Тема оријентализма једно је од ширих поља проучавања и у балканској култури за

дефинисање појма оријентализма неопходно је прићи са више аспеката. Потребно је

приближити сам појам оријентализма, Оријента, другог, али и сагледати историјска и
културна дешавања која су дефинисала Балканско полуострво у вековима који су
обележили Турци Османлије својим присуством на овом подручју. Оријент (Исток) је
привлачио велики број научника, истраживача, мисионара, политичара, путописаца и
сликара Окцидента (Запада) својим особеним идентитетом, а за посетиоце Оријента била
је важна европска слика која се стварала о Оријенту. Како дефинисати Оријент питање је
које у одговору чврсто везује и Запад, те се не могу лако одвојити. Иако различити, они у
својим дефиницијама повлаче негацију оног другог да би се лакше описали. Едвард Саид
на исцрпан начин приближава читаоцу ову тему кроз призму источњака и западњака 1
жели да на најбоњи могући начин дефинише оријентализам.
Однос Истока и Запада могао би се дефинисати на следећи начин: они су
географски суседи, супарнци у култури, два географска ентитета која подражавају и
одражавају један другог. То је однос снаге, доминације и различитих степена хегемоније2,
жигосања на „нас“ и „њих“, Европљане и не-Европљане и док је Европа снажна и
артикулисана, Исток је побеђен и далек. Запад је хришћански док је Исток исламски, а
самим тим и варварски. Ипак, строго повлачење границе између Истока и Запада на
верском пољу не може бити коначан с обзиром да колевка хришћанства лежи у земљама
које су просторно смештене на Истоку. Дихотомија Исток-Запад имала је јасно одређене
просторне и временске димензије, она се односила на друштва која су постојала упоредо
али су се разликовала по политичким, верским и културним основама, кретала су се од
заосталог ка развијеном, од примитивног ка култивисаном. 3 Свему овоме је допринела
идеја европског идентитета који је, подразумева се надмоћан у односу на све не-европске
народе и културе и у себи носи став о европској супериорности над оријенталном
заосталошћу.4 Из историје смо већ научили да је Оријент био највећа, најбогатија и
најстарија колонија Европе, али исто тако и извор њених цивилизација и језика, и
најчешћа слика о другоме. Оријент заузима посебно место у западноевропској културној

1
E.Said, Orijentalizam, Beograd 2008, 40-43.
2
E.Said, n. d., 16.
3
M. Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd, 2006, 61-62.
4
E. Said, n. d., 17–19.

1
традицији, а заинтересованост за Исток од стране западњака постаје све већа. О Оријенту
се читало, Оријентом се владало, Оријент се сликао, привлачио је својом необичношћу,
различитошћу и егзотичношћу, својом неопипљивом природом пружао је могућност
бекства од цивилизације. За Запад је он земља легенди, бајки и чуда, оличење његових
жудњи и симбол слободе.
Географски Трећи свет, не може се лако дефинисати јер је проширен и на свет иза
исламских земаља, што је била последица европског истраживања остатка света. Како је
растао број путописа о овим просторима, научних, историјских, филозофских5 извештаја и
списа, расла је и жеља за Оријентом и придавала му се све већа пажња. Све је више људи
читало овакве списе и упознавали се са Оријентом, многу су и одлазили на Исток
најчешће из политичких разлога, а са њима ове просторе обилазе и научници, сликари и
писци, те с почетком индустријализације у ове крајеве пристижу и туристи. Сви они желе
да открију оријенталну културу. Пут до Истока водио је преко Балканског полуострва који
је био раскршће измећу Истока и Запада, Европе и Азије, Окцидента и Оријента, али и
мост који спаја етапе развоја што се види по етикетама које му се дају: Балкан је
полуразвијен, полуколонијалан, полуцивилизован и полуоријенталан 6 иако географски и
историјски конкретан, и има своје особено наслеђе, третиран је као „друго“ и варијанта
оријентализма. Многи историјски догађаји7 утицали су на то да се и Балкан сврста у групу
нецивилизованог, не-европског, варварског света. Велике промене обележиле су
Балканско полуострво, и док се овај мали народ кроз историју борио за своју независност,
верску, националну и сваку другу слободу, Запад је дао Балкану етикету најпогрднијег
типа.
Интелектуални Запад често је овај простору генерализовао као балканску
трагедију, а отоманска владавина, сматрали су, донела је Балкану период најдужег
политичког јединства. Док су једни гледали на Балкан као на простор у коме живи народ
који је мучен и потлачен од стране Турака8 други су говорили и писали о Балкану под

5
E. Said, n. d., 158-165.
6
M. Todorova, n. d., 69-71.
7
Балкански ратови, Први светски рат, Рат деведесетих.
8
Отоманско царство, било је пре свега исламска држава која је строго поштовала верску хијерархију у којој
су сви немуслимански грађани били грађани другог реда.

2
Отоманским царством као о простору у коме народ који није турски живи мирно, док би
често Турке доживљавали пријатељски настројенима.9
Наслеђе и традиција обележавају простор Балканског полуострва и кроз бројне
историјске периоде нека наслеђа се на овом простору подударају или преклапају, а
можемо да набројимо неколико политичких наслеђа као што су римско, византијско,
отоманско, комунистичко, затим хришћанска, муслиманска и јудаистичка традиција.
Балкан је понајвише уобличен византијским и отоманским наслеђем. Отоманско наслеђе,
како пише Марија Тодорова, има два тумачења. С једне стране оно подразумева наметање
верских, социјалних, институциалних и расних елемената хришћанском друштву.10 С
друге стране, отоманско наслеђе схвата се као симбиоза турске, исламске и византијске,
односно балканске традиције. Неколико векова заједничког живота муслиманских и
немуслиманских нација на истом географском простору, морало је да изнедри заједничко
наслеђе и постоји схватање да је историја отоманске државе истовремено и историја свих
народа који су је чинили, без обзира на верске, друштвене и све друге поделе, а овакав
став прихватљивији је у науци од првог тумачења.
Балканско полуострво иако није била колонија у правом смислу те речи 11,
доживело је једну врсту „колонијализма маште“12, који у поређењу са традиционалним
империјализмом и економском колонизацијом може да представља невин процес.
Међутим, колонијализам маште довео је до спољашње представе о Балкану и
преобликовања стварности. Истовремено представља јединствен пример источне
колонизације једне области која је у Европи13 насупрот класичној доминацији Запада над
источним делом света. То нас уводи у представу Балкана, као егзотичног „другог“ и
поимања балканског идентитета у двосмисленом колебању између „европејства“ и
„оријенталне различитости“. Поклапања с појавом популарних новина, развоја широког
тржишта за популарне романе, настанком и развојем филмске индустрије, представљају

9
То ни није чудно с обзиром да сваки путник који бе посећивао просторе окупираних народ под
Отоманским царством, био би угодно примљен код Султана, лепо почашћен, понуђен кафом, цигаром,
вечером, у пријатном амбијенту који је одавао утисак спокојства, слободе и хедонизма.
10
M. Todorova, n. d., 311-314.
11
Балкан иако је био под Османским царством и Хабзбурзима, није био колонија за разлику од земаља
Трећег света.
12
Колонијализам маште односи се највише на књижевност, то је врста колонизације која се проучава у
оквиру књижевности и она је творевина маште британских писаца.
13
Географски Балканско полуострво припада Југоисточној Европи.

3
изворе сировина који су били на располагању забавној индустрији. Тако се процес
књижевне колонизацији ипак не разликује од праве колонизације. Њега започињу
путописци, истраживачи и пустолови који долазе на Балкан, а њих следе романописци и
песници који извиђају непознато подручје Балкана у потрази за новим заплетима и
местима радње својих романа. Како им се Оријент чинио исувише далеко, овaј егзотични
и неистражени простор Балканског полуострва постаје земља за мистично бекство од
стварности и учинио им се погодан за комерцијално искоришћавање ових територија.
Британски, француски и руски књижевници инспирисани Балканом писали су своја дела,
чије детаљније описе сусрећемо у књизи „Измишљање Руританије“ и указују да
оријентализам делује у Европи као дискурс који раздваја Европу од оних делова који су
били под отоманском или оријенталном окупацијом, и тиме дефинише постојање
источног другог у Европи.14 Често се мислило да је овај простор недовољно различит да
би играо улогу егзотичног оријенталног другог, а ипак био је исувише „укаљан“ својом
другошћу да би био „европски“. Симболична супротност која даје предност „европејству“
над оријентализованим „балканством“ ствара и степен двосмислености када је у питању
убрајање одрећених земаља међу балкнске.15 Границе Балканског полуострва, односно
Југоисточне Европе16 у своје оквире узимају државе некадашње Краљевине Срба, Хрвата
и Словенаца, Грчку, Бугарску, Албанију и европски део Турске (источна Тракија). Овим
кратким објашњењем појма империјализма маште можемо да видимо како се одвијала
ситуација у домену књижевности на нашим просторима будући да је оријентализам
заузима посебно место у књижевности.
На пољу визуелне културе, развој конструкције слике другог може се пратити од
средњег века, а током деветнаестог века услед настанка националне државе и развоја
грађанске културе, слика другог се све више примењује у приказима националних
заједница, симболичних фигура, алегорисјких персонификација, визуелизовања слике
непријатеља, пријатељства17 и исказивању оријенталистичких концепција. Оријентализам
се у српско сликарство уноси захваљујући репродуковању оријенталистичких дела

14
V. Goldsvorti, Izmišljanje Ruritanije, Beograd, 2005, 6.
15
V. Goldsvorti, n. d., 6-16.
16
Балканско полуострво први је употребио као термин географ Аугуст Цојне 1808.године, док се синоним
Југоисточна Европа користи од 1863.године (полуострво на југоистоку Европе). M. Todorova, n. d., 85,88.
17
N. Makuljević, „Slika Drugog u srpskog vizuelnoj kulturi XIX veka“, Istorija i secanje: studije istorijske svesti,
Beograd, 2006, 141-146, 154-156.

4
страних уметника, а машту су будили и популарни романи које су читали сликари као на
пример Паја Јовановић који је био најзначајнији српски оријенталистички сликар.
Образујући се на бечкој академији, већ се сусрео са оријенталистичким сликама свог
професора Карла Леополда Милера, те по његовом савету Јовановић одлази на путовања
како би се упознао са различитим културама и народима Балканског полуострва. Како је
оријенталистичка концепција света захтевала проналажење и конструисање занимљивих и
непознатих крајева, Паја је путовао по Албанији, јужној Србији, Црној Гори и Босни и
тако радећи скице и фотографије ових народа и упознавајући се са њиховим обичајима и
елементима турске културе, војника, ношњи и становништва, он је у свом атељеу у Бечу,
по повратку са путовања, радио своје најзначајније оријенталистичке слике.18 Паја
Јовановић је велики део своје продукције засновао на представама са Балкана, и то
Црногораца и Албанаца (Арнаута), али није заобишао ни тему приказа жена и сцена
љубави, које заузимају посебно место у оријенталистичким делима. Оријенталистички
прикази жена нису традиционални већ се пројектују еротски. Грађанско друштво Европе
је у женама исламског света видело јаке страсти, а маштали су и о унутрашњем животу
харема. У визуелној култури сфера пожуде и страсти се остварује у делима која приказују
жену изван оквира сопствене социјалне и културне сфере. Еротски карактер постиже се у
сликарству истицањем тела, покрета и гестова, а игра, распуштена коса, полуоткривени
делови груди, подигнуте руке и наглашено тело предстаљају топосе пожуде и
сексуалности у деветнаестом веку. Еротски прикази оријенталне жене заснивају се на
схватањима да је код њих очувана природна лепота и такви прикази се налазе у делима
Паје Јовановића.19 Јовановић није био једини који је радио слике оријенталног жанра, а у
томе су га пратили и велики допринос дали и брат Паје Јовановића, Светислав Јовановић,
затим Стева Тодоровић и Милан Миловановић.
Отомаснко наслеђе није окончано, ни повлачењем Османлија са Балкана, стицањем
самосталности и стремљењем ка Европи, и даље је живо и постало је део културног
идентитета балканских народа. Тако једном укорењен, у балканској култури,
оријентализам, источњаштво остао је продуктиван све до данас. Османлије су били
посредници јеног ширег уплива оријентализма на Балкан, балканско-источне интеракције.

18
„Час мачевања“, „Рањени Црногорац“, „Умир крви“, „Борба петлова“.
19
„Александријска играчица“, „Жена у оријенталној ношњи“, приказ крчмарице у „Борби петлова“,
„Играчица са мачевима“, „Арбанаска играчица“, „Играчица у Скадру“.

5
Процес оријентализације полако захвата све сфере живота - књижевност, сликартсво, па и
архитектуру. Османски период на ово подручје доводи нову оријенталну културу која
прожимањем са локалним традицијама рађа нова решења у градитељству и стамбеној
архитектури. Када је реч о урбанизму и архитектури ових простора, Балкан постаје
подручје где се сусрећу различити културни утицаји Истока и Запада, а са доласком
аустроугарске власти долази до значајних трансформација у архитектонским и
урбанистичким решењима. Да би се говорило о градитељском наслеђу треба се вратити
корак у назад и рећи нешто о начину и условима живота у граду и на селу. Село је било
одвојено од града и оно се вековима споро развијало и мењало, па је у много мањој мери
било прихватљиво за османске утицаје, у односу на градксу средину. Град се доживљавао
као стран, као оличење туђинске власти. Због тога је селу, у време националних препорода
балканских народа давана предност као најважнијем облику друштвеног и привредног
живота балканског народа. Села су најмање имала додира са новим културама због чега је
сеоска цивилизација била чиста и погодна за остварење националне обнове. Како је јаче
наглашена разлика у развоју села и града, самим тим наглашена је и разлика у развоју
градске и сеоске куће. Насупрот градској и варошкој кући оријенталног типа, у сесоким
срединама више је изражена традиција грађена наслеђена из средњег века. 20 Градови су
имали додира са највећим трговинским центрима Истока и на тај начин упознавање са
престоничким културама допринела су и путовања неисламских поданика у Истамбул и
друге веће градове царства, који су даље били повезани са другим источнијим центрима.
Градске и варошке куће „балканских градова“21 крајем шеснаестог и у првој половини
седамнаестог века све више добијају оријентално обележје и све више се развијају под
утицајем стамбене архитектуре оријенталног типа. Обично су имале приземље и спрат али
је организација простора била другачија. У приземљу су се налазиле кухиња, оставе и
просторије за зимско становање. Приземље је имало мале прозоре и деловало је затворено
и неприступачно према спољашности. Просторије на спрату биле су распоређене око хола
– диванхана, која је била централни део. Диванхана је била обично окренута према башти
и служила је за пријем гостију и окупљање породице. Од седамнаестог века и прозори на
спрату и у приземљу се поставњају према улици. Дрвено степениште које је повезивало

20
А. Фотић, Приватни живот у српским земљама у осврт модерног доба, Београд, 2005, 161-172.
21
А. Фотић, н.д., 145.

6
приземље и спрат било је широко и лепо декорисано. Зидови и таванице били су сликани
или украшени резбаријом. У складу са карактером исламске културе у муслиманским
кућама, богата декорација дрворезбарије, веза, калиграфије и обраде метала сведена је на
биљни и геометријски орнамент без фигуративних садржаја. Иако репрезентативне по
својим спољашним карактеристикама куће немуслиманских народа нису смеле бити више
и луксузније од муслиманских. Собе су биле простране и угодне за становање. На спрату
је јасно била повучена граница између мушког и женског дела простора, селамлука и
харемлука.22 У првим годинама исламизације на простору централног Балкана у оваквим
кућама живело је муслиманско становништво, а с временом и немуслиманско
становништво прихвата куће оријенталног типа и прилагођава их свом друштвеном
положају, обичајима и вери. Овакав начин грађења кућа задржао се и на почетку
деветнаестог века.23 Првобитна градска кућа имала је просторну структуру сеоске куће,
изграђена око језгра средишње просторије са огњиштем у којој се боравило и спавало.
Касније се основно језгро дели на две просторије - хајат (предсобље) и халват (собу) , око
којих се временом групишу остали простори.
Поред наведених просторних оријентација које су основне карактеристике
градских кућа24 оријенталног типа на простору Балканског полуострва, битно је навести и
начин грађења тј. употребу дрвета , камена и опеке, кров покривен шиндром или
ћерамидом. Стамбени комплекс укључује баште, авлије, магазе, диванхане, камерије,
мутвака, халвати, хајати који су јасно зидом одвојени од јавног живота улице. Унутрашње
уређење прилагођено је функционалношћу простора, и малобројним намештајем, уграђене
мусандере, зидане пећи, казан за грејање воде, хамамџик и бањица. Насупрот мусандере
су сећије, најчешће смештене испод прозора. Средишњи прозор је празан и прекривен
ћилимом.
Овакав тип културе становања прихваћен је и у кућама немуслиманског
становништва, а разлике су биле минималне. У ентеријеру хришћанских кућа јављају се
слике религиозног садржаја, иконе и кандила. Нема традиционалне поделе на мушки и

22
Пример овакве једне куће је Доситејев лицеј у Господар Јевермовој улици 21, Београд.
23
Примери: Конак кнеза Милоша у Крагујевцу, Господарски конак у Београду, конак у Врању, Христићев
конак у Пироту, куће у Призрену, Пироту, Пећи, Ђаковици, Куршумлији, Трстенику, кућа Хаџи-Тодоровића
у Нишу, конак Јеврема Обреновића у Шапцу, Ичкова кућа, Конак кнегиње Љубице, Милошев конак и
Божићева кућа у Београду.
24
Примеру градске куће у БиХ.

7
женски део, а сећије су више и уже у односу на оне у муслиманским кућама које су
прилагођене уобичајеном начину седења „alla turca“. Један од боље сачуваних примера
овакве куће оријенталног типа на простору Балканског полуострва је Сврзина кућа у
Сарајеву25, а такође је и пример утицаја који су долазили и са Запада у ово време, те на
процес европеизације указује мобилијар који је уношен у ентеријер оријенталних кућа као
што су венецијанска огледала, столице, купатила, а увођењем модерне инфраструктуре
мења се функција и стабилност оријенталних објеката који нису прилагођени модерном
начину живота. Процес прилагођавања традиционалних архитектонских форми новим
европским стандардима одвијао се постепено. Уношење мобилијара свакако говори о
трговачким везама не само са Цариградом, већ и са Венецијом, а понајвише Бечом26.
Доласком аустроугарске власти долази до трансформације урбанистичких решења
оријенталног града под утицајем дешавања у европској архитектури. Оријентални град се
базира на махалама, са чаршијама у центру, кривудавим сокацима који се радијално шире
из чаршије према махалама, прелазећи сокачиће и чикме. Основна урбана јединица
европског града је улица. С повећањем броја становништва мењају се и стамбени објекти,
куће добијају на спратности и мења се унутрашња структура. 27
Врло је тешко на исцрпан начин предочити све аспекте и садржаје једне овако
комплексне теме као што је тема оријентализма у Балканској култури која није у
потпуности истражена, а тек у последње време увиђен је њен значај. Ислам и исламску
културу на Балкан су и донели и проширили Османлије, а колико је османски културни
модел укорељен на овим просторима очигледно је и подизањем џамија у неким већинским
муслиманским срединама.28 Такође, неке опште познати примери оријенталних утицаја у
балканској култури показују у коликој је мери укорењена ова традиција на нашим
просторима па тако у домену језика тзв.турцизми односно речи оријенталног порекла
постали су стабилан део језичких ватијанти балканских муслиманских народа више него
њихових хришћанских сународника. Музички ритам далеких земаља побуђује наша чула,
и сигурно је да сваког човека оријентална песма уз звуке дувачких инструмената и

25
N. Makuljević, “Država, društvo i vizuelna kultura: poznoosmanska arhitektura u Srbiji, Makedoniji i Bosni i
Hercegovini“, Zbornik radova medjunarodne konferencije, Centri i periferije u osmanskoh arhitekturi: Ponovo
otkrivanje balkanskog nasledja,Sarajevo, 2010, 127.
26
Бидермајер.
27
Пример Деспића кућа у Сарајеву: .N. Makuljević, n.d., 128.
28
У Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији и у Македонији.

8
удараљки једнако привлаче. Трбушни плес је и данас врло популаран и привлачан у истој
мери као и пре неколико векова, с тим што је данас доступан свима, како онима који желе
да га науче, тако и онима који желе да уживају у истом. Основни сегменти културе као
што су и исхрана и одевање такође показују трајно обележје оријенталне културе и стила
на Балкану на шта указују визуелни материјал и доступни описи начина одевања
муслиманског и немуслиманског становништва. Фес, јелек, шалвар, дукати, мараме,
скупоцени источњачки материјали и доминантна црвена боја, ношње оријенталног или
турског типа које су ношене у време када је Балкан био под турском влашћу, јасно
уочавамо на оријенталним жанр композицијама, а процес европеизације, како у
архитектури, тако и у одевању донео је промене и формирање националног костима.
Јасно је да је пет векова владавине Турака када је Србија била под Османским царством,
пресудно утицало на стварање балканског идентитета. Вишевековно прожимање и додир
са Истоком на Балкану допринели су да оријентални (исламски или отомански) елементи
уђу у културу балканских народа који је вишенационалан и вишеконфесионалан29 што је
довело до сусрета исламских и хришћанских традиција. Али није само утицај Истока
пресудан за балканску културу, истовремено је реч о комбинацији култура више нација и
националних мањина, и њихових традиција, које су живеле, а и даље живе на овим
просторима.

29
Три конфесије, од којих су две хришћанске због чега се Балкан приближава Западу.

9
Литература:

E. V. Said, Orijentalizam, Beograd, 2008.

M. Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd, 2006.

V. Goldsvorti, Izmisljanje Ruritanije, Beograd 2005.

N. Makuljević, „Slika Drugog u srpskog vizuelnoj kulturi XIX veka“, Istorija i secanje, studije
istorijske svesti, Beograd, 2006.

N. Makuljević, „Država, društvo i vizuelna kultura: poznoosmanska arhitektura u Srbiji,

Makedoniji i Bosni i Hercegovini“, Zbornik radova medjunarodne konferencije, Centri i
periferije u osmanskoh arhitekturi: Ponovo otkrivanje balkanskog nasledja, Sarajevo, 2010.

L. Bušatlić, „Transformacije gradske kuće orijentalnog tipa u postosmanskom periodu na

području Bosne i Hercegovine“, Zbornik radova medjunarodne konferencije, Centri i periferije u
osmanskoh arhitekturi: Ponovo otkrivanje balkanskog nasledja, Sarajevo, 2010.

M. Timotijević, „Realističke vizije između Balkana i Orijenta“, Paul Joanowitch, Beograd,

2010.

Д. Сретеновић, „Балканизам Паје Јовановића“, Између естетике и живота: представа

жене у сликарству Паје Јовановића“, Нови Сад, 2010.

С. Чупић, „Родна имагинарност Балкана: Паја Јовановић и Јелена Ј.Димитријевић“,

Између естетике и живота: представа жене у сликарству Паје Јовановића“, Нови Сад,
2010.

А. Фотић, Приватни живот у српским земљама у осврт модерног доба, Београд, 2005.

10