестио Иван Рибар 14. септембра 1943. године,
„љубоморно истицала“ себе као једино руководеће политичко тело у Хр-
ватској и уопште није допуштала никакав утицај АВНОЈ-а. Рибар је био
посебно незадовољан односом партизанске Хрватске према српском на-
роду. Хрватски руководиоци нису прихватали да се положај српског
народа решава јединствено на нивоу целе Југославије, већ је однос Хр-
вата и Срба у Хрватској требало решавати искључиво у Хрватској. То је
изазвало велико незадовољство српских партизана и Рибар је Тита оба-
вестио о „сепаратистичким тенденцијама“ на читавом српском етничком
простору. Мишљење да ће Срби бити запостављени у новој Хрватској и
да је онда боље да остане стара Југославија, постало је све присутније
код српских партизана: „И заиста, данас по хрватским крајевима међу
Хрватима шири се невероватан вал народноослободилачког покрета, док
међу Србима, мислим на оне који су код куће, завладала је хладноћа,
незаинтересовање за нашу борбу. Да ли је то до замора или од силних
губитака, жртава које су Срби једини до данас поднијели или од страха
пред будућношћу, не може још да се каже“.86
85
I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita, 99–100. – Као „четници“ третирани су сви они на-
оружани Срби који нису желели да се сврстају у редове хрватских партизана. Према
њима милости није смело да буде: „Наш став значи да нема и не смије данас бити
никаквог либерализма у односу спрам тих банди, него сам рат, рат до истребљења
као према сваком окупаторовом слузи“. (Zbornik NOR-a, IX-4, Beograd, 1966, 83).
86
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 13, 128. – Рибар је од Тита тражио
да код хрватског руководства интервенише да прихвате југословенске институ-
ције и да пошаљу своје представнике у АВНОЈ: „По мом мишљењу, крајње је
вријеме да се АВНОЈ, а нарочито Извршни одбор, попуни. Овакви какви смо,
нисмо заиста оно што би морали да будемо у ово вријеме. Мене мораш да
разумијеш када ово тражим, моја лична ситуација тешка је. Ја бих желио да
радим, а немам с ким. Са ЗАВНОХ-ом не могу, јер они неће, не призивају ме
заједничком раду, а сам не могу“. (Исто, 131).
Стање се, међутим, није поправљало. Одмах после капитулације

Италије, ЗАВНОХ је, без консултација са Титом, 20. септембра 1943. до-
нео одлуку о прикључењу Истре, Ријеке, Задра и осталих „окупираних
крајева“ Хрватској. У одлуци су споменути само хрватски партизани
(„јуначка Народноослободилачка војска Хрватске“); одлука је донесена
на основу права на „само-одређење народа коју су прокламовали наши
велики савезници, Совјетски Савез, Велика Британија и САД“. Ништав-
ним су проглашени сви уговори и конвенције које су Анте Павелић и
„разне великосрпске клике“ склопили са Италијом. Италијанској нацио-
налној мањини гарантована је аутономија.87
Владимир Назор, председник ЗАВНОХ-а, ту одлуку, преведену на
руски, проследио је лично Гоергију Димитрову и партизанској радио-
-станици „Слободна Југославија“, која се налазила у Совјетском Савезу.
Тито је могао само да упути оштар протест хрватском Главном штабу:
„Неправилно је проглашавање ништавности свих уговора само са стра-
не ЗАВНОХ-а и само с његовим потписом. Прокламацију је морао пот-
писати и АВНОЈ, а Предсједништво ЗАВНОХ-а да супотпише. Иначе то
неће имати важности пред страним силама и значи сепаратизам против
којег су сви савезници“.88
Како истиче Душан Биланџић, у Хрватској се одвијао тихи и про-
тивречни процес превирања унутар тек конституисаних структура фе-
дералне Хрватске. Током 1943. и 1944. у све структуре – војне и поли-
тичке, у органе власти, посебно средишње, као што су ЗАВНОХ и
његови органи – улазило је све више Хрвата, присталица ХСС-а, који су
чак формирали и своју странку на територији под партизанском кон-
тролом, што су учинили и Срби формирањем клуба Срба вијећника
ЗАВНОХ-а. На партизанску страну прелазили су и бројни домобрани, а
све масовније и интелектуалци који су одржали своје чувене конгресе,
јединствене у окупираној Европи.89
На другом заседању ЗАВНОХ-а, одржаном у Плашком од 12. до
15. октобра 1943. године, усвојеном Резолуцијом изражено је признање Ср-
бима у Хрватској за велике жртве у дотадашњим борбама, за „доказе које
су дали у својој великој љубави према заједничкој домовини“ – Хрватској.
Због тога ће они и заједно са Хрватима уживати „плодове побједе и сло-
боде“. Речено је да „нема, не смије и неће бити Хрватске у којој Србима
не би била зајамчена пуна равноправност и једнакост“.90
87
88
Tito, Sabrana djela, XVII, 3.
89
D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest, 177–178.
90
Наведено према: Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945,
Beograd, 1992, 525.
Ово је речено уочи Другог заседања АВНОЈ-а да би се неутралисао

већ видљив српски страх за сопствени положај. Aли, много важније од
тога јесте то што је у Плашком речено да Хрватска ни по коју цену неће
пристати да јој се намеће облик владавине, па је питање револуционарног
преврата постало главна тема. Није нимало случајно то што се пројекат
комунистичке федерације појавио као национални пројекат хрватског пар-
тизанског покрета. Хебранг је тада говорио о „федеративној демократској
Југославији“, а Иван Рибар, председник АВНО-а који је у Плашком био
„почасни гост“, изјавио је како су ЗАВНОХ и Хрватска „најбоље мјесто и
вријеме“ за објављивање нове југословенске политике. Хебранг је говорио
да је политичка и војна победа партизанског покрета у Хрватској обе
збеђена, али да још није „извојевана“, па је тражио јединство хрватског и
српског народа. Говорио је о демократској и федеративној републици Ју-
гославији, у којој ће бити и демократска република Хрватска која ће свим
националним мањинама обезбедити „једнакост и слободу“. Највећу опа
сност и даље је видео у „издајничкој великосрпској“ влади у Лондону: она
је била „четничка влада“, а њен краљ био је „четнички краљ“. Рекао је и
то да је „великосрпска монархистичка клика“ била одговорна за „све патње,
жртве и злочине које су подносили Хрвати и остали народи Југославије“.
Та влада била је одговорна за „слом наше земље“ и за сва „злодјела Драже
Михаиловића и његових четника над хрватским и српским народом“.91
Андрија Хебранг је био једини југословенски комуниста који је оспорио
неке појединости из Титовог реферата на Другом заседању АВНОЈ-а. Он је
чак одбио да га објави и већ 17. децембра 1943. године, преко радио-центра
хрватског Главног штаба, упутио је следећи радиограм: „У Титовом рефера-
ту на трећој страни стоји да је послије капитулације Италије дошло до не-
виђеног полета народног устанка у Далмацији, Словенији, па и у Хрватској.
Из те формулације излази као да Далмација није саставни дио Хрватске. То
би ваљало правилније формулисати, јер реферат иде у штампу“.92
Тито му је одговорио доста оштро 22. децембра, али је ипак морао да
начини одређени уступак: „Мој реферат је одштампан и не може се мијења-
ти. Уобичајено је казати: Хрватска и Далмација. Истакнути Далмацију
имало је битан значај за мобилизацију и појачавање устанка. Осим тога,
Далматинци то и сами траже. Истичем, погрешно је то сматрати сепара-
тизмом. Натезајући те формулације, ви сами уносите пометњу. Да не би
било никакве забуне, дозвољавам да уметнете ријеч ‘остало’, тј. тамо гдје
стоји ‘па и у Хрватској’, ставити: па и у осталој Хрватској“.93
91
92
J. B. Tito, Sabrana djela, XVIII, Beograd, 1984, 293–294.
93
Исто, 95.
Тако су стваране претпоставке да се устанак српског народа потпу-

но стави под контролу „хрватских антифашиста“, што је изазвало реа
кцију и Срба, али и врха КПЈ. У Хрватској је тај процес објашњаван по-
тискивањем „догматско-стаљинистичких тенденција“ у партији, а сам
чин стварања државне структуре водио је према све већој политичкој
самосталности, која се изражавала јачањем хрватске државности. Тај
процес развијао се и зато што је руководеће језгро КПЈ било физички
удаљено од Хрватске. У контексту таквог развоја, у Хрватској се све више
наглашавала њена „самосталност, суверенитет и државност“. Евидентној
тенденцији интензивног исказивања хрватске суверености у 1943. и 1944.
супротстављао се мали број хрватских комуниста, углавном само у Дал-
мацији, као и део Срба. Српски већници ЗАВНОХ-а су почетком јануара
1944. на Оточцу основали Клуб вјећника ЗАВНОХ-а, неку врсту стра-
начког пандана Извршном одбору ХСС-а на партизанској територији
који је створен октобра претходне године.94 Међутим, ти отпори били
су слаби да би зауставили, како су истицали хрватски комунисти, „тен-
денцију демократизације, јачања националног елемента и суверености
федералне Хрватске“.95
Хебранг је постао кључна личност у хрватском комунистичком
покрету у врло неповољном тренутку и по себе и по идеју о „слободној
Хрватској“. Капитулација Италије и порази немачких армија на Источном
фронту јасно су показали како ће се рат завршити, што је за Тита био
знак да се окрене тактици одбране Југославије као целине и стварању
јаке државе, армије пре свега, како би и себе и свој покрет у међународ-
ној антифашистичкој коалицији приказао као независтан и веома зна-
чајан политички и војнички фактор. Упоредо са тим, јачала је и Титова
лична амбиција да буде вођа велике и јаке државе. Али уместо измене
доктрине, што је практично било врло тешко изводљиво, али не и немо-
гуће, Тито се одлучио да све комплексне проблеме решава персонално
– уклањањем људи, што ће бити модел по којем ће се понашати и у
послератној Југославији.
Неспоразуми са хрватским вођством постајали су све озбиљнији. У
фебруару 1944. Тито се успротивио да се створи посебна хрватска влада
(по угледу на НКОЈ), али његово мишљење није уважено. ЗАВНОХ се
следећег месеца конституисао (упркос противљењу Срба) као врховно и
законодавно и извршно тело „народа и државе Хрватске“. Тито је истрпео
ову одлуку због очекиваног „полета“ ослободилачке борбе у Хрватској,
као и одлуку о задржавању националних обележја партизанске војске у
94
B. Petranović, Srbija, 525.
95
Tito, Sabrana djela, XVIII, 95.
Хрватској, чему су се Срби такође противили. Руководство КП Хрватске

ову одлуку је оценило као „необично значајну“ и поручило Титу да је
још увек преурањено преименовање Главног штаба Хрватске у Главни
штаб НОВЈ за Хрватску из најмање два разлога: прво, зато што „хрватске
масе“ још увек ни из далека „нису увучене“ у народноослободилачки
покрет и друго, зато што не треба потцењивати утицај „Мачекове клике“
која ће „заводити неупућене“ и ометати мобилизацију.96
Отворен сукоб избио је у вези једне пароле која се појавила у хр-
ватским партизанским новинама: „Живјела слободна и уједињена Хрват-
ска у братској федеративној заједници са слободном Србијом и слобод-
ном Словенијом“. Тито је Хебрангу 7. априла 1944. послао један врло
љутит телеграм: „Ово је просто невјероватно како сте то могли пропус-
тити да тако не пазите на остале народе и да изоставите ријеч Југосла-
вија. По нашем дубоком увјерењу, то није случајно, већ је у складу са
вашом линијом која може имати катастрофалне посљедице ако се одмах
не исправи по најважнијим питањима“.97
Централни комитет КП Хрватске је овај телеграм примио 10. ап-
рила, а четири дана касније Хебранг, Марко Белинић и Павле Грегорић
кренули су из Топуског у Дрвар, код Тита. Тамо је 19. априла одржана
Проширена седница Политбироа ЦК КПЈ. На њој су, осим три хрват-
ска представника, били Тито, Кардељ, Ђилас, Ранковић, Иван Милу-
тиновић и Владимир Бакарић. То је било прво сучељавање врха КПЈ
са непослушним вођством КПХ. Тито је наступио изузетно оштро:
састанак се одржава због „политичког застрашивања“ које спроводи
врх КПХ, због „великохрватског националистичког скретања“ које се
испољава по многим питањима у практичном раду; „карактеристичне
тенденције“ усмерене су на слабљење веза између Хрватске и Југосла-
вије као државне целине; потцењује се улога КПЈ на „народне масе“ у
Хрватској, а прецењује улога ХСС-а; неправилно се гледа на политику
братства и јединства. Хебранг је чак одбио да поднесе извештај о ор-
ганизационом стању КП Хрватске и политичкој ситуацији у Хрватској.
Иако су у питању биле изузетно тешке оптужбе Хебранг је само уко-
рен, а Белинић и Грегорић задужени су да сазову седници ЦК КП Хр-
ватске на којој би се „критички оценила“ Хебрангова политичка де-
латност, као и да се акценат стави на политику „братства и јединства“
96
Наведено према: B. Petranović – M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, II, 107–108.
97
J. B. Tito, Sabrana djela, XIX, Beograd, 1984, 214. – Рандолф Черчил, син британ-
ског премијера, који је био члан једне британске мисије код партизана, у свом
службеном извештају од 12. априла 1944. посебно је нагласио да je Хебранг
„значајнији од било кога кога сам срео у овој земљи, осим, наравно, Тита“. (Tito
– Churcill. Strogo tajno. Izabrao i uredio: Dušan Biber, Beograd–Zagreb, 1981, 133).
народа Хрватске и њихово „акционо јединство“ у борби против „ус-

таша и фашистичких окупатора“.98
Неке од ових критика усвојене су у декларацији ЗАВНОХ-а, која је
усвојена у ноћи између 8. и 9. маја 1944. године, на конференцији у То-
пуском. У питању је била „Декларација о основним правима народа и
грађана демократске Хрватске“. У њеном првом члану се каже: „Хрватски
и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни. Националним
мањинама осигураће се сва права на национални живот“.99
Пошто статус српског народа није експлицитно наведен, уследила је
оштра реакција српског руководства које је запретило да сруши целу
конструкцију политике „братства и јединства“ у Хрватској. Моша Пија-
де је у српском гласнику Српска ријеч објашњавао да Срби у Хрватској
неће бити национална мањина, већ интегрални део српске нације, али
на федералном нивоу јер ће федеративна држава целина обухватити у
својим границама целину српске, као и целину хрватске нације. Пијаде
је писао да Срби имају обавезе према Хрватској као својој „ужој отаџ-
бини“, а Хрвати према Србима у њој као према припадницима српске
националне целине.100
Ускоро је отворен још један фронт унутар КП Хрватске. Њен врх је
од раније имао бројне неспоразуме са партијском организацијом у Дал-
мацији, која је имала свој полунезависни покрајински комитет на чијем
је челу био Вицко Крстуловић. До оснивачког конгреса КП Хрватске,
партијска организација у Далмацији директно је била везана за врх КПЈ.
Још од 1941. године далматински комунисти инсистирали су на дослед-
ној југословенској политици и на покретању масовног устанка у складу
са директивама врха КПЈ. Због тога је Хебранг настојао да снизи ранг
партијске организације, у чему је успео октобра 1943. и од тада је она
функционисала као Обласни комитет КП Хрватске за Далмацију. Ипак,
неспоразуми су остали и ишли су тако далеко да је врх КПЈ марта 1944.
морао изричито да саопшти како је далматинска партијска организација
у саставу КП Хрватске.101
Више него уочљива намера далматинских комуниста била је да се
Далмација конституише као аутономна покрајина у Хрватској. Душан Бр-
кић, који је у лето 1944. у име ЦК КПХ боравио у Далмацији, констатовао
је да се у њој не признаје ни партијски ауторитет ЦК КПХ, ни ауторитет
власти ЗАВНОХ-а, али и да у већ ионако замршеним приликама у Далма-
98
Tito, Sabrana djela, XIX, 335.
99
100
Исто.
101
Наведено према: B. Petranović – M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, II, 108.
цији „нема исправног односа према Србима“, да се они не осећају равно

правним, да постоје снажне економске, политичке и верске супротности и
разлике између обалног појаса и континенталне Хрватске, између католи-
ка и православаца, четника и усташа, „великосрпске“ и хрватске концеп-
ције, што је доводило до тога да су чак и Хрвати приступали „четницима“.
Бркић је на крају закључио да Вицко Крстуловић своје извештаје директ-
но шаље ЦК КПЈ.102 Сукоби су кулминирали толико да је Андрија Хебранг
комунистима у Далмацији рекао да превише инсистирају на југословен-
ству, да је Далмација сувише одвојена од остале Хрватске и да живи не-
како својим посебним животом: „Томе сте и ви криви“.103
Пошто је Хебрангово писмо остало без реакције, Иван Крајачић је
затражио директну интервенцију од врха КПЈ: „Обласни комитет већ
дуго времена лавира између вас и нас. Он се не осјећа одговорним пред
нама, те настоји да код вас нађе неко покриће ако не проводи наше
директиве. Такво стање иде наруку тамошњим нездравим приликама.
Зато предлажемо или да ви захватите и ријешите то далматинско питање,
или да им ставите до знања да спадају под нашу компетенцију, па ћемо
ми тада предузети потребне мјере и дати помоћ за сређивање и попра-
вљање стања у тамошњој партијској организацији. Без тога они ће и даље
висити у зраку и наставити по старом“.104
Тито је реаговао 2. септембра и, на изненађење врха КП Хрватске,
изнео мишљење да су оцене „друга Андрије и Стеве преоштре, нaгле и
нeдовољно убедљиве“. Они у својим оценама нису рад и стање у Далма-
цији посматрали у целини, „него су извлачена поједина питања, поједи-
не слабости“. Тито је делимично подржао и Хебрангову струју, одбијањем
захтева далматинских комуниста да им се врати статус Покрајинског
комитета: „Партијска организација у Далмацији припада КПХ и ви сте
одговорни пред ЦК КПЈ за њен рад. Обласни комитет у свом раду у
свему мора одржавати везу са вама и одговарати вама за свој рад. Ми
ћемо, док смо ту, као и до сада, указивати Обласном комитету помоћ у
појединим конкретним питањима“.105
Хебранг је у септембру 1944. одбацио предлог далматинских кому-
ниста о Далмацији као покрајини у Хрватској: „Ваш приједлог да про
гласимо Далмацију покрајином сматрамо неправилним и за то нема са-
вршено никакве потребе. Ако неки другови заснивају своје мишљење на
томе што је Далмација у Аустроугарској монархији имала своју покрајин-
102
Jera Vodušek–Starič, Kako su komunisti osvojili vlast 1944–1946, Zagreb, 2006, 91.
103
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 19, Beograd, 1986, 245. Писмо Ан-
дрије Хебранга Обласном комитету КПХ за Далмацију од 8. августа 1944.
104
105
J. B. Tito, Sabrana djela, XX, Beograd, 1982, 28.
ску владу, па би требало имати и сада, онда су потпуно на кривом путу.

Аустроугарска монархија водила је такову политику због тога да цијепа
јединство хрватског народа, а то не може бити разлог да ми прогласимо
Далмацију покрајином“.106
Врх КПЈ је оценио да је оваква реакција преоштра. Тито је још једном
покушао да утиче на Хебранга. Прво му је 15. септембра писао како је из-
ненађен одлуком ЗАВНОХ-а да се у школама у Хрватској уведе веронаука
као обавезан предмет. Чак је рекао да је то „врло груба грешка“ јер ниједна
демократска земља нема веронауку као обавезан предмет. Затражио је да се
та одлука хитно повуче јер је „Ватикан ионако врло непријатељски распо-
ложен према нама и ради пуном паром да нам што више напакости
окупљајући и подупирући све противнародне елементе у Југославији“.107
Али, Хебранг није одговорио, па му је Тито већ 17. септембра послао
наређење да обустави рад на стварању телеграфске агенције Хрватске:
„Шта то уопште значи? Клизите пуном паром у сепаратизам. Зар не ви-
дите да и федеративно уређене државе имају једну службену телеграфс-
ку агенцију? Нека вам пример буде Совјетски Савез, ако нико други.
Тражимо најхитнији одговор по питању ваше одлуке о веронауци као
обавезном предмету у школама. Мислим да се могло одговорити већ јуче
и не чекати толико“.108
Овога пута Хебранг је морао да одговори, али је остао код својих
ставова. Титу је истога дана послао следеће објашњење: „Агенција ТАХ
основана је на темељу упуте Повјеренства за информације НКОЈ-а од
15. маја ове године. У тим упутама стоји: да се оснују земаљске агенције
и да оне морају бити у склопу Танјуга и свака може носити друго име.
Према томе, не лежи кривица на нама што је покренут ТАХ“.109
Тек тада је Тито схватио да су неопходне ригорозне мере, па је
18. септембра писао Кардељу и тражио од њега да што још једном оде у
Хрватску „јер тамо праве невјероватне глупости“. Одлуке о стварању
Телеграфске агенције Хрватске и увођењу веронауке за Тита су биле до-
каз јаких сепаратистичких тенденција „код наших другова“.110 Кардељ је
први пут у Хрватску, са острва Виса преко Барија, отпутовао 21. августа
1944. године, где се задржао неколико дана у Топуском, у седишту
ЗАВНОХ-а, Главног штаба НОВ и ПО Хрватске и ЦК КП Хрватске. По-
том је из Словеније авионом отпутовао у Бари 25. септембра, а одатле је
106
107
108
Исто, 425.
109
Исто, 511.
110
Исто.
долетео на Вис 26. септембра.111 Ту је 30. септембра написао један врло

опширан извештај, који је Титу у Крајову однео Митар Бакић 5. октобра
1944. године, што говори о озбиљности ситуације.
Кардељ је на почетку свог писма Титу рекао да нема потребе да
поново путује у Хрватску док га не упозна са својим мишљењем. Изри-
чито је тврдио да у Хрватској „ствари неће ићи добро“ све док је Андрија
Хебранг на челној партијској функцији, односно све док се он уопште и
налази у Хрватској: „Читав његов менталитет и његов карактер су такви
да представљају једну сталну тенденцију ка слабљењу повезивања Хрват-
ске са Југославијом. Има у том погледу и конкретних момената који то
доказују, а још више то доказује чињеница да имамо беспрекидно у Хр-
ватској посла са истим негативним тенденцама“.112
Кардељ је детаљно образложио стање у КП Хрватске и уопште у
њеном партизанском покрету: национализам код Андрије Хебранга из-
бијао је на сваком кораку; он не воли Србе и Словенце и Југославију
доживљава као нужно зло; на другој страни, има паничан страх према
сепаратистичким тенденцијама у Далмацији у односу на Хрватску; Ан-
дрија и читав ЦК КП Хрватске „оборили су се у ствари на Далмацију“
у првом реду због тога јер Далмација показује много већу повезаност са
Југославијом него што је показује остала Хрватска; о Србима се много
говори, али се ништа не предузима да они осете да имају неке гаранције
за будућност; Српски клуб у ЗАВНОХ-у потпуно је маргинализован, а
не дозвољава им се да на било који начин испоље своју политичку по-
себност; тек под снажним притиском Срба партизана дозвољена је упо-
треба ћирилице у школама са српском децом; ЦК КП Хрватске не до
звољава да се формира Народноослободилачки фронт Срба у Хрватској.113
Упркос Титoвом противљењу, у школама на ослобођеној територији
веронаука је уведена као обавезан предмет. Хебранг је инсистирао да
ЗАВНОХ признаје бракове склопљене само у цркви и да се сви „морају
поново оженити црквено, јер се у Хрватској може признати само цркве-
ни брак“.114 Хебранг није хтео ни да разговара са Вицком Крстуловићем,
секретаром ПК КПЈ за Далмацију, због његове пројугословенске поли-
111
Исто.
112
Izvori za istoriju SKJ. Dokumenti centralnih organa KPJ. NOR i revolucija 1941–1945,
Knjiga 20, Beograd, 1987, 41.
113
Исто, 41–42.
114
Посредством Глеза фон Хорстенауа, немачког опуномоћеног генерала у Загребу,
Хебранг се током 1944. најмање два пута састао са надбискупом Степинцем.
(Glez fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića. Memoari kontroverznog generala,
Beograd, 2007, 25). Тиме се, вероватно, може објаснити увођење веронауке и
покушај легализације црквених бракова.
тике. Исти третман имао је и Владимир Бакарић који уопште није ни

изабран у Председништво АВНОЈ-а: „Коначно, још треба да укажем на
Андријин приватни живот. Он се одвојио од свега осталога са својом
породицом, са својом женом о којој говоре да има сваки дан друго одије-
ло, о којој причају да је у прошлости живјела са неким усташким логор-
ником. Ја не могу о ниједној од тих ствари рећи ништа конкретно. Знам
само то да је она један потпуно туђ елемент и да се сви туже на њу“.115
Тито је реаговао одмах по добијању писма 5. октобра и сменио je
Хебранга са челне функције у КП Хрватске: „Разлози: његово национа-
листичко скретање се продужило. Изражава се у читавом низу грешака
према Србима, према Југославији, у неиспуњавању упута ЦК КПЈ, у не-
правичној кампањи против Далмације, баш због тога јер има она правилан
однос према Југославији. Обавезну веронауку у школи спровео је упркос
томе да сам му пар дана пре ја дао друкчије мишљење. Сматрам да је за
нашу Партију и за Југославију опасно даље држати Андрију у Хрватској“.116
По Титовом наређењу од 5. октобра 1944. године у Хрватску су от-
путовали Едвард Кардељ, Милован Ђилас и Владимир Бакарић и фор-
мирали ново партијско руководство, са Бакарићем на челу, који ће за-
држати ту позицију све до своје смрти 1983. године. Истовремено је
Хебранг доведен у Београд. Остао је члан Политбироа ЦК КПЈ, у првој
влади комунистичке Југославије именован је за министра индустрије и
председника Државне планске комисије и Економског савета. Од када је
дошао у Београд, Хебранг се доследно борио за хрватске интересе, јавно
и тајно. Противио се новим границама Хрватске, посебно у вези Срема.
Противио се и предложеном курсу за замену куна, службене новчанице
НДХ, за нове југословенске динаре. Говорио је да нови курс „масе у Хр-
ватској“ неће прихватити и да ће то доживети као нову заверу против
Хрвата. Као председник Планске комисије, политком инвестирања давао
је предност Хрватској, а одлучио је и да се алуминијумски погони из
Словеније демонтирају и пренесу у Шибеник.117
_______________
115
116
Исто, 50.
117
I. Banac, Sa Staljinom protiv Tita, 113. – И Андрија Хебранг је постао жртва систе-
ма који је сам стварао. Уочи избијања југословенско-совјетског сукоба, он је
7. маја 1948. из своје куће у Ужичкој улици одведен на саслушање пред партијском
комисијом на Фрушкој Гори. Истога дана ухапшен је и спроведен у београдски
затвора „Главњача“, где је истрагу водио пуковник УДБ-е Милорад Милатовић. У
току истраге, партијска комисија тврдила је да „поседује сазнања“ о Хебранговој
сарадњи са усташама и то кроз наводно проказивање загребачких комуниста, као
и да је био совјетски шпијун, због подршке резолуције Информбироа и одавања
Проблем националне структуре јединица НОВЈ из Хрватске отворен

је још током рата, а на снази је добио политизацијом у послератним го-
динама. Мит о „хрватском антифашизму“ имао је исти задатак и у ратним
и у послератним годинама – требало је прикрити пасиван однос већине
Хрвата према антифашистичкој борби и подржавање идеје државне са-
мосталности без обзира на носиоце тог програма и средства која је при-
мењивао у ратним условима. Ударну снагу партизанске војске у Хрватској
представљали су крајишки Срби. Насупрот раширеном стереотипу да је
њихова национална свест била јака, да су они били „духовно јединствени“
са осталим Србима, српски крајишници носили су у себи наслеђе дубоког
историјског дисконтинуитета у односу на целину српског народа.
Вековни ратници, мало су марили за националну идеју свог народа,
која се на тим просторима одржавала само код елите. У аутархично и
статично српско друштво, оптерећено мноштвом паганских митова више
него у било којој другој средини коју су насељавали Срби, национална
пропаганда улазила је преко јуначких песама и родољубиве поезије. Има-
ла је карактер стицања основних знања из историје, културе и књижев-
ности. Осећање свести о „имену српском“ било је засновано на стереоти-
пима и грађено је на особеном споју митова о косовским јунацима,
величању средњовековне српске државе и значају Срба као бранилаца
Хабзбуршке монархије и европских народа од турске најезде. Дуготрајност
и снага којом су те представе одржаване у народу, биле су тако јаке да је
временом дошло до стапања националног осећања и једног рода војске.
На тај начин јавило се једно окоштало осећање „србинства“, које је у нај-
широј свести народа било везано за монархију као „милу домовину“.118
Статични менталитет једног народа, као историјска појава дугог
трајања, сукобио се са динамиком неумитне промене. Рез који је настао са
Првим светским ратом открио је конзервативну и веома примитивну струк-
туру крајишког друштва. Интегративна улога заједничког језика, као једна
од главних спона српског народа, била је знатно умањена високим процен-
том неписмености. У измењеним друштвеним околностима и поремећеним
историјским стањима, у условима јаког сиромаштва и без присуства српске
интелигенције на селу, дошло је до дезинтеграције националне свести.
тајни Совјетима. За ове тврдње никада није понуђен ниједан веродостојан доказ.
Истрага никада није завршена, оптужница против Хебранга никада није поди-
гнута, нити му је суђено. Према званичној верзији, извршио је самоубиство у
затвору 11. јуна 1949, а највероватније је тајно ликвидиран следеће године. Ок-
ружни суд у Београду рехабилитовао је 14. априла 2009. Хебранга, јер је утврдио
да је он био „жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога“.
118
Бошко Спасојевић, „‘Привредник’ и српско друштво у Хрватској и Славонији
1898–1914“, Историјски гласник, 1–2/1993, 36–37.
Станко Опачић Ћаница (1903–1994), један од српских партизанских

вођа, сматрао је да су четници много већа опасност по Србе од усташа,
јер су имали подршку Југословенске владе у Лондону. У записнику са
оснивачког састанка привременог окружног Народноослободилачког
одбора за Кордун, одржаног 11. марта 1943. године, забележено је да
„говорник шиба Југославенску владу у Лондону због њене срамне издај-
ничке политике, као и клику која исту владу подржава. Подједнако ис-
тиче да је ово ‘друштво’ преживјело своје вријеме, јер је народ дошао до
спознаје тко му је пријатељ а тко је крив за народно страдање, те што
ми данас располажемо оружаном силом која ће бити у стању очувати
народна права и са чиме се мора рачунати“.119
И у историографији и у политичким изјавама углавном су понавља-
ни ставови из пописа жртава рата, рађеног 1960. за подручје тадашње
Југославије и из 1964. и 1972. за подручје Хрватске, у којима су пописа-
ни преживели припадници НОВЈ, што је створило утисак о већинском
суделовању Хрвата у партизанским јединицама. Та чињеница важила је
само за крај рата, али не и за период до капитулације Италије. Осим
тога, појам „судионик рата“ био је веома широк и отворио је могућност
манипулације. Политичком одлуком из октобра 1965. у борце НОР-а
уврштен је и неборачки елемент.120
Срби у Хрватској сачињавали су између 18 и 19% становништва,
али за израчунавање стварног броја учесника у јединицама НОВЈ треба
извршити умањење за оне који су страдали у усташким погромима и
који су исељени или су побегли у Србију, што повећава процентуално
суделовање преосталог становништва. Хрвата је у партизанима на крају
1941. године било максимално до 800 (12,5% свих партизана), а Срба
најмање 5.400 (85% свих партизана). Истовремено је у оружаним снага-
ма НДХ на крају 1941. било око 106.000 Хрвата. На Источном фронту
била је хрватска легија са 8.100 бораца.121
Однос Срба и Хрвата у партизанским јединицама мењао се до капиту-
лације Италије. Крајем 1942. године Срба–партизана било је 15.100, а Хрва-
та-партизана 5.280. Повећало се и бројно стање оружаних снага НДХ на
укупно 162.000 бораца (усташа 42.000, домобрана 110.000 и оружништво
10.000).122 Непосредно пре капитулације Италије, Срба је у партизанима било
119
„Novi dokumenti za povijest ZAVNOH-a“, 37.
120
Dragan Cvetković, „Stradali pripadnici NOVJ iz Hrvatske 1941–1945. i njihova
socijalno-ekonomska struktura“. У: Ljudski gubici Hrvatske 1941–1945. Pitanja,
primjeri, rezultati, Zagreb, 2005, 113–114.
121
Velimir Ivetić, „Srbi u antifašističkoj borbi na područjima NDH 1941–1945“,
Vojnoistorijski glasnik, 1/1995, 154.
122
Исто, 157.
19.500, а Хрвата 10.500. После капитулације Италије, извесности краја рата

и његовог коначног исхода, у Хрватској долази до убрзаног раста партизан-
ских јединица, посебно у областима дуж јадранске обале. Још већи прилив
Хрвата у јединице НОВЈ уследио у лето 1944. после савезничке инвазије
Европе и више него извесног слома Немачке. Према прегледу бројног стања
свих корпуса НОВЈ из Хрватске од 30. новембра 1944. године, у Хрватској
је било 121.351 партизана. Од тога: Хрвата – 73.327, Срба – 34.753.123 Тако
су на крају рата Хрвати представљали већину у одредима НОВЈ.
Да су Срби током већег дела рата у Хрватској били у већини у једи-
ницама НОВЈ била је општепозната и прихваћена чињеница и на крају
тог рата. Као носиоцима антифашистичке борбе у Хрватској, Србима је
на Трећем заседању ЗАВНОХ-а признато право конститутивног народа.
То је поновила и прва хрватска социјалистичка влада у Декларацији ус-
војеној на првој седници 22. априла 1945. године: „Народна влада Хрватске
сматра својом дужношћу нагласити оно огромно учешће Срба из Хрватске
у заједничкој борби против окупатора и његових слугу и истакнути њи-
хову улогу првоборца, као и помоћ коју су код дизања хрватског народа у
борби указали. Народна влада Хрватске ће о томе водити рачуна и бриж-
но остваривати прву тачку ‘Декларације о основним правима народа и
грађана демократске Хрватске’ о равноправности Хрвата и Срба“.124
2. У Црној Гори
И у Црној Гори Италија је желела да сломи југословенску идеју на
исти начин као и у Хрватској, стварањем независне црногорске државе.
Политика Италије према Црној Гори од почетка је била обележена ди-
лемом да ли анектирати ову територију, као што је то урађено са Дал-
мацијом и деловима Словеније, или уз помоћ домаћих снага, „старих
патриота“, обновити њену фиктивну независност у оквиру „Римског
царства“. Изабрано је ово друго решење, али је оно веома брзо доживе-
ло слом јер Италија није могла да пронађе довољно јак ослонац за ње-
гову реализацију.
Италијани су већ од првих дана окупације Црне Горе примењивали
више мера и поступака како би се Црногорцима представили као прија-
тељска и њима наклоњена нација, која доноси „ослобођење“ од „велико-
српске хегемоније“. Посебно су водили рачуна о домаћим обичајима и
навикама становништва, развијали су велику пропагандну активност са
123
Исто, 165.
124
Наведено према: V. Ivetić, „Srbi u antifašističkoj borbi“, 150.
акцентом на уважавање традиције државности Црне Горе, показивали

спремност за решавање бројних економских тешкоћа, отварили перспек-
тиву школовања у својим културним центрима. Посета италијанског
краља Виктора Емануела III (зета покојног црногорског краља) Цетињу
од 16. маја 1941. требало је да манифестује посебну наклоност и бригу
Италије за судбину Црне Горе. Свету архијерејску литургију у његову
част у Цетињском манастиру служио је митрополит црногорско-примор-
ски Јоаникије са свештенством.125
Али, италијанска политика према Црној Гори брзо је нагрижена од-
лукама које су ишле против Црне Горе. Прво је Бока Которска, после
потписивања Римских уговора са НДХ (18. маја 1941) анектирана. Потом
су Улцињ са околином, као и делови подгоричког, андријевичког и бе-
ранског среза, у којима су Албанци чинили већину, припојени „Великој
Албанији“. Највећи ударац за проиталијанске снаге у Црној Гори уследио
је када принц Михаило Петровић, унук краља Николе, није прихватио
да обнови власт династије Петровић. Oн је 29. маја италијанском конзу-
лу у Немачкој, који му је пренео понуду, саопштио да је Црна Гора са
ставни део Југославије и да ће он увек бити „најодлучнији противник
црногорског сепаратизма“.126
У таквој атмосфери вршене су припреме за одржавање „Уставотвор-
не скупштине“. Делегати су на Цетиње, на прелиминарну скупштину,
дошли 11. јула, али је знатан део њих одбио да учествује у њеном раду,
када се упознао са садржајем Резолуције коју је требало усвојити. Про-
тивили су се тумачењу да је уједињење са Србијом 1918. године било
„ропство“, а постојао је и страх да то може значити увлачење Црне Горе
у рат против Русије. Зато су они „благовремено смењени“, а италијанске
власти морале су да доведу одређен број нових делегата. Мацолини све-
дочи да је и такав састав делегата имао много примeдби нa италијанску
политику према Црној Гори.127
На Петровданској скупштини (службени назив био je Црногорска
скупштина) одржаној, како су сами црногорски суверенисти нагласили,
12. јула „деветнаесте године фашистичке ере“, донесене су одлуке којима
је поништена „окупација Црне Горе од стране Србије коју је против воље
црногорског народа прихватила тзв. Велика народна скупштина у Под-
горици“ 26. новембра 1918; стављени су ван снаге: „режим који је био
створен у Црној Гори од бивше Краљевине Југославије и династије Ка-
рађорђевић; Видовдански устав и Устав од 3. септембра 1931. који су
125
Vladimir Jovanović, Petrovdanski sabor 1941, Podgorica, 2011, 23.
126
Исто, 25.
127
Zbornik NOR-a, XIII-1, Beograd, 1969, 154.
потјецали од поменутог режима“; проглашена је „суверена и независна

Држава Црна Гора у облику Уставне Монархије“.128
То је био повод да се 13. јула покрене општенародни устанак који
није избио из егзистенцијалних разлога као у НДХ, нити „по природи
ствари“ после немачког напада на Совјетски Савез као у Србији. Орга-
низовале су га исте снаге као и Србији, али су мотиви били другачији.
У Србији је окупациони режим био далеко строжији него у Црној Гори,
где је побуна против Италијана имала директан повод и ујединила је
српске ројалисте и црногорске комунисте. На обема територијама и код
оба покрета деловао је „руски фактор“. Црногорски комунисти одмах су
у први план избацили револуционарне циљеве: рат је био империја-
листички, водио се за нову поделу света како би се заштитили интереси
„шачице капиталистичких грабежљиваца“, па је револуција била неоп-
ходна. Црногорски народ је позван у борбу за „национално ослобођење
испод италијанског фашистичког јарма“, али и у борбу против „агената
њемачко-италијанског и енглеско-америчког“ империјализма: „Због тога
те позива Комунистичка партија да у свакодневним биткама челичиш
борбени савез радника и сељака у борби за остварење совјетске власти
и коначни обрачун са капиталистичким системом који у себи носи кли-
це империјалистичких ратова и свих зала која те притискају“.129
Заједничко је и то што су оба устанка избила у тренутку највећих
успеха Вермахта. Велика Британија водила је борбу са Немачком на жи-
вот и смрт и тек је припремала сарадњу са САД за коначни обрачуна са
нацизмом. Совјетски Савез је био на почетку одлучујуће битке за нацио-
нални опстанак и ангажовао је све своје потенцијале за супротстављање
импресивној немачкој офанзиви. Сама Србија била је окружена наци-
стичким творевинама (Мађарска, Румунија, Бугарска, Италија, тзв. Ве-
лика Албанија и НДХ). Ширина устанка и силина првог удара довели су
до ослобађања готово целе Црне Горе, осим Цетиња, Никшића, Подго-
рице, Пљеваља и Бара у којима су Италијани држали јаке и добро утврђе-
не гарнизоне.
Заједничко је такође и то што су комунисти и у Црној Гори покре-
нули грађански рат. Њихов сукоб са ројалистима (четницима) имао је
готово идентичне узроке као и у Србији. Подједнако су били важни ра
злози војничке и идеолошке природе. Разлика је у томе што је грађански
рат у Србији избио пре коначног слома устанка (мада је било потпуно
јасно како ће се завршити), а у Црној Гори неколико месеци после ње-
говог слома. И у Србији и у Црној Гори ројалисти су сматрали да је
128
Зборник НОР-а, III-4, Београд, 1953, 390.
129
Зборник НОР-а, III-1, Београд, 1950, 13–14.
устанак преурањен, да комунисти нису дорасли изазовима сукоба са

немачком (италијанском) армијом и да цивилне жртве не оправдавају
ратну авантуру. Основно убеђење које су комунисти ширили својом про-
пагандом било је да ће се рат брзо завршити и да треба предузети ве-
лике акције како би се дао што већи допринос победи над фашизмом.
Устанак је драстичним мерама угушен већ 12. августа, када је ита-
лијанска војска, уз помоћ Албанаца и муслимана, успела да овлада свим
насељима и саобраћајницама, одбацујући разбијене и поколебане уста-
ничке јединице у планинске крајеве. Муслиманске банде са Косова и из
Санџака искористиле су прилику „да изравнају старе рачуне масакри-
рајући Црногорце“. Партизани су сами себи били најгори непријатељ јер
су изводили лоше замишљене нападе на Италијане, што је само довело
до сурових одмазди и патње црногорског становништва. Партизанске
одмазде против сународника неспремних да узму оружје довеле су до
тога да су ти људи масовно бежали у четничке одреде, који ће се касније
прегруписати под италијанском заштитом.130
Слом устанка у Црној Гори био је истовремено и почетак краја једне
политике и политичког система који је требало да остваре Мацолини и
црногорски суверенисти. Од тада је почела италијанска политика при-
ближавања Србима, коју је водио генерални гувернер Црне Горе Алек-
сандар Пирцио Бироли (А. Pirzio Biroli). Он је одмах предложио проме-
ну италијанске политике према Црној Гори. Сматрао је да се са постојећим
границама никада неће постићи пацификација земље, па је тражио знат-
но територијално проширење Црне Горе са херцеговачким појасом (Би-
лећа, Гацко, Фоча, Чајниче), део Санџака са Новим Пазаром, Метохију
(горњи ток Ибра са котлинама Рожај и Тутин), Улцињ и Боку Которску.
Тако би се Црна Гора конституисала као држава у оквиру Римске импе-
рије, или би лакше могла да буде анектирана.131
Пирцио Бироли, као носилац највише војне и цивилне власти у Цр-
ној Гори, напустио je политику ослонца на црногорске суверенисте и
тражио је сарадњу са оним политичким снагама које су традиционално
биле повезане са Србијом, како би порасла привлачна моћ Италије међу
Србима уопште, а посебно у случају слома Совјетског Савеза. Друга не-
миновност за реализацију овог плана било је спречавање усташког ге-
ноцида према Србима. Бироли је сматрао да са становишта дугорочних
италијанских интереса (стварање интересне сфере све до доњег тока Саве
и Дунава) треба водити и једну „целисходну политику“ према Србији
130
H. Džejms Bergvin, Imperija na Jadranu. Musolinijevo osvajanje Jugoslavije 1941–1943,
Beograd, 2007, 89–90.
131
Zbornik NOR-a, XIII-1, 257. Извештај Врховној команди од 12. августа 1941.
која је „најхомогенија и најкомпактнија расна група, и несумњиво је нај-

боља од свих постојећих група на Балкану“.132
Проблем „великосрпске опасности“ у Црној Гори отворио је Мило-
ван Ђилас. Повод за његов иступ била је Резолуција Покрајинског коми-
тета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак од 8. августа 1941. године, која се
бавила питањима даљег развоја устанка у Црној Гори. На овом састанку
оцењено је да је слом фашизма више него известан, нарочито после не-
мачког напада на Совјетски Савез који је за све народе постао „жарко
сунце њиховог ослобођења од фашистичког мрака“. Али, требало је наћи
оправдање за пропаст устанка. Оно је виђено како у лошем партијском
раду, тако и у добром раду „пете колоне“. Присутно је било и секташтво
према осталим родољубима и патриотима, као и слаба конспирација,
небудност према антипартијским елементима, па КПЈ није „очишћена од
нездравих, слабих и кукавичких елемената“. Било је дозвољено и крити-
зерство које је ослабило јединство партије, а приметни су били и „де-
зертерство, опортунизам и капитулантство“.133
Ђилас је додатно протумачио Резолуцију, а упутио је и препоруке
црногорским комунистима како је треба спроводити. Партија је морала
да стоји иза својих „маса“ које су желеле устанак и протеривање окупа-
тора. Одступање од концепције општег устанка омогућило би „петој
колони“ да изолује комунисте од „маса“, на чије чело би онда дошли
„ситнобуржоаски националисти, бивши југословенски и великосрпски
елементи“ који би упропастили „национално-ослободилачку антифаши-
стичку револуцију“. Ђилас је своје процене заснивао на уверењу да су
„масе данас ближе комунистима него икада раније“, да желе победу Со-
вјетског Савеза, а не повратак на старо стање „јер је старо и довело до
овога“. Још је сматрао да комунисти могу не само да спрече „повратак
старога“, већ и да створе нов пут у будућност „у коначно ослобођење од
сваког угњетавања и израбљивања“.134
Ђилас је заоштрио и однос према другим политичким групама, тј.
према „петоколонашима“: они су означени као „главни непријатељи у
данашњој фази борбе и у току борбе и у самој револуцији. Ако комуни-
сти буду правилно водили и уочавали питања – они морају бити
уништени“.135 Он је као издајнике означио „великосрпски и југословенски
оријентисане групе“ које предводе бивши југословенски официри. Њихов
највећи грех био је у извођењу уједињења Србије и Црне Горе 1918. го-
132
Исто, 258–260.
133
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 1, 392 и 395–397.
134
Зборник НОР-а, III-4, 20–22.
135
Исто, 27.
дине „које је више од 22 године задржавало црногорски народ у нацио-

налном ропству“. Они су довели и до привремене победе фашизма 1941. го-
дине, а у самом устанку показали су неодлучност према окупатору,
распиривали су националну мржњу, истицали издају Хрвата у Априлском
рату „прећуткујући да је центар издаје био великосрпски Београд“. Ти
елементи, сматрао је Ђилас, желели су додуше национално ослобођење,
али такво које би им „занавијек гарантовало старе привилегије“. Закљу-
чио је да су „црногорске масе“ достигле висок степен политичке свести
и да треба створити платформу борбе за права народа за самоопре-
дељење; борбе за уништење свих остатака фашистичке реакције и за
бољи живот радничке класе и „радне сељачке масе“.136
Сурово наличје устанка у Црној Гори до пуног изражаја дошло је
1. децембра 1941. године, када су црногорски партизани претрпели теш-
ке губитке у лоше организованом нападу на италијански гарнизон у
Пљевљима. Командант италијанске војске, генерал Ђовани Еспозито
(G. Espozito), истицао је да је су партизани напад на тај град доживели
као неку врсту крсташког рата.137 Према италијанским изворима, парти-
зани су имали између 500 и 600 мртвих. Италијански губици били су:
74 погинула (14 официра, шест подофицира и 54 војника) и 170 рање-
них.138 Према партизанским изворима из каснијег периода, они су имали
452 погинула и рањена.139
У борбама око Пљеваља посебно тешко је страдао Ловћенски одред,
а подаци о жртвама нису саопштавани. Када су преживели донели вести
о великој погибији, деморализација народа постала је опора реалност:
„То је дошло некако изненада. Неке су чете изгубиле до 80% партизана,
што мртвих, што рањених. Повратак здравих партизана који нијесу де-
зертери још је више погоршао тешку ситуацију, тако да поједина наша
села данас пружају тешку слику“.140
Према подацима Главног црногорског штаба, укупни губици били
су 203 мртва и 269 рањених. Ловћенски одред имао је 73 мртва и око 60
рањених: „Ви треба да настојите да се комеморације претворе у масовно
припремање народних маса за освету наших погинулих другова на
Пљевљима. На комеморацијама треба да оштро ударите против оних
који покушавају да наше губитке на Пљевљима искористе у своје пето-
колонашке сврхе, нарочито да разбијете лаж како су нас српски парти-
зани издали и преварили. Наше жртве око Пљеваља не треба оплакива-
136
Исто.
137
Исто, 451.
138
Исто, 454.
139
140
Зборник НОР-а, III-1, 324.
ти већ их истицати као примјер јунаштва и херојства и на њима

васпитавати партизане у свим одредима“.141
Како су изгледале комеморације говори извештај штаба Ловћенског
одреда упућен Главном црногорском штабу 1. јануара 1942. године: „Одр-
жано је до сада пет комеморација у Катунској нахији. Политички успјех
је добар. Послије комеморација никло је више партизанских водова у
разним општинама и предузете су мјере за ликвидацију најгорих пето-
колонаша у тим крајевима“.142
_______________
У Црној Гори је крајем 1941. године избио више него бруталан грађан-
ски рат. После италијанске офанзиве, сељаци су се вратили кућама стра-
хујући за породице, а ројалистички официри, слично као и у Србији,
закључили су да је устанак био преурањен. На другој страни, и поред
вербалног јунаштва, већина партизана се пре покрета италијанске казне-
не експедиције повукла у планине, поневши са собом готово сву храну и
оружје. По слому устанка, вратили су се у она места у којима није било
италијанских гарнизона, појачали пропаганду и отпочели са припремама
за ликвидацију „пете колоне”. Општенародни бунт против окупације пре
творио се у грађански рат, у црвени терор који су комунисти касније еу-
фемистички назвали „лева скретања“. Грађански рат у Црној Гори расплам-
саo je страшну мржњу. Експлозија насиља била је несхватљива појава за
савременике, све је то личило на „страшни суд“ у коме, без кривице и
преко ноћи, нестају људи. Нагон за убијањем „непријатеља“ био је јачи од
свега и кидао је вековно биће патријархалног друштва.
Историја Црне Горе је и иначе била препуна ратова, масовних гроб-
ница, људских патњи и страдања. Ђилас је у својој књизи Бесудна земља
Црну Гору назвао „земљом без правде“ због њене трагичне историје коју
су обележиле вековне борбе против Турака и сукоби између неприја-
тељских кланова: „Али ако живот моје породице није у свему типичан
за мој завичај, Црну Гору, у нечему опет јесте: неколико покољења је
изгинуло од људи исте вјере и имена, од Црногораца. Прадјед мог оца,
па дјед, и полудјед, и отац и стриц – сви су били побијени као да је
страшни благослов лежао на њима. Пет покољења, а крвави ланац се
није прекинуо. Страх од крвничких братстава и мржња према њима
наслеђивани су силовитије но према душманима, према Турцима. Чини
ми се, родио сам се с крвљу на очима и крвавим сликама пред њима.
141
Исто, 326.
142
Зборник НОР-а, III-2, Београд, 1950, 7.
Прве ријечи су биле крв и у крви окупане“.143 За Момира Марјановић

историја Црне Горе такође није била лепа, „пре би се могло рећи да је
стециште зла и несреће, жижа у коју се сабирају трагичне и најболније
стране људског живота“.144
Супротстављене стране нису отворено потенцирале питање црно-
горске националне посебности, али је било јасно да је у питању иденти-
тетски рат, јер су се комунисти борили за црногорску, а ројалисти за
српску државност. И однос према појму црногорске/српске нације био
је више него јасан, мада су комунисти, посебно у ситуацији када им је
запретио слом, избегавали да отварају питање црногорске националне
индивидуалности. Сукоб са четницима био је само на линији ослободи-
лачке борбе, али од тренутка када су они почели да сарађују са Италија-
нима, питање „издаје“ постало је доминантно. То су најбоље препознали
црногорски суверенисти који, и поред тога што су били сврстани у исти
антикомунистички фронт са четницима под окриљем Италијана, никада
нису предузели ниједну акцију против партизана.145
После избијања грађанског рата у Србији, врх КПЈ је одредио даљи
ток рата у Црној Гори. Обавештавајући црногорске комунисте о стварању
Прве пролетерске бригаде, Тито их је упозорио и на то да победе Црве-
не армије отварају нову етапу у духу „оштрије класне диференцијације“,
па „нас очекују нове тешке борбе са домаћом реакцијом, а нарочито са
великосрпским хегемонистима“. Задаци КПЈ били су следећи: уједињење
радника и ситносељачких маса, популаризација Совјетског Савеза и со-
цијализма, формирање пролетерских „наших војних јединица“ које ће
одлучујуће утицати на исход војног сукоба са „реакцијом“. У том погле-
ду „ЦК је направио први корак: баш је данас формирана 1. пролетерска
народноослободилачка ударна бригада као језгро будућих сличних фор-
мација. Додајемо да је застава те бригаде црвена, са српом и чекићем.
Она у ствари јесте оружана сила Партије“.146
143
М. Ђилас, Бесудна земља, Београд, 2005, 43.
144
М. Марјановић, Црна Гора очима Европе 1796–1918, Београд, 2007, 19.
145
Савремена црногорска суверенистичка историографија нема дилеме око тога да
је устанак од 13. јула покренуо процес коначне националне идентификације
Црногораца: „У Тринаестојулском устанку је остварен згуснути историјски тре-
нутак националног самоосвјешћивања и идентификовања Црногораца. Процес
националног индивидуализовања се не зачиње нити завршава у каквим одсјеч-
ним тренуцима или строгим временским раздобљима. Бити нацијом или би-
вање нацијом дуготрајан је друштвено-историјски процес, који је и црногорска
нација испунила и испуњава у многим противрјечним односима, али је у осно-
ви остварен у битним одредницама“. (Dušan Ičević, „Trinaestojulski ustanak – nova
potvrda crnogorskog identiteta“. montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-u-xx-v).
146
Tito, Sabrana djela, VII, 244–245.
Титове инструкције из овог времена шириле су уверење да ће веома

брзо, под ударцима Црвене армије, доћи до Хитлеровог слома и да сви
југословенски народи ослонац треба да траже у Совјетском Савезу: „Ми,
народи Југославије, све дугујемо руском народу, Совјетском Савезу и
његовој Црвеној армији. Једино је она способна да сломи притисак фа-
шистичких армија и само ослоњени на Совјетски Савез могу народи
Југославије зајамчити себи слободан развитак у будућности“.147 Црногор-
ским комунистима Тито је 28. децембра 1941. поручио да ће се створити
више пролетерских бригада које ће бити способне да изведу „другу ета-
пу“ борбе, тј. обрачун са „класним непријатељем“.148
Борба против „великосрпске опасности“ постала је приоритет и за
црногорске комунисте. На самом крају децембра 1941. црногорска пар-
тијска организација констатовала је велику спремност народа да се бори
за ослобођење, али и за нову народну власт. Највећа сметња тој борби
били су „петоколонаши из разних табора“ који примењују „перфидну так-
тику“ чекања повољних услова за покретање општег устанка. Њихов
највећи грех био је тај што су се противили ликвидацији „шпијуна и из-
дајника“, јер се тако, наводно, изазива братоубилачки рат: „Оваква нова
тактика петоколонаша смишљена је у циљу изоловања наше Партије од
маса, у циљу онемогућавања народноослободилачким партизанским одре-
дима да својом свакодневном борбом задају тешке ударце непријатељу“.149
Највећа опасност од „пете колоне“ претила је у крајевима Црне Горе
у којима становништво није имало дилема око своје националне при-
падности (Васојевићи), па је пред „масама“ требало разобличити такти-
ку „пете колоне и физички је уништавати на сваком кораку, водећи при
томе рачуна једино о интересима народноослободилачке борбе“. Указано
је и на слабости у раду КПЈ: у Колашину, Беранама и Андријевици ис-
пољен је „капитулантски став другова који нису приступили ликвидацији
петоколонаша“. Да би се те и сличне појаве отклониле, КПЈ је морала да
успостави чврсту контролу над партизанским одредима, као и над на-
родноослободилачким одборима како би они увек наступали као органи
нове власти.150
Тако је почела најбруталнија фаза у рату за стварање нове нације.
Најважнију улогу у том процесу, поред Ђиласа, имали су партизански
команданти Пеко Дапчевић, Саво Ковачевић и Блажо Јовановић. Први
велики злочин у 1942. години извршен је симболично 6. и 7. јануара, на
147
Наведено према: Nikola Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u Drugom svetskom
ratu 1941–1945, Beograd, 1988, 69.
148
J. B. Tito, Sabrana djela, VIII, Beograd, 1979, 49.
149
150
Исто, 65–67.
Бадње вече и Божић, када су партизани, у колашинском Лугу на десној

обали Таре, над телима преко 200 унакажених грађана разапели лешину
пса на даскама у облику крста, са натписом: „Ово је пасје гробље“.151
Пеко Дапчевић (1913–1999, учесник грађанског рата у Шпанији, по-
сле рата проглашен за народног хероја) није био задовољан „чишћењем
пете колоне“ на територији Ловћенског одреда чији је командант био.
Посебно „лоше“ стање било је у зони одговорности Горњолешанског ба-
таљона: „Ради тога се наређује немилосрдна борба и истребљење свих
разбијача народне борбе, без поштеде“.152 Изузетно јаке снаге „пете ко-
лоне“ биле су у Васојевићима (Андријевички и Берански срез), па је
Главни штаб НОПО за Црну Гору 11. јануара 1942. наредио њихово
уништавање: „По нашем мишљењу, свако колебање и неодлучност у
погледу брзе ликвидације тих банди, могли би нам се доцније осветити“.153
Према „петој колони” није било милости, што је показала и пресу-
да преког војног суда Никшићког одреда од 15. јануара када је 19 људи
осуђено на смрт: осморица су стрељана, а осталима је дат рок од једне
године да се „поправе“. Председник суда био је Сава Ковачевић (1905–
1943, ветеран црногорског комунизма, у рату командант Никшићког
одреда, после рата проглашен за народног хероја). Оптуженима је суђе-
но због организовања „народне војске Драже Михаиловића“, а првоопту-
жени је био Новица Ковачевић, бивши судија.
После стрељања, народу је речено како је „уништено језгро петоко-
лонашких бандита. [...] Крвава борба коју тако храбро води наша парти-
занска војска против окупатора, а за народно ослобођење, нераздвојно је
повезана са борбом против петоколонашких елемената који изнутра хоће
да онемогуће ту нашу борбу. Тако је било и у ранијој историји Црне Горе
– борба против Турака неминовно је захтијевала уништење потурица“.154
151
Ратко Парежанин је описао „пасје гробље“ код Колашина следећим речима: „То
је у ствари једна бара поред Таре, која се преко зиме не смрзава и где снег не
може да се одржи. Како је у зиму 1941–1942. био велики снег, комунисти су
поубијане људе сахрањивали у тој бари. Људе су убијали највише маљем у по-
тиљак, па су их онда затрпавали у бару, понеког и полумртвог. Претходно су
жртве мучили. Мају Милошевићу нађено је срце у руци. Највеће убијање било
је на Бадњи дан и на Божић. Рачуна се да су тада побили 250 до 300 особа. На
смрт осуђене, претходно су свлачили, па их голе и босе, по највећем мразу,
спроводили ноћу кроз улице. Народ је из кућа слушао јауке и запомагања. Ле-
шеви су били страшно унакажени: са извађеним очима, са пребијеним рукама
и ногама. На појединим местима налазили су се комади људског тела. Изнад
баре, где су их убијали, истакли су крст и на њему обесили мртвог пса“. (Р.
Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, Београд, 1991, 109).
152
Зборник НОР-а, III-2, 24. Наредба од 9. јануара 1942.
153
154
Исто, 103–105.
Сава Ковачевић је поручио Никшићанима да је одавно требало „истрије-

бити губу из наше торине“, а тако ће бити и убудуће: „То је наша дужност,
то је наш завијет који ћемо до краја испунити. У томе не смијемо и неће-
мо имати никаквих обзира ни сентименталности, јер то би било равно
издаји данашње народноослободилачке борбе“.155
Црногорски партијски врх оптужио је цео народ Љешанске нахије
за „петоколонашки рад“, па је штабу НОПО „Царев Лаз“ 18. јануара на-
ређено да „смјеста стане на пут и прекрати такав разбијачки рад пете
колоне“.156 Два дана касније, после Титове директиве, извршен је напад
на Васојевиће, у Барама Краљевим. Напад је био неуспешан, а партизани
су имали велике губитке: по сопственом признању 29 мртвих, 30 рањених
и 80 заробљених.157
Тиме је отворен и проблем „грешака“ у раду: многе партизане тре-
бало је убедити у неопходност обрачуна са сопственим народом. Кому-
нистички врх у Црној Гори прихватио је оцену да је после победа Црве-
не армије отворена нова етапа у развоју политичких прилика у свету „у
духу оштрије класне дифернцијације“. То је подразумевало појачану
борбу против свих „реакционарних снага“, а посебно против „велико-
српских хегемониста“.158 У наредном периоду то је постао најважнији
задатак у раду црногорских комуниста.
Блажо Јовановић (1907–1976) био је једна од доминантних личности
црногорског комунистичког покрета. Са само 17 година постао је члан
илегалне КПЈ (касније је говорио да је то била једна од његових највећих
„животних радости“). Био је велики противник уједињења Србије и Црне
Горе 1918. године (сматрао је како је „тада је у Црној Гори владао стра-
ховити терор“; он је „дубоко мрзио ондашње властодршце“; истицао је
да је „у читавој Црној Гори спровођено до тада невиђено насиље и не-
запамћен терор“; да су „паљене куће, убијани старци и дјеца, масовно
мучени и затварани људи и жене, спроводила се реквизиција и контри-
буција без мјере и обзира – нијесу бирали средства да се дође до циља“)
и доследно је заступао став да су Црногорци посебан народ који нема
никакве везе са Србима, чак ни заједничко порекло. У читавој поли-
тичкој каријери о српству у Црној Гори никада није написао ниједну
реченицу, а Србију је сматрао одговорном за уништење црногорске др-
жаве 1918. године.159
155
Исто, 107–108.
156
157
158
Knjiga 3, Beograd, 1986, 209.
159
Dragutin Papović, „Politička misao Blaža Jovanovića“. http://www.montenegrina.net
Био је комуниста „пун горчине и мржње“, крути догмата чије је

веровање и сазнање о комунистичкој идеологији више било засновано
на партијским директивама и програмима, а мање на познавању кому-
нистичке литературе. Никада се није бавио теоријским питањима и од
комунистичке идеологије прихватао је само оно што је КПЈ одређивала
као исправно тумачење комунизма, марксизма и лењинизма. Партијски
се обликовао у Хрватској (у Загребу је завршио Правни факултет), што
је пресудно утицало на његове ставове о националном питању. Дивио се
Титу, залагао се за монолитну и борбену КПЈ, према онима које би пар-
тија одбацила односио се немилосрдно, осуђивао их је и називао „издај-
ницима“, чак и Петка Милетића и Јована Мартиновића који су некада
имали митски статус међу црногорским комунистима. За организационог
секретара црногорске партијске организације именован је 1939. године.160
У Другом светском рату Јовановић је био политички комeсар црно-
горског Главног штаба и командант Зетског одреда. Црногорски истори-
чар Драгутин Паповић о њему пише као о једном од најодговорнијих
политичара за спровођење црвеног терора у Црној Гори: „Током рата
Јовановић је био немилосрдан према политичким противницима, као и
они према њему. У партизанским ратним злочинима, познатим као лије-
ве грешке, имао је запажену командну и пропагандну улогу. Као коман-
дант Зетског НОП одреда често је наређивао да се ликвидирају ‘шпијуни
и петоколонаши’. Наређење је добио од југословенског партијског и пар-
тизанског руководства и према њему се односио послушно. Но, то за
њега није био само обичан задатак. У њега је унио и емоције, јер је био
потрешен догађајима након Тринаестојулског устанка, односно, с опа-
дањем моћи партије и НОП-а, и истовременим растом колаборантских
јединица. Због тога је постао радикалан и захтијевао ликвидацију свих
који нијесу припадали партизанском покрету. Ова жеља за осветом и
убиствима представља најмрачнију страну његовог политичког дјеловања.
Колико је био обузет том жељом свједочи чињеница да је од новембра
1941. до марта 1942. написао бројна писма штабовима партизанских ба-
таљона под његовом командом, у којима је тражио идеолошко чишћење.
У тим заповијестима често је тражио ликвидације цивила, ратних за-
робљеника, обичних сељака, жена, па чак и једне дјевојчице. [...] У на-
редби од 1. новембра 1941. каже: – Проширити убиства шпијуна и пето-
колонаша. То чинити јавно и убијати их гдје се сретну. Ту не треба
директиве ако је познато да је неко петоколонаш. Штабу Кучког парти-
занског батаљона ‘Марко Миљанов’ 30. новембра 1941. наређује: – Сва
лица која се крећу без пропусница издатих од партизанских јединица,
160
Исто.
ухапсите и саслушајте. Оне за које утврдите да су шпијуни и петоколо-

наши одмах ликвидирајте. Без милости наставите са чишћењем шпијуна
и петоколонаша. Истог дана сличну наредбу је издао Штабу љешанског
партизанског батаљона: – Аутобусе и приватне аутомобиле који пролазе
преко ваше територије заустављајте и претресајте. Шпијуне и петоколо-
наше који се возе тим аутомобилима одмах ликвидирајте а записник
доставите овом штабу. Јовановић је био један од најзапаженијих ини-
цијатора партизанског терора. Штабу Љешкопољског партизанског ба-
таљона 12. децембра 1941. саопштава: – Ви морате најенергичније стати
на пут свему овоме и у коријену уништити пету колону макар се послу-
жили и чишћењем. Данас у овим судбоносним данима не смијемо ни
милиметар назад. Партизанима у Љешкопољу поручује: – Намеће се
потреба да ви са јачим снагама уништите пету колону а њихове приста-
лице разоружате. Ово учините на тај начин што ћете куће и села у који-
ма они живе блокирати ноћу а у свитању приступити чишћењу и разо-
ружању. То је наредио и команди Љеворечке партизанске чете 13. децембра
1941. године, потом 20. јануара 1942. штабу партизанског батаљона у
Зети, а Драгиши Ивановићу (Електрину) 7. фебруара 1942. је написао:
– Потребно је да пођеш у Брскут и Братоножиће и да тамо видиш како
стоје прилике, јер изгледа да нијесу најбоље. Међу њима има колебљи-
ваца, а изгледа и петоколонаша, па то треба чистити из партизана. У
Братоножићима треба неке и ликвидирати. Димитрију Мигу Врбици
7. фебруара 1942. поручује да ликвидира петоколонаше. Блажо је тада
говорио: – Када ступамо у борбу идемо до истребљења. У једном прогла-
су од 10. фебруара 1942. каже: – Ми смо противу братоубилачке борбе
и нећемо је дозволити по цијену жртава, а убиство шпијуна и петоколо-
наша не сматрамо братоубилачком борбом, јер убити те гадове који слу-
же окупатору, ми сматрамо исто тако својом дужношћу као и убити
фашисте, јер њихова крв није братска крв нама него окупаторима“.161
Од краја јануара 1942. године, ПК је почео да указује како „у борби
против пете колоне не смије бити колебања и да наша будност према
непријатељу народне борбе мора бити непрестана“. Осуђене су слабости
многих комуниста и партијских организација због неспремности да „кли-
цу пете колоне“ сузбију у зачетку што је могло имати „кобних последи-
ца“. Посебно је у том погледу била тешка ситуација у Беранама, Андрије-
вици, Љешанској и Катунској нахији, Љешкопољу, Зети, Пиперима и
Грахову, где су „бивши југословенски официри, чиновници, кулаци и
пензионери“ стварали фронт пете колоне под паролом „Ми смо за бор-
бу против окупатора али против КПЈ као руководиоца“. То је, према
161
Исто.
оцени ПК, значило следеће: „Онај који је данас против руководиоца на-
родноослободилачке борбе, наше партије, није ништа друго него пето-
колонашка работа“.162
Пеко Дапчевић је страховао од организовања националних снага у
Зети. Пошто су снаге Ловћенског одреда биле ангажоване у Васојевићи-
ма, он је планирао само мање казнене експедиције које не би, како је
очекивао, изазвале неки већи отпор: „Ми не можемо приступити нашој
казненој експедицији да разоружамо једно село и да стријељамо око 10
људи, јер би то искористио окупатор и разни издајници који су се при-
тајили и једва чекају неки метеж па да скупа са Италијанима крену про-
тив народа. Тамо ћемо стријељати три човјека и настојаћемо да са наше
стране не водимо замашније акције до повратка наших из Васојевића“.163
Црногорски главни штаб поручио је крајем фебруара 1942. године
„Васојевићима“ (израз „Срби“ никада се није употребљавао) да не пома-
жу „Недићевe и Пећанчевe плаћеникe, агентe лажног народног борца и
истинитог народног издајице Драже Михаиловића“, који су организoва-
ли „своје банде у Васојевићкој Нахији да их поведу у братоубилачки рат“
против Црногорског народа: „Браћо Васојевићи, и ви ћете морати сјутра
да се обазрете на прошлост, и ви ћете морати да кажете и себи и дру-
гима шта сте учинили, шта сте придонијели ослободилачкој борби. Зар
ћете дозволити да вам сјутра буду приписивана само дјела ваших најго-
рих синова, зар ћете дозволити да се о вама и данас и сјутра говори као
о издајницима и братоубицама?“164
Партизани су 23. фебруара претрпели тежак пораз код Колашина
(„jединице које су се повлачиле у правцу Лијеве Ријеке, заморене, а
доста и деморалисане, пренијеле су велику панику“), па је тражена помоћ
од Врховног штаба у људству – два батаљона из Прве пролетерске бри-
гаде.165 Најважнији задатак за црногорске партизане у првој половини
марта био је да се сачува простор од Колашина према Мојковцу и Санџа-
ку, како би се одржала веза са Врховним штабом. После уласка четника
у Колашин, створена је дуга линија фронта од Братоножића и Лијеве
Ријеке до Мојковца. Први непосредни циљ партизана било је заузимање
Липова, како би се повезали положаји, пресекле четничке снаге, блоки-
рао Колашин и створио одбрамбени појас према Шавничком срезу. Да
би се све то успешно остварило, требало је пре свега, како је мислио Бајо
Секулић, појачати партијски рад, извршити диференцијацију у „масама“
162
163
Зборник НОР-а, III-4, 288. Извештај Главном штабу Црне Горе и Боке од 7. мар-
та 1942.
164
165
да се не би понављали случајеви да је „отац четник а син партизан, а

пријатељске и братственичке везе чине да однос партизана према чет-
ницима није непријатељски“.166
Секулић је посебно оштро осудио појаве да се „у истом селу виђају
четници и партизани, да се чак мирно мимоилазе, да разговарају, чак и
наши командири и, што је најгоре, да се предају партизани четницима
јер у њима још не виде крвавог непријатеља. Скоро у свим борбама које
смо до сада имали са четницима, било је случајева предаје са наше стра-
не, чак чланови партије, а са њихове стране још се нико није у борби
предао нама“.167 Све је то проистекло из лошег политичког рада, а центар
„издаје“ био је у старешинском кадру: „Зато се пред нас и поставља као
врло важно и хитно питање чишћења партизанских јединица“.168
Да би разрешио неке од ових проблема, Тито је 10. марта 1942. издао
наређење о формирању Црногорске народноослободилачке пролетерске
ударне бригаде која ће бити састављена од најсавеснијих бораца, најбољих
и најпоузданијих старешина. Тито је јасно одредио главни задатак те бри-
гаде: „Ликвидацији четничких банди и пете колоне морате посветити сву
пажњу. Против четничких банди у Васојевићима мобилишите што више
људства. Кад то четничко упориште ликвидирате, све ће остало лакше
ићи“.169 Тито је наредио и да се из старе Црне Горе повуку све снаге ради
ликвидације Васојевића. Заузимање Колашина било је најважније. Требало
је „прибјећи и репресалијама против четника. Морате палити извјесне
куће окоријелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких
вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати“.170
Тито је 15. марта 1942. у Црну Гору послао Милована Ђиласа, Ми
тра Бакића и Светислава Стефановића са задатком да што пре створе
„чврсте војне јединице“ за обрачун са четницима.171 За Ђиласа је главни
проблем био у главама „руководећих другова“ из Покрајинског комите-
та и Главног штаба: они су дозволили да се „петоколонаши“ увуку у
партизанске јединице и разбију их изнутра иако су „масе биле уз нас“.
Основни разлог за то био је у недостатку „чврстих ударних јединица,
које би се обрачунавале са унутрашњим непријатељем и у неразумије-
вању улоге средњег сељаштва“. Почетна грешка „црногорских другова“
била је у томе што се одмах нису обрачунали са „изазивачима“ грађан-
ског рата: „Морам нагласити да је између мене и Милутина [Иван Ми-
166
Зборник НОР-а, III-4, 200–201. Извештај од 9. марта 1942.
167
Исто, 203.
168
Исто, 204.
169
Zbornik NOR-a, II-3, 97.
170
Исто, 99.
171
J. B. Tito, Sabrana djela, IX, Beograd, 1979, 113.
лутиновић] на првом састанку дошло до спора како по питању реакцио-

нарства појединих племена, тако и по другим политичким питањима“.172
Ђилас је „пету колону“ видео у „великосрпским елементима“ који
се ослањају на Југословенску владу у Лондону и успевају да читава села
и крајеве преведу на своју страну, па се дошло у апсурдну ситуацију: цео
народ је уз комунисте а „човек не зна од кога ће и када ће му пући метак
у леђа“. Тај проблем могао се решити само војничким методама: ства-
рањем ударних јединица које ће свест средњег сељака подићи на ниво
спремности да се бори против „издајника“.
Пример из Куча, где се народ изјаснио да не треба водити братоу-
билачки рат ни против партизана ни против четника, Ђилас је тумачио
као позив на убијање комуниста, па је тамо требало упутити ударне чете
да „утичу“ на свест „средњег сељака“. Ђилас је са истим жаром осудио
и покушаје стварања широког патриотског фронта, јер су „масе осјетиле
да је то сарадња са маскираним петоколонашима“. Пошто су све „бур-
жоаске клике“ прешле на позицију пете колоне, класна борба „коју ми
данас не желимо а коју нам намећу“ трајаће дуго. Суштина је била у томе
како револуционарни рат претворити у ослободилачки и како борбу
против „пете колоне“ представити као борбу за ослобођење земље. Ђилас
је препоручио оштрину и одлучност, без милости према било коме.173
О једној успешној акцији против „пете колоне“, изведеној крајем
марта у Шавничком срезу, известио је штаб Дурмиторског одреда. Ради-
ло се о спречавању организовања четничке групе на челу са Митром
Караџићем, бившим председником општине Дробњачке. Убијени су Ка-
раџић и још 28 људи (официри, учитељи, професори, државни чиновни-
ци, бивши посланици). Они су побијени јер су били „непријатељи наро-
дне борбе“, али „све је то на вријеме откривено и угушено. Уколико није
све још – биће“.174
Паљена су цела села и из њих истериван живаљ, и то не само зато
што су била четника, већ и зато „јер та села не можемо контролисати, а
четничке банде их користе за своја утврђења“.175 Овим речима је Ђилас
5. априла обавестио Тита о спаљивању села Озринићи у Катунској нахији
„до темеља“. Истовремено је Митар Бакић наредио да се спали село Доњи
Жагарац „јер је приступило четницима“.176 У селу Озринић „које се ско-
ро све организовало у четнике“, убијено је „преко 30 бандита“, а остали
становници отерани су у Никшић. Ђилас је писао: „Чекали смо два дана
172
Зборник НОР-а, III-4, 215. Извештај Врховном штабу од 24. марта 1942.
173
Исто, 217–220.
174
175
176
Исто, 126.
а затим смо дали наредбу да се све породице оних који су пребјегли

Италијанима протјерају у Никшић, а сва имовина конфискује и куће
запале. И ово је извршено. Народ и партизани су то примили добро, али
било је, на жалост, партијаца који су се колебали. Очистићемо ту ко-
лебљивост ако је потребно огњем и мачем“.177
Тајна и јавна убиства угледних људи или обичних сељака, као и оних
чланова КПЈ који су се томе супротстављали, праћена су оптужбама о „из-
даји“. Противницима су паљене куће, убијани родитељи, жртве су бацане у
планинске јаме. Многи комунисти били су принуђени да своју револу-
ционарност доказују убиствима рођака, пријатеља, комшија, непознатих
људи. Они који то нису хтели, проглашавани су за „малодушне, троцки
стичке десничаре“ или „издајнике линије партије“. Израђени су били пла-
нови и за стварање совјета и колхоза. Веома популарне биле су антизападне
песме, у стилу: „Партизани спремите митраљезе, да дочекамо краља и Ен-
глезе“. Све партизанске јединице добиле су квоте колико треба да стрељају
„петоколонаша“. Дуги спискови ликвидираних, који су објављивани у пар-
тизанским билтенима, прекидани су само речима „наставиће се“.
У јеку грађанског рата у Црној Гори четници су затражили помоћ
италијанске војске. Први је то учинио пуковник Бајо Станишић, један
од вођа устанка из 1941. године. Састанак са делегатима Црногорског
националног одбора, који су заступали Команду италијанских трупа у
Црној Гори, одржан је 26. фебруара у Станишићевом штабу. Свестан да
на себе преузима „најтежу одговорност“, Станишић је затражио италијан-
ску помоћ „са увјерењем да је и вама у души да се црногорски народ
ослободи овог зла и биједе“. Осим оперативне сарадње, тражена је помоћ
у оружју, храни и обући, као и ослобађање „национално и политички
исправних људи“.178
Споразум између пуковника Станишића и генерала Биролија закљу-
чен је 6. марта 1942. године. Црногорски суверенисти одбили су да подр-
же Станишића као команданта националних одреда. Генерал Крсто По-
повић179 је истог дана на Цетињу формирао Црногорску националну
177
Исто.
178
179
Генерал црногорске војске Крсто Тодоров Поповић (1881–1947). Учесник Бал-
канских ратова и Првог светског рата до пада Црне Горе под окупацију Аустро-
угарске. Био је велики противник уједињења Србије и Црне Горе и вођа Божић-
не побуне из 1919. против српске војске; „врховни командант“ свих црногорских
комита до 1922, као и црногорске војске у егзилу у Италији. Касније је емигри-
рао у Аргентину, у којој је боравио до 1929. када се пребацио у Белгију. У
Краљевину Југославију вратио се 1931. по добијању амнестије. Био је члан
Федералистичке странке. Погинуо је у ноћи између 13. и 14. марта 1947. у су-
кобу са југословенским органима безбедности, у месту Бојање Брдо у Цуцима.
команду. Том приликом је изјавио да се црногорски покрет организује

како би се спречила „поновна анексија Црне Горе од стране издајничке
југословенске владе у Лондону, што она хоће да оствари преко свог вој-
ног министра Драже Михаиловића, команданта српско-црногорских
четника–бјелаша“.180
Потом је уследило именовање генерала Блажа Ђукановића за коман-
данта свих националних оружаних снага у Црној Гори. Генерал Ђукано-
вић је у међуратном периоду био бан Зетске бановине. Главни национал-
ни одбор формирао је оружане одреде који су водили борбу против
комуниста на целој територији Црне Горе. Ђукановић и генерал Бироли
су 24. јула 1942. на Цетињу потписали општи споразум о сарадњи чет-
ника и Италијана.
Супротно директивама из Рима, Пирцио Бироли је склопио савез
са просрпским снагама у нади да ће тако остварити јединство Италије
и Црне Горе. Овог пута суверенисти су прихватили Ђукановића, али тек
после италијанског ултиматума. Споразум националних одреда и ита-
лијанске војске био је у почетку нека врста уговора о примирју, на бази
поделе власти и територије. Основа споразума било је узајамно помагање
у борби против партизана. Национални одреди били су самостални, а
италијанска команда их је снабдевала оружјем, муницијом и другим рат-
ним материјалом. Четницима је препуштена контрола и локална управа
у појединим подручјима, како би се Италијани концентрисали на држање
градова и осигурање најважнијих комуникација.181
Са становишта црногорских четника, споразум је био логична по-
следица црвеног терора који је опустошио знатне делове Црне Горе. Та
чињеница често је остајала по страни приликом проучавања ових до-
Јово Капичић, легендарни црногорски комуниста, који је у време убиства гене-

рала Поповића био министар унутрашњих послова Црне Горе, рекао je 2005. да
је Поповић црногорски херој и да се он борио за Црну Гору не због Италијана
или фашизма него због Црне Горе: „Мислио је да се Црна Гора српске хегемо-
није може ослободити под окриљем и протекторатом Италије. Прихватио се
контакта и сарадње са Италијанима, јер је сматрао да, у то вријеме, не постоји
други начин борбе за самосталну Црну Гору. Чинио је то на свој атипични
начин, онако како је сам осјећао и мислио. Он није био ни ратни злочинац,
нити квислинг, и не може се упоређивати са Антом Павелићем или Виткунгом
Квислингом“. (http://www.montenegro-canada.com). Поповићева два сина, Радован
и Никола, били су у партизанима. Радован је погинуо, а Никола је био носилац
Партизанске споменице 1941, народни херој и генерал ЈНА. Умро је 7. новембра
2005. у Београду.
180
Наведено према: Novak Adžić, „Nekoliko svjedočanstava o odnosu crnogorskih
zelenaša-indipendista prema četničkom velikosrpskom pokretu 1941–1945“. www.
cafemontenegro.com
181
Dragan Nenezić, Jugoslovenske oblasti pod Italijom 1941–1943, Beograd, 1999, 98.
гађаја. Током целог рата Италијани су у Црној Гори пуно поверење има-
ли само у црногорске суверенисте. Четници са њима никада нису оства-
рили борбену сарадњу и имали су подељене територије. Суверенисти су
се углавном налазили у Катунској нахији, а четници су сумњали да они
ту скривају комунисте. Суверенисти су према четницима постали веома
подозриви од доласка генерала Михаиловића у Црну Гору, на Сињајеви-
ну, у близину Колашина. Посебно им је сметала политика коју су четни-
ци водили у име династије Карађорђевић.
_______________
Када су у јуну 1942. године партизани протерани из Црне Горе, нај

уже руководство КПЈ (Тито, Ранковић, Ђилас, Иван Милутиновић, Иво
Лола Рибар, Сретен Жујовић и Моша Пијаде) одржало је 19. јуна саста-
нак изнад села Врбнице, на Зеленгори. Тема је била „Поуке из последњих
борби у Црној Гори и Херцеговини“, односно слом револуције на овим
просторима. Слично као и после пораза у Србији, оцењено је да су
највећи кривци за неуспех они комунисти који су довели до „крупних
искривљавања правилне политичке линије ЦК“. Због тога су Ђилас и
Милутиновић кажњени партијским укором, а оцењено је и да чистке у
КП Црне Горе из 1938. и 1939. године нису биле „темељите“.182
Оперативни штаб за Херцеговину проглашен је за највећег кривца
за слом партизанске акције. Зато је Тито одлучио да, „ради погрешака
исте природе [као у Црној Гори], али знатно драстичнијих по својем
облику и размерама“, смени цео Оперативни штаб и да његове чланове
стави под ратни суд: „Руководиоци овог штаба: командант Илић [Петар
Драпшин], политички комесар Миро Попара и замених политичког ко-
месара Павле Ковачевић искључују се из редова КПЈ због злочиначких
грешака којима су упрљали име и углед Партије у Херцеговини“.183
Једини је безгрешан и даље био Тито: „Једногласно је усвојен Вал-
теров извештај и одобрена његова делатност као команданта Народно-
ослободилачке партизанске и добровољачке војске у току последњих
операција у Босни, Санџаку, Херцеговини и Црној Гори“.184 О догађајима
у Црној Гори и Херцеговини Иво Лола Рибар је обавестио Едварда Кар-
деља 7. јула: „Тамо су почињене крупне политичке грешке, крупна ис-
кривљавања линије наше Партије. Основне грешке биле су сљедеће: за-
182
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Dokumenti centralnih organa KPJ 1941–1945.
Knjiga 5, Beograd, 1988, 465–466.
183
Исто.
184
Исто.
оштравање борбе на питањима која у ствари спадају у другу етапу;

ликвидација, и то масовна, не данашњих непријатеља само, већ и таквих
људи за које народ није био убијеђен шта су, а који често и нису били
непријатељи“.185
Пошто је ситуација била на ивици безнађа, најважније питање било
је куда даље? Прва идеја била је повратак у Србију, али је Тито преломио
и одлучио да се крене ка западу: „Ја сам тада одлучно био против тога
и другови су се сложили. Рекао сам да у Србији немамо услова да ра-
тујемо са пет бригада, да тамо услови нису такви, да би смо се истопили.
Наша би елита изгинула, пет бригада пуних политичко високо свјесних
и зрелих људи. Рекао сам да треба ићи тамо гдје ћемо их омасовити, гдје
је жариште најјачег партизанског размаха, а то ја западна Босна“.186
Тито је 19. јуна основао 4. црногорску НОУ бригаду. Постројеним
борцима говорио је о перспективама даље борбе. Рекао је да се Велика
Британија и САД после рата неће мешати у унутрашње ствари других
земаља, али и да се „претерало“ у обрачуну са „петом колоном“ и спро-
вођењем револуције: „Наша је обавеза да окупимо у своје редове све оне
који воле свој народ. То нас, опет, обавезује да на све гледамо шире и
еластичније. Наши људи починили су пуно грешака и неке од њих су
нам се љуто осветиле. Морамо се тргнути. Ми имамо један једини зада-
так – да ослободимо земљу од окупатора и да уништимо пету колону.
Али у борби против пете колоне треба бити обазрив“.187
У каснијој интерпретацији партизанске борбе, ове и сличне Титове
наредбе узимане су као доказ да је црвени терор („лева скретања“ како
их је КПЈ означила) био само једна епизода, нешто што је одударало од
доктрине ослободилачког рата, а и ако је било „лоше“ Тито је то „на
време“ зауставио. Стварност је, као и у многим другим догађајима из
митологије југословенског комунизма, била знатно другачија. Револу-
ционарни рат настављен је несмањеном жестином, а сви противници
КПЈ сврставани су у „издајнике“ ослободилачке борбе и према њима
милости није смело да буде.
Подршка партизанима стигла је и од црногорских федералиста, који
су начелно подржавали обнову црногорске државности кроз концепт
КПЈ. Посебно је индикативно то што су се они супротставили четници-
ма приликом похода на Босну у зиму 1942–1943. године.188 Генерал Ђу-
185
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Dokumenti centralnih organa KPJ 1941–1945.
Knjiga 6, Beograd, 1988, 52–53.
186
Тито, Четрдесетпрва, 241.
187
J. B. Tito, Sabrana djela, XI, Beograd, 1982, 45–46.
188
Бранислав Ковачевић, Од Везировог до Зиданог моста. Трагична судбина црно-
горских четника у завршној фази рата 1944–1945, Београд, 1993, 22–23.
кановић је од Крста Поповића тражио да организује и у Босну пошаље

одред од 650 војника. Поповић је то одбио, али се после италијанског
притиска сагласио да људи са простора под његовом контролом могу да
иду у Босну као добровољци. Једино на шта је још пристао било је то да
са својим одредом изађе на црногорско-херцеговачку границу, али је
одбио да нападне партизане код Јавора и према Озринићима.189
Ове сукобе регистровали су и партизански извори: „У току децем-
барског врбовања добровољаца за Босну, сепаратисти су потајно аги-
товали да се не иде, а за вријеме фебруарске мобилизације сви су на
зборовима јавно иступали против одласка, прихватајући под своју
заштиту све оне који су бјежали од четника да се спасу одласка на
фронт“.190 Тада је дошло до велике затегнутости у односима између чет-
ника и одреда Крсте Поповића, који су заједно са комунистима „ши-
рили алармантне вијести“ о великом поразу четника. Генерал Ђукано-
вић је сматрао да треба повести борбу против њих: „Погријешило смо
што [их] приликом поласка у Босну нијесмо уклонили силом оружја,
па онда пошли за Босну, али што није тада учињено, учињет ће се сада,
другог излаза нема“.191
У фебруару 1943. године црногорски суверенисти отворено су ис-
тупили против похода на партизане и жестоко су напали четничко
вођство. Одржали су више јавних протестних зборова и ширили су лет-
ке по Црној Гори у којима су осуђивали четнике и југословенску еми-
грантску владу: „Црногорци, ви видите и искусили сте на својим живо-
тима и чашћу ко се све крије под именом националног покрета. Блажо
Ђукановић, Бајо Станишић и Павле Ђуришић и њихови плаћеници. Они
желе да помоћу терора под окупатором приморавају народ за остварење
својих циљева, успостављањем онакве државе, проституисане, лупешке
Југославије, са трговачком династијом Карађорђевића која је у оствари-
вању својих жеља загазила у недјела равна најобичнијим злочинима.
Можете мислити каква би била држава у којој би били министри равни
Ђукановићу, Станишићу и Ђуришићу и њима сличним злочинцима.
Увијек имајте на уму да сте Црногорци и мислите црногорски. Групиши-
те се и сложно одбијте од себе издајничку пропаганду Драже Михаило-
вића и његових помоћних агената којих је препуна Црна Гора“.192
189
Slavko Burzanović, „Zapisnik sa isljeđenja Novice Radovića“. www.durmitorcg.com, 17.
190
Knjiga 10, Beograd, 1989, 518. Извештај Покрајинског комитета КПЈ за Црну
Гору, Боку и Санџак од 20. фебруара 1943. за Централни комитет КПЈ.
191
Zbornik NOR-a, XIV-2, 287. Писмо Баји Станишићу од 28. фебруара 1943.
192
Наведено према: Радоје Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори. Четнички и
федералистички покрет 1941–1945, Цетиње, 1977, 308.
Тада су се многи комунисти склонили на територију коју је контро-

лисао генерал Поповић. И партизански извори из нешто каснијег пери-
ода уочили су да су многи Црногорци бежали на територију под Попо-
вићевом контролом како би избегли мобилизацију у четничке јединице:
„Обавјештени смо да је доста поштених људи, нама блиских, бјежало на
територију Крста Поповића у вријеме када су ови зликовци вршили мо-
билизацију за офанзиву на нашу слободну територију“.193 Одлучност
федералиста да не иду на Неретву, олакшала је појединцима на крају рата
измирење са партизанима и прелазак на њихову страну.194
Од тренутка када је партизанска главнина кренула према Херцего-
вини и Црној Гори, уследило је активирање преосталих комунистичких
група у Црној Гори, које су одмах схватиле да је то прилика која се не
сме пропустити. Оперативни штаб НОП одреда за Црну Гору наредио је
следеће: „Побједничка наступања народноослободилачке војске, порази
и одступање издајничких банди које су се повукле до црногорске грани-
це на којој мисле дати нови отпор, огромно незадовољство већине на-
рода који неће новог братоубилачког рата, те околности стављају пред
све партизанске јединице најхитније војничке задаће. Прва и основна
јесте – знати искористити садање повољне услове за отпочињање ору-
жане борбе против окупатора и издајника“.195
Већ 6. априла 1943. уследио је позив „народу Црне Горе и Боке“ за
коначни обрачун са окупатором и „домаћим издајницима јер наша руска
браћа чисте своју рођену груду од њемачких и италијанских армија“.
Национална политика сада је више него јасно избачена у први план бор-
бе, а четници су фокусирани као најважнији противник: „Та банда ве-
ликосрпских официра, окупљена око највећег издајника Драже Миха-
иловића, направила је оружје у рукама великосрпских клика и пљачкаша,
направила је гробницу најбољих синова нашег народа. Видјели сте данас
више него икада како би изгледала Црна Гора и Југославија када би у
њој владале четничке вође и војводе. Хиљадама пута гора него што је
била. А знамо врло добро како нам је било и у бившој Југославији. То
најбоље зна црногорска омладина“.196
Током пролећа 1943. интензивно су упућивани прогласи црногорском
народу да ступи у борбу за национално ослобођење испод „великосрпског
јарма“, а најважнији оперативни задатак било је формирање нових једи-
ница. Истовремено је требало избегавати борбу са одредима генерала
193
Зборник НОР-а, III-5, Београд, 1954, 18. Извештај политичког комесара III удар-
не дивизије НОВЈ од 20. априла 1943.
194
S. Burzanović, „Zapisnik sa isljeđenja Novice Radovića“, 2.
195
Зборник НОР-а, III-5, 7. Наређење из априла 1943.
196
Исто, 11–12.
Поповића, чиме је још једном исказана подударност са овом групацијом

у националној политици: „Наш став према крилашима (Крсту Поповићу)
моментално је да их не нападамо, већ да продужимо дејство против бан-
ди Баја Станишића и Павла Ђуришића. Ово зато да би јаз који постоји
између крилаша и четничких банди-великосрба што више продубили и
тако онемогућили њихово јединство у борби против нас“.197
У првомајском прогласу са Шавника, Главни црногорски штаб је
наредио почетак офанзиве у Црној Гори против Италијана и „њихових
прљавих слугу“. Требало је тако успоставити везу са јединицама 2. про-
летерске дивизије: „Ово наређење добијате на дан међународног праз-
ника рада, на дан када сва народноослободилачка војска и партизански
одреди Југославије врше општу офанзиву на непријатеља. На дан када
се Црвена офанзива спрема на велике ударе по окупаторима и поробљи-
вачима њихове земље“.198
Ситуација у Црној Гори изменила се у пролеће и лето 1943. године
после немачке операције „Шварц“. Упркос снажном италијанском про-
тивљењу, немачке снаге су средином маја разоружале Павла Ђуришића
и две хиљаде његових елитних четника, од тога преко 50 официра. Они
су одведени у Пољску, у заробљеништво.199
На другој страни, иако су претрпели тешке губитке током операције
„Шварц“, партизани су успели да сачувају језгро својих снага. Ти догађаји
касније су постали познати као „битка на Сутјесци“. Према накнадном
сведочењу Милована Ђиласа, под силином немачког притиска Врховни
штаб је одлучио да се рањеници оставе и препусте Немцима због лакшег
извлачења из обруча: „Најзад нам је Тито упутио одобрење о остављању
рањеника у кањонима и повлачењу за јединицама Врховног штаба. То
одобрење је Тито, по мом рачунању, упутио 9. јуна“.200
Ђилас је забележио и следеће: „И тек тада сам открио да сам се
прибојавао сусрета са тешким рањеницима: шта им рећи? Како им објас-
нити због чега их остављамо, због чега не пристајемо да изгинемо зајед-
197
Исто, 19. Извештај Радомира Бабића, политичког комесара III ударне дивизије
НОВЈ од 20. априла 1943.
198
199
Немачка војска није имала никаквих дилема у вези разоружавања црногорских
четника: они су били „представници великосрпске политичке тенденције“, са-
рађивали су са Михаиловићем и владом у Лондону и очекивали су искрцавање
савезника на Балкану: „У случају оваквог искрцавања све домаће вође ће поз-
вати народ у борбу против сила Осовине. За сада се они маскирано припремају
за ту борбу. Свако оружје које данас још мирује, биће окренуто против нас“.
(Zbornik NOR-a, XIV-2, Beograd, 1983, 1035–1036. Упутство Команде 1. брдске
дивизије из друге половине маја 1943).
200
М. Đilas, Revolucionarni rat, 275–276.
но са њима? Откуд та себичност према њима, без чијег жртвовања ми

не бисмо ни могли одступити ни борити се“?201
Партизанска војска под командом Коче Поповића (1. пролетерска
дивизија) успела је да 9. и 10. јуна пробије немачки обруч на правцу
Балиновац–Јелеч. Затим се и главнина снага пробила у правцу Калино-
вика. Према извештају генерала Рудолфа Литерса (заповедника немачких
снага у НДХ), Врховној команди Вермахта од 20. јуна, немачки губици
били су: 583 погинула, 1.760 рањених и 425 несталих војника; партизани
су имали 7.489 избројаних погинулих, 3.000 процењених према исказима
заробљеника и до 2.000 умрлих од болести или глади. Укупни партизан-
ски губици са рањенима износили су између 12.000 и 13.000 бораца.202
Тито и остале комунистичке вође нису били ни аскете, ни идеалисти
већ прагматични политичари. Али, они су од партизанских бораца током
целог рата тражили и захтевали мучеништво и подношење жртава како
би се остварио врло конкретан циљ – извођење револуције и победа у
грађанском рату, јер „жртава у борби мора бити, жртве у борби су часне,
оне су буктиња која осветљава пут у даљој борби“. Једна од најважнијих
саставница партизанског мита јесте „ратна хуманост“ и у том контексту
„епопеја рањеника“, односно „узвишена брига“ за „рањене другове“ који
никада нису остављани у вихору рата.
О тим догађајима после рата се говорило и писало као о примерима
свесног херојског жртвовања, они су митологизовани и у југословенској
науци и масовној култури. Слична ситуација била је и са, стварним или
измишљеним, примерима „херојских самоубистава“ партизана. Због тога
је по јуначко-мученичком моделу, по народној балканској традицији и
ратничком обрасцу и креиран култ народних хероја Југославије.
Партизанске снаге биле су у великој офанзиви према Црној Гори,
што је знатно слабило позицију ројалиста на том терену, али и у Србији.
Црногорско партијско руководство оценило је да се захваљујући „мудрој
политици совјетске владе и Бољшевичке партије на челу са другом
Стаљином“ ближи крај и „гробарима свога народа“ у Црној Гори – чет-
ницима. Сви комунисти су упозорени да су четници истовремено и
најопаснији носиоци „великосрпског хегемонизма“ и да представљају
„главног непријатеља“.203 Најважнији циљ у наредном периоду било је
сламање војске генерала Поповића у Катунској нахији („где је маса не-
пријатељски расположена према нама“) и просрпског покрета у јужној
201
Исто.
202
Zbornik NOR-a, XII-3, 394.
203
Knjiga 14, Beograd, 1990, 229. Закључци проширеног састанка ПК КПЈ за Црну
Гору и Боку од 17. августа 1943.
Боки, у Грбљу (где је требало ликвидирати четнике које је предводио

Марко Лазаревић) и Паштровићима (где партизани никако нису успева-
ли да организују значајније упориште).204
Пеко Дапчевић је 20. септембра наредио Другој пролетерској ди-
визији да хитно „разбије четничке банде“ у Бијелом Пољу и Беранама,
а 4. пролетерској бригади да то исто уради у Колашину.205 У другој
наредби од истог дана Дапчевић је био више него изричит: „Туците
немилосрдно њемачке окупаторске војнике и издајнике нашег народа
– четничке банде. Четничке банде не смију код вас наћи ни једног чо-
вјека, јер су то оне исте банде које су палиле и жариле по вашим краје-
вима од 1918. до 1923. Банде које би хтјеле повратак на старо, банде
које би хтјеле поново утријети име Црногораца. Ми, напротив, то име
морамо подићи високо“.206
Националне просрпске снаге у Црној Гори сломљене су у октобру
1943. године када је извршена ликвидација четничких старешина, на челу
са генералом Блажом Ђукановићем и пуковником Бајом Станишићем, и
то у манастиру Острог. Напад на Острог почео је у ноћи између 14. и
15. октобра на западном прилазу манастиру. Генерал Ђукановић је
18. октобра повео преговоре и, после обећања да нико неће бити убијен,
предао се са својим штабом. Станишић није желео да се преда, већ се
затворио у Горњем манастиру са синовцем Миленком, старим 16 година
и браћом од стрица Војином и Бором. Они су сурово побијени, а у ноћи
18. октобра стрељани су генерал Ђукановић и још 25 чланова Национал-
ног комитета за Црну Гору и Стари Рас.207
Партизанска реакција на овај догађај најбоље је одсликала верску
природу сукоба против сопственог народа: „Измијешала се је поганска
издајничка крв Блажова и Бајова са крвљу њемачких разбојника и ита-
лијанских фашиста. Три разне животињске врсте: издајице црногорског
народа, њемачки разбојници и италијански фашисти измијешали су своју
крв под ударцима јуначке и прослављене V црногорске ударне бригаде.
[...] Позивамо све наше борце, поштене патриоте ове земље, да пођу сто-
пама V црногорске бригаде, да чисте своју рођену груду од срамних и
проклетих издајника, да наставе још жешћу и немилосрднију борбу про-
тиву њемачких империјалистичких разбојника, јер само кроз немилосрд-
ну и беспоштедну борбу противу окупатора и чишћења своје земље од
домаћих издајица, остварићемо борбено јединство црногорског народа
204
Зборник НОР-а, III-9, Београд, 1969, 438. Извештај од 29. септембра 1943.
205
206
Исто, 88.
207
Исто, 281–282.
и извојевати пуну слободу. Смрт и проклетство издајицама и изродима

Црногорског народа“.208
Пошто су Немци у пролеће 1943. године разоружали елитне васоје-
вићке четнике, национални одреди у Црној Гори нису више успели да се
обнове и стекну самопоуздање неопходно за коначни обрачун у грађан-
ском рату. Трагедија под Острогом и долазак Другог ударног корпуса
НОВЈ, под командом Пеке Дапчевића и Митра Бакића, из источне Босне
у простор Санџака и северне Црне Горе, наговестили су коначни пораз
ројалиста. Велика слободна територија омогућила је стварање мостобра-
на за продор партизана у Србију преко Лима.
Време је било да се црногорски комунисти посвете обнови црно-
горске државности и политичком уобличавању нове нације. Они су по-
литику КПЈ о стварању федеративне Југославије схватили као обнову
црногорске државности, али се о томе није превише јавно говорило. На
оснивачкој скупштини Земаљског антифашистичког вијећа народног
ослобођења Црне Горе и Боке (Колашин, 15–16. новембар 1943) по први
пут се доследно употребљавао термин „црногорски народ“, што је био
отклон од дотадашње идеје о „троименом народу“ који живи у Југосла-
вији. И касније одлуке из Јајца схваћене су као давање легитимитета
црногорској држави и црногорском народу као посебној етничкој и по-
литичкој категорији.209
У Резолуцији са ове седнице речено је да су комунисти у Црној
Гори успели да остваре „јединство народа“ и да елиминишу све издај-
нике, и црногорске суверенисте и „великосрпске хегемонисте“, које је
водила „злочиначка организација четника Драже Михаиловића“.
Скупштина „изјављује да је црногорски народ и народ Боке у пуној
заједници са осталим братским народима Југославије спреман уложити
све своје снаге да онемогући повратак на старо, повратак оних нена-
родних режима нациoналног угњетавања и гушења свих демократских
народних слобода, оног издајничког државног апарата, који је послужио
као послушно оруђе у рукама окупатора“. Основни задатак Земаљског
208
Зборник НОР-а, III-9, 465–466. – Ликвидација Ђукановића и Станишића имала
je за црногорске комунисте судбоносни значај: „Ми само једно наглашавамо да
сазријевају услови за брзо остваривање јединства црногорског народа и народа
Боке, као и да је престао страх од окупатора и четничких банди. Истичемо да
су ово условиле опште прилике у свијету, у првом реду напредовање Црвене
армије, као и напредовање Народноослободилачке војске на свим фронтовима,
а код нас нарочито ликвидација злочинаца и издајника Баја Станишића и Бла-
жа Ђукановића, као и чишћење Васојевића“. (Izvori za istoriju SKJ. NOR i
revolucija. Knjiga 14, 221. Извештај за ЦК КПЈ од 1. новембра 1943).
209
Мladen Vukčević, „Odluke AVNOJ-a i vertikala crnogorske državnost“, Matica
Crnogorska, zima 2013/proljeće 2014, 16.
Већа јесте „јачање и сједињавања свих напора црногорског народа н

народа Боке за извојевање коначног ослобођења и стварања свих усло-
ва за пуну слободу нашега народа у братској заједници са свим осталим
народима Југославије“.210
_______________
Комунизам у Црној Гори био је „опорији и секташкији“ него било

где у Југославији. Фракција Петка Милетића, Црногорца, имала је у Цр-
ној Гори много присталица које никада до краја нису прихватиле Тита
као вођу КПЈ. Чак и они црногорски комунисти који нису учествовали
у фракцијским борбама, били су склони некритичком опонашању совјет-
ског модела. Екстремисти, предвођени Милованом Ђиласом и Иваном
Милутиновићем, од почетка устанка 1941. године желели су да ликви-
дирају „пету колону“ и „кулаке“ и да усред рата изграде црногорске „со-
вјете“ и изведу пролетерску револуцију.211
Идејни ослонац у оваквој политици тражен је у традиционалним
везама Црногораца са Русијом још из времена националне борбе против
Турака. Успоставом Совјетске Русије, црногорски комунисти сматрали
су како су они природни настављачи тих веза и да је руска помоћ и сада
потребна за национално ослобођење Црне Горе.212 Због тога у будућности
нису видели Совјетску Црну Гору као независну, већ директно припоје-
ну Совјетском Савезу као његов саставни део.
Посебно је Блажо Јовановић, главни идеолог црногорских комуни-
ста, био острашћени русофил и верник стаљинистичке интерпретације
210
Зборник НОР-а, III-9, 519–520. – Немачки извори су на крају 1943. оценили да
и „просрпски елементи“ и аутономисти сматрају да није могуће постојање са-
мосталне Црне Горе, већ је неопходан њен наслон на једну већу државну
заједницу: „Зеленаши се не слажу са безусловним потчињавањем Београду, а
тиме и потпадањем под власт четника. Бјелаши приговарају зеленашима да
заступају комунистичке идеје, наводећи пример да су син и зет вође припадни-
ка зеленаша, Поповића, Титови партизани. Ово би се могло објаснити тиме што
су ове струје, које су својевремено Италијани прогонили као аутономисте,
потражиле контакт са партизанима. Могуће је уједињавање обеју група на бази
федеративног прикључења Србији“. (Zbornik NOR-a, XII-3, 715).
211
212
Вељко Мићуновић, истакнути црногорски комуниста, о томе је писао: „Генерација
којој сам ја припадао могла је једино бити, и била је, двоструко русофилска, јер
је одрасла на овој јакој и вјековној проруској традицији у Црној Гори, стољећима
везаној за своју ‘заштитницу Русију’. Ове везе су добиле нову садржину и снагу
у идејама и побједи Октобра. [...] Носилац овог покрета у Црној Гори била је
интелигенција и школска омладина. Ми тада радничке класе готово нијесмо има-
ли“. (V. Mićunović, Moskovske godine 1956–1958, Zagreb, 1977, 19–20).
комунизма. Почетком 1942. године он је говорио: „Не треба се плашити

Совјетске Русије, јер њу свако хоће и жели а она је најбоља гаранција да
се народима не намеће ништа, него да сви народи одлуче сами о свом
уређењу. Да је комунизам зло, Русија би давно пропала. Ми се Црногор-
ци тога најмање имамо плашити. [...] Ми Совјетски Савез волимо, јер
смо с њима браћа и по крви и по борби, јер смо с њима браћа по иде-
алима. Наша љубав, наше братство, наша солидарност и наш савез са
Совјетским Савезом трајан је, неразрушив и вјечан“.213
У тренуцима највеће кризе партизанског покрета у Црној Гори, на-
дахнуће је тражено у идеалима бољшевичке револуције: партизани су
морали да буду свесни дужности коју им је поверио народ, а сваки борац
морао је да зна да његов живот није само његов, већ да „припада наро-
ду и народној борби“. Привремени неуспеси не смеју никада „затупити
нашу будност“, као што ни успеси не смеју да је успавају: „Мудри учитељ,
вођа и војсковођа совјетског народа Јосиф Стаљин учио је и учи своје
совјетске људе и све слободољубиве људе свијета да се никада не смије
заспати на ловорикама побједе јер непријатељ, уколико су наше побједе
веће и уколико је његова пропаст очитија, постаје све немирнији и уз-
немиренији, постаје злочиначки и самоубилачки одлучан“.214
Да није било много размишљања приликом обрачуна са сопственим
народом, указује писање Милована Ђиласа много година после завршет-
ка Другог светског рата, и то када он већ дуго није био припадник вла-
дајуће елите: „Убијање је функција рата и револуције. Или је, можда,
обрнуто? И тада се, а поготову после, увиђају претераности – оне које
су ‘нанеле штету’ покрету. Али, ко хоће рат и револуцију, мора пре тога
у идеји, у себи, бити решен на убијање људи, на погубљење својих суна-
родника, па и пријатеља и братственика“.215 Ђилас је писао да је грађан-
ски рат у Црној Гори био неминовност и његове зачетке видео је у Три-
наестојулском устанку који је комунистима донео власт: „Власт још
непреображену у закон и институције, али несумњиву над већином
народа и територије. Задобивши ту власт, комунисти су порицање те
власти третирали као помагање окупатора“.216
Као да у томе није и сам учествовао, Ђилас је накнадно писао о
„непромишљеним и олаким“ стрељањима: „А што је та стрељања чини-
ло језивијим и неприхватљивијим, било је убијање кумова и рођака и
бацање стрељаних у јаме, свакако мање због комотности него због избе-
213
Наведено према: D. Papović, „Politička misao Blaža Jovanovića“.
214
Зборник НОР-а, III-2, 103–104. Из „Саопштења бр. 7“ Главног штаба НОП од-
реда за Црну Гору и Боку од 1. фебруара 1942.
215
M. Đilаs, Revolucionarni rat, 102.
216
Исто, 111.
гавања погребних скупова и неутешних, неустрашивих нарикача. У Хер-

цеговини је то бивало и ружније и стравичније“.217
Милован Ђилас је у интервјуу часопису Encounter, који је децембра
1979. године дао поводом објављивања књиге Wartime (у Србији објавље-
на под већ цитираним нaсловом Револуционарни рат), говорио о „засле-
пљујућој“ и „застрашујућој“ последици идеологије коју је следио: „Без
обзира на то каква ваша идеологија може бити, када једном поверујете да
располажете извесном непобитном истином, постајете борац у верском
рату. Ништа вас не може спречити од пљачке, паљења и убијања у име
ваше истине, јер све то чините са савршено јасном свешћу – у ствари,
истина којом располажете вас обавезује да је следите гвозденом логиком
и непоколебљивом вољом. Оно што мислим јесте да се никаква револуција
не може извести без гвоздене привржености идеологији, а идеологија из-
искује ликвидацију ваших непријатеља, стварних или имагинарних“.218
Ђилас је причао и о примерима када су синови комунисти потврђи-
вали своју приврженост убијањем својих очева, о игрању и певању око
лешева: „У једноме примеру који сам видео, били су умешани синови
који су били опијени идејама револуције, рата и уништења. Они су уби-
ли свог оца и славили убиство оргијајући око његовог тела. Међутим,
овај отац је био савршено пристојан старац. Он је имао критички однос
према комунизму, али није ни по чему био ‘непријатељ’ или италијански
агент. Дечаци су га убили да би демонстрирали своју веру у комунизам.
Био је то страшан призор. Иако никада не бих могао убити свога оца из
осећања привржености комунизму, не бих оклевао да изрекнем смртну
пресуду брату ако би се утврдило да је пружао подршку непријатељу или
да га одмах пошаљем на партизански суд“.219
Владимир Дедијер пише да су у питању била петорица синова, од
којих је сваки био на високој партијској и партизанској функцији. Они
су на смрт осудили и стрељали рођеног оца зато што је он јавно кри
тиковао неке поступке локалних партизанских власти. Синови су сматра-
ли да су обавезни да казне прво свог оца, па после остале.220
Ликвидацију породице Тадић, коју је наредио Окружни комитет КПЈ
за Никшић а Ђилас подржао, накнадно је објаснио на следећи начин: „То
је био потпуно друкчији случај. Тадија Тадић је био млад студент и ко-
месар једне од наших партизанских јединица, наравно, члан партије. Он
је имао стрица Спасоја, који је пришао четницима и скривао се (како
217
Исто, 173.
218
Наведено према: „Milovan Đilаs: zašto su streljani Tadići?“, Danas, 25. фебруар 2014.
219
Исто.
220
Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, 2, Rijeka–Zagreb, 1981, 713.
смо чули на једној локалној берби грожђа) у суседним шумама. Послали

смо једну групу да га убије, али је Тадијина приврженост своме стрицу
била јача. Он га је упозорио и, уместо да искористи прилику и побегне,
Спасоје је заробио пушку и убио двојицу наших другова и још неколико
ранио. Тадија је био ухапшен, а цело Тадићево племе, била је то огромна
породица, латило се оружја и побунило. Похапсили смо вође, сви су били
чланови партије. После истраге коју су спровели двојица наших другова,
четворо Тадићевих, међу којима и млади Тадија, осуђени су на смрт и
стрељани. Био је то страшан ударац за Тадићево племе, јер они нису
били наши непријатељи. Њихова приврженост је била таква да су наста-
вили да се боре на нашој страни као партизани, а многи од њих су дали
животе за нашу ствар. Љубомир Тадић је данас добро познати југосло-
венски филозоф. Он је једини избегао стрељање јер смо га сматрали
премладим да бисмо га убили“.221
Убиства су праћена паганским ритуалима. Миња Брајовић, поштан-
ски чиновник, убијен је у својој кући у Косовом Лугу, у Бјелопавловићи-
ма. Док је лежао мртав, обливен крвљу, партизани су натерали његову
жену Анђу и децу да играју око леша и певају: „Иде Миња од Спужа,
оста Анђа без мужа.“222 Капетан Миливоје Обрадовић, један од вођа јул-
ског устанка, ухваћен је преваром свог зета партизана: „Једне ноћи чуо
је глас свог зета који га је звао да изађе из куће. Обрадовић је изашао у
двориште. Зет га је ухватио и предао партизанској патроли која га је
чекала у заседи. Комунисти су га прво разапели на дрво, а затим му са
главе одрали кожу, повадили зубе, поломили ноге и руке и тако га ос-
тавили да три сата умире у највећим мукама“.223
Револуционарне злочине Ђилас је објашњавао природом саме рево-
луције која једноставно не зна за милост према стварном или измишље-
ном непријатељу: „Најужасније у вези с [револуционарним фанатизмом]
јесте то што он представља поништавање прихваћених норми моралног
понашања. Али, уосталом, револуција јесте уништење постојећег и
наслеђеног у име апсолутног и утопијског. Револуционари, међутим, нису
само мотори утопије и практични учесници у њеној реализацији, већ су
понекад и жртве и једног и другог. Да ли би било могуће да синови
обезбеде револуционарну правду у општем смислу да су поштедели своје
очеве и браћу? Ужасне дилеме тог типа прожимају историју свих рево-
луција. Традиционална савест је ужаснута и треба да буде тако, али ре-
221
„M. Đilаs: zašto su streljani Tadići?“
222
Миличко Зоњић, „У сенци комунистичког терора“, Гласник СИКД Његош, 4/1959,
70–71.
223
Исто, 73.
волуција намеће сопствени разум и логику. Карађорђе, лидер српске

револуције 1804. убио је свог очуха зато што је хтео да пређе у турске
редове. Такође је убио свог окрутног брата који је злоупотребљавао Ка-
рађорђеву репутацију да би прикрио сопствене злочине. А ипак, данас
нико не криви Карађорђа за ова дела, мада га нико за њих ни не хвали.
Ратови и нарочито револуције су врло изнимни догађаји. Ипак, они су
део људског стања; они су, можда би могло да се каже, највиши и најбоље
организовани облици људског лудила. Познавао сам ове оцеубице. Били
су часни револуционари. Као већина њихових другова били су посвеће-
ни, можда превише посвећени. Неки од њих су херојски отишли на гу-
билиште, други ће постати разочарани постреволуционарном реалношћу.
Све то ме доводи до закључка да осуда није начин да се учи из историје,
већ покушај да се разуме“.224
Историчар Драгутин Паповић сматра да је одговорност црногорских
комуниста за спровођење систематског злочина против сопственог народа
несумњива: „Југословенски комунисти су заиста вјеровали и били убијеђе-
ни да је комунизам-бољшевизам најбољи систем. У спровођењу те замисли
водили су се логиком: ако је за успоставу бољшевизма требало починити
злочин (а јесте јер други начин у успостављању тоталитаризма није
постојао), нијесу се ниједног тренутка двоумили да га почине. Образац
понашања комунистичких макијавелиста била је максима да циљ увијек
оправдава средство. Жеља за влашћу је била главно извориште злочина
који је изведен у режији КПЈ. Затвори, револуционарна свијест, низак сте-
пен образовања и непросвијећеност огромне већине кадра КПЈ додатно
су утицали да се злочин утемељи у комунистичкој идеји, јер нико од тих
људи није био упознат са достигнућима напредног човјечанства, са прав-
дом и толеранцијом која се родила у демократији“. [...] Од црногорских
комуниста и припадника НОП-а, Партија је тражила да без милости
уништавају ‘издајнике’ у својим селима, без обзира ко био у питању: пле-
меник, братственик, комшија, даљи или ближи рођак. Иако је црногорско
партијско руководство упозоравало да је погрешно за ‘убиства шпијуна
искоришћавати крвне освете, зађевице и слично’, директиве о истрази
‘нових потурица’ су послужиле управо као изговор за намиривање старих
рачуна. Због тога су злочине често извршавали рођаци и комшије ‘народ-
них непријатеља’. Међутим, то није превише забринуло Партију, јер није
познато да је ико због тога позван на одговорност од стране партијских
органа. За Покрајински комитет једино је било важно да се спроводи ди-
ректива, а ако су извршиоци злочина уз то остварили лични интерес, то
за њих није био проблем. У свему томе, Црна Гора је, осим ликвидираних,
224
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/dopunska_objasnjenja_milovana_djilasa
највише изгубила, јер је морала да понесе комунистички злочин који је

оптеретио њен, ионако спор цивилизацијски ход“.225
Црногорски комунисти били су доследни у негирању „српства Црне
Горе“, али су у величању Совјетског Савеза следили стари мит цетињских
митрополита о „словеносрпском царству“ којем припада и Црна Гора. Тај
стари мит је добио нова обележја: уместо царева, владика, књажева и
краља појавили су се Коминтерна, СКП(б), генерални секретари, Покрајин-
ски комитет и чланови КПЈ. Комунизам је заменио православље у домену
идеологије, али и религије јер је петокрака заузела место крста.226 Црна
Гора је требало да иде „путем науке великих учитеља Лењина и Стаљина“,
Совјетски Савез је био „наш велики и моћни брат, заштитник своје млађе
браће – осталих Словена“. Четници су оптуживани да су нападајући пар-
тизане издали Русију, јер „никада Црногорац и црногорски народ није
дизао пушку на своју браћу Русе. Историја црногорског народа тијесно је
повезана са историјом Руса и осталих словенских народа“.227
Ријеч слободе, орган Земаљског антифашистичког већа народног
ослобођења Црне Горе и Боке, у првом броју од 22. јуна 1944. године
истицала је да би исход Другог светског рата био катастрофалан „да се
у времену најкрвавије борбе и најсвирепијих злочина које је историја
свијета забиљежила, кад Европи бјеше куцнуо час страшне судбине, са
Севера не јави у прави час моћни словенски џин који сломи Хитлеру
рогове, који погази, здроби и сасјече помахнитале фашистичке хорде и
спасе од уништења мале народе, а у првом реду нас балканске Словене“.228
Драгутин Паповић пише да су се црногорски комунисти дивили
источњачкој деспотији оличеној у бољшевичко-стаљинистичком систему
Совјетског Савеза: „Дивљење је ишло до потпуне идентификације и по-
истовјећивања. Ево како су то радили црногорски комунисти. Преко
текстова комунистичке штампе слављени су бољшевички вођа ‘велики
Лењин’ и његов ‘мудри ученик Стаљин’. О СССР-у се говорило као најље-
пшој ‘тековини људског духа’. Од Стаљина је стварана непогрјешива
личност, божанство свих правовјерних комуниста“.229
225
Dragutin Papović, „‘Lijeve greške’ – drugo ime za zločin“. http://www.montenegrina.net
226
Исто.
227
Зборник НОР-а, III-5, 10–11. Проглас Главног штаба НОВ и ПО за Црну Гору и
Боку од 6. априла 1943. – Један црногорски делегат на Другом заседању АВНОЈ-а
рекао је да црногорски комунисти желе да сви словенски народи „дођу у
једну заједницу и да сви буду из своју мајчицу – моћну Русију. И да баталимо
више са овим државама Балкана које су као черга – свака са по једним кровом
које сваки вјетар носи и које сваком служе, но да имамо једну државу – од
Јадрана до Јапана“. (Наведено према: R. Radonjić, Socijalizam u Crnoj Gori, 210).
228
229
D. Papović, „‘Lijeve greške’ – drugo ime za zločin“.
3. У Босни и Херцеговини
Национална политика КПЈ уобличена је током 1942. и 1943. године у
Босни и Херцеговини. Ту су донесене најважније одлуке и одиграли се
преломни сукоби у грађанском рату. И у овој историјској ситуацији КПЈ
се поставила као авангарда „радничке класе и напредне интелигенције“,
како би у „масама“ развила „идејну борбу и политичку акцију“. То је у
конкретном случају значило да Срби, упркос усташком геноциду, прихва-
те заједнички живот са муслиманима и Хрватима, а да они прихвате да
НДХ није њихова држава и да морају да се боре за обнављање Југославије.
Понашање комуниста у Босни и Херцеговини још у раној фази рата
било је оптерећено препознатљивим идеолошким екстремизмом. Среди-
ном јуна 1941. године, када је већ трајао спонтани српски устанак,
Покрајински комитет КПЈ за Босну и Херцеговину објавио је један про-
глас у којем је скоро изједначио усташке злочине са „терором велико-
српске господе“, која су у међуратној Југославији „уносила свађу“ међу
народе у Босни, а 1941. чак су и „издала“ народ његовим „вјековним
непријатељима“. Србима је поврх тога поручено да су и сами одговорни
за усташки терор, јер су 20 година били под утицајем режима из Бео-
града који је „потпиривао у вама мржњу према Хрватима и муслимани-
ма“, а „стварао је и братоубилачке покоље“. Масовне злочине над Срби-
ма починиле су „немачке окупаторске трупе“, а српски народ је требало
да схвати да за злочине нису криви Хрвати и муслимани: „Твоји су не-
пријатељи окупаторске трупе и њихова лакејска домаћа клика – фран-
ковци, а не твоја браћа Хрвати и муслимани“.230
Највећи проблем за рад КПЈ био је спонтани устанак српског народа
у Херцеговини, који је избио у јуну 1941. године и са којим комунисти
нису имали никакве везе. Устанак је покренут због усташких злочина који
су почели одмах после потписивања Римских уговора (18. маја), када је
источна Херцеговина ушла у састав НДХ, а италијанска војска се повукла
са тог простора: „Одмах по своме доласку, усташе су почеле да сеју ужас
230
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 1, 357–358. – О томе шта су кому-
нисти очекивали од Срба у Босни и Херцеговини, најтачније је објаснио Авдо
Хумо приликом обележавања две деценије од почетка устанка у Херцеговини.
Пишући о стању партијске организације уочи рата, он је као позитивно истакао
да се „у то вријеме у српским масама осјећало интензивно политичко кретање
у правцу напуштања позиција великосрпске шовинистичке политике. Многе
илузије о мисији српског народа који је позван да чува и брани Југославију као
творевину хегемонизма, неравноправности и националне поробљености њених
народа, почеле су да нестају као политичко увјерење у српским масама“.
(Hercegovina u NOB-u, I, Beograd, 1961, 23).
по целој Херцеговини. Првих дана хрватске окупације почео је терор да

врши муслимански олош. Ужаси су кулминирали у Гатачком срезу. Убијања
су вршена на најсвирепији начин. Скоро нико није убијен из пушке, него
су им злочиначки и крволочно усташе маљевима разбијали чело и проси-
пали мозак. Многима су одсецали руке и ноге, вадили очи, па их још живе
бацали у пећину. Један италијански војник је причао да је нашао руку
Тодора Старовића коју је познао по неком делу одела. Неколицину су по-
стављали једног иза другог, па их једним метком убијали, а како нису
могли једним метком све убити, рањене су их бацали у пећину“.231
Оружани отпор српског народа почео је 3. јуна 1941. године у Не-
весињском срезу. Био је то одговор на покољ 27 недужних људи у селу
Удрежњу, који су у рано јутро 2. јуна извршиле усташе под командом
натпоручника Фрање Судара. Затим се отпор 6. и 7. јуна пренео у око-
лину Гацка, Билеће и Требиња. Оружани сукоби српског становништва
и усташа нису имали карактер устанка све до немачког напада на Со-
вјетски Савез. Тај догађај није био само сигнал за српске устанике да
крену у акцију. Онако како су они веровали да ће Руси потући нацисте,
тако су и усташе веровале да је брзи продор Вермахта на Источном
фронту знак за почетак „коначне акције“ против православног станов-
ништва. Посебно је терор појачан у Херцеговини, са намером да се до
Видовдана (28. јуна) побије што више Срба. У првом налету после
22. јуна, усташе су у Мостару убиле око 300, у Стоцу и околини око 250,
у Чапљини око 700, у Љубињу 380 и у Дабарском Пољу 230 људи. Прогон
у долини Неретве био је најизраженији. Према подацима усташке поли-
ције у Мостару, од око пет хиљада Срба, колико их је пре рата било у
граду, остало их је 852. Остали су побијени, отерани у логоре или ис-
ељени у Србију. У селу Пребиловци, код Чапљине, до почетка августа
живот је потпуно уништен. Убијено је 623 Срба, од тога 249 деце и 91
жена. Преко 400 их је бачено у јаму код Араревих кућа у Шарманцима.
У ту јаму бацани су и Срби из Требиња, али и из Босне, па се претпо-
ставља да је у њој страдало до 2.500 људи.232
Комунисти су се покренули тек после састанка 4. јула. У Сарајево
је допутовао Светозар Вукмановић233 и комунистима пренео директиву
о подизању устанка. На састанку Покрајинског комитета од 13. јула,
231
АЈ, фонд: „Емигрантска влада Краљевине Југославије“, 103–160–195.
232
Ratna sjećanja iz NOB, Beograd, 1981, I, 812–813.
233
Светозар Вукмановић „Темпо“ (1912–2000). Црногорски комуниста чији је отац
Никола био противник уједињења Србије и Црне Горе. Студирао је на Правном
факултету у Београду, где је 1933. и постао члан КПЈ. Од јуна 1939. био је члан
српског партијског руководства. Осим у Босни, током рата радио је у Македо-
нији, на Косову и Метохији, у Бугарској, Албанији и Грчкој. После рата био је
закључено је да се устанак може покренути једино међу „српским маса-

ма“ због усташких злочина, а да хрватском и муслиманском станов-
ништву треба објашњавати „зашто се боримо и шта желимо“.234
Дуго година после рата, Вукмановић је причао како је тај састанак
одржан 7. јула. На састанку су били само српски комунисти – Исо Јова-
новић, секретар Покрајинског комитета, Блажо и Мира Јанковић и Зор-
ка Ђуровић. Одмах је планирана диверзија у зеничкој железари, па да се
са радницима изађе на терен и формира партизански одред (исто је
покушано и у Какњу). Али, „другови из Зенице“ одбили су да руше же-
лезару и електрану, уз објашњење „да ће нам оне требати и у соција-
лизму“. Вукмановић је о томе обавестио Тита, који му је одговорио да
партијску организацију у Зеници треба распустити, „а најодговорније
стрељати“. Вукмановић је, у име ЦК КПЈ, распустио организацију у Зе-
ници, уз коментар: „Партија ће вас стрељати кад, тад“.235 Вукмановић је
26. септембра постављен и за команданта Главног партизанског штаба
за Босну и Херцеговину.
Промена италијанске политике, коју су српске народне вође дожи-
веле као пружену руку пријатељства, а комунисти као жељу да се хрват-
ски народ баци у ново „ропство“, поред оног које је „трпео“ од усташа,
била је први наговештај будућег грађанског рата и у Босни и Херцего-
вини. Српски помирљив став према Италијанима био је добар изговор
комунистичким вођама за оптужбе о „издаји, колаборацији и разбијању
народног јединства“, чиме се вешто прикривало спровођење револуције.
Оног тренутка када су почела колебања у устаничким редовима због
заштите коју су добијали од Италијана, уследила је и реакција КПЈ, јер
„оштрица класне борбе“ није смела да буде доведена у питање. Штаб
герилских одреда за срез Босанско Грахово већ 7. августа је поручио:
„Српски народе, брани свим снагама, до последње капи крви, сваку сто-
пу своје рођене земље и отету слободу! Наноси свагдје свим средствима
смртне ударце окупаторима и домаћим издајницима. Не насједај прича-
ма како су тобоже талијански фашисти пријатељи твоји и твоје слободе.
Зар да буду твоји пријатељи они који нису пријатељи ни своме народу,
него га гоне годинама, већ гладна и упропашћена, по европским и аф-
ричким бојиштима за своје богаташке интересе?“236
начелник Главне политичке управе Југословенске армије и помоћник министра

за народну одбрану.
234
Iso Jovanović, „Sjednica Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu 13. jula
1941“. У: Istočna Bosna u NOB-u. Sjećanja učesnika, Beograd, 1971, 70.
235
Наведено према: M. Marić, Deca komunizma, I, 499.
236
Зборник НОР-а, IV-1, 15. – Овај штаб је још оштрији био неколико дана касније,
када је дошло до колебања и код устаника у партизанским редовима. Четнички
Убрзо је исти штаб све оне који су сматрали да треба прихватити

италијанску заштиту прогласио за нове „Бранковиће и Јуде“. Oни су били
„наши народни непријатељи гори од усташа, то су продане душе и прља-
ви трговци народном слободом према којима ми нећемо и не смијемо
имати никакве милости. То су издајице и велеиздајице не само нас, не
само Југославије, него и наших савезника Совјетске Русије, Енглеске и
осталих народа поробљене Европе“.237
Већ у овој раној фази јасно су искристалисане разлике између роја-
листа и комуниста: док су се први покренули у борбу само због спреча-
вања усташког терора и заштите голог живота народа, други су имали
далекосежније амбиције. Од друге половине августа 1941. године прио-
ритет у раду партизанских одреда постало је подизање „политичке све
сти“ народа: „Нарочито објашњавати људима о потреби јединства и прија-
тељства са свим поштеним муслиманима и Хрватима, који се исто данас
боре против окупатора и Павелићеве банде“.238 Ипак, таква пропаганда
није наишла на позитиван пријем код муслимана. Партизански одреди,
заједно са четничким одредима Аћима Бабића и Бранка Шошкића, у
периоду од 24. августа до 14. септембра, четири пута су нападали Кладањ.
Муслиманима у граду је говорено да су партизани њихова „браћа“, да се
боре против „глади и биједе“ и да они желе „савез радника и сељака без
обзира на вјеру и народност“.239 Сви напади били су неуспешни, а му
слимани из овог града остали су лојални властима НДХ.
Револуционарна фразеологија партизанских одреда најмање при
сталица нашла је на простору источне Херцеговине. Авдо Хумо, члан
Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, писао је почетком
септембра 1941. године о „ниском политичком нивоу маса“, али и о сла-
бом утицају комуниста на њих; велику опасност представљали су „ан-
глофилски елементи међу Србима“, који су „организовано наступали“ и
пропагирали идеју о ослобођењу уз помоћ Запада. Пошто је неповерење
и партизански представници из Лике састали су се 11. августа са представни-

цима италијанске војске у селу Отрић, у западној Босни. Четници су дали изја-
ву, коју су партизански делегати такође потписали, да су усташки прогони
српског народа главни разлог устанка, да борба неће бити уперена против
Италијана и да ће се устаници заједно са Италијанима „борити против свих
комунистичких акција на тим подручјима“. Све партизанске и четничке потпи-
снике ове изјаве ухапсиле су партизанске јединице у западној Босни, али су
они, под притиском локалног становништва, брзо ослобођени. (Jozo Tomašević,
Četnici u Drugom svjetskom ratu 1941–1945, Zаgreb, 1979, 194).
237
Зборник НОР-а, IV-1, 37.
238
Исто, 65. Упутство штаба батаљона „Слобода“ од 20. августа 1941. политичким
комесарима одреда за политички рад у јединицама.
239
према муслиманима било велико („англофили им скидају гаће ако по-

сумњају да је неко муслиман по говору, да би се увјерили да ли су обре-
зани“), устаничке масе могле су да буду стављене под контролу КПЈ само
ако се Штаб херцеговачких одреда „сместа појача једним добрим и од-
лучним другом Србином“.240 Тај „друг Србин“ био је Угљеша Даниловић,
српски члан Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину.
Партизанска пропаганда о братству и јединству најмање успеха има-
ла је у Гацку и околини. Обласни штаб за Херцеговину извештавао је о
распламсалом верском рату који су покренуле власти НДХ: „Гацко је
посебан проблем. Ту се апсолутно неће моћи избјећи покољ на вјерској
линији, пошто су ту вршена страшна насиља од стране усташа и пошто
ту стално изазивају чарке и бојеве неорганизоване групе из Голије и
Дробњака гдје је наш утицај врло слаб. Тренутно ћемо бремзати све вој-
ничке акције док се не појача дисциплина у војсци и док се политички
не припреме масе да борба не би отишла у читавој Херцеговини анти-
муслиманском линијом“.241
Угљеша Даниловић се суочио са чињеницом да је у Херцеговини
општи устанак српског народа избио због „страховитог масовног покоља“
Срба. Даниловић је истицао и да је устанак доживео слом због недовољ-
ног наоружања за борбу са Италијанима и због уверења у народу да
окупаторске трупе макар неће наставити са покољем какав су чиниле
усташе. Партијски врх је обавестио и да је геноцид над Србима почео
на Видовдан (28. јуна) у Столачком, Љубињском и Гатачком срезу, што
је одмах изазвало спонтани устанак у целој Херцеговини. Највеће борбе
вођене су око Невесиња, Гацка и Автовца.242
Прве устаничке чете биле су потпуно ван утицаја КПЈ: „Да су дру-
гови из Мостара стигли на вријеме и да су се расподијелили на поје-
дине чете, ствари би овде сигурно пошле правилним путем“.243 Дани-
ловић је објашњавао и шта је тај „правилни пут“ требало да значи:
неопходан политички и организациони рад како би се народ „убиједио“
у братски однос према муслиманима. Осим тога, руковођење устанком
преузели су „кулачки елементи“, што је довело до тога да су „масе своју
борбу претвориле у крсташки рат против Ислама“. Даниловић је још
нагласио да су „садистичка убиства“ над Србима изазвала „нечувену
мржњу“ према муслиманима: „Прича се да су усташе у Берковићима
кували дјецу и нагонили њихове мајке да их једу, а послије их убијали;
240
Исто, 160.
241
Исто, 222.
242
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 2, 13. Писмо Светозару Вук-
мановићу од 17. септембра 1941.
243
Исто.
силовали дјевојке и жене. Кажу, бити убијен метком, то је значило

срећу. Сви злочинци који су починили та дјела, били су домаћи му
слимани, а готово у свим дјеловима Источне Херцеговине, муслимани
су масовно пристајали уз усташе“.244
Ипак, Даниловић је закључио како су, у ствари, устаници одбили
муслимане од себе. Борбе су појачане крајем августа – ослобођена је
Билећа (30. августа), а у борбама су учествовале и неке партизанске чете
(„чувале су муслиманске махале“) из околних села: „Наши другови спре-
чили су покољ муслимана; транспорт од око 400 жена, дјеце и стараца
упућен је под пратњом 12 наших најбољих другова путем за Столац“.245
Комунисти у Херцеговини имали су још један проблем: иако су
херцеговачки Срби у Италијанима видели главног кривца за усташки
геноцид, још увек нису били спремни за директан сукоб са њима због
слабог наоружања, па је Даниловић од Вукмановића тражио савет како
да се продужи отворена борба против Италијана, а овај је решење ви-
део у следећем: „Потребно је створити неке органе народне власти
преко народних одбора што би, у ствари, били прави замеци будуће
власти“.246
Вукмановић је сматрао да је спречавање „братоубилачке борбе“ глав-
ни услов да се хрватско и муслиманско становништво укључи у борбу
на страни партизана. Да би се у томе успело, требало је извршити „нај-
ширу мобилизацију“ Срба и сав терет рата пренети на њих: „Ако жели-
мо да муслиманско и хрватско становништво пређе на нашу страну у
ближој или даљој перспективи, партизански одреди морају избјегавати
нападе на муслиманска и хрватска села. Чак не би требало да траже
храну ни одјећу из тих села. Сав терет борби у прво вријеме треба да
падне на леђа српских сељака. Муслиманским и хрватским селима мора-
мо гарантовати потпуну безбиједност“.247
Kомунисти у Босни и Херцеговини разрађивали су стратегију обра-
чуна са „класним непријатељем“ чак и пре комуниста у Србији. Та стра-
тегија била је врло једноставна: иако се увиђала немогућност отвореног
рата са Италијанима, требало је због тога окривити српске националне
вође и наметнути им етикету „издајника“ народне борбе. Геноцид над
Србима јесте постојао, али су за то одговорни били окупатори, па га је
требало ставити у други план. Прави злочин била је „српска освета“, коју
је требало спречити како би се муслимани и Хрвати привукли у парти-
244
Исто, 14–15.
245
Исто, 16.
246
Исто, 21–22.
247
Светозар Вукмановић, Револуција која тече, I, Београд, 1971, 193–194.
занску војску коју су Срби избегавали. У томе ће бити узроци каснијег

четничко-партизанског рата и на овим просторима.248
На почетку 1942. године, у веома опширном програмском докумен-
ту, Моша Пијаде је јасно изложио ратне циљеве комунисти у Босни и
Херцеговини. Пошто је пораз фашизма, због ратних успеха Црвене ар-
мије, био више него известан, главни циљ партизанске борбе било је
рушење поретка „великосрпске хегемоније“, јер уништење фашизма „ни
у ком случају не значи само уништење фашистичке оружане силе на
бојном пољу“. Уништење фашизма, „како га је себи поставио за задатак
Совјетски Савез и како га себи постављају свјесни радници и сељаци у
окупираним земљама“, значи уништење свих оних услова који су ство-
рили фашизам: „То, дакле значи да сваки народ чисти у својој кући, да
својом сопственом снагом уништи своју пету колону, читаву банду својих
домаћих издајица, да спријечи сваку могућност постојања фашистичких
банди и фашистичке пропаганде, ради чега мора не само да уништи
сваког петоколонаша и издајника и не само да одузме у корист народа
сву имовину оних који су у ма ком погледу служили фашизму, него и да
своју демократску народну власт организује тако да свака појава фаши-
зма буде занавијек онемогућена“.249
Покрајински комитет КПЈ за Босну и Херцеговину одржао је 7. и
8. јануара 1942. године састанак у селу Иванчићи, близу Сарајева. Састанак
је иницирао Тито, а на њему није било никог од српских кадрова, чак
ни Родољуба Чолаковића. Констатоване су следеће „највеће грешке“ у
раду: колебљив став према четницима, неуспостављање власти на осло-
бођеној територији, слаб партијски рад и спорост у формирању покрет-
них, ударних јединица. Најважнији задатак била је борба против четни-
ка. Едвард Кардељ је истакао да је Црвена армија под Москвом прешла
у контраофанзиву, као и да ће 1942. бити година дефинитивног слома
Немачке: „Данас се пред нас поставља питање ко ће кога: или ми четни-
ке или четници нас“.250
248
У извештају од 2. октобра, Даниловић је као приоритетан задатак истицао осло-
бађање народа страха од репресалија како би кренуо у отворену борбу. Сви они
који нису тако мислили, били су „саботери и цјепачи народних редова“. Други
најважнији задатак било је „политичко васпитавање маса“, како би престала мр-
жња према муслиманима „на једној страни и како би муслимани дошли у пар-
тизанске редове, на другој страни: „Ми то, наравно, сматрамо главним питањем
од чијег правилног рјешења зависи будућност народноослободилачког покрета у
овим крајевима“. (Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 2, 46–49).
249
„За шта се боре партизани у Босни и Херцеговини“, Зборник НОР-а, IV-3,
Београд, 1952, 10.
250
Наведено према: B. Petranović, Istoriografija i revolucija, 452.
Већ у првој половини јануара 1942. дефинисана су два основна циља

КПЈ: давање доприноса победи над фашизмом и освајање власти и ор-
ганизовање друштвено-политичког система у Југославији по угледу на
Совјетски Савез. То је значило отварање друге фазе револуције – грађан-
ског рата како би се савладали „класни непријатељи“. Прво директно
Титово наређење пренео је 20. јануара Коча Поповић: друга етапа борбе
значила је „уништење разних петоколонашких елемената, нарочито чет-
ника у Србији и понеким крајевима Црне Горе“.251
Међутим, ове акције довеле су до масовног напуштања партизанских
редова. Иво Лола Рибар је упозорио Тита на „скандалозне појаве – пар-
тизани проклињу петокраку звезду, бацају је, псују нашу Партију и хва-
ле четнике“.252 Одбојност народа према комунизму довела је до идеје да
се дозволи стварање партизанских одреда без црвене звезде на шајкача-
ма, у које би ступали неопредељени српски сељаци. Тако је у другој по-
ловини јануара 1942. основана Добровољачка војска Југославије, чији су
припадници на капама носили југословенску тробојку. Народноослобо-
дилачки партизански одреди преименовани су у Народноослободилачку
партизанску и добровољачку војску Југославије. Чак су неке четничке
јединице које су прешле у партизанске редове могле да задрже своја ста-
ра имена.
Разоружање четника знатно је ослабило устанички фронт пред
немачком офанзивом и довело до деморализације у народу. Угљеша
Даниловић је у име Главног штаба НОПО за Босну и Херцеговину на-
редио да се народу објашњава да „непријатељ не би дошао ни до овог
свог привременог успјеха својом снагом, већ једино и само помоћу
петоколонашког четничког вођства које је с непријатељем било у ди-
ректном споразуму. После ове грозне издаје, четништво је ликвидира-
но као идеологија и учините све да се оно потпуно дотуче“.253 Светозар
Вукмановић је критиковао партизане у источној Босни који су пружа-
ли фронтални отпор Немцима јер се тако „неће искористити овако
повољна политичка ситуација да се не само политички већ и физички
истријебе сви петоколонаши“.254
251
Наведено према: N. Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi, 69.
252
Наведено према: Александер Бајт, Берманов досије, Београд, 2006, 439.
253
Зборник НОР-а, IV-4, 31. Наредба од 24. јануара 1942. – Тешко је, међутим,
било дисциплиновати народ и преусмерити га ка новом, револуционарном
курсу. Партизански штабови извештавали су о „недисциплини“ и објашњавали
је „разорним дејством“ четничких вођа. Штаб Јахоринског партизанског одреда
за „колебљиве елементе“ имао је следеће решење: „Такве смо ставили под
најстрожији надзор“. (Исто, 33. Извештај од 1. фебруара 1942).
254
Зборник НОР-а, IV-3, 97. Извештај Титу од 28. јануара 1942.
Тито je сматрао да је криза партизанског покрета у Босни и Херце-

говини наступила јер су читаве чете и батаљони партизана прелазили
на страну четника. Зато је требало указивати на отворену сарадњу чет-
ника и окупатора и објашњавати народу да је Михаиловић највећи не-
пријатељ ослободилачке борбе. Због тога је Тито почетком фебруара 1942.
наредио партизанским одредима у Босни и Херцеговини да учврсте своје
територије и да се „коначно ликвидира са свим четничким бандама, како
би се завела наша чврста власт“. Требало је ликвидирати и све „шпијуне,
петоколонаше и разбијаче народне борбе“.255 Друга пролетерска бригада
добила је 3. фебруара следеће наређење: „Ви имате задатак: што прије
разбити све четничке формације у предјелу Гласинца и на њихово мјесто
организовати народноослободилачку добровољачку војску. Све четничке
вође ликвидирати“.256
Када је од Ђиласа тражио појачања за Прву пролетерску, Тито му је
јасно рекао да су та појачања потребна за борбу „против пете колоне у
првом реду, а против окупатора у другом реду“.257 Слично је размишљао
и Мустафа Садиковић, инструктор Покрајинског комитета за Босну и
Херцеговину. Он је 6. фебруара 1942. обавестио Светозара Вукмановића
да обрачун са четницима на Озрену не иде како треба због „ниске све
сти“ чланова КПЈ: „Ухватити у руке чврсто ситуацију и наступити одлуч-
но, ето то би требало. Али са оваквим снагама, са овако слабим пар-
тијцима, то ће тешко успјети. Једини ослонац, једина снага, као што је
пролетерска бригада која би дошла на Озрен, такав ослонац био би
потребан да се може на Озрену све рашчистити“.258
Титове директиве разрађивао је начелник Врховног штаба Арсо Јо-
вановић. Прво је 8. фебруара 1942. Главном штабу НОПО Босне и Хер-
цеговине наредио да спречи евентуално продирање четника из Србије,
као и да ликвидира све четнике у источној Босни: „У овом циљу већ је
наређено Штабу источне Босне да са Дурмиторским одредом отпочне
операцију у правцу Рогатице, с тежњом да се пресијече четницима до-
лазак од Вишеграда. У овом циљу ми намеравамо да извучемо Краље-
вачки батаљон са јахоринског фронта, који би чували мјештани, и да га
упутимо ка Рогатици – Гласинац“.259
Јовановић је 13. фебруара Јахоринском партизанском одреду наредио
да појача свој политички рад и спроведе чврсту дисциплину: „Према
255
256
257
Tito, Sabrana djela, VIII, 187. Наређење од 5. фебруара 1942.
258
Zbornik NOR-a, IV-35, 46.
259
Зборник НОР-а, IV-3, 172–173.
разбијачима народне борбе морали сте строжије иступати. Да сте ви до

сада стријељали једно десетак, не би вам се догађале ствари какве наво-
дите. Није довољно одузети војнику оружје и затворити га. Ту се мора
оштрије иступати. Никада се ствари не смију разводњавати. Ушло је то
у неку праксу: затворили смо га, а још не добисмо извештај: стријељас-
мо га. Грдно ће нам се светити свака лабавост“.260
_______________
Наличје партизанске стратегије показало се почетком децембра 1941.

у североисточној Херцеговини, када је мајор Бошко Тодоровић,261 тражио
помоћ Дурмиторског партизанског одреда у борби против муслимана
који су претходно починили бројне злочине над Србима. Партизани су,
међутим, политику четника тумачили као осветничку, па су 9. децембра
у Борач, једно од најјачих усташких упоришта, послали патролу да му
слиманима „помогне да се са нама правилно организују“. Али, патрола је
заробљена и мучена, „два утекла, један у путу, а други са губилишта,
остала тројица стријељани“. Због тога је тражено одобрење да се уништи
„ово гнијездо усташа, разбојника и злочинаца, јер је расположење маса
за освету, а од нас се очекује да се боримо, а не стално да преговарамо,
поготову кад муслимани не дају повода за сарадњу“.262
Још од почетка 1942. године, после два наређења Врховног штаба од
26. и 28. децембра претходне године, партизански одреди из Црне Горе
260
261
Бошко Тодоровић (1905–1942). Генералштабни официр Војске краљевине
Југославије. Уочи рата радио је у Обавештајном одељењу Генералштаба. У ис-
точну Херцеговину дошао је крајем августа 1941, по наређењу пуковника Ми-
хаиловића, како би створио јединствени национални покрет отпора. Одмах је
формирао одред „Бошко Југовић“. Касније је постављен за начелника штаба
Команде Источне Херцеговине Југословенске војске у отаџбини. Све до јануара
1942. водио је заједничке операције са локалним партизанским снагама против
усташа. Тодоровић је у то време почео да спроводи свој план о стварању вели-
ке слободне територије у Херцеговини, по којем би Италијани и усташе биле
протеране, први дипломатским путем а други војном силом. За опстанак срп-
ског народа у Херцеговини требало је уништити усташка упоришта у Бора-
чу, Фазлагића кули и Бјелимићима. После тога, Тодоровић је желео да овлада
делом јадранске обале ради лакших веза са Југословенском војском ван Отаџ-
бине и Савезницима. Сем војних, у плану су биле и дипломатске мере, попут
одвајања Италијана од Хрвата и добијање територијалне аутономије за Србе у
источној Херцеговини. Политичке амбиције, подршка коју је имао у народу, али
и међу партизанским борцима, били су најважнији разлози за његову каснију
ликвидацију од стране партизана.
262
Зборник НОР-а, III-9, 42–43. Извештај од 11. децембра 1941.
прешли су у Херцеговину како би спроводили „чишћење пете колоне“.

Заједнички оперативни штаб за Херцеговину формиран је 4. јануара 1942.
на „саветовању“ између представника Главног црногорског штаба и шта-
ба Херцеговачког партизанског одреда. Донесена је следећа одлука: „Да
би се успјешније спроводила борба против окупатора и издајничких
петоколонашких и шпијунских елемената на овом терену, па да би се
координирале снаге црногорско-херцеговачких партизана, формира се
један заједнички Оперативни штаб на подручју Херцеговине“.263 Коман-
дант штаба био је Сава Ковачевић.
Убрзо је Дурмиторски одред формирао два батаљона – „Војвода
Момчило“ и „Бајо Пивљанин“ (око 600 бораца) и упутио их ка Шћепан
Пољу.264 Други правац кретања црногорских партизана било је Гацко,
према којем су ишли никшићки партизани. Штаб овог одреда тражио је
да се формира и херцеговачки део штаба одреда који ће руководити ак-
цијама у Херцеговини: „Констатовали смо да главни недостаци рада у
Херцеговини потичу из либералног односа према петоколонашима и
шпијунима који су скоро несметано ометали народноослободилачку бор-
бу у Херцеговини. Да би се стање поправило, ријешено је да се одмах
образује један ударни батаљон састављен од 100 црногорских и 100 хер-
цеговачких партизана који ће извршавати смјело акције против окупа-
тора и усташа и чистити петоколонаше свих врста. У погледу Гацка
ријешили смо да им се пошаље помоћ највише до 500 људи који ће у
првом реду имати за задатак да сузбију четничку банду, која је главна
сметња за правилно вођење акција у том крају“.265
У Херцеговини су од децембра 1941. били и мањи делови Бањско-
-вучедолског батаљона, „у циљу пропаганде и уништавања“ пете колоне:
„На терену овог батаљона на уништавању пете колоне и сузбијању ра
зорних радњи ненародних елемената постигло се, нарочито у Лењиновој
недјељи, дивних резултата“.266 Штаб Никшићког одреда и даље се жалио
на „либералан однос“ херцеговачких партизана према „петој колони“, па
је зато одлучио да у јужну Херцеговину пошаље 110 партизана, „а кроз
који дан позваћемо још неке који ће у заједници са тамошњим партиза-
нима чистити те крајеве од четника и петоколонаша и у исто вријеме
припремити напад на Гацко“.267
Главни црногорски штаб упозорио је Никшићки одред да се „не
успава“ тренутним успесима у Херцеговини, већ да и даље „буде будан“
263
Зборник НОР-а, IV-3, 32–33.
264
Зборник НОР-а, III-2, 26. Извештај од 10. јануара 1942.
265
Исто, 69. Извештај штаба Никшићког НОПО од 21. јануара 1942.
266
Исто, 87. Извештај од 26. јануара 1942.
267
Исто, 93–94. Наређење од 28. јануара 1942.
према петој колони: „Одлучно ступајте против сваког колебања према

петоколонашима и колебљивим елементима, а нарочито према онима
који нагињу према четницима. Друговима у срезу гатачком укажите по-
моћ да би што лакше и што прије разбили, уколико још постоји, четнич-
ку банду мајора Тодоровића“.268
Крајем јануара 1942. године Ударни батаљон Оперативног штаба
НОПО за Херцеговину извршио је једно веће „чишћење пете колоне“ у
околини Билеће. После акције на смрт је осуђено 16 људи; четворица су
одмах стрељана, али не јавно како је тражио Штаб одреда; од тога се
одустало због противљења бораца; остали су „кажњени условно на го-
дину дана“.269 У Херцеговину је почетком фебруара дошао Сава Коваче-
вић како би борбу против „пете колоне“ преузео у своје руке.
Црногорски партизани одбили су да учествују у борбама против
усташа, а неуспешан четнички напад на Борач искористили су за обрачун
са њима. Један партизански вод, састављен од црногорских и херцего-
вачких партизана, одмах је разоружао четнички штаб и похапсио њего-
ве чланове.270 Никшићки одред такође је деловао против четника: „На-
пад им није успио, војска им се распала. Наши тамо сада чисте остатке
четничких банди и учвршћују и проширују партизанску војску“.271
Најважнији задатак била је ликвидација мајора Бошка Тодоровића.
Од штаба Невесињског НОПО Тито је 14. фебруара затражио да се ра
стерају све четничке организације: „Оне као такве не смију постојати на
вашој територији. Њихово ликвидирање исто је толико важно као и
ликвидирање окупатора. Све њихове вође треба ликвидирати. Испуштање
Тодоровића из руку јесте за сваку осуду. Ту сте и војнички и политички
изгубили. Но, брзом ликвидацијом четничких банди ви ћете то испра-
вити. У томе морате бити врло енергични“.272
Бошко Тодоровић је убијен у ноћи између 19. и 20. фебруара 1942.
у Кифином Селу, код Невесиња, када су га напали припадници Ударног
батаљона Оперативног штаба НОПО за Херцеговину.273 Да су партизани
268
Исто, 96. Наређење од 30. јануара 1942.
269
Зборник НОР-а, IV-3, 141. Саопштење од 1. фебруара 1942.
270
Зборник НОР-а, III-2, 93. Извештај штаба Никшићког одреда од 28. јану-
ара 1942.
271
Исто, 124. Извештај штаба Никшићког одреда од 6. фебруара 1942.
272
273
Тодоровићево убиство представљено је као велики подвиг партизанске
војске: „Партизани јуначког Ударног батаљона постигли су један од највећих
досадашњих успјеха. Утукли су три највећа народна издајника, издајника срп-
ског народа, три главна петоколонашка издајника и слуге окупатора у земљама
Југославије. То су: мајор Бошко Тодоровић, злогласни командант четничких
банди источне Босне и Херцеговине, Лазар Тркља, професор и бивши секретар
немилосрдно искористили четнички неуспех у нападу на Борач, потврдио

је и Владо Шегрт, члан Среског комитета КПЈ за Требиње, командант
Првог херцеговачко-црногорског ударног партизанског батаљона, после
рата проглашен за народног хероја: „Њихов крах на Борчу био је преду-
слов њиховог војничког и политичког слома, јер да су они, по неку не-
срећу, заузели Борач тешко би их било ликвидирати, веома тешко“.274
Слично као и у Црној Гори, кидање породичних односа било је у
првом плану. Када је Тито 1. марта 1942. oсновао Другу пролетерски
бригаду, борцима је рекао: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца – ако иде
против народа“.275
Шта је то значило у пракси, најбоље је илустровао извештај о форми-
рању Босанског пролетерског ударног батаљона у Средњем (12. марта) који
је Светозар Вукмановић упутио Титу: „Пошто сам примио рапорт, одржао
сам прилично дуг политички говор. У говору сам истакао сјајне борбе које
су чете водиле са окупаторима и усташама од почетка наше борбе, па сам
чете позвао на још јачу борбу не само против усташа и окупатора, него и
против издајника српског народа – недићеваца и дангићеваца. Објаснио
сам потребу ове борбе и позвао сам батаљон да уђе у ту борбу са оном
истом храброшћу са којом су улазили у борбу против окупатора и усташа.
Кад сам им поновио твоје ријечи да се ми надамо да ниједном од њих неће
рука задрхтати ако буде требало да пуца и на свог рођеног оца, тада се
заорила читава дворана од једног громогласног: – И на оца“!276
Тито се у послератним годинама нерадо сећао таквих догађаја, али
никада није крио дивљење према људима који су радили и такве ствари
– убијали рођене очеве: „Ето, то је партијност“.277
_______________
бивше Земљорадничке странке и Јован Мишељић, активни поручник бивше

југословенске војске. Ово јуначко дјело Ударног батаљона биће записано на
видним страницама историје народноослободилачке борбе нашег поробљеног
народа. Због тога, нашим друговима ударницима свака хвала и част и наш по
здрав: да наставе са оваквом херојском борбом до потпуног уништења народних
издајника, макар како се они звали“. (Зборник НОР-а, IV-3, 230–231). Овом
приликом није убијен Лазар Тркља већ професор Недељковић, саветник мајора
Тодоровића.
274
Зборник НОР-а, IV-3, 263. Извештај од 1. марта 1942.
275
Наведено према: J. Pirjevec, Tito i drugovi, I, 169. – Ова војна формација
била је састављена искључиво од партизана из Србије: око хиљаду бораца из
Ужичког, Чачанског и Другог шумадијског одреда. Била је у саставу Ударне
групе бригада, под непосредном Титовом командом.
276
Zbornik NOR-a, II-3, 169–174. Извештај Титу од 17. марта 1942.
277
Наведено према: J. Pirjevec, Tito i drugovi, I, 169.
Избор тактике за наставак рата после болних пораза у Србији, по-

том и у Црној Гори, показао се као пресудан за победу комуниста. После
слома устанка и тешког пораза из 1941. године, ројалисти су акције пар-
тизана тумачили искључиво као провокације које само могу да изазову
нове немачке репресалије. Због немачких одмазди поставило се питање
смисла и даље сврхе већих акција које су, без присуства савезничких
снага на Балкану, унапред биле осуђене на неуспех. Ројалисти су потпу-
но другим очима гледали на убијање народа за сваку акцију саботаже
која окупатору није наносила скоро никакву штету. Општа брига за пре-
живљавање српског народа постала је један од одлучујућих фактора за
ројалистичку стратегију током рата, што им је у Србији обезбедило
подршку становништва, али је знатно ослабило њихове позиције на оп
штем плану, посебно у савезничкој коалицији.278
Партизански „дуги марш“, у којем је требало превалити око 300
километара, од тога 200 паралелно са обалом Јадрана, почео је 24. јуна
1942. године. На пут је кренуло око три хиљаде бораца. Пут је водио
линијом раздвајања између италијанске и немачке зоне. Избегавајући
сукобе са јединицама Осовине, партизани су успели да се споразумеју са
мањим домобранским гарнизонима. Тито је очекивао да ће изоловани и
заостали српски крајеви на западу Југославије, којима је претило ис-
требљење од усташа, прихватити његово руководство. Партизански марш
кроз мешовита подручја, дочекан је код Срба као заштита од усташког
покоља. Створене су мобилне и дисциплиноване јединице, које су исто-
времено проповедале етничку и верску толеранцију. Западни Срби били
су последње Титово упориште. Они су веома брзо постали база одакле
ће партизани заузети Југославију, а Босна је претворена у бастион кому-
нистичког покрета.279
На овом простору српски народ је масовно страдао независно од та
ктике и програма два покрета. Многи Срби који су изгубили имовину и своје
најближе у усташком терору прикључивали су се партизанима. Како су
стално били у покрету, постали су мање осетљиви на пустошења као по-
следицу њиховог деловања и непријатељске репресалије над народом, за које
нису били ни лично ни локално везани. У томе је смисао одлуке Врховног
штаба да после паничног бекства из Србије, а потом и из Црне Горе, своју
акцију настави у Босни и Херцеговини. Тако се развио покретни герилски
рат у којем су сва склоништа била тек тренутни заклони.280
278
Vane Ivanović, Drugo zvono, I, Beograd, 1993, 201.
279
Стеван Павловић, „Од борбе за живот до борбе за власт“. У: Други свјетски
рат – 50 година касније, Подгорица 1997, I, 319.
280
V. Ivanović, Drugo zvono, 201–202.
Истовремено је требало дисциплиновати војску која је била на иви-

ци расула. Осим тога, смисао али и исход даље борбе били су потпуно
неизвесни, што је код већине бораца изазивало велико нерасположење,
па и депресију. Посебну невољу доносила је пљачка локалног станов-
ништва, највише развијена код црногорских партизана, али ни други
нису заостајали за њима. О томе је Ђилас крајем јула 1942. године оба-
вестио Тита: „Док је у 4. пролетерској бригади пљачка, углавном, редов-
на појава само код другог батаљона, а по изузетку код осталих, у Другој
пролетерској редовна је у свим батаљонима. Код одговорних другова се
види крајња толерантност према пљачки, иако се иступа оштро само на
ријечима. На положај не излази некад ни пола чете, него је забијено по
кућама, тако да, по моме мишљењу, често долази до губитака и услијед
тога што јединице нијесу скупљене. Дешава се да партијци краду једне
друге; нетрпељивост, равнодушност једних према другима. У самом Шта-
бу бригаде стање је нездраво. Примјетио сам да на војску рђаво дјелују
сами губици а не обнављање, тако да влада апатичност пред смрћу; дру-
гарска солидарност опада, ишчиљело је оно људско међу људима. Гину
они најбољи, а забушанти се множе по коморама и разбољевају“.281
И дезертирање је попримило масовне размере. Најтеже стање било је
у Tрећој пролетерској бригади: „Обавијештени сте да је из нашег 3. ба-
таљона дезертирала готово цијела чета. Ово дезертирање задало је нашој
бригади врло тежак ударац“.282 Александар Ранковић је сматрао да се си-
туација може поправити ликвидацијом „петоколонашких елемената“ из
бригаде и „правилно“ спроведеним „чишћењем шпијуна и штеточина“.283
По наређењу Врховног штаба приступило се стрељањима, која су
била у функцији завођења страха. То је у почетку изазивало револт, као
у случају када су стрељани црногорски партизани Вукота Брајовић и
Милорад Лазаревић из 1. црногорског батаљона у саставу Прве проле-
терске бригаде. Сретен Жујовић је „грешке“ приликом стрељања видео
у следећем: оптуженима је дозвољено да се обрате осталим партизанима,
„формални и ситни пропусти“ узимани су од стране штаба батаљона,
281
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 6, 193–194. – Политичко одељење II
пролетерске бригаде такође је указало на масовне размере пљачке приликом
покрета из Црне Горе: „Путем се пљачкало све, почев од хране до обуће и оде-
ла. Према свему овоме другови из Штаба односили су се либерално. На наше
указивање на те појаве одговарали су: ви нисте упознати. [...] Поред пљачке,
извршење војничких задатака је веома слабо. Акције су слабо припремљене,
људи се шаљу у акцију неприпремљени политички и војнички. Премор и губи-
ци су велики, то појачава неповерење људи према команди“. (Исто, 198–199).
282
283
Исто, 296.
али и партијске организације, као аргументи против стрељања: „Било јe

јaсно да другови пaртијци нису схватили тежину злочина, били су ув-
ређени што се стрељају пaртизани њиховог батаљона, а сви остали раз-
лози били су само мaскирање нeправилног става“.284
Упркос противљењу водећих „црногорских другова“ у бригади (Јово
Капичић, Владо Шћекић, Ристо Лекић и Петар Ћетковић), на крају је
„самокритички“ прихваћено да је стрељање било исправно, као и да су
црногорски руководиоци „и сами уносили незадовољство међу партиза-
не и имали антипартијски став који је могао допринети разарању једин-
ства у бригади, да су распиривали шовинистички дух у батаљону, ис-
кривљавањем појединих ствари. Друг Јово Капичић био је носилац
неправилног става и не види довољно објективну штетност коју је и сам
нанео партији и бригади“.285
Суровост Врховног штаба веома брзо је дала резултате, па је Поли-
тичко одељење 4. пролетерске (црногорске) бригаде 23. августа 1942.
обавестило Тита да су предузете „потребне мере за ликвидацију свих
недостатака“. Осим тога, знатно је појачано и „марксистичко-лењи-
нистичко“ образовање бораца: „Основни материјал за ове часове су ‘Ос-
нови лењинизма’ од Стаљина, са нешто допунске литературе из ‘Историје
СКП(б)’. [...] Двије неуспјеле борбе код Бугојна и Купреса које су наније-
ле и тешке губитке нашој бригади, нијесу изазвале никакве озбиљне
реперкусије. У то вријеме партијска организација је већ била способна
да правилно реагује на догађаје и да утицај и ауторитет Партије правил-
но искористи“.286
У овом периоду и на овом простору донесене су најважније одлуке
за будућност партизанске војске, као и Југославије, а одиграли су се и
преломни сукоби у грађанском рату између комуниста и ројалиста. Пар-
тизанска војска дошла је на мешовито српско-хрватско-муслиманско
подручје Босанске крајине, Лике, Баније и Кордуна. Слободна територија
простирала се од западних прилаза Неретви па до Карловца на северу.
То је био релативно простран (око 100 километара широк) простор тзв.
Друге и Треће италијанске зоне, између северне, немачко-италијанске
демаркационе зоне, и јужне, италијанско-хрватске линије раздвајања.
284
Исто, 363. Извештај Титу од 21. августа 1942.
285
Исто, 364.
286
Исто, 465–467. – Дан касније (23. августа) Митар Бакић, политком бри-
гаде, обавестио је Тита да је „чишћење бригаде од непријатеља народне борбе“
успешно извршено. (Исто, 490). Ипак, негативне појаве није било лако зауста-
вити. Приликом ослобођења Јајца крајем новембра 1942. пљачка је „дошла до
пуног изражаја, пљачкало се немилосрдно“. (Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija.
Knjiga 8, 633. Извештај штаба Прве пролетерске дивизије од 27. новембра 1942).
Одатле су се Италијани већ били повукли, а усташе су се склониле у

градове, око најзначајнијих саобраћајница, по ивицама овог подручја.
Тим простором крстарили су још само четници, који су у српским ме
стима водили и бригу око одржавања реда. Они су били главне жртве
партизанског похода.
Када су се нашли усред верског рата, комунисти су се определили
за оно што ће се показати као кључ успеха – стављање на страну оних
који се бране и који се руководе само мотивима преживљавања. Све
супротности су потискиване, а као излаз је понуђена југословенска со-
лидарност и стварање заједничке војске. Основ те војске чинила је ом-
ладина која је истргнута из целине народа и од ње је створена оружана
сила. Омладина није била духовно „урасла“ у схватања старијих, у њи-
хову верску и националну подвојеност. Различите вероисповести нису
код младе генерације биле бране које раздвајају људе, па су лако при
хваћене идеје заједничке државе и братства и јединства у борби за сло-
боду и независност.287
Комунисти су Србима у Босни понудили и на крају омогућили изди-
зање из сиротиње, постављањем на руководеће положаје у војсци и
обећањима о „комунистичком рају“ после рата. Тако су успостављени
унутрашњи ред и организација у стихијски народни покрет, па је било
могуће релативно лако наметнути принципе централизма и субординације
у командовању, али и остварити пуну политичку контролу. Партизанска
тактика убрзо је разорила хрватску власт у великом делу Босне и Херце-
говине. Проблем за званичну идеологију НДХ било је и све веће одвајање
муслимана од хрватске државе и њихово ступање у партизанску војску, у
којој су могли да задрже свој посебни идентитет. Осим тога, преласком у
партизане сва одговорност за усташке злочине према Србима пребацива-
на је на Хрвате, а тако се избегавала и евентуална освета четника.
Упоредо са офанзивним акцијама, партизани су водили снажну про-
паганду против четника, како би придобили Хрвате и муслимане и ре-
лативизовали њихове злочине против српског становништва. Милован
Ђилас је 8. октобра 1942. године у Борби објавио текст под насловом
„Племенита мржња“. У њему је успоставио симетрију у злочинима чет-
ника и усташа, с тим да су четници превазишли усташе у „издаји“, јер
287
Ž. Topalović, Kako su komunisti dograbili vlast, 82. – Када су усташке власти
почетком августа 1942. позвале српске младиће из околне Бугојна на регруто-
вање, они су то одбили. Уследила је казнена експедиција „која је извршила
покољ Срба, нарочито жена и дјеце“. Избегли Срби прикључили су се партиза-
нима у Горњем Вакуфу и затражили заштиту: „Они су изјавили да желе и да
хоће да се боре са усташама и траже од нас оружје“. (Zbornik NOR-a, IV-35, 281.
Извештај Штаба Пете пролетерске бригаде од 16. августа 1942).
је њих подржавала југословенска влада у Лондону. Ђилас је писао како

је једино мерило величине „љубави за народ“ – дубина мржње према
четницима: „Свака сентименталност и колебање увијек су се љуто све-
тили. Тражити у овим звјеровима ма шта људског, значи дати им оно
чега немају нити по своме друштвеном бићу могу имати. То значи – за-
боравити да си ти човјек, племенит и велик, позван да ослободи људе,
свој народ од звјерова у људском облику“.
У наредном броју Борбе, од 15. октобра 1942. године, у непотписаном
уводнику под насловом „Четничка кама у срцу Хрватске“ истицало се да
„четнички изроди врше истребљење Хрвата“, а да хрватски народ и даље
живи у заблуди да их од тога може спасити Анте Павелић. То нису могле
да ураде ни „деморалисане и корумпиране вође“ Хрватске сељачке странке,
па је КПЈ позвала све Хрвате, „без обзира на њихову досадашњу припадност,
да се лаћају оружја и дижу против окупатора и његових слугу четника, јер
то је данас једини начин да се спречи истребљење хрватског народа“.
Док је на једној страни стално расла дисциплинована партизанска
војска, на другој је стање и даље било анархично, па због тога и није
дошло до супротстављања партизанском походу у Босанску крајину.
Простор под партизанском контролом све више се ширио. Врховни штаб
преселио се у Бихаћ, који је преотет од усташа 4. новембра 1942. године.
Бихаћ је био веома важан за даљи развој партизанске стратегије. Гово-
рено је како је ослобођен град који је био центар за покретање усташких
злочина, као и да су заједничке борбе партизана, Срба, Хрвата и мусли-
мана потврдиле исправност генералне политичке оријентације. Осло-
бођење града изведено је уочи годишњице Октобарске револуције, која
је „величанствено прослављена“. У „Свечаном саопштењу“ Оперативног
штаба НОП и добровољачке војске за Босанску крајину од 7. новембра
жртве усташког терора нису имале националну, српску одредницу, а на-
глашавало се како су усташе убијале и Хрвате и муслимане.288
Поводом дана Октобарске револуције, Ђилас је писао о Стаљину и
његовом „очинском, брижном и осмехнутом лику“, који је био велика
нада за југословенске народе још од почетка рата: „Када је захујала тен-
ковска олуја кроз мирна, дјевичанска села и одјекнула швапска чизма
калдрмом наших градова, наш човјек је живо осјетио да на свијету
постоји вођ, учитељ и отац народа који мисли на нас а који нас никад
не заборавља. [...] Има ли веће части и среће него осјећати да је твој
најближи друг – Стаљин! Има ли веће среће и части за народе и борце
него да буду похваљени у најсудбоноснијем часу човечанства од Стаљи-
на, неимара љепше судбине човјечанства? [...] Љубав наша према Совјет-
288
Зборник НОР-а, IV-8, Београд, 1954, 48–49.
ском Савезу неугасива је, јер она је кроз крв и огањ постала наш живот,
душа, будућност, наш опстанак, хљеб наш насушни! Та љубав је бесмрт-
на јер је задахнута духом великог Стаљина, њу је разбуктао велики оте-
чествени рат домовине социјализма, за спас човјечанства од најмрачније
силе историје – њемачког фашизма“.289
Тито je суштину партизанске борбе вратиo на политички пут и није
га више напуштао. Он је 17. октобра веома јасно саопштио да његова
војска признаје само Совјетски Савез као савезника у рату, јер се Црве-
на армија једина борила против фашизма. Још једном је упозорио Хрва-
те да их од „четничког клања“ могу спасити само партизани.290 Тито је
из назива партизанске војске избацио одредницу „добровољачка“, па је
службени назив промењен у Народноослободилачка војска Југославије.
Та одлука формализована је његовом наредбом од 1. новембра 1942. го-
дине, када је одлучено и да се формира Прва пролетерска ударна диви-
зија, под командом Коче Поповића. Тито је 20. новембра променио и име
свог штаба у – Врховни штаб народноослободилачке војске Југославије.291
У овом периоду комунисти су почели да стварају институције будуће
власти, а најважнија је била влада. КПЈ је од првих устаничких дана, у
оквирима ослобођене територије, формирала нове органе власти чији је
постојање директно значило прекид континуитета са поретком грађанске
Југославије. На територији коју би ослободили партизани, успостављана
је „нова власт“ преко народноослободилачких одбора који су били под
пуном контролом КПЈ. Они су почивали на идеји суверенитета народа,
која није имала ничег заједничког са начином на који је била уређена
власт у Краљевини. Од почетка су означени као органи који обухватају
„све функције власти“ на одређеном подручју, тј. имали су обележја др-
жавних органа власти и увек је за њих говорено да се формирају како
би се „укинула стара власт“ и створио нови политички поредак.
У борби за остварење револуционарних циљева важно место има-
ла је иницијатива за стварање Народног комитета ослобођења, форму-
лисана августа 1941. године у Србији. Предлогом о успостављању цен-
тралног органа власти за целу Југославију брањена је југословенска
идеја на револуционарним основама. Нова влада требало је да функ-
ционише на принципима које је прокламовао Народни фронт, како би
се остварио дисконтинуитет са предратним правним поретком. Та идеја,
међутим, није наишла на разумевање Москве, јер је совјетска влада
289
М. Ђилас, „Стаљин“, Борба, 7. новембар 1942.
290
„Mi ćemo se zajedno sa Sovjetskim Savezom boriti kao što smo se i do sada
borili”, Borba, 22. oktobar 1942.
291
сматрала да то значи оспоравање легитимитета међународно признате

владе Краљевине Југославије.
Када је дефинитивно одлучено да се у Југославији изврши поли-
тички преврат, врх КПЈ је 4. априла 1942. године на седници у Фочи
одлучио да до крајњих консеквенци заоштри однос према југословенској
влади. Владу је требало отворено нападати јер је њен министар генерал
Михаиловић био „немачки сарадник“, што је, како је тумачено, „ометало“
ослободилачку борбу. Речено је и да треба што пре основати централни
Народноослободилачки одбор, односно партизанску владу. То је значило
да КПЈ врши отворени прекид са претходни системом, али и да Тито код
несрпских народа смелије најављује обнављање Југославије, што је још
увек био велики политички ризик. Одустајање од Југославије довело би,
међутим, до слома партизанског покрета због предоминантног српског
састава у њему. Када су сазрели услови за то, Тито је 23. октобра о својим
намерама прво обавестио Благоја Нешковића, на прилично уопштен на-
чин („имамо једну комбинацију да створимо неког конкурента онима из
Лондона“), па онда и Москву телеграмом од 12. новембра: „Ми сада ства-
рамо нешто као владу, а зваће се: Национални комитет ослобођења
Југославије“.292
Пошто је оваква намера значила још једно нарушавање револу-
ционарног шематизма, из Коминтерне је стигао негативан одговор. Титу
је речено да комитет нe трeба третирати као владу, већ као политички
орган народноослободилачке борбе. Тито је само делимично прихватио
ову директиву. Одустао је од стварања владе, па је на заседању у Бихаћу,
26. и 27. новембра 1942. основао комунистичку скупштину – Антифа-
шистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), али је фор-
мирао и његов Извршни одбор који је фактички чинио прву револу-
ционарну владу. Извршни одбор састојао се од више ресора: управног,
привредно-финансијског, здравственог, социјалног, верског и пропаганд-
ног. Недостајали су само ресори спољних послова и народне одбране. За
председника Извршног одбора изабран је Иван Рибар. Стварањем АВ-
НОЈ-а појачао се и међународни положај партизанског покрета, иако
ниједна савезничка сила није признала одлуке његовог централног тела.
Едвард Кардељ, који се тада налазио у Словенији, врло позитивно
је вредновао ову Титову одлуку и, као много пута пре и после тога, от-
крио прави смисао овог и других потеза врха КПЈ. Он је Титу 14. децем-
бра писао: „Но, истовремено, не престајући са оштром критиком старе
Југославије, држим да је сада већ очито да ћемо се ми моћи међународ-
но најлакше учврстити баш преко Југославије. Мислим да би требало
292
АВНОЈ-у дати такав карактер да ће све више преузимати на себе не само

унутарњу власт, него да и према спољном свету извлачи из руку лондон-
ске владе елеменат за елементом међународних позиција које има Југо-
славија као држава“.293
Сада је Тито могао да целовито и систематски изложи националну
политику КПЈ. Учинио је то у чланку „Национално питање у Југославији
у свијетлости народноослободилачке борбе“. Текст је први пут објављен у
партијском органу Пролетер децембра 1942. године, а касније је на разне
начине умножаван и раширен у све крајеве Југославије. Пошто су Срби
били далеко најбројнији у његовој војсци, Тито је у потпуности напустио
све некадашње оцене о „историјској кривици“ српског народа, иако је и
даље сматрао да је „версајска Југославија“ била „најтипичнија земља на-
ционалног угњетавања у Европи“. Рекао је да српски народ није имао
ништа заједничко са „злочиначком националном политиком своје господе“
у Краљевини Југославији, већ да је и он кроз читав међуратни период био
исто експлоатисан и подвргнут „жандарској самовољи“. Тито је писао и
да је српски народ водио „херојску борбу“ у Првом светском рату, али да
су резултате те борбе присвојили они који су за време рата седели по
„француским, лондонским, швајцарским кафанама и ривијерама“.294
Кључно место добила је теза да народноослободилачка борба не би
могла да се заврши победом над окупаторима и њиховим „слугама“ ако
у њој „народи Југославије не би видели осим победе над фашизмом и
победу над оним што је било за прошлих режима, победу над онима који
су угњетавали и теже даљем угњетавању народа Југославије“. Тито је ис-
тицао и да су у редовима НОВ најбројнији били Срби, уместо да буде
обратно: „Баш српски партизани водили су и данас воде немилосрдну
борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаило-
вића и осталих непријатеља угњетених народа. Српски је народ дао и
још увек даје највећи допринос у крви у борби против окупатора и ње-
гових издајничких слугу. Стога је света дужност свих осталих народа
Југославије да барем исто толико, ако не и више, учествују заједно са
српским народом у овом великом ослободилачком рату против окупа-
тора и свих његових слугу“.295
293
Исто.
294
Пролетер, децембар 1942, 807–808.
295
Исто, 809–810. – Почетком децембра 1942. Тито је овај број Пролетера
проследио партијском руководству Србије, уз следеће објашњење: „Између ос-
талих партијских материјала, послали смо вам Пролетер бр. 16. По важности
чланака и проблема који се постављају пред Партију на овој етапи борбе, овај
број је од огромног значаја. У њему је изнeсена линија ЦК и дата критика рада,
недостатака и слабости партијских организација, како раније тако и у
Тито је тако откривао „перспективу“ за бољи живот народима који

су били дистанцирани од његовог покрета, указујући на то да само КПЈ
гарантује слободу, али и спас од „одмазде“ српског народа. Наглашавањем
националних права несрпских народа, тежило се њиховом привлачењу. У
успостављеној симетрији злочина, осуђивање геноцида над Србима дове-
ло би до изолације и уништења НОП-а, па су Хрвати и муслимани упо-
зорени да им је „једини спас“ у преласку на страну ослободилачке борбе.
Био је то двоструки спас: избегавање казне због геноцида и уједно пре-
вођење Хрватске на страну антифашистичке коалиције.296
Овакав несклад могао је да постоји само у ратним условима, али је
стратегија ћутања и заборава касније била трајан фактор дестабилизације
Југославије. Национална еманципација других народа изграђена је на ћу-
тању о масовној ликвидацији Срба. Између дневног прагматизма и будућ-
ности, комунисти су се рано определили за политику која ће се због ћу-
тања после рата чинити неодрживом. Увек је преовладавао страх од буђења
српског национализма, па се тако страх од већинског народа, пре рата и
у току рата, одржао се и после рата. Хипотека о „великосрпској владавини“,
на којој је била заснована национална политика КПЈ, наставила је да живи.
Тито је чак покушавао да заплаши народе у Хрватској и Словенији, му
слимане и мањине, да са стрепњом ишчекују победу снага српске оријен-
тације, упозорењем да „четници већ брусе ножеве“.297
Главна тачка у тој стратегији и даље је било оспоравање идејног
наслеђа Симе Марковића, које је још увек било присутно код појединих
српских комуниста. Његова највећа грешка било је неверовање у проле-
таријат као вођу националних покрета. У истом броју Пролетера у којем
је објављен Титов програмски текст, Сретен Жујовић је писао да је КПЈ
партија новог типа, која је путем непрекидне унутрашње борбе израсла у
„предводника маса, организатора и руководиоца радничке класе, народних
маса и народа Југославије“. Кључно место у њеној националној политици
било је „разобличавање групе Симе Марковића по националном питању
и разбијање његових малограђанских схватања по питању борбе у односу
на великосрпску хегемонистичку буржоазију. Решење овог питања, уз ве-
лику помоћ Комунистичке интернационале и друга Стаљина, темељ су на
послиједње вријеме. При томе вам скрећемо нарочито пажњу на чланак ‘На-
ционално питање у Југославији у свијетлости народноослободилачке борбе’.
Стога је потребно да овај материјал који вам шаљемо, а у првом реду Пролетер,
темељно прорадите у свим нашим партијским организацијама и према њему
извршите евентуалне исправке у линији вашег рада и начину постављања поје-
диних питања“. (Tito, Sabrana djela, XVI, 187).
296
297
Исто, 524.
коме је Комунистичка партија могла да окупи данас све народе Југославије

у борби за слободу и независност наше земље и темељ на коме ће се сутра
изградити велика братска заједница народа Југославије“.298
Жујовић је посебно нагласио да је други темељ стварања јаке КПЈ
било избацивање из партије „фракционаша и разбијача“ на чијем су челу
били Милан Горкић и Петко Милетић: „Само је тако било могуће да
партија, као руководећи орган радничке класе и радних маса и живи
организам који се стално обнавља и јача, изгради чврсто своје органи-
зације и чланство на које се може за свој рад чврсто ослонити“.299
Комунисти никада нису крили да је њихова стратегија у национал-
ном питању заснована на стаљинистичком моделу, напротив, то су са
поносом истицали. Највећа Стаљинова заслуга било је „демаскирање“
Симе Марковића: „Чланци друга Стаљина о националном питању у Ју-
гославији били су убојито оружје наше Партије у њеним борбама за
јединство пролетаријата, за повезивање пролетерског покрета са нацио-
налним покретима, за јединство и чистоћу партије. Данас су они наше
убојито оружје у нашој Народноослободилачкој борби која рјешава и
која ће рјешити сва национална питања у Југославији“.300
_______________
Аутономија Босне и Херцеговине унутар њених „традиционалних

граница“ ушла је у комунистички програм непосредно пред рат. KPJ je
тада сматрала да су муслимани посебна етничка група, али да нису фор-
мирана нација већ да су Срби или Хрвати. На почетку рата муслимани–
комунисти били су малобројни, било је мање од 200 чланова КПЈ. Тако
је било све до 1943. године, када је међу муслиманима порасло незадо-
вољство усташким режимом, а нада у немачку победу била све мања.
Партизани су тада постали једина опција. Комунисти нису могли да се
муслиманима обраћају преко религије, већ су им се обраћали као жр
твама и усташа и четника, односно и Хрвата и Срба. Чак и тада комуни-
сти су имали доста проблема да „растерете“ неповерење муслимана због
атеистичке политике коју су водили.301
Придобијање босанских муслимана био је спор и болан процес.
Велики број муслимана, посебно у Херцеговини, подржао је усташе у
298
„Боримо се за чистоћу и бољшевизацију Комунистичке партије“, Проле-
тер, децембар 1942, 810–811.
299
Исто, 812.
300
„Staljinski udžbenik borbe“, Borba, 22. februar 1943.
301
Jozo Tomašević, Rat i revolucija u Jugoslaviji 1941–1945. Okupacija i kolaboracija,
Zagreb, 2010, 558–559.
убијању Срба. Мотив је, осим верске мржње, било отимање земље и
имања које су муслимани изгубили после одласка Турске из Босне и
Херцеговине (1878). Векови верских и политичких непријатељстава за-
оштрени су и током Првог светског рата када је много босанских му
слимана приступило аустроугарској војсци или учествовало у спро-
вођењу окупације и починило бројне злочине против православног
становништва.
Земљу пресељених и побијених Срба добијали су муслимани. Како
је то рађено, известио је 23. јула 1941. године Хакија Хаџић, специјални
повереник Aнте Павелића за „източне границе“ НДХ. Једнодушни захтев
муслимана био је: „Да се све неправде и насиља која су муслиманима за
цијело вријеме српске владавине вршене исправе и да добију земљу он
муслимани сељаци и грађани, бивши посједници који су остали без
својих земаља што су их наслиједили од својих предака или током вре-
мена куповали. Пошто ће пресељењем Срба остати доста слободне об-
радиве земље, сасма је природно да ове земље треба првенствено насе-
лити сељацима и сиромашним грађанима који имају или врло мало или
нимало земље. Насељавањем домаћег становништва на напуштена и
слободна земљишта удовољава се једној пријекој потреби за збриња-
вањем једног великог броја домаћих људи, вичних опасностима, који
познају опће прилике свога краја, те су спремни и одлучни да у свим
згодама и под цијену својих живота, бране своју родну груду, а с тим
уједно да буду најпоузданија брана източне границе наше НДХ“.302
Хрватска национална идеологија је давно пре 1941. године прокла-
мовала да су Босна и Херцеговина „хрватске земље“, да су муслимани
„Хрвати исламске вјере“, а да су Срби на овим просторима досељеници
које треба „очистити“. НДХ је прокламована као држава-нација, хрватски
народ сматрао се хомогеним по раси, а дистинктивним по вери. Идео-
лошка конструкција била је усмерена ка хомогенизацији „великохрват-
ског државног простора“. Суштину те идеологије изразио је Анте Стар-
чевић још у 19. веку: Хрвати су пореклом једна супериорна нордијска
раса, а босански муслимани њен најчистији део; вера није мењала
„пасмину или народност“, а муслиманске вође које су изразиле лојалност
НДХ себе су називали „старчевићанцима“, а готово никада „усташама“.303
Већ 10. априла 1941. године загребачки муфтија Исмет Муфтић је
преко Радио Загреба поздравио стварање НДХ следећим речима: „Воља
302
Наведено према: Petar Kačavenda – Nikola Živković, Srbi u NDH. Izabrana
dokumenta, Beograd, 1998, 168.
303
Nada Kisić-Kolanović, „Islamska varijanta u morfologiji kulture NDH 1941–
1945“, Časopis za suvremenu povijest, 1/2007, 64–65.
је свевишњега Алаха хтјела да уз помоћ усташа у земљи и иноземству,

те савезничких војски куцне радосни час за све Хрвате, католике и му
слимане. У овом радосном и великом времену за цјелокупни хрватски
народ, када је основана самостална и независна хрватска држава на ције-
лом повијесном територију хрватском, кличем: – Нека Алах Свевишњи
поживи Поглавника“.304
За првог потпредседник владе НДХ постаљен је Осман Куленовић
који је свој уред одмах пренео у Бања Луку, као замишљено будуће по-
литичко и управно седиште НДХ. Након три месеца, на тој дужности
заменио га је његов брат Џафер Куленовић. За њега је било природно да
су муслимани усмерени на хрватску државу јер је она прескакала кон-
фесионалне границе: „Држава Хрватска није ни муслиманска, ни като-
личка, нити можебитно које друге вјере, већ да је народна, чисто хрват-
ска и само хрватска, у којој све вјероисповједи имају уживати највећу
слободу у вршењу вјерских чина“.305 Подршку усташком режиму дали су
поједини челници Југословенске муслиманске организације, већи део
исламских великодостојника, одређени градски слојеви и бивши земљо-
поседници. Тако су се Срби и у Босни и Херцеговини нашли под оштри-
цом усташког ножа.306
304
Наведено према: Zlatko Hasanbegović, Muslimani u Zagrebu 1878–1945. Doba
utemeljenja, Zagreb, 2007, 171.
305
Наведено према: N. Kisić-Kolanović, „Islamska varijanta u morfologiji kulture
NDH“, 65.
306
Ипак, није био мали број муслимана који су врло јасно осуђивали геноцид
над српским народом. Муслимански Народни одбор из Сарајева осудио је већ
15. јуна 1941. убијања српског становништва, а 1. јула исти обор је протестовао
због „нечувеног насиља“ у његовом зачетку. Већ у јесен 1941. у многим већим
градовима Босне и Херцеговине одржавани су скупови виђенијих муслимана
(културни и други јавни радници и представници Исламске верске заједнице)
на којима су доношене резолуције против усташког терора и покоља над срп-
ским становништвом. Ни они муслимани који су у потпуности подржавали
власт усташа, нису били задовољни својим положајем. Тако је 23. септембра
1941. донесена Приједорска резолуција у којој се истицало незадовољство оп-
тужбама ширеним од Хрвата да су само муслимани убијали Србе. (Наведено
према: B. Petranović – Momčilo Zečević, Jugoslovenski federalizam, II, 698). У Са-
рајевској резолуцији од 12. октобра исте године, такође се замерало католицима
да сву одговорност „за сва недјела која су провођена у послиједње вријеме“
бацају само на муслимане и све догађаје приказују као „разрачунавање између
муслимана и грко-источњака“. Тако су размишљали и Срби, што је муслимане
у Босни и Херцеговини доводило у изузетно неповољан положај. (Исто, 699–
700). У истом духу била је и Заједничка резолуција, усвојена 22. новембра у Бања
Луци, а упућена Џаферу Куленовићу, потпредседнику владе НДХ, и министру
Хилмији Бешлагићу. (Исто, 702). Још је експлицитнији у својој осуди био му
слимански Народни одбор из Сарајева. Његови прваци су 1. децембра, симбо-
лично на дан југословенског уједињења, најоштријим речима осудили усташки
Комунисти су у почетку муслиманима поручивали како их „заводе“

усташе, њихови „најкрвавији непријатељи“, јер их „гурају да врше зло-
чине над Србима“. Говорено је да Срби нису њихови непријатељи и да
муслимани и Срби треба да се боре заједно: „Зора слободе се рађа. Ве-
лика и моћна радничко-сељачка Црвена армија сасипље Хитлерове хор-
де и разбија окове поробљених народа“.307
Како такви апели нису довели до неке конкретне акције, касније се
привлачење муслимана у партизанске редове одвијало линијом давања
заштите од „четничке“ освете. Штаб партизанских одреда сарајевске об-
ласти још 1. септембра 1941. године муслиманима је поручио: „Чули смо
да неки четници из других крајева пријете муслиманском становништву
паљењем села и осветом за оно што су усташе учиниле српском свијету у
разним крајевима Босне и Херцеговине. Они четници који би хтјели на-
падати муслиманска села наши су непријатељи као и усташе који пале
српска села. Нас партизане, којима су једнако на срцу и муслимани и Срби,
боле ове вијести и ми хитамо, браћо муслимани, да се с вама споразумије-
мо о заједничкој одбрани ваших села. Ми нећемо жалити да пролијемо и
своју крв за братство и заједничку одбрану од ма каквих напада“.308
Придобијање муслимане за комунисте постало је приоритетно када
је у јануару 1942. уследила прва иницијатива за стварање „муслиманских
четничких одреда“. Тада је група „Срба муслимана“ у источној Босни
упутила летак муслиманском народу са позивом да се бори против ус-
таша и партизана. На тај позив реаговали су муслимани у редовима
партизана, који су изједначили усташки терор према Србима и четнич-
ки према муслиманима: „Као што су усташки злотвори побили стотине
хиљада невиних Срба, тако су четници побили стотине хиљада невиних
Муслимана“.309
Четници су проглашени за „српске фашисте“, а муслимани су по
звани да се сврстају у партизанске редове: „Ако Муслимани желе добра
себи и својој дјеци, треба да у овим судбоносним данима зрело промисле
шта да раде да би осигурали своју будућност. Зар је мјесто поштеном
геноцид. (Исто, 706–707). Сличне резолуције усвојене су до краја 1941. и у

Бјељини, Тузли и Мостару. Резолуције су упућиване високим усташким „ду
жносницима“ из редова муслимана: Осману и Џаферу Куленовићу, Хилмији
Бешлагићу, Адемаги Мешићу, Хакији Хаџићу и другима. Према неким подаци-
ма, шириле су се и међу муслиманским становништвом. (Hrvoje Matković,
„Bosansko-hercegovački muslimani u programu ustaške emigracije i politici NDH“,
Časopis za suvremenu povijest, 3/2006, 1034).
307
Zbornik NOR-a, IV-35, 10–11. Проглас из августа 1941.
308
309
Муслиману међу четницима који су клали и убијали Муслимане без

обзира да ли су они били криви за усташке злочине? Зар ће дозволити
поштени Муслимани да их сада опет на зло наведу српски фашисти и
гурну их у борбу против партизана који су заштитили стотине, хиљаде
и хиљаде Муслимана од четничког ножа?“310
Ипак, придобијање муслимана ишло је више него тешко, што су иску-
сили борци 3. крајишке бригаде (формирана 22. августа 1942. у селу Каме-
ници код Дрвара) из састава 1. пролетерске дивизије: „Муслимaнски дио
становништва свуда нaс је са видним расположењем примао, али то није
ишло тако далеко да бисмо успјели да их мобилишемо у војску. Католички
дио становништва је мањи у овом крају и према нама се, специјално онај у
околини Котор Вароши, непријатељски односио добрим дијелом“.311
Реакција партизана на непријатељство муслимана и Хрвата често је
била сурова, као у случају код Ливна, из децембра 1942. године, када су
борци 4. пролетерске бригаде (црногорске) стрељали једну већу групу
сељака после заузимања овог града: „Ми смо на овај случај, као и на
остале случајеве, одмах и оштро реагирали и порадили да се партијско
чланство упозна са правилним ставом по тим питањима, како се убудуће
не би правиле грешке“.312 Посебно је лоше стање било у 1. далматинској
бригади која је претрпела велике губитке код Ливна: „Мањи дио бораца,
под притиском непријатеља, одступио је у правцу Далмације. Један ба-
таљон који је, прије борби око Ливна, пошао за Далмацију, одбио је да
се врати у састав бригаде. Морал код бораца био је много опао“.313
Партизански извори јасни су у ставу да су муслимани, чак и када
су били присилно мобилисани у редове хрватске војске, одбијали да се
сврстају у јединице НОВЈ услед страха од одмазде због злочина које су
починили против српског становништва. О муслиманима из 13. ловачке
пуковније речено је следеће: „Борци су деморалисани и мрзе Њемце.
Састав: муслимани од Сарајева, Рогатице и Фоче. Иако мрзе Њемце, не-
пријатељски расположени међу нама свакако ради својих злочина у ис-
точној Босни. Командни кадар одан усташкој власти. Велик број мусли-
мана одазвао се у војску. Католици непријатељски расположени према
нама. Становништво у Бугојанском срезу у већини пасивно, категорички
непријатељски расположено према НОВ“.314
310
Исто.
311
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 10, 85–86. Извештај Поли-
тичког одељења бригаде Титу од 11. јануара 1943.
312
Исто, 195. Извештај Пунише Перовића за ЦК КПЈ од 16. јануара 1943.
313
Исто, 249.
314
Zbornik NOR-a, IV-35, 557. Извештај Штаба 2. босанског НОУ корпуса од
24. јула 1943.
Опраштање казне због убијања Срба био је једини начин да мусли-

мани (слично као и Хрвати), у значајнијој мери подрже партизане. Како
је то изгледало на терену, податке је оставио Бранко Петричевић (Кађа),
политички комесар 17. источнобосанске ударне дивизије НОВЈ: „Мусли-
манско становништво било је до сада преко своје оружане милиције, тзв.
легије, повезано са хрватском влашћу, односно окупаторовом. Али, ус-
лијед развоја међународне и унутрашње ситуације, као и нашег правил-
ног става о питању муслимана и њихове легије, та повезаност сваким
даном је лабавила, тако да је данас скоро потпуно престала. Наш став о
питању муслиманске милиције састојао се у томе да ми ту милицију
нијесмо разоружавали, него смо настојали да са нашим јединицама без
борбе пролазимо кроз муслиманска села, што је нарочито продубило јаз
и заоштрило односе између муслимана и хрватске власти. Опасност од
четника по муслимане и наша активна борба против њих, још више је
убрзавала процес прелажења муслиманских маса на наше позиције. [...]
У хрватском дијелу становништва наш је утицај најслабији. Утицај уста-
ша, а нарочито клера, још је јак. Неких конкретних резултата у јачању
нашег утицаја међу хрватским становништвом још нема“.315
Да је једноставно прелажење из усташа у партизане био довољан
разлог за опраштање злочина, потврдио је и један извештај Родољуба
Чолаковића: „У Сребрничком срезу постоји велика оружана група Му
слимана којој стоји на челу Исмет Бекташевић из Братунца. Он је дошао
у Тузлу да тражи од нас војне стручњаке и политичке комесаре. Додуше,
Бекташевић је био члан усташког сабора до прије пола године, али се
онда одметнуо. Данас он прихвата команду Врховног штаба НОВЈ“.316
Oбласни комитет КПЈ за Босанску крајину обавестио је врх КПЈ да
односи Срба и муслимана у долини Сане још нису добри „с обзиром на
страшна звјерства које су саничке усташе починиле“, да сеоско мусли-
манско становништво и даље „вага на теразијама“ на коју ће страну, да
је у дилеми да ли је време за њихову потпуну оријентацију, да тамо где
није радила „четничка кама“ муслимани отворено изјављују да не желе
у партизане и да је довољно што се не боре против њих, да је веома
тешко политички радити у „заосталим и верски фанатизираним масама“
и да је једини начин за њихово придобијање у „најширој борби српских
маса у Крајини против четништва“.317
315
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 13, 74–75. Извештај за ЦК КПЈ
од 11. септембра 1943.
316
Исто, 419–420. Извештај за ЦК КПЈ од 14. октобра 1943.
317
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 14, 180–181. Извештај од 14. но
вембра 1943.
Политички циљеви партизанске борбе у Босни и Херцеговини тешко

су прихватани и од стране српских партизана, посебно оних којима су
страдале породице од усташа, и то је био проблем који није разрешен
све до краја рата. У једном извештају Централном комитету КПЈ, од
1. јуна 1944. године, Политичко одељења 16. НОУ дивизије констатује сле-
деће: „У односу према народу борци немају увек добро држање већ, на-
против, има момената када се праве грубе грешке и испади. У задњој
офанзиви таквих поступака је било више, тако да је тај проблем добио
првостепену важност. Не врши се довољна диференцијација према ста-
новницима појединих крајева који су подвргнути непријатељској кон-
троли, већ се изреда кажњава. Дешава се такође да у појединим крајеви-
ма народ бежи испред наших јединица, и то се нарочито дешавало у
муслиманским крајевима у близини Тузле, где су муслимани у највећем
броју мобилисани у СС трупе. Узрок таквом страху лежи и у ранијим
репресивним мерама које су партизанске јединице примењивале над не-
пријатељским становништвом када су непријатељска села економски
скоро уништена. Непријатељу је пошло за руком да у извесном мањем
броју муслиманских села још више заоштри ту мржњу против нас. Мр-
жња према издајницима је често од стране наших бораца претерана и
испољава се често према становништву“.318
4. У Словенији
На почетку 1941. године КП Словеније је имала нешто више од
хиљаду чланова. За разлику од комуниста у другим крајевима Југославије,
словеначки комунисти сматрали су да треба бранити Југославију када је
почела агресија нацистичке алијансе. Борис Кидрич и Алеш Беблер, чла-
нови руководства КПС, тражили су од штаба Триглавске дивизије да се
комунистима омогући јавно деловање и подели оружје добровољцима,
али то није прихваћено. Руководство КПС је онда од својих чланова
тражило да се укључе у југословенску војску као добровољци. Тито је
ову акцију словеначких комуниста (и појединих српских) на загребачком
мајском „саветовању“ оценио као погрешну, јер није на прави начин
схваћена парола о „одбрани“ независности Jугославије.319
У ратним годинама словеначки комунисти били су скоро независни
у односу на остатак КПЈ и тешко су се уклапали у промовисани концепт
партизанског југословенства и извођења пролетерске револуције. За њих
318
319
је најважније питање била борба за заокруживање словеначке национал-

не територије укључивањем у састав Словеније делова Јулијске крајине
и Истре и зато никада нису извели ниједну акцију ван Словеније, чак
ни у завршној фази рата.
Комунистичка партија Словеније је на почетак рата реаговала у на-
ционалном духу. Приметно је, међутим, да су словеначки комунисти за
априлску катастрофу веома оштро осудили и Хрвате: „Верна издајничкој
традицији хрватског племства, хрватска капиталистичка господа су от-
ворила врата туђим освајачима и тиме забила нож у леђа народима Ју-
гославије. Као и више пута у историји, тако су и сада хрватска господа,
за ту своју издају, као награду добила оно што су други народи Југосла-
вије добили као казну. Под варљивом маском независности, хрватски
народ није мање поробљен и распарчан него остали народи Југославије“.320
После немачког напада на Совјетски Савез, национална реторика је
заоштрена. Најважнији ратни циљ било је право на самоопредељење
словеначког народа, укључујући и право отцепљења и уједињења са дру-
гим народима: „Ко изричито не признаје словеначком и сваком другом
народу у потпуности то право, тај се само претвара кад тврди да се бори
против империјализма; он остаје на овим подлим позицијама империја-
лизма, па макар како се запенушено хвалисао ‘ослободилачким’ фразама“.
Други најважнији циљ била је борба за ослобођење и уједињење „ра
спарчаног словеначког народа, укључујући приморске и корушке Словен-
це“. Југославија је поменута тек на трећем месту, и то кроз уопштену
формулацију да треба водити борбу за „јединство и слогу подјармљених
народа Југославије и целог Балкана у њиховој борби за ослобођење“.321
Одсуство југословенског приступа рату видљиво је и у инструкцијама
Главног штаба словеначких партизанских одреда за покретање оружаног
устанка. Командант Главног штаба, који је често називан и Врховни штаб,
био је Франц Лескошек, који је од јуна 1940. био и секретар ЦК КП Слове-
није. Циљ партизанских одреда био је да се боре за „велике ослободилачке
циљеве словеначког народа“ у савезу са свим народима који се боре против
„фашистичких разбојника“. Ослонац у тој борби требало је да буде „славна
радничко-сељачка Црвена армија“. Ни код словеначких партизана није било
југословенских симбола: застава је била словеначка тробојница са црвеном
петокраком звездом, а знак је била словеначка тробојница у облику траке
и изнад ње црвена петокрака звезда. Знак се носио на капи.322
320
Zbornik NOR-a, VI-1, Beograd, 1952, 12. Проглас из краја априла 1941.
321
Исто, 24. Проглас од 22. јуна 1941.
322
Ни заклетва није одисала југословенским духом: „Ја, партизан народно-
ослободилачке армије словеначког народа, који се, раме уз раме славне раднич-
ко-сељачке Армије Сoвјетског Савеза и свих осталих народа који се боре за
Ни Едвард Кардељ у свом програмском чланку из јула 1941. године

није спомињао обнову југословенске државе као неки од циљева слове-
начких партизана. Он је посебно нагласио да је борба „несаломиве Цр-
вене армије“ отворила ново поглавље у историји Другог светског рата
– измену постојећег политичког поретка у целом свету, што ће и Сло-
венцима обезбедити њихову националну слободу: „Више него ма који
други народи у Европи, словеначки народ, подељен између три фаши-
стичка разбојника, варварски распарчан, однарођиван и расељаван, жи-
вотно је заинтересован у овој великој борби. Само један пут води осло-
бођењу и уједињењу словеначког народа: победоносни тријумф велике
борбе којој стоји на челу СССР. Зато сваки борац за слободу словеначког
народа има само једну дужност: укључити се у величанствену борбу
СССР и свих слободољубивих народа против фашизма“.323
Тек после 16. септембра 1941. године, када је основан Народноосло-
бодилачки одбор Словеније, типичан револуционарни орган који је пред-
стављао зачетак словеначке државности, донесена је одлука о укључи-
вању словеначких партизанских одреда у партизанске одреде Југославије
под командом Главног штаба Народноослободилачких партизанских
одреда Југославије. Словеначки Народноослободилачки одбор упутио je
20. септембра поздравни телеграм српским, хрватским и црногорским
партизанима и нагласио да се и словеначки партизани боре „за наш
заједнички циљ“.324
После почетка грађанског рата у Србији, Тито је словеначке кому-
нисте обавестио о „четничкој издаји“, као и да Михаиловић води „вели-
косрпску политику“. Кардељ је од Главног штаба партизанских одреда
Словеније тражио да не дозволи да се на територији Словеније орга-
низује било каква војска која није под њиховом командом: „Ликвидирајте
ако је потребно и оружјем све покушаје. Објасните народу да је Дражи-
на акција – акција великосрпских елемената из Лондона са ‘јединственом
југословенском војском’ – само покушај за успостављање великосрпске
хегемоније. Нагласите да словеначки народ жели пре свега своју незави-
сност и да ће тек доцније расправљати о питању будуће Југославије“.325
слободу, борим за ослобођење и уједињење словеначког народа, за братство и

мир међу народима и међу људима, за срећнију будућност радног народа,
заклињем се пред својим народом и својим ратним друговима: да ћу све своје
силе и све своје способности посветити ослободилачкој ствари словеначког
народа, радног народа и свега слободољубивог и напредног човечанства у све-
том рату против фашистичких тлачитеља и варвара“. (Исто, 32).
323
Zbornik NOR-a, VI-1, 38.
324
Исто, 86.
325
Исто, 151.
У складу са овим инструкцијама, Извршни одбор Освободилне

фронте саопштио је почетком децембра 1941. да они нису експозитура
ни Москве, ни Лондона већ да је Освободилна фронта „из најдубљих
народних потреба израсли свенародни словеначки ослободилачки
покрет“. Речено је и да ће се питања будућег унутрашњег уређење реша-
вати после рата, у складу са правом на самоопредељење сваког народа.
По налогу Освободилне фронте, 1. децембар, датум југословенског ује-
дињења, празнован 1941. по целој Словенији.326
Нова етапа у развоју револуције одразила се и у Словенији. Кардељ
је 1. јануара 1942. од руководства КП Словеније тражио да у својој про-
паганди посебно нагласе „издајничку улогу реакционарне буржоазије“,
како би се неутралисали „малограђански елементи“ у Освободилној
фронти. Комунистичка партија Словеније морала је да има водећу улогу
у партизанским одредима, требало је изводити атентате на „петоколона-
ше“, много више популарисати социјалистичко уређење у Совјетском
Савезу и напустити неутрални приступ у односу на Москву.327
Тито je од краја 1941. непрестано упозоравао словеначке комунисте
да, осим развоја партизанског рата, морају да воде рачуна и о интереси-
ма револуције, посебно од тренутка када је врх КПЈ проценио да ће Цр-
вена армија потући немачку војску и да ће доминирати у Европи. Зато
је требало политички и организационо ојачати КП Словеније, „јаче по-
казати“ њену руководећу улогу у ослободилачкој борби и у борби „рад-
ног народа за љепшу будућност“.328
У писму од 10. јануара 1942. Тито је био приметно оштрији. Словенач-
ким комунистима поручио је да ће „несвесна малограђанска демократска
стихија коју носе са свих страна сакупљени интелектуалци“ угушити у Осво-
бодилној фронти њену „револуционарну демократичност“, да ће у „радним
масама“ угушити свест о апсолутној зависности борбе словеначког народа
од борбе Совјетског Савеза и да ће избрисати улогу радничке класе у на-
родноослободилачкој борби: „Укратко, прети да будућем развитку ОФ да
израз некакве малограђанске сентименталности која ће свакако јако помоћи
капиталистичким елементима у Словенији да се поново подигну на ноге.
Понављамо: не тврдимо да је ОФ већ данас то, већ само упозоравамо на
опасност која настаје уколико Партија не буде извршила своје дужности“.329
У писму од 1. августа 1942. Тито је похвалио развој ослободилачке
борбе у Словенији, тражио је уједињавање свих патриота и упозорио да
326
Исто, 161.
327
328
Tito, Sabrana djela, VIII, 71. Писмо ЦК КП Словеније од 1. јануара 1942.
329
Исто, 115.
треба избегавати „секташка скретања“, која су се огледала у ликвидацији

оних партизана који нису хтели да слепо извршавају све директиве ру-
ководства КП Словеније: „У редовима Освободилне фронте наћи ће се
не мало колебљивих елемената који неће издржати искушење и покушаће
да клекну пред окупатором. Борба против те појаве не може бити успјеш-
на путем пресуда војних судова, већ интензивним политичким радом,
раскринкавањем тих појава пред словеначким народом и изолацијом
таквих елемената од народних маса“.330
У наредном периоду јачала је „револуционарност“ и код слове-
начких партизана. Кардељ је 1. октобра 1942. писао Ивану Мачеку,
новом команданту словеначког Главног штаба, да „белу гарду“ треба
немилосрдно уништавати: „Не оклевајте и не попуштајте. […] Све
штенике у јединицама све стрељајте. Исто као и официре, интелекту-
алце, а нарочито кулаке и синове кулака. Сиромашним и средњим
сељацима и радницима тумачите шта раде. […] Ексцеси су били, било
их је у свим револуцијама, то је нормално, али је битно да ли се ре-
волуција борила и изборила“.331
Руководство КП Словеније je све неуспехе у борби против окупа-
ционих снага тумачило слабим радом партијских организација у одре-
дима: „Значај партијских организација у партизанским јединицама и
читавој нашој партизанској војсци је огроман зато што је партија аван-
гарда читаве ослободилачке борбе. Партијска организација у ударним
бригадама, која добро ради и одговара свим својим задацима, просто је
неопходна. Ударне бригаде су, наиме, ударне, то значи цвет наше парти-
занске војске. А ударни цвет може узорно да гаји и васпитава једино
најударнија снага ослободилачког покрета, наша Партија“.332
Тито није имао готово никаква овлашћења у односу на Главни сло-
веначки партизански штаб. Све његове интервенције сводиле су се на
молбе које је он упућивао Кардељу, и то преко линије ЦК КПЈ. Тито је
16. новембра 1942. године необично оштро критиковао Кардеља зато што
је на положају команданта Главног штаба веома дуго био Франц Леско-
шек, који није имао никаквог војничког искуства. Сматрао је да партиј
330
Исто, 150. – То правило није важило за припаднике „Плаве гарде“ која
се управо стварала у Словенији, jeр је она поштовала уставни поредак Краље-
вине Југославије: „Против свих оних који хоће да стварају неке нове војне
формације, као што су присталице Драже Михаиловића, будите непопустљиви,
јер свако стварање нових војних формација има за циљ цијепање борбених
редова словеначког народа и помагање окупатору“. (Исто).
331
Наведено према: J. Pirjevec, Tito i drugovi, II, 19.
332
Зборник НОР-а, IX-2, 303. Циркуларно писмо ЦК КП Словеније од 27. новембра
1942.
ску контролу над партизанском војском треба да врши политички коме-

сар, а истовремено је препоручио једну крајње опортунистичку стратегију
вођења рата: „Ви као представници КПЈ преузимате на себе исувише
велику одговорност кад је у питању руковођење војним операцијама, кад
су у питању десетине хиљада људских живота, кад је у питању јединство
словеначког народа у тој ослободилачкој борби. Ако већ нисте имали
међу члановима Партије једног заиста способног војног руководиоца,
мирне душе сте могли да га узмете из редова осталих својих партнера,
а са ваше стране да дајете само политичког комесара. Самим тим преу-
зели би и остали партнери велику одговорност на себе и не би у случају
евентуалног неуспјеха падала сва одговорност на вас, услијед чега може-
те претрпјети велике политичке штете“.333
Тито се такође оштро противио постављању Ивана Мачека за новог
команданта Главног штаба, јер ни он није имао потребно војно искуство,
нити је до тада командовао било којом војном јединицом. Зато је у Сло-
венију послао Арсу Јовановића, начелника Врховног штаба: „Тражим од
вас да моје наводе примите врло озбиљно и да смјеста приступите из-
мјени вашег командног састава. Врховни штаб сматра потребним, а то
је углавном моје гледиште, да команду и реорганизацију ваших јединица
преузме привремено Арсо Јовановић, а његов замјеник да буде Милован
Шарановић. Заједно са Арсом шаљемо још 12 другова које смо тешком
муком одвојили од наших бригада. [...] Нека вас не буни то што ће дру-
гови са стране командовати вашим јединицама, јер ће то бити на корист
вас и словеначког народа. Из наших пролетерских бригада ми смо већ
дали преко стотину команданата и политичких радника за босанске,
далматинске и хрватске бригаде“.334
Арсо Јовановић је покушао да формира бригаде које би напустиле
територију Словеније, али је наишао на отпор врха КП Словеније. Jeд-
ноставно је игнорисан као овлашћени представник Врховног штаба, уз
образложење да би се тиме одузела „органска основа“ словеначкој вој
сци.335 Ј. Пирјевец сматра да ја тај конфликт изеђу Словенаца, Срба и
Црногораца производ „историјских и менталних традиција“ и да је већ
тада јасно наговештено да ни заједнички живот између тих народа у
новој Југославији „неће бити лаган“. Кардељ је врло оштро одговорио
Титу да би „ми у Словенији пропали ако би примењивали твоју страте-
гију“. Мислио је на стратегију заједничке борбе свих југословенских на-
рода, коју Словенци нису хтели да прихвате већ су били „упорни у свом
333
334
Исто, 510–511.
335
захтеву да њихове јединице морају остати на сопственој територији ко-

лико год их то коштало“.336
Словеначки комунисти борили су се, јасно и доследно, за стварање
словеначке државе. Најважнији политички догађај на том путу били су
избори и састанак Збора делегата словеначког народа у Кочевју, који је
одржан од 1. до 3. октобра 1943. године. На збору су била 572 изабрана
делегата, уз бројне делегације и госте. Главни реферат поднео је Кардељ.
Он је говорио о континуитету борбе словеначког народа за слободу, да
су велики успеси партизанске војске омогућили да пут у будућност сло-
веначког народа буде „јасно осветљен“, да је отворено ново, авангардно
поглавље у његовој историји: „И управо ова чињеница је уједно и гаран-
тија да ће словеначки народ коначно моћи остварити сва своја нaцио-
нална права и да ће оствaрити пут свог слободног развитка у будућности.
Ако смо до сада били кусур за уређивање међусобних рачуна империја-
листичких великана, сада смо постали носиоци напредних идеја у том
делу Европе“.337
Кардељ је оштро критиковао и југословенску емигрантску владу која
је била против федеративног преуређења Југославије: „Ми у тим ства-
рима не допуштамо никакве игре жмурке и никаквог колебања више.
Словеначки народ ступа у будућу Југославију по властитој вољи, на бази
свог права на само-одлучивање. О федеративном уређењу будуће Југо-
славије не може бити више никаквог колебања и да ће цео словеначки
народ у будућој Југославији представљати посебну федералну јединицу
у којој ће бити сам свој господар, о томе такође више нема сумње“.338
Кардељ је такође говорио о оствареном јединству југословенских
народа „какво наша историја не познаје“, али је наговестио да ће у ту
заједницу ући и Бугарска. Одбацио је сваку идеју о обнављању монархије
у Југославији, јер су емигрантска влада и краљ своју судбину „чврсто
повезали са Михаиловићем и осталим издајничким кликама“. Влада у
Лондону била је „четничка влада“ која је говорила о југословенству, а
сама је продубљивала националне супротности и тако реално разбила
Југославију: „Ако већ не може обновити Југославију, онда хоће велико-
српску државу без Хрвата и Словенаца, и без Бугара. [...] Са овог збора
представника словеначког народа треба истаћи да је за нас лондонска
влада само експозитура Драже Михаиловића који је у служби окупатора
и наш је непријатељ. А непријатељ који се не предаје, биће уништен“.339
336
J. Pirjevec, Tito i drugovi, II, 19–20.
337
338
Исто, 303.
339
Исто, 310–311.
На овом заседању изабрана је и делегација за Друго заседање АВ-

НОЈ-а, којој су дата упутства у духу реферата Едварда Кардеља. Пред-
ставник врха КПЈ у Кочевју био је Милован Ђилас и он је једини оставио
утиске о овом скупу. Писао је да је „народноослободилачка борба“ Сло-
венаца имала једну веома „изразиту посебност“ – ни у једној другој ју-
гословенској републици, ни код једног другог југословенског народа, није
било толико „живе свести и воље“, толико дубоког осећања потребе за
стварањем сопствене државности, колико у Словенији и код Словенаца.
Ђилас је је писао да у Словенији „никакве борбе не би ни било“ да вође
КП Словеније нису и саме биле убеђене да та борба носи прекретницу
у националној судбини Словенаца. Једнодушно стремљење ка државно-
сти за словеначки народ значило је коначно испуњавање циљева нацио-
налног покрета.340
Уочи Другог заседања АВНОЈ-а Кардељ је био врло јасан у ставу да
словеначки народ неће поновити грешку коју је починио приликом ства-
рања Југославије и да ће овог пута умети да сачува своју слободу јер је,
како се изразио, наоружан до зуба: „Данас се за словеначки народ неће
поновити 1918. када је имао прилику да себи изгради демократску државу.
Тада је наш народ покушао да то оствари, али је тада све то пропало пред
властитим домаћим реакционарима. Пропало је зато јер није имао своје
авангарде, свог вођу, Комунистичку партију која би му указивала правилан
пут, давала правилне смернице за успешну борбу која би га упозоравала
на све опасности. Под руководством ОФ и Комунистичке партије корача
данас до зуба наоружан словеначки радни народ“.341
Колико је питање националне интеграције било од примарног зна-
чаја за словеначки народ показује истоветан став који су о томе заузи-
мали словеначка емиграција и словеначки комунисти. Словенци су били
најдоследнији у заштити својих посебних националних интереса и на
Другом заседању АВНОЈ-а. Јосип Видмар342 је у име словеначке делега-
ције, иначе најбројније, веома јасно саопштио да је борбом коју је до тада
водила, Словенија утемељила „дефинитивно право“ које су Словенци
стекли „да сада и за сва будућа времена“ сами одлучују о својој судбини.
Истовремено је изјавио и да то право Словенци неће злоупотребити већ
ће га ускладити са правима других народа и заједно са њима положити
340
Наведено према: J. Pleterski, Nacije, 433–434.
341
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 13, 616–617.
342
Јосип Видмар (1895–1992). Словеначки критичар, есејиста, драматург и преводи-
лац. Један од оснивача Освободилне фронте и председник њеног Извршног од-
бора. После рата обављао је бројне политичке функције у Словенији и Југосла-
вији, кључна фигура словеначке културе, председник Словеначке академије наука
и уметности (1952–1976).
темеље братства и јединства суверених и равноправних југословенских

народа „јер Словенци данас постају државотворан народ“.343
Када је словеначка делегација 1. децембра 1943. године имала одвојен
састанак са Титом, поставила је читав низ питања о заштити посебних
словеначких интереса у новој Југославији. Борис Кидрич је, на пример,
упозорио на „тешке последице“ диференцијације коју у Словенији спро-
води „наоружани домаћи непријатељ“; Јосип Видмар је тражио да нова
Југославија међународну јавност „исправно и систематски обавештава“
о улози и карактеру „издајника словеначког народа“; Едвард Коцбек је
нагласио да Словенци у нову државу улазе са две „неотуђиве особине“
– са својим посебним језиком и културом и са надом да ће им нова
држава обезбедити сва суверена права; генерал Јакоб Јака Авшич, бивши
генералштабни пуковник Војске Краљевине Југославије, изјаснио се про-
тив уношења српског командног језика у НОВЈ. Словеначки језик тре-
бало је да остане једна од трајних тековина народноослободилачке бор-
бе у Словенији.
Тито је у одговору истакао значај јединства словеначког народа у
ослободилачкој борби, уверавао је Словенце да више нико неће моћи да
негира самосталност и равноправност словеначког народа: док траје рат
можда ће бити потребне још неке наизглед централистичке политичке
или војне мере, посебно због западних савезника који страхују да ће се
због права на самоопредељење народа Југославија распасти, али после
рата у потпуности ће се афирмисати начело самоодлучивања и начело
федеративне заједнице југословенских народа. Похвалио је Словенце што
су својим националним јединством дали одлучујући допринос у стварању
федеративне државе и апеловао на њих да сачувају своје јединство, из-
бегавају међусобне сукобе и „секташка изигравања“ јер их очекују још
тежа искушења зато што ће се завршне борбе водити управо на слове-
начкој територији, па треба чувати „живу снагу народа“ и његове војске.
Зато није било неопходно по сваку цену држати већ ослобођену терито-
рију. Тито се позитивно изразио и о дотадашњој сарадњи Словеније и
Хрватске, а у погледу захтева према Истри и Корушкој рекао је да ће их
у томе подржати „јединствена југословенска војска“.344
За словеначке комунисте било је сасвим јасно, због тога и прихва-
тљиво, да се национално питање у току револуције решава искључиво
на основу права на стварање националне државе. Југословенско јединство
за њих је било могуће само у међународним односима, из сасвим пра-
343
Edvard Kocbek, Svedočanstvo. Dnevnički zapisi od 3. maja do 2. decembra 1943,
Beograd, 1988, 366.
344
Исто, 373.
гматичних разлога. Ти процеси били су видљиви одмах после Другог

заседања АВНОЈ-а. У Декларацији о народној власти, усвојеној марта
1944. године, речено је да ће се Југославија изграђивати на федеративном
принципу како би се обезбедила пуна равноправност њених народа и
федералних јединица, али и да ће сваки од пет конститутивних народа
имати право на отцепљење или уједињење са другим народима „на сло-
бодно израженој вољи свих њених народа“. У крајње нејасној формула-
цији, саопштено је и да ти народи могу и даље да остану уједињени у
Југославији као својој заједничкој домовини јер они нису ни признали
„раскомадање Југославије“ извршено 1941. године.345
И сам Кардељ је више пута констатовао да се у Словенији готово
не помиње Југославија. Тако је 18. априла 1944. године писао да пред
собом има словеначке новине у којима уопште нема Југославије, да се
словеначка штампа толико затворила у словеначке проблеме да добија
карактер крајње националне искључивости: „Немојте допустити да се то
понавља. Шаљите партијске извјештаје ЦК КП Југославије. Мислим да
само Словеније не шаље такве извјештаје“.346
Потом је уследила афера око новца које је словеначко руководство
тражило од енглеске команде, за шта је окривљен Борис Кидрич. Он је
чак суспендован од стрaне ЦК КПЈ. Један дан је провео у изолацији,
суспензија му је потом укинута и 23. јуна у Slovenskom poročevalcu објавио
је чланак „Више југословенства“. Писао је о љубави словеначког народа
према Југославији, о словеначком политичком руководству које је ту
љубав увек подстицало и усмеравало, као и да је опредељење за Југосла-
вију први пут записано већ у темељним одредницама Освободилне фрон-
те 1941. године. Осим тога, критиковао је словеначку „ускост и само-
заљубљеност“, истичући да треба бити свестан како се о словеначкој
судбини и будућности не може одлучивати само у Словенији.347
И потчињавање словеначких партизана југословенској војсци ишло
је више него тешко. Тек кaда је Кардељ једном приликом оштро замерио
Борису Крајгеру, политичком комесару словеначког Главног штаба, на „ла-
бавом“ односу према западним савезницима, посебно према њиховим
официрима и члановима савезничких мисија у Словенији, Тито је 30. сеп-
тембра 1944. сменио Крајгера и на његово место поставио управо Бориса
Кидрича.348 Већ следећег дана Кардељ је од ЦК КП Словеније ултимативно
тражио да „изврши чистку“ у партијским организацијама у војсци: „Ба-
345
346
Наведено према: J. Vodušek Starič, Kako su komunisti osvojili vlast, 93.
347
Исто, 95.
348
ците се свом снагом на рад да из Партије одстраните те нездраве појаве,

које су у првом реду последица невероватног трулог либерализма“.349
Тито је 18. маја 1945. године укинуо и Главни штаб Словеније који
је деловао током Другог светског рата и потчинио га команди 4. Армије
ЈА, односно генералу Петру Драпшину. Када је средином осамдесетих
година 20. века у Словенији почео процес удаљавања и осамостаљивања
од Југославије, једна од главних примедби односила се на „губљење“ на-
ционалне војске 1945. године.
У новембру 1945. године Словенци су отворили проблем командног
језика у ЈА, што је Тито 4. децембра на седници Политбироа ЦК КПЈ оз-
начио као „антагонизам према војсци“.350 Захтев са увођењем словеначког
језика као службеног у ЈНА појавио се и 1948. године, када је постојала
могућност војне конфронтације са Источним блоком.351 Овог пута тај за-
хтев је веома оштро осуђен и то питање није покретано све до априла
1970. године, када је Едвард Кардељ на седници Извршног бироа Председ-
ништва СКЈ рекао како му се „где год да дође“ поставља питање језика у
Армији и да то постаје врло озбиљан политички проблем. Том приликом
Тито је, доста изненађујуће, одговорио како је управо читао о језичком
систему у швајцарској армији и да су тамо у употреби сва три језика
(француски, италијански и немачки) и да „ту ствар треба изучити“. Кардељ
је као закључак предложио да треба водити „одлучан курс на равномер-
нији положај језика народа и народности у ЈНА“.352
У Комунистичкој партији Словеније главну реч водили су интелек-
туалци и по томе се она разликовала од свих осталих партијских орга-
низација, посебно од српске. Превласт интелектуалаца у КП Словеније
пажљиво је негована још од њеног стварања и у овој партијској органи-
зацији „радничка класа“ (и сељаштво) никада није имала неко значајније
место. Зато су из врха КПЈ често стизале уобичајене оптужбе о „либе-
рализму“ словеначких комуниста.
Ништа се није битније променило ни после Другог светског рата.
Иако су већ 1945. из централе КПЈ често стизале оцене да неукључивање
радника у словеначку комунистичку партију „уноси у живот организа-
ције малограђанске погледе, опортунизам и каријеристичке тежње“, сло-
веначко руководство није мењало своју политику. Одмах по завршетку
рата, у Марибору је, на пример, било 17.000 радника, а у КП Словеније
налазило се само њих 430. Партијска организација у Трбовљу имала je
349
Исто, 177.
350
Zapisnici sa sednica Politbiroa CK KPJ, 100.
351
Исто, 431.
352
AЈ, фонд „Централни комитет СКЈ“, 507-IV/104.
само 661 члана, а у Цељу 326, иако је и у једном и у другом центру било
неколико десетина хиљада радника.
На седници Политбироа ЦК КПЈ, одржаној 4. децембра 1945. годи-
не, Тито је критиковао стање у Словенији речима да се партија „сакрила“,
да бити комуниста у Словенији више није идеал, да је ауторитет партије
опао, да је „малограђански елемент“ захватио све форме партијског рада,
да се пропагира либерализам, да је на сцени „опортунизам словеначки,
бег од наше народноослободилачке борбе, слушају само класичну музи-
ку, партијци су носиоци тог малограђанског баласта“.353 Крајем 1945. и
почетком 1946. године, по нaлогу Политбироа ЦК КПЈ, спроведена је
мaсовна „чистка Партије“ од „случајних сапутникa, непријатеља и идејно-
политички незрелог чланствa“. Из КПЈ је избачено 6.000 чланова, углав-
ном ђака и интелектуалаца.354 Тај процес заобишао је једино Словенију.
5. У Македонији
Уочи немачког напада на Југославију, многи македонски комунисти
говорили су „нека само буде рата па да Србима видимо леђа“.355 Одмах по
капитулацији југословенске војске, Методије Шаторов је подржао бугар
ску окупацију и прикључио македонску партијску организацију Бугарској
радничкој партији (комуниста).356 Променио је и назив КПЈ у „Работнич-
ка партија на Македонија“. Таква оријентација настала је из уверења да је
слом Југославије у Априлском рату за Македонију представљао ослобођење,
што су, уосталом, прихватили и многи Македонци. Секретар комунистич-
ке омладине у Македонији био је Србин Добривоје Видић (1918–1992,
каснији истакнути комунистички функционер). Он је почетком 1941. го-
дине ухапшен у Скопљу од стране полиције, а из затвора је побегао
8. априла. Шаторов је одлучио да се он и Блажо Орландић (то су били
једини комунисти у македонском комунистичком покрету који нису били
Македонци) врате у Србију, јер у условима окупације нису могли да се
баве политичким радом и не би имали од чега да живе.357
Истовремено је почео и процес протеривања Срба из Македоније.
Бугарске окупационе власти већ су у априлу донеле закон по којем су
353
Zapisnici sa sednica Politbiroa CK KPJ, 101–102.
354
Исто, 430–431.
355
Историјски архив КПЈ. Том VII: Македонија у Народноослободилачком
рату и народној револуцији 1941–1945, Београд, 1951, 18.
356
Шаторов је тврдио да је за то добио сагласност Коминтерне, што је Тито
касније покушао да провери, али никада није добио одговор на то питање.
357
D. Vidić, „Nisam imao izbora“, Borba, 19. oktobar 1989, 7.
сви Срби били дужни да се до 1. априла наредне године изјасне као

Бугари или да напусте Македонију, али је њихово протеривање почело
одмах. До 1. јула 1941. године протерано је 15.690 Срба, до 1. септембра
само из Скопља протерано је 19.453 Срба, а из целе скопске области до
краја 1941. протерано је 26.451 лица српске националности.358 О томе
македонски комунисти никада нису проговорили ни једну реч.
Шаторов је одбио да дође на састанак који је одржан 4. маја у Загре-
бу. Врх КПЈ је упутио Лазара Колишевског359 у Скопље, као новог члана
ПК КПЈ за Македонију, са упутствима за рад и партијским материјалима,
међу којима су се налазили првомајски проглас и закључци са „мајског
саветовања“ које је Шаторов одбио да објави и подели македонским ко-
мунистима. Потом је одбио и да 22. јуна објави проглас КПЈ поводом
немачког напада на Совјетски Савез, а у прогласу који је он потписао у
име македонске партијске организације ниједном речју није споменуо
КПЈ и југословенску државу. Македонце је позвао у борбу за стварање
слободне и независне „совјетске Македоније“.360 Такође, у прогласу од
2. јула Шаторов је поручио да се Совјетски Савез не бори за то да се
Македонија преда „Енглезима и српским империјалистима“, већ да буде
совјетска.361 Због свега тога Шаторов је 24. јула 1941. искључен из КПЈ.
Његова политика означена је као „национал-шовинистичка“ јер је заузео
„непријатељски став према друговима Србима, став који се ничим не
разликује од става македонске реакционарне буржоазије“.362
У августу је интервенисала и Коминтерна, али није јасно саопштила
да Македонија треба да остане у саставу Југославије, већ је само поручила
да из „практичних разлога“ борбу против фашизма у Македонији треба
да организује КПЈ, и то у сарадњи са бугарским комунистима.363 Бугарска
радничка партија (комуниста) обавестила је врх КПЈ да прихвата инструк-
цију Коминтерне, али је истовремено одредила једног свог функционера
(Бојан Балгарјанов) као „опуномоћеника“ при ПК КПЈ за Македонију.364
358
Slobodan Milošević, „Iseljavanje stanovništva iz Makedonije u Drugom
svetskom ratu“, Istorija 20. veka, 2/1994, 103.
359
Лазар Колишевски (1914–2000). Члан КПЈ постао је 1935. у Крагујевцу, где је
радио у Војнотехничком заводу. Био је секретар Окружног комитета КПЈ за
Крагујевац и делегат на V земаљској конференцији КПЈ. Почетак рата дочекао
је у Смедеревској Паланци, где је радио по задатку партијске организације Ср-
бије. Проглашен за народног хероја. После рата је обављао читав низ најодго-
ворнијих функција у Македонији и југословенској федерацији. Био је први
председник Председништва СФРЈ после Титове смрти 1980.
360
Зборник НОР-а, VII-1, Београд, 1952, 29–32.
361
Историјски архив КПЈ, VII, 33.
362
363
Зборник НОР-а, VII-1, 34.
364
Исто, 35.
У Македонију је почетком августа дошао Драган Павловић, повере-

ник ЦК КПЈ. Он је одмах обавестио партијски врх о јаком антијугосло-
венском карактеру македонске партијске организације, која је одбацила
одлуку о искључењу Шаторова и заузела „врло непријатељски став“ пре-
ма руководству КПЈ. Шаторов је Павловићу рекао да је Тито „англофил“,
да спроводи диктатуру и личну власт унутар КПЈ и да је његово искљу-
чење организовала британска обавештајна служба. Павловић је 17. ав-
густа одржао покрајинску конференцију, на коју је дошао и Петар Бог-
данов као делегат БРП(к). Он је рекао да македонска партијска
организација треба да делује у оквиру бугарске револуционарне партије
и да је то одобрио лично Георги Димитров. Шаторов је искључио из ПК
Лазара Колишевског и све друге комунисте који су подржавали врх КПЈ,
а Павловић је морао да напусти Македонију.365
Тито је 4. септембра 1941. године обавестио Коминтерну да је Ша-
торов одбио било какву сарадњу са руководством КПЈ и да се одмах
после слома Југославије повезао са бугарским комунистима, да је издао
директиву да се све оружје преда бугарским окупационим властима и
„заузео став на чекање Црвене војске“.366 Два дана касније ЦК је упутио
„отворено писмо“ македонским комунистима у којем их је обавестио о
„антипартијском раду“ њиховог дотадашњег руководства: саботиран је
позив на покретање устанка, Шаторов је завршио „издају над интереси-
ма народа“ јер није организовао партизанске одреде, желео је да Маке-
донију прикључи Бугарској и водио је отворену антисрпску политику.
Од македонских комуниста тражено је да се укључе у редове „народних
партизана Југославије који пишу славну страницу историје наше Кому-
нистичке партије и свих народа Југославије“.367
Криза у македонској партијској организацији делимично је прева-
зиђена средином септембра 1941. године када је на њено чело постављен
Колишевски. Он је одмах упутио „директивно писмо“ македонским ко-
мунистима с позивом на хитно покретање оружаног устанка, али је у
првом плану била одбрана Совјетског Савеза, а не Југославије. Тражио
јe да македонски комунисти, као и сви комунисти у свету, испуне своју
дужност према „великом другу Стаљину и Совјетском Савезу“.368
Титова победа над Шаторовим није много помогла позицији КПЈ у
Македонији. Балгарјанов се у Скопљу повезао са Шаторовим и наставио
је да опструише везе македонских комуниста са КПЈ. У септембру је фор-
365
Исто, 38–39. Извештај од 28. августа 1941.
366
B. Petranović – M. Zečević, Jugoslavija, 494.
367
Зборник НОР-а, VII-1, 42–43. Проглас од 6. септембра 1941.
368
Исто, 51.
миран Прилепски партизански одред од 30 бораца. Овај одред је

11. октобра 1941. године напао полицијску станицу, затвор н телефонска
постројења у Прилепу. То је био први оружани сукоб са бугарским оку-
пационим снагама, који је у кaснијој митологизацији третиран као доказ
да је победила револуционарна линија КПЈ над дотадашњом „опорту-
нистичком контрареволуционарном работом“ Методија Шаторова и
партије бугарских комуниста.369 Тај дан је слављен и као дан устанка
Македоније против окупатора.
Свргнуто вођство македонске партијске организације успешно је
поткопавало легитимитет новог руководства, које није успевало да до-
несе одлуку о покретању оружане борбе и остављало је утисак неспо-
собности. Осим тога, морало је да се бори и против инфилтрације при-
падника бугарске полиције у локалне партијске организације. Лазар
Колишевски је 6. новембра ухапшен и интерниран у Бугарску. После тога,
Бане Андрејев,370 нови секретар ПК КПЈ за Македонију, под сугестијама
већ помињаног Бојана Балгарјанова, сматрао је да је акција изведена
11. октобра представљала пораз за македонску партијску организацију,
јер је показала да извођење оружаног устанка ниjе могуће. Због тога je
издао директиву да се одред расформира „да би избегли уништење“, што
је и учињено, а партизани су прешли у илегалност.371
Андрејев је постао члан новог петочланог ПК КПЈ за Македонију,
мада је претходно подржао Шаторова у одлуци да се партијска органи-
зација Македоније прикључи Бугарској радничкој партији. Без обзира на
то, вероватно због „доброг“ држања у затвору, изабран је и за новог
политичког секретара организације КПЈ за Македонију, али је Титова
„власт“ над македонским комунистима за време мандата Андрејева још
више ослабила.372
369
Шаторов је у октобру 1941. отишао у Бугарску на дужност секретара Со-
фијског обласног комитета. После кратког времена смењен је са те дужности
„због грубих грешака“ и послат у унутрашњост Бугарске на партијски рад као
секретар Обласног комитета БКП. Погинуо је почетком септембра 1944. у су-
кобу са бугарском полицијом, непосредно пред улазак совјетских трупа у Бу-
гарску. (Зборник НОР-а, VII-1, 35).
370
Бане Андрејев (1905–1980). Комунистима се прикључио 1923. у родном
Велесу, а од наредне године био је у Комитету СКОЈ-а за Велес. Студирао је у
Београду. Заједно са једном групом комуниста, у којој је био и А. Ранковић,
ухапшен је 1929. и осуђен на пет година затвора. Казну је издржавао у затво-
рима у Лепоглави и Сремској Митровици. У тамници је успоставио блиске везе
са усташама. Његов успон у КПЈ почео је 1935. када је постао секретар КПЈ за
округ Скопље, а две године касније изабран за члана Покрајинског комитета
КПЈ за Македонију.
371
372
Партизанске јединице брзо су се распадале или посртале пред на-

падима бугарске војске, чак и на оним малим подручјима које су некако
успевале да ослободе. Партизански покрет је остао пасиван, а сукоб из-
међу пројугословенских и пробугарски оријентисаних Македонаца трајао
је све до краја рата. На састанку организација КПЈ у Македонији, одр-
жаном 7. јануара 1942. године, констатовано је да не постоје „никакви
позитивни резултати“ и да партијска организација личи на „једног ра
спојасаног војника“. Критиковано је и ново партијско руководство због
фракцијских борби које су довеле до тога да „данас немамо партизане а
имамо сасвим слабу Партију“.373
И српски комунисти уверавали су „другове у Македонији“ да ће
у новој Југославији остварити своју националну слободу. Тако треба
схватити писмо које је Благоје Нешковић 13. јануара 1942. упутио
комунистима у Македонији. Он им је тада писао да ослободилачка
борба у Србији улази у фазу борбе против „великосрпске реакцио-
нарне банде“, а да је Црвена армија гарант остварења тековина осло-
бодилачке борбе.374
У Македонији је било много проблема и због често нејасних ставо-
ва који су стизали из Москве. Коминтерна (односно Георги Димитров),
на велико Титово изненађење, захтевала је крајем фебруара 1942. да КПЈ
руковођење македонском партијском организацијом прилагоди „посеб-
ним условима“ који су владали у Македонији. Као најбоље решење, пре
дложено је да се формира посебна Комунистичка партија Македоније како
би се неутралисала „раније постојећа великосрпска политика у односу
на македонски народ и на Македонију“.375
Тито је 11. марта одговорио како му је „неразумљив“ део телеграма
који је говорио о потреби стварања посебне македонске „компартије“.376
Истовремено је 15. марта македонским комунистима поручио да крај
рата уопште није близу и да је зато неопходно активирање „народних
маса“ у Македонији, јер она у развоју ослободилачке борбе знатно зао-
стаје иза свих других крајева Југославије. Тито се определио за политику
симетрије – тражио је да македонски комунисти подједнако нападају и
„великобугарске елементе“ и југословенску владу у Лондону и њену „ве-
ликосрпску политику“.377
Политика Банета Андрејева и утицај бугарских комуниста довели су
до размимоилажења у Покрајинском комитету. Док је Андрејев боравио у
373
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 13, 117 и 121.
374
Исто, 163.
375
376
Исто, 76.
377
Исто, 82.
Софији, ПК је донео одлуку да се он смени због „опортунизма и неспо-

собности за руковођење“, као и због непотребног задржавања у Бугарској.
Међутим, Андрејев је игнорисао ову одлуку, а комунисте који су је донели
оквалификовао је као „фракционаше“. Средином јануара 1942. сазвао је
партијско саветовање којем нису присуствовали сви чланови ПК, као ни
представници свих партијских организација Македоније. Тада је искључио
из ПК оне чланове који су стајали на линији ЦК КПЈ. У истом периоду,
руководство бугарске комунистичке партије изнело је позитиван став пре-
ма мобилизацији коју су спроводиле бугарске власти у Македонији, уз
образложење да је то добра прилика да комунисти изнутра преузиму бу-
гарску армију. Андрејев је у том духу саставио резолуцију и директивно
писмо, али су партијске организације у Македонији одбиле да прихвате
његове закључке. Он се одупирао стратегији КПЈ која је бугарску власт у
Македонији хтела да дестабилизује путем партизанског рата, а у пар-
тијским публикацијама избегавао је да спомиње Југославију. Размимоила-
жење између Андрејева и партијског чланства било је све веће, и он је
4. јуна смењен. Касније током месеца, формиран је привремени ПК.378
Тито је 22. септембра 1942. године обавестио партијску организацију
у Македонији да се Коминтерна сложила да ПК Македоније остаје „до
даљњег“ у склопу КПЈ, али је ипак прихваћен и захтев бугарских кому-
ниста да македонски комунисти имају „извесну аутономију“. Из његовог
писма јасно је и да Врховни штаб није имао никакве информације о
бројном стању партизанских одреда у Македонији. Тито је рекао и да је
суштина партизанске борбе у националном питању и сламању „велико-
српске хегемонистичке клике“.379
Ипак, само спомињање имена Југославија и даље је изазивало вели-
ки отпор код већине македонских комуниста, а све до краја 1943. уопште
није ни говорено да се борба води за обнављање Југославије. У прогла-
сима и лецима уместо потписа „ПК КПЈ за Македонију“ писало је „ПК
КП за Македонију“ или „Група Македонаца“ или „Чесни Македонци“.
Тито је средином 1942. године као инструктора КПЈ у Македонију
послао српског комунисту Добривоја Радосављевића (1915–1984, после-
ратни високи партијски функционер). Он је Тита 7. новембра 1942.
обавестио да свако помињање Југославије „просто онемогућује широку
мобилизацију македонских маса у јединствени фронт, онемогућује ог-
ромну масу поштених Македонаца који су и против Немаца и против
њихових бугарских агената, али се плаше од оне Југославије и стално
нам та питања набацују. [...] Моје је мишљење да, с обзиром на такву
378
379
Tito, Sabrana djela, XII, 67.
ситуацију, а нарочито с обзиром на то да сада никакве политичке пар-

тије немају скоро никаквог ослонца у масама, да би смо променом на-
зива наше Партије омогућили себи да будемо једини руководиоци ма-
кедонског народа. С таквом променом разбили би смо позиције и
окупатора и његових слугу, а и његових великобугарских и великосрп-
ских помагача и агената“.380
Тито је 16. јануара 1943. године упозорио македонске комунисте да
спроводе изолацију македонског народа од јединствене борбе свих на-
рода Југославије: „Питање Југославије не поставља се данас као питање
режима бивше Југославије (који карактер вољно или невољно, али обје
ктивно тенденциозно желе том питању да даду неки Македонци) већ као
питање заједничке борбе за ослобођење свих народа и послије свршеног
рата (послије извојеване побједе над фашизмом, непријатељем слободе
и независности нарочито малих народа) братског заједничког уређења и
живота. Јасно је да аутономистичке тенденције не могу бити носилац ове
мисли, а на дјелу те тенденције доводе до сасвим других резултата. Јасно
је, исто тако, да ваше мишљење о политичкој корисности издвајања из
оквира КПЈ значи насиједање оваквим тенденцијама и неразумијевање
како перспективе данашње борбе, тако и улоге наше Партије у њој“.381
На крају је Тито македонским комунистима морао да дозволи пуну
аутономију и самосталност у раду. Да би остварио неку врсту заједнич-
ке акције на југословенском нивоу, као свог делегата у Македонију послао
је Светозара Вукмановића. Он је обавестио Тита да је партија у Македо-
нији била „организационо скоро у расулу“, а да је главни узрок томе
понашање Бугарске радничке партије чији су „делегати“ говорили како
су ту дошли по наредби Коминтерне. Вукмановић је пренео и како му је
речено да у Македонији нема услова за борбу јер она није национално
поробљена од Бугара, као и да македонску партијску организацију треба
издвојити из КПЈ.382
Да би се ситуација некако консолидовала, Вукмановић је у Тетову
19. марта 1943. године основао Комунистичку партију Македоније, та-
чније њен Централни комитет. Први политички секретар био је Лазар
Колишевски, који је на тој функцији остао пуних 20 година. Вукмановић
је формирање КПМ објаснио потребом окупљања свих „здравих“ пар-
тијских кадрова како би се спровела политика КПЈ о стварању „братске
заједнице“ југословенских народа: „Масе радника отворено су поздра-
вљале одлуку ЦК КПЈ о давању аутономије КПМ, гледајући у томе га-
380
381
J. B. Tito, Sabrana djela, XIII, Beograd, 1982, 192–193.
382
Tito, Sabrana djela, XVI, 302.
ранцију да ће Македонија заиста бити равноправна у братској заједници

народа Југославије“.383
Вукмановић jе Титу слао оптимистичке извештаје да је македонска
партијска организација „очишћена“ од „фракционаша и саботера“, али је
потценио анимозитет према Југославији који је и даље био доминантан и
који је ширио Андрејев. На изненађење пројугословенских македонских
комуниста, Андрејев је изабран и у нови ЦК КПМ. Вероватно због тога
македонско партијско руководство, на сугестију Добривоја Радосављевића,
у прогласу о уједињењу Македоније из јуна 1943. године није уопште спо-
менуло Југославију. Македонски народ позван је у борбу за остварење
„вековног идеала – слободне Македоније: „Окрените своје оружје против
фашистичких окупатора. Прелазите на страну партизанске војске било
којег братског балканског народа, прелазите на страну англо-совјетско-
-америчке коалиције. Све своје војничке способности ставите у службу
народноослободилачке борбе и свога напаћеног народа“.384 Тај потез Тито
је веома оштро критиковао. Ипак, многи Македонци, не само комунисти,
и даље нису били уверени да је баш Југославија, а не Бугарска, природно
предодређена да уједини све Македонце.385
Светозар Вукмановић је сматрао да ће увођење националне иконогра-
фије у партизанске одреде повећати њихову привлачну снагу, па је почетком
септембра 1943. године тражио стварање две ударне групе, једне албанске
и једне македонске: македонске јединице требало је да носе македонске, а
албанске албанску заставу.386 Али, ни у јесен 1943. већина Македонаца није
била убеђена да своју националну слободу могу да остваре у заједничкој
борби са осталим југословенским народима: „То је неоспорно чињеница, са
којом рачунамо због заосталости маса, тешког и закаснелог развоја НОБ у
Македонији. Међутим, чињеница је и то да је једини пут за остварење сло-
бодне Македоније тај ако идемо са народима Југославије – сјајан пример
претставља остварење слободне Словеније и Хрватске са њиховим већима.
Уложићемо све снаге да убедимо људе како би ствари ишле“.387
Приликом обележавања годишњице Октобарске револуције, Мило-
ван Ђилас је 6. новембра 1943. рекао да се устанак у Македонији и даље
налази на почетку због „сурове дугогодишње жандармске владавине
383
384
Izvori za istoriju SKJ. Dokumenti centralnih organa KPJ. NOR i revolucija
1941–1945. Knjiga 12, Beograd, 1989, 357.
385
386
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 13, 43. Писмо Михаилу Апостолском,
команданту Главног штаба НОВ и ПО Македоније, од 6. септембра 1943.
387
Зборник НОР-а, VII-2, Београд, 1952, 143. Извештај Кузмана Јосифовског
ЦК КП Македоније од 15. октобра 1943.
великосрпских шовиниста“, па су Македонци са „оправданим непове-

рењем гледали на ускрсавање Југославије“. Али, упорна борба српског
народа „против окупатора и његових слугу отворила је срце и овог на-
рода и све више му показала да се у овој борби ради и о његовој судби-
ни и о његовој будућности“.388
После Другог заседања АВНОЈ-а и одлуке о Македонији као посеб-
ној федералној јединици дошло је до „полета“ ослободилачке борбе и на
овом простору. Ипак, она никада није имала неки масовнији карактер,
иако је Тито већ 6. децембра 1943. Вукмановићу поручио да македонски
народ има право да се определи, „па и да се отцепи“. Тито је тада више
него јасно изложио националну политику КПЈ: ако Македонци, као и сви
други народи Југославије, не „истакну и не присвоје ово право, тешко је
говорити да ће они с поверењем гледати у нову Југославију“.389
Сагласност о „линији КПЈ“ у Македонији постигнута је тек 24. јуна
1944. године. На седници комунистичке владе (НКОЈ), уз присуство нај-
виших партијских функционера, донесена је одлука о формирању Анти-
фашистичког Собрања народног ослобођења Македоније. Одлучено је
такође да се још увек не отвара питање „националних тежњи македонског
народа“, јер пут ка „ослобођењу и самоопредељењу“ свих делова маке-
донског народа може да буде реализован само у „широком ослободилач-
ком покрету против фашистичких окупатора на челу са Хитлером“.390
Од те борбе готово да није било ништа у реалности, што је Тито
отворено написао Георги Димитрову неколико дана касније (почетком
јула 1944). Из овог писма јасно се види Титов страх да Совјетски Савез
има одређене планове са прикључењем Македоније Бугарској. Зато је у
први план ставио објашњење да Бугарска радничка партија није преду-
зела никакве практичне мере у вези истеривања „окупатора“ из земље:
„Народ и војска позивају се на припремање неке будуће борбе. Војска,
која данас извршава Хитлерова наређења и служи као оруђе за окупацију
Југославије, Грчке и Албаније назива се често надом бугарског народа.
[...] Бугарска партија се нада да ће једнога дана та цијела војска прећи
на страну Отечественог фронта“.391
Тито је посебно критиковао став бугарских комуниста да Македо-
нија не треба да се прикључи било којој балканској држави, очигледно
мислећи на оспоравање статуса федералне Македоније у новој Југосла-
вији. Сматрао је да се тај став не темељи на актуелним политичким од-
388
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija 1941–1945. Knjiga 14, 85.
389
Исто, 408.
390
J. B. Tito, Sabrana djela, X, Beograd, 1984, 252–253.
391
J. B. Tito, Sabrana djela, XXI, Beograd, 1985, 3–4.
носима и да не уважава ослободилачку борбу југословенских народа.

Зато је подсетио Димитрова да је КПЈ одмах по немачком нападу на
Совјетски Савез покренула своју борбу и да југословенски комунисти
„нису мјерили“ немачке снаге у Југославији и своје слабости, већ их је
водила мисао да се треба борити на страни Москве „без обзира на жртве
и тешкоће“.392
Димитров је Титу послао одговор 28. јула у којем је прихватио већи-
ну његових објашњења. Рекао је како је „бугарским друговима“ дао упут-
ства да „свим снагама“ подрже „македонску политику“ нове федератив-
не Југославије „која пружа Македонцима равноправност“, као и да
избегавају било какве спорове око територијалних питања и будућих
граница балканских држава: „Сматрам да не може бити ни говора о оду-
зимању југословенске Македоније од Југославије после свих оних огро-
мних жртава које сте имали, а које ће још имати народи Југославије у
рату против заједничког непријатеља“.393
Приликом стварања своје државе македонски комунисти показали
су територијалне претензије према Србији, што је било опште место у
националној политици КПЈ. Македонске мете били су Прешево и мана-
стир Прохор Пчињски. Tито је македонским комунистима 27. августа
поручио да је важније „истерати Бугаре, Немце и домаће издајнике“ него
покретати питање Прешева.394 Благоје Нешковић је 6. септембра доста
оштро упозорио врх КПЈ да Македонци претендују на српску територију:
„Македонци су врло уски и неправедни. Територију Пчиње, где живи
искључиво српски живаљ, са старим борбеним традицијама, сматрају
Ристовачком Македонијом, чак су и своје Собрање изабрали на терито-
рији Пчиње у, како они кажу, историјском манастиру свети Прохор
Пчињски. Ми нећемо дозволити никакве расправе са Македонцима око
граница и сматрамо да је главно да су се дигли у борбу, за остало ћемо
лако. Сметње које они нама чине својом ускогрудошћу, ми ћемо лако
отклонити не упуштајући се уопште у расправљање граница“.395
Након преврата у Софији, Бугарску је посетила југословенска деле-
гација коју су чинили Светозар Вукмановић, генерал Михаило Апостол-
ски и Лазар Колишевски. На састанку са неколико истакнутих вођа
БРП(к) утврђено је да између бугарских и македонских комуниста одно-
си „нису добри“, јер обе стране нису имуне „од национализма и шови-
низма“. Вукмановић је за овакво стање оптужио у првом реду бугарске
392
Исто, 5.
393
Tito, Sabrana djela, XXI, 294.
394
Наведено према: В. Глишић, Досије о Благоју Нешковићу, 68.
395
Исто.
комунисте, чију су политику дуго обележавали „шовинизам“ и „велико-

бугарски хегемонизам“. Истовремено је из Москве стигла порука за ру-
ководство КПЈ да се македонско питање неће решавати без његове са-
гласности. Работническо дело, орган БРП(к), објавило је 13. октобра
декларацију бугарске владе којом су подржане одлуке АВНОЈ-а о фор-
мирању федеративне Македоније у оквиру Југославије.396
Бугарска окупациона војска је септембра 1944. напустила Македо-
нију, али се у њу, под другим именом (Отечествени фронт Бугарске),
вратила као „ослободилачка“. То је било могуће због споразума Тита и
„нове“ Бугарске, који је под совјетским патронатом потписан 5. октобра
1944. у Крајови. Ипак, стари проблеми су остали, па је Тито већ 16. ок-
тобра, после протеста из Србије, обавестио Кочу Поповића да је затра-
жио од надлежне команде Црвене армије да бугарским трупама нареди
лојално и савезничко држање према ЈА и забрани покрет према Косову,
као и да им нареди да „испразне територију Србије“.397 Бугарска војска
учествовала je у борбама у Македонији, на југу Србије, на Косову и Ме-
тохији и на Сремском фронту, али је њихова војничка улога била више
него симболична.
Много проблема било је и са македонским јединицама које су од-
биле да иду на Сремски фронт. У јануару 1945. дошло је чак и до масов-
них демонстрација у Скопљу, уз извикивање пароле: „Сакаме Солун,
некеме Берлин“. Тражена је борба за „ослобођење“ Солуна и целовитост
Македоније. На челу тих демонстрација био је извесни потпуковник
Минчев, брат Николе Минчева, истакнутог македонског комунисте. Ма-
кедонско руководство, уз помоћ Светозара Вукмановића, успело је да
поврати војску у касарне и да је разоружа.398
Македонија је имала најповољнији територијални статус у кому-
нистичкој Југославији. Она је добила сву територију јужно од Качаника
и Ристовца, северно од ове границе није било Македонца, док је у гра-
ницама Македоније остао знатан број Срба, Албанаца и муслимана. Чак
је 3. августа 1945. Председништво АВНОЈ-а донело Закон о ревизији
додељивања земље колонистима у Македонији (и на Косову и Метохији),
којим је практично санкционисано протеривање Срба и Црногораца из
Македоније. У питању су били Срби и Црногорци којима је због заслуга
у балканским и Првом светском рату омогућено да купе земљу која до
тада није обрађивана. Тада је речено да су они били „слуге антинародних
396
Петар Драгишић, Југословенско-бугарски односи 1944–1949, Београд, 2007, 83.
397
398
Војни архив, фонд: „Војно-безбедносна агенција“. Документација Одељења
заштите народа, К-20, св. 8.
режима“ и да им се због тога одузима земља.399 Македонском руковод-

ству једино је ускраћена могућност да, попут словеначког и хрватског,
донесе своју одлуку о прикључењу матици делова суседних држава (Гр-
чке и Бугарске) насељених Македонцима.
И поред тога, мaкедонски комунисти тешко су се уклапали у југо-
словенски концепт. Идеја о уједињењу свих Македонаца, или о уједињењу
Македоније са Бугарском, била је жива и након завршетка рата, а њу је
најснажније заступао Густав Влахов (1912–1991; био је члан КП Фран-
цуске и совјетске Комунистичке партије; војник Црвене армије; новембра
1944. дошао је у Скопље, где је наредних осам месеци вршио бројне
функције: директор прве Партијске школе КП Македоније, члан Агит-
пропа и инструктор ЦК КПМ за скопску партијску организацију).400 Због
тога се Политбиро ЦК КПЈ 11. августа 1945. састао са македонским По-
литбироом и разговарао о питањима „сепаратизма и контрареволуције“.
Кардељ је на тој седници забележио да Влахов погрешно дефинише се-
паратизам, а сам је сматрао да је сепаратизам реакционарна и контраре-
волуционарна појава и да ће сепаратисти поћи за реакцијом, „па и
краљем Петром“. Влахов је, међутим, на једном предизборном скупу
25. октобра 1945. рекао да се његов народ није одрекао, нити ће се одрећи
свог права на уједињену Македонију. Због тога је смењен и касније из-
веден пред суд.401 После тога је живео у Београду и обављао читав низ
политичких функција (био је и амбасадор СФРЈ у Пакистану).
399
Службени лист ДФЈ, 3. август 1945. – Додатна ревизија овог закона извр-
шена је 2. новембра 1946. године. (Службени лист ФНРЈ, 5. новембар 1946).
400
Густав Влахов је син старог македонског револуционара Димитра Влахова
(1878–1953). Школовао се у Солуну и Софији. Студирао је хемију у Немачкој и
Швајцарској, где је ступио у контакт са социјалистима. Члан Централног коми-
тета ВМРО постао је 1904. и истовремено руководилац организације у Солуну.
Био је члан Народне федеративне партије и учествовао је у раду Солунске со-
цијалистичке федерације. После анексије Македоније од стране Бугарске (1917),
Влахов је постао управник Приштинске области. Након завршетка Првог свет-
ског рата вршио је дужност бугарског генералног конзула, прво у Одеси, потом
у Бечу. Ту је 1924. био један од организатора тзв. Мајског манифеста који се
односио на усаглашавање дејства ВМРО-а и комунистичких партија Балкана.
Одбацио је политику ВМРО-а и учествовао је у формирању ВМРО (уједињене).
Од 1925. до 1944. био је члан Бугарске комунистичке партије, а од 1936. до 1944.
живео је у Совјетском Савезу, где је радио у Балканском секретаријату Комин-
терне. Аутор је резолуције о македонском питању, која је усвојена од стране
Извршног комитета Коминтерне у фебруару 1934. Две године касније Комин-
терна је признала националну посебност македонског народа. (Jan Rihlik –
Miroslav Kouba, Istorija na Makedonija, Skopje, 2009, 217–218). Напустио је идеју
о независној Македонији, изабран је за потпредседника АВНОЈ-а, у Југославију
се вратио 1944. и одмах је постао члан ЦК КП Македоније.
401
J. Vodušek Starič, Kako su komunisti osvojili vlast, 445.
6. АВНОЈ – савезна држава или савез држава?

Темељи социјалистичке Југославије ударени су на познатом Другом
заседању АВНОЈ-а, одржаном у Јајцу 29. и 30. новембра 1943. године. Ка-
питулација Италије била је знак да су сазрели услови са стварање „ауто-
ритативног политичког тела“ које би се изјаснило о краљу у југословенској
емигрантској влади. Ова иницијатива поклопила се са великим успесима
Црвене армије на Источном фронту и са одлукама донесеним на савез-
ничкој конференцији у Техерану (одржаној од 28. новембра до 1. децембра
1943), које су ишле у прилог партизанима. Занимљиво је да је Тито још
5. новембра 1943. обавестио Ивана Рибара да је формирао владу – Нацио-
нални комитет ослобођења Југославије – и себе одредио за њеног пред-
седника, а да АВНОЈ само то треба да потврди.402
На другом заседању АВНОЈ-а, ово веће је проглашено за „врховно
представничко тело законодавне и извршне власти“ у будућој Југосла-
вији. Образован је и Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ)
као „највиши извршни и наредбодавни орган народне власти“, са обе-
лежјима привремене „народне владе“. Југословенској избегличкој влади
одузета су права законите владе, а краљу Петру забрањен је повратак у
земљу, с тим да се питање државног уређења „реши“ после ослобођења
земље. Одлука о стварању нове Југославије била је крајње двосмислена
и необавезујућа: „На основу права сваког народа на само-одређење, укљу-
чујући право на отцепљење или на уједињење са другим народима, и у
складу с истинском вољом свих народа Југославије, освједоченом у току
трогодишње заједничке народноослободилачке борбе која је сковала не-
раздруживо братство народа Југославије. [...] Југославија се изграђује и
изградиће се на федеративном принципу који ће обезбедити пуну рав-
ноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, од-
носно, народа Србије, Хрватске, Словеначке, Македоније, Црне Горе и
Босне и Херцеговине“.403
Србија је једина од федералних јединица новопрокламоване феде-
рације Друго заседање АВНОЈ-а дочекала без формираног највишег
органа револуционарне власти – Земаљског антифашистичког већа. При-
преме за његово оснивање биле су завршене још у првој половини
1943. године, али врх КПЈ није дао сагласност за то. Стереотипи о „вели-
косрпском хегемонизму“, „угњетеним“ народима и „угњетачком“ народу
још увек су били на снази. Српски политички и војни кадрови нису
постављали питање положаја Србије у новој федерацији, као ни питање
402
403
Наведено према: B. Petranović – M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, I, 800–801.
територијалног разграничења. Друго заседање АВНОЈ-а потврдило је

процес федерализације Југославије који је трајао од почетка рата. Ова
кво решење делило је Србе јер је значајан део народа остао ван матице
(српске федералне јединице). Доминантно место у федеративном систе-
му имала је КПЈ. И федерализација Југославије суштински je била само
форма, у којој је целокупна власт била у рукама најужег партијског ру-
ководства.
Национално преуређење југословенске државе (федерализација)
одвијало се под притиском схватања о „српској хегемонији“ као трајној
хипотеци српског народа. Представници Хрватске сељачке странке из
хрватске делегације инсистирали су на конфедерацији, тврдећи да не могу
„ступити пред свој народ“ са идејом да Хрватска више неће бити само
стална држава, као што је била у том тренутку, а у територијалном смислу
она мора да има обим бар као Бановина Хрватска. Зато је Тито хрватској
делегацији јасно рекао да је Хрватска имала посебну улогу „јер су Хрва-
ти и Хрватска били носиоци борбе против великосрпске реакције“.404
Одлуку о конституисању Босне и Херцеговине као посебне федерал-
не јединце Тито је донео сам. Уочи Другог заседања АВНОЈ-а постојала
су опречна мишљења о њеном статусу. Моша Пијаде се, на пример, још
крајем 1942. залагао за аутономне покрајине у њој, чему се Тито одмах
успротивио, као и идеји да се у Хрватској формира српска аутономна
покрајина. Пијаде је чак израдио нацрт њеног статута у којем је на ос-
нову статистичких података предвиђено омеђивање српске аутономије,
коју је требало да сачињавају општине са српском већином у Лици, Ба-
нији и Кордуну, али без Срба у Славонији. Са тим предлогом отишао је
код Тита у Босански Петровац али се, како бележи Владимир Дедијер,
„вратио оданде двапут брже него што је отишао“.405
Према Ђиласовом сведочењу, Тито је био чак „потиштен“ када је чуо
за ову нову идеју. Пијадином предлогу први се успротивио управо Ђилас,
сматрао је да је омеђена територија неприродна, без центра и услова, а
„поврх свега долива уље на хрватски национализам“, са чим се одмах сло-
жио и Кардељ. „Најревноснијег Србина“ у врху КПЈ дезавуисао је Але
ксандар Ранковић тезом да Срби и Хрвати нису толико различити да би се
свака општина издвајала. Тито је тада први пут употребио појам „адми-
нистративна граница“ насупрот „буржоаском“ схватању граница.406
Све дилеме разрешио је Тито после разговора са члановима
Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину. Непосредно уочи
404
405
V. Dedijer, Novi prilozi, 903.
406
B. Petranović, Srbija, 550–551.
Другог заседања АВНОЈ-а, у Мркоњић Граду је 26. и 27. новембра 1943.

одржана основачка седница револуционарне босанске скупштине
(ЗАВНОБиХ). Покрајински комитет је тражио да Босна, иако није на-
ционално јединствена, буде самостална федерална држава. Речено је да
ће политика „братства и јединства“ решити све националне проблеме, а
кривица за њихово постојање пребачена је на „народне непријатеље“ који
су Босном управљали у међуратном периоду.407 Кардељ је подржао овај
захтев, о томе је обавестио Тита и добио његову сагласност да Босна и
Херцеговина буде шеста федерална јединица.408
Насупрот томе, положај Србије у југословенској федерацији није
одређен. Формална логика упућује на закључак да заседање није могло
да буде одржано без репрезентативних представника највеће земље. Сло-
бодно изабрана делегација Србије морала би да постави питање њеног
положаја у новој федерацији, али и питање граница, а то Титу и руко-
водству КПЈ није одговарало. Зато је одлука морала да буде донесена без
квалификованих српских делегата који би могли да отворе српско пи-
тање. Решење је нађено у дисциплинованој делегацији из српских једи-
ница НОВЈ ван Србије, истакнутим комунистима, који су одлуке KПЈ
прихватали по принципу партијског централизма.409 У Србији једно
ставно није могло да буде цивилних и војних иницијатива уколико оне
не би биле покренуте из центра партијског и војног руководства кому-
нистичке Југославије. Сва политичка решења која су се тицала положаја
Србије и српског народа у новој држави наметао је Тито.
И промене унутрашњег уређења земље извршене су у нерегуларним
ратним условима. У име обнове Југославије, на делу је била својеврсна
„стратегија ћутања“ о српским жртвама. Политика „националне равно-
теже“ драстично је изменила предратни положај Србије. АВНОЈ је
суштински поништио и последње трагове некадашње српске државности
који су 1918. уграђени у државност Југославије. Именовање НКОЈ-а и
одузимање законитих права југословенској емигрантској влади потирало
је, и формом и садржајем, традицију органа државне управе која се те-
407
Vera Katz, „Tito i nacionalno pitanje u Bosni i Hercegovini“. У: Suočavanje sa
prošlošću, 394–395.
408
После другог заседања AВНОЈ/a, кoмунисти у Босни и Херцеговини по-
ручивали су муслиманима да им је једини „спас“ да подрже партизане, јер ће
се суочити са „четничком осветом“. Такође, саопштавано је да је „света и ис-
ламска дужност“ да из своје средине „очисте губу и коров који им спутава
снаге и који их води у срамоту и пропаст“. (Наведено према: Zеmaljsko
Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine. Dokumenti 1943–1944,
Sarajevo, 1968, 88).
409
мељила на искуству српске политичке мисли 19. и 20. века. Одлука о

забрани повратка у земљу краљу Петру значила је елиминисање династије
која је од почетка српске револуције (1804) идентификована са држав-
ношћу Србије.410
Границе утврђене на Другом заседању АВНОЈ-а заживеле су и после
рата. На овом заседању прихваћенa је одлука хрватске револуционарне
скупштине од 20. септембра 1943. која се односила на припајање Хрватској
подручја под некадашњом италијанском окупацијом (Истра, Ријека, Задар
и острва), упркос томе што је Тито у почетку критиковао Хрвате да при
свајају суверенитет који припада само Југославији. Истоветна одлука доне-
сена је и за Словенију: потврђена је ранија одлука Пленума Освободилне
фронте о прикључењу словеначког Приморја и свих анектираних делова
Словеније „слободној Словенији у федеративној Југославији“.
На посебном састанку са хрватском делегацијом (30. новембра) Тито
је нагласио да Хрватска има важну улогу у ослободилачкој борби, јер су
„Хрвати и Хрватска били носиоци борбе против великосрпске реакције“,
а да је сада најважнији задатак заједничка борба Хрвата и Срба у лик-
видацији унутрашњих непријатеља „јер су они опаснији од окупатора“.411
Хрватска је апсорбовала већи део Истре од Италије и тако постала
„чист добитник“, мада је Андрија Хебранг сматрао да су „праведније“
границе које је Хрватска имала у Другом светском рату.412 На тај начин
је 250.000 Италијана који су тамо живели осуђено на „ефикaсну и углав-
ном без крви кампању етничког чишћења“ која је трајала од 1945. до
1950. године.413 Истовремено, Тито још једном одбацио предлоге да се у
новој хрватској републици направи један или, можда, више аутономних
српских региона. Пошто и сама није била превише популарна у хрват-
ском народу, КПЈ није ни смела да размишља о стварању посебних срп-
ских целина.
410
Партизанска пропаганда у Србији веома је пажљиво објашњавала одлуке
АВНОЈ-а. У првом плану било је формирање нове револуционарне власти, уз
тумачење да је она израсла „из редова оних који су водили борбу против оку-
патора“, да је избор извршен „на најдемократскији начин“ и то на основу оп
штих избора. Што се тиче уставних начела, за њих је говорено да су у питању
одлуке од „далекосежног значаја“ за будућност. Посебно је наглашено да све
федералне јединице у савез улазе као слободне и равноправне целине, да имају
„пуно право опредељења, са правом отцепљења, тј. са правом да могу из њега
изаћи и образовати самосталне државе“. (Наведено према: Милан Матић, Пар-
тизанска штампа у Србији 1941–1944, Београд, 1993, 119).
411
412
Aleksa Đilas, Osporavana zemlja, Beograd, 1990, 242.
413
Džon R. Lempi, Jugoslavija kao istorija. Bila dvaput jedna zemlja, Beograd,
2004, 205–206.
На састанку у Јајцу доминирали су Хрвати и Словенци. Два Хрвата

изабрана су на челне функције: Тито за председника владе, а Иван Рибар
за председника АВНОЈ-а. Уз Тита, кључну улогу у доношењу свих одлу-
ка имала су два Словенца: Едвард Кардељ и Борис Кидрич. Титову уло-
гу Кардељ је описао следећим речима: „С једне стране био је акционо
изванредно продоран, незаустављив активиста и одлучан организатор.
С друге је био интензивни мислилац, који се није задовољио само улогом
извршиоца, него је био и стваралац“.414
Одлуке донесене на Другом заседању АВНОЈ-а уобличаване су све
до краја рата. Послератна српска марксистичка елита деценијама се тру-
дила да докаже како је у Јајцу створена јединствена југословенска држа-
ва, а да је њена (кон)федерализацаја резултат историјских догађаја који
су значили напуштање „темељних начела“ АВНОЈ-а. То, међутим, није
било тачно. Сви конститутивни народи, осим српског, још пре заседања
у Јајцу изјаснили су се о свом статусу, и тако су потврдили да ће нова
Југославија бити савез држава, а не савезна држава. Словеначки истори-
чар Јанко Плетерски у том смислу никада није имао дилеме и за њега је
то било „излишно правничко цепидлачење“, јер „ако погледамо одлуке
АВНОЈ-а у Јајцу оне, по свом садржају и форми, представљају реализа-
цију начела суверености југословенских народа“.415
Суштина револуције била је у федерација која настаје правом нација
на самоопредељење, а етничко начело било је уграђено у структуру нове
федерације. Самим тим су и све републике (осим Босне и Херцеговине)
биле националне, на чему су у Словенији и Хрватској инсистирали и у
периоду пуне изградње социјализма, када је усвојено начело да је соција-
лизам „укинуо“ националне супротности у Југославији.
Све ове дилеме у потпуности су отворене крајем осамдесетих годи-
на 20. века, када су Словенија и Хрватска инсистирале на ставу да оне
нису искористиле право на отцепљење, јер су се добровољно једном ује-
диниле са осталим југословенски народима и републикама у федеративну
Југославију. Основна политичка идеја била је да је у питању трајно пра-
во које се не може само једном искористити.
Када се од прокламованог кренуло ка нормативном, појавиле су се
прве пукотине у наизглед монолитној КПЈ. Априла 1944. актуелизовано
је питање хитног сазивања пленума Председништва АВНОЈ-а, како би
се крају привела расправа о будућем државном поретку у Југославији и
објавиле прве одлуке по том питању. На томе је посебно инсистирао
Моша Пијaде, председник Законодавне комисије Председништва АВНОЈ-а,
414
Наведено према: J. Pirjevec, Tito i drugovi, I, 235.
415
али је све конце у својим рукама чврсто држао Кардељ.416 Пијаде је пре
длагао да се Југославија дефинише као „савезна демократска држава“, уз
примедбу да ће Војводина и Санџак у блиској будућности сами донети
одлуку о свом статусу у федерацији, што значи да се тада уопште није
ни размишљало да те територије буду у саставу Србије. Предложио је
такође да будућа Декларацији АВНОЈ-а, која ће заменити устав док се
он не усвоји, буде „нека врста уговора међу свима нашим нацијама за
стварање заједничке државе“.417
Расправа о законодавству будуће југословенске државе oдржана је, не
случајно, у Словенији, у Рогу, априла 1944. године. Моша Пијаде је инсис-
тирао на нормирању државног уређења на основу одлука Другог заседања
АВНОЈ-а, како би се извршио дисконтинуитет са старим правним поре-
тком. Међутим, он је остао усамљен јер је превладао став да још није било
„сазрело време“ да се доноси зaконодавство за целу Југославију. Јосип
Видмар је у име Словеније истицао да АВНОЈ треба да усвоји начело
„већег либерализма“ према појединим републикама и да се законодавство
које се тиче свих народа донесе на неком заједничком форуму после рата.
Хрвати су сматрали да АВНОЈ у ратним условима може да доноси само
јавна општа начела, без ближег дефинисања „идеала“ Народноослободи-
лачког покрета. Јединство је могло да се постигне само у основним наче-
лима, искључивањем чак и наговештаја насилне унификације.418
Под утиском ове конференције, Пијаде је 13. априла Кардељу предло-
жио класичан конфедерални концепт државног уређења. Требало је дефи-
нисати јeдну „уговорну обавезу“ између представника свих народа да ничим
не сме да буде ограничено право грађана нити суверено право сваке нације
по питању облика владавине: „И то бих ја формулисао тако да неће важи-
ти ниједна одлука ако на њу не пристану сви народи, дакле, ако један народ
не жели такав и такав облик владавине, онда се и остали обавезују да га не
прихвате, те да сваки народ задржава право да иступ из ДФЈ ако се не
слаже са одлуком о облику владавине и уређењем државе“.419
416
То се може закључити из врло нервозне Пијадине реакције на то што му
Кардељ уопште није одговарао на његове предлоге: „Моје искуство у дописи-
вању с тобом учи ме да те пре свега морам упозорити да прочиташ писмо, јер
сам досад имао утисак да их уопште не читаш. То вероватно није тачно, али,
кад одговараш, ти никад доиста не одговараш на ствари о којима ти ја говорим
у мојим писмима и не одговараш ни на једно питање које ти у њима поставим.
Чак никад нисам сигуран ни да ли си примио моје писмо – у толикој се мери
ти на њега не осврћеш кад уствари одговараш“. (Zbornik NOR-a, II-12, Beograd,
1971, 470).
417
418
419
Посебно нејасна била је ситуација у Црној Гори, где се, поред питања
карактера нове државе, отворио и проблем одвајања Црногораца од Срба
и „српства“. Та питања привремено су разрешена на конститутивној се-
дници црногорске Антифашистичке скупштине народног ослобођења.
Седница је одржана од 13. до 15. јула 1944. у Колашину, а требало је да
усвоји одлуке Другог заседања АВНОЈ-а. Црногорска антифашистичка
скупштина се, „на основу права самоопредјељења народа Црне Горе“,
конституисала у највише законодавно тело Црне Горе „као равноправне
федеративне заједнице у демократској федеративној Југославији“.
Дилеме које су отворене Иван Милутиновић је објаснио на следећи
начин: „У Црној Гори има људи, пријатеља народноослободилачке борбе,
који се плаше стварања самосталне црногорске јединице: – Ми се одције-
писмо од браће Срба, постадосмо мала држава, не можемо сами живјети
– може се од њих чути. Стварањем федералне Црне Горе никако се не
умањује јединство и љубав Црногораца према српском народу. Напротив,
јединство је још чвршће и љубав још већа јер постоје на добровољној
основи, у равноправној заједници – федеративној Југославији. Данашњим
одлукама ви, другови, стварате слободну Црну Гору у саставу федератив-
не Југославије. Да ли нас та одлука обавезује да се ње заувијек држимо?
Не! Она је само потпуно остварење нашег права које нам је загаранто-
вано и одлукама Другог засједања АВНОЈ-а, остварење које у себи укљу-
чује како обезбеђење несметаног развитка Црне Горе као посебне феде-
ралне јединице тако и потпуну демократску гаранцију да се наш народ
сјутра, ако то жели, може слободно и добровољно ујединити са Србијом
или неком другом заједницом. Поставља се даље питање: да ли црногор-
ство умањује или искључује српство? Другови, ко није добар Црногорац,
тај није ни добар Србин. Црногорци и Србијанци народ су једног пле-
мена. Ми смо се у току свог самосталног државног живота развили до
ступња једног народа и борбом стекли себи пуно право како на само
стални живот, тако и на уједињење са другим народима. То нам право
нико никад не може узети“.420
Још док је рат трајао, било је потпуно јасно да је нова Југославија
„савез држава“, а не „савезнa државa“. То је скоро експлицитно речено и
на првом састанку Председништва АВНОЈ-а у ослобођеном Београду
28. новембра 1944. године: „Демократска федеративна Југославија је савезна
демократска држава, демократска федерација у којој су уједињени Срби,
Хрвати, Словенци, Македонци и која је састављена од шест демократских
држава: Србије, Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Македоније
420
и Црне Горе. Народ у Војводини и Санџаку имаће пуну слободу да сам

одлучи о своме односу и положају у федерацији“.421
Речено је да је Југославија једна државна целина, али је још једном
употребљена нејасна формулација да сви народи имају право на отце-
пљење и „прикључење другим народима“. Као одбрана од евентуалног
сепаратизма, понуђено је објашњење да су сви југословенски народи
„испуњени свешћу“ о потреби једне снажне заједничке државе „која ће
ослободити и обухватити све делове њених народа и све њихове нацио-
налне територије у једну непрекинуту државну територију“. Речено је и
да југословенски народи неће никада ни желети да употребе право на
отцепљење, а као заједнички послови наведени су одбрана, спољна по-
литика, економска обнова, саобраћај и служба информација.422
421
Исто, 44.
422
Исто.
III
СРБИЈА У КОМУНИСТИЧКОЈ
ЈУГОСЛАВИЈИ
Један од темељних митова КПЈ, деценијама негован од стране

марксистичких теоретичара и истраживача, тиче се тумачења да су
југословенска политика КПЈ, дефинисана очи Другог светског рата, и
доследна ослободилачка борба били пресудни за подршку коју је она
добила од српског народа у ратним годинама. Дужност српских кому-
ниста на почетку рата била је иста као и пре њега – борба за слободу
„угњетених нација“ како би „спрали љагу“ са свог народа. Тај задатак
дефинисан је у пролеће 1940. на Покрајинској конференцији КПЈ за
Србију. Тада је закључено како је политика „националног угњетавања“
македонског, црногорског и других народа Југославије разјединила на-
родне снаге и „рушила услове за окупљање народних маса за стварну
одбрану националне независности земље и очување мира“. Основни
задатак српских комуниста био је да воде „неуморну борбу“ за слобо-
ду и равноправност „свих угњетених народа, против великосрпских
хегемониста свих боја и њихових агената, како у редовима радничке
класе, тако и изван њих, као главних непријатеља радничке класе Ср-
бије и читавог радног народа“.1
За српске комунисте није било дилеме. Покрајински комитет КПЈ за
Србију поручио је новембра 1940. да се српска радничка класа годинама
борила за права хрватског народа, а заједно са радним народом Хрватске
и Словеније наставиће борбу за ослобођење осталих народа и земаља, пре
свега македонског и црногорског, „свесна да баш из угњетавања ових зе-
маља великосрпска владајућа клика црпи снагу и за угњетавање српског
народа и своју даљу противнародну политику која је довела Југославију
на руб пропасти“. Српска радничка класа и њена авангарда бориће се за
ослобођење и равноправност македонског и црногорског народа у оквиру
једне федеративне демократске Југославије, као и против деобе Босне и
Војводине „међу загребачком и београдском господом“.2
1
Proleter, april–maj 1940, 676.
2
Наведено према: M. Vesović, „Komunistička štampa o stvaranju Jugoslavije“, 62.
На „мајском саветовању“ КПЈ речено је да српски народ доживљава

голготу због „злочиначке политике коју је 22 године спроводила српска
капиталистичка клика“. Српски народ ће, као и увек у својој историји,
знати да се избори за своју слободу и независност, „али слободу за себе
а не за оне капиталистичке трутове који су криви за данашњу његову
трагедију“. Осим те борбе, српски народ је морао да води и борбу против
„издајица српског народа“.3
Српско партијско руководство доследно се држало те стратегије и од
ње није одступало све до краја рата. Већ почетком јуна 1941. Покрајински
комитет КПЈ за Србију за слом у Априлском рату окривио је „српску бур-
жоазију“ која је, уз подршку западних империјалиста, „изиграла жеље и
очекивања српских војника“, који су у Првом светском рату „лили крв од
Саве и Дрине до Албаније и Солуна верујући да то чине за своје осло-
бођење и на помоћ ослободилачкој борби братских јужнословенских на-
рода“. Уместо братства и равноправности „Македонци, Хрвати, Црногорци
и Словенци добили су, од првог дана, четничке банде, несавесно, бахато
чиновништво и дахијске намете. 1928. организовано је клање хрватских
посланика у скупштини, предигра шестојануарске војно-фашистичке мо-
нархистичке диктатуре“. Комунисти су наглашавали да је до последњег
дана живота југословенске државе на делу била политика националног
угњетавања, која је код несрпских народа „убијала вољу за отпором и омо-
гућила роварење завојевачких сила“. Југославија је за „радне масе града и
села била права робијашница најцрње беде, глади и насиља, начичкана
жандармериским станицама и главњачама од престонице до најмањег села,
у којима су мучени и убијани најбољи синови народа“.4
Потпуно нестварно деловала је и оцена да су из Југославије „годи-
нама регрутовани разни агенти-терористи, који су слати у СССР да на-
носе штету великом делу совјетског народа, тврђави радних маса и угње-
тених народа читавог света, великом делу Лењина и Стаљина“. Ништа
мање ирационално нису звучале ни речи да „сада разни отпаци велико-
српских хегемониста и агенти Лондона бацају кривицу због слома на
угњетене народе, у првом реду на братски хрватски народ. Међутим,
фронт је прво отворен у Србији, и отворили су га они исти који су више
од двадесет година приграбљивали лавовски део пљачке над народима
Југославије. Окривљавати данас хрватски народ, поробљен као и српски,
због шачице франковачке господе, значи продужавати оно сејање мржње,
онај дух насиља над народима који је тако скупо стајао Србе и Хрвате
и остале народе. Агенти Лондона (разне капиталистичке клике, четници
3
Proleter, mart–april–maj 1941, 781.
4
Зборник НОР-a, I-2, Београд, 1952, 11–12.
Србија у комунистичкој Југославији 389
и полицајци, неки бедни официри) већ се прикупљају да спрече радни-

ке и сељаке да, кад за то куцне час, оснују своју радничко-сељачку со-
вјетску власт, наслањајући се на велики и братски Совјетски Савез. Те
банде хоће да се врати старо, које нас је до овога и довело. Они хоће да
крв и муке народне буду узалудне! Народ треба да овим бандама, које
се организују да проливају његову крв, још сада пружи одлучан отпор,
изолује их од села и градова и ускрати им сваку потпору. Никада као
данас ствар СССР-а није била ствар читавог српског народа – његовог
коначног ослобођења од свих зала која су му наметнули империјалисти
и домаћа господа“.5
1. „Чекале су нас самртне муке“

Комунисти су одмах покренули револуцију у Србији, и то према
Коминтернином моделу из 1928. године o „јединственом фронту“ про-
летера и „сељачке сиротиње, поробљених пољопривредних радника и
осталих слугу на селу“. Идеологија „једнакости у сиромаштву“, у друштву
у коме су доминирале егалитаристичке идеје и у коме је владала вековна
глад за земљом, била је кључ успеха. Ипак, комунистима и левичарској
интелигенцији то није сметало да снажно подстичу пројугословенско
осећање српског народа засновано на старим основама интегралног ју-
гословенства. Напротив, то се, док је рат трајао, чак и позитивно вред-
новало као део „слободарских традиција“ српског народа.
У том смислу је српско партијско руководство истицало како су
Немци били „вековни освајачи“ са којима су се „наши дедови много пута
хватали у коштац да би одбранили своју земљу и своју националност“,
као и да „српски слободољубиви народ, који је столећима гледао у вели-
ком руском народу заштитника своје националне независности, треба да
се дигне на ноге и да одлучно постави питање свога ослобођења испод
ропства крвожедних окупатора“. Од Срба је тражено и да не слушају оне
који га „хушкају против братског хрватског и других народа“.6
За разлику од других, српски комунисти позвали су свој народ у
борбу за ослобођење Југославије и једино су партизани у Србији заклет-
ву полагали као „народни партизани Југославије“, који се „немилосрдно
боре против крволочних непријатеља који поробише нашу земљу и ис-
требљују наше народе“.7
5
Исто, 12–13.
6
Zbornik NOR-a, I-1, 22–23. Проглас ПК КПЈ за Србију из јула 1941.
7
Исто, 53.
Комунисти су окупацију Србије видели као „револуционарну перс-

пективу“. Борба за ослобођење била је исто што и рушење предратног
државног и друштвеног поретка Краљевине Југославије, па је од почетка
борбе партизанских одреда идеологија имала превласт. Основно убеђење
које су они ширили својом пропагандом било је да ће се рат брзо завр-
шити и да треба предузети акције „великог стила“ како би се дао што већи
допринос победи над фашизмом. У Циркулару ПК Србије партијским
организацијама и свим члановима партије од 20. јула 1941. године посеб-
но је наглашено да је Хитлер већ у „самртном ропцу“, да је Црвена армија
„непробојна и непобедива“ и да фашистима „откуцавају последњи дани“.
Оштро су критиковани они комунисти који су имали „огромне илузије о
томе да непријатељ не би спроводио терор и вршио стрељања када би био
мир и ред“. Они су били „кукавице и паничари“ јер нису веровали у сна-
гу Совјетског Савеза и међународног пролетаријата.8
Иако је Москва одмах по немачком нападу на Совјетски Савез упо-
зорила КПЈ да у првом плану треба да буде борба против фашизма, а не
социјалистичка револуција, у дуализму ослободилачких и револуционар-
них тонова увек су гласнији били ови други. То је отежавало склапање
споразума о заједничкој борби са другим антифашистичким групама, јер
је коминтерновско наслеђе захтевало хегемонију над „сапутницима ре-
волуције“, што је одмах дошло до изражаја у контактима са Југословен-
ском војском у отаџбини. Зато се веома брзо отворио унутрашњи фронт
преко којег су се преломиле све супротности и у социјалној и у нацио-
налној политици, па је сукоб комуниста и ројалиста доминирао ратном
позорницом у Србији.
Ројалисти су своју улогу видели у заштити државних интереса как-
ви су постојали у Краљевини. За разлику од њих, комунисти су били
испуњени идеолошким набојем, а њихов циљ било је освајање апсолут-
не власти у држави. Борци партизанских одреда борили су се да нешто
заузму, да добију нешто што у редовним условима не би никако могли.
Они су се борили за опипљиве политичке, статусне и материјалне до-
битке, што и објашњава силину њихових „убеђења“ и жестину са којом
су се супротстављали „четницима“. Kомунисти нису пуцали само у „слу-
ге окупатора“, већ у државу као институцију. Њихов крaјњи циљ било је
рушење те државе како би се на њеним развалинама успоставила друга
државна творевина, на радикално новим политичким и идеолошким
принципима.9
8
Зборник НОР-a, I-2, 29–33.
9
Petar Grujić, Boromejski čvor. Ko je bio patriota u Srbiji 1941–1945?, Beograd,
2006, 27, 30.
Комунисти су имали неколико предности у грађанском рату: ни

људи из странака, ни јавност, а посебно официри нису имали искуства
у томе шта је комунистичка партија. Чак су комунисти пре рата ужива-
ли и извесне симпатије слободоумне јавности: приписиван им је омла-
дински идеализам, народ је увек био на страни оних које гони полиција,
а јавно су их највише нападали „збораши“, и сами изузетно непопуларни,
па су комунисти релативно добро прихваћени када су кренули у своју
акцију. Комунисти су били борбенији, безобзирнији и уверенији у
исправност борбе коју су водили против „класног непријатеља“. Много
боље су познавали некомунистички свет него што су сељаци–четници и
њихове старешине знали о онима са којима су се заједно нашли у шуми,
на први поглед на истом задатку.
Национални покрет отпора водили су млади официри који су у
борбу пошли јер су сматрали да им је то војничка и патриотска дужност,
без прецизне идеологије или политичких циљева. Желели су да се земља
ослободи, а да нова држава буде боља и праведнија од старе. Међу роја-
листичким официрима владала је прилична конфузија око тога ко стоји
иза комуниста и шта треба радити са њима, а неретко је потцењивана
моћ мањине и њена способност да се брзо опорави од удараца, прила-
годи новим условима и узврати супарницима драстичним средствима.10
Српски комунисти jeдноставно нису размишљали о судбини соп-
ственог народа. Пролетерски интернационализам обавезивао их је да
помогну Совјетском Савезу, па су у име „светле будућности“ олако од-
бацили традицију и историју свог народа. Критиковали су „великосрпски
хегемонизам“ и били опседнути властитом митоманијом. Илузија да ће
рат кратко трајати, хранила је њихова убеђење да се баш у Србији мора
отпочети борба и извојевати победа над окупатором, али и над „класним
непријатељем“. Зато је Србија још од 1941. за КПЈ била од посебне ва
10
Ни генерал Михаиловић у почетку није имао предрасуде према партиза-
нима. На то је указао Драгољуб Поповић, чиновник српског Министарства
унутрашњих послова, који је са Михаиловићем разговарао 10. јула 1941. године:
„Питао сам га за мишљење о прикупљању партизанских одреда по шумама, на
шта ми је он одговорио да је то добар знак и да ће они бити савезници у
борби против окупатора. На моју напомену да је партизански покрет под
вођством Комунистичке партије, чији је циљ првенствено преузимање власти
у моменту кад се окупатор буде повлачио, пуковник Михаиловић ми је са ос-
мехом одговорио: – Види се да сте полицајац, одмах намиришете комунистич-
ки траг и ствар посматрате кроз призму партијске политике. Ја сам војник и
мене првенствено интересује војна ситуација у нашој држави, а напослетку могу
доћи на ред партијска питања. За мене је важно да су они патриоти и борци
против окупатора, а о политици ће бити говора кад земља буде ослобођена“.
(ВА, „Недићева архива“, 2–1/2–10).
жности. Одабрана је офанзивна стратегија, и према окупатору и према

„реакцији“, избачена је парола о „братству и јединству“ и кренуло се у
ослобођење земље, али и у извођење револуције.
Идеолошку основу такве стратегије у Србији поставио је Едвард
Кардељ првих дана новембра 1941. године, одмах по избијању партизан-
ско-четничког сукоба. Он је српску историју тумачио као сталну борбу
између „хероја“ и „издајника“, као историју која се још од боја на Косо-
ву кретала између „величанствене борбе за слободу“ и „најгаднијих из-
даја и издајица“. У том смислу је српски ројалистички покрет „забио нож
у леђа свом сопственом народу“, што је, како је истицао Кардељ, само
био наставак „издајничког соја“ који је 23 године у Краљевини Југосла-
вији водио политику „бестидне разбојничке пљачке, националног угње-
тавања и насиља“. Због тога, у име јединства српског народа, „ту издај-
ничку господу треба дотући до краја, не дајући јој ни дана одмора. А
како ћемо је дотући најбрже и најпотпуније? Дотући ћемо је јединством
српског народа“.11
Устанак који је КПЈ покренула у Србији, и у који су се укључили
ројалисти, доживео је слом, уз масовно страдање и устаника и цивила.
Само у периоду од 1. септембра до 20. децембра 1941. године убијено је
најмање 35.000 људи (устаници погинули у борбама и цивили стрељани
у одмаздама). Пораз је проистекао из одлуке КПЈ да се слободна тери-
торија брани фронтално, упркос неспремности, необучености и слабости
у људству. Превладали су војно незнање и идеолошки фанатизам, из чега
се развила недопустива самоувереност и „револуционарна отпорност“
према трошењу људских живота.
Највећи пораз уследио је на крају прве устаничке године када су
Тито и Врховни штаб на Кадињачу, Немцима у сусрет, послали Раднич-
ки батаљон, са две чете Посавског и две чете Ужичког одреда (око 250
бораца), како би обезбедили сопствено бекство ка Санџаку, у италијан-
ску окупациону зону. Наоружање овог батаљона састојало се од пушака
и бензинских флаша, три тешка митраљеза, 11 пушкомитраљеза и једног
топа без нишанских справа. Битка на Кадињачи одиграла се 29. новембра
и трајала је од 13 до 14.30 часова. У четири после подне завијорила се
немачка застава на звонику цркве Светог Ђорђа. Немачка команда је
29. новембра кратко забележила у свом дневнику: „Освојени Ужице и
Пожега. Непријатељ је имао 572 мртва, 85 рањених и 224 заробљена.
Сопствени губици – два мртва и два рањена“.12
11
Зборник НОР-а, I-2, 211–213.
12
Zbornik NOR-a, XII-1. Dokumenti nemačkog Rajha 1941, Beograd, 1973,
684–686.
Врховни штаб је веровао и да ће се Немци зауставити у Ужицу, што

је била још једна погрешна процена са трагичним последицама по пар-
тизанске борце. Немци су наставили потеру према Чајетини, Палисаду
и Краљевим Водама, све до 1. децембра, при том убијајући цивиле и
велики број рањеника. Потера је ишла у три правца: уз Ђетињу, према
Увцу и Кокином Броду, ширећи пред собом страх, а иза себе остављајући
пустош. Немци су Врховни штаб пратили само до пропланака изнад реке
Увац, којом је ишла гранична линија са италијанском окупационом зо-
ном. Рањеници на Палисаду и Краљевим Водама, остављени и препу
штени милости окупатора, побијени су. Немачка команда, под датумом
1. децембар, забележила је: „Непријатељ имао 106 мртвих и 72 рањена.
Сопствени губици – један рањен”.13
Тито и Александар Ранковић послали су 14. децембра 1941. кому-
нистима у Србији инструкције за даљи рад у којима је и званично про-
кламован грађански рат против сопственог народа. Победом Црвене
армије отворена је „перспектива брзог Хитлеровог слома у Европи“, што
је истовремено био знак и за „реакционарне снаге империјалистичких
земаља“ да се окупе како би „разоружале национално-ослободилачке
покрете који ничу из народних дубина и покрећу незадрживе револу-
ционарне енергије“. Та акција била је, како је оцењено, у првом реду
уперена против комуниста, па је најважније је било потући унутрашњег
непријатеља и обезбедити „чистоту револуције“. Главни задаци пар-
тијских организација у Србији били су: „Политичко раскринкавање и
разбијање свих покушаја прибирања великосрпских реакционарних еле-
мената; развијање војних акција партизанских одреда против Недићевих
и четничких банди и диференцијација у масама“.14
Пошто су „реакционарно-буржоаски елементи отворено издали свој
народ“, диференцијација је била „природан и нужан процес“ како би се
створило чврсто језгро национално-ослободилачког фронта, a само су
радници и сиромашни сељаци могли да спрече „поменуте елементи да
искористе плодове народне борбе у своје противнародне сврхе“.15 Из-
вођење револуције и ликвидација ројалистичког покрета добили су и
теоријску предност над ослободилачким ратом.
Српски комунисти су на почетку 1942. прихватили све директиве
врха КПЈ о прерастању ослободилачког у класни рат. У том смислу,
најважнији противник у Србији били су Михаиловићеви четници јер су
водили „великосрпску политику“. Због тога је требало појачати и „класни
13
Исто.
14
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 2, Beograd, 1985, 206–210.
15
Исто.
састав“ партизанске војске мобилисањем што већег броја радника и си-

ромашних сељака, јер ће они „пушку држати чврсто и до краја у рукама,
јер се боре за своју ствар, за ствар радног народа и његову бољу будућ-
ност. Мора се зато водити рачуна о развоју политичких прилика у који-
ма ће се све више заоштравати класни односи, како би партизанске чете
доиста постале језгро и привлачна снага за стварање радничко-сељачке
црвене армије“.16
Благоје Нешковић је 17. фебруара 1942. партијском комитету за Ко
смај писао да „једини руководилац у Народноослободилачкој борби мора
бити радништво и пролетаризовано сељаштво“.17 И у инструкцијама
комунистима у осталим крајевима Србије, Нешковић је током 1942. по-
нављао да наредбе врха КПЈ, посебно она од 14. децембра, морају да буду
једина стратегија у раду јер је у њима изнесена „тако дубока и јасна
процена ситуације и задатака који стоје пред нашом Партијом.
Teк када је партизанском покрету у Србији запретио потпуни слом,
дошло је до привидног ублажавања стратегије класног рата. Партијске
организације у Србији добиле су упутство да када позивају народ на
„свргавање буржоаске власти и успостављање диктатуре пролетаријата“
више не говоре о грађанском већ само о народноослободилачком рату
„с циљем успостављања најшире народне демократске владавине по сло-
му окупатора“. За успешно извођење те борбе било је неопходно да се
оствари пуно јединство српског народа. Главни непријатељ у остваривању
тог „јединства“ био је Михаиловић, па је најважнији задатак српских
комуниста требало да буде „најдоследније разобличавање издајничког
рада Драже Михаиловића“.18
_______________
Тито је потценио тежину пораза, али и страшне последице грађан-

ског рата у Србији, као и немир становништва због масовних репреса-
лија. Партизански покрет у Србији суочио се са великим поразом о којем
се никада није јавно говорило, ни за време рата ни после њега. Једини
партизански командант који је, много деценија после рата, о томе нешто
рекао био је Коча Поповић: „Показало се да ми нисмо били дорасли
надмоћној окупаторској сили. Кад је та сила свом снагом на нас ударила,
16
Zbornik NOR-a, IX-1, Beograd, 1961, 75. Директива Покрајинског комитета
КПЈ за Србију од 1. јануара 1942.
17
Zbornik NOR-a, I-3, 75.
18
АЈ, фонд: „Покрајински комитет КПЈ за Србију“, II, /82. Окружница број 4: Свим
партијским организацијама и члановима КПЈ у Србији. 1. септембар 1942.
ми смо се морали спасавати одласком из Србије. [...] Пораз устанка у

Србији 1941. био је врло озбиљан. Мислим да ни Тито у почетку није
схватио стварну снагу немачке војске“.19
Руковођење партијском организацијом Србије у то време пало је на
плећа усамљеног Благоја Нешковића, који је морао да ради са непотпу-
ним Покрајинским комитетом и Главним штабом. Он је био дубоко
„укопан“ у Београду, у максималној илегали. Због тога је оптуживан за
пасивност и метод рада који су екстремни комунисти означавали као
„бункерисање“. Говорило се да је Нешковић био деморалисан партизан-
ским сломом у јесен 1941. и да је веровао да ће све бити завршено као
у Шпанији – поразом.
Комунисти су се тада суочили са великим народним незадовољством
због немачких репресалија, проистеклих из непромишљене и погрешне
одлуке о подизању устанка. Српски комунисти били су у великој депре-
сији, а страх је био изузетно раширен и међу народом који је током
устанка подржавао партизане: „Ситуација је страшна. Ми још не може-
мо да похватамо везе са друговима који су се склонили, јер је народ
толико заплашен да не сме просто да разговара са тобом, нити да ти
штогод каже о друговима партизанима, јер је велики део стрељан и од-
веден негде у логор“.20
Велики страх владао је и у Мачви. Добросаву Радосављевићу, секре-
тару партијске организације Шапца, нико није хтео да пружи уточиште.
Крио се у слами, никоме није излазио на очи и хранио се пресним ку-
курузом док није ухваћен и предат Немцима. Сељаци из појединих села
око Колубаре обавестили су српске власти о групи бораца Посавско-
-тамнавског партизанског одреда, који су касније похапшени и предати
Немцима: „Били смо нападнути где год смо дошли, прогоњени као дивље
звери. Чак и тамо где смо веровали да нећемо бити нападани, где су нас
мештани волели, нисмо могли остати ни један дан да би смо се прехра-
нили и одморили. Чекале су нас самртне муке. Свуда куда смо се кре-
тали, свуда потере и напади“.21
19
Наведено према: Aleksandar Nenadović, Razgovori s Kočom, Zagreb, 1989,
61–62.
20
Зборник НОР-а, I-3, 16. Извештај Окружнoг комитета КПЈ у Чачку из
јануара 1942.
21
Наведено према: Љубомир Недељковић, „Страдање колубарских партиза-
на у зиму 1941/1942“, Гласник Историјског архива Ваљева, 32/1998, 208. – Сеља-
ци из појединих села Космајског среза бежали су када би се појавили партиза-
ни. Породичне трагедије одсликавале су сурово наличје рата. Било је доста
случајева да неке породице нису хтеле да приме своје синове партизане, чак су
их и пријављивали српским властима. (Жарко Јовановић, Сељаштво Србије у
Другом светском рату 1941–1945, Београд, 1995, 347).
Устаничка снага произлазила је из снаге народне војске, која није

била завидна. Народни борци враћали су се кућама одмах после неког
неуспеха, а после их је било тешко прикупити. Стварање војске у рату
никада није био једноставан посао. У Србији је то било посебно тешко
због многих фактора: неспремности на жртву, недостатка основног рат-
ног материјала, као и слабог старешинског кадра. Ако су партизани у
почетку били у предности, то је било због младости која их је носила,
одушевљења које су ширили и вере у брзи слом Немачке, али то је још
брже нестајало при првим већим тешкоћама. Тај проблем партизанска
војска „решила“ је челичењем кроз грађански рат, за који се увек могло
наћи више мотива и објашњења.
2. „Реакционарна Србија“
Малобројни комунисти у Србији били су на маргини историје још
од краја 1941. године. Партизани су три ратне године преживљавали у
енклавама на Космају, Руднику и на југу Србије. У појединим периодима
њихов број није прелазио ни двеста бораца под оружјем. Сурово су про-
гањани од ЈВУО, окупационих јединица и снага српске владе. Током 1942.
и 1943. страдала су четири члана Покрајинског комитета и око 80 чла-
нова окружних, среских и месних комитета КПЈ, па се чинило да је са
комунизмом у Србији завршено заувек и за сва времена. Ипак, оптими-
зам није напуштао комунисте. Били су свесни тежине своје „мисије“, али
су знали да без освајања Србије нема ни власти у Југославији. Зато је,
на пример, Иво Лола Рибар 3. августа 1943. Титу писао да је „сто пута
правилна била наша оцјена“ да ће „издајничка великосрпска банда у Бе-
ограду“ за КПЈ бити знатно упорнији и „одвратнији непријатељ“ него
усташе у Хрватској.22 Александар Ранковић је 11. октобра исте године
истицао да је „великосрпска опасност најглавнија сада“.23
Партизански покрет у Србији постепено је растао, највише за
хваљујући сеоској омладини из долина Јабланице, Пусте Реке, Ветернице
и Расине, из делова Шумадије око Аранђеловца и Младеновца. У доли-
нама поменутих река становништво је од почетка окупације трпело на-
силничко понашање бугарске војске. Зато је у овим областима јачала
мржња према непријатељу паралелно са жељом да се пружи отпор. Тако
је растао и осећај наклоности према партизанима. У градовима се о пар-
тизанима мало тога знало, а и оно што се знало било је на њихову ште-
22
Зборник НОР-а, II-5, 200.
23
Исто, 206.
ту. Ипак, међу градском омладином, посебно међу београдским студен-

тима, било је доста потенцијалних партизанских симпатизера за које су
циљеви КПЈ били привлачни и који су почели да им се окрећу тек када
је исход рата био готово известан, не желећи да ризикују своју будућност.
Супротно идеологији КПЈ, индустријски пролетеријат био је њен про-
тивник јер је за време окупације био боље плаћен него икада раније.
Успеху партизана допринело је и њихово скривање политичког про-
грама. Реч „комунизам“ није се готово уопште спомињала, а многи при-
падници војних јединица нису носили ни петокраку на капама. Народ
је позиван у борбу под паролом „смрт фашизму“, а присталицама ЈВУО
поручивано је да су их на странпутицу одвеле њихове вође и нуђен им
је опроштај. Такође, како примећује британски мајор Џон Хеникер
Мејџор, партизани у Србији нису из разумљивих разлога додиривали
национално питање, што је у другим крајевима Југославије била окосни-
ца њиховог успеха. Тако је на крају рата пробуђени патриотизам, као и
старо српско уверење да ће корист од тога што су се борили на правој
страни једног дана бити велика, давао нов полет НОВЈ.24
За Тита и врх КПЈ пресудна битка за овладавање Југославијом има-
ла је да се одигра у Србији и око тога није било дискусије. После ита-
лијанске капитулације, НОВЈ је почела интензивне припреме за освајање
Србије, а у првом плану биле су оне политичке природе. Тито је тражио
стварање јаких војних формација у Србији, што је условило формирање
1. шумадијске бригаде и промене у Главном српском штабу, када је за
команданта постављен Петар Стамболић који је рат проводио у илегали
у Београду. Тада је дошло и до првог размимоилажења са Титом, што је
јасно указало на позицију у којој су се налазили српски комунисти. Идеја
српског Главног штаба била је да се снаге из Шумадије упуте ка југу
Србије где су дејствовале снаге 1. јужноморавске бригаде, у којој се тада
налазио и Благоје Нешковић, и да се са те територије крене у ослобођење
Србије. Међутим, Врховни штаб је почетком новембра наредио покрет
ових снага ка Санџаку како би се српски партизани спојили са 2. и
5. крајишком дивизијом, без неког јаснијег објашњења зашто је то по-
требно. Та одлука показала се као фатална, у том походу партизани су
4. децембра претрпели разорне губитке од Немаца код Пријепоља (пре-
ко 400 погинулих) и у источној Босни, одмах по преласку Дрине.25 Касније
је речено да не постоји ничија одговорност за ове поразе, већ да је у
питању „стицај ратних околности“.
24
Momčilo Pavlović, „Srbija na kraju rata. Izveštaj majora Džona Henikera
Mejdžora o Srbiji u periodu april-novembar 1944“, Istorija 20. veka, 2/1996, 158.
25
В. Глишић, Досије о Благоју Нешковићу, 63.
Тито је на овај начин српском партијском и војном руководству на-

меравао да покаже како Србија не може сама да се „ослободи“, односно
хтео је да спречи српско руководство да самостално доноси одлуке вој-
не и политичке природе. Србију ће ослободити удружене снаге „свих
југословенских народа“ када за то дође време, a српски партизани биће
само „допунска снага“ пролетерским јединицама НОВЈ под Титовом ко-
мандом.26
Смисао Титове стратегије видљив је и из његовог наређења од
6. децембра 1943. команди Другог корпуса, јединици која је распоређена да
поведе операције у Србији. Он је посебно нагласио да је Србија била од
„темељне важности“, како за Југославију тако и за друге балканске земље,
посебно за Бугарску. Због тога је Михаиловићева војна и политичка ор-
ганизација у Србији морала да буде ликвидирана. Тито је посебно напо-
менуо да Србија, уз Македонију у Косово, представља „важан резервоар
живе силе“ за будуће операције НОВЈ.27
Да би још више понизио српско руководство, Тито је 1. фебруара
1944. године писао Нешковићу, који је са 1. јужноморавском бригадом
кренуо у правцу Фоче, да није смео без његовог одобрења да крене из
Србије. Нешковић му је сутрадан одговорио да не зна зашто се још увек
налази у Босни јер у Србији „има много посла“. Тражио је одобрење за
повратак, али га није добио. Уместо тога, код Чајнича је 10. фебруара oд
oстaтака сpпских пaртизанских снага формирана 3. српска ударна бри-
гада НОВЈ, која је ушла у састав 2. пролетерске дивизије над којом срп-
ско руководство није имало никакав утицај.28
Те снаге, заједно са 5. партизанском дивизијом, покушале су у про-
леће 1944. године да освоје Србију, али је тај подухват био неуспешан.
Нешковић је био јако незадовољан понашањем бораца из пролетерских
дивизија: „Другови из Друге и Пете дивизије стално греше у односу на
народ, нарочито око снабдевања. И поред свих опомена преко партијских
организација, понављају се грешке. Зато предлажем да комесари ових
дивизија буду под контролом Главног штаба Србије“.29 Тито је реаговао
већ 16. априла веома оштрим речима да српски Главни штаб не може да
даје оцене о способности војних јединица, већ то могу да раде само виши
штабови: „Немојте се уопште мешати у војно-оперативне ствари, јер тиме
можете само шкодити“.30
26
B. Petranović, Srbija, 341–342.
27
J. Tomašević, Četnici, 353.
28
29
Наведено према: В. Глишић, Досије о Благоју Нешковићу, 65.
30
Исто.
Тито је још једном јасно рекао да је Србија кључ успеха за КПЈ: „У

вези са вероватном скором капитулацијом Бугарске, од ванредне је ва
жности да наше дивизије пређу у Србију да би ми максимално искори
стили ту капитулацију. Не заборавите да је за читав ослободилачки покрет
у Југославији данас од примарне важности Србија. Питање ликвидације
избјегличке владе и признавање Националног комитета зависи од Србије,
односно наше снаге у Србији. Равнајте се према томе“.31
Најважније политичко питање за српске комунисте било је у одно-
су на шта Србија треба да изврши своје самоопредељење? Оно није има-
ло вид неког опредељења за Југославију, јер то нико није ни доводио у
питање, као ни за револуцију. У питању је било, како је дефинисао сло-
веначки историчар Јанко Плетерски, „реално пристајање“ уз одлуке АВ-
НОЈ-а. То је било самоопредељење као чин, као реализовање на српском
тлу „баш оне федерације“ о којој је било речи у Јајцу.32 Другим речима,
српски комунисти морали су да одбаце Србију која је постојала до Дру-
гог светског рата, али и ону Србију, односно њен положај у Југославији,
за коју се залагала југословенска емигрантска влада и њен покрет отпо-
ра у земљи.
Пошто је пропао покушај продора у срце Србије, Нешковић је оти-
шао у Црну Гору, у Колашин, одакле је 11. јуна тражио састанак са врхом
КПЈ. Састанак је одржан на Вису 27. и 28. јула 1944. године. Нешковић
је одмах тражио да се формира КП Србије, као и да се хитно отпочну
припреме за сазивање оснивачке скупштине Антифашистичког већа на-
родног ослобођења Србије. Кардељ је сматрао да још нису „сазрели сви
услови“ за стварање КПС, а иницијатива о стварању српске комунистич-
ке скупштине прихваћена је у начелу.33
У Србији су припреме за стварање антифашистичког већа предузи-
мане још у првој половини 1943. године. Из сачуваних извора види се
да је Покрајински комитет 14. јануара 1943. обавестио ЦК КПЈ о кадров-
ском саставу будућег тела. Из писма које је ПК тада послао произлази
да се рачунало на Петра Стамболића у име ПК и Главног штаба, на чла-
нове окружних комитета, чланове штабова партизанских одреда, илегал-
це, као и на поједине ванпартијске личности, пре свега на Владислава
31
Зборник НОР-а, II/12, 627. Наређење Штабу III корпуса од 29. априла 1944.
32
Ј. Pleterski, Nacije, 491.
33
Мома Марковић, политички комесар Главног штаба Србије, на том са-
станку изнео је своје виђење догађаја у Србији: „Кад се све више наслућивао
скори крај рата, било је веома важно да се баш на тлу Србије и са српском
партизанском војском разбију сви планови и комбинације непријатеља, почев
од тога – чија је Србија и за кога је Србија?“ (Мома Марковић, Рат и револуција
у Србији. Сећања 1941–1945, Београд, 1987, 276).
Рибникара, директора Политике блиског комунистима, и Душана Бог-

дановића, члана Главног одбора Народне сељачке странке који је одржа-
вао везе са Иваном Милутиновићем и Благојем Нешковићем. Покрајин-
ски комитет је марта 1943. тражио од свих окружних комитета да
одреде најмање пет делегата за антифашистичку скупштину Србије,
комунисте „најпознатије у свом крају“. Благоје Нешковић је обавестио
врх КПЈ да је он замислио да се скупштина изабере на тај начин што би
се листе кандидата износиле на зборовима које организују партизански
одреди и на конференцијама НОО, омладине и жена. Из постојећих из-
вора може се закључити да су неке радње у вези са стварањем овог тела
предузимане, али да још нису били сазрели услови за његово конститу-
исање.34 Али од оснивања АСНОС-а није било ништа, јер ЦК КПЈ није
дао сагласност. При постојећим односима у КПЈ, Србија једноставно није
могла ништа самостално да реши.
Тито је за команданта српског Главног штаба поставио Кочу Попо-
вића, за његовог заменика постављен је пуковник Љубодраг Ђурић, ка
снији генерал и командант Титовог личног обезбеђења, а за начелника
Штаба генерал Рудолф Приморац. Тако је улога Главног штаба Србије
била потпуно деградирана, а његове компетенције сводиле су се на „ужу
Србију“, без икаквог утицаја на борбе око Београда, у Војводини и на
Косову и Метохији.
Ослобођење Србије морало је да дође споља, дејством партизанских
снага из западних делова Југославије. Југославија се, супротно искуству
из 1918. године, стварала ван Србије, северно од Саве и Дунава, уз од-
лучујућу улогу Срба из западних делова Југославије и партизанских је-
диница из Србије и Црне Горе. Са тим снагама, као ударним, Тито је
кренуо у ослобађање Србије, ослоњен на помоћ трупа Црвене армије,
које су одиграле одлучујућу улогу. Тито је предузео све мере да Србија
не искаже своју борбену, војну и политичку посебност јер се онда није
отварало српско питање.35
Пажљиво припремани инвазиони подухват могао је да почне. Ос-
новну стратегију освајања Србије Тито је дефинисао на следећи начин:
један део Оперативне групе дивизије требало је да се повеже са парти-
занским снагама у југоисточној Србији како би се кренуло на север,
према Дунаву, и остварио контакт са Црвеном армијом. Остале снаге
кренуле би у центар Србије да би са совјетским трупама сарађивале у
ослобођењу Београда. Иза читаве операције стајао је основни циљ:
уништење војне снаге „четника“ и њихове политичке организације, па је
34
35
Исто, 532.
Тито већ 5. јула 1944. затражио помоћ од Стаљина како би обезбедио

самосталност свог покрета и његову победу у целој Југославији. Тражио
је помоћ у ратном материјалу, а најдрагоценија подршка коју Совјетски
Савез могао дати састојала се у томе „ако би Црвена армија надирала
преко Карпата и Румуније у правцу југа. Такав план осујетио би многе
планове на Балкану од стране оних који желе да помоћу раздора учврсте
своје позиције“.36
У почетној фази повратка партизана у Србију на површину су из-
биле и прве разлике између врха КПЈ и партијске организације у Србији
у оцени будуће улоге Србије у федеративној Југославији. На први поглед,
то је био спор о тактици политичке борбе. Благоје Нешковић је 16. јула
1944. још једном предложио што скорије оснивање Комунистичке партије
Србије, као што су своје организације још од 1937. имале Словенија и
Хрватска, „јер нeпријaтељ и нeпостојање ЦК користи као аргумент про-
тив Партије“.37 Али, Тито није желео да дозволи стварање КП Србије
док се не регулише положај Војводине, Косова и Санџака јер се још увек
плашио „српске хегемоније“, па је 22. јула одбио тај предлог. Објашњење
је било да Срби морају прво да сазову своју антифашистичку скупшти-
ну и да оствaре значајне војне и политичке резултате: „Извршите све
припреме, а сам конгрес моћи ћете одржати послије засједања савјета, у
погодно вријеме, када чете моћи на конгресу већ показати значајне по-
литичке и војне резултате. Ако би одржали конгрес сада, он би имао
далеко мањи значај“.38
Прецизније речено, КП Србије могла је да буде формирана тек када
се сломи ројалистичка Србија. О значају што бржег сламања Србије Кар-
дељ је 8. августа 1944. Андрији Хебрангу писао као о кључном питању
остварења целокупне политике КПЈ, јер је од стране западних савезника
вршен „прилично јак притисак“ да се сачува српска монархија. Кардељ
је рекао да се „хрватским масама“ објашњава како неће бити одступања
од одлука Другог заседања АВНОЈ-а.39
Зато је Благоје Нешковић одмах наредио „хитан продор“ у Шумадију,
у срце Србије, како би се ту створила слободна територија на којој би
могла да буде одржана скупштина. Планирано је да делегате са још не-
36
Dokumenti o spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, II, 167.
37
Izvori za istoriju SKJ. Dokumenti centralnih organa KPJ. NOR i revolucija
1941–1945, Knjiga 18, Beograd, 1986, 288.
38
Исто, 333.
39
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 19, 87. – Врх КПЈ је страховао
од Србије, а стара пропагандна флоскула о „великосрпској хегемонији“ обно-
вљена је у фебруару 1945. када је ЦК констатовао да су те тенденције у Србији
и даље јако изражене. (J. Vodušek Starič, Kako su komunisti osvojili vlast, 78).
ослобођених територија представљају делегати из војних јединица. Не

шковић је већ 15. августа ЦК КПЈ послао нацрт програма и статута На-
родноослободилачког фронта Србије, уз предлог да се у рад око
припреме скупштине укључе Драгољуб Јовановић, познати левичарски
интелектуалац, и Јован Ђорђевић, професор на Београдском универзи-
тету. На Вис је требало да отпутује Љубодраг Ђурић и да изложи потре-
бу велике офанзиве ка истоку Србије, ка Дунаву и Хомољским планина-
ма где су се налазиле јаке снаге ЈВУО. Тражио је и знатна појачања како
би се што пре потукли „Дража Михаиловић и Недић“.40
Међутим, Оперативна група дивизија НОВЈ под командом Пеке
Дапчевића, која је почетком августа пробила фронт на Копаонику и по-
тукла тамошње снаге ЈВУО, остала је на том простору све до краја ме-
сеца. Објашњење је било да се мора затворити српско-црногорска гра-
ница како не би дошло до пробијања фронта на том сектору. Терет
борби пао је на новоосноване српске бригаде које су биле инфериорне
у односу на своје противнике. Самим тим је пропао и план Благоја Не
шковића о стварању слободне територије у Шумадији на којој би се
одржала српска антифашистичка скупштина.
Суштинска опредељења Народноослободилачког фронта Србије била
су уобичајена за комунистичку визију будућности: ослобођење као глав-
ни циљ, морално и политичко јединство српског народа, братство и је-
динство између југословенских народа, поштовање свих одлука АВНОЈ-а,
обавеза сваког члана Народноослободилачког фронта Србије да буде
у партизанској војсци или да јој помаже, да подржава народну власт.41
Али, пошто у организационој шеми Фронта није било ни помена о
војвођанској или било којој другој подорганизацији у Србији, то је одмах
изазвало знатну нервозу у врху КПЈ.
Тито је реаговао 19. августа када је Кочи Поповићу наредио да хит-
но разбије „недићевско-четничку власт“ у Србији. После тога могао је
да почне процес стварања нових војних и „народних“ власти: „Народ
трeба да осјети моћ наших јединица и слабост плаћеничких банди“. 42
Благоје Нешковић је тражио појачање како би се створила слободна те-
риторија у Шумадији, али је Тито одредио друге приоритете: продор ка
Македонији, због очекиване капитулације бугарске војске, па је што пре
требало формирати „македонске јединице“; ка истоку Србије, због до-
ласка трупа Црвене армије и ка Сави и Дунаву, ка Војводини, „гдје ми
имамо велики резервоар новог људства“. За Шумадију и западну Србију
40
41
Исто, 124–125.
42
J. B. Tito, Sabrana djela, XXII, Beograd, 1985, 114.
Тито је рекао да те просторе тек треба војнички организовати, а посеб-

но је био важан сектор западно до Ибра, преко Златибора до планине
Таре како би се успоставила веза између Србије и Санџака и Црне Горе,
односно са источном Босном.43
Извршена је пуна концентрација снага НОВЈ за коначни обрачун са
Србијом, али тај задатак се показао као изузетно сложен и није се могао
реализовати без помоћи Црвене армије. Српски Главни штаб је 26. ав-
густа обавестио Тита да није у могућности да тако брзо испуни бројне
задатке. Објашњење је било у „затеченој заосталости“ партизанске војске.
Тито је 27. августа делимично кориговао своја наређења, па је наредио
да се најелитније снаге покрену ка истоку Србије: „Источни предјели
наше земље добијају велику важност. На тој страни ухватиће се прва
веза с нашим савезницима. За нас је врло важно добити позиције на
терену. Крварење и губљење времена око неког утврђеног градића није
рентабилно. Ситуација се мора широко разматрати. [...] По сваку цијену
успоставите сигурне везе с источном Србијом“.44
Потом је уследила нова „непослушност“ српске партијске организа-
ције, која је односе са врхом КПЈ заоштрила до горње тачке усијања. У
питању је била окружницу под насловом „Свим партијским организа-
цијама у Србији“ издата 1. септембра 1944. године.
Већ почетна реченица у овом документу и реакција врха КПЈ на њу
показали су реално стање у југословенском комунистичком покрету и
место српских комуниста и саме Србије у њему. Српски комунисти одмах
су нагласили како је њихова партијска организација у свим судбоносним
данима часно испуњавала дужност „предводника народа Србије“, а у
свим тим ситуацијама српски народ је имао „напредну предводничку
улогу међу осталим народима Југославије“. Као ти судбоносни дани спо-
менути су 27. март 1941. и покретање устанка у Србији пре свих других
југословенских народа. Ти догађаји „јасно су показали слободарско лице
српског народа“ који је пошао за комунистима, што је „одиграло судбо-
носан утицај на остале народе Југославије“.45
Српски комунисти су навели да они прихватају „историјске одлуке“
Другог заседања АВНОЈ-а, али су „неопрезно“ истакли да се њима обе
збеђује „велики значај Србије као федеративне јединице у демократској
федеративној Југославији“, као и да оне омогућавају да се оствари „је-
динство народа Србије“. Рекли су и да је после тога постала још већа
„потреба истицања значаја Србије у општој борби у Југославији, баш
43
Исто, 116–117.
44
Исто, 223.
45
Србије као федеративне јединице у демократској федеративној Југосла-

вији јер Срби не живе само у Србији“. Још „неопрезније“ критиковани
су они који то не „увиђају“ јер се на тај начин потцењује „огромна на-
предна улога“ народа Србије у решавању будућности осталих југосло-
венских народа.46
У овим ставовима врх КПЈ је „пронашао“ читав низ погрешних по-
литичких оцена, изниклих из „хегемонистичке основе“ које се српски
комунисти још нису ослободили. То је одмах и јасно саопштено на по-
четку писма од 17. септембра 1944. године: „Добили смо вашу окружни-
цу од 1. септембра ове године и морамо да вам кажемо да нас је при-
лично зачудило како сте у њој могли допустити читав низ грешака после
свих разговора са нама и другова који су тамо пошли од нас“.47
Наратив о „четничкој“ и „реакционарној“ Србији провалио је свом
силином. Иако су оцене српских комуниста о њиховом значају у југосло-
венском покрету биле тачне, иако је партизански покрет прве две ратне
године преживео искључиво захваљујући српским и црногорским пар-
тизанима, врх КПЈ је рекао да се „посебан значај“ Србије састоји у томе
што се у њој окупила „централна реакционарна група“, повезана са свим
„реакционарним групама“ у Југославији, помагана од „реакционарних
кругова“ из Енглеске и САД, али и из Немачке: „Било би неправилно
рећи, као што то ви чините, да српски народ игра некакву водећу улогу
у решавању будућности осталих народа Југославије. Шта то значи гово-
рећи језиком праксе? То значи да народ у Србији ослобађа друге народе
– Македонце, Црногорце. То, међутим, није тачно. И може код многих
изазвати погрешну представу о томе како српски народ ослобађањем
других народа треба да стекне и неку већу, водећу улогу. Правилно је
рећи да се српски народ може ослободити само у заједничкој борби с
осталим народима Југославије и да у тој заједничкој борби не може доћи
до своје властите слободе ако не уништи разне великосрпске хегемони
стичке клике“.48
Ово писмо првобитно је потписао Александар Ранковић, али је ње-
гов потпис накнадно ретуширан. Писмо је ауторизовао Тито и касније
је говорио како је у питању „колективно дело“ Политбироа ЦК КПЈ.
Нешковић је припреме за сазивање скупштину почео већ у септем-
бру 1944. године са идејом да она са радом почне „око 10. септембра“.
Тито је 5. септембра са Виса послао кратку поруку – треба почети са
припремањем скупштине, „али немојте одређивати још датум“. Да не би
46
Исто, 418–419.
47
Исто, 411.
48
Исто, 412.
било забуне шта је најважнији задатак, Тито је био врло јасан: „Упамти-
те да је у цјелокупној овој операцији основни задатак ликвидација чет-
ника Драже Михаиловића и Недићеваца као и њиховог апарата. Спре-
чите Михаиловића да врши мобилизацију и да одводи народ за собом.
Четничке сеоске старешине похапсити, јер су они главна упоришта Ми-
хаиловића у народу“.49
Тито је страховао од некомуниста које је Нешковић желео да укљу-
чи у рад скупштине, па је одмах у Србију послао Сретена Жујовића који
је тамошњу ситуацију оценио сасвим другачијим речима од Нешковића.
У писму Титу од 5. септембра 1944. изрекао је суштину приступа врха
КПЈ према Србији: „Одржавање већа што пре Михаило [Нешковић] бу
квално схватио и мисли да га закаже за 10. септембар. Уколико не постоје
временски нарочито хитни разлози, мишљења сам да се одржи крајем
овог месеца због следећег: предвиђени људи су случајни, узети из нужде,
већином непроверени и из уског дела Србије који није политички нај
изразитији. Постоји могућност да нас извесни овако скупљени људи који
нити су из објективних разлога редовно изабрани, нити представљају
цео српски народ, а нису нарочито везани за борбу и покрет, дезавуишу
брзо у најважнијим питањима“.50
Истог дана Жујовић је писао и Нешковићу: не треба пренаглити и
донети одлуке и „довести се у положај у којем би нам се још више ства-
ри компликовале“; скупштину треба одржати тек после потпуне војнич-
ке победе: „Видећемо шта ће Стари [Тито] одговорити, он то боље зна,
па ћемо тако поступити“.51
Нешковић је још једном покушао да убрза догађаје; 6. септембра
Титу је писао како „друг Црни“ [Жујовић] није био у Србији дуго вре-
мена, па је српско руководство само предузело мере за формирање ре-
волуционарних институција власти јер је „стварно крајње време“. Рекао
је и да Драгољуб Јовановић неће бити укључен у припремање антифа-
шистичке скупштине.52 Али, ништа није помогло. Тито је 7. септембра
доста љутито одговорио да су српском руководству већ саопштени ра
злози за одлагање скупштине: „Први разлог јесте да на брзу руку сазивање
скупштине од посве непознатих људи може политички више штетити
него користити. Друго, због тога што треба да стигну и код нас да уче
ствују на скупштини неки одговорни другови и родољуби. Према томе,
хитно јавите да ли сте разумјели и примили ово наше гледиште. С тим
49
Исто, 308,
50
Исто, 310.
51
Исто, 311.
52
Исто, 324.
се слажу и Коча Поповић и остали другови. Према томе, немојте више

форсирати и вршите даље припреме да скупштина испадне чим репре-
зентативнија, а дан одржавања ћемо ми јавити“.53
Слично као и приликом одржавања Другог заседања АВНОЈ-а, Ср-
бија није могла сама да одлучује о сопственим представницима у најви-
шим комунистичким форумима. И даље је на снази била борба против
„великосрпске хегемоније“ чије су „тенденције“, како се често истицало
у врху КПЈ, постојале и у редовима саме српске партијске организације.
Она је те оцене морала да прихвати пре оснивања КП Србије. Пре тога
је требало доказати да Србија није „Вандеја револуције“.
Изгледа да је последњи Титов одговор била кап која је прелила
„чашу стрпљења“ код Благоја Нешковића, али и код Коче Поповића који
је у том периоду често критикован због спорости у извршавању наредби
о што хитнијем успостављању контакта са Црвеном армијом. Српски
Главни штаб је 8. септембра послао телеграм следеће садржине: „Ваши и
ранији укори су нас тешко погађали, а и последњи о нашем ставу према
Бугарима. Ситуацију Бугара одмах смо потпуно схватили и одмах наре-
дили тачно, али нису постојали објективни, а делом ни субјективни ус-
лови за веће резултате. Објективни разлози су наше апсолутно недовољ-
не снаге, прикупљеност Бугара којима је дошла из Бугарске комплетна
6. дивизија, активност Немаца и четничко-недићевска“.54
Тито је 9. септембра одговорио релативно помирљиво: „Ваша депе-
ша мени лично је потпуно неразумљива. О каквом ви то посљедњем
укору говорите? Никаквога укора није било за који бих ја знао, већ само
савјет што треба радити у вези с Бугарима. Према томе, говорити сада
о неким ранијим укорима као о неком посљедњем укору чини ми се и
незгодно. Јавите јасније у чему је ствар“.55
Када је Коча Поповић, у име српског Главног штаба, желео да оде у
Румунију и тамо успостави контакт са јединицама Црвене армије око
завршних операција у Србији, Тито му је 13. септембра послао два теле-
грама у којима му је то изричито забранио.56 Зато је 14. септембра ус-
ледила још једна критика због војних неуспеха: „Ваше акције у источној
Србији морале су имати карактер чврстине и стабилности. Требали сте
створити солидан мостобран за пријем материјала. Овако, дозвољавате
53
Исто, 501.
54
Tito, Sabrana djela, XXIII, 273.
55
Исто, 89. – Титу овога пута није ништа одговорено, a он је Кочи Попо-
вићу 9. септембра јавио да га је 5. септембра Президијум Врховног совјета
СССР-а одликовао „Орденом Суворова II степена“. Тито је добио орден I сте-
пена. (Исто, 90).
56
Tito, Sabrana djela, XXIII, 125–126.
да Нијемци јуре Ђурића и упадају у зaузета мјеста. То нас компромитује

пред народом, а Савезници чак стичу утисак о несолидности нaших вој-
ничких подузећа“.57
За разлику од успоравања одржавања српске антифашистичке скупшти-
не, врх КПЈ је убрзавао оснивање војвођанске скупштине. Комунистима
у Војводини је 18. септембра писано како треба настојати да се та скупшти-
на што пре сазове: „У погледу одлука и органа које ће она изабрати
угледајте се на ЗАВНОБиХ и ЗАВНОХ. Разлика ће бити у томе што пи-
тања државноправног положаја Војводине не треба заоштравати у одлу-
кама јер о томе треба да одлучи сам народ после ослобођења. У говори-
ма се може и треба говорити о аутономији Војводине у федеративној
Југославији. Пошто ми немамо ниједног политичара или јавног радника
некомунисту који би могао заузети председничку дужност, за председ-
ника треба изабрати друга Јована Веселинова“.58
Врх КПЈ је 19. септембра 1944. забранио даље умножавање и дистри
буцију окружнице ПК КПЈ за Србију од 1. септембра „јер је неправилна.
Сутра полази курир с нашим писмом за вас“.59 Благоје Нешковић је
истога дана покајнички одговорио да „другу Црном“ није показана конач-
на верзија окружнице јер је он већ био отпутовао. Овога пута, суочен
са реалношћу, известио је и о врло слабом стању КПЈ у многим местима
у Србији: „А у окрузима у којима нема партијске организације (Краљево,
Поморавље, Крагујевац, Чачак, Ужице, Шабац, па и Пожаревац и део
Зајечарског и Ваљевског округа) стојимо пред проблемима да већ сада
извлачимо другове из јединица и са разних терена, да их припремамо
код нас за партијске и друге функције на тим територијама. Ту нарочито
спада Краљево и Поморавље где немамо ништа, а одакле у јединицама
имамо мало другова. Јер, каква ће то народноослободилачка власт, ко-
манде места и подручја бити сутра у ослобођеном, на пример Краљеву,
кад немамо ни једног мештанина члана Партије који ће се ставити на
чело тих органа власти и војске, који треба да окупе све остале људе око
себе. Испало би тако да се у те органе враћају непоуздани, чак и неприја-
тељски елементи“.60
Србија је ратне циљеве КПЈ прихватила на Великој антифашистич-
кој скупштини народног ослобођења Србије, одржаној од 9. до 12. но-
вембра 1944. године. Скупштина је сазвана на брзину, непосредно по
ослобођењу Београда, док су у многим крајевима Србије још увек вође-
57
Исто, 135.
58
59
Исто, 511.
60
Факсимил документа објављен у: П. Симић, Тито, тајна века, 184.
не борбе против немачке војске. То говори да се новим властима жури-

ло са наметањем своје воље, како би се што пре легитимисали на било
који начин у највећој републици и најбројнијем народу у Југославији. Тај
процес пратили су неконтролисана одмазда и суров обрачун са остаци-
ма поражених снага, њиховим симпатизерима и грађанском класом.
Непосредно уочи одржавања скупштине, Сретен Жујовић је одбацио
све примедбе да Србија на Другом заседању АВНОЈ-а није имала одго-
варајуће представнике, заузевши став да су на заседању у Јацу били де-
легати Главног народноослободилачког одбора Србије који је изабран
још 1941. у Ужицу. Он је изјавио да ће српски народ једноставно морати
да за веома кратко време „проживи и схвати“ све промене које су се
догодиле током рата, да схвати и „напрегне све своје снаге да би дости-
гао остале народе Југославије у напорима за борбу за слободу до коначне
наше победе и заузео достојно место у дружби народа Југославије“.61
Основни циљ одржавaња Велике антифашистичке скупштине Србије
био је да се покаже како је успостављање комунистичке власти нешто
најзначајније у дотадашњој српској историји. За њеног председника
изабран је је Синиша Станковић.62 Та скупштина требало је да означи
„нову славну страну“ у историји Србије, почетак „нове ере народног
живота“. Тито је означен као „зачетник“ те нове ере и „неимар наше
југословенске федеративне“ државе: „Речи које је Маршал упутио Срби-
ма унеће истинско спокојство и још више очеличити нашу веру у будућ-
ност Србије и у будућност Југославије. Његове умне и херојске речи
саслушали су делегати са најдубљом пажњом и поздравили их са највећом
радошћу. Већ данас те речи пролазе широм земље и сваком човеку добре
воље говоре да се, док још траје рат, док се руши царство фашистичке
тираније, на овоме слободном тлу постављају основе лепшег народног
живота у будућности“.63
И површно читање докумената са ове седнице одаје отужну слику
„представника народа“ који су били далеко од тога да разумеју одлуке
које су бранили и на крају усвојили. Титов говор, који је трајао око пет
минута, делегати су 12 пута прекидали клицањем и бурним, неконтро-
лисаним аплаузима. Скупштину је отворио Нешковић, а после њега ус-
ледили су поздравни говори Титових блиских сарадника и представника
61
Наведено према: Лице Србије данас, Београд, 1945, 9.
62
Синиша Станковић (1892–1974). Студирао је у Београду и Греноблу, био
је предавач неколико биолошких дисциплина на универзитету у Београду, где
је 1934. изабран за редовног предавача. Од 1944. до 1953. био је председник
Президијума српске скупштине. Члан САНУ, оснивач Института за екологију и
биогеографију САНУ, директор Биолошког института Србије.
63
других република. Један свештеник из Гуче изјавио је како Срби „не

жале“ што се од свих бораца који су из Србије 1941. пошли за Титом
мало њих живих вратило, јер су се са њима вратила „наша браћа Хрва-
ти, наша браћа Словенци“. Делегат из Топлице рекао је да су одлуке о
федеративној Југославији „већ одавно познате Топличанима“, а један
учитељ из Зајечара нагласио је да су Срби задовољни одлукама АВНОЈ-а.
Остали су говорили о Титу као „најбољем сину“ српског народа и да је
његова влада „права народна влада“. Хрватским комунистима је обећано
да ће Србија уложити „све своје снаге“ за ослобођење свих хрватских
крајева, а словеначким да ће се српски народ „раме уз раме са својом
словеначком браћом“ борити за „ослобођење читаве словеначке земље,
за словеначко Приморје, за Корушку“. Македонцима је речено да ће до-
бити помоћ да у границама своје нове федералне државе „окупе све своје
крајеве“, Црногорцима да српски народ неће „жалити своје животе за
потпуно уништење фашизма“ и за стварање „породице равноправних и
братских народа Југославије“, а босанским комунистима је саопштено да
ће Србија уложити „све своје снаге да под мудрим руководством марша-
ла Тита оствари сан свих наших народа: вечита слога, братски мир и
међусобна равноправност“. Један свештеник из златиборског краја казао
је да се он бори за „црвену заставу на којој ће, уместо сломљеног крста,
бити петокрака звезда“, док је један несвршени студент медицине из Бе-
ограда злочине који су у НДХ почињени над Србима означио као „дуг
који је српски народ платио за злочиначку политику београдских вла
стодржаца. Делегати су се на крају, осим Титу, посебно захвалили и
Стаљину за „срећну будућност“.64
Делегати су прихватили све одлуке Другог заседања АВНОЈ-а који-
ма су „постављени темељи демократске федеративне Југославије“. Према
речима Александра Ранковића, Србија је морала да прихвати равноправ-
ност свих југословенских народа и „слободу њиховог самоодређења“ и
да се одрекне хегемонизма. Само тако она ће бити „изнутра слободна а
споља јака у заједници с народима Југославије“. Морала је и да се одупре
„разним реакционарима“, који су оптуживали комунисте да су поцепали
српске земље и тако историјски ослабили српски народ за рачун Хрвата
и других народа: „То су већ свима познате приче оних који би хтели
истовремено да стварају Велику Србију на рачун других народа Југосла-
вије, па и да поцепају Југославију“.65
64
Сви наводи према: Велика антифашистичка народноослободилачка
скупштина Србије, 9–12. новембар 1944, Београд, 1945.
65
Ранковић је образложио одлуке о конституисању Босне и Херцего-

вине, Македоније и Црне Горе као посебних република. Такође, положај
српског народа у Хрватској био је решен на најбољи начин: „Па може ли
се говорити о цепању српских земаља, разједињавању Срба и слабљењу
Србије? Разуме се, ако се пође са становишта да треба да постоји и даље
српска хегемонија, угњетавање других народа које је коштало највећих
жртава и несреће баш српски народ, онда се о томе може говорити. Али,
ако се пође са становишта равноправности свих народа Југославије, от-
клањања свега онога што би реакционари могли искористити и што су
искоришћавали за завађање народа Југославије, онда се о томе не може
бити ни говора“.66
На истоj скупштини комунисти су себи дали легитимитет за пред-
стављање Србије на Другом заседању АВНОЈ-а. Сретен Жујовић је рекао
да су комунисти то право имали јер су се борили од 1941. године. Борба
је извештавала да се „читава сала као један човек, проломила од узвика
одобравања. Српски сељаци, радници, виђени интелектуалци, измучени
немачком и недићевско-дражиновском тиранијом, слободно и бурно из-
ражавали су своје расположење, своју солидарност са српском делега-
цијом на Другом заседању АВНОЈ-а“. На овим начелима ударен је темељ
не само нове „демократске Југославије“ већ и нове „демократске Србије“,
па „зато није случајно што је претставник хрватске делегације, друг Ан-
дрија Хебранг, био поздрављен с већим одушевљењем, него иједан други
говорник – изузев вође наших народа – маршала Тита“. Седница је закљу-
чена уз једнодушну оцену да је српска антифашистичка скупштина „за-
дала тежак ударац свима онима који су мислили да Србија припада
Дражи Михаиловићу, да је она Драже Михаиловића, а не српска,
партизанска“.67
Одлуке ове скупштине требало је и детаљније објаснити српском
народу. Родољуб Чолаковић је писао како је сада Србија показала на чијој
је страни, показала је како је одбацила „реакционаре“ а прихватила Тита:
„Тек сад, кад су разбијени окови фашистичке тираније, кад су уништени
Дражини кољаши, кад је слобода речи за представнике народа постала
стварност, проговорила је права Србија и казала свету с ким је била за
ове три године и шта је радила у времену у коме се решавала судбина
народа за векове. Братска љубав коју су посланици Велике скупштине
исказивали у својим говорима према осталим народима Југославије, који
се заједно са српским народом боре за срећнију будућност наше велике
отаџбине, још један је доказ више да права Србија нема ништа заједнич-
66
Исто.
67
„Одлуке Србије“, Борба, 15. новембар 1944, 1–2.
ко са оном бедном шачицом политичких бродоломника који су у доап-

рилској Југославији срамотили српско име, а за време њене ослободи-
лачке борбе хтели да на њега баце љагу најподлије издаје. Пркосећи свим
ветровима који су били њено поносно лице за све три ипо бурне године,
она је остала верна оној великој застави слободе и братства коју је у њој
1941. развио маршал Тито“.68
Чолаковић je у овом периоду истрајно радио и на неговању мита о
Стаљину. У предавању на Коларчевом народном универзитету, одржаном
3. јануара 1945. године, говорио је да је Стаљин био неприкосновени вођа
међународног комунистичког покрета и човек-епоха: „Има људи чије име
обележава епоху историје народа. Оно само за се значи читав програм,
оно је застава око које се окупљају милиони, спремни на напоре и жртве,
јунаштво и подвиг. Такви људи су оваплоћење тежњи напредних друштве-
них снага свога времена које крче нове путеве човечанства. Међу такве
људе спада Јосиф Висарионович Стаљин”.69
Према Чолаковићу, у сваком Стаљиновом поступку испољавала се
„кристална јасноћа његовог ума, челична воља, пламена вера у народ,
љубав према народу и изнад свега мудрост, као да је у њему кондензо-
вано све богато искуство читавих покољења, мудрост која га оспо-
собљава да чини тачне прогнозе научника”. Стаљин је био „скроман и
једноставан, обичан човек, уман и духовит сабеседник”. После разго-
вора са њим, „одлазиш као човек који је нешто научио и са појачаном
вером у снагу људског разума и воље”. Стаљин – то је „јасност циља,
то је непоколебива воља и неустрашивост да се циљ постигне, то је
ненадмашна гипкост да се у најсложенијим условима борбе, вијугавим
путевима неоступно иде ка циљу. Стаљин – то је увереност у победу
човечијег разума и воље над стихијом у друштвеним односима. Стаљин
– то је победа над свим нечовечним у односима људског живота, над
свим што човечанству омета живот у миру, стваралачком раду у лепо-
ти и достојанству”.70
68
Р. Чолаковић, „Србија оптужује“, Политика, 16. новембар 1944, 1.
69
Р. Чолаковић, „Живот и дела Ј. В. Стаљина“, Политика, 4. јануар 1945, 4.
70
Исто. – Чолаковић je био једини високи послератни комунистички функ-
ционер који је 1948. стао на страну Совјетског Савеза и који због тога није
сносио никакве последице. У првим данима после почетка сукоба, највећу гла-
вобољу Титу причињавало је руководство Босне и Херцеговине. Оно је зато
комплетно доведено у краљевски дворац на Дедињу, где су их Тито и остали
убеђивали у „исправност пута“ КПЈ. Убеђивање је дуго трајало, а последњи се
повиновао управо Чолаковић, који је био први председник владе „НР Босне и
Херцеговине“. Касније је Чолаковић премештен у Београд где је постао савезни
министар за науку и културу. Титова „обазривост“ према Чолаковића имала је
Синиша Станковић је писао да Србија мора да искупи „део свога

дуга према браћи која су гинула за њену слободу“, Митра Митровић71
је тврдила да је Србија у рату „мање дала, мање се истрошила“ него
многи други крајеви, па је пред њом био задатак да се поново „уврсти у
прве редове бораца за слободу“. Србија је имала одговорност према дру-
гим крајевима и народима Југославије јер се она није могла сама осло-
бодити: „Наш народ одлучно корача напред, фронтом и путевима које
обнавља, да заузме место напоредо са осталима“.72
корен у догађајима из предратног времена и, како се претпоставља, у многим

знањима која је овај човек имао о том периоду Титовог живота.
71
Митра Митровић (1912–2001). Члан КПЈ од 1933. За време студија на
Филозофском факултету, на групу за српскохрватски језик и књижевност, била
је вођа тзв. женског покрета. Учесник рата, члан партијског руководства Србије,
један од оснивача Антифашистичког покрета жена, министар просвете у првој
српској комунистичкој влади, члан Агитпропа Србије и прва супруга Милова-
на Ђиласа. О послератном арбитрирању у култури брачног пара Ђилас–Мит-
ровић интересантно сведочење оставио је фебруара 2009. велики југословенски
диригент Оскар Данон: „Јесте ли имали проблеме са Агитпропом? – Митра
Митровић, Радован Зоговић и Стефан Митровић су позивани на генералне
пробе и арбитрирали. Међутим, осим у два случаја, ту није било ништа драма-
тично. Шта су замерали? – Замерка је била да се у Охридској легенди наводно
величају село и кулаци, па су тражили да се балет не изводи. Морао сам да одем
код Едварда Кардеља који је интервенисао да се забрана не донесе. Да ли је
Милован Ђилас некада интервенисао? – Памтим само један случај. Радили смо
Коњовићеву оперу Кнез од Зете. Спорна је била сцена у којој, док попови певају
и врше обред, кнез креће у Италију, а народ га испраћа речима: ‘Вратићеш се
ти нама, кнеже наш’. Целокупно југословенско руководство са Титом на челу је
присуствовало премијери. У паузи, позвао ме Милован Ђилас и најоштрије
протестовао због сцене која, по његовим речима, асоцира на повратак краља.
Након тога, у новинама је против Лазе Костића, писца либрета и нас дуго вође-
на хајка коју је прекинуо Крлежа. Да ли је Ђилас даље протестовао? – Није.
Али, у мају 1945. смо код Радована и Вере Зоговић имали једну веома непријат-
ну вечеру током које су се Ђилас и његова супруга Митра Митровић трудили
да испровоцирају моју супругу Вјеру алузијама на њено ‘буржујско’ порекло.
Испитивали су је о животу у Сарајеву током рата, о томе шта је радио њен
отац, како се држао. Био сам задивљен миром и достојанственошћу с којим је
моја Вјера одговарала на њихова непристојна питања. Ђилас је на крају и мене
поткрпио. Наводно у шали, казао је како би, због дипломата, официра и углед-
них државника, било добро да се у Београду направи јавна кућа у којој бих ја
био одличан директор. Намерно Вас је провоцирао? – Наравно. То је, као, тре-
бало да буде некаква духовитост која алудира на познати Лењинов став о театру
и глумицама као лаким женама. На крају вечере на којој је, морам признати,
храна била изврсно спремљена, устао сам од стола, отишао у купатило и од
муке целу вечеру повратио“. (Tamara Nikčević, „Jugoslavija je moja jedina
domovina“.http://www.e-novine.com/index.php?news=22678).
72
Наведено према: Лице Србије данас, 32–33.
3. Федерација у федерацији
Србија је могла да добије свој федерални статус. Она је имала три
отворена проблема – Санџак, Војводину и Косово. Питање Санџака ре-
шено је по кратком поступку. Положај српског становништва на про
стору Санџака био је врло комплексан, оно се нашло на удару италијан-
ских окупационих снага и домаће муслиманске милиције, која је
подржавана и од НДХ (која је у муслиманима гледала исламизоване
Хрвате, а њене амбиције досезале су све до Новог Пазара), и од албан-
ских одреда са Косова и Метохије који су, у оквиру борбе за стварање
„Велике Албаније“, намеравали да њене границе прошире на источне
делове Санџака.73
Крајем априла и почетком маја 1941. трупе НДХ заузеле су Прибојски,
Нововарошки, Пљеваљски и Пријепољски срез, што је наишло на велико
одобравање муслиманске елите која је сматрала да цео Санџак треба да се
припоји Босни и Херцеговини, односно НДХ. Чак су се поједини угледни
представници муслимана 6. маја једном декларацијом обратили усташком
поглавнику и тражили да се цео Санџак припоји НДХ. Писма са сличним
молбама упућена су и Адолфу Хитлеру и Бениту Мусолинију. Међутим,
5. септембра 1941. хрватске снаге повукле су се са освојене територије и
од тада је цео Санџак био под италијанском контролом.74
На простору Санџака деловале су бројне српске оружане формације
које су се сукобљавале са муслиманским и албанским милицијама како
би зауставиле терор над Србима. Први напад четничких јединица на
Нови Пазар уследио је 4. новембра 1941. године, а извршиле су га снаге
под командом Радомира Цветића. Град су бранили албански добровољци
са Косова и Метохије под командом Шабана Полуже. Напад је био не-
успешан, а четници су имали бројне жртве (83 погинула и 68 рањених).
У граду су потом побијени бројни Срби и опљачкана су готово сва срп-
73
Нeмачке јединице заузеле су Нови Пазар 16. aприла 1941. На улицама
града поздравило их је oкo три хиљаде грађана, великом већином муслимана.
Немци су у Новом Пазару поставили нову проалбанску власт. Прва личност
новог режима био је бивши турски официр, предратни богати трговац и на-
родни посланик у југословенском парламенту, члан Џемијета и најужег руко-
водства Албанског националног комитета, Албанац Аћиф Хаџиахметовић –
моћна политичка фигура која је обележила историју ових крајева прве
половине 20. века. Његова прва мера било је спровођење потпуне лустрације
српских кадрова из свих јавних среских и општинских институција. (Милутин
Живковић, „Неколико докумената о страдању Срба у Новом Пазару као после-
дици етничких сукоба крајем 1941“, Баштина, 32/2012, 147).
74
Милутин Живковић, „Дешавања у Санџаку од јулског устанка до краја
1941“, Баштина, 31/2011, 248–251.
ска домаћинства.75 Сукоби српских и муслиманских (албанских) мили-

ција настављени су све до почетка децембра 1941. када су интервениса-
ле немачке јединице.
Овај простор био је изузетно важан и за комунисте, али је њихов
устанак већ почетком септембра доживео пораз. Партизанске јединице
сведене су на групе од 20 до 30 људи, међусобно неповезаних. Због тога
је врх КПЈ 26. септембра, на саветовању у Столицама, донео одлуку да
се формира Обласни комитет за Санџак и да се ова територија издвоји
из надлежности Комитета за Црну Гору и Боку у чијем је саставу до тада
била. За обласног секретара изабран је Рифат Бурџевић. Неколико дана
касније формиран је и Главни штаб Народноослободилачког покрета за
Санџак.76 Црногорски комунисти су ову одлуку сматрали привременом,
а њихова амбиција, која је до изражаја дошла и на крају рата, била је да
цела територија Санџака уђе у састав црногорске федералне јединице у
комунистичкој Југославији.
После слома устанка у Србији, Тито се са Врховним штабом склонио
у Санџак. Нови центар „слободне територије“ постала је Нова Варош, у
коју су партизани ушли 5. децембра пошто се италијански гарнизон по-
вукао. Најзначајнији догађај у овом периоду јесте неуспешни партизански
напад на Сјеницу, изведен 22. децембра. Град је бранила српско-мусли-
манска милиција под командом Хасана Звиздића, који је претходно одбио
да пусти партизане у град, што су подржали и сви Срби из Сјенице и
околних села. Партизани су имали 52 погинула, 22 рањена и 18 заробље-
них бораца.77
Пошто је политика „братства и јединства“ доживела потпуни пораз,
Тито је био принуђен на промену тактике. У наредном периоду, као глав-
ни начин за мобилизацију муслимана у своје редове, комунисти су ко-
ристила ширење страха од „великосрпске опасности“. У том смислу је
Обласни комитет за Санџак на почетку 1942. Муслиманима поручио како
су „стотине и хиљаде покланих Муслимана у Босни и Херцеговини од
четничких банди, хиљаде и хиљаде избјеглица ваше браће и сестара жив
доказ да вам само партизани могу помоћи, да су вам они најбољи
пријатељи“.78 Сваку најаву помоћи из Србије, било од стране српске
окупационе владе или јединица ЈВУО, КПЈ је тумачила као наставак
„српске хегемонистичке политике“, али и као добру прилику да се му
слимани сврстају у партизанске редове: „Муслиманске масе постају тиме
75
Исто, 257.
76
Исто, 260.
77
Исто, 269.
78
Зборник НОР-а, 1–16, Београд, 1958, 11.
ванредно важна резерва наше ослободилачке борбе, нарочито у етапи

која се приближује и у којој ће великосрпска реакција бити главни не-
пријатељ ослободилачке борбе“.79
Муслиманима је требало објашњавати да је борба против окупато-
ра саставни део њихове борбе за опстанак: „Борећи се на придобијању
Муслимана за ослободилачку борбу против окупатора и њихових агена-
та, наше партијске организације ни у ком случају не смеју дозволити да
ослабе своју повезаност са српским масама. Само истовремена мобили-
зација и српских и муслиманских маса довешће до победе ослободилач-
ке борбе у Санџаку“.80
Стање је остало непромењено чак и после капитулације Италије,
када су партизани покренули широку мобилизацију, али „Муслимани се
држе доста резервисано и доста су под утицајем бегова“.81 Муслимани
су веома оштро упозорени да су две године „помагали окупатора у бор-
би против своје браће“, а да ће сада партизани „казнити све Муслимане“
који се буду супротстављали јединицама НОВЈ.82
Да би на неки начин придобио антијугословенски оријентисане му
слимане и Албанце, Тито је септембра 1943. од Ивана Милутиновића
тражио да се на целој територији целог Санџака изврши „потпуна ли
квидација четничких елемената“. Требало је покренути иницијативу за
одржавање заседања антифашистичког већа Црне Горе, Боке, Санџака и
Косова и Метохије.83 Нејасно је да ли је Тито мислио да земаљска већа
треба да буду организована посебно за сваку од ових територија или да
буде организовано заједничко заседање, а да Црна Гора буде организатор.
У црногорском делу Санџака, у Пљевљима, 20. и 21. новембра 1943.
одржана је оснивачка скупштина Земаљског антифашистичког већа на-
родног ослобођења Санџака. Тај задатак преузео је Иницијативни одбор
у саставу: Сретен Вукосављевић,84 прота Јевстатије Караматијевић, Му-
79
Zbornik NOR-a, IX-1, 99. Писмо Централног комитета КПЈ из јануара 1942.
Обласном комитету за Санџак.
80
Исто, 101,
81
Зборник НОР-а, 1–16, 112.
82
Исто, 171. Проглас Главног штаба НОВ и ПО Санџака од 9. новембра
1943.
83
B. Petranović – M. Zečević, Jugoslavija, 627.
84
Сретен Вукосављевић (1881–1960). Учитељ, активни учесник оба светска рата.
Учитељску школу завршио је у Алексинцу (1901). Од 1904. до 1909. службо
вао је у селима Тимочке крајине, па у Новој Вароши и Пријепољу. После тога
радио је као школски инспектор у Црној Гори и Скопљу, где је био управник
српских основних школа (1911). После балканских ратова кратко је радио у
свом родном крају. Поново се вратио у Македонију, у Кавадар, гдје је дочекао
и Први светски рат. После рата био је повереник за аграрну реформу и коло-
рат ефендија Шећерагић, шеријатски судија, Миле Перуничић, бивши

посланик Демократске странке, Душан Ивовић, члан Извршног одбора
Земљорадничке странке, Милоје Добрашиновић, бивши директор Гим-
назије и Воја Лековић, радник. У позиву учесницима Скупштине нагла-
шено је да је „народ Санџака јасно казао свима да он неће да буде ничија
прћија, да он неће да му слободу други поклањају, већ хоће да његова
слобода израсте из његове борбе, из крви и живота његових синова.
Санџак је свјестан да само тако извојевану слободу неће му моћи никад
нико уграбити, нити ће га моћи ико прекорети”.85
Формирање ЗАВНО Санџака, на иницијативу АВНОЈ-а, упућује на
закључак да је за ову територију била предвиђена нека врста федералне
јединице, јер се уместо „обласног народноослободилачког одбора“ гово-
рило о „земаљском антифашистичком већу“. Скупштина у Пљевљима
изабрала је ЗАВНО Санџака од 62 већника, као и делегацију за Друго
заседање АВНОЈ-а од 11 чланова. Као главни задатак означено је ства-
рање борбеног јединства Срба и Муслимана. Изричито је речено да „на-
род Санџака” више не жели избегличку владу, а да народноослободилач-
ки одбори најбоље одговарају потребама и интересима народа. Тачка 5
Резолуције о оснивању ЗАВНО Санџака предвиђала је да само Југосла-
вија, уређена на демократској федеративној основи, може да уједини
народе у трајну државну заједницу у којој ће и Санџак „заузети равно
правно мјесто међу осталим покрајинама Југославије“.86 У питању је био
покушај да се положај Санџака изједначи са положајем осталих зе-
маљских већа и покрајина, без икаквих веза са Србијом и Црном Гором.
ЗАВНО Санџака имао је свој Извршни одбор, подељен по ресорима,
који је радио као влада. У Санџаку је функционисао готово заокружени
и изграђени политички систем на свим нивоима. Муслимани су тражи-
ли да се Санџак не дели и очекивали су аутономију као посебна једини-
ца у оквиру нове Југославије. Друга идеја била је да се Санџак припоји
Босни и Херцеговини, којој је и припадао у оквиру Отоманског царства
до 1878. године. Ако то решење не би било усвојено, прихватљиво је било
и да се припоји Црној Гори или Србији као аутономна област
(покрајина).87
низацију за Македонију, Косово, Црну Гору и Санџак. Касније је био државни

подсекретар за шумарство. Два пута је биран за народног посланика у Парла-
менту Краљевине СХС. Био је министар у влади Ивана Шубашића (1944) и
министар за аграрну реформу и колонизацију у Титовој влади (1945).
85
Зоран Лакић, „Пљевља 1941–1945“. У: Историја Пљеваља, Пљевља, 2009,
385.
86
87
Питање статуса Санџака отворили су јануара 1944. црногорски ко-

мунисти. Блажо Јовановић, секретар црногорске партијске организације,
тражио је објашњење од ЦК КПЈ о односу партијске организације Црне
Горе према партијској организацији Санџака. Преко Ивана Милутино-
вића ПК је већ био упознат да је партијска организација Санџака „са-
мостална“, с тим што је ПК за Црну Гору и Боку био задужен да јој
пружи помоћ. Питање овог односа посебно је наглашавано после Другог
заседања АВНОЈ-а, када се у Црној Гори очекивало проглашење Црне
Горе и Санџака за једну „федеративну јединицу“. Јовановић је сматрао
да би обавеза партијске организације Црне Горе према партијској орга-
низацији Санџака била далеко већа ако би она спадала у црногорску
надлежност, „мада ми на то не претендујемо“.88
После тога је Извршни одбор Земаљског антифашистичког вијећа
тражио да се Санџак у целини припоји Црној Гори, што је изазвало
велико незадовољство муслимана. Да та намера није била случајна,
показује и то што је црногорско партијско руководство спречило
учешће делегата ЗАВНО Санџака на Другом заседању АВНОЈ-а. Одмах
по повратку црногорских делегата из Јајца у Колашин, Председништво
ЗАВНО Црне Горе и црногорско партијско руководство донели су од-
луку о наводном распуштању ЗАВНО Санџака, укључивању његових
већника у ЗАВНО Црне Горе и Боке и припајању Обласног комитета
КПЈ за Санџак Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору и Боку. Али,
Председништва АВНОЈ-а и врх КПЈ осудили су такве одлуке као „јед-
ностране и неодговорне“.
О намери црногорских комуниста да цео Санџак прикључе Црној
Гори Обласни комитет КПЈ за Санџак обавестио је врх КПЈ 5. фебруара
1944. године, а ЦК је 31. марта одговорио да и за њих представља изне-
нађење што су „другови у Црној Гори“ могли допустити тако „озбиљну
грешку“ у тако осетљивој ствари и прогласити да се Санџак припаја
Црној Гори: „У одлукама АВНОЈ-а о припајању нема ни словa. АВНОЈ и
Национални комитет не врше данас разграничење, јер томе није време.
АВНОЈ је донео само принципијелне одлуке. А што се тиче Санџака, он
ће имати онакав положај за какав се изјасне његови слободно изабрани
представници“.89
Идеја о Санџаку као федералној или аутономној јeдиници није до-
била подршку у највишим структурама КПЈ због слабог учешћа мусли-
мана на партизанској страни у рату. Обласни комитет КПЈ за Санџак
описао је тај проблем више него јасно 10. јуна 1944. у извештају ЦК КПЈ.
88
89
Наведено према: Tito, Sabrana djela, XIX, 284.
Тада је речено да је „већина муслиманских маса остала ван домашаја

наше пропаганде“. Предложено је да се формирају посебне партизанске
јединице у којима би били само муслимани, као и да се у оквиру Зе-
маљског антифашистичког већа Санџака формира посебан клуб мусли-
манских делегата (већника) „јер би нам то омогућило шири политички
рад међу Муслиманима и већу мобилизацију ширих муслиманских маса
за народноослободилачку борбу“.90
Сретен Вукосављевић, председник ЗАВНО Санџака, припадао је
оном кругу српских левичарских интелектуалаца који су за све проблеме
у Краљевини Југославији оптуживали српску политичку елиту, односно
српску националну идеoлогију, што је јединствен феномен који није за-
бележен код припадника других југословенских народа. Вукосављевић је
још пре рата писао о националној посебности муслимана и о томе да
Санџак није „Стари Рас“, посебно да он није нека „колевка српства“.
Говорећи о настојању да се негира национална посебност муслима-
на, Вукосављевић је 1944. истицао: „Покушај да се Муслимани ‘нацио-
нално освесте’, да постану ‘Срби муслиманске вере’, није успeо ни мало.
Не би успeо ни да су то Срби радили са више широкогрудости и дослед-
ности. Погрешно је био заснован. Нису Муслимани нешто што нема
својих израђених особености, па да сада тој национално и културно
безличној маси Срби само даду национално обличје. Ово место, које у
души Срба заузима национално осећање, није у души Муслимана празно,
па да Срби треба сада само да попуне ту празнину. Муслимани имају
своју посебну историјску традицију. Оно што је у Срба осећање нацио-
налне солидарности, има и у Муслимана, али је то солидарност са онима
који су им верски и културно слични, па и не говорили истим језиком.
То све чини да се наши Муслимани осећају једном добро повезаном
заједницом. Та заједница је затворена и високо ограђена. [...] Срби треба
да се одрекну искрено и доследно сваке намере коју су имали ранији
режими, да се од Муслимана створи нешто друго, а не оно што су, по-
најмање Срби муслиманске вере. Ма колико то желели, то је апсолутно
немогуће постићи“.91
Вукосављевић је веровао у илузију да је народноослободилачка бор-
ба довела до заједништва Срба и муслимана: „У народноослободилачком
покрету нашли смо се заједно и Срби и Муслимани из Санџака. Откако
смо се раздвојили, ово је први пут у цeлoj нашој историји да смо се у
неком крупном и одлучујућем догађању нашли са исте стране шанца.
Први пут да смо помешали крв, просуту за једну исту ствар. Повелики
90
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija, Knjiga 18, 71.
91
Глас Санџака, бр. 1, 15. јун 1944.
број муслиманских најбољих и најсвеснијих синова учествује заједно са

Србима у овој борби. И то сасвим искрено и пожртвовано“.92
Почетак 1945. године Санџак је дочекао са непотпуно изграђеним
статусом посебне политичко-територијалне јединице ван оквира Србије.
Пошто укључивање муслимана у партизанске редове није дало очекива-
не резултате, одлучено је, на изненађење многих муслиманских комуни-
ста, да се Санџак подели између Србије и Црне Горе, односно да се по-
штује граница која је успостављена после Првог балканског рата.
Коначну одлуку о статусу ове области најавило је Председништво АВ-
НОЈ-а 21. фебруара 1945. директивним писмом упућеним Извршном
одбору АВНО Санџака. Тражено је „хитно решење“ питања статуса ове
територије и сазивање (најкасније до 15. марта) заседања АВНО Санџа-
ка са циљем да се одреди статус ове територије у федералној Југославији,
и то на следећи начин: „Узимајући за основу границу између Србије и
Црне Горе како је она била утврђена после Балканског рата у 1912. АВНО
Санџака донеће одлуку да се поврати стање од 1912. те да се делови
Санџака врате Србији, односно Црној Гори“.93
Против поделе Санџака између Црне Горе и Србије били су црно-
горски комуниста Марко Вујачић и Сретен Вукосављевић, председник
ЗАВНО Санџака, али из различитих разлога. Вујачић је још једном по-
новио став црногорског руководства да цела територија Санџака треба
да припадне Црној Гори, али и Косово и Метохија, што је било не мало
изненађење: „Метохија је историјски црногорска. Ако већ Санџак не
треба да буде посебна административно-политичка и привредна област
са извјесном својом аутономијом, онда сам ја против тога да се он при-
поји Србији, већ мислим да Санџак и оба Дукађина треба присаједини-
ти Црној Гори, те тако нашу Црну Гору, која је понајвише дала жртава у
овој натчовјечанској и херојској борби за слободу и демократију, ову
нашу најмању федералну јединицу економски ојачати проширењем на
територију која јој је најближа и по народу најсроднија“.94
Сретен Вукосављевић је сматрао да са решењем статуса Санџака не
треба журити: „Не видим разлоге да се ово не баш тако неважно питање
са хитњом, на пречац ломи. Паметније је, мислим, прво за то сондирати
терен, консултовати људе, припитати народ, придобити га за оно решење
које мислимо да најбоље одговара народним интересима. Ја сам мишљења
да Санџак не треба цепати, јер је то ипак целина. То је област, то је појам
92
Исто.
93
Наведено према: Љубодраг Димић, Историја српске државности. Србија
у Југославији, Нови Сад, 2001, 291–292.
94
Наведено према: Branislav Kovačević, Đilas. Heroj-antiheroj. Iskazi za istoriju,
Podgorica, 2006, 289–290.
са својим специфичним и политичким и привредним обележјима. То је

историјски тачно. Такво је и народно схватање. Зато сам ја за решење да
се цео Санџак припоји или Србији или Црној Гори, водећи рачуна о
ономе шта сам већ рекао“.95
Политички представници муслимана сматрали су да је овом одлуком
изневерена платформа народноослободилачке борбе у националној по-
литици. Посебно су били незадовољни објашњењем да би даље постојање
Санџака представљало „излишно и нерационално дробљење српске и
црногорске целине и Југославију уопште“, као и тиме што се укида назив
„муслиман“ у националном смислу (за муслимане је речено да се могу
изјашњавати као Срби, Хрвати или Црногорци). То је оцењено као
враћање на „хегемонистичку политику националних буржоазија“.
Извршни одбор АВНО Санџака морао је да спроведе све политичке
припреме како би на заседању „са успехом“ био извршен постављени за-
датак. После заседања АВНО Санџака и његов Извршни одбор требало је
да престану да постоје. У образложењу ове одлуке, Председништво АВ-
НОЈ-а је истакло да у време Другог заседања АВНОЈ-а и пројектовања
шесточлане југословенске федерације није било могуће одредити границе
међу федералним јединицама; аутономно решење питања Санџака озна-
чено је као економски неодрживо, „излишно и нерационално дробљење
српске и црногорске целине као и Југославије уопште“. Подједнако непри-
хватљивим сматрано је и решење по којем би се Санџак конституисао као
аутономна област „зато да би муслимани били у једној јединици“.96
Санџак није могао да се конституише као посебна област јер је и у
врху КПЈ оцењено да би то било „превише“ за Србију која је већ требало
да добије две издвојене области, за разлику од, на пример, Хрватске у којој
ни Далмација ни подручја са српском већином нису била замишљена као
аутономије. Али, то питање тада се није покретало, као ни у каснијим
годинама у бројним партијским расправама о националном питању.
Закључак Председништва АВНОЈ-а о ликвидацији Санџака као по-
себне покрајине, у чему су пресудну реч имали Едвард Кардељ и Сретен
Жујовић, формално је у дело спровела скупштина АВНО Санџака која
се састала 29. марта 1945. године. На тој седници, у име највишег руко-
водства КПЈ, био је Моша Пијаде.97 Одлука о припајању већег дела Санџа-
ка Србији потврђена је на заседању Велике антифашистичке скупштине
95
Исто, 291.
96
Љ. Димић, Србија у Југославији, 292–293.
97
Наведено према: B. Petranović – M. Zečević, Jugoslavija, 752. – Сретен Ву-
косављевић и Мирко Ћуковић, трећи потпредседник ЗАВНО Санџака, одбили
су да присуствују последњем заседању ЗАВНОС-а, као и да потпишу документ
о његовом распуштању и подели Санџака.
Србије (7–9. април 1945). Скупштина је одлуку народних представника

Санџака оценила „правилном“ и у складу са жељама „читавог станов-
ништва те области“. Муслиманском становништву гарантована је заштита
верског и културног идентитета и посебно је истицано уверење да се
становништво неће осетити „нимало раздвојеним или поцепаним“.98
_______________
Партијска организација Војводине није била у саставу партијске

организације Србије, а оне су имале исти ранг у оквиру КПЈ (покрајин-
ски комитет). Комунистичка активност у Војводини готово да се није
осећала у годинама када је КПЈ била у илегали. Тек у јануару 1930. дошло
је до обнављања рада, када је за секретара ПК Војводине изабран Јован
Веселинов (1906–1982). Он се управо вратио из Совјетског Савеза, где је
четири године похађао познати КУНМЗ. Веселинов је априла 1931. уха-
пшен у Љубљани и осуђен на 15 година робије. Казну је издржавао у
Лепоглави и Сремској Митровици. Врх је КПЈ везу са комунистима у
Војводини одржавао преко повереника. Један од њих био је и Петко Ми-
летић кога је партијско руководство 8. августа 1931. задужило за рад у
Војводини (и Србији): „Основна задаћа: борба против секташтва, десних
и ликвидатора. Развијати масовну борбу и штрајкове, учврстити наш
уплив међу сељаштвом“.99 Функцију политичког секретара ПК Војводи-
не касније је вршио Жарко Зрењанин (1902–1942), али је и он ухапшен
априла 1933. и осуђен на три године робије.
У овом периоду у Војводини је било највише 200 комуниста, па је
Милан Горкић тражио да се посебна пажња обрати пропаганди међу
националним мањинама како би се омасовила партија: „Борба угњетених
националних мањина у Војводини има огроман политички значај. Крва-
ви терор, национално угњетавање и фашизирање Војводине од стране
великосрпске војнофашистичке диктатуре ствара услове за пораст по
крета међу националним мањинама. [...] Ми признајемо право на отце-
пљење окупираних мађарских крајева у северној Војводини, боримо се
против свих форми националног угњетавања, за пуну равноправност
свих, без разлике на народност и нације“.100
О аутономији Војводини на највишим форумима КПЈ први пут се
разговарало на 4. земаљској конференцији (1934). Ова иницијатива зна-
98
Наведено према: Љ. Димић, Србија у Југославији, 293.
99
Наведено према: Komunistička partija i revolucionarni radnički pokret u Vojvodini
1919–1941, II, Novi Sad–Sremski Karlovci, 1971, 47.
100
Исто, 101–102.
чила је историјско поништавање уједињења Срема, Баната, Бачке и Ба-

рање са Србијом, које је извршено 25. новембра 1918. у Новом Саду.
Национална свест Срба у Војводини почивала је на традицији о њиховом
пореклу као „прекосавским“ Србима и на њиховој природној тежњи да
се споје са Србима из своје прадомовине. На Скупштини је било 758
посланика (од тога 578 Срба и 89 Хрвата). Уједињење са Србијом било
је израз националне реалности, Срби су одбацивали југословенство и
идеолошку конструкцију да су Срби и Хрвати један народ.
Kомунисти у Војводини све више су говорили о „војвођанском
фронту“ и „војвођанском питању“, које је за њих имало исти значај као
и питање „угњетених нација“. Врх КПЈ је слао поруке да је Војводина
„поробљена“ од Србије, али да се „национална слобода“ не може оства-
рити под руководством грађанских странака (буржоазије): „Ми комуни-
сти кажемо читавом пролетаријату и ситном сељаштву да једино и ствар-
но ослобођење свих народа у Војводини може искључиво да оствари
комунистичка револуција учвршћењем владе совјета. Само и једино под
владом совјета ослободиће се не само народи у Војводини, него и сви
народи у Југославији диктатуре великосрпске војнофашистичке буржо-
азије. [...] Комунисти нису и не могу бити равнодушни према национал-
ним осећањима. Комунисти остају при свом принципијелном гледишту
само-одређења народа са правом на отцепљење“.101
Комунистички концепт о седмочланој федерацији, чији би један члан
била и Војводина, први пут је јавно саопштен у августу 1937. године, када
је тражено да Војводина буде потпуно „равноправна јединица у будућем
федеративном уређењу слободне и демократске Југославије пошто она
представља историјску, културну и економску јединицу“.102 Ти захтеви по-
клапали су се са политиком Војвођанског фронта, па су ове две организа-
ције остваривале и извесну предизборну сарадњу током 1938. године.
Идеја о аутономији Војводине била је честа тема у пропаганди
војвођанских комуниста. Они су све до самог рата остали доследно при-
вржени идеји аутономијe, а против „србијанског империјализма“. Није
сасвим јасно да ли су војвођански комунисти били спремни да прихвате
неку евентуалну везу Војводине са Србијом, што се спорадично по-
мињaло у њиховој пропаганди, или су се чврсто држали тезе, изнете уочи
самог рата, да вишенационална Војводина не може да буде ни српска, ни
било ког другог народа.103
101
Исто, 180–190. Циркулар ЦК КПЈ о задацима у Војводини из 1936.
102
Исто, 225.
103
Слободан Бјелица, „Трансформација идеје о аутономији Војводине“, Збор-
ник Матице српске за друштвене науке, 137/2011, 516.
Партијска организација у Војводини поново је запала у кризу док је

Жарко Зрењанин био на робији. У време када је уместо њега организа-
цијом руководио Лазар Миланков, фракционашку сукоби узели су маха,
а Миланков је касније од својих партијских другова оптужен да је са-
рађивао са полицијом. Рад ПК Војводине обновљен је тек крајем 1938. го
дине када је изабрано привремено руководство на челу са Зрењанином
који је у међувремену изашао са робије.
Комунистички концепт о положају Војводине утемељен је на
6. покрајинској партијској конференцији одржаној почетком септембра
1940. године, уочи 5. земаљске конференције КПЈ. Тада је говорено како
су „србијански империјалисти“ после Првог светског рата водили „не-
престану хегемонистичку и угњетачку политику“, што је за комунисте
било оправдање за развијање „фашистичко-ревизионистичке и нацистич-
ке“ пропаганде међу Немцима и Мађарима: „Србијанска буржоазија по-
кушава да оправда своју империјалистичку политику угњетавања наро-
да у Војводини само тим да у Војводини живи релативна већина српског
народа. Међутим, она нема право да експлоатише војвођанске народе
чак и ако би у Војводини живели само Срби, јер Војводина историјски
никад није била србијанска покрајина, као што није била ни мађарска,
иако је била потчињена Мађарима“.104
На овој конференцији комунисти су поновили добро познате ста-
вове: треба водити „најупорнију борбу против империјалистичког рата“,
остварити „јединство радничке класе“, социјал-демократија је „реакцио-
нарна“, приоритет је „неуморна борба за национално ослобођење угње-
тених народа у Војводини, а против хегемоније србијанског и хрватског
империјализма, мађарског ревизионизма и њемачког империјалистичког
националсоцијализма“.105
У Војводини је ситуација била доста сложенија и о њеном статусу
није се отвoрније расправљало у ратним годинама. Бачка и Барања су
1941. анектиране од стране Мађарске, Срем је ушао и састав НДХ, а
Банат је формално био у саставу окупиране Србије, али су у њему сву
власт имали локални Немци (фолксдојчери). Велика већина војвођанских
Немаца и Мађара ставила се на страну својих матичних држава када су
оне напале Југославију. Њихово учешће у окупационом управном апара-
ту, а посебно сарадња у случајевима прогона Срба, довели су међунацио-
налне односе до усијања. To je биo један од главних фактора који je
утицаo на судбину немачке и мађарске мањине у октобру 1944. као и
годинама које су уследиле.
104
KPJ i revolucionarni radnički pokret u Vojvodini, II, 358.
105
Исто, 380–381.
Српски народ је у Војводини од првих дана окупације, слично као

и на другим територијама окупиране Југославије, био брутално прогоње-
на нација. Сачувани су подаци о бројним случајевима физичког уништења
Срба, њиховог расељавања и протеривања и слања у концентрационе
логоре. Хрвати су били различито третирани. У Бачкој и Барањи били
су углавном толерисани јер су Мађарска и НДХ биле ратне савезнице,
док су у Срему сматрани владајућом нацијом, што је подразумевало и
националистички однос према Србима. У Бачкој је однос Срба и Мађа-
ра био изразито поремећен због злочина мађарских окупационих власти
према српском становништву.106 Већ 17. априла 1941. године мађарске
власти наредиле су да се похапсе сви „четници или они на које се осно-
вано сумња да су четници“, као и сви други Срби који су се на било који
начин „експонирали против Мађара“.107
Само четири дана касније (21. априла) наређено је и формирање
логора за „све оне Србе и Јевреје досељене после 31. октобра 1918. го
дине“.108 Укупно је у Бачкој и Барањи формирано 13 концентрационих
логора за Србе. Касније су сви они депортовани у Мађарску. Само у
логору у Шарвару страдало је преко осам хиљада логораша.
За непуних месец дана, протеривање Срба било је толико драстич-
но да се против тога побунила и команда немачке 2. aрмије, уз образло-
жење да ће неконтролисани егзодус довести у опасност безбедност
немачких јединица, „а наставак протеривања погађао би и мађарско-не
мачко пријатељство по оружју“.109 Срби су, међутим, и даље масовно
протеривани (из Бачке је током 1941. депортовано око 50 српских коло-
ниста), а на њихова имања досељено је око 20.000 мађарских исељеника
из Буковине и Молдавије. Најтежи злочин мађарске окупационе трупе
106
Јелена Попов, „Разлози за увођење војне управе на подручју Баната, Бачке
и Барање 1944“, Зборник Матице српске за историју, 55/1997, 91.
107
Zbornik NOR-a, XV-1, Beograd, 1986, 67–68.
108
Исто, 80. – Да су мађарске окупационе власти водиле геноцидну полити-
ку према Србима показује и наредба од 6. маја о уништавању доказа о злочи-
нима: „Сазнао сам да су на враћеним јужним територијама, нарочито у Субо-
тици и другим већим градовима, како цивилна тако и војна лица снимала
фотографије о поступцима освете над четницима на којима се види стрељање
четника или лешеви на земљи. На основу искуства, уколико фотографије овакве
природе падну у руке ненадлежних особа, могу бити искоришћене од стране
непријатељске пропаганде и држави проузроковати непроцењиве штете и дру-
ге губитке. Наређујем да се на целој оперативној територији изврше претреси,
пронађу овакве фотографије и да се оне заједно са негативима заплене. Заплење-
не фотографије и негативе (као и дијапозитиве) доставити мени“. (Исто, 97.
Поверљива наредба бр. 11 начелника мађарског Генералштаба).
109
Zbornik NOR-a, XV-1, 108. Извештај мађарског официра за везу при ко-
манди немачке 2. армије од 14. маја 1941.
починиле су у Новом Саду од 21. до 23. јануара 1942. године када је

спроведена рација и побијено преко три хиљаде Срба и Јевреја.
О тежини овог злочина сведочили су и мађарски званичници који
нису оправдавали погроме против Срба и Јевреја. Мађарски посланик
Ендре Бајчи-Зилински (E. Bajcsy-Zsilinszky) писао је Миклошу Хортију
да су у Новом Саду почињена „страховита недела“ која угрожавају мађар-
ску будућност и њен међународни углед: „Војне власти су становништву
забраниле сваки излазак из кућа. Чак су и ролетне и завесе морале бити
спуштене, како нико не би имао поглед на улицу. У граду, у ком је на
овај начин заустављен сваки живот, поготову у његовим богатијим де-
ловима, започета је преметачина према окрузима. Жандармеријске и
војне патроле под руководством подофицира, првог су дана (21. јануара),
наводно према раније утврђеним листама по окрузима, вршили претрес
кућа и легитимисања Срба и Јевреја. Затим су их масовно, војним ками-
онима, одвозили на обалу Дунава, тамо их заједно (жене, мушкарце и
децу) по турнусима скидали на голо, стрељали и бацали у Дунав под лед.
Током ноћи су наводно топовским гранатама бушили лед како би вода
однела лешеве. На обали Дунава, број масовно уморених је и према најб-
лажим проценама износио неколико стотина. Али, погром није вршен
само на овај шаблонски начин. Један мој новосадски пријатељ, изванред-
ни родољуб и Мађар, рекао је у присуству мојих будимпештанских прија-
теља да је на реформатском гробљу сопственим очима видео барем 80
лешева. Другог дана је поступак знатно поједностављен. Људи су убија-
ни у својим становима, уништене су читаве породице заједно са децом,
куће су опљачкане, касе за новац су обијене, а лешеви су убацивани у
војне аутомобиле и одвожени на Дунав где су бацани под лед.110
Партизански покрет у Банату и Бачкој готово је уништен већ крајем
1941. године. Партијско руководство Војводине сматрало је да је то тога
дошло због „велике надмоћности непријатеља“ кога су подржали Немци
и Мађари и због слабе процене ситуације, посебно у погледу трајања
рата и „ниског идеолошког нивоа“ чланова КПЈ: „После губитака које
смо претрпели, били смо приморани, јер је претио да изгубимо све сна-
ге, да дамо директиву за организовано повлачење, за обустављање свих
акција“.111 Само су на Фрушкој Гори, у источном делу Срема, претежно
српски партизани успели да се организују у борби против усташког те-
рора.112
110
Исто, 266–267. Писмо до 4. фебруара 1942.
111
Зборник НОР-а, I-2, 253.
112
Према подацима Главног штаба партизанских одреда за Срем, највећи
проблем био је у томе што је НОП „захватио углавном Србе и део Словака“.
(Зборник НОР-а, 6, 32. Извештај од 10. јануара 1942).
Партизанске снаге су током 1942. успеле да обухвате готово цело

српско становништво у национално мешовитом Срему захваљујући стра-
тегији ослободилачке борбе без „класних заоштравања“, која су иначе
била карактеристична у Црној Гори, Херцеговини и источној Босни. Из
овога су много касније војвођански аутономаши изводили неисторијску
тезу да је Срем преживео усташку офанзиву, за разлику од западне Ср-
бије где су партизани у јесен 1941. претрпели тежак пораз.113 Али, због
тога што су били одсечени од Војводине, у којој више није постојао
покрајински партијски комитет, као и од Србије, врх КПЈ је оценио да у
партијским и војним питањима Срем треба да буде повезан са Хрват-
ском, односно Славонијом.
КП Хрватске је још од 1941. настојала да под своју контролу стави
територију коју је обухватала и НДХ. Територијално разграничење које су
извршиле силе Осовине преузела је такође КПЈ у појединим областима
окупиране Југославије, па је тако партијско руководство Војводине пре-
пустило Централном комитету КПХ партијско-политички рад у Срему. До
средине 1942. руководство Војводине одржавало је везе са Благојем Не
шковићем и његовим пунктом у Београду. Иво Лола Рибар је августа 1942.
преиначио ову праксу, обавезујући Окружни комитет за Срем да се пове-
же са Повјеренством КП Хрватске за Славонију, док је Покрајинско пове-
реништво за Банат требало да задржи везе са Београдом.114
Слично се поступило и код војних одреда, па су ове области до-
дељене Главном штабу НОП одреда за Хрватску, у Трећу оперативну
зону. Већ септембра 1942. године 3. (Сремски) одред са три батаљона
и једном самосталном четом налазио се и деловао у оквиру Треће опе-
ративне зоне Хрватске. Онда је уследила одлуку, уз сагласност Благоја
Нешковића, да снаге из Срема пређу у источну Босну. Ту одлуку су
Штаб Треће оперативне зоне и Повјеренство ЦК КП Хрватске за Сла-
вонију оценили као тежак промашај војне и политичке природе. Хр-
ватско партијског руководства на Срем је гледало као на хрватски
простор, сматрајући то свршеном чињеницом. Децембра 1942. у Срему
се нашао Јосип Хрнчевић, као овлашћени представник Повјеренства
Централног комитета КП Хрватске за Славонију, чија је надлежност
била да оствари пуну политичку контролу над Сремом, укључујући и
Земун.115 Ипак, Благоје Нешковић је некако успео да спречи да у састав
хрватске комунистичке партије уђе и Земун.116
113
114
Исто.
115
Исто, 547.
116
Хрватски комунисти сматрали су да је Срем интегрални део Хрват-

ске, како оне у оквиру НДХ тако и будуће комунистичке. У јуну 1943.
Срем је наведен као област Хрватске и у привременом наставном про-
граму ЗАВНОХ-а за основне школе на партизанској територији (за пред-
мет географија).117 Хрватска комунистичка партија је токoм целог рата
сматрала да и Барања треба да припадне хрватској федералној јединици.
Врх КПЈ се томе није отворено противио јер је страховао да би се
на тај начин „хрватски елементи одгурнули од народноослободилачке
борбе“. Богатство Срема као пољопривредног рејона, а на другој страни
чињеница да је Срем прикључен НДХ која је у њему спровела колони-
зацију, учвршћивало је хрватске комунисте у уверењу да је реч о хрват-
ској области. Отварање овог спора у рату показaло је да је интернациона-
листичка идеологија била присутна само код српских комуниста који као
да су презирали питање граница, насупрот хрватским који су и те како
водили рачуна о хрватским националним интересима. Српско партијско
руководство било je сасвим ван овог спора и одлучивања, заузето соп-
ственим проблемима Србије. Није имало ауторитета, али ни утицаја да
покрене питање западних граница Војводине.118
То је приморало партијско руководство ПК КПЈ Војводине (који су
почетком 1943. успели да обнове српски комунисти у Срему) да 27. јуна
1943. интервенише код Тита и затражи објашњење: „Ми сматрамо да је
ово погрешно. Срем је саставни део Војводине и у нашој пропаганди за
аутономију Војводине наша партија је увек то истицала. Национални
састав Срема је такав да он, по нашем мишљењу, не може ући у састав
Хрватске. Велика већина овдашњег народа је за то да живи у заједници
са народима Бачке, Барање и Баната“.119
Тито је тако био приморан да 3. јула 1943. изврши разграничење
између партијских организација Хрватске и Војводине: „Закључно с ли-
нијама Вуковар–Винковци–Жупања па све источно, укључивши и Земун,
припада не само као војно-оперативно подручје Главног штаба Војводи-
не, него и као подручје Покрајинског комитета Војводине. Ово разгра-
ничење између Хрватске и Војводине извршено је у интересу даљег ра
звитка народноослободилачке борбе и нашег политичког утицаја у
читавом овом крају“.120 Тито је 25. септембра 1943. пресекао и расправу
о томе коме треба да припадне Срем, заузевши став да ће се питање
Срема, као и граница између Србије и Хрватске, решавати после рата,
117
118
119
120
„а његовим постављањем сада могло би се само одгурнути хрватски еле-

мент од народноослободилачке борбе. После рата народ ће се слободно
изјаснити и определити“.121
После тога је војвођанско партијско руководство приступило консти-
туисању војвођанских политичких и војних органа – Главног народноосло-
бодилачког одбора Војводине и војвођанских бригада.122 Очекивало се да
аутономија Војводине буде и формално санкционисана, али на Другом за-
седању АВНОЈ-а Војводина није ни поменута. У марту 1944. године Тито је
у Новој Југославији само наговестио како Војводина треба да добије „најши-
ру аутономију“, али није било најјасније којој федералној јединици треба да
припадне – Србији или Хрватској, посебно не у ком територијалном обиму.
То питање требало је да реши „сам народ“ једном када рат прође.
На седници Политбироа ЦК КПЈ, oдржаној 2. aвгуста 1944. на Вису,
одлучено је да се сазове Антифашистичка скупштина народног oсло-
бођења Војводине, али до тога није никада дошло. Војвођански партијски
врх је очекивао да Војводина постане аутономна јединица у оквиру Ју-
гославије, без икакве везе са Србијом – што је било сасвим у складу сa
дотадашњим партијским идејним концепцијама и организационим ус-
тројством, као и са целокупном доктрином КПЈ у националној политици.
Наводно је у том правцу размишљао и сам Тито, али се томе опрезно
супротставило српско руководство, које је инсистирало да Војводина
постане део српске федералне јединице јер би давање Војводини неког
другог статуса знатно искомпликовало полoжај КПЈ у Србији, посебно
у време коначне партизанске офанзиве.123
Титовом наредбом од 17. октобра 1944. у Банату, Бачкој и Барањи
уведена је војна управа због „што хитније нормализације прилика у тим
крајевима и стварања услова за редовно функционисање државне власти“.
Тито је у овој наредби рекао и да је циљ увођења војне управе да се
отклоне „све недаће“ које су југословенским народима нанели окупатори
и „овде насељени туђински елементи“.124 Војна управа заведена је пре
свега зато што је партизански покрет у Војводини био неразвијен и што
готово да није имао већи историјски значај. За команданта Војне управе
121
122
Упркос повременим оптимистичким изјавама о „размаху ослободилачке борбе“
међу свим народима Војводине, стање на терену било је далеко од тога. Окру
жни комитет КПЈ за северни Банат обавестио је 17. јануара 1944. ПК КПЈ да је
по питању мањина „мало учињено“. Као велики успех, саопштено је да је један
Мађар ушао у Срески комитет за Кикиндско-кнежевачки срез. (Зборник НОР-а,
I-8, Београд, 1956, 24).
123
С. Бјелица, „Трансформација идеје о аутономији Војводине“, 517.
124
постављен је хрватски генерал Иван Рукавина који је у септембру 1943.

смењен са дужности команданта хрватског Главног штаба због отвореног
противљења да Врховни штаб има било какве ингеренције у Хрватској.
Увођење војне управе значило је да ће се банатски Немци (фолксдој-
чери) врло брзо наћи на удару нових власти. Већ 18. октобра Команда
војне области за Банат донела је прве репресивне мере према њима. Без
обзира на то што се највећи број Немаца који су сарађивали са окупацио-
ним властима већ повукао са јединицама Вермахта, онима који су остали
забрањено је да напуштају своја места без специјалног одобрења, а из села
су могли да излазе само на рад; они Немци који су већ напустили своје
куће и имања, више нису могли да се врате у њих („такве Немце треба
одмах стављати у логоре и доцније предавати војном суду“); употреба не-
мачког језика забрањена је на јaвним местима, свим Немцима забрањено
је ношење било каквих југословенских или совјетских ознака; забрањен
им је рад у јaвним установама и радњамa, а сви привредни објекти који
су били у њиховом власништву требало је одмах да пређу под контролу
војне власти; требало је скинути и све натписе на немачком језику са јав-
них зграда у року од 12 часова („после тога рока а за неизвршено наређење
најстрожије ће се кажњавати, а Немци и стрељати“).125
Цивилни и војни органи Војводине (Главни народноослободилачки
одбор и Главни штаб НОВ и ПО Војводине) обратили су се 24. октобра
1944. године „словенским народима Војводине“. Позвали су их у парти-
занске редове како би се „дотукла крвожедна фашистичка звер“. Иако
ништа прецизно није речено о статусу Војводине, више је него јасно било
да се рачунало на њен аутономни статус у оквиру федеративне Југосла-
вије, а Србија није поменута ниједном речју.126
О прикључењу Војводине Србији први пут се разговарало на Вели-
кој антифашистичкој скупштини Србије 9. новембра 1944. године. Јован
Веселинов је тада рекао како се народ изјаснио за аутономију Војводине
у оквиру једне федералне јединице у федералној Југославији, а да Срби
у Војводини „који су чврсто повезани са својом браћом с ове стране Саве
и Дунава“ желе да буду у што бољим односима са „браћом Србијанцима,
са слободном демократском Србијом“. Сутрадан је Александар Ранковић
веома јасно изнео став да ће питaње Војводине решити народ и то тако
што ће истовремено учврстити своју везу са Србијом и „обезбедити себи
она посебна специфична права која произилазе из посебног положаја
Војводине“. Ранковић је још рекао да се у Војводини зачела нова српска
125
Исто, 750–751. – Слична наређења односила су се и на припаднике других нацио-
налних мањина уколико су они били „противници Народноослободилачког покрета“.
126
култура, да она има посебне историјске и друге особености, да у Војво-

дини у већини живе Срби и да су они „крвљу и традицијама“ повезан
са Србима у Србији.127
Тито се и даље није јасно изјашњавао. Крајем новембра, у једном
интервјуу, изјавио је да ће Војводина „вјероватно имати аутономију у
склопу једне од федералних јединица“.128 Наредни корак учињен је на
првој скупштини Јединственог народноослободилачког фронта Војводи-
не, одржаној од 10. до 12. децембра 1944. у Новом саду. Јован Веселинов
је и овога пута наговестио да Војводина неће бити посебна федерална
јединица, а да „већина нашег народа у Војводини жели да буде у бољим
односима са нашом браћом у Србији“. Рекао је и да аутономију треба
„правилно схватити“ и чувати се сваког „ускогрудог сепаратизма који је
од штете за Војводину и за нашу земљу“.129
По престанку ратних дејстава и укидања војне управе (15. фебруара
1945), односно после егзодуса немачке националне групације, питање
положаја Војводине решено је веома брзо, за непуна два дана. Делегати
7. покрајинске конференције КПЈ за Војводину, одржане 5. и 6. априла
1945. године, „једнодушно су се изјаснили“ за укључење аутономне Војво-
дине у федералну Србију, јер такво решење „најбоље одговара интере-
сима нaрода Војводине и интeресима читаве наше нове Титове Југосла-
вије“. Истовремено је одлучено да партијска организација Војводине уђе
у састав Комунистичке партије Србије, чији је оснивачки конгрес био у
припреми. Јован Веселинов је отворено рекао да су комунисти пожури-
ли са решавањем статуса Војводине: „То се питање не може одуговлачи-
ти, јер би било штетно и за нас“.130
Партијске ставове потврдио је 6. априла 1945. и парадржавни орган
Главни народноослободилачки одбор Војводине, када се одлучивало о
слању војвођанске делегације на ванредно заседање Антифашистичке
скупштине Србије. Тада је речено да „национални, географски и поли-
тички моменти“ директно указују на прикључење аутономне покрајине
Војводине федералној Србији, да је Војводина требало да има пуну ау-
тономију, да однос Срба и Хрвата мора да буде „хармоничан и братски
на темељу пуне равноправности“, док ће националне мањине у аутоном-
ној Војводини имати „сва права“. Као отворено остало је питање Барање,
„док тамошњи народи сами не реше о својој припадности“. Већина де-
легата изјаснила се да Барања треба да припадне Хрватској.131
127
Б. Петрановић, Србија, 696.
128
Борба, 23. новембар 1944, 1.
129
130
Наведено према: B. Petranović – M. Zečević, Jugoslаviја, 753.
131
Већ наредног дана (7. априла), на ванредном заседању АСНО Србије,

делегација Војводине је дала изјаву о прикључењу Војводине федералној
Србији. Образложење је поново саопштио Јован Веселинов, а речено је и
да ће веома брзо бити сазвана покрајинска скупштина на којој ће бити
донесена „формална меродавна одлука о прикључењу Војводине демократ-
ској Србији“. Ова изјава „топло је поздрављена“, а српска скупштина је у
посебној Резолуцији усвојеној 8. априла изразила „своје пуно уверење“ да
та одлука одговара „жељама свих народности у Војводини. Дата је сагла
сност у погледу равноправности „народа и народности“, признавања права
националних мањина, кажњавања злочинаца и „слугу окупатора“, али и
радикалног решавања питања немачке националне групације: „Скупшти-
на у потпуности стоји на становишту ГНООВ-а у погледу равноправности
Срба, Хрвата, Словака и Русина и на становишту признања права нацио-
налним мањинама. Мађарско становништво уживаће као староседелачко
становништво сва грађанска права. Биће кажњени само злочинци и слуге
Хортијевог окупаторског режима. Скупштина, исто тако, одобрава став
ГНООВ-а у односу на немачко становништво, које је у својој целини било
у служби немачког фашизма и коме више нема места у нашој земљи, али
грађанска права уживаће они Немци који су се борили у партизанским
одредима и у Југословенској армији или су на други начин помагали на-
родноослободилачку борбу“.132
Процес територијалног уобличавања Војводине завршен је после
протеста из Хрватске – министарство за Хрватску у новој југословенској
влади (привремена влади ДФЈ) захтевало је одлагање избора за народне
одборе, који су били заказани за 16. мај 1945. године, док се не изврши
разграничење између Хрватске и Војводине. Не баш дипломатским јези-
ком, упозорено је да се у оквиру Војводине налазе „поједини делови
Хрватске који никада нису припадали Војводини“. Главни НОО Војво-
дине уважио је хрватски протест и Барања је изузета из састава Војво-
дине. У питању је био очигледан политички компромис и уступак „новој
Хрватској“. Разграничење у Срему и северозападној Бачкој решавала је
Комисија председништва АВНОЈ-а за утврђивање граница између Војво-
дине и Хрватске, формирана 19. јуна 1945. године.133
Национални односи у Војводини били су далеко од идеалних. По-
вратак колониста и избеглица у завичајне крајеве, подела земље и
питање пропорционалног учешћа у власти изазвали су многе пробле-
ме, а најважнији је био онај који се тицао подједнаког учешћа у новој
власти Срба и Хрвата, иако Хрвати готово да уопште нису подржава-
132
133
Љ. Димић, Србија у Југославији, 297.
ли НОП. Зато је КПЈ тражила да се у Војводини „разбије секташтво“

у односу на примање Хрвата и националних мањина у партију. Посеб-
но се код Срба у Срему, који је за време рата био у саставу НДХ, чак
и код комуниста јавило велико незадовољство, па и осветничко ра
сположење изражено у схватању да су „до сада владали Хрвати, а да
од сада почиње ера Срба“. Најважнији задатак КПЈ у Срему, али и у
Војводини, био је да се „ликвидирају секташки однос према Хрватима
и опортунистички став према великосрпским елементима и располо-
жењима“. Срби су морали да прихвате нову националну политику
„братства и јединства Срба и Хрвата“.134
И документа Покрајинског комитета ПК за Војводину из овог пе-
риода препуна су упозорења и оцена о „секташком“ односу према „чет-
ничким елементима“ (тако су означавани свештеници СПЦ и интелек-
туалци који су се враћали из избеглиштва) и критика „руководећих
другова“ због неспровођења политике „братства и јединства“. Стање је
било посебно тешко у Срему, где нису спровођене директиве КПЈ о от-
варању хрватских домова културе, истицању хрватских застава на јавним
објектима и паритетном формирању органа нове власти на свим ниво-
има. Покрајински комитет је замерао на „фаворизовању српских елеме-
ната“, а чак је речено да у целој Војводини постоји „великосрпска влада“.
Комунисти су српске повратнике означавали као „нетрпељиве“ и „шо-
винистички расположене“, на удару њихове критике био је и однос пре-
ма члановима породица погинулих и или избеглих усташа.135
Таква политика војвођанских комуниста вратила се као бумеранг. У
јулу 1945. године одиграле су се масовне демонстрације Срба у Сремској
Митровици приликом ископавања лешева побијених Срба за време рата
од стране усташа. Уместо протеста против усташа, уследио је напад на све
Хрвате.136 Вероватно је то убрзало доношење одлуке о коначном статусу
Војводине. Он је дефинисан 7. августа 1945. када је Треће заседање АВНОЈ-а
једногласно прихватило одлуку „скупштине изасланика народа Војводине“,
одржане 30. и 31. јула, о прикључењу аутономне Војводине федералној
Србији у границама за које је речено да ће их одредити Привремена на-
родна скупштина „посебним законом“. Председништво Народне скупшти-
не Србије потврдило је 28. августа прикључење Војводине Србији.
_______________
134
135
Наведено према: B. Petranović – M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, II,
145–146.
136
Национална политика Комунистичке партије Југославије највећи по-

раз доживела је на Косову и Метохији. Срби и Албанци на овом просто-
ру вековима су живели заједно једни поред других, али без довољно ра
зумевања. Заједнички живот сводио се углавном на паралелни живот
њихових заједница са врло мало међусобног прожимања. Албанци никада
нису у значајнијој већини подржали ни југословенски идеју, ни југосло-
венску државу. Они су, преко својих елита, били чврсто везани за идеју
стварања „велике Албаније“ која је дефинисана још 1878. године.
После Првог светског рата ескалирали су готово сви проблеми који
су постојали. Пред власти Краљевине СХС постављен је проблем да за
релативно кратко време разреши вековне супротности, укине феудали-
зам, успостави „правду“ – историјску и појединачну у исто време, да
заведе мир и поредак у области која се више од једног века одликовала
највећим степеном анархије у читавој Европи. Успостављање српске вла-
сти на Косову (завођење уставног поретка и организовање управне и
судске власти) било је оптерећено изузетно тешким наслеђем прошлости.
Посебно је важно питање да ли су опште правне одредбе о заштити
националних мањина и једнакости свих грађана Краљевине спровођене
у живот када је реч о Албанцима. Албанској националној мањини нису
обезбеђена она права која су, на пример, уживали Немци, Мађари или
Италијани. На политичком плану, међутим, албански феудални слој и
одређен проценат грађанства уклопио се у друштвени поредак и стра-
начки живот. Учествовали су и у парламентарном животу, а држали су
и значајне положаје у чиновничком апарату.137
Албанци су дуго били далеко од „комунистичког погледа“. Под тер-
мином „Косово“ комунисти готово никада нису подразумевали Косово
поље нити Стару Србију. Oд спровођења првих територијално-органи-
зационих промена унутар КПЈ на овом простору (1932), у партијском
речнику инсистирало се на употреби термина „Косово“, „Метохија“ и
„Санџак“, чиме се тежило разбијању „мита“ о постојању Старе Србије.
При томе су, према мишљењу партијског руководства, Косово и Метохија
представљали јединствену „географско-етнографску“ целину, што је по-
тврђено 1937. године формирањем Обласног комитета КПЈ за Косово и
Метохију, док се Санџак налазио у надлежности свог обласног руковод-
ства. Сагледавање „Косова“ у границама Старе Србије релативизовало
би „исправност“ партијске националне политике KПЈ, јер би се изнова
отворило питање граница којима су оивичени ОК за Косово и Метохију
и ОК за Санџак.138
137
Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Београд, 1985, 186.
138
Када је 1938. године обновљена српска партијска организација, њено

руководство је од Тита тражило да се комунисти активирају међу албан-
ским становништвом на Косову и Метохији. Тада је договорено да се
формира једно шире тело, под називом „Шиптарски народни комитет“
који би се ослањао на „демократске снаге Југославије“ и борио против
„националног угњетавања“, за стварање школа на албанском језику и
веће учешће Албанаца у самоуправним телима. Комитет би се борио и
против дотадашњег начина спровођења аграрне реформе јер је она по-
годила „средњег сељака“, а штитила имања албанских бегова и Српске
православне цркве. Истовремено је покренуто и питање литературе на
албанском језику и сарадње на том плану са комунистима из Албаније.139
Међутим, на изненађење српских комуниста, косовско обласно ру-
ководство припојено је партијској организацији Црне Горе – Покрајин-
ском комитету КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак. На партијској конфе-
ренцији из 1939. године речено је да је основни задатак комуниста да
воде доследну борбу за „равноправност свих угњетених народа“. Тај за-
датак могао је да се оствари само у борби против „великосрпских хеге-
мониста свих боја и њихових агената“, како у редовима радничке класе
тако и изван њених редова, као и агената страних империјалиста, „у
првом реду талијанског водства црногорске федералистичке странке, као
и бегова и барјактара на Косову и Метохији као агената разних импе-
ријалиста“. На овој конференцији покренуто је и питање промене орга-
низационог статуса организације КПЈ на Космету, тј. њеног директног
везивања за ЦК КПЈ из практичних разлога, али и из „начелних“, с об-
зиром на то да су „Косово и Метохија посебна историјска територија“.140
На Петој земаљској конференцији КПЈ Облaсни комитет КПЈ за Косово
и Метохију прерастао је у Покрајински комитет, директно везан за ЦК
КПЈ, чиме је назначен даљи развој ове области у југословенској држави
након Другог светског рата.
На трагу борбе за „национално ослобођење“ свих несрпских наро-
да, партијско руководство за Косово и Метохију захтевало је да се
„престане са досадашњим нечовјечним поступањем према Арнаутском
народу“ и да му се омогући право на коришћење „шиптарског“ језика
у школским, правосудним и војним институцијама. Међутим, изузетно
низак проценат заступљености Албанаца (25 од укупно 239 чланова
унутар Обласног комитета) показатељ је пораза националне политике
КПЈ на том простору. Искуство покушаја сарадње комуниста и Алба-
наца у међуратном периоду сведочи о „трајној и дубокој неповерљи-
139
J. Pleterski, Nacije, 364–365.
140
Исто, 366.
вости“ Албанаца према револуционарној партији са југословенским

предзнаком. Тако је политика КПЈ ишла у корист процеса албанске
националне хомогенизације.141
Величање албанског национализма било је опште место у кому-
нистичкој пропаганди уочи рата. Тако је орган Покрајинског комитета
КПЈ за Македонију Билтен 20. јула 1940. писао да у Македонији живи
око милион Албанаца, што ни приближно није било тачно јер је, у целој
Југославији живело око пола милиона Албанаца. Истицано је да су „Ар-
наути“ претворени у „бесправан и потлачен народ“ иако су били старо-
седеоци Балканског полуострва.142
Aлбанска колаборација била је најмасовнија колаборација у Југосла-
вији јер је обухватала највећи број становника. Побуна Албанаца изби-
ла је још током Априлског рата 1941. и била је општа, антијугословенска
и антисрпска. Чим je почео рат, aлбански прваци позвали су све Албанце
да устану против југословенске војске и власти. На њихов позив војни-
ци су почели да дезертирају и да образују наоружане групе које су на-
падале војне магацине и друге војне објекте, а у појединим местима
заузимале су и власт. О добро организованом раду албанских вођа го-
вори и податак да су окупационе трупе, када су улазиле у већа места на
Косову и Метохији, дочекивали специјални „комитети за дочек“ чији су
чланови били „угледни грађани“ албанске народности. Они су у поздрав-
ним говорима величали победу Немачке и Италије, чије су трупе дошле
да „донесу слободу поробљеним Албанцима“. Преко таквих дочека ра
спиривана je и мржња према Србима и Црногорцима.143
По окупацији Краљевине Југославије, највећи део Косова са Мето-
хијом, западном Македонијом и рубним областима Црне Горе додељен
је Албанији, која је већ две године била под италијанском окупацијом.
Мањи део Косова (Качаник, Витина, делови Гњилана и Урошевца) ус-
тупљен је Бугарској. Северни део Косова, са рудницима око Трепче, ос-
тао је у саставу окупиране Србије. Етнички Албанци на Космету, које су
и италијанска и комунистичка пропаганда третирале као жртве „вели-
косрпског хегемонизма“, формирали су добровољачку милицију „вулне-
тери“. Убрзо после тога почео је прогон преосталих Срба.
Већина насељеничких села у Метохији и Дреници попаљена су из-
међу априла и јула 1941. године, а српско становништво је протерано
изван граница „Велике Албаније“. Егзодус Срба колониста значио је ис-
141
142
Наведено према: M. Vesović, „Komunistička štampa o stvaranju Jugoslavije“, 62.
143
К. Николић – Срђан Цветковић, Срби и Албанци на Косову и Метохији
у 20. веку 1912–1990, Београд, 2014, 28–29.
товремено слабљење партијске структуре у тој области, јер је знатан број

косовскометохијских комуниста долазио управо из тих породица. Поред
бегова и барјактара, носиоци антијугословенске и антисрпске политике
били су и албански комунисти.
Вође Албанаца говориле су како је дошао тренутак за ликвидирање
Срба и да њих „неће више бити под косовским сунцем“. Већ у првим
месецима окупације спаљено је на хиљаде српских кућа, а њихови су
власници, заједно са породицама, протерани. У Метохији су паљена сва
насеља колониста из Црне Горе који су ту дошли после Првог светског
рата. Прогон Срба узео је велике размере. Начин протеривања сводио
се на серију застрашивања – од уцена, претњи убиством, крађа и паљења
имовине, до убистава. Имања су преоравана да би се уништио сваки траг
српског присуства. Било је и случајева када су уништавани читави ком-
плекси настањени српским староседелачким становништвом.144 Планско
уништавање српских села требало је да помогне да се у ситуацији после
рата, када буду повлачене нове границе, међународним комисијама по-
каже да Срби ту нису никада ни живели.
У злочинима према Србима и Црногорцима, поред наоружаних ар-
наутских банди, учествовале су и редовне албанске власти, као и бегови
и аге који су присвајали српску земљу, јер су већ од априла 1941. на
Косову обновљени феудални односи. До краја рата више од сто хиљада
Срба избегло је пред албанским терором, а око десет хиљада је побијено.
Упоредо је текло и масовно досељавање Албанаца из Албаније, а њихов
број грубо се процењује на 80.000 људи.145 Већина од њих (са потомци-
ма) остала је после рата да живи у Југославији.
Оружани отпор који су комунисти покренули на Космету имао је
веома специфичан ток. Због непријатељског става Албанаца према Југо-
славији, партизански покрет готово да није имао значајније упориште.
У редовима КПЈ био је несразмерно мали број Албанаца: свега 20 од 320
чланова 1941. године. У току рата, све до друге половине 1944. године, у
партизанским одредима најмање је било Албанаца: у два албанска пар-
тизанска одреда „Зејнел Ајдини“ и „Емин Дураку“ било је свега око 70
људи. Током целог рата КПЈ се носила са непријатељством или пасивно-
шћу албанских маса које су се, као национална мањина, понеле изузетно
нелојално према југословенској држави.146
144
Ђорђе Борозан, „Косово и Метохија у границама протектората ‘Велика
Албанија’ 1941–1944“. У: Косово и Метохија у великоалбанским плановима
1878–2000, Београд, 2000, 120–121.
145
Душан Батаковић, Косово и Метохија. Историја и идеологија, Београд,
1998, 253–254.
146
Д. Богдановић, Књига о Косову, 209.
На почетку рата КПЈ се придржавала „револуционарне симетрије“

која се није обазирала на реалност, нити је уважавала животне интересе
српског народа. Обласни комитет за Космет поручио је Албанцима (за
њих је употребљен израз „Арнаути“) да су „послужили фашизму“ јер су
мислили да ће „паљењем, убијањем и истеривањем исељеничке сиро-
тиње“ доћи до своје националне слободе, а Србима је речено да су до-
брим делом сами криви за „нечувени терор“ којем су били изложени од
почетка рата, јер су 20 година били „несвесна потпора ненародним ре-
жимима у Југославији“.147
Прва невоља коју су комунисти морали да савладају настала је уп-
раво због неприхватања југословенске одреднице покрета. Али Шукрија,
секретар Месног комитета КПЈ за Косовску Митровицу, у једном из-
вештају из новембра 1941. године наводи: „Мислили смо за 28. новембар
да издамо један летак где ћемо објаснити и позвати народ у борбу про-
тив окупатора, разоткривајући га сасвим. Само, потпис летка апсолутно
немогуће да садржи реч Југославија, јер ћемо само изгубити а не добити
шире масе“.148
Од 24. до 27. фебруара 1942. у Витомирици, код Пећи, одржана је кон-
ференција Обласног комитета КПЈ за Космет. Боро Вукмировић, секретар
овог комитета, говорио је како је највећи проблем „прилазак Арнаута фа-
шизму“, да је „партијска организација разбијена“, као и да су приликом
сваке дискусије „другови Арнаути Косовци“ имали опортунистичке ставове:
„Немогуће разговарати са најнижим масама, масе гледају у Немачку“.149
У Резолуцији са овог саветовања оптимистички је закључено да су
„шиптарске масе“ са позиције контрареволуције прешле на позиције ко-
лебања, да „Шиптари“ више не верују у победу Немачке и Италије и да
се јавља отпор „политичким стремљењима фашизма“. Најважнији задатак
био је политички рад у „шиптарским масама“ и стварање партизанских
одреда који су морали да буду „оружана сила Партије“.150
Комунисти су код Албанаца доживљавани као „панславистички
покрет“ због њихове везаности за Совјетски Савез. Занимљиво је да су
тај аргумент користили и комунисти када су се обраћали Србима и Цр-
ногорцима. У Првомајском прогласу из 1942. Обласни комитет Србима
је поручио како „српски петоколонаши“ желе да их одвоје од „браће
Шћиптара“ како би „овековечили фашистичко ропство“ српског народа:
„Знајте, фашизму су дани одбројани! Свјетски Савез и његова непобе-
147
Зборник НОР-а, I-19, Београд, 1969, 20–21.
148
Наведено према: Д. Богдановић, Књига о Косову, 223.
149
150
Исто, 65.
дива Црвена армија, заједно са свим угњетеним и слободољубивим на-

родима, уништиће 1942. фашизам! Ви, као Словени, којима је фашизам
најавио рат до истребљења, морате се збити у чврсте редове за претстојећи
одлучни бој. На вас пада задатак да укажете и поробљеном шћиптарском
народу како се треба борити за слободу, да му помогнете у тој борби,
јер вам то поручују остала словенска браћа. Зато не наседајте четничкој
пропаганди, јер је у служби окупатора. Убијате шпијуне и петоколонаше,
идите у партизане заједно са Шћиптарима“.151
Политика која је оптуживала Србе за то што Албанци нису подржа-
вали комунисте, јачала је у наредним месецима. Крајем маја 1942. Обласни
комитет је свим партијским организацијама на Косову послао директиву
у којој је стајало да је најважнији задатак борба против „великосрпског
реакционарног центра“, јер ће он имати „руководећу контрареволуционар-
ну улогу без обира на судбину окупатора“. И даље је са пуно оптимизма
говорено о „перспективи ослободилачке борбе“ међу Албанцима. Прио-
ритетни задатак за комунисте дефинисан је у строго догматском духу:
„Партија мора да руководи диференцијацијом која је почела да се мани-
фестује (испољава) у масама. Реакционарни буржоаски елементи бранећи
своје класне интересе – отворено издају свој народ и тиме се изолују од
маса. То омогућава да се масе окупе око наше партије и поведу у борбу за
слободу и бољи живот. Та диференцијација је природан и нужан процес.
Задаћа наше партиске организације јесте да учвршћује радничко-сељачко
језгро у народноослободилачком фронту, који ће једино спречити да ре-
акционарни буржоаски елементи не искористе плодове народне борбе у
своје противнародне сврхе. У граду партија мора да окупи око себе про-
летере, полупролетере и сиромашне слојеве, а на селу да окупи сеоску
сиротињу и ослони се на ситног и средњег сељака“.152
Тито је у септембру 1942. од Обласног комитета за Космет тражио
да у „придобијању шиптарских маса“ више указују на опасност од „ве-
ликосрпске петоколонашке клике“, која је, у ствари, главни кривац за то
што су „шиптарске масе задојене“ мржњом према Србима и Црногор-
цима: „На Косову и Метохији становништво је претежно шиптарско и,
према томе, јасно је да је ваша основна задаћа: неуморно и упорно ра-
дити међу тим становништвом, нарочито сиромашним, и доказивати му
потребу оружане борбе против окупатора, јер то значи уједно и борбу
против сваког повратка на оно старо, јер то значи борбу за истинску
слободу албанског становништва на Косову и Метохији“.153
151
Исто, 87.
152
Исто, 103.
153
J. B. Tito, Sabrana djela, XII, Beograd, 1982, 72. Директива од 22. септембра 1942.
Револуционарна логика говорила је да комунисти једноставно не

успевају да открију „борбено расположење“ које код Албанаца обје
ктивно постоји. И у овој ситуацији препоручена је стара тактика КПЈ
– сарадња са националистима. Обласни комитет је 20. маја 1943. пар-
тијским организацијама проследио следећу директиву: „Ако се свестра-
но испита расположење шиптарских маса, онда јасно произлази да оне
мрзе фашистичког окупaтора. Такво расположење могу наше партијске
организације каналисати у правцу постепеног заоштравања односа
шиптарског народа према окупатору. То значи да се шиптарске масе и
поред повлашћеног положаја и шовинистичке мржње према Србима
могу постепено привести позицијама оружане борбе против окупатора.
Уколико се долазило у контакт са појединцима и групицама из шип-
тарских редова, није се схватила потреба да се са њима стрпљиво ради
и да их треба стално и упорно позивати у борбу да би сваки онај који
нешто значи у очима шиптарских маса био принуђен да се појави у
правој боји. На тај начин ови прави родољуби и националисти били
би увучени у народноослободилачку борбу, а реакционари би се само
демаскирали пред народом“.154
Али, и комунистички функционери морали су да признају да од
„полета ослободилачке борбе“ међу Албанцима нема ништа. Светозар
Вукмановић је 8. августа 1943. обавестио Тита да главни узрок лежи у
великој мржњи Албанаца према Србима: „Колика је шовинистичка мр-
жња Шиптара према Србима види се јасно из чињенице да је један наш
одред, који је састављен од Шиптара, био опкољен од преко две хиљаде
наоружаних сељака Шиптара и борба је трајала неколико сати све док
Шиптари нису видели да је то шиптарски одред. Онда су се разишли и
оставили Италијане на цедилу. Сва шиптарска села мобилишу се чим се
појави ма какав одред. Једино су шиптарски одреди имали услова за
деловање, али у последње време и против њих се подижу села сматрајући
их као издајнике Албаније који стоје у служби Срба. Наравно да оваква
ситуација код шиптарских маса на Косову и Метохији није само после-
дица дугогодишњег робовања под великосрпском реакцијом, него и по-
следица досадашњег секташког рада Обласног комитета и партијских
организација. Шиптарске масе у целини траже припајање Албанији и
постоји реална опасност да те масе мобилише реакционарна шови-
нистичка групација из старе Албаније – Баликомбтар. Зато сам морао
издати накнадна наређења. Тим наређењима предвидео сам стварање
посебних шиптарских одреда и посебних српских одреда који ће сви
стајати под јединственом командом Главног штаба за Косово и Метохију,
154
на чијем се челу налази Фадиљ Хоџа.155 Затим сам дао перспективу да

се шиптарски одреди углавном концентришу у Метохији под командом
Штаба метохијске зоне, а српски одреди премa Србији под командом
Штаба косовске оперативне зоне. Штабови зона и Главни штаб саста-
вљени су од Шиптара и од Срба. Но и ове мере неће бити довољне, а
нарочито кад се има у виду велика слабост партијских руководиоца на
Косову и Метохији“.156
Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију могао је само да редов-
но извештава о систематском терору над Србима: „Окупаторске снаге
настављају терор над српским живљем, пљачку, интернирање и убијање,
уз помоћ шиптарске војске, вулнетера и милиције. Нарочито је терор јак
и сталан у срезовима Косова, свуд под италијанском окупацијом где има
српских села или живља. Приређују праве хајке против комуниста, где
предњаче нова шиптарска војска и карабињери, и противу Срба, јер њих
све сматрају комунистима“.157
У нареднoм периоду ситуација је била потпуно иста, чак се отишло
још даље у попуштању албанском национализму. Вукмановић је упозора-
вао албанске комунисте да „потпадају под утицај великоалбанске клике у
погледу будућих граница између Југославије и Шипније“. Још једном је
поновио став врха КПЈ – само заједничка борба Албанаца са осталим на-
родима Југославије може да им обезбеди њихово право на самоопредељење.
Што се тиче будућих граница између Југославије и Албаније, то питање
решаваће се у „братској слози и сарадњи“ између комуниста две земље.158
После капитулације Италије, на целој територији Космета није ра
зоружан ниједан италијански војник. Зато је требало нешто хитно пре-
дузети, али је Вукмановић могао само да констатује како се малобројни
албански партизани понашају као посебна војска која није саставни део
НОВЈ: „Ви некако себе представљате на равној нози са НОВЈ и НОВ
Шипније. То опет долази отуда што се плашите да јавно иступите као
део НОВЈ због расположења шиптарских маса. Са таквом линијом ви,
апсолутно, морате прекинути“.159
Миладин Поповић, секретар Обласног комитета КПЈ за Косово и
Метохију, који је од октобра 1941. био на „партијском раду“ у Албанији,
није био далеко од идеје да Косово припадне Албанији јер га је и тре-
155
Фадиљ Хоџа (1916–2001). Учесник „народно-ослободилачке борбе“, друштвено-
политички радник СФРЈ, „јунак социјалистичког рада“ и народни херој Југославије.
156
157
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija. Knjiga 13, 23. Извештај од 3. септем-
бра 1943.
158
Исто, 318–319. Писмо од 2. октобра 1943.
159
Исто.
тирао као део ове државе, а не Југославије. Он је 25. октобра 1943. ру-
ководству КП Албаније чак тумачио и Титове ставове: „Из писма друга
Тита видите какав је и његов став по питању овога дијела Албаније који
је припао Југославији и какав став требате имати према том дијелу Ал-
банаца. Поново вам наглашавам да не смијете дозволити да ви заузмете
став као што га заузима реакционарна албанска буржоазија, наиме, да
се тај дио још сада има прикључити Албанији већ да путем борбе и то
заједничке требамо ослободити те крајеве од окупатора и ових домаћих
издајника, а доцније ће се народи изјаснити што хоће и куда хоће“.160
У Ррезолуцији са саветовања Покрајинског комитета КПЈ161 за Ко
смет из новембра 1943. промењено је чак и име партијске организације
– уместо српског „Метохија“ стављено је албанско име „Дукађин“ јер
народ „тако зове ту област“. То име обухватало је, међутим, и добар део
северне Албаније. Промена је била везана за формирање народноосло-
бодилачких одбора као органа нове власти. Тада је донета одлука и да
се сазове шира конференција ради стварања заједничког народноосло-
бодилачког одбора за читаво „Косово и Дукађин“, што је био акт од
непосредног државно-правног значаја за пројектовани будући статус ове
области.
Да се у врху КПЈ веома озбиљно размишљало о прикључењу Косо-
ва и Метохије Албанији уколико у њој победе комунисти, јасно је пока-
зало Титово писмо ЦК КП Албаније од 2. децембра 1943. године. Он је
тада саопштио да Албанци на Косову и Метохији имају право на само-
опредељење, „укључујући и отцепљење“, али морају да се укључе у бор-
бу против империјализма: „То значи да Албанци у Косову и Метохији
имају право да се определе куда хоће и како желе“.162
Сличне ставове Тито је 6. децембра изложио и Светозару Вукмано-
вићу: „Парола о присаједињењу Косова и Метохије Албанији данас, коју
предлаже Миладин Поповић, као и став о команди албанског Главног
штаба над Метохијом, у ствари би ишла на руку свим непријатељима
народноослободилаче борбе у Југославији и свим реакционарима и фа-
шистичким кликама које иду за тим да од демократског покрета народа
Југославије отржу парче по парче и истичу у први план не питање бор-
бе против окупатора, него разграничења националних супротности. Ми-
слимо да није ни потребно наглашавати како би се то питање поставило
160
Наведено према: B. Petranović, Srbija, 557.
161
Oктобрa 1943. формирани су посебни обласни комитети за Косово и за
Метохију (Дукађин). Дотадашњи Обласни комитет преименован je у Покрајин-
ски комитет КПЈ за Косово и Метохију. Међутим, од јуна 1944. по директиви
Централног комитета КПЈ, поново је формиран Обласни комитет.
162
Izvori za istoriju SKJ. NOR i revolucija 1941–1945. Knjiga 14, 391.
ако сутра Албанија заиста буде остварена као демократска антимилита-

ристичка творевина“.163
Конференција о стварању народноослободилачког одбора за „Косово
и Дукађин“ није одржана на југословенској територији већ у Албанији, у
селу Бујану, од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944. године, јер на Косо-
ву и Метохији једноставно није било слободне територије на којој би се
одржао један такав скуп. Национални састав делегата није одговарао на-
ционалном саставу становништва. Састав је био двојако нарушен: конфе-
ренцији су као делегати присуствовали и Албанци који нису били југо-
словенски држављани, нити су икада живели на југословенској територији.
Од укупно 51 делегата, таквих је било 10, док је било свега седам Срба и
Црногораца, што није одговарало тадашњем саставу становништва.164
Закључци усвојени на овој конференцији одговарали су албанским
националним циљевима. Прво је констатовано да је Југославија створе-
на како би се задовољила „великосрпска хегемонистичка клика“, да је;
та земља била „типична земља националног, политичког и економског
угњетавања“ и да су Албанци на Косову били подвргнути и „физичком
истребљењу“, па су због тога „поздравили као пријатеље чак и крволоч-
не војнике фашизма“. Затим је осуђена фашистичка варијанта уједињења
са Албанијом, а као алтернатива понуђена је револуционарна варијанта:
„Косово и Метохија је крај који је насељен највећим делом шиптарским
народом, а који, као и увек, тако и данас, жели да се уједини са Шип-
нијом. Према томе, осећамо као дужност указати на прави пут којим
треба да пође шиптарски народ да би остварио своје тежње. Једини пут
да се Шиптари Косова и Метохије уједине са Шипнијом, јесте заједнич-
ка борба са осталим народима Југославије против окупатора и његових
слугу, јер је то једини пут да се извојује слобода када ће сви народи, па
и Шиптари, бити у могућности да се изјасне о својој судбини са правом
на самоопредељење до отцепљење. Гаранција за ово јесте НОВЈ, као и
Народноослободилачка војска Шипније са којом је уско повезана“.165
Још пре конференције у Бујану, Светозар Вукмановић је слао упо-
зорења да Обласни комитет КПЈ „потпада под утицај великоалбанске
клике“ у погледу граница између Југославије и Албаније, као и да је тре-
бало прекинути са праксом да се партизанска војска на Косову предста-
вља као нека посебна војска која није у саставу НОВЈ. У својим мемо-
арима је написао оно о чему се дуго није смело говорити, посебно не у
ратним условима: „Албанско становништво се држало непријатељски
163
Исто, 408–409.
164
Д. Богдановић, Књига о Косову, 225–226.
165
према партизанима. Остало је неповерљиво према свима који се боре за

успостављање Југославије, без обзира на то да ли је у питању стара или
нова Југославија. У њиховим очима то је мање него што су добили од
окупатора. Српско и црногорско становништво, пак, нашло се у положају
карактеристичном за Албанце у старој Југославији. Отуда је масовно
пришло НОП-у“.166
Бујанска конференција била је албански одговор на одлуке Другог
заседања АВНОЈа, на којем питање аутономије у будућем југословенском
федерализму није уопште ни поменуто. У одлуци о изградњи Југославије
на федеративном принципу означене су само федералне јединице које
треба да постоје и конститутивни народи. Том начелном одлуком није
прејудициран будући устав, речено је да ће националне мањине имати
и политичка а не само културна права, али је наглашено и да се та по-
литичка права битно разликују и по врсти и по обиму од права већин-
ских нација. Главно ограничење било је у томе да мањине нису могле да
се издвоје, да саме изграђују своју државу и друштвени систем, јер би
тако онемогућиле права већинских нација. 167
Очигледно је да комунисти нису желели да у рату покрећу ово изу-
зетно осетљиво питање како већински народи не би били у дилеми да
ли мањине имају или немају атрибуте државности, односно да ли могу
да конституишу нову југословенску државност. Зато је Тито одбацио и
предлоге о територијалној аутономији Срба у Хрватској, али и Албанаца
у Србији. Из истих разлога још није покретано ни питање Војводине, јер
је у том тренутку најважније било омасовљавање партизанске војске. У
сваком случају, одлуке АВНОЈ-а нису третирале право мањине на отце-
пљење и присаједињење својој матичној држави. Тај комплекс питања
отворен је после рата, када се национална политика КПЈ вратила својим
изворима, односно када је идеологија поново постала доминантна и када
је друштвени поредак добио примат над државним устројством.
Долазак Немаца на Косово и Метохију Албанци су масовно подржа-
ли. О томе је отворено проговорио Павле Јовићевић, секретар партијске
организације: „Шиптарске масе фашистичке окупаторе, а нарочито Немце
сматрају ослободиоцима и највећим пријатељима, јер су им дали: право
школа на матерњем језику, чиновнике и администрацију, вратили им оду-
зету земљу, дали им заставу и право ношења оружја, пљачку, исељавање
и убијање свих оних који нијесу Шиптари. Данас шиптарске масе увиђају,
али жале што ће Немачка изгубити рат. Њих хвата велики страх од осве-
те за недјела разбојничких банди (а по некад и читавог народа појединих
166
С. Вукмановић, Револуција која тече, IV, Београд, 1987, 339–340.
167
Д. Богдановић, Књига о Косову, 236.
крајева). Гестапо увиђајући такво расположење шиптарских маса изналази

разне начине да их заварава и на тај начин користи. И напослетку, да би
тај страх код шиптарских маса сузбили и онемогућили да се Шиптари
оријентишу ка Н.О. покрету, они предузимају исељавање Срба, а у првом
реду насељеника са Косова за Србију, а у исто вријеме спроводе пљачку и
убијање. За Шиптаре на овом дијелу Космета главни је и једини неприја-
тељ су Срби, а нарочито насељеници“.168
На одлуке конференције у Бујану Тито је реаговао 28. марта 1944. го
дине. Осудио је стварање Покрајинског комитета КПЈ за „Косово и Ду-
кађин“, као и промену назива Метохија у Дукађин „из простог разлога
што под Дукађин спадају и крајеви који прелазе преко бивше југосло-
венске границе. Зато ћете укинути назив Покрајинског комитета и оста-
ти код старог назива – Обласни комитет. Назив Дукађин, међутим,
можете задржати ако народ, како ви наводите, тај крај заиста тако
зове“.169 Што се тиче права Албанаца на самоопредељење, Тито је јасно
саопштио да су одлуке АВНОЈ-а усмерене ка обезбеђивању равноправ-
ности свих народа, а не ка разграничавању између Југославије и Алба-
није. Албанци су равноправност могли да остваре само ако подрже пар-
тизанску борбу против Немаца: „Треба уложити максималне напоре да
се арнаутским масама објасни та ствар. [...] Ратујући за Немце они иду
путем националне катастрофе, оне се играју са својом националном бу-
дућношћу, с унутрашњом слободом“.170
У августу 1944. године, у јеку офанзиве у Србији, Главни штаб НОВ
и ПО Србије упутио је један доста оштар проглас Албанцима, који је
одударао од дотадашње службене политике. У документу који је потпи-
сао Коча Поповић речено је да су „Шиптари“ били саучесници у злочи-
нима које су починили Немци, да су „дигли руку“ на суседне народе и
на тај начин на себе навукли „најтежу срамоту“. Поповић је од Албана-
ца тражио да што пре прекину сарадњу са немачком војском „како ос-
вета не би захватила и вас, јер сигурна пропаст очекује свакога ко буде
још увек помагао Немце“. Поручио је и да „Шиптари“ због свог претход-
ног понашања нису заслужили да „братски и равноправно живе“ са ос-
талим народима Југославије, па је тражио да „сперу срамоту“ и сврстају
се у НОВЈ као савезничку војску у антифашистичкој коалицији.171
У јесен 1944. године уследила је офанзива НОВЈ према Косову и Ме-
тохији, а пошто су у партизанским јединицама били само Срби и Црно-
168
169
170
Исто, 100.
171
горци као појачање дошле су две бригаде из Албаније. Ипак, ни то није

помогло да се косметски Албанци значајније ставе на страну партизана.
На састанку партијских руководилаца из партизанских бригада, одржаном
14. октобра 1944. године, закључено је да мобилизација Албанаца неће
успети без „правилног прилажења“ националном питању. То је значило
следеће – право сваког народа на самоопредељење у Југославији није мо-
гуће без борбе против окупатора: „Из тога излази да, уколико један народ
узме активнијег учешћа у борби против окупатора и његових слугу, уто-
лико ће његов положај у будућем послератном уређењу бити бољи и си-
гурнији. Чланови КПЈ на Косову и Метохији, били они у војсци или у
позадини, у свом раду при подизању у борбу шиптарских маса, које су
још увек далеко до ње, морају бити свесни те чињенице и настојати да
својим упорним радом омогуће Шиптарима да што пре пођу правим пу-
тем, тј. путем оружане борбе против окупатора и његових слугу“.172
Наличје стратегије КПЈ према Косову и Метохији, али и целокупне
доктрине југословенства, показало се у суровом облику на крају рата,
када је дошло до масовне побуне Албанаца против НОВЈ. Ова побуна је
изведена у сарадњи са немачком војском и трајала је од 23. новембра
1944. до краја фебруара 1945. године. Операција снага НОВЈ за уништење
немачке групе армија Е из Грчке само је делимично успела. Политички
инспиратор побуне била је тзв. Друга призренска лига, која је основана
16. септембра 1943. у Призрену. На оснивачкој скупштини проглашена
је „Велика Албанија“ под немачким покровитељством.
Одлука о дизању устанка донесена је после прогласа Централног ко-
митета Друге призренске лиге од 18. октобра 1944. године, у којем се тра-
жила одбрана „етнички чисте Албаније“. Косовскометохијска област је у
војном погледу била подељена на четири зоне и изукрштана масовном и
добро организованом мрежом среских, општинских и сеоских комитета,
омладинских и женских организација. У њима су били трговци, интеле
ктуалци, хоџе и богатији сељаци. Комитети су одржавали везу са балистич-
ким групама, слали нове борце у шуму, снабдевали их оружјем и другим
материјалом. При војном штабу Лиге и штабовима зона налазили су се
немачки официри. Побуна је почела 2. децембра 1944. напaдом на Уроше-
вац, брзо се проширила у срезовима Качаник и Гњилане, а њен центар био
је у рејону Дренице. Албанска војска имала је између 16.000 и 20.000 бо-
раца, па је НОВЈ морала да ангажује знатне снаге – четири комплетне
дивизије, са око 40.000 војника – како би сломила побуну.
Српски комунистички врх је побуну Албанаца покушао да смири
тумачењем да одлуке Другог заседања АВНОЈ-а и њима гарантују право
172
на самоопредељење, иако националне мањине нису поменуте у Јајцу.

Павле Јовићевић је писао да то право Албанци могу да остваре само
својом борбом против окупатора као и остали југословенски народи: „То
практично значи да је сада крајње време да, готово после годину дана
од Другог конгреса, шиптарски народ на Косову и Метохији узме одлуч-
но судбину у своје руке и да оружаном борбом против окупатора и ње-
гових слугу, а под руководством Комунистичке партије Југославије, из-
војује себи право на одлучивање“.173
Титовом наредбом од 8. фебруара 1945. на Косову и Метохији заве-
дена je војна управа која је била орган војне и државне власти. За ко-
манданта војне управе постављен је пуковник Саво Дрљевић.174 Завршне
борбе вођене су у рејону планине Чичевице. Отпор Албанаца сломљен
је 21. фебруара 1945. године. Само у тим операцијама НОВЈ је имала 650
погинулих, 1.360 рањених и 1.256 несталих бораца.175
Масовност албанске побуне условила је да нова југословенска власт
настави политику попуштања албанском национализму, што је ће оста-
ти препознатљиви модел понашања све до средине осамдесетих година
20. века. Тако треба разумети и одлуку револуционарне комунистичке
владе (Национални комитет ослобођења Југославије) и њеног повере-
ништва за колонизацију од 6. марта 1945. о забрани повратка на Косово
и Метохију протераних Срба за време рата, а који су на ту територију
дошли после 1918. године („колонисти“). Ову одлуку санкционисало је
тек именовано (7. марта) Министарство унутрашњих послова Владе Де-
мократске Федеративне Југославије, на чијем је челу био поп Влада Зе-
чевић. Приликом доношења овакве одлуке, пошло се од претпоставке да
се међу Албанцима после гушења побуне стварало осећање психолошке
кривце, како за злодела учињена убијањем и прогонима Срба и Црного-
раца за време рата, тако и због учешћа у побуни, па их је требало уве-
рити а нова власт није непријатељска према њима.176
Оваква одлука донесена је иако је било добро познато да колониза-
ција извршена у Краљевини Југославији није угрожавала Албанце и њи-
хове поседе: земљишта приватних власника нису узимана за сврхе на-
сељавања, додељивана је слободна државна земља, општинске утрине
или трајно напуштена земља, као и земља одметника, а и колонисти нису
били само Срби. Промени демографске ситуације на Косову у корист
Албанаца допринело је и то што је југословенско-албанска граница била
173
174
B. Petranović – M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, II, 149.
175
Исто, 151.
176
Ђ. Борозан, Косово и Метохија, 127.
готово потпуно отворена све до 1948. године. То је довело до тога да је

насељавање Косова текло без икаквих проблема, а досељеници су врло
лако и једноставно стицали југословенско држављанство. Југославија је
практично признала ратну колонизацију једног дела своје територије,
што је било неспојиво и са међународним правом.
Забрана повратка протераним Србима имала је за последицу при-
хватање насилно изведеног егзодуса овог народа. На имањима и у кућа-
ма изгнаних Срба и Црногораца остали су, поред Албанаца комшија, и
они који су се, током ратних година, из Албаније доселили и настанили
на Космету. Уместо кажњавања због учешћа у побуни, припадници ра
зних балистичких група укључивани су у органе „народне власти“, али и
у редове Југословенске армије. Они су кроз разне комисије, одборе и тела
локалне власти углавном стварали политичко-психолошку баријеру про-
тив повратка Срба.177
Стање на Косову и Метохији најбоље је илустровао Благоје Нешко-
вић, председник прве српске комунистичке владе, на седници Политби-
роа ЦК КПЈ, одржаној 1. априла 1945. године: „Шиптари су против нас
фронтално“.178 Зато је релативизовање албанских злочина над Србима
постало нешто што се подразумева. Иако су се Албанци побунили про-
тив нове власти, главни проблем и даље је виђен у „великосрпском угње-
тавању“ Албанаца.
Када је Тито 4. априла 1945. примио једну делегацији Албанаца, ре-
као им је да се ствара нова Југославија која ће за „Шиптаре Косова и
Метохије“ бити потпуно другачија него што је била стара Југослaвија.
На овом састанку Тито је потпуно релативизовао све проблеме из рата
и поставио основе за једну дугорочну политику према Косову и Мето-
хији: „Ми стварамо нову државу у којој ће се Шиптари осјећати равно
правним грађанима и неће бити ни од кога потцјењивани. Да се створи
таква нова Југославија потребна нам је помоћ шиптарског народа. Без
ове помоћи ми не можемо извршити наш задатак. [...] Односи са шип-
тарским народом нису никад били тако братски и срдачни као што су
данас. Ти односи су се створили у борби у којој су Шиптари судјеловали
раме уз раме с осталим народима Југославије борећи се против зајед-
177
Исто, 128. – Ова одлука потврђена је законским решењима од 3. августа
1945. и 2. новембра 1946. године.
178
– У партијским кулоарима причало се да је Нешковић имао врло оштар став
према Албанцима. Говорио је да Косово треба да буде само један округ у Ср-
бији, а да су „Шиптари тешки грешници из рата“, да им је због тога и то мно-
го, као и да свако изражено незадовољство може повлачити њихово исељавање.
(Наведено према: В. Глишић, Досије о Благоју Нешковићу, 111).
ничког непријатеља. Шиптари Косова и Метохије дали су велики допри-

нос за стварање јединства наших народа и за онемогућавање планова
наших непријатеља који раде на томе да се створи раздор међу народи-
ма на Балкану“.179
На ванредној седници АСНО Србије (7. Априла 1945) закључено је
да Косово и Метохију треба, као аутономну јединицу, укључити у састав
федералне Србије. Тада је „једнодушно“ прихваћена и званична изјава
представника Обласног НОО Косова и Метохије о прикључењу Србији.
У резолуцији са овог заседања речено је да је „терор противнародних и
угњетачких режима бивше Југославије“ према албанском народу довео до
тога да „албанске масе“ нису учествовале у народноослободилачкој борби.
Посебно је наглашено да ће у „демократској Србији“ Албанци са Косова
и Метохије „у пуној мери уживати своја национална права и имати све
могућности за свој политички, економски и културни развитак“. Гаранција
за то виђена је и у односима „братског ратног другарства и тесног прија-
тељства“ који су успостављени између Југославије и Албаније.180
Обласна скупштина Косова је на заседању одржаном 9. и 10. јула у
Призрену усвојила резолуцију којом је „изражена жеља“ о прикључењу
ове области федералној Србији као њеном саставном делу: „Народ ове
области уверен је да ће у народној влади Србије наћи пуну заштиту, те
да ће народне власти целе Југославије бити свесрдно помогнуте у свом
политичком, националном, економском и културном подизању, а пред-
ставници области у Народној скупштини Србије и у АВНОЈ-у допринеће
свим својим силама изградњи демократске Србије у ДФЈ“.181
На седници Председништва АВНОЈ-а од 23. јула 1945. примљена је
„к знању“ ова резолуција, а коначно је одобрена и прихваћена на седни-
ци Председништва 7. августа 1945. године. Коначан облик Србија је до-
била 1. септембра 1945. када су донесени Закон о административној
подели Србије и закони о „установљењу и устројству“ аутономне покраји-
не Војводине и аутономне косовско-метохијске области. Војводина је
одмах добила статус покрајине, а Косово нижи степен аутономије, тзв.
обласну аутономију која није, за разлику од Војводине, имала Врховни
суд и неке друге органе.
Отпора новој националној политици КПЈ у Србији готово да и није
било јер није имао ко да га пружи. Предратни српски политичари били су
у већини у емиграцији, а они малобројни који су остали у земљи покушали
179
J. B. Tito, Sabrana djela, XXVII, Beograd, 1988, 41–42.
180
181
Наведено према: Момчило Павловић, „Албанци (Шиптари) у Србији и Југосла-
вији 1944–1991“. У: Косово и Метохија у великоалбанским плановима, 142.
су да изразе своје противљење решењу српског националног питања, али не

и федералном уређењу земље у начелу. Како пише Наташа Милићевић, могу
се уочити две групе српских грађанских политичара: прву су чинили они
који су се нашли изван Народног фронта и у отвореној опозицији, а другу
они који су прихватили нову власт, лојално сарађивали са њом и преузели
неке од положаја које су им комунисти понудили. Заједничко им је било
неприхватање решења српског националног питања.182
Они су се новембра 1944. године, док је то још било могуће, на седни-
цама новоформираног Јединственог народноослободилачког фронта Србије,
противили оптужбама које су читав српски народ теретиле за „великосрп-
ски хегемонизам“, оспоравали су начело „самоопредељења до отцепљења“,
противили су се фактичком цепању српског народа на више федералних
јединица, а највише издвајању Црне Горе и Македоније као засебних репу-
блика. Јаша Продановић, вођа републиканаца који су прихватили нову власт,
сматрао је да начело самоопредељења до отцепљења носи опасност одвајања
Македоније и њеног евентуалног прикључења Бугарској. У Црногорцима
није видео посебан народ. На седницама нових политичких органа у Србији
говорио је како је „бесмислено тврдити“ да Црногорци нису Срби, јер се
ниједна скупштина није изјаснила о томе: „Црногорце никако не могу при-
знати као посебан народ“. Продановић се противио и схватању да је српски
народ „хегемонистички“. По његовом мишљењу он је „широкогруд“, а про-
блем је видео у „шовинизму других око нас“.183
Дисонантне тонове саопштавао је и Васа Чубриловић, указивањем на
то да се право на самоопредељење до отцепљења даје свима, само не це-
лини српског народа који је био главни носилац државности и стварања
велике државе. Сматрао је да није у интересу Југославије стварање „толи-
ких покрајина а невођење рачуна о ствари српског јединства“. Чубриловић
се посебно противио стварању федералне Црне Горе, истицао је да је цр-
ногорска традиција „чисто српска“ и да се код Црногораца „радило о пр-
венству у српском народу а не о формирању посебне народности“.184
Парадоксално, АВНОЈ се све до краја рата није бавио питањем
унутрашњих граница у Југославији. Моша Пијаде је 15. децембра 1945. го
дине, приликом расправе о новом уставу, рекао да су границе између
федералних јединица настале природним путем. Све одлуке о конститу-
исању и међусобном разграничењу између република донели су Тито и
његови најближи сарадници. Србија је конституисана у границама пре
182
Наташа Милићевић, Југословенска власт и српско грађанство 1945–1950,
Београд, 2009, 123.
183
Исто, 127.
184
Исто, 127–128.
балканских ратова, уз додатак два среза анектирана од Бугарске после

Првог светског рата. То значи да „авнојевској Србији“ нису признати
резултати ослободилачких ратова против Турака и Аустроугарске. Србија
је одлукама КПЈ добила статус као да те ратове уопште није водила.185
_______________
Време је било да и Србија добије своју „револуционарну авангарду“.

Оснивачки конгрес Комунистичке партије Србије одржан је од 9. до
12. маја 1945. године. Иако је цела Србија била ослобођена, конгрес је одржан
у строгој илегалности. О њему није објављена ни реч у два дневна листа
(Борба и Политика), као ни у другим новинама која су тада излазиле.
Говорећи на овом конгресу, Тито је пажљиво заобишао тему о
„великосрпској опасности“, али је рекао да је нови концепт југосло-
венске федерације замишљен као уравнотежен приступ, као препрека
линији мањег отпора „да сваки у своме оквиру ствара једну снажну
федералну јединицу на рачун друге“. Српским комунистима поручио
је да се ствара снажна Југославија у којој ће сваки народ имати своја
права и бити потпуно равноправан: „У томе и јесте суштина. Да из
њих, из више федералних јединица, створимо једну снажну југосла-
венску националну државу. На томе се заснива и оно друго питање,
друга задаћа – јединство и братство народа Југославије. Баш такву
државу, баш такву Југославију треба да сачувамо. Код комуниста се
мора развијати дубоки смисао за интернационализам. [...] Према томе,
сви ви комунисти у Србији, а преко вас говорим и свим комунисти-
ма у Југославији, морате бити они који ће спречавати сваки шовини-
зам. Старе оставштине националног шовинизма нису још искоријење-
не. Не смије бити питања: хоће ли ово или оно село припасти овој
или оној федералној јединици, јер оно припада читавој Југославији.
Није Трст само словеначки, него и југославенски. Није Ријека само
хрватска, него и југославенска. Није Београд само српски, него и ју-
гославенски. Овако треба постављати те ствари“.186
Занимљиво је како је Тито српским комунистима објаснио свој ра
зговор са Албанцима од 4. априла: саопштио је како је Албанцима рекао
да он зна како су они подржавали немачку војску и да су се борили
против партизана, али да их нико због тога неће позивати на одговор-
ност, јер комунисти знају да су Албанци били „заведени“, да нису сви
„кољачи“ и „зликовци“, да је „ред“ да им се сада помогне. Обећао им је
185
K. Čavoški, Revolucionarni makijavelizam, 308.
186
Ј. Б. Тито, Tito, Sabrana djela, XXVIII, Beograd, 1988, 30–31.
да они више никада неће бити грађани „другоразредни или трећеразред-

ни“, да ће имати своја права, равноправност, језик, своје учитеље, да ће
се осећати као у својој земљи. Српским комунистима је рекао да они
морају и даље да се боре против „четничке опасности“ на Космету, јер
тамо „четнички елементи“ и даље „краду и уништавају имовину“. Зато
су комунисти морали да буду „на раду ноћ и дан“ да се то не би догађа-
ло: „То су тешкоће које треба савладати“.187
У Резолуција са оснивачког конгреса, српски комунисти су као при-
оритете истакли следеће: „Јачање наше нове државе, демократске феде-
ративне Југославије, јесте најважнији задатак свих народа који у њој
живе. Зато се пред Комунистичком партијом Србије поставља као ос-
новни задатак борба против шовинистичких и хегемонистичких тенден-
ција, и то углавном великосрпских, борба за братски однос међу свим
националним групама које живе у Србији, Војводини, Косову и Метохији,
борба за најпотпуније остварење права свих националних мањина“.188
Остало је још да се спроведу избори. То су били избори само по фор-
ми јер су комунисти имали сву власт у својим рукама и контролисали су
скоро све сегменте јавног живота у целој Југославији, па им избори и нису
били потребни. Ипак, комунистима у Србији било је заиста стало да се на
овим изборима покаже како је српски народ у потпуности прихватио „нови
поредак“, односно да се докаже да је увођење новог друштва последица
„исправног историјског пута“ који је трасиран 1941. године. Зато су преду-
зете опсежне мере како би се спречило било какво непријатно изненађење.
КПЈ је негирала вредности парламентарне демократије и вишестра-
начког система западноевропског типа који је постојао у Краљевини
Југославији. Прокламовали су „народну демократију“ као демократију
„вишег типа“. Они су били окренути совјетском узору и ослонили су се
на једнопартијску диктатуру, али је нису изједначавали са совјетском.
Према тадашњем схватању, постојала су три типа демократије: западна
– „буржоаска“ демократија, народна демократија и совјетска демократија.
Народна демократија, како су је схватали комунисти, била је демократија
која је настала у ослободилачком рату против фашизма и представљала
је прелаз од грађанске ка совјетској демократији: „То је демократија за
народ, али не и за народне непријатеље и издајнике“.189
Најуже руководство КПЈ је још 2. марта 1945. године, док није била
ни формирана прелазна влада, разматрало проблем избора за које се
знало да се морају одржати, као и какав однос заузети према опозицији
187
Исто, 33.
188
Наведено према: Jugoslovenski federalizam, II, 160.
189
Наведено према: Н. Милићевић, Југословенска власт и српско грађанство, 96.
у Србији. Кардељ је сматрао да седнице Владе не треба одржавати често,

Ранковић је предложио да се од чланова КПЈ у Влади формира партијска
ћелија, за њеног секретара одређен је Тодор Вујасиновић, министар са-
обраћаја. Тито је саопштио да се по селима не могу одржавати никакви
партијски састанци, као и да ће онај ко буде ван Народног фронта ис-
такао своју листу „бити разбијен“. Требало је дозволити да се кандидују
и „најгори“, а потом „извадити досије у току најживље агитације“ и тада
их раскринкати: „Демократе су најопаснији“.190
Тито и врх КПЈ нису имали никаквих дилема у вези постојања опо-
зиције, иако је према одредбама споразума од 7. марта 1945. године, када
је формирана Привремена влада Демократске Федеративне Југославије
са Титом као председником, та могућност била отворена. Тито се тада
формално обавезао да ће обезбедити слободу приватној иницијативи јер
је она била неопходна за брзу обнову земље, као и да ће гарантовати
демократска права и личне слободе (слободу говора, штампе и поли-
тичког удруживања). Насупрот томе, одлучено је да се рад грађанских
странака у Србији онемогући „вољом народа“, а да се у осталим репу-
бликама спречи њихово стварање.
Од некадашњих емигрантских политичара у овој влади били су Ми-
лан Грол као потпредседник, Иван Шубашић као министар спољних
послова и Јурај Шутеј као министар без портфеља. Совјетски Савез је
11. марта врло оштро протестовао због укључивања Милана Грола у
Владу. По мишљењу службене Москве, Грол је био неподобан јер никада
није јавно осудио Михаиловића и није се оградио од „великосрпске ан-
тидемократске линије“. Оцењено је и да „српска реакција сада има свог
посматрача у Влади“.191 Ипак, ову Владу признале су до краја марта, ди-
ректно или индиректно, све велике савезничке силе.
Влада ДФЈ је одмах јасно саопштила какве су њене намере. У Декла-
рацији објављеној 18. марта поручила је да ће „обратити потребну пажњу
по питању строгог кажњавања ратних злочинаца, агената окупатора и
народних издајника како кривци, укаљани крвљу народа, не би избегли
заслужену казну“. Суђења која су уследила, уз одузимање имовине, врше-
на су у атмосфери осветничког расположења и запаљиве револуционарне
реторике. Одузимање имовине дефинисано је као секундарна казнена
санкција и она се увек јављала као додатак главној казни (углавном смрт-
на или вишегодишња робија).192
190
191
192
Saša Stanojević, „‘Narodni glas’ o konfiskaciji imovine u Topličkom okrugu
posle Drugog svetskog rata“, Istorija 20. veka, 2/2012, 105–106.
Тито је кампању за изборе отворио веома рано, још 7. јула 1945. на

Космају, на митингу који је био посвећен годишњици формирања Ко
смајског партизанског одреда. Тада је рекао да је основни циљ „народне
револуције“ да се изгради чврста Југославија, на принципима „братства
и јединства“, а то је било могуће путем избора који ће само потврдити
„оно што смо до сада учинили и да допунимо оно што још нисмо учи-
нили и да дефинитивно кажемо своју ријеч о облику државе, да ли ћемо
републику или монархију. [...] Ми хоћемо прави демократски систем гдје
ће народ казати своју ријеч, јер знамо и увјерени смо да код народа
влада здрав разум и знамо да ће он знати цијенити и наше тешкоће“.193
Сличне ставове Тито је изнео истог дана и у Белој Цркви, с тим што
је овај говор више био посвећен оправдавању борбе против „издајника
српског народа“. Доста простора посветио је и одбрани идеје федерације
у којој ће сви народи бити „задовољни“ и још једном је поновио да ре-
публичке границе неће раздвајати народе и водити ка стварању неких
нових држава, већ да су формулисане због „праведног“ решавања нацио-
налног питања које није било решено у „старој Југославији“. Те границе
створене су да би се народи потпуно развили и изједначили у свим пра-
вима, „а сви ми заједно смо Југословени“. Поручио је и да је само На-
родни фронт гарант за остваривање ових резултата, и да се у њему не
налазе само комунисти. Јасно је рекао и да не могу постојати партије ван
Фронта: „Партијска борба која би се сад развила, довела би до слабљења
наших народних снага и ослабила би опће народне напоре. Да би народ
могао да изврши своје задатке, треба да се концентрише у Нарoдном
фронту, све појединачне снаге у једну снажну моторну снагу која ће са-
мљети све пред собом“.194
На оснивачкој скупштини Народног фронта Југославије, одржаној
7. августа 1945. у Београду, Тито је саопштио да не прихвата западноев-
ропски тип парламентарне демократије, јер он не омогућавао слободу
„огромној већини народних маса“. Промовисао је концепт „народне де-
мокрације“ јер она омогућава крупне социјалне реформе. Тада се и први
пут одредио према питању државног уређења. Рекао је да је то питање
практично решено већ 1941. када је постављена парола „старо не смије
више никад да се врати“. Монархија је изгубила ослонац у српском на-
роду зато што су „Дража Михаиловић, па и Недић сва своја издајничка
дјела радили у име краља“. Генерал Михаиловић је посебно апострофиран
као „издајник“, а Тито је рекао и да је он ту „издају“ спроводио уз знање
краља Петра. Казао је такође да монархије није више могућа не само са
193
J. B. Tito, Sabrana djela, XXIX, Beograd, 1989, 9.
194
Исто, 17.
становишта личности монарха, већ и са позиције новог федеративног

система у Југославији и још једном је потенцирао „великосрпску опа
сност“, што је иначе редовно чинио у свим пресудним ситуацијама: „Мо-
нархија није могућа из више разлога. Први и најважнији разлог јесте
федерација Југославије. Македонци, Словенци, Хрвати, Босна и Херце-
говина, Црна Гора и, увјерен сам, велика већина у Србији, не жели мо-
нархију не из неког каприца, него због тога што је то неспојиво с овак-
вом федерацијом као што је код нас, јер би се под монархијом
националности које су у овоме рату дошле до свога ослобођења и рав-
ноправности осјетиле поново угрожене“.195
Посебна пажња посвећивана је састављању бирачких спискова како
би се онемогућио упис што већег броја лица која су сматрана за неприја-
теље новог режима. Комунистички активисти тражили су да све масов-
не организацијe сакупљају „конкретне податке о свим скривеним и не
скривеним народним непријатељима“. КПЈ је Закон о бирачким
списковима дефинисала као „снажно оружје у рукама народа за борбу
против непријатеља нове Југославије“.196
Тито је био носилац савезне листе Народног фронта. Пропаганда је
поручивала да то није била његова жеља, већ је маршал „замољен да се
прими кандидације“. Он је то са „задовољством прихватио“, а његов из-
борни програм састојао се у опредељењу за републику: „Народни фронт
сматра да је република само оквир који мора бити испуњен социјалном
и економском садржином. Народни фронт је већ досадашњим својим
радом, а и својим програмским начелима, показао колико му је стало до
рада на привредној обнови и изградњи земље, колико му је стало до
социјалног осигурања радних маса, бољег живота радника и сељака и до
обезбеђења средњих слојева“.197
Српски активисти Народног фронта поручивали су осталим „брат-
ским народима“ како немају више чега да се плаше, посебно не обна-
вљања монархије. На једном збору у Младеновцу 9. септембра 1945.
речено је и ово: „На изборима који долазе, непријатељи наших народа
хоће да поставе ствар тако као да се ради о питању да ли ће остати
народна власт и демократска Југославија за коју су гинули милиони и
проливали своју крв или ће се вратити старо на челу са краљем Петром.
Питање републике или монархије наши народи су решили у току четво-
рогодишње народноослободилачке борбе. То је питање наш народ решио
не куглицама него својом крвљу. Избори ће само потврдити оне текови-
195
Исто, 40.
196
Борба, 15. август 1945, 1.
197
Политика, 9. септембар 1945, 1.
не које су извојеване и истовремено ће поставити нове задатке који имају

да се остваре у новој Југославији“.198
Тито је опозиционе снаге у Народном фронту дисквалификовао
14. септембра 1945. у говору преко Радио Београда. За опозицију је рекао
да се не бори за „исправљање грешака“ које су неминовне у Народном
фронту, већ да има своје „тамне циљеве“ – не жели народну демократију,
не жели да позове „непријатеље народа“ и „издајнике“ на одговорност,
бори се против економске и политичке концепције Народног фронта. По
његовом мишљењум опозиција је стално тражила „неку слободу од стра-
ха“, неку демократију „њиховог типа“, нека права „за оне који нису за-
служили да их имају“, а сваки њен корак био је у супротности са инте-
ресима народа: „Њој је важно да, по сваку цијену и помоћу међународне
реакције, искористи све тешкоће како би се дочепала власти, како би
поништила тековине народноослободилачке борбе и успоставила оно
што је прије овог рата било“.199
Занимљиво је да је и у Словенији једна од главних тема била српска
опозиција. На предизборном митингу, одржаном 18. септембра у Љубља-
ни, Борис Кидрич је изјавио да та опозиција није обична ванпарламен-
тарна опозиција, већ да је у питању опозиција која се супротставља
„хтењу уједињених народних маса Југославије“, да је она „носилац не-
здравог стања старе Југославије“ и „настављач противнародне владавине,
антидемократске и профашистичке старе југословенске клике“. Српска
опозиција била је и „носилац националне издаје“.200
Предизборна кампања Народног фронта била је чврсто организова-
на, масовна и свеобухватна. Како истиче Момчило Павловић, готово да
није било села, фабрике или било које друге установе у којима нису при-
ређивани зборови и друге предизборне манифестације. То је имало више
улога: за „некооперативне“ – то је била нека врста претње, за оне у ино-
странству – доказ да у народу постоји солидарност са режимом, а за саме
активисте представљало је неки вид аутосугестије, чак и забаве. Посеб-
но су скојевци успели да креирају атмосферу опште заинтересованости
за изборе, па као што је било обавезно ићи на „добровољни“ рад, оба-
везно је било ићи и на политичке скупове у организацији Народног
фронта. Тако је „организована спонтаност“ произвела страх од неизласка
на изборе.201
198
Борба, 11. септембар 1945, 2.
199
Tito, Sabrana djela, XXIX, 76–77.
200
Boris Kidrič, Sabrana dela, II, Beograd, 1959, 381.
201
Момчило Павловић, За Тита или за Краља. Избори за Уставотворну
скупштину 11. новембра 1945, Београд, 2007, 288.
Последњи отпор пружила је Демократска странка. Милан Грол је у

почетку дао легитимитет новим властима, али је 18. августа поднео ос-
тавку на место потпредседника Владе. У писму Титу он је као разлоге
навео да су сви законски пројекти донесени без икаквог консултовања
и у последњем тренутку достављани Влади и АВНОЈ-у, који није про-
ширен како је то било договорено на конференцији у Јалти и прихваће-
но од стране Тита. Грол је закључио да су биле „очигледне тенденције“
да се сва власт сконцентрише у рукама једне странке, а улога Конститу-
анте од сувереног тела свела се на консултативно тело „које има само да
региструје свршене чинове тако схваћених тековина ослободилачке бор-
бе“. Грол је писао и о намерама да се „механичким средствима“ обезбеди
оно што не може да се договори, да не постоје услови за демократске
изборе, а да је „тенденција масовног окривљавања и стављања под сумњу
и под питање основних права грађана добила своју илустрацију у закон-
ском пројекту о кажњавању злочина и преступа против отаџбине, а она
је и у закону о држављанству“.202
Зато је Демократска странка са остацима грађанске опозиције
20. септембра. одлучила да због недостатка основних политичких слобода
не учествује на изборима Уставотворну скупштину заказаним за 11. но-
вембар 1945. године. Милан Грол је тада изнео и своје критичке опсер-
вације на федерални статус Црне Горе и Македоније. Он је у гласилу
Демократске странке писао да нова решења југословенског федерализма
неће обезбедити „здрав однос“ федералних јединица и целине као једног
природног организма: „Ако је народ у Црној Гори задовољан границама
своје федералне јединице и животним условима које му она обезбеђује,
нека му буде. Али је извесно да аргументи за једно не само самоуправно
него федерално издвајање Црне Горе, не могу бити ни економски ни
национални – изражени у замишљеној народности. Дискусија о народ-
ности уопште бесциљна је: сваки део народа биће оно што осећа да је“.203
Што се тиче Македоније, Грол је истицао да не постоји историјско
оправдање да се створи македонска нација, као и да ће конституисањем
Македоније као посебне федералне јединице бити угрожен геостратешки
положај Србије: „Ако је етнички сложен словенски живаљ Македоније
чиме својствено обележен, он је то несумњиво више наравима, мента-
литетом, економским и социјалним стандардима живота него ли обе-
лежјима посебне нације. [...] Кад је реч о Македонији, за Србе је испред
сентимента остало питање плућа. И то је оно што се на нашој страни
202
Наведено према: Момчило Павловић, Историја Демократске странке
1941–1952, Београд, 2009, 389–390.
203
Демократија, бр. 1, 27. септембар 1945.
пре свега има на уму када се подвлачи недељивост линије Мораве и

Вардара. И федерални положај Македоније ми просуђујемо само с тим
животним интересом, привреде, културе, живог оптицаја вредности ма-
теријалних и моралних, и у толико националних у ширем смислу. Ако
се данас јављају резерве, оне су изазване тенденцијама искључивости,
сужавања федералног оквира Македоније на једну културну аутархију
неприродну, несавремену, која народу Повардарја не обезбеђује услове
живог напретка, док народ на овој другој страни, у Поморављу, узнеми-
рује као тенденција нове бране природном развоју не националног, него
општег живота“.204
Само два дана после избора за Уставотворну скупштину, знало се
да је Народни фронт однео убедљиву победу у свим окрузима у земљи.
На коначно саопштење резултата чекало се, међутим, до 23. новембра,
када је Савезна изборна комисија одржала седницу на којој је утврдила
резултате избора. И поред масовне психозе страха, у Србији је био нај-
мањи одзив бирача – око 77%, а тај број је сигурно био и мањи. Ако се
израчуна проценат оних који су гласали за листу Фронта у односу на
укупан број бирача, а не у односу на број гласалих како се обично чини,
у Србији је за Савезну скупштину гласало 68,28%, а за Скупштину на-
рода 66,96% од укупног бирачког тела.205
Конститутивна седница Уставотворне скупштине сазвана је симбо-
лично, на другу годишњицу Другог заседања АВНОЈ-а. Изабрани посла-
ници примљени су 28. новембра код Тита, а затим су отишли у Народно
позориште на свечану академију, на којој је изведена симфонијска поема
„Весник буре“ и представа Хрватског народног казалишта из Загреба
„Матија Губец“. Тек после поноћи вратили су се у Скупштину Југославије,
чиме је почело њено прво заседање. После полагања заклетве, новоиза-
брани председници два скупштинска дома обавестили су „представнике
народа“ да су српски посланици, њих 115, поднели писани предлог да се
изгласа предложени текст Декларације о проглашењу републике којом
се ДФЈ проглашава за народну републику под именом ФНРЈ „као саве
зна народна држава републиканског облика, заједница равноправних на-
рода који су слободно изразили своју вољу да остану уједињени у Југо-
славији“. Истоветна кратка образложења прочитали су у оба дома
Синиша Станковић и Благоје Нешковић. Сви говорници подржали су
„предлог“ да се свргне монархија и прогласи ФНРЈ. Први говорник био
је Андрија Хебранг. Он је рекао следеће: „Тим приједлогом Србија поно-
во доказује да је досљедна својој слободарској прошлости, да се ограђује
204
Исто.
205
М. Павловић, За Тита или за Краља, 360.
и да осуђује сва злодјела што их је великосрпска клика, с монархијом на

челу, починила прије рата и у току рата“.206
После њега, у име Словенаца, говорио је Борис Кидрич. Он је рекао
да су сви народи Југославије „захвални српском народу који је преко
својих представника изразио да југословенски народи хоће републику“.
Рекао је и да би револуција била доведена у питање да Југославија није
усвојила републикански облик државног уређења, јер за словеначки на-
род република представља „коначно укидање неравноправности и конач-
но успостављање равноправности“.207
Посланици су путем прозивке гласали и потписивали текст Декла-
рације. Први је то учинио Тито. Србија је у својој дугој историји тако
први пут постала република. Најстарији српски дневни лист Политика
писао је како је монархија била кочница за остваривање јединства наро-
да Југославије, да је подржавала „читав низ издајничких противнародних
група“ у земљи и иностранству: „Целокупна историја свих народа Југо-
славије показује да је монархија неспојива са народном демократијом.
Ово столетно искуство свакога од наших народа нашло је само једну
потврду више у доба између два светска рата, у несрећно доба живота
у бившој Југославији. А за време рата противнародни карактер монархије
показао се у свој својој страхоти“.208
206
Исто, 392.
207
B. Kidrič, Sabrana dela, II, 430.
208
„Живела Федеративна Народна република Југославија“, Политика, 29. новембар
1945, 1.
IV
ПOБЕДНИЦИ И
ПОРАЖЕНИ
Партизанско југословенство није јединствен историјски феномен и

не може се посматрати на исти начин у свим деловима Југославије и код
свих југословенских народа. Партизанска војска је од 1942. године фор-
мално постојала под називом Народноослободилачка војска Југославије
(НОВЈ), али се тај назив односио само на Тита и његов Врховни штаб и
војску која је са њим напустила Србију (1941) и Црну Гору (1942) и дошла
у Босну. У питању су били партизани из Србије и Црне Горе, а делом и
из Санџака (Прва пролетерска бригада, касније и дивизија). Упада у очи
чињеница да чак ни Тито са Врховним штабом никада није био на те-
риторији Хрватске. У време највеће кризе НОВЈ јануара 1943. године, за
време немачке операције „Вајс“, Тито је безуспешно покушавао да добије
помоћ од хрватских партизанских јeдиница. Иван Рукавина је одбио ди-
ректне захтеве Александра Ранковића и Велимира Терзића (заменик
начелника Врховног штаба) у том смислу. Зато је 15. јула, када је завр-
шена наредна немачка операција („Шварц“), Тито одлучио да смени Ру-
кавину и на место команданта хрватског Главног штаба постави Андрију
Хебранга, а за његовог заменика Ивана Гошњака.1
Али, спровођење ове одлуке ишло је веома тешко јер ни Хебранг ни
Рукавина нису желели мешање Врховног штаба у „хрватске послове“. Зато
је Тито 11. августа 1943. у Главни штаб Хрватске упутио Милована Ђи-
ласа, Сретена Жујовића и Арсу Јовановића да „реше проблем“. Рукавина
је разрешен 10. септембра 1943. када је за команданта Главног штаба
постављен Иван Гошњак, а за начелника црногорски кадар Велимир Тер-
зић, један од најближих Титових сарадника. Рукавина је постављен за
команданта 1. хрватског ударног корпуса.2 Готово истоветан процес
1
Tito, Sabrana djela, XVI, 53. – Иван Гошњак (1909–1980). Искусни југосло
венски комуниста. По одлуци КПЈ послат је 1935. у „Лењинову школу“ у Мо
скви. Од јануара до краја марта 1937. похађао је курс за војно усавршавање у
Рјазану. Током 1937. био је у Шпанију, прво као командир чете, а потом као
заменик команданта једне интернационалне бригаде у чину капетана.
2
Tito, Sabrana djela, XVI, 269.
одвијао се и Словенији, па су партизанска Хрватска и Словенија биле

једине организоване држава са својом војском, парламентом и владом.
Тек 1. марта 1945. године, када је кренула партизанска офанзива према
западу Југославије, створена је јединствена Југословенска армија.
У Словенији је југословенство било само оквир за вођење ослобо-
дилачког рата и реализовање националних циљева (заокруживање сло-
веначке државности и националне територије). Ипак, у Хрватској је оно
било најслабије, осим у Далмацији где је паралелно са југословенством
егзистирао и национални дискурс – борба за хрватски етнички про
стор. Положај Хрватске током Другог светског рата био је изразито не-
повољан због њене припадности нацистичкој алијанси. Амерички пред-
седник Рузвелт је 15. марта 1943. рекао Антони Идну, британском
министру спољних послова, да Срби и Хрвати немају ништа заједнич-
ко и да је „смешно“ присиљавати та два тако опречна народа да живе
заједно под једном владом. Предложио је да се после рата обнови само
Србија као независна држава, а да се Хрватска стави под старатељство
Уједињених народа.3
Кључна личност у процесу „спасавања“ Хрватске био је Tито (уз
Андрију Хебранга). Он је успео да Хрватску преведе из табора поражених
на страну савезника, победника у Другом светском рату. Створио је фе-
дералну државу Хрватску која је била правни темељ хрватског осамо
стаљења 1990. године. Tито је творац модерних хрватских граница, а оне,
како закључују хрватски интелектуалци који из идеолошких разлога у
модерној епохи предност дају Хебрангу, узевши у обзир „повијесне окол-
ности и увјете у којима су повлачене, засигурно нису могле бити шире
него што јесу“.4
3
Robert Šervud, Ratne tajne Bijele kuće, Zagreb, 1952, 270.
4
P. Kalinić, Andrija Hebrang i hrvatsko pitanje, 291. – Тито је 28. децембра
1947. примљен за почасног члана Југославенске академије знаности и умјетно
сти. Председништво ЈАЗУ одлучило je да поводом 80 година постојања Академије
одржи своју прву јавну седницу након шест година и на њој прогласи Тита за
свога почаснога члана. О мотивима који су подстакли такву одлуку, речено је
да у питању није тек формалан чин „него је у вези с идејним дјеловањем ЈАЗУ
у протеклих 80 година“. У првом реду наглашене су Титове заслуге „за поврат
хрватскога суверенитета што је прекинут у раном средњем вијеку“. Тито је био
први политичар „који је хрватску државну независност и суверенитет проши-
рио на све крајеве у којима наш народ живи, и први у нашој повијести, који је
Мајци Домовини вратио све њезине отргнуте градове, отоке и покрајине: прије
свега Далмацију с Ластовом и најславнијим градом наше прошлости Задром,
затим Кварнер са Цресом, са свим отоцима и Ријеком и на концу стару, гла-
гољашку нашу Истру, која је на то уједињење чекала вјековима“. (http://krlezijana.
lzmk.hr/clanak.aspx?id=376).
Победници и поражени 461
То није сметало комунистима да на крају рата у Србији шире про-

паганду да је Стјепан Радић дао живот за Југославију, да је устанак Хр-
вата почео пре устанка Срба, да геноцид над Србима у НДХ није постојао,
а и ако га је било, то је била „заслужена српска казна“ јер је Краљевина
Југославија била „тамница народа“ у којој је вршено „национално угње-
тавање народа од стране великосрпских хегемониста и распиривање
мржње међу народима Југославије од стране бивших властодржаца“.5
У Македонији је у питању било сламање идеологије о Македонији
као српском етничком и националном простору и борба за стварање
нове нације и државе.6 Највеће домете партизанско југословенство
остварило је у Босни и Херцеговини. У Србији је процес био комплекс-
нији јер се радило у сукоба две визије југословенства, односно преу-
ређења југословенске државе.
Југословенство су највише подржали Срби из Хрватске и Срби и
муслимани из Босне и Херцеговине због свести о Југославији као јединој
државној творевини која обезбеђује заједнички живот, као и Срби (де-
лимично и Црногорци) из Црне Горе и Срби из Србије, јер је и у Црној
Гори и Србији доминирало уверење о неопходности очувања Југославије
не само због актуелне ситуације после Другог светског рата, већ и због
историјских отклона – Срби и Црногорци су у стварање Југославије 1918.
уградили своје независне државе и поднели су највеће жртве у оба свет-
ска сукоба.
Црногорски комунисти су од почетка рата веома јасно и недвосми
слено говорили о „црногорском народу“. Парадокс историје огледа се у
томе што они, све до краја рата, ниједном речју никада нису споменули
постојање Срба у Црној Гори, а све до Другог заседања АВНОЈ-а нису
говорили о обнављању југословенске државе, већ само о стварању „со-
вјетске републике“ Црне Горе. Због тога је логичан исход партизанског
југословенства у Црној Гори било конституисање нове нације. Рат и ина-
че јесте главни покретач изградње нације, па се може закључити да је
сукоб који су у Црној Гори партизани покренули против четника био
мотивисан потребом да се створи јасан и недвосмислени идентитет у
5
Ivan Beci, „List Borba u borbi za ovladavanje javnim mnjenjem u Sbiji 1944–
1945, Istorija 20. veka, 2/2012, 95.
6
Већ почетком децембра 1944. Лазар Колишевски је од ЦК КПЈ тражио
помоћ у стварању мaкедонског језика и писма: „Ми са нашим снагама нисмо у
стању да решимо то питање како треба. У нашем Президијуму АСНОМ-а ра
звила се доста озбиљна дискусија и појавиле су се разне тенденције које могу
рђаво да се одразе на политички живот нашег народа“. (Izvori za istoriju SKJ.
NOR i revolucija. Knjiga 21, 261). Колишевски је тражио да у стварању македон-
ског језика и писма учествују совјетски филолози.
црногорском становништву. Изузетно насиље које је обележило тај сукоб

није проистекло из „супротних и неспојивих“ идентитета, већ је то био
начин да се створи нови црногорски идентитет, односно да се из Црне
Горе избрише српски идентитет.
У Црној Гори је на крају рата извршен брутални остракизам према
припадницима српске војне, политичке, духовне и световне елите. Њихов
егзодус почео је 6. децембра 1944. године када је више од 15 хиљада људи,
предвођених Павлом Ђуришићем, напустило Црну Гору и кренуло према
северозападу Југославије. На том путу, страдали су подједнако од пар-
тизана, усташа и црногорских суверениста, који су, парадоксално, такође
били на удару комуниста.
Прво је уследио покољ бораца и цивила од усташа на Лијевча Пољу,
на левој страни реке Врбас, код ушћа у Саву, у ноћи између 4. и 5. ап-
рила 1945. године. На десној обали Врбаса налазиле су се знатне парти-
занске снаге које су спречиле њихово повлачење. Ђуришић се потом
ставио под команду црногорских суверениста, тзв. „Црногорског држав-
ног вијећа“ у оквиру НДХ. Преко Бањалуке, са својом групом пребачен
је у Стару Градишку. Сви су – ко маљем у главу, ко жив спаљен – по-
бијени: око 150 официра и 600 чланова „Националног комитета за Црну
Гору, Боку и Стари Рас“. Када је у јуну 1945. у Словенији изведен завршни
обрачун са југословенским антикомунистичким формацијама, у Кочевју
су стрељана и 73 (по другом податку 74) свештеника, свештеномонашка
лица и богослова Српске православне цркве из Црне Горе.7
Митрополит Црногорско-приморски Јоаникије одведен је у Србију
и после малтретирања и мучења убијен је јуна 1945. код Аранђеловца,
заједно са Луком Вукмановићем, рођеним братом Светозара Вукмановића
Темпа, који није сумњао у исправност такве одлуке и није хтео да ин-
тервенише за свог брата, оца четворо деце. Одбио је такође да изда про-
пусницу њиховом брату од стрица Милу Вукмановићу који је хтео да
иде у Словенију да спаси Луку („нећу, што је тражио, то је и нашао“),
чак је био врло груб и према својој мајци. О томе је у мемоарима на
кнадно писао: „Са мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није
усуђивала ни да га помене преда мном. Само једном је покушала да ми
каже како није био с окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао
да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није
га више помињала“.8
Основу за признавање црногорске нације поставио је Милован
Ђилас у чланку „О црногорском националном питању“, објављеном у
7
Б. Ковачевић, Од Везировог до Зиданог моста, 136.
8
С. Вукмановић, Револуција која тече, II, Београд, 1971, 13–14.
Борби 1. маја 1945. године. Ђилас је писао да су „Срби и Црногорци

једног (српског) народног поријекла, једног коријена, али је развитак у
нације, развитак националне свијести ишао различитим путевима“. Из
чињенице да су Срби и Црногорци једног порекла, грађански теорети-
чари и „ситнобуржоаски политичари“, који нису схватали „суштину на-
ционалног питања и закона формирања нација“, извукли су закључак о
једној нацији, „закључак који је у ствари био идеолошка основа и оп-
равдање хегемонизма“. Ђилас је истицао да је тек завршени рат означио
„кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију“,
а комунисти се нису борили за федералну Црну Гору „ни из каквих ‘по-
литичких’ разлога нити ми цијепамо српство“. Таква политика је вођена
„јер знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер
јесте нешто посебно“. Црногорци су „посебни, другчији ‘Срби’ од свих
Срба“; традиционално српство „цијепају они који су хтјели да га упрљају
сарадњом са окупатором, који причају о Србима и Црногорцима као о
једном народу“.
Тачку на стварање црногорске нације ставио је најдогматскији цр-
ногорски комуниста Блажо Јовановић. Он је на оснивачком конгресу
Комунистичке партије Црне Горе 1948. године изјавио да је национално
питање решено и да је то за њега прошлост: „Лењинско-стаљински прин-
цип рјешења националног питања однио је побједу у нашој земљи, за
свагда је осигурана равноправност и слобода свих наших народа“.9
Јовановић је тада поставио основ идеолошке конструкције која је
говорила да Срби и Црногорци немају ништа заједничко: Црна Гора је
у Први светски рат ушла са „искреном жељом“ да допринесе осло-
бођењу јужнословенских народа од стране доминације; црногорски
народ у време стварања заједничке државе јесте био за ступање у њу,
али „на основи поштовања његове националне посебности“ јер се у то
време „углавном већ био формирао у нацију“; уједињење Црне Горе и
Србије није било оно што је црногорски народ желео, већ „обично
присаједињење“, па црногорски народ никада није пристао да буде ане
ктиран; црногорски народ је вековима живео у посебним историјским
условима, различитим од оних под којима је живео народ у Србији; ти
историјски услови учинили су да црногорски народ постане другачији
од српског народа у Србији, да се осећа другачијим, „јер су сви чиниоци
који нацију чине нацијом дјеловали у том правцу да се он национално
развије посебно и да се осјећа посебно у односу на српску нацију“; да
се због тога и онда када се декларисао за српство „није осјећао српским
онако како су то мислили великосрпски хегемонисти у Србији и њи-
9
Наведено према: D. Papović, „Politička misao Blaža Jovanovića“.
хови кортеши у Црној Гори“, него да се и тада „осјећао посебним у

националном смислу“.10
Иако су на први поглед снажно промовисали политику братства и
јединства, комунисти су једноставно настојали да избришу српску на-
ционалну свест код Црногораца, али и све што је било заједничко у њи-
ховој историји. Нова политичка реалност условила је и промену иден-
титета православног становништва Црне Горе. На почетку 20. века,
према резултатима пописа из 1909. године, у Црној Гори је било 95%
Срба. После проглашења Црне Горе за Краљевину (1910), званична по-
литика и даље је била иста: „У Црној Гори живе све сами чисти и прави
Срби који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника.
Већина су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и муха-
меданске вјере, ал треба знати да смо сви српског поријекла и српске
народности. [...] Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити
своју цјелокупну домовину – све српске земље у којима живе наша ос-
лобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма
које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу српску
слободу, добро и благостање“.11 Према резултатима пописа из 1948. го-
дине у Црној Гори је било тек 6,707 (1,78%) Срба и 342.009 (90,67%)
Црногораца.12
Непосредно пред свој политички пад, Ђилас је писао да је процес
стварања црногорске нације изнела нова црногорска интелигенција, и то
школована у Београду, јер пролетаријата у Црној Гори једноставно није
било. Та интелигенција била је „најбољи и најреволуционарнији одред“
радничке класе и због тога је револуција у Црној Гори „нужно морала
имати, чак и без обзира на све субјективне глупости и претјеривања,
необично оштар карактер. То је била права борба до истребљења“.13
Босна и Херцеговина је била једина федерална јединица која није
конституисана по важећем националном принципу, већ као економско-
-историјска целина. Комунисти нису обезбедили реалне инструменте за
њен живот, већ су чврсто веровали да ће ратна политика „братства и је-
динства“ и сама природа новог друштва очувати ову републику и мир у
њој. На Трећем заседању ЗАВНОБиХ-а 26. априла 1945. у Сарајеву о томе
је речено: „У Босни и Херцеговини имала је у првом реду основна парола
народноослободилачког покрета, парола о братству и јединству народа
10
Blažo Jovanović, Izabrani radovi, Titograd, 1983, 2, 56–57.
11
Земљопис Краљевине Црне Горе за ученике трећег разреда Основнијех шко-
ла. Написали: Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Краљевска државна штампа-
рија, Цетиње, 1911.
12
Nacionalni sastav stanovništva FNR Jugoslavije, Beograd, 1994, 11.
13
М. Ђилас, Легенда о Његошу, Београд, 1952, 151–152.
Југославије, да издржи своју ватрену пробу. И издржала је. И побиједила.

Сви народи Југославије биће народу Босне и Херцеговине за ту побједу
вечно захвални. Ту своју улогу мора Босна и Херцеговина задржати у бу-
дућности. Она мора братским унутарњим односима сваки дан изнова
разоружавати све оне непријатеље из свих наших земаља који хоће ра
спиривати међусобну националну мржњу да би на тај начин сломили власт
демократских народних снага. У тој својој улози Босна и Херцеговина биће
најчвршћи ступ Демократске Федеративне Југославије“.14
Националне мањине биле су углавном антијугословенски опредеље-
не – највише Албанци и Немци. И док је Албанцима 1945. пружена рука
помирења, милости за југословенске Немце није било. Већ крајем 1943.
или почетком 1944. донесена је одлука да се они после рата протерају из
земље.15 Нису познати детаљи процеса одлучивања, односно који фа
ктори су утицали на политику према Немцима – да ли су то били слове-
начки интелектуалци, српски националисти или, чак, Моша Пијаде, како
тврде неки немачки извори. Тито је пред крај живота Владимиру Дедије-
ру отворено рекао да је одлуку о томе он донео јер му се СС дивизија
„Принц Еуген“ (састављена од фолксдојчера) током рата попела на врх
главе: „И зато сам ја био послије да се Нијемци протерају, да не будемо
више имали с њима главобоље. Јер су се показали од самог почетка да
нису за Југославију, нису Југославени него Нијемци“.16
Национална политика КПЈ нормативно je утемељена првим Уставом
нове Југославије. Он је рађен под директним утицајем совјетског Устава
из 1936. године. Овај Устав представљао је уставноправно изражавање
„тековина“ комунистичке револуције у земљи. У оквиру Министарства
за конституанту септембра 1945. формирана је Комисија за Устав. У њој
је био већи број експерата, формално је на њеном челу био Михаило
Константиновић, али је све одлуке доносио Едвард Кардељ који је испред
најужег руководства КПЈ био задужен за изградњу друштвено-поли-
тичког система.17 Тај статус Кардељ је задржао све до доношења по-
следњег југословенског устава 1974. године.
Значај сазивања Уставотворне скупштине Кардељ је видео у чиње-
ници да она одлучује о томе да ли ће се у Југослaвији обновити буржо-
аски поредак или сачувати „тековине револуцијe“. Нови Устав требало
је грaдити на републикaнској основи и уз одбацивање монархистичког
14
Наведено према: V. Katz, „Tito i nacionalno pitanje u Bosni i Hercegovini“,
396.
15
Božo Repe, „‘Nemci’ na Slovenskem po drugi svetovni vojni“. У: „Nemci“ na
Slovenskem 1941–1955, Ljubljana, 1998, 147.
16
17
Љ. Димић, Србија у Југославији, 329–330.
облика уређења, а Југослaвију дефинисати као народну дeмократску ре-

публику. Kaрдељ је тражио оригиналну форму уређења будуће државе и
у дискусијама умео да каже да Југославију види кaо „плебејску државу
јaкобинског типа“. Изричито је тражио да у нaцрту устава јасно буде
наглашено да власт имају „основне нaродне мaсе“, у земљи јe морало да
постоји јединство извршне и законодавне власти како би се елиминисао
утицај „реакционарног блока путем парламента“. Постојање државног
сектора у привреди сматрао је битним елементом одржавања „тековина
револуције“, као и одвајање цркве од државе, а слободу савести није
требало поистовећивати са „ригидном политиком елиминисања цркве
из живота народа“.18
Комисија у уставном нацрту уопште није предвидела право на са-
моопредељење народа (укључујући и отцепљење). Али, пошто је то зна-
чило негирање одлука Друго заседања АВНОЈ-а, на седницама Уста-
вотворне скупштине још једном је потврђено то право. Доминирао је
став да ће то бити најбоља гаранција равноправности народа и потврда
да они „располажу својом судбином“. Југословенски комунисти били су
убеђени да једино „ненародни режими“ могу да буду узрок сепаратизма.
Моша Пијаде је говорио да народна власт нема разлога да се плаши срп-
ског народа који је „Пијемонт југословенске идеје и срце Југославије“,
хрватског народа „који је одувек водио борбу за „федерализам и за ре-
публику“, словеначког народа који би без заједничког живота са осталим
народима Југославије био „поробљен или вечито у опасности од северних
и западних суседа“, народа Босне и Херцеговине који је „крвно и еко-
номски везан са српским и хрватским народом“, црногорског народа који
по свом географском и економском положају „не може живети без ос-
талих народа Југославије“ и македонског народа који је први пут добио
своју националну слободу у оквиру нове Југославије.19
Устав је усвојен 31. јануара 1946. године на заједничкој седници оба
дома Уставотворне скупштине (Савезне скупштине и Скупштине народа).
За овај устав карактеристично је јачање извршне власти на рачун пред-
ставничких тела. Службено име земље било је Федеративна народна
република Југославија. Потпуни прекид са Краљевином Југославијом
остварен је проглашавањем федералног уређења и шест нових републи-
ка. Напуштена је доктрина троплеменог народа и статус нације дат је
Македонцима и Црногорцима. Подела надлежности извршена је између
савезне државе, република чланица, територијалне самоуправе и локал-
не самоуправе. На истом нивоу власти постојало је начело јединства
18
Наведено према: B. Petranović – M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, II, 216–217.
19
Исто, 223–224.
власти, а вертикално уређење било је базирано на начелу тзв. демократ-

ског централизма, што је довело до увођења етатистичког друштвеног и
централистичког државног уређења и поред номиналног федерализма.
Идеолошки, политички и други облици плурализма били су забрањени.
Истовремено са федералним уставом, усвојени су и републички ус-
тави (у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији 31. децембра
1946, у Словенији, Србији и Хрватској 16. 17. и 18. јануара 1947). Сви су
имали по једну истоветну одредницу – право народа на самоопредељење,
„укључујући право на отцепљење“. То је у пракси значило да су све ре-
публике имале положај који је одликовала самосталност заснована на
изворном праву, а не на овлашћењима савезне државе.
Српски устав је Аутономној покрајини Војводини и Аутономној
косовско-метохијској области гарантовао „аутономна права“. Та права
требало је да буду потврђена статутима аутономних јединица. Нацио-
налним мањинама гарантована је заштита културног идентитета, сло-
бодна употреба језика и уживање свих осталих мањинских права.20 У
хрватском уставу је наглашено да су НР Хрватску конституисали Хрвати
и Срби, да су Срби равноправни са Хрватима, али није поменуто њихо-
во право на самоопредељење које је везано искључиво уз Хрвате. Осим
тога, изразом „Срби“, а не „српски народ“ сугерисала се њихова припад-
ност хрватској политичкој нацији.
Срби су поднели највеће жртве за реализацију идеје партизанског
југословенства. Према минималним проценама, они чине између 53 и
58% од свих жртава Другог светског рата на простору Југославије. По-
ловина свих страдалих на подручју Хрватске су Срби, а у Босни и Хер-
цеговини Срби чине 71% свих убијених. Од укупног броја жртава Срба у
Другом светском рату, цивили чине преко 70% страдалих. Али, Срби су
почетак живота у обновљеној Југославији дочекали у четири федералне
јединице, а сама Србија је била у подређеном положају у односу на ос-
тале републике. Војводини је дата аутономија због Мађара и осталих
мањина, Косову због Албанаца, али Срби у Хрватској је нису добили,
иако су они били кичма партизанске војске.
Комунисти су тврдили да унутрашња чврстина Југославије почива
на братству и јединству југословенских народа, на њиховој равноправ-
ности „искованој у борби против њемачких завојевача, против хегемо-
ниста свих боја који су се у току оружане борбе нашли на страни туђи-
на“. Веровали су да је национално питање правилно решено, јер је
примењен совјетски модел који је читавом свету показао „први пут
20
Исто, 248–249.
понова послије Октобарске револуције да је и у наше вријеме могућно

братство и равноправност народа у оквиру једне државе“.21
Комунисти су сматрали да ће „вечно братство и јединство“ неутра-
лисати тешке последице бруталног вишедимензионалног грађанског рата
(идеолошког, верског и етничког). Заборавило се да мржња не може да
буде санирана без нестанка осећања неповерења и да тек после више
генерација болни догађаји „оду“ у заборав. Све историје грађанских ра-
това јасно су указивале на то, али комунисти никада нису прихватили
да је у Југославији уопште и вођен грађански рат.
1. „Кужне јединке се одстрањују“

Једна од најтамнијих страна из историје КПЈ у Дугом светском рату
тиче се успостављања њене власти у Србији, о чему се деценијама ћута-
ло. Уништавање грађанског друштва и парламентарне демократије у Ср-
бији вршено је етапно и вођено је теоријом и праксом бољшевичке ре-
волуције. Тај процес одвијао се постепено и углавном је био завршен до
1948. године. Рестрикцијом основних људских и политичких права, као
и мерама државно-партијске репресије, КПЈ је успела да елиминише сва-
ки облик опозиције. У првој фази револуције приграбила је основне
полуге власти, у другој је елиминисала „сапутнике револуције“, а у трећој
је увела пуни једнопартијски систем.22 Најинтензивнија је била прва фаза
која се одвијала у условима још незавршеног рата, када је требало ли
квидирати што већи број „народних непријaтеља“. Тада је требало сломи-
ти предратно друштво и затечену политичку структуру у Србији, а КПЈ
је преузела модел који је подразумевао употребу насиља, како у освајању
тако и у задржавању власти.
Oдмах по окончању рата, у Србији је дошло је до опсесивне потра-
ге за унутрашњим непријатељем. Oд бораца за слободу комунисти су се
преко ноћи претворили у тоталитарне носиоце власти. Они су мислили
да на то имају историјско право и за њих није било од значаја то што су
издали оне идеале за које се народ борио у рату. Та метаморфоза није
знала за етичке скрупуле или стид, чега је најмање било код Тита.23
Већ на Великој антифашистичкој скупштини Благоје Нешковић је
означио „народне непријатеље“ и одредио смернице за однос према њима:
21
Priručnik za političke radnike NOV I POJ, Beograd, 1945, 5.
22
Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944–1953, Beograd,
2006, 169.
23
„Дух дражиновштине дубоко је продро у све моралне пукотине и поре

разних шпекуланата и непријатеља народа. Где су издајнички официри
бивше југословенске војске, којих није било мало, а који су, у току ове
три године, служили Немцима у редовима Недића, Љотића и Драже Ми-
хаиловића? Где је полицијско-управни апарат бивше Југославије који се
скоро у целини сабио у Недићеву Србију и служио Немцима? Они су ту,
међу нама, ти изроди српског народа. Треба их дотући и онемогућити да
подигну главу“.24
Какву ће судбину имати противници комунизма, грађанима Београ-
да јасно су 27. октобра 1944. саопштили генерали Коча Поповић и Пеко
Дапчевић: „Правда обухвата освету, правда укључује освету“.25 Та „пра-
вда“ укључивала је и одмазду према уметницима коју је још марта 1944.
најавио Петар Стамболић, тада на функцији команданта партизанског
Главног штаба за Србију. Он је био више него јасан: „Запамтиће сва из-
дајничка пискарала који су своја пера умакали у српску крв. Нека их
нико и ништа не може сакрити, до црна земља“.26
Радован Зоговић је 1. децембра 1944. године у Борби, у уводнику „За
мач и за перо“, писао како су у „демократској и федеративној Југославији“
књижевници и уметници добили „неприкосновену слободу умјетничког
стварања“. За њега се суштина уметничке слободе састојала у томе „што
ће умјетност моћи отворено, слободно служити милионима и десецима
милиона бораца и трудбеника који претстављају срчику, снагу и будућ-
ност наше отаџбине“. Оценио је и да је бивша Југославија била „тамни-
ца умјетности“, јер су „најсмјелији и најдаровитији поборници истинске
умјетности“ лежали у казаматима. Зоговић је побројао писце који су
„сарађивали“ са тек свргнутом влашћу: Светислав Стефановић, Владимир
Велмар Јанковић, Тодор Манојловић, Јеја Илић, Момчило Милошевић,
Десимир Благојевић, Милан Кашанин и Светомир Настасијевић.
Одмах по уласку партизана у српске градове почела су и стрељања:
у Београду је стрељан Светислав Стефановић, као и поједини глумци, а
Сима Пандуровић је осуђен на пет година губитка српске националне
части (њега је Зоговић 1937. оштро критиковао као противника „напред-
не литературе“, као писца који није демократа и присталица „слободе
умјетничког стварања“).27 у Новом Саду је убијен књижевник Велислав
Спасић, а у Нишу седморица глумаца Нишког позоришта. Зоговић је и
у наредним месецима са својеврсним заносом инкриминисао књижев-
24
Наведено према: S. Cvetković, Između srpa i čekića, 122.
25
Политика, 28. октобар 1944, 3.
26
П. Стамболић, „Смртна казна за ратне злочинце“, Глас, бр. 3, март 1944, 8.
27
R. Zogović, „Sima Pandurović i napredna poezija“, Naša stvarnost, br. 7–8, juli
1937.
нике који су ратне године провели, како је писао, „у јами поред своје
куће“, односно етикетирао је поједине писце да су „реакционари“, да су
се „компромитовали“ током рата и да су „остаци старог и назадног у
друштву и култури“.28
Некадашњи надреалисти извршили су „прилагођавање“ новом по-
ретку јер углавном нису учествовали у рату. Изузетак представља Ђорђе
Јовановић, који је био политички комесар Космајског партизанског од-
реда. У тексту „Штука – култура“ писао је о „извесним културним рад-
ницима“ који су подржали немачку окупацији и тако се легитимисали
као „најнаказнија пасмина српског народа“. Ти људи били су „олош са-
мозваних представника наше културе“. Јовановић је највише гнева усме-
рио на писце Светислава Стефановића, Владимира Велмар Јанковића,
Николу Трајковића, Драгишу Васића, Станислава Кракова, Симу Панду-
ровића и Десимира Благојевића, филозофе Владимира Вујића и Милоша
Ђурића, музичара Светомира Настасијевића и управника Народног по-
зоришта Јована Поповића.
Јовановић се обрушио и на своје некадашње пријатеље Душана Ма-
тића и Александра Вуча који су остали пасивни: „Није, дакле, довољно,
да један српски културни радник не буде на страни окупатора, већ је
неопходно да се бори против њега. Не борити се данас против окупато-
ра и његових слугу значи у ствари помагати их, а њих помагати значи
издавати свој народ. Српски културни радници морају да схвате да је не
борити се против народних непријатеља данас у најмању руку исто што
и непосредно им служити, чак и више него то“.29
У измењеним историјским условима, некадашњи противници „ли-
нијашког комунизма“ нашли су се на истој страни са његовим верници-
ма. И једни и други желели су освету. Највише отрова на поражене у
српском грађанском рату излио је управо један бивши надреалиста –
Марко Ристић. Он је ратне године провео у Врњачкој Бањи, а одмах по
уласку нових власти у Београд ставио се на „располагање“ органима
тајне полиције (ОЗНА).30 Одмах је почео жестоко да напада поражене
у српском грађанском рату.
28
Miomir Gatalović, „Između ideologije i stvarnosti. Socijalistički koncept
kulturne politike Komunističke partije Jugoslavije (Saveza komunista Jugoslavije)
1945–1960“, Istorija 20. veka, 1/2009, 42.
29
Наведено према: Gojko Tešić, Zli Volšebnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti
1917–1943. Knjiga treća 1934–1943, Beograd–Novi Sad, 1983, 843–849. Ђорђе Јова-
новић је погинуо 1943. у околини родног Космаја.
30
О томе је податке оставио генерал Јефто Шашић, начелник III (војног) одељења
ОЗНЕ, каснији начелник Контраобавештајне службе ЈНА: „Света Стефановић
позвао ме је да заједно кренемо код Марка Ристића, који жели да се види и да
У првом чланку „Смрт фашизму – слобода народу“, објављеном

5. новембра 1944. године на првој страни Политике, обележио је „издај-
нике“ и тражио правду за погинуле у рату. Захтев за „немилосрдном
казном“, као „једино праведном казном за издајнике“, објаснио је „оба-
везом“ пред будућношћу „наше деце“, јер „неуклањање издајника“ јесте
„квасац будућег издајства“, а „некажњени злочинац подстрек за будућа
злочинства“. Према сведочењу Првослава Васиљевића, послератног уред-
ника Политике, Ристић је, „жељан рехабилитације“, самоиницијативно
донео овај чланак у редакцију.31
У чланку „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у
злочин“, такође објављеном на насловној страни Политике, 28. новембра
1944. године, Ристић је коментарисао стрељање „105 издајника“ међу
којима је било и доста његових познаника. Он се осврнуо на „Саопштење
Војног суда Првог корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Бе-
ограду“ (објављено на насловним странама Политике 27. новембра и
Борбе дан касније).
Ристић је у овом доста морбидно интонираном тексту писао како
су сви ти људи заслужили смрт, јер су у питању били „кољаши и агенти“.
У том „шљаму издаје“ били су и појединци „које је до јуче Београд сма-
трао својим угледним грађанима и који су се наметали као елита српског
народа“, али је народ „своје однарођене елементе [...] почео већ да
уништава“.
Борба је иначе ово саопштење пропратила следећим коментаром:
„Убити убице – то је најхуманији, дубоко ослободилачки принцип епохе
борбе против фашистичких освајача и њихове тираније“.32
У наредном тексту од 13. децембра („Издајник Дража Михаиловић
и његови фашистички саучесници“) Ристић је писао како је „дражи-
новштина“ била „кулминација, синтеза великосрпске варијанте теро-
ристичког фашизма“ и претио је онима који „ни сада неће да увиде, да
признају издајничку улогу Дражину, који негирају фашистички, зверски,
терористички и пљачкашки карактер дражиновштине“. Награда је стигла
веома брзо. Већ крајем децембра 1944. године Ристић је од стране при-
заоштри неке ствари, као добар познаваоц прилика у Београду. Марко Ристић је
становао у улици Риге од Фере на броју 8 или 11. [...] Као што се види, Марко
Ристић нам је дао једну читаву лепезу имена и на тај начин другови који су ра-
дили у II одсеку и који су били као референти задужени за Дражу Михаиловића
имали су само из овога извора добру одскочну даску да могу наставити са радом“.
(Војни архив Београд, фонд: Војно-безбедносна агенција, К-20, Ф-8.).
31
Наведено према: Miloš Mišović, Naslednici bez testamenta. Razgovori sa
glavnim urednicima NIN-a, Beograd, 1999, 36.
32
„Домовина кажњава издајнике и злочинце“, Борба, 28. новембар 1944, 1.
времене комунистичке владе (НКОЈ) постављен за секретара Централног

државног издавачког предузећа. У пролеће следеће године именован је
за првог амбасадора нове Југославије у Француској.33
Надреалисти су своје „уклапање у режим“ схватили као уклапање у
партијску дисциплину, па су и у томе отишли корак даље од старих ко-
муниста. Све „пропусте“ покушавали су да надокнаде свесрдном
подршком комунистима, па су их „линијаши“ означили као „конформи-
сте“. Ови уметници утемељили су идеју о „комунистичком авангардизму“,
о модерној уметности у Југославији. На њихову срећу, после југословен-
ског раскида са Москвом, лојални „сапутници комунизма“ награђени су
дозволом са „највишег места“ да остану модернисти. Тако је систем до-
био нове, суптилне апологете, а то је позитивно вредновано и на Западу.
И док је совјетска уметност била очишћена од авангардних стваралаца
у корист поборника соцреализма, у Југославији су подстицани аутори
који су пре рата припадали надреалистичком покрету, и они су претво-
рени у готово службене уметнике. Уметничка авангарда деценијама је
била на страни комунизма.34
_______________
Војни суд команде Београда имао је пуне руке посла у јесен 1944. го
дине. Зато је преко страница Политике народ упозораван да „војни су-
дови не могу свуда да доспеју“ и да правда „за којом су народи одувек
вапили, мора да буде и ствар сваког поштеног појединца“. Ко су били
народни непријатељи? Спектар је био доста широк: од „кољаша“ до сит-
них саботера и „народних штеточина“, а постојали су и „људи непотреб-
ни, у неку руку морално прекобројни“. Шта је требало радити са њима?
Понуђен је следећи одговор: „Кужне јединке се одстрањују. Све је то
мање-више свакоме добро познато“ јер се „у изузетним околностима“
примењују и „изузетне“ мере: „Ми смо у рату, изузетном рату, беспри-
мерном у историји. И ми смо прибегли изузетним мерама – насиљу смо
супротставили снагу народну, мобилисали смо све што у нашем народу
постоји крепко, часно свесно“.35
Није било довољно само прихватити нову власт. Србија је морала
да „плати свој дуг“, односно да плати данак у крви због подршке четни-
33
Н. Милићевић, Српско грађанство, 479.
34
О томе опширније у: Dragana Jeremić Molnar – Aleksandar Molnar,
„Avangarda – od ratovanja, preko revolucionarne politike do umetnosti“, Filozofija i
društvo, 2/2008.
35
„Народни непријатељи“, Политика, 26. новембар 1944, 1.
цима. Сретен Жујовић је писао да је Србија обавезна да то учини због

„присилне послушности Хитлеру, организовања привреде у Србији за
рачун Немаца, присилне помоћи српском радном снагом немачкој ратној
привреди и организовања оружане борбе против партизана“. Најважнији
је био обрачун са „домаћим издајницима“, који су ширили „заразу падања
духа, понижавања, ропства, пасивног подношења терора, деморализације
и унаказивања осећаја националног поноса“.36
Ти „издајници“ наметали су уверење о непобедивости Немачке, во-
дили су се „кукавичким страхом за своју главу“ и затварали очи пред
борбом, жртвама и страдањем осталих народа Југославије. Али, када се
појавио Тито са својом политиком „братства и јединства, са политиком
оружане борбе против окупатора и домаћих издајника“, створени су „че-
лик-народи, народи-борци“ који су имали свест и веру „од најмањег
детета до седе старине“ о оправданости такве стратегије: „Зато ништа
није могло скршити борбу народа које је надахнула и васпитала Титова
мисао, нити зауставити замах народног устанка и јачања наше војске“.37
36
Сретен Жујовић, „Обавеза и дуг Србије и српског народа“, Борба, 19. де-
цембар 1944, 1.
37
Исто. – У Другом светском рату Сретен Жујовић („Црни“), био је веома
успешни комунистички агитатор на терену, први партизани у Србији лично су
њему полагали заклетву, једно време је био командант српског Главног штаба.
Био је Титов заменик у Врховном штабу, једини му се супротстављао током
слома устанка 1941. у Србији, приликом операције „Шварц“ (1943) и посебно
приликом немачког десанта на Дрвар маја 1944. када је, према изворима другог
реда, спречио Тита да се преда Немцима. Жујовић је сменио Ивана Рукавину и
Титу јавио да хитно пошаље Ивана Гошњака за команданта хрватског Главног
штаба. Ратовао је у Хрватској и Словенији. Према мишљењу Коче Поповића,
био је способнији од других партизанских команданата и имао је „смисла и
осећања за реалност рата“. Обављао је бројне важне функције у комунистичком
покрету и послератној власти (министар финансија у првој влади ДФЈ), имао
је чин генерал-потпуковника ЈНА, али је 1948. стао на страну Москве када се
на седници најужег руководства КПЈ 12. априла изјаснио против слања писма
руководству КП СС као одговор на оптужбе које су раније изнесене против
КПЈ. Жујовић је и иначе био непопуларан јер је као министар финансија био
велики противник расипања и разних репрезентација, па је навукао на себе
гнев појединих „распојасаних другова“. У раскринкавању Жујовића ангажовани
су, по већ уходаном моделу, српски комунисти. Прво је, како сведочи генерал
Ђурић, почео да кружи глас да је Црни заврбован од Совјета: „Сваки члан ЦК
Србије морао је да нешто каже. Тада сам се наслушао свачега: те да је Црни
рефлектовао и на Титов положај, да је у својој радној соби, у вили, имао вели-
ку карту Југославије на којој је убележавао дејства и локације партизанских
одреда и наше Армије последњих година рата, да је самим тим рефлектирао на
положај Врховног команданта. Да и не пишем шта је изговорено о њему као о
горкићевцу и старом фракционашу“. (Ljubodrag Đurić, Sećanja na ljude i događaje,
Beograd, 1989, 303). Жујовић је ухапшен је заједно са Андријом Хебрангом
Ко није на прави начин схватао нове тежње српског народа, ко није

био спреман да „одужи дуг“ који је Србија морала да поднесе оглашаван
је за народног непријатеља и по кратком поступку је стрељан. Судови су
радили по убрзаном поступку. Милан Прелић је писао да то захтевају
време у којем се живи и природа „инкриминисаних дела“ која су вређа-
ла колективни интерес и српску националну част. Таква дале била су:
постављена и унапређења за време рата, службена путовања, држање
предавања, давање разних исказа, писање чланака за окупационе новине,
разни облици пословне сарадње са немачким властима. Они који су се
бранили егзистенцијалним интересима у ствари су хтели само да при-
крију своју издају: „На овај изговор, питање хлеба за инкриминисану
сарадњу који, узгред буди речено, употребљавају баш они који материјал-
но нису били рђаво, најбољи би одговор, поред других, дали они парти-
зани који су недељама живели једући лист букве, а ипак нису поклекли“.38
Основни стубови диктатуре били су тајна полиција, судови и армија.
У самом почетку консолидовања власти указала се потреба за одвајањем
војске од терора над народом, па је створена ОЗНА (Одељење заштите
народа). То је била политичка полиција чији је основни задатак било
уништење политичких противника режима и постала је оличење дикта-
туре. ОЗНА је представљала самосталну оружану силу и њена власт је
била неограничена – она је хапсила, судила, стрељала, слала на принуд-
ни рад, убијала јавно и тајно. Поред оних у униформи, свуда је имала и
своје тројке. Њени агенти имали су овлашћења да без суђења побију сва
лица која би на било који начин могла да угрозе власт. Многи људи су
7. маја 1948. Искључен је из Политбироа и удаљен са свих функција на V кон-

гресу КПЈ јула 1948. Кратко време био је у кућном притвору, а затим је одведен
у затвор, у остатке „Главњаче“. Био је строго изолован, држан је у самици пре-
ко две године. „Покајао се“ 11. новембра 1950. када је дао изјаву ЦК КПЈ. Потом
је упутио писмо партијском органу Борба, а на конференцији за штампу, одр-
жаној 25. новембра 1950. пред бројним страним новинарима, причао је о својим
заблудама и говорио да је добио „заслужену казну“ јер је одржавао везу са
совјетским амбасадором у Београду и обавештавао га је о тајним седницама
КПЈ. Тада је пуштен из затвора, а после пада Александра Ранковића (1966) при-
мљен је у СКЈ. Потом је радио као комерцијални директор Борбе и директор
Привредног института у Београду. Родољуб Чолаковић је писао да је Жујовић
„био и остао војник Партије, што је најуверљивије доказао када је био смијењен.
Примио је то дисциплиновано и достојанствено и, сасвим у складу са својом
личношћу, упорно је тражио само једно – да му се пружи прилика да се и даље
бори за оно што је било смисао и садржина његовог живота“. (Р. Чолаковић,
Казивање о једном покољењу, 289).
38
М. Прелић, „Последице и циљ пресуда српског суда части“, Политика, 17. март,
1945, 1.
поубијани из заседа и током ноћних упада у куће. ОЗНА је била саста-

вљена од „најчистијих“ комуниста и чврсто везана за КПЈ, а сваки поје-
динац унутар ње одговарао је само свом непосредно претпостављеном.
Нови режим је највеће наде полагао у комунистичку омладину. Она
је требало да „очисти државу од све оне трулежи и старачке тромости
која је испуњавала читав живот старе Југославије, саграђене на принци-
пима једног света који умире, света насиља и бесправља, националног
угњетавања и варварског шовинизма“.39 Српска омладина, пореклом из
Босне и Хрватске, постала је ослонац нове власти и више него било која
друга друштвена група прихватила је ову нову религију. Постала је „че-
лична песница“ КПЈ у „преваспитавању“ народа у Србији. Своје нацио-
нално порекло ставила је у службу изградње „новог друштва“. Предво-
дила је антимонархистичке демонстрације, изругивала се српској
традицији, Светом Сави, славама, крштењима, српској националној ис-
торији: „Пљували су на династије и претварали се у слуге најмизерније
титоистичко-комунистичке идеологије. Причали су тој омладини обичне
глупости, а највише их обучавали извикивању разних парола. Нарочито
су их позивали да буду активни у пријављивању народних непријатеља“.40
После преваспитавања народа, спроведена је убрзана смена генерација,
можда највећа у савременој историји. Најзначајније државне послове, као и
друге важне функције у свим областима живота, држали су млади људи.
Њима је поверена и најважнија улога у идеолошкој изградњи друштва: „Об-
рађивали су колебљивце, ломили кости противницима, витлали револвери-
ма на партијским састанцима. По селима су они били страх и трепет, тукли
су људе, вршили паљевине и спроводили наредбе Титоваца“.41
Победник није имао милости. Свет се делио искључиво на снаге „до-
бра“ и „зла“, стварање новог света подразумевало је рушење старог, све
оно што је постојало пре револуције морало је да нестане и да буде забо-
рављено као да никада није постојало. Комунизам је наметан као светов-
на религија, а његово учење о друштву које треба створити „у даљини
сутрашњице“ ширило се највише застрашивањем. Комунисти су добро
уочили да обичан човек живи у уверењу о сопственој немоћи и ништав-
ности и да ће нову власт најбоље прихватити кроз страх, као што се при-
хвата и Бог. Уколико је појединац био више оптерећен осећањем властитог
греха, утолико је више његов однос према власти носио обележје страха.
„Нови свет“ морао је да буде очишћен од оних који су унапред
били одређени не само као обични противници, већ и као онтолошки
39
40
Марко Милуновић, Од немила до недрага, Београд, 1992, 124.
41
Исто.
непријатељи који се једноставно морају уништити. Укидање класне

неједнакости, коју су комунисти проповедали као апсолутни циљ, мо
гло је да се оствари само применом „апсолутних средстава“. Важност
постављеног циља оправдавала је суровост према свакоме ко је пред-
стављао препреку остварењу тог циља. Комунисти су државу схватили
као надмоћну силу која може да уништи све противнике. Њихове вође
веровале су да политика силе и злочина има стваралачко дејство, тј. да
добро може да настане из зла. Употреба насиља прописана је као ну
жност уз помоћ које се раскида ланац свих дотадашњих „неправди“ и
успоставља истинска, комунистичка слобода, друштво једнакости и
општег благостања.
По својој природи свако људско биће у себи носи урођену агресив-
ност. Ако је извор агресивности у човеку несвесни део психе сваког
појединца, онда то значи да је диспонираност за учешће у терору уни-
верзална. Човек је мотивисан за злочин својом несвесном агресивношћу
која тежи да се обори на спољашње објекте, јер иначе прети да постане
саморазарајућа сила. Међутим, та агресивност није била узрочник теро-
ра који су спроводили комунисти, већ њено основно оружје. Зато је КПЈ
желела да „монополише“ ту агресивност, јер је „мржња у људским срци-
ма капитал који мора у нешто да се уложи“.
Комунисти су у убијању видели јуначки циљ, па су се стапали са
вишим ауторитетом који су слушали, а у исто време мрзели оне ван гру-
пе. Непријатељ се сатанизовао, а борба против њега постајала је митска,
док се Тито као вођа деификовао. Уклањање непријатеља морало је да буде
сурово јер за њега нису важиле људске норме и убијан је без милости, а
тај чин је високо вреднован на скали револуционарне храбрости. Убијањем
таквог непријатеља комунисти су се приближавали слици митских архе-
типских јунака, „спасилаца човечанства“ који извршавају задатак добијен
од највиших моралних инстанци, задатак који је био у складу са принци-
пом идентификације са сликом вође као спасиоца.42
Најмоћнији центар васпитања новог друштва био је репресивни си
стем који је у почетној фази подразумевао да је сваки грађанин у сваком
тренутку могао, ако је то власт хтела, да подлегне репресији. Тај систем
није био спутан никаквим правом, већ су правна правила увек констру-
исана на такав начин да се репресивној власти остављала пуна слобода
употребе насиља над грађанима. И у овом домену примењено је бољше-
вичко наслеђе које је говорило да право новог поретка није требало да
има ништа заједничко са правом у традиционалном значењу, тј. са правом
42
Горан Давидовић – Милош Тимотијевић, Историја Равногораца чачанског
краја, III, Чачак-Краљево, 2004, 216–217.
које би на било који начин могло ограничавати апарат власти. Власт није
требало да улази у законске формалности, доказе, одбрану или права оп-
тужених, већ да једноставно хапси, затвара и убија све оне који, макар и
потенцијално, изгледају опасни за диктатуру пролетаријата.43
Комунисти су очекивали да ће крај рата донети слободу свима, а
да ће саме комунисте ослободити идеолошких стега и револуционарно
братство раширити на све грађане. Али, како је признао највећи ко-
мунистички верник, а затим покајник, све је било супротно: „Изопа-
чења, изневеравања идеје и себе, почела су најпре код комуниста –
могло би се мирне душе рећи: само код комуниста и пришипетља нове
власти, с обзиром на то да су они, комунисти, имали апсолутну власт.
Почело је разграбљивање вила, богатстава, чак и личне својине, с кон-
струисањем кривица многим власницима: сарадња с окупатором. Слич-
но, само још драстичније, било је с власницима фабрика, банака, ра-
дионица, трговина, велепоседа. Нисам ни ја био против кажњавања
сарадника окупатора, било је сличних кажњавања широм Европе, ни
тамо их победнички антифашизам није миловао. Али ми је била муч-
на и помисао на изналажење лажних, срамотних разлога да би се то
постигло: истина и правда, ма колико сурове, морају бити неокрњене
и незамагљене за свакога. У то време апсолутна власт какву је Титу
донела победа, преображава његову личност у култ, напоредо с култом
Стаљина. Увек сам у себи негодовао против свих култова, поготову
оних у комунизму, већ и због тога што су они, сматрао сам, супротни
основном комунистичком учењу и комунистичком другарству и што
означавају прво и непобитно преображавање револуционарног покре-
та у властодржачки и бирократски. Нова држава је све више личила
на апсолутистичке полицијске државе. Без терора и монопола над
партијом и државом, Тито не би могао бити више од истакнутог ре-
волуционарног вође. Задржавајући привидно то својство, он је са-
мовлашћем потчинио и партију и државу и на овај или онај начин
одстранио и потиснуо револуционаре: мали, умеренији Стаљин у ма-
лој и неимперијалној држави“.44
Посебно је зид ћутања деценијама пратио коначну одмазду над по-
раженим антикомунистичким формацијама и бројним цивилима. Oнa je
43
L. Kolakovski, Glavni tokovi marksizma, III, 62. – Oдлуком Владе Србијe од
12. новембра 2009. формирана je Државна комисија за проналажење свих тајних
гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних „народих непријатеља“
после 12. септембра 1944. Комисија је до средине 2014. пописала 55. 973 жрта-
ва на укупно пронађене 33 локације (http://www.komisija1944.mpravde.gov.rs).
44
Милован Ђилас, Пад нове класе. Повест о саморазарању комунизма, Бео-
град, 1994, 15.
извршена у мају и јуну 1945. на територији Аустрије и Словеније и била

је застрашујућа – за непуних месец дана ликвидирано је више десетина
хиљада људи. Масовне ликвидације поражених снага карактеристичне
су за многе земље на крају Другог светског рата. Историчари који се тиме
баве имају обичај да пишу како ономе коме припада ратна слава припа-
да и стид због нехуманих и нечовечних дела која су починили над не-
заштићеним људима, вођени наводним „вишим циљевима“. У југосло-
венском случају у питању је била смишљена и добро организована
политика уништења „класног непријатеља“, „издајника народа и државе“,
односно сузбијања било какве идеје о неком отпору „новом поретку“ у
Југославији.
Последице рата у Југославији биле су више него страшне, а још више
су их увећала послератна убиства. Демонстрирањем „револуционарне
правде“ разорена је морална и биолошка основа друштва. Од стратишта
и масовних гробница по аустријским и словеначким шумама и јаругама
у Хрватској се највише чуло за Блајбург, у Црној Гори за Зидани Мост,
у Словенији и Србији за Кочевски рог. То су постале метафоре за ма-
совно страдање, али и за тешки морални пораз врха КПЈ који никада
није био ни признат, ни јавно саопштен.
Ћутањем победника затирало се сећање на сопствена недела. На
једном састанку организационих секретара републичких (покрајинских)
партијских организација почетком 1948. године, којим је руководио Алек-
сандар Ранковић, а присуствовао и Тито, Андрија Мугоша (организацио-
ни секретар Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору) затражио је кри-
тички осврт на сопствене грешке учињене у рату и одмах после
ослобођења када су почињене бројне неправде, па и убиства невиних
људи. Предложио је и да се недужне породице ослободе непостојеће
кривице, као и да им се врате неправедно конфискована добра. Мугоша
је то образложио чињеницом да је Црна Гора мала и да се у њој тачно
зна да ли је неко оправдано или неоправдано ликвидиран: „Чим сам за-
вршио своје гласно размишљање, Тито је енергично реаговао: – Нема
ревизије. Од тада више нико никада није на било којем партијском или
државном нивоу поставио то питање“.45
У послератној Југославији жртве су систематски брисане из јавног
сећања. Масовне гробнице, појединачни гробови и жртве једноставно
нису смели да постоје. Гробнице су биле разорене, прикривене, униште-
не. Они који су чинили злочине у име нове идеологије били су сигурни
45
Наведено према: Veseljko Koprivica, „Od Vezirovog do Zidanog mosta“. http://
www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/od_vezirovog_do_
zidanog_mosta_v_koprivica.html
да њихове жртве никада неће ускрснути и проговорити. То им је давало

посебну снагу, као и осећање да је време стало и да се никада ништа
неће променити. Слично као некада у Совјетском Савезу, револуционар-
ним џелатима „није уопште падало на памет да те сјене могу једном ус-
тати и позвати своје гробаре на ред“.46
_______________
Линија комплексних приступа партизанском југословенству наста-

вила је да живи и у послератној Југославији. Марксистички теоретичари
истицали су да је и после „успешног решења“ националног питања нација
остала важан и одлучујући фактор „класне борбе“. Зато револуција, од-
носно борба за изградњу бескласног друштва, без уважавања нације није
ни могла успешно да разреши надолазеће „проблеме епохе“. У таквом
тумачењу, упориште је тражено у раним делима „класика марксизма“,
који су истицали да је историјски циљ „револуционарног решења“ на-
ционалног питања да радничка класа оствари доминантан положај у
нацији. Зато се у овом периоду о југословенској револуцији говорило
као о „недовршеној револуцији“, а убрзо је и редефинисана политика
КПЈ из ране фазе.
Иако је у револуцији политичком и „оружаном акцијом“, како се
истицало, створено ново „заједничко ткиво“ Југославије, знатно другачије
и „напредније“ од претходног, револуција је ипак била „недовршена“ јер
је одлуке Другог заседања АВНОЈ-а требало конкретизовати у пракси
социјализма. Усвојени принцип о праву народа на самоопредељење тре-
бало је да функционализује владајућа снага – Комунистичка партија. Иза
ова поставке крило се настојање да се ревитализује Лењинова концепција
да „велики народи“ у комунистичким федерацијама не треба да инси
стирају на јединству и централизму. То је значило да је свака иницијатива
о већем „заједништву“ која би потекла из Србије, унапред била осуђена
на неуспех јер би одмах подсећала на старе „великодржавне идеје“, што
би аутоматски изазвало подозрење код „малих народа“.
Oсновни задатак српске комунистичке партије била је борба против
национализма у сопственим редовима, и то по моделу успостављеном у
време обрачуна са Симом Марковићем. На Другом конгресу КП Србије
(1949) Петар Стамболић је још једном „подсетио“ да је и сам српски
народ изгубио своју слободу јер је „великосрпска буржоазија угњетавала
Хрвате, Словенце, Црногорце и Македонце“, али да је то питање „реше-
но“ у току рата. Нови задатак српских комуниста било је „правилно
46
Nadežda Mandeljštam, Strah i nada, Zagreb, 1978, 52.
решење“ положаја националних мањина које живе у Србији. Посебно је

истакао положај Албанаца који су у предратној Југославији били „под-
вргнути физичком истребљењу“.47
Опасност од „великосрпства“ била је митска матрица на којој је
почивала комунистичка Југославија. Када је 1952. политички елиминисан
Благоје Нешковић, у грех му је стављана наводна „шовинистичка и ве-
ликосрпска политика“ јер се противио честој употреби појма „велико-
српска хегемонија“; био је „изванредно осетљив по линији српства“,
„дубоко се није слагао“ са националном политиком КПЈ и према њој се
односио као да је на штету српског народа.48 Александар Ранковић је
1966. политички елиминисан због „догматског централизма“ који је водио
ка обнављању унитаристичке Југославије.
Када је 1971. хрватски националистички покрет из темеља потресао
ту земљу, када је чак претила и опасност од совјетске интервенције,
Едвард Кардељ је пре коначног разрешења ситуације са хрватским руко-
водством 15. новембра 1971. допутовао у Загреб. Рекао је да је национа-
лизам у Хрватској „дечја игра“ према ономе у Србији. Главна снага срп-
ског национализма била је интелигенција, а она је велику помоћ имала
у „унитаристичко-централистичким снагама“, армијском врху и органи-
ма државне безбедности. Затражио је да се ситуација у Хрватској смири
како би се СКЈ „покренуо у борбу“ против свог главног противника.49
Када се српско руководство није могло оптужити ни за национали-
зам, ни за државни централизам, из Загреба су стигле оптужбе да Србија
своју „хегемонију“ жели да наметне преко капитала и развоја тржишта.
Вероватно је Марко Никезић, шеф српске комунистичке партије, схватио
праву природу југословенског комунистичког поретка у домену међуна-
ционалних односа када га је 1972. Тито принудио да поднесе оставку –
шта год радили српски комунисти и колико год се трудили да буду „на
линији“, они су увек били на погрешној страни: „Хтео бих да додам да
већ дуго, у ствари од краја 1969. непрекидно, а у току 1972. нарочито,
ми у руководећим телима и нешто шире у Савезу комуниста Србије ра-
димо под притиском гласова да се наш рад разликује од линије СКЈ, да
се друг Тито не слаже са тим шта се ради у СК Србије и да предстоје
промене у ширем смислу, и политичке и друге. Теза о томе да је рад СК
Србије у целини погрешан и да га друг Тито у целини осуђује није пре
стајала ни за тренутак. Други вид исте тезе био је: колико год се ми тру-
дили не можемо удовољити захтевима, јер смо унапред одређени као
47
Други конгрес Комунистичке партије Србије, Београд, 1949, 35.
48
Наведено према: В. Глишић, Досије о Благоју Нешковићу, 101, 114 и 118.
49
D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest, 647.
кривци. Рекао бих да ове формуле живе данас више него икад. Није то
само вишегодишњи тежак положај политичких радника СК Србије, него
чињеница да то мора изазвати колебања и застој у реду целе Партије у
Србији“.50
Српски комунисти непрекидно су морали да доказују како јесу за
„пуну равноправност“ свих југословенских народа и националних мањи-
на (народности). Зато југословенски комунистички врх никада није ни
прихватио да је узрок националних сукоба у Југославији произлазио из
опште доминације националног над класним у теорији револуције. Ис-
торијски гледано, тако су сви несрпски национализми, као и у међурат-
ном периоду, поново добили пунo право живота.
Национални сукоби у Југославији имали су непрекинути ток, јер
су националне политичкe олигархије под маском „идеолошког чистун-
ства“ наметале националистичку алтернативу како би оствариле идеју
суверенитета своје нације (републике) као историјске неминовности.
Словеначки и хрватски комунисти увек су критиковали тенденције „ин-
тегралног југословенства“ и афирмацију „југословенске нације“ као „би-
рократско-централистичке“ тенденције које су повезане са „остацима
великодржавног хегемонизма“, односно са „остацима великосрпског
национализма“. Етничка сродност за њих није била основа за зближа-
вање народа Југославије, јер да је тако Краљевина Југославија не би била
у перманентној кризи.
Смисао револуције југословенских комуниста био је у националном
питању, па су временом отворене старе поделе које су одлучујуће утицале
на распад земље у серији ужасних етничких сукоба, који су почели тачно
пола века од почетка Другог светског рата, када је партизанско југосло-
венство и ступило на историјску позорницу. Историјско искуство показа-
ло је да су од „партизанског југословенства“ највише користи имали они
народи који су га најмање подржавали – Хрвати, Словенци, Македонци и
Албанци – а најмање они који су га најискреније прихватили – Срби.
50
Наведено према: Srpska krhka vertikala. Priredila: Latinka Perović, Beograd,
2003, 335–336.
Извори и литература
1. АРХИВСКА ГРАЂА
Архив Југославије, фондови: Библиотека Сремска Митровица, Државни суд за

заштиту државе, Eмигрантска влада Краљевине Југославије, Југословени у
Октобарској револуцији, Комунистичка Интернационала (Kоминтерна),
Краљевски судбени стол у Загребу, Мемоарска грађа, Министарство правде,
Покрајински комитет КПЈ за Србију, Првостепени суд за Београд, Централни
Комитет КПЈ/СКЈ.
Војни архив, Београд, фондови: Министарство војске (Пописник 17), Недићева
архива, Немачка архива, Војнобезбедносна агенција (грађа Одељења заштите
народа).
2. ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ
Броз Јосип Тито, Говори и чланци, I, Загреб, 1959.
Броз Јосип Тито, Четрдесетпрва, Београд, 1961.
Broz Josip Tito, Sabrana djela: I (Beograd, 1981); II–V (Beograd, 1983); VI–VII (Beograd,
1982); VIII–IX (Beograd, 1979); X (Beograd, 1984); XI–XIII (Beograd, 1982); XVI–
XIX (Beograd, 1984); XX (Beograd, 1982); XXI–XII (Beograd, 1985); XXIV
(Beograd, 1982); XXVII–XXVIII (Beograd, 1988); XXIX, (Beograd, 1989).
Велика антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије, 9–12. новем-
бар 1944, Београд, 1945.
Dokumenti i spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, I–II, Beograd, 1988.
Други конгрес Комунистичке партије Србије, Београд, 1949.
Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodilačkom ratu naroda i narodnosti
Jugoslavije, I-1 (Beograd, 1949); I-2 (Београд, 1952); I-8 (Београд, 1956); I-16,
(Београд, 1958); I-19 (Београд, 1969); II-2 (Beograd, 1952); II–12, (Beograd, 1971);
III (1–2, Београд, 1950); III-4 (Београд, 1953); III-V (Београд, 1954); III-9 (Бео-
град, 1969); IV-35 (Beograd, 1974); V (1–5, Beograd, 1954); V-30 (Beograd, 1963);
VI (Београд, 1955); VII (1–2, Београд, 1952); IX (1–2, Beograd, 1961); IX-4
(Beograd, 1966); XII (1–2, Beograd, 1979); XIII-1 (Beograd, 1969); XIV-2 (Beograd,
1983); XV-1 (Beograd, 1986).
Zapisnici sa sednica Politbiroa CK KPJ (11. jun 1945 – 7. jul 1948). Priredio: Branko
Petranović, Beograd, 1995.
Историјски архив КПЈ, II, Београд, 1949.
Izvori za istoriju radničkog pokreta i revolucije u Crnoj Gori 1918–1945. Knjiga I: 1918–
1929, Titograd, 1971.
Izvori za istoriju SKJ. Dokumenti centralnih organa KPJ. NOR i revolucija (1941–1945),
I-II (Beograd, 1985); III (Beograd, 1986); V-VIII, (Beograd, 1988); X (Beograd,
1989); XII (Beograd, 1989); XIII-XIV (Beograd, 1990); XVIII-XIX (Beograd, 1986);
XX (Beograd, 1987); XXI (Beograd, 1987).
Izvori za istoriju SKJ. Drugi (Vukovarski) kongres KPJ, Beograd, 1983.
Izvori za istoriju SKJ. Peta zemaljska konferencija KPJ, Beograd, 1980.
Историја СКП(б). Кратки курс, Београд, 1948.
Jovanović Blažo, Izabrani radovi, 1–2, Titograd, 1983.
Klasna borba. Marksistički časopis. Organ KPJ, I (1926–1929); II (1930–1934, 1937).
Reprint izdanje, Beograd, 1984.
Kovačević Branislav, Đilas. Heroj-antiheroj. Iskazi za istoriju, Podgorica, 2006.
Komunistička internacionala. Stenogrami i dokumenti kongresa, II, Gornji Milanovac,
1981.
Na izvorima historije. Komunistička partija Jugoslavije 1919–1941. Izabrani dokumenti,
Zagreb, 1959.
Kačavenda Petar – Živković Nikola, Srbi u NDH. Izabrana dokumenta, Beograd, 1998.
Komunistička partija i revolucionarni radnički pokret u Vojvodini 1919–1941, I-II, Novi
Sad–Sremski Karlovci, 1971.
Лењин Владимир Иљич, Дела, X, Београд, 1973–1976.
Ленин В. И., КПСС о Партийной и государственной дисциплине, Москва 1988.
Лице Србије данас, Београд, 1945.
Marković Sima, Tragizam malih naroda. Spisi o nacionalnom pitanju. Priredila: Desanka
Pešić, Beograd, 1985.
Narodno-oslobodilačka borba u Dalmaciji 1941–1945, I, Split, 1981.
Наша спорна питања. Манифест опозиције КПЈ, Београд, 1920.
„Novi dokumenti za povijest ZAVNOH-a“, Arhivski vjesnik, 19–20/1977.
Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944–1946, III, Zagreb, 2008.
Petranović Branko – Zečević Momčilo, Jugoslavija 1918–1988. Tematska zbirka
dokumenata, Beograd, 1988.
Petranović Branko – Zečević Momčilo, Jugoslovenski federalizam – ideje i stvarnost.
Tematska zbirka dokumenata, I-II, Beograd, 1987.
Pijade Moša, Izabrani spisi, I-2, Beograd, 1964.
Pitanja partijske izgradnje. Marksističko-lenjinističko učenje o partiji, Zagreb, 1946.
Priručnik za političke radnike NOV I POJ, Beograd, 1945.
Proleter. Organ CK KPJ 1929–1942. Reprint izdanje, Beograd, 1968.
Ранковић Александар, Изабрани говори и чланци, Београд, 1951.
Ratna sjećanja iz NOB, I, Beograd, 1981.
Revolucija pod okriljem Kominterne. Izabrani spisi Milana Gorkića. Priredio: Božidar
Jakšić, Beograd, 1987.
Советско-югославские отношения 1917–1941. Сборник документов, Москва, 1992.
Срби о Русији и Русима. Приредио: Мирослав Јовановић, Београд, 2011.
Tešić Gojko, Zli Volšebnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917–1943. Knjiga
treća 1934–1943, Beograd–Novi Sad, 1983.
Тито – строго поверљиво. Архивски документи. Приредили: Перо Симић и Зво-
нимир Деспот, Београд, 2010.
Treći kongres KPJ. Izvori za istoriju KPJ, Beograd, 1986.
Извори и литература 485
Трифуновић Драган, „Делимична преписка Симе Марковића“, Зборник историјских

музеја Србије, 25/1988.
Filipović Filip, Sabrana dela, 7–9 (Beograd, 1987); 14 (Beograd, 1989).
Hercegovina u NOB, I, Beograd, 1961.
VIII mjesna konferencija zagrebačke organizacije KPJ, Zagreb, 1959.
3. СТУДИЈЕ, МОНОГРАФИЈЕ И МЕМОАРИ

Бајт Александер, Берманов досије, Београд, 2006.
Banac Ivo, Sa Staljinom protiv Tita. Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom
komunističkom pokretu, Zagreb, 1990.
Bandžović Safet, Bošnjaci i antifašizam, Sarajevo, 2010.
Батаковић Душан, Косово и Метохија. Историја и идеологија, Београд, 1998.
Benoist de Alain, Komunizam i nacizam. 25 ogleda o totalitarizmu u XX stoljeću (1917–
1989), Zagreb, 2005.
Bergvin Džejms, Imperija na Jadranu. Musolinijevo osvajanje Jugoslavije 1941–1943,
Beograd, 2007.
Berđajev Nikolaj, Izvori i smisao ruskog komunizma, Beograd, 1989.
Bilandžić Dušan, Hrvatska moderna povijest, Zagreb, 1999.
Blažeković Stjepan, Priručnik za historiju međunarodnog radničkog pokreta i historiju
KPJ, Zagreb, 1960.
Богдановић Димитрије, Књига о Косову, Београд, 1985.
Bogdanović Mira, Srpski radnički pokret 1903–1914. Naličje legende, Zagreb, 1988.
Bondarev Viktorovič Nikita, Misterija Tito. Moskovske godine, Beograd, 2013.
Божић Софија, Срби у Хрватској 1918–1929, Београд, 2008.
Vahtel Baruh Endru, Stvaranje nacije, razaranje nacije. Književnost i kulturna politika u
Jugoslaviji, Beograd, 2001.
Vesović Мilan, Ilegalna štampa KPJ 1929–1941, Beograd, 1989.
Vlajčić Gordana, Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje 1919–1927, Zagreb, 1987.
Vodušek-Starič Jera, Kako su komunisti osvojili vlast 1944–1946, Zagreb, 2006.
Вујошевић Убавка, Нетрагом нестали (рукопис)
Вукмановић Светозар, Револуција која тече, I-II (Београд, 1971), IV (Београд 1987).
Gligorijević Branislav, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji 1919–1929, Beograd, 1979.
Gligorijević B., Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd, 1992.
Глигоријевић Б., Краљ Александар Карађорђевић. Књига III: У европској политици,
Београд, 2002.
Глишић Венцеслав, Досије о Благоју Нешковићу. Прилози за биографију, Београд,
2011.
Golubović Zagorka, Staljinizam i socijalizam. Nastanak staljinizma u ideologiji i praksi
sovjetskog društva, Beograd, 1982.
Gržinić Marina, Avangarda i politika. Istočnoevropska paradigma i rat na Balkanu,
Beograd, 2005.
Гројс Борис, Стил Стаљин, Београд, 2009.
Grujić Petar, Boromejski čvor. Ko je bio patriota u Srbiji 1941–1945?, Beograd, 2006.
Давидовић Горан – Тимотијевић Милош, Историја Равногораца чачанског краја,
III, Чачак–Краљево, 2004.
Dedijer Vladimir, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, II, Rijeka, 1981.
Deželak Barič Vida, Komunistična partija Slovenije in revolucionarno gibanje 1941–1943,
Ljubljana, 2007.
Димић Љубодраг, Историја српске државности. Србија у Југославији, Нови Сад, 2001.
Dobrivojević Ivana, Državna represija u doba diktature kralja Aleksandra 1929–1935,
Beograd, 2006.
Драгишић Петар, Југословенско-бугарски односи 1944–1949, Београд, 2007.
Đilas Aleksa, Osporavana zemlja, Beograd, 1990.
Ђилас Милован, Легенда о Његошу, Београд, 1952.
Đilas M., Revolucionarni rat, Beograd, 1990.
Đilas M., Razgovori sa Staljinom, Beograd, 1990.
Ђилас M., Пад нове класе. Повест о саморазарању комунизма, Београд, 1994.
Ђилас M., Бесудна земља, Београд, 2005.
Đilas М., Uspomene revolucionara. Rukopis.
Đorđević Obren, Leksikon bezbednosti, Beograd, 1986.
Đurić Ljubodrag, Sećanja na ljude i događaje, Beograd, 1989.
Епштејн Михаил, Вера и лик, Нови Сад, 1998.
Zogović Radovan, Na poprištu, Beograd, 1947.
Ivanović Vane, Drugo zvono, I-II, Beograd, 1993.
Jacoby Russell, Družbena amnezija, Ljubljana, 1981.
Jovanović Vladimir, Petrovdanski sabor 1941, Podgorica, 2011.
Јовановић Мирослав, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919–1924,
Jonjić Tomislav, Hrvatska vanjska politika 1939–1942, Zagreb, 2000.
Ковачевић Бранислав, Од Везировог до Зиданог моста. Трагична судбина црногор-
ских четника у завршној фази рата 1944–1945, Београд, 1993.
Kolanović Kisić Nada, Hebrang. Iluzije i otrežnjenja 1899–1949, Zagreb, 1999.
Kolakovski Lešek, Glavni tokovi marksizma, I (Beograd, 1980), III (Beograd, 1985)
Kocbek Edvard, Svedočanstvo. Dnevnički zapisi od 3. maja do 2. decembra 1943,
Beograd, 1988.
Lempi R. Džon, Jugoslavija kao istorija. Bila dvaput jedna zemlja, Beograd, 2004.
Лёв Конрад, Терор в теории и практике марксизма, Франкфурт-на-Майне, 1992.
Mandeljštam Nadežda, Strah i nada, Zagreb, 1978.
Marić Milomir, Deca komunizma, I-II, Beograd, 2014.
Marjanović Jovan, Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd, 1963.
Марковић Мома, Рат и револуција у Србији. Сећања 1941–1945, Београд, 1987.
Матић Милан, Партизанска штампа у Србији 1941–1944, Београд, 1993.
Maček Ivan – Matija, Sjećanja, Zagreb, 1983.
Mitrović Andrej, Raspravljanja sa Klio, Sarajevo, 1991.
Medvedev Roj, Lenjinizam i zapadni socijalizam, Zagreb, 1986.
Милићевић Наташа, Југословенска власт и српско грађанство 1945–1950, Београд, 2009.
Милуновић Марко, Од немила до недрага, Београд, 1992.
Mićunović Veljko, Moskovske godine 1956–1958, Zagreb, 1977.
Nedeljković Saša, „Mit, religija i nacionalni identitet. Mitologizacija u Srbiji u periodu
nacionalne krize“, Etnoantropološki problemi, 1/2006.
Nenadović Aleksandar, Razgovori s Kočom, Zagreb, 1989.

Nenezić Dragan, Jugoslovenske oblasti pod Italijom 1941–1943, Beograd, 1999.
Николић Коста, Бољшевизација КПЈ. Историјске последице 1919–1929, Београд,
1994.
Николић К., Италијанска војска и четници у Другом светском рату у Југославији
1941–1943, Београд, 2009.
Николић К., Србија у Титовој Југославији 1941–1980, Београд, 2011.
Николић К., Мач револуције. ОЗНА у Југославији 1944–1946, Београд, 2013.
Николић К. – Цветковић Срђан, Срби и Албанци на Косову и Метохији у 20. веку
1912–1990, Београд, 2014.
Николић К., Историја Равногорског покрета 1941–1945, I-II, Београд, 2014.
Ниче Фридрих, О користи и штети историје за живот, Нови Сад, 2001.
Očak Ivan, Vojnik revolucije. Život i rad Vladimira Ćopića, Zagreb, 1980.
Očak I., Braća Cvijići, Zagreb, 1982.
Павловић Живојин, Биланс совјетског термидора. Приказ и открића о делатности
и организацији Стаљинског терора, Титово Ужице, 1989.
Павловић Момчило, Историја Демократске странке 1941–1952, Београд, 2009.
Павловић М., За Тита или за Краља. Избори за Уставотворну скупштину 11. но
вембра 1945, Београд, 2007.
Пајовић Радоје, Контрареволуција у Црној Гори. Четнички и федералистички
покрет 1941–1945, Цетиње, 1977.
Perović Latinka, Od centralizma do federalizma. KPJ u nacionalnom pitanju, Zagreb, 1984.
Perović L., Planirana revolucija, Beogrаd–Zagreb, 1988.
Petranović Branko, Istoriografija i revolucija, Beograd, 1984.
Petranović B., Istorija Jugoslavije 1918–1988, I, Beograd, 1988.
Petranović B., Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, Beograd, 1992.
Пешић Десанка, Југословенски комунисти и национално питање 1919–1935, Бео-
град, 1983.
Pirjevec Jože, Tito i drugovi, I, Beograd, 2013.
Pleterski Janko, Nacije, Jugoslavija, revolucija, Beograd, 1985.
Polovina Gojko, Svedočenje. Sećanje na događaje iz prve godine ustanka u Lici, Beograd, 1988.
Поповић Никола, Југословенско-совјетски односи у Другом светском рату 1941–
1945, Београд, 1988.
Пузић Предраг, Ломача за Сенса. Злочин и казна Светислава Стефановића, Срем-
ски Карловци, 2003.
Radonjić Radovan, Socijalizam u Crnoj Gori, Podgorica, 2013.
Rasel Bertrand, Istorija zapadne filozofije, Beograd, 1962.
Ribar Ivan, Stara Jugoslavija i komunizam, Zagreb, 1967.
Рид Џон, Десет дана који су потресали свет, Београд, 1952.
Riklin Mihail, Komunizam као religija. Intelektualci i Oktobarska revolucija, Zagreb, 2010.
Ristović Milan, Nemački novi poredak i jugoistočna Evropa 1940/41 – 1944/45, Beograd,
1991.
Симић Перо, Светац и магле. Тито и његово време у новим документима Москве
и Београда, Београд, 2005.
Tajni referat N. S. Hruščova, Zagreb, 1978.
Terzić Velimir, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941, I, Beograd–Ljubljana–Titograd, 1982.
Тимофејев Алексеј, Руси и Други светски рат у Југославији. Утицај СССР-а и

руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, Београд, 2011.
Tomašević Jozo, Četnici u Drugom svjetskom ratu 1941–1945, Zagreb, 1979.
Tomašević J., Rat i revolucija u Jugoslaviji 1941–1945. Okupacija i kolaboracija, Zagreb, 2010.
Topalović Živko, Kako su komunisti dograbili vlast u Jugoslaviji, London, 1964.
Trocki Lav, Terorizam i komunizam (Iz revolucije), Rijeka, 1971.
Fire Fransoa, Prošlost jedne iluzije. Komunizam u 20. veku, Beograd, 1997.
Hasanbegović Zlatko, Muslimani u Zagrebu 1878–1945. Doba utemeljenja, Zagreb, 2007.
Horstenau fon Glez, Između Hitlera i Pavelića. Memoari kontroverznog generala, Beograd,
2007.
Cvetković Srđan, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944–1953, Beograd, 2006.
Cenčić Vjenceslav, Enigma Kopinič, II, Beograd, 1983.
Connor Walker, The National Question in Marxist-Leninist Theory and Strategy,
Princeton, 1984.
Čavoški Kosta, Revolucionarni makijavelizam, Beograd, 1989.
Čavoški K., Tito – tehnologija vlasti, Beograd, 1991.
Чолаковић Родољуб, Записи из ослободилачког рата, I-II, Београд, 1956.
Čolaković R., Kazivanja o jednom pokolјenju, I, Zagreb, 1964.
Špadijer Marko, Vladimir Popović Španac 1914–1972, Cetinje–Zagreb, 2012.
4. ЧЛАНЦИ И ПОГЛАВЉА
Adžić Novak, „Nekoliko svjedočanstava o odnosu crnogorskih zelenaša-indipendista
prema četničkom velikosrpskom pokretu 1941–1945“.www.cafemontenegro.com
Balen Šime, „Prisjećanje na robijašku epizodu Antifašističke fronte“. У: Antisemitizam,
holokaust, antifašizam, Zagreb, 1996.
Becić Ivan, „List Borba u borbi za ovladavanje javnim mnjenjem u Srbiji 1944–1945“,
Istorija 20. veka, 2/2012.
Бјелица Слободан, „Трансформација идеје о аутономији Војводине“, Зборник Ма-
тице српске за друштвене науке, 137/2011.
Бојковић Душан, „Један непознати документ из корпуса Пете земаљске конферен-
ције КПЈ: национално питање у Македонији, Црној Гори и Старој Србији“.
Рукопис.
Бондарев Никита, „Московске године Јосипа Броза Тита: предисторија партизана“.
У: Ослобођење Београда 1944, Београд, 2010.
Борозан Ђорђе, „Косово и Метохија у границама протектората ‘Велика Албанија’
1941–1944“. У: Косово и Метохија у великоалбанским плановима 1878–2000,
Burzanović Slavko, „Jedan neuspješni državni projekat Jovana Plamenca iz 1941“, Matica
crnogorska, proljeće/ljeto 2010.
Vesović Milan, „Komunistička štampa o stvaranju Jugoslavije“, Istorija 20. veka, 1/1994.
Vinaver Vuk, „Međunarodni problemi u politici KPJ 1928–1934“, Istorija 20. veka,
2/1983.
Vujošević Ubavka, „Poslednja autobiografija Milana Gorkića, sekretara CK KPJ“, Istorija
20. veka, 1/1997.
Vukčević Мladen, „Odluke AVNOJ-a i vertikala crnogorske državnost“, Matica
Crnogorska, zima 2013/proljeće 2014.
Gatalović Miomir, „Između ideologije i stvarnosti. Socijalistički koncept kulturne politike

Komunističke partije Jugoslavije (Saveza komunista Jugoslavije) 1945–1960“, Istorija
20. veka, 1/2009.
Gibijanski Leonid, „Novi pogledi na sovjetsko-nemački sporazum 1939“, Istorija 20. veka,
1–2/1989.
Gligorijević Branislav, „Nastanak Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi“,
Istorija XX veka, X (1969).
Gligorijević Branislav, „Stvaranje Komunističke partije Jugoslavije“, Istorija 20. veka,
2/1989.
Глигорић Јован, „Грађански рат у Србији и Црној Гори од 1941. до 1945. у светлу
верске парадигме – однос два антифашистичка покрета, четничког и парти-
занског, према религији и цркви“, Војно дело, 1/2011.
Đerić Gordana, „Označeno i neoznačeno u narativima društvenog pamćenja. Jugoslo-
venski slučaj“. У: Kultura sećanja: 1945, Zagreb, 2009.
Ђурковић Миша, „Трансформација троцкизма крајем 20. века“, Српска политичка
мисао, 2/2009.
Живковић Милутин, „Дешавања у Санџаку од јулског устанка до краја 1941“, Ба-
штина, 31/2011.
Живковић М., „Неколико докумената о страдању Срба у Новом Пазару као по-
следици етничких сукоба крајем 1941“, Баштина, 32/2012.
Зоњић Миличко, „У сенци комунистичког терора“, Гласник СИКД Његош, 4/1959.
Ivetić Velimir, „Srbi u antifašističkoj borbi na područjima NDH 1941–1945“, Vojnoisto-
rijski glasnik, 1/1995.
Ičević Dušan, „Trinaestojulski ustanak – nova potvrda crnogorskog identiteta“. monte-
negrina.net/nauka/istorija/crna-gora-u-xx-v
Janjatović Bisiljka, „Vladimir Ćopić u Španjolskoj“. У: Život i djelo Vladimira Ćopića,
Rijeka, 1978.
Jeremić Molnar Dragana – Molnar Aleksandar, „Avangarda – od ratovanja, preko
revolucionarne politike do umetnosti“, Filozofija i društvo, 2/2008.
Jovanović Vladan, „Vardarska banovina: društveno-politička skica“, Istorija 20. veka,
1/2010.
Jovanović Iso, „Sjednica Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu 13. jula
1941“. У: Istočna Bosna u NOB/u. Sjećanja učesnika, Beograd, 1971.
Јовановић Мирослав, „Стаљинизам“, Историјски гласник, 1–2/1993.
Jovanović M., „Boljševička agentura na Balkanu 1920–1923“, Istorija 20. veka, 2/1995.
Jovanović Nadežda, „Milan Gorkić. Prilog za biografiju“, Istorija 20. veka, 1/1983.
Јовановић Слободан, „Парламентарна хроника“, Архив за правне и друштвене
науке, 21/1921.
Jokić Branko, „Uz stogodišnjicu rođenja Radovana Zogovića“. http://www.montenegrina.net
Kalinić Pavle, „Andrija Hebrang i hrvatsko pitanje“, Politička misao, 2–3/1996.
Katz Vera, „Tito i nacionalno pitanje u Bosni i Hercegovini“. У: Suočavanje sa prošlošću.
Kisić-Kolanović Nada, „Islamska varijanta u morfologiji kulture NDH 1941–1945“,
Časopis za suvremenu povijest, 1/2007.
Koljanin Milan, „Srbija u nemačkom ‘novom poretku’ 1941–1942“, Istorija 20. veka, 1/2011.
Кољанин M., „Независна Држава Хрватска у Хитлеровом ‘новом поретку’“. (Рукопис).
Кусовац Јелена, „Пропаганда уметности или уметност пропаганде: совјетски пла-
кат 20–40-их година“, Зборник Матице српске за славистику, 68/2005.
Лакић Зоран, Пљевља 1941–1945. У: Историја Пљеваља, Пљевља, 2009.

Martinov Zlatoje, „Vera oličena u ateizmu“, Republika, br. 484–485 (1–30. septembar
2010).
Matković Hrvoje, „Bosansko-hercegovački muslimani u programu ustaške emigracije i
politici NDH“, Časopis za suvremenu povijest, 3/2006.
Melville Caspar – Ryklin Michail, “On the trail of the red pilgrims”, New Humanist,
2/2009. Дост упно на: http://www.eurozine.com/journals/newhumanist/
issue/2009–03–09.html
Milenković Toma, „Filip Filipović i stvaranje SRPJ(k)“. У: Filip Filipović. Revolucionarna
misao i delo, Beograd, 1983.
Milošević Slobodan, „Iseljavanje stanovništva iz Makedonije u Drugom svetskom ratu“,
Istorija 20. veka, 2/1994.
Мировић Александра, „Етнички и/или грађански идентитет, традиција и/или мо-
дерност“, Политичка ревија, 4/2008.
Мирчов Светлана, „Библиотека целина Милице и Борјане Продановић“, Гласник
Народне библиотеке Србије, 1/2000.
Murray N. Rothbard, “Karl Marx: Communist as Religious Eschatologist”, The Review
of Austrian Economics, Vol. 4/1990.
Nikolić Kosta, „Organi državne uprave Kraljevine SHS o Komunističkoj partiji
Jugoslavije“, Istorija 20. veka, 1/1994.
Nikolić K., „Радикална левица у Србији 1903–1921“. У: Србија у модернизацијским
процесима 20. века, Београд, 1994.
Nikolić K., „Dragiša Vasić – skica za portret nacionalnog revolucionara“, Istorija 20.
veka, 1/1997.
Nikolić K., „Mit o partizanskom jugoslovenstvu“, Istorija 20. veka, 1/2011.
Očak Ivan, „Staljinski obračun s jugoslavenskim partijskim rukovodstvom u SSSR-u“,
Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta Zagreb, 21/1988.
Očak I., „Dr Ante Ciliga – otpadnik komunizma i staljinske čistke“, Radovi Zavoda za
hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta Zagreb, 22/1989.
Očak I., „O sudbini obitelji jugoslavenskih emigranata ‘narodnih neprijatelja’ u
Sovjetskom Savezu“, Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta Zagreb,
24/1991.
Pavlović Momčilo, „Srbija na kraju rata. Izveštaj majora Džona Henikera Mejdžora o
Srbiji u periodu april – novembar 1944“, Istorija 20. veka, 2/1996.
Павловић М., „Албанци (Шиптари) у Србији и Југославији 1944–1991“. У: Косово
и Метохија у великоалбанским плановима.
Павловић Стеван, „Од борбе за живот до борбе за власт“. У: Други свјетски рат
– 50 година касније, I, Подгорица, 1997.
Papović Dragutin, „Politička misao Blaža Jovanovića“. http://www.montenegrina.net
Papović D., „‘Lijeve greške’ – drugo ime za zločin“. http://www.montenegrina.net
Petrović Vladimir, „Čistka u boljševičkoj teoriji i praksi“, Hereticus, 1–2/2011.
Попов Јелена, „Разлози за увођење војне управе на подручју Баната, Бачке и Ба-
рање 1944“, Зборник Матице српске за историју, 55/1997.
Radić Radmila, „Politička ideologija kao sekularna religija i njena integrativna funkcija“,
Dijalog povjesničara-istoričara, IV, Zagreb, 2001.
„Ranjiva nauka. Razgovor sa Andrejem Mitrovićem“, Reč, 2/1999.
Repe Božo, „‘Nemci’ na Slovenskem po drugi svetovni vojni“. У: „Nemci“ na Slovenskem
1941–1955, Ljubljana, 1998.
Repe B., „Slovenija u predvečerje Drugog svetskog rata“. У: Срби и рат у Југославији
1941, Београд, 2014.
Rodogno Davide, „Italian Soldiers in the Balkans. The Expirience of the Occupation
(1941–1943)“, Istorija 20. veka, 2/2003.
Roksandić Drago, „‘Bratstvo и jedinstvo’ u političkom govoru jugoslovenskih komunista
1919–1945“. У: Tito – viđenja i tumačenja. Zbornik radova, Beograd, 2011.
Спасојевић Бошко, „‘Привредник’ и српско друштво у Хрватској и Славонији
1898–1914“, Историјски гласник, 1–2/1993.
Stanojević Saša, „‘Narodni glas’ o konfiskaciji imovine u Topličkom okrugu posle Drugog
svetskog rata“, Istorija 20. veka, 2/2012.
Timofejev Aleksej, „Sovjetski uticaj i Josip Broz Tito uoči izbijanja ustanka u Jugoslaviji
1941“. У: Tito – viđenja i tumačenja.
Tomić Đorđe – Stojaković Krunoslav, „Iz povijesti jugoslavenske ljevice od početka
19. stoljeća do izbijanja Drugog svjetskog rata. Skica poglavlja koje nedostaje“,
Perspektive, 7/2013.
Ćalović Dragan, „Problem zasnivanja marksističke teorije umetnosti“, Zbornik radova
Fakulteta dramskih umetnosti, 11–12/2007.
Cvetković Dragan, „Stradali pripadnici NOVJ iz Hrvatske 1941–1945. i njihova socijalno-
-ekonomska struktura“. У: Ljudski gubici Hrvatske 1941–1945. Pitanja, primjeri,
rezultati, Zagreb, 2005.
Регистар личних имена
Белешка о аутору
КОСТА НИКОЛИЋ (1963) ради у Инстит ут у за савремену истори

ју у Београду, у звању „научни саветник“. Дипломирао је (1988), маги
стрирао (1993) и докторирао (1999) на Филозофском факултет у Универ
зитета у Београду. Области научног интересовања: историја комунизма
у Краљевини Југославији, историја српског народа и српског друштва у
Другом светском рат у, култ личности у социјалистичкој Југославији, ра
спад СФРЈ и историја историографије. Тренутно је руководилац пројекта:
Српско друштво у југословенској држави у 20. веку – између демократи
је и диктатуре (пројекат број 177016), који финансира Министарство
просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. До сада је об
јавио 38 монографија и преко 120 чланака у научним часописима у земљи
и иностранству.
МИТ О ПАРТИЗАНСКОМ ЈУГОСЛОВЕНСТВУ
Библиотека Јазон, књига 37
Прво издање, 2015. година
Издавач
ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ
Београд, Обилићев венац 5
www.zavod.co.rs
Лектор
ДЕСАНКА САНДУЛОВИЋ
Ликовни уредник
АИДА СПАСИЋ
Графички уредник
ДРАГАН ТАДИРОВИЋ
Коректор
РУЖИЦА ЈОВАНОВИЋ
Регистар
МЛАДЕН АЦКОВИЋ
Припрема за штампу
ВОЈИСЛАВ НЕСТОРОВИЋ
Обим: штампарских табака

Формат: 16,5 × 23,5 cm
Рукопис предат у штампу јула године.
Штампање завршено августа године.
Штампа

Mit o Partizanskom Jugoslovenstvu PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Mit o Partizanskom Jugoslovenstvu PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

КОСТА НИКОЛИЋ

МИТ О ПАРТИЗАНСКОМ ЈУГОСЛОВЕНСТВУ

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2015.

I КОМУНИСТИ И ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . 1

II НAЦИОНАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253

III СРБИЈА У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ . . . . . . . . . . . . 387

IV ПОБЕДНИЦИ И ПОРАЖЕНИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 459

Извори и литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 483

У историјским процесима главну улогу играју људска дела која су

треба да се идентификују са јавним догађајима према значају који они

влашћу изборе за слободу. Пошто је та идеја већ била остварена после

терпретација историје била заснована на својеврсном религиозном обра-

рата, да они позитивно оцењују рат који води револуционарна класа и

пролетерска револуција. Међутим, национална политика Комунистичке

ном стању човечанства“, тј. радикалном убрзању историје како би се на

Лењинова теорија о револуцији „авангарде пролетаријата“ која није веро-

која проистичу из сложених односа политике и етике, већ су извршили

Mонографија je настала као резултат рада на пројекту Српско

Београд, марта 2015. Аутор

(Иво Андрић, Рукописна заоставштина.

Лењин је убрзо формулисао и теорију о „самоопредељењу угњетених

И током Првог светског рата српски социјалисти залагали су се за

на структура). То је проистекло из жеље да се строгом хијерархијом

наратива – борба за радничка права у оквирима постојећег система док

без подршке и помоћи пролетаријата читавог света, који би у међувре-

1918. стварањем Федерације иностраних комунистичких група при ЦК

никаквог револуционарног рада није било. Створена је и „главна тројка“

СХС. Матузовић је био и војни референт у мађарској комунистичкој

Управа Српске социјалдемократске партије објавила је поче-

рила 1938. Рехабилитован је 16. септембра 1957. године. (Убавка Вујошевић,

Лапчевић и Живко Топаловић, били су, отворено или прикривено, про-

тачно да им је због „заосталости“ њихових земаља „суђено да остану ван

услови за социјализам, одговарали су да постоје услови за диктатуру

и проширених културних потреба велике већине човечанства, већ плод

На основу ових препорука, КПЈ је и одлучила да учествује на избо-

тог хаоса у коме се буржоаско друштво гуши. То је социјална револуција.

пореметити нормалан друштвени рад и друштвено стање“. Сматрало се

сматрао да национално питање треба решити путем самоопредељења

дини (СКОЈ). Она је створена на теорији о „авангардизму“, по којој је

гић. „Црвена правда“ је била повезана са појединим функционерима КПЈ

уопште и против свих других антидржавних струја, ма и у ком се обли-

јавни рад да покрене мржњу „свих незадовољних елемената против др-

на средства да набавља одузимањем имовине од буржоазије, односно

(„искрени друг“).65 У ћелији су још били Павле Бастајић,66 Леон Леви,

Атентати су планирани и током 1926. године. Једна терористичка

2. Идеологија националног комунизма

распада капитализма и његовог унутрашњег расула, а Лењин је у својој

Овакав приступ био је последица Лењиновог тумачења из 1920. го-

Југославије“) и хрватско питање као национално, црногорско као држав-

У овом периоду дошло је и до жестоких унутарпартијских сукоба,

светлости марксизма (написана две године раније у Бечу). Основни

систем најширих покрајинских аутономија чије би границе и надле­

секту: „Уместо да дамо паролу самоопредељења народа, ми смо се по-

так јавног и тајног националистичког сукобљавања код југословенских

ној држави. Речено је и да национални конфликти стварају „погодно тле“

На овом конгресу дошло је до потпуне еволуције код Филипа Фи-

Словенци три народа који неће постати јединствена нација. „Левица“ је

Д. Пешић, Југословенски комунисти и национално питање, 202–203.

Крајем 1924. совјетски вођа почео је да развија тезе о могућности

постао митски симбол илузије да је судбина Совјетског Савеза и комунистич-

унутрашње снаге која се крије у покрету Хрвата за националну слободу.

терне из јуна те године, на којем је утврђена парола о сељачком покрету

туација“. Зато су комунисти били огорчени Радићевим поступком, па је

систем најширих покрајинских аутономија чије би границе и надле

„невина лица која су их из радозналости читала“. Совјетски агенти не

је водио Марковић. Он се 1922. вратио у Краљевину, али је ухапшен 25. сеп