VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA MENADžMENT I POSLOVNE

KOMUNIKACIJE
Sremski Karlovci

SEMINARSKI RAD
Seminarski rad iz predmeta: SOCIOLOGIJE

Tema: ANTIGLOBALIZAM KAO SVETSKI PROCES

Mentor: Student:
Prof. dr Mile Draganović Goran Trninić
244 / 11 - 1
Sremski Karlovci
Jul 2012.g.

1
 SADRŽAJ

Uvod 3

Globalizacija 4

Karakteristike globalizacije 5

Negativnosti globalizacije 6

Antiglobalistički pokret 7

Antiglobalisti 8

Istorija pokreta antiglobalista 10

Protesti antiglobalista 11

Antiglobalistički predstavnici 14

Pristalice antiglobalističkog pokreta 16

Kritike na račun antiglobalista 18

Zaključak 19

Literatura 20

2
 1. UVOD

Bez obzira na to što je svet godinama pod uticajem drastičnih promena u svakom
društvenom segmentu i to uglavnom po taktu opskurnih sila koje uvode takozvani „novi
svetski poredak“ u ime uzvišenih ideala uredno spakovanih pod terminom „globalizacije”,
malo je onih koji će se potpuno usaglasiti oko toga šta ova pojava, odnosno svetski proces,
zapravo znači. Jasna je samo distinkcija na one koji joj se protive i one koji su za
globalizaciju. Nema čak ni usaglašenog mišljenja oko toga kada je započela, kao ni po čijoj
ideji i u ime kojih (čijih) tačno interesa. I dok začetke ideje o ovom procesu neki autori
pronalaze još kod starih Grka, drugi su pak ubeđeni da je ona definitivno i jedino izum
savremene civilizacije i to u njenom najnovijem periodu, od kraja proteklog veka.
Globalizacija se najčešće pominje u ekonomskoj sferi života. Da bi opstali svi,
učesnici globalizovane ekonomije su osuđeni na stalnu trku u borbi za konkurentnost koja se
izvodi jedino neprestanim povećanjem produktivnosti i konkurentnosti i to bez bilo kakve
regulative, pa i skrupula.
Politička globalizacija je nešto što svakako izaziva najveći otpor kod protivnika
ovakvom uređivanju sveta. Jer u suštini podrazumeva prihvatanje zahteva da se potpuno ili
skoro potpuno eliminiše značaj države.
Iako u ideji globalizacije postoje i pozitivni momenti i vredni rezultati, ono zbog čega
ovaj proces ima negativnu konotaciju, pa i vrlo štetni potencijal za svaku pojedinu državu i
naciju, izazvalo je ogroman otpor ljudi širom sveta. Taj otpor je s vremenom artikulisan kroz
brojne organizacione forme i izrastao je u internacionalni antiglobalistički pokret. U suštini,
protivljenje globalizaciji se može posmatrati kroz dve ključne tačke. Jedna je opasno i na sve
sfere života vrlo destruktivno (uništavanje prirode, drastično pogoršanje uslova rada,
zloupotreba dece kao radne snage, ropska radna ekonomija, socijalna nepravda, ekonomsko
porobljavanje trećeg sveta i povećavanje dugova tih država…) i drastično povećanje moći
multinacionalnih, zapravo nadnacionalnih, korporacija koje uz zastrašujuću ekonomsku moć
imaju i značajnu političku moć bez ikakve demokratske kontrole i ograničenja u sprovođenju
njihovih ciljeva. Drugi fokus antiglobalističkih organizacija su centri globalističke moći
oličeni u internacionalnim telima, kao što su „Svetska banka“ i „Međunarodni monetarni
fond“, oni suštinski sponzorišu silu korporacija koje zarad svojih interesa implementiraju
globalizacione ideje, promene i pravila ponašanja. Antiglobalistički pokret je, otuda, u suštini
jedini odgovor promenama koje iniciraju moćnici takozvanog „korporacijskog ili
neoliberalnog kapitalizma“.

3
 2. GLOBALIZACIJA

Globalizacija je pojam koji koristimo da bismo opisali promene u društvima, kulturi i

svetskoj ekonomiji koje dovode do dramatičnog porasta međunarodne razmene (u trgovini,
kulturi, ljudima, idejama i sl.). Termin “Globalizacija” je prvi put upotrebio professor T.
Levit sa Hardvarske škole za biznis 1983. godine, kako bi opisao finansijsko tržište.
Od tada opšte prihvaćena definicija termina globalizacije ne postoji i zato ću navesti
neke od pokušaja da se ona definiše:
“Globalizacija predstavlja inteziviranje društvenih veza u celom svetu, i to tako da veoma
udaljena mesta bivaju povezana u toj meri da događaji u jednom mestu mogu biti uzrok, ili
posledica događaja u nekom drugom, koje je stotinama kilometara udaljeno, ili obrnuto.”
Anthony Giddens
“Globalizacija predstavlja porast međusobne zavisnosti i integracije različitih ekonomskih
sistema na celoj zemaljskoj kugli.”
Mehnad Desal
“Globalizacija predstavlja rastuću međusobnu ekonomsku zavisnost svih svetskih zemalja,
koju je stvorilo povećanje i raznovrsnost broja međunarodnih transakcija robe i usluga, kao i
razmena kapitala, te ubrzana i generalizovana tehnološka razmena.”
Po MMF-u1
“Koncept globalizacije odnosi se na sažimanje sveta i kristalisanje svesti o svetu kao
jednom”.
Roland Robertson
Globalizacija se često posmatra isključivo sa gledišta ekonomije i tada se u prvi plan
stavlja njen učinak na liberalizaciju trgovine, odnosno razvoja slobodne trgovine. Uprkos
tome, globalizacija obuhvata mnogo šire aspekte društva.
Globalizacija je počela i narastala je paralelno sa ekspanzijom i širenjem britanske
imperije (Pax Britannica), kao i indusrijalizacijom, koja je sve više uzimala maha.
Globalizacija karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa svetskom
privredom. Zemlje u svetu su povezane u multidimenzionalnu mrežu ekonomskih, socijalnih
i političkih veza. Pretpostavke svetske povezanosti se zasnivaju na tezi koju su nametnule
razvijene zemlje da se dalji, racionalni razvoj privrede može ostvariti na osnovu oštrijih
kriterijuma poslovanja i gde su velike multinacionalne kompanije osnova i nosioci
povezivanja. Uslov za globalizaciju je internacionalizacija svetske proizvodnje i trgovine.

1
Međunarodni monetarni fond

4
 3. KARAKTERISTIKE GLOBALIZACIJE

Globalizacija je prepoznatljiva po mnogim trendovima od kojih se većina razvila

nakon Drugog svetskog rata. Najopštije, to su veći uvećavanje protoka dobara, novca,
informacija i ljudi; razvoj tehnologija, organizacija, pravnih sistema i infrastrukture kao
glavnog nosioca ovog pokreta (npr. internet).
Ekonomske
 Veća stopa rasta međunarodne trgovine u odnosu na stopu rasta svetske ekonomije;
 Porast međunarodnog protoka kapitala, porast stranih direktnih investicija;
 Erozija nacionalnih suvereniteta i nacionalnih granica izazvana kao posledica
brojnih međunarodnih ugovora;
 Razvoj globalnih finansijskih sistema;
 Porast učešća multinacionalnih korporacija u svetskoj ekonomiji;
 Uvećana uloga međunarodnih organizacija, poput Svetske trgovinske organizacije,
svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine, MMF i sličnih.
Kulturalne
 Veća međunarodna razmena u kulturi;
 Širenje multikulturalizma i lakši pristup kulturnim raznolikostima, na primer kroz
izvoz filmova holivudske i bolivudske produkcije;
 Rast međunarodnih putovanja i turizma;
 Veća imigracija, uključujući i ilegalnu imigraciju.

Stimulisanje i razvoj slobodne trgovine

 Dobara:
o Umanjenje ili eliminacija carinskih stopa; olakšavanje uvoznih režima;
stvaranje slobodnih carinskih zona;
o Smanjenje troškova transporta, posebno nakon razvoja prekookeanskog
transporta u kontejnerima.
 Kapitala:
o Umanjenje ili eliminacija kontrole protoka kapitala;
o Umanjenje ili eliminacija povlastica, subvencija za lokalne preduzetnike i
proizvođače.
 Zaštita intelektualne svojine
o Usaglašavanje zakona o intelektualnoj svojini (restriktivni trend);
o Nadnacionalno priznavanje intelektualnih i patentnih prava (na primer,
kineski patent priznat je i u SAD).
Sve veći broj slučajeva koji se rešavaju po međunarodnim zakonima
i međunarodnim sudovima.
Terorizam je takođe dobio odlike globalizacije i sve je veći broj napada u mestima
koja nemaju direktnu vezu sa matičnim zemljama inspiratora terorizma.

5
 4. NEGATIVNOSTI GLOBALIZACIJE

Proces globalizacije u političkoj sferi obično se predstavlja kao proces u kome se

država, radi uspešne integracije u „međunarodnu zajednicu“ odriče klasično shvaćenog
suvereniteta usvajajući opšte standarde prema kojima se rukovodi u unutrašnjoj i spoljnoj
politici. Globalnim širenjem demokratskih vrednosti i režima, otvara se problem gubitka
„simetričnosti“ i „podudarnosti“ odnosa između onih koji donose političke odluke i onih na
koje se te odluke odnose. Tačnije, regionalna i globalna međupovezanost dovodi u pitanje
tradicionalno rešavanje ključnih problema demokratske teorije i prakse unutar nacionalne
države, a sam proces upravljanja može da se istrgne iz okvira nacija – država.
Svakako da nije rešenje izgubiti državu (nacionalni suverenitet), ukinuti socijalnu
funkciju države, poništiti sopstvenu kulturu i identitet i razoriti prirodno okruženje. Ali,
rešenje nije ni izolacija, odnosno, autarkija 2, koja je po svemu sudeći najgore rešenje.
Zemlje koje razvijaju svoju ekonomiju ne smeju odustati od svoje nacionalne
strategije (strategije razvoja), moraju se izboriti, koliko to okolnosti dozvoljavaju, za
očuvanje ekonomskog suvereniteta, kako bi iole držali konce sudbine sopstvene države u
svojim rukama i kako bi bili subjekti, a ne samo objekti ekonomskih zbivanja na
međunarodnom planu, uz neizbežno prilagođavanje aktuelnim tendencijama i međunarodnim
okolnostima.
Zamerke koje se apostrofiraju kao negativnosti globalizacije su:
 Globalizacija je neka vrsta konspiracije velikih kompanija protiv malih država;
 Globalizacija je koncentracija tržišne snage u rukama nekoliko velikih korporacija;
 Globalizacija je „đavolje oruđe“ informacione tehnologije;
 Globalizacija je kompanija bet pravila;
 Globalizacija smanjuje radna mesta;
 Globalizacija podriva kulturne razlike;
 Globalizacija snižava radničke standarde, pretvarajući radnike zemalja u razvoju u
robove;
 Globalizacija uništava čovekovu okolinu;
 Globalizacija se razvija na uštrb malih kompanija i potrošača;
 Globalizacija proširuje razlike između bogatih i siromašnih.
Navedene negativnosti globalizacije stvorile su veliki broj kritičara i protivnika
globalizacije. To su ideološki i politički veoma raznolike grupe i pokreti – od „zapatista“ i
anarhističkih grupa, preko sindikata, socijaldemokratske i (neo)komunističke levice do
klasičnih konzervativaca i ekstremnih desničarskih grupa. Jednom rečju, oni predstavljaju
antiglobalistički pokret.

2
grč. Ekonomski sistem u kome se potrebe podmiruju vlastitom proizvodnjom, bez uvoza.

6
 5. ANTIGLOBALISTIČKI POKRET

Antiglobalistički pokret je termin koji se najčešće koristi da opiše i uopšti društvene

grupe koje protestuju protiv globalnih trgovinskih sporazuma, negativnih efekata slobodne
trgovine na siromašan svet, ugrožavanja životne sredine i međunarodnih vojnih intervencija,
odnosno koji strahuju od negativnih posledica globalizacije.
Antiglobalistički pokret se sastoji od velikog broja pravaca i organizacija koje se
suprostavljaju aktuelnim procesima globalizacije. Najače je izražen u otporima i protestima
usmerenim prema globalnim ekonomskim procesima. Pokret je heterogen i uključuje
različita, ponekad i suprotna gledišta u ideologiji i strategijama otpora globalizacije. Delom,
antiglobalistički pokret svoju kritiku usmerava i prema političkim aspektima globalizacije,
pre svega netransparetnosti demokratskih procesa koja, prema pristalicama pokreta, odlikuje
pokušaje izgradnje sistema globalnog upravljanja (globalne elite moći3). U domenu kulturne
globalizacije, pristalice pokreta načelno kritikuju „vesternizaciju“ i zalažu se za očuvanje
originalnih kulturnih identiteta (nacionalni identitet).
Antiglobalistički pokret je najradikalnije suprostavljen ideologiji neoliberalizma, i
upravo najžešći protesti i kritike su usmereni protiv međunarodnih institucija koje, prema
njemu, promovišu neoliberalizam, kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond
(MMF), Svetska trgovačka organizacija i druge.
Pokret se nalazi pod uticajem brojnih divergentnih ideologija, tako da okuplja
pristalice najrazličitijih orjentacija, kao što su sindikalni aktivisti, feministkinje i feministi
(feministički pokreti), enviromentalisti i zeleni (ekološki pokreti), anarhisti, komunisti,
antikapitalisti ili reformski orjentisani prema kapitalizmu (Trći put), protivnici genetskog
inženjeringa (društveni pokreti) itd.
Ovakav diverzitet među pristalicama antiglobalističkog pokreta donekle otežava
posmatranje pokreta kao celine, odnosno za sada onemogućava koheretnu, afirmativnu
formulaciju pokreta i njihovih ciljeva.
Predstavnici antiglobalističkog pokreta su mnogi građanski aktivisti i državni
nacionalisti, tj. antiglobalisti.

3
Grupe sastavljene od pojedinaca koji poseduju veliki uticaj u oblasti politike, vojske, privrede, medija, kulture ili nauke, i
koji na različite načine formulišu svoje zajedničke interese i utiču na globalnu politiku u cilju sprovođenja istih.

7
 6. ANTIGLOBALISTI

Mnogi građanski aktivisti i državni nacionalisti skreću pažnju na štetne posledice

globalizacije. Oni imaju zajedničko ime, koje su mu dodelili mediji – „antiglobalisti“.
Taj pojam može da deluje zbunjujuće pošto antiglobalisti mogu da dolaze iz sasvim suprotnih
tabora, a mnogi osporavaju samo neke odlike globalizacije, ne i globalizaciju samu po sebi.
Ipak, glavni argumenti antiglobalista se sastoje u tome da će neograničena
globalizacija dovesti do cementiranja nejednakosti u svetu, da će siromašne države Trećeg
Sveta 4učiniti potpuno zavisnim od bogatih industrijskih država, koje će zaustaviti njihov
razvoj a ojačaće multinacionalne korporacije, kojima je profit važniji od nacionalnog
interesa. Takođe, u zadnje vreme se kao antiglobalistički argumenti sve češće spominju
inteziviranja etničkih, verskih i rasnih sukoba kao posledica pojačanog protoka ljudi među
državama.
Neki od aktivista, na primer Noam Čomski, tvrde da je sam pojam „anti-globalisti“
besmislen pošto oni upravo žele da globalizuju pravdu. Istina, „globalni pokret za pravdu“ ili
„pokret za globalnu pravdu“ bio bi precizniji naziv. Mnogi aktivisti su se ujedinili i pod
sloganom „drugačiji svet je moguć“, koji je doneo nove pojmove, poput francuskog -
altermondijalizam odnosno alterglobalizam.
Postoji mnoštvo različitih oblika anti-globalizma. Od zaštite sopstvenog monopola,
kriminalnih radnji do zaista iskrenih i humanih ideja. Najčešće, antiglobalisti smatraju da
globalizacija nije donela one vrednosti i poboljšanja kako se to smatralo, te da mnoge
institucije koje deluju u ime globalizacije ne zastupaju interese radničke klase i siromašnih u
svetu.
Ekonomski teoretičari fer trgovine tvrde da neograničena slobodna trgovina donosi
više koristi onima sa većim finansijskim uticajem (bogatima), a na račun nerazvijenih i
siromašnih.
Mnogi antiglobalisti gledaju na globalizaciju kao promociju
korporativnih memoranduma, koji imaju za cilj ograničenje prava pojedinaca u ime dobiti.
Oni takođe tvrde da korporativna tela kroje politike nacija-država.
Neke antiglobalističke grupe tvrde da je globalizacija po svojoj prirodi
imperijalistička. Da je jedan od glavnih uzroka rata u Iraku, te da više doprinosi SAD nego
zemljama u razvoju. Ovde je glavni argument migracija novca iz ratom zahvaćenih teritorija
u SAD.
Najkonzervativniji tabor čine državo-centrični nacionalisti koji se plaše da će
globalizacija izbrisati ulogu nacija u globalnoj politici. Oni pominju nevladine organizacije
(NVO) kao izvršioce ove politike i kršioce nacionalnih suvereniteta. Tipični predstavnik ovog
pokreta je Žan Mari Le Pen.

4
Treći svet je pojam koji se odnosi na sve zemlje koje su ekonomski nerazvijene, ali su u razvoju. Potiče iz vremena
Hladnog rata, kada su ove zemlje formirale pokret nesvrstanih.

8
 Neki analitičari smatraju da se iza propovedi o anti-globalizaciji krije zapravo anti-
amerikanizam, te da se napadaju ekonomski, politički i kulturni elementi SAD. Na primer,
američke korporacije su najčešći predmet napada i kritika: američki Najk (Nike) je mnogo
više napadan od nemačkog Adidasa. Slični stavovi postoje i u kulturi i nacionalnim
proizvodima: francuska vina, kineski čaj, japanska manga, takođe imaju dramatičan i globalni
rast i uticaj ali se ne smatraju "opasnim" poput Kokakole ili Holivuda. Moguće je da postoji
veza između opažaja "opasnosti" i intenziteta oglašavanja pojedinih brendova.
Najširi sloj ljudi se opire nesputanoj globalizaciji (neoliberalizam); lese
fer kapitalizam, koje su posticale zapadne vlade 80ih (npr. Ronald Regan i Margaret Tačer) i
kvazi-vlada (npr. Međunarodni monetarni fond i Svetska banka) ne pokazuju dovoljno
odgovornosti prema radnicima i širokim narodnim masama već se najviše trude da udovolje
interesima korporacija. Mnoge međunarodne konferencije, posebno grupe osam velikih
(G8: SAD, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija, Japan, Kanada, Rusija) propraćene
su masivnim, često nasilnim demonstracijama brojnih protivnika tzv. „korporativnog
globalizma“. Ovaj pokret je veoma heterogen i uključuje verske zajednice,
nacionaliste, levičare, ekologe odn. aktiviste za zaštitu životne sredine, seljake, anti-rasističke
grupe, liberalne socijaliste i druge. Većina ovih grupa ima reformistički stav (traži humanije
oblike kapitalizma), a neke su i revolucionarne (traže humaniji sistem umesto kapitalizma).
Kritičari ovog pokreta smatraju da je ovakva različitost u stavovima i ciljevima neozbiljna
dok neki analitičari (npr. Noam Čomski) smatraju da snaga pokreta leži upravo u tome.
Ovi protesti doveli su do izmeštanja konferencija G8 iz velikih gradova u manja i
slabije pristupna mesta odn. do lokacija u kojima je teže organizovati masovna okupljanja.
Neki antiglobalisti zameraju trenutnoj globalizaciji da globalizuje novac i korporacije
u isto vreme odbijajući da globalizuje ljude i sindikate. Dokaze za ovu tvrdnju nalaze u krutoj
i neumoljivoj useljeničkoj politici bogatih zemalja i u nedostatku osnovnih radničkih prava u
mnogim zemljama u razvoju.

9
 7. ISTORIJA POKRETA ANTIGLOBALISTA

Prihvaćeno je da se istorija pokreta antiglobalista računa od decembra 1999. godine,

kada su prvi i sveobuhvatni protesti protiv novog svetskog finansijskog poretka, održani u
toku samita Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu.
Januara 2001. godine u brazilskom gradu Port Alegri održan je Svetski socijalni
forum na kome se okupilo više od 11000 delegata iz 122 zemlje sveta, koji je postavio
osnove pokreta antiglobalista. Od tada se prilaženjem novih političkih i društvenih pokreta
zamah akcija antiglobalista nepokolebljivo povećava.
Pokret antiglobalista je prilično na zamahu dobio nakon izbora Đžorđža W. Buša za
predsednika SAD, odnosno napada 11.septembra 2001. godine i započinjanja rata protiv
terorizna, koji mnogi antiglobalisti vide kao pokušaj da se ciljevi globalizacije provedu
oružanim putem.
Od tada se pod zastavu antiglobalista skupljaju predstavnici različitih pokreta –
anarhisti, nacionalisti, lideri etničkih grupacija, članovi kriminalnih sindikata. Svetska
finansijska kriza 2008. godine obogatila je paletu antiglobalista parolom „Okupiraj Volt Strit“
– koja je širokim masama naroda SAD i Evrope, nastradalom zbog socijalno – ekonomskih
nevolja, postala vrlo razumljiva. Glavne parole protesnih akcija ostaju zahtevi svih:
 Borba sa nepravednim „novim svetskim poretkom“ i
 Svevlašće transkontinentalnih korporacija i finansijskih institucija.
Pokret antiglobalista ima ne samo američke, već i posebne evropske korene. Jačanje
snaga i uticaja antiglobalista kao glavnog kanala kojim se izražava društveno nezadovoljstvo,
pod uslovom da se tu ne podrazumevaju izbori, takođe svedoči o jačanju protestnog
raspoloženja i u Evropi, što je direktno povezano sa krizom, koju preživljava čitav sistem
svetske bezbednosti.
Evropsko društvo je sve umornije od postojećih političkih modela, u okviru kojih na
vlasti jedna drugu redovno smenjuju jedne te iste političke partije, koje se jedna od druge ne
razlikuju ni po programima ni stvarnim delovanjem. A iznad svega toga se nadvila mašinerija
Evropske unije. Iako se pokazala kao nesposobna i za regulisanje regionalnih konflikta i za
sprečavanje finansijske krize, ona ipak redovno radi „potrebe Evrope“ izvlači milijarde iz
đžepova poreskih obveznika.

10
 8. PROTESTI ANTIGLOBALISTA

SIJETL 1999. godine

Masovne demonstracije
u Sijetlu pred samit Svetske
trgovinske organizacije (STO)
i brutalna intervencija policije
bili su u žiži svetske pažnje
manje zbog toga što su usled
nereda svetski zvaničnici,
uključujući i generalnog
sekretara UN-a Kofija Anana i
državnog sekretara SAD
Madlen Olbrajt, bili zatočeni u
hotelu i što je otvaranje Samita
bilo odloženo. Medijsku
senzaciju nije učinila većom ni Protesti antiglobalista u Sijetlu 1999.g.
činjenica da je tokom "Bitke za
Sietl" (Battle in Seattle), kako je događaj nazvan, po prvi put od Drugog svetskog rata u
nekom američkom gradu uveden policijski čas.
Za raspad sistema i divljanje u Sijetlu "najzaslužnija" je sudbina morskih kornjača, ali
ne treba potceniti ni ulogu retke vrste leptira na globalne ekonomske tokove. Demonstracije
su, naime, pokazale da sa prestankom hladnog rata ne samo da nisu nestale sve ideološke
razmirice, već su na površinu izbili sukobi između principa unutar jedne ideologije -
liberalizma. Naime, principi slobodne trgovine i poštovanja ljudskih prava, stubovi
savremene liberalne demokratije, često se ukrštaju i u suprotnosti su jedni sa drugim, što
naročito izlazi na videlo u pokušajima da se uredi svet koji se rapidno globalizuje.
Na dan početka Samita preko 25.000 mirnih demonstranata uputilo se ka stadionu gde
je trajao miting sindikata. Prolazeći pored tržnog centra u srcu grada, uzvikivali su parole:
"Mi smo stanovnici planete Zemlje!", "Sprečimo prislini rad u zemljama Trećeg sveta".
Nevolje su nastale kada im se pridružila grupa anarhista poznata pod imenom Black
block (Crni blok) čiji su se pripadnici, obučeni u crno i sa maskama na licima, zaleteli na
radnje firmi Gap, svetski čuvenog proizvođača konfekcije i još poznatijeg proizvođača patika
marke Nike. Razlog što su ove kompanije bile meta napada je što, navodno, obe koriste
jeftinu radnu snagu pa i decu u zemljama Azije za proizvodnju skupih artikala. Na udaru se
našla i najveći svetski proizvođač igračaka FAO Schwarz iz istih razloga. Demonstranti su
pokušali da utiču na nasilnike uzvikujući: "Sramota", "Ne želimo nasilje", ali je grupica bila
van kontrole. Nad gradom su ubrzo počeli da kruže helikopteri, a na ulice već prekrivene
srčom slile su se interventne brigade. Umesto da krenu da hapse omladinu, policija je
upotrebila suzavac a, po tvrdnjama svedoka, i gumene metke.

11
ĐENOVA 2001.godine
27. samit grupe G8 je održan u Italijanskom gradu Đenovi, između 18. i 22. jula 2001.
godine. Taj sastanak je zasenjen teškim sukobima između italijanskih snaga
bezbednosti i antiglobalista, pri kojima je jedan demonstrant ubijen a više stotina, zbog
grubih intervencija policije, delom teže povređeno.
Italijanski premijer Silvio Berluskoni je pozvao predstavnike G8 na samit u Đenovi.
Dok su šefovi država i vlada najbogatijih država sveta prisustvovali konferenciji u palati
Doće (ital. Palazzo Ducale), zbog loših iskustava na prošlim samitima, sprovođene su veoma
stroge mere predostrožnosti, sa ciljem "umirivanja protesta". Italija je za vreme održavanja
samita, suspendovala Šengenski sporazum i na granicama je vršila detaljne kontrole putnika i
prtljaga. U samoj Đenovi je mobilisano 20.000 policajaca i karabinjera. Pre početka samita su
pojedini mediji i političari upozoravali na opasnost eskalacije sukoba "kao u građanskom
ratu".
Italijanska policija je antiglobaliste napadala veoma grubo. Uhapšen i povređen je
veliki broj mirnih demonstranata. Mnogi od njih su neko vreme proveli u zatvoru Bolcaneto,
kako su kasnije mnogi objavili, u pravnom vakumu, mučeni, zlostavljani i delimično bez
medicinske pomoći. Policija je pripadnike crnog bloka, koji su u najvećoj meri bili odgovorni
za nerede, najvećim delom izbegavala. Primećena i dokumentovana je i saradnja policije i
crnog bloka.
Događaji na samitu G8 u Đenovi su i od nezavisnih organizacija, kao na primer
"amnesti internešional" (amnesty international), oštro osuđeni. Njihovi predstavnici su u
kontekstu tih događaja, govorili o najtežem ukidanju osnovnih demokratskih prava od strane
državnih organa od drugog svetskog rata.

Protest antiglobalista u Đenovi 2001.g.

12
ŽENEVA I LOZANA 2003.godine
Policija u Lozani zabranila je najavljeni antiglobalistički protest nakon što je grupa
huligana demolirala benzinsku pumpu u kvartu sa ekskluzivnim hotelima, u kojima su odseli
neki od državnika koji će učestvovati na samitu G-8, koji j će početi u Evijanu.
Tokom noći, u Lozani i Ženevi, gradovima koji se nalaze na samoj granici sa
Francuskom, došlo je do nereda tokom kojih su grupe huligana bacale molotovljeve koktele
na gradsku skupštinu i razbijale izloge, uglavnom najekskluzivnijih butika, ali i knjižara i
apoteka; policija je na to uzvratila suzavcem. Antiglobalistički pokret, kao i brojne levičarske
partije odmah su osudile vandalizam u Lozani i Ženevi, precizirajući da ne stoje iza tih
nereda.
U Lozani i Ženevi tokom popodne nije bilo većih grupa demonstranata, jer su svi
potisnuti prema francuskoj granici.
Nekoliko hiljada osoba okupilo se i u Ženevi, kao i u Anmasu, na francuskoj strani
granice sa Švajcarskom. Anmas, obližnja Ženeva i Lozana predstavljali su tako centre
demonstracija. "Blokadama ovde (u Anmasu), Lozani i Ženevi, simbolično smo opkolili G-
8", rekao je jedan od organizatora dešavanja u Anmasu.
U Ženevi, oko 4.000 demonstranata je, uz muziku i transparente na kojima je pisalo
"ne imperijalizmu, ne ratu", zapalilo gume i podiglo barikade na pet mostova da bi sprečili
delegate da odu na trodnevni samit, a policija nije intervenisala, iako je postavila kordon i
vodeni top.

Protest antiglobalista u Ženevi 2003.g.

13
 9. ANTIGLOBALISTIČKI PREDSTAVNICI

Avram Noam Čomski

Čomski je bio angažovan u političkom
aktivizmu tokom njegovog celog punoletnog
života i izražavao je mišljenje o politici i
svetskim događajima koji su bili široko
navođeni, publikovani i razmatrani. Čomski je
redom osuđivan da su njegovi pogledi oni koje
moćni ne žele da čuju i iz ovog razloga je
smatran američkim političkim otpadnikom.
Ovo su njegovi karakteristični pogledi:
 Moć je uvek nelegitimna osim ako se dokaže kao legitimna. Vlast nosi breme dokaza.
Ako ne može biti dokazana, treba da se skloni. Vlast koja stavlja neke iznad drugih je
nezakonita pod pretpostavkom sličnom kao što je upotreba sile od strane nacije.
 Ne postoji velika razlika između robovanja i izdavanja sebe vlasniku što on naziva
„ropstvom nadnice“. On ovo oseća kao napad na lični integritet koji uništava i narušava
našu slobodu. On smatra da oni što rade u fabrikama trebalo bi njima i da upravljaju.
 Veoma stroga kritika spoljašnje politike SAD. Posebno, izjavio je da oseća dvostruke
standarde vlade SAD, koji rezultuju masovnim kršenjem ljudskih prava. Čomski je
dokazivao da dok SAD mogu propagiraju demokratiju i slobodu za sve, SAD ima istoriju
promocije, potpomaganja i savezništva sa nedemokratskim i represivnim organizacijama i
državama.
 On je dokazivao da masovni mediji u SAD široko služe kao deo propagande SAD vlade i
korporacija, sa tri strane široko isprepletane kroz zajedničke interese. U poznatoj
napomeni Volteru Lipmanu, Edvard S. Herman i Čomski su rekli da američki mediji
proizvode pristanak među publikom.
 Bio je protivnik globalnog rata SAD protiv droge, tvrdeći da njegov jezik obmanjuje i
upućuje na „rat protiv određenih droga“. On se zalaže za obrazovanje i prevenciju u
spornom pitanju, nasuprot vojne i policijske delatnosti.
 Kritičan prema američkom kapitalističkom sistemu i velikom biznisu, on opisuje sebe kao
slobodnog socijalistu koji saoseća sa anarhosindikalizmom i veoma je kritičan
po lenjinističke grane socijalizma. On takođe veruje da vrednosti slobodnog socijaliste
objašnjavaju nacionalno i moralno postojano proširivanje originalnih, nerekonstruisanih,
klasičnih, liberalnih i radikalnih humanističkih ideja na industrijski kontekst. Posebno on
veruje u visoko organizovano društvo zasnovano na demokratskoj kontroli zajednica i
radnih mesta.
Dvadesetog septembra 2006. venecuelanski predsednik Hugo Čavez preporučio je
knjigu Čomskog pod naslovom „Vođstvo ili opstanak: Američko traganje za globalnom
nadmoći“ tokom njegovog govora na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.

14
Žan-Mari le Pen
Žan-Mari le Pen (fr. Jean-Marie Le Pen;
rođen 20. juna 1928. u La Trinite sir Mer)
je francuski nacionalistički političar. Bio je predsednik
partije Nacionalni front do 16. januara 2011., kada ga je
njegova kći Marin le Pennasledila. Žan-Mari le Pen je
poslanik Evropskog parlamentra. Bio je kandidat za
predsednika Republike Francuske na izborima 2007.
Protivi se Evropskoj uniji, a usredsređuje se na
francusku tradicionalnu kulturu i visoku stopu
nezaposlenosti. Zalaže se za ograničavanje imigracije u
Francusku, veća ulaganja u odbranu, cenzuru kulture,
uvođenje smrtne kaznei evroskepticizam.
Le Pen je počasni građanin Zemuna.

Vojislav Šešelj
Dr Vojislav Šešelj rođen je 11. oktobra 1954.
godine. Doktorirao je na pravnom fakultetu u Beogradu.
Od rane mladosti bio je angažovan u društveno-
političkom životu tadašnje Jugoslavije. Zbog svog
političkog mišljenja sedamdesetih godina došao je u
sukob sa tadašnjim vlastima, koje je okončano njegovim
hapšenjem. Od tada Vojislav Šešelj postao je jedan od
vodećih disidenata u bivšoj Jugoslaviji. Nakon izlaska iz
zatvora nastavio je svoju političku borbu, da bi
početkom devedesetih godina obnovio rad Srpske
radikalne stranke i postao njen predsednik.
Srpska radikalna stranka i dr Vojislav Šešelj od samog početka građanskog rata
zastupali su stav da ne postoji kolektivni zločin i kolektivna krivica već samo individualni
zločin i individualni počinioci na koje su ukazivali kad god su došli do informacija o njima.
Istovremeno su stalno i dosledno osuđivali akcije agresivnog globalizma koji je
najviše uzeo maha delovanjima protiv palestinskog i iračkog naroda. Vojislav Šešelj se
otvoreno solidarisao sa borbom oba naroda. Kada je najavljena poslednja agresija Amerike na
Irak, stranka je na inicijativu predsednika dr Šešelja organizovala masovni skup solidarnosti
sa iračkim narodom. Skup je stavio do znanja da bi dolaskom dr Vojislava Šešelja i Srpske
radikalne stranke na vlast Srbija bila regionalni centar antiglobalističke borbe. Na to su
reagovale SAD i njihove marionete u Beogradu zahtevajući od haškog tribunala da protiv dr
Vojislava Šešelja podigne optužnicu.

15
 10.PRISTALICE ANTIGLOBALISTIČKOG POKRETA

DRUŠTVENI POKRETI
Organizovano, kolektivno, dobrovoljno i masovno delanje u okviru koga se članovi
pokreta zalažu za specifične ciljeve. Najsažetija definicija bi bila definicija britanskog
sociologa Botomora: " Društveni pokret u najširem značenju može se odrediti kao kolektivna
težnja da se u društvu ostvare ili spreče promene". Društveni pokreti nemaju čvrsto ideološko
utemeljenje, niti opšte političke pretenzije, tj. ne bore se za vlast niti neposredno učestvuju u
vlasti. Rešavaju bitna društvena pitanja i mogu biti značajni akteri društvene dinamike.
Delanje je uvek praćeno određenom negativnom dimenzijom (protestom, poricanjem,
revoltom, neprihvatanjem, oblicima nenasilnog otpora itd.
Pojava društvenih pokreta modernog doba obeležava konačno dovršenje procesa
razdvajanja političke države od civilnog društva i istovremeno uspostavljanje mosta između
njih. Najopštija podela društvenih pokreta je na emancipatorske (koji proširuju polje ljudske
slobode i demokratije) i neemancipatorske (koji sužavaju prostore slobode). S obzirom na
društveni sadržaj i osnovne socijalne nosioce mogu biti: klasni, politički, nacionalni
(nacionalizam), populistički, rasni, verski, kulturni, omladinski, sportski itd.
Savremeni društveni pokreti su: ekološki, studentski, neofeministički, mirovni,
antinuklearni, za alternativnu tehnologiju i energiju, za alternativnu ekonomiju, građanske
inicijative i pokreti za građanska prava i slobode, antipsihijatrijski itd.

EKOLOŠKI POKRETI
Društveni pokreti koji se zalažu za očuvanje čovekove sredine.
Javljaju se šezdesetih godina XX veka, u periodu kada razvijene zemlje dosežu dotada
neviđene stope rasta i ulaze u postindustrijsku fazu, a zemlje u razvoju (Treći svet) vrše
ubrzanu industrijalizaciju. Budući da su se tada osetile i prve posledice po svetski ekosistem,
naučna istraživanja o posledicama efekta zelene bašte, učestalih nuklearnih proba ili nestanka
određenih biljnih životinjskih vrsta su prodrla u širu javnost. Tako se, uporedo sa pokretima
za ljudska prava, antinukleranim i feminističkim pokretima, razvila društvena svest (gotovo
isključivo u zemljama razvijenog Zapada) o potrebi borbe za očuvanje planete.
Formiraju se organizacije, poput Greenpeace-a (1971) čiji aktivisti na nenasilan način
ometaju aktivnosti koje vode ka uništavanju životne sredine. Budući da je koncept za koji se
zalažu ekološki pokreti opšteprihvatljiv, uticaj koji oni imaju na politički život je veliki.
Krajem sedamdesetih, neki od pokreta (u Evropi) su se fuzionisali i transformisali u političke
partije (najuspešniji u tome su nemački Zeleni, nastali 1979).
U međuvremenu su osnovne postavke ekoloških pokreta načelno usvojene, posebno u
razvijenim zemljama, i sprovode se opsežne mere da bi se izbegla ekološka katastrofa na
globalnom nivou (održivi razvoj). Rešavanje globalnog ekološkog problema često je i stvar
međudržavne saradnje, i predstavlja jedan od integrativnih faktora koji ujedinjavaju planet.

16
FEMINISTIČKI POKRETI
Feminizam je društveni pokret i doktrina koji se zalaže za oslobođenje žena
od nasilja, seksizma i tradicionalnih ženskih uloga (npr. domaćice, supruge, majke,
seksualnog objekta...) i za prihvatanje žene kao celokupne ličnosti. Pokret se takođe bori za
ostvarenje ekonomske i političke ravnopravnosti žena. Posebno se bavi ukazivanjem na
postojanje opresije u svakodnevici, njenom predočavanju javnosti i tretmanu žrtava. Ideja
pokreta je ujedinjenje žena kako bi se prevazišladiskriminacija. U početku je ograničen samo
na žene, da bi istrajnošću i samoemancipacijom počeo da uključuje i muškarce kao aktiviste.
Poznat feministički slogan "lično je političko" ukazuje na to da
pojedinačna represija u kući, muža nad ženom, stvara globalnu represiju u društvu, muškarca
nad ženom. Feminizam, je naziv za skupinu ideologija, dakle radi se o feminizmima, i
političkih pokreta kojima je cilj bio poboljšanje položaja žene u društvu, odnosno
izjednačavanje prava žena s pravima muškaraca.
Feministički pokret se ispočetka ispoljavao u dva oblika :
 kao pokret za ravnopravnost u platama
 kao pokret za davanje prava glasa ženama.
Kako je politička, a i ekonomska ravnopravnost žena postignuta u institucionalnom
smislu, tako je i feminizam postepeno evoluirao u novu formu tzv. radikalnog feminizma.
Feminizam se u poslednje vreme javlja i kao reakcija na porast neo-konzervativizma i
verskogfundamentalizma, kojima je cilj vratiti tradicionalne institucije kao
i tradicionalni položaj žene u društvu. Jedna od glavnih ženskih borbi u mnogim zemljama je
pravo na legalan, besplatan i dostupan pobačaj.
Glavne tendencije u feminizmu 20 veka:
 Radikalni feminizam - radikalne feministkinje ističu važnost akcije i protesta kao
načina osvajanja ženskog prostora i izgradnje ženske kulture. Fokusi su muško nasilje
nad ženama, silovanje, žensko ropstvo i pornografija.
 Socijalistički feminizam - socijalističke feministkinje naglažavaju nužnost zajedniče
akcija sa drugim poltačenim grupama i klasama - anti-imerijalističkom pokretu,
radničkim organizacijama, levim političkim strankama; a u novije vreme
antiglobalizmu/alterglobalizmu, LGTB pokretu, sindikalnim grupama.. Rodno
oslobođenje nije moguće sve dokle su moć i bogatstvo u rukama nekolicine
malobrojih i ekonomski samostalnih muškaraca.
 Liberalni feminizam - podržavaju one feminstkinje koje veruju u postojeći društveni
sistem, kog treba popraviti a ne rušiti. Zakonodavstvo je, smatraju, jedina metoda
kojom će se uvesti rodna ravnopravnost, a najvažniji zadatak je podstaći žene na
obrazovanje i političku participaciju.

17
 11.KRITIKE NA RAČUN ANTIGLOBALISTA

Prema antiglobalistima, svetsko tržište će proizvesti sveopšti rast siromaštva na račun

sve većeg bogaćenja manjine bogatih. To je rezultat Marksovog predviđanja i verovanja
nastalog sredinom XIX veka u kojem on tvrdi da je kapitalizam apsolutno zlo, inkarniran u
Sjedinjenim Državama, kao id a se kroz njih i dalje ostvaruje. Marks je svoja predviđana
zasnivao na osnovu ubrzane industralizacije zapadne Evrope i Severne Amerike.
Antiglobalisti današnjice su mnogo
više nego loši vidovnjaci. Njihov bes daleko
prevazilazi granice legitimnog protesta, ii de
čak do okvira prave brutalnosti. Ubijali su
ljude simpatičnim delatnostima poput
bombardovanja Mekdonalds restorana. U
Sijetlu, Nici, Đenovi i ostalim gradovima,
buntovnici su uništavali imovinu vrednu
milione dolara, napadali su funkcionere i
Demonstracije u Nici 02.11.2011.g.
policiju.
Antiglobalisti su pokušavali da demokratiju zamene despotizmom rulje, vodeći se
brutalnim pravilom das u ulični demonstranti legitimniji od izabranih vlada. Gde god das u
delovali, ciljevi sui m bili da spreče susrete čelnika država ili državnih funkcionera. Kao i
drugi totalitaristi, oni ideje koje su u suprotnosti sa njihovim parolama smatraju zločinačkim.
Antiglobalisti nemaju ambiciju da program prilagode demokratskom duhu, iz prostog
razloga što nemaju program, koherentnu ideju ili činjenice na svojoj strain. Zato taj
antikapitalistički i antiamerički bubanj tako šuplje zvuči. U Đenovi (2001.g.) su se viorile
crvene zastave ukrašene srpom i čekićem, portret Če Gevare i akronim za crvene brigade.
Antiglobalisti su često nekoherentni. Doneli sun emir u Sijetl (1999.g.) u ime borbe
protiv “divljeg kapitalizma” kojim “profitiraju samo bogati”. A u Sijetlu se sastala Svetska
trgovinska organizacija (The World Trade Organization – WTO), koja ima ulogu da pedatno
nadgleda ekonomske transakcije, kako bi ih sprečile da budu “divlje”. Nema zemlje u svetu
koja nije željna članstva u WTO, a najsiromašnije zemlje sveta svakako to najviše žele.
U Đenovi su huligani demolirali fasade banaka još pre nego što je konferencija i
počela, govorili su o svojoj pobuni protiv bogatih zemalja koji ne brinu o siromašnijim
zemljama sveta. Međutim, pravi cilj tog samita, protiv kojeg su se oni borili, bila je upravo
pomoć tim siromašnim zemljama. Osam vodećih industrijskih država se sastalo da raspravlja
o pomoći razvoju ekonomije na južnoj hemisferi, kao i o stvaranju globalnog fonda iz kojeg
će se finansirati medicinska kampanja protiv side, malarije, tuberkuloze, posebno u području
podsaharske Afrike.
Konferencija u Kvebeku (2001.g.) organizovana je sa ciljem da se isplanira temelj za
jedinstveno američko tržište, koje bi otvorilo puteve za proizvode siromašnijih
južnoameričkih zemalja ka tržištu bogatih severnih zemalja, tj. Sjedinjenih Država i Kanade,
ali su mladi, bogati, revolucionarni protestanti upali i rasturili tu konferenciju i na taj način
uzurpurali sastanak, čiji je cilj bio da se siromašnim zemljama ponudi slobodna trgovina. Tim
potezom oni se zapravo postavljaju kao neprijatelji siromaštva u svetu.

18
 12. ZAKLJUČAK

Život nam nigde ne nudi izbor između alternative od kojih je jedna sasvim dobra, a
druge isključivo loše.
Deo gorčine života sastoji se u nužnosti izbora između različitih nesavršenih a
ponekad baš sasvim loših rešenja, pa je to situacija koja iziskuje objektivnost, razboritost i
mnogo intelektualnog napora da se dođe do nekakve rezultante, koja neće biti baš previše
nezadovoljavajuća, iako će daleko biti od savršenstva.
Prilikom izrade ovog rada trudio sam se da objektivno predstavim vrline i mane i
jednog i drugog pokreta, sa neutralne tačke gledišta i bez favorizovanja bilo koje ideologije
sa ciljem da predstavim mogućnosti izbora zasnovane na relevatnim činjenicama. Svako od
nas ima pravo da izabere pravac i put kojim želi da ide, da izabere svoje političko i ideološko
opredeljenje, a da pri tom ne ugrožava prava i bezbednost ostalih neistomišljenika i
pripadnika drugih ideologija.
U ovom slučaju izbor se sastoji između globalizacije i antiglobalizacije. Svaki od ova
dva izbora ima svoje prednosti i mane i nijedno od ta dva izbora nije idealno rešenje za
budućnost čovečanstva. Pravi izbor je negde između.

19
 LITERATUTA

1) sr.wikipedia.org/sr/Antiglobalistički_pokret;
2) sr.wikipedia.org/sr/Globalizacija;
3) sr.wikipedia.org/sr/Noam_Čomski;
4) sr.wikipedia.org/sr/Žan-Mari_le_Pen;
5) http://www.antiglobalizam.com/?lang=cyr&str=seselj
6) Žan Fransoa Revel – „Antiglobalizam = Antiamerikanizam“,2007.g.;
7) Petar Iskenderov – „Kako je antiglobalizam postao ogledalo sveta koji se menja“;
8) Vladislav Panov – „Svet u otporu globalizacije“, 2011.g.;
9) Grupa autora – „Aspekti globalizacije“;
10) Milan Subotić – “Kritike procesa globalizacije: primer Rusije i Srbije”.

20