Kejt Milet

PUTOVANJE U LUDARU

(odlomak)

Predgovor

Ovo je priča o putovanju u stanje košmara koje se pripisuje ludilu – tom društvenom stanju,
tom iskustvu izopštenosti i sputanosti. Pričam vam šta se meni dogodilo. Jer, pripovedanje, po
meni, deluje kao neka vrsta egzorcizma, povratka sebi i opravdanja sebe – duše – kroz
ponovno proživljavanje onoga što se dogodilo. Na to putovanje kreću mnogi od nas. Neki ga
prežive neozleđeni, drugi prežive samo delimično, oslabljeni zlom koje nam je naneseno –
iskušenjima saučesništva, karijere "pacijenta", pritiskom da se kapitulira. Ovo pričam i u nadi
da će možda pomoći svima onima koji su bili ili jesu u istom položaju, onima koji su zatočeni
i uzdrmani ovim bizarnim sistemom verovanja, opštim sujeverjem u pogledu "mentalnih
bolesti", fizičkim činom zatočenja i prisilnog uzimanja lekova i napokon pretnjom da će za
sva vremena biti smešteni u bolnicu i zatočeni, ili da će, ako budu pušteni, do kraja života
ostati žigosani. Na kraju krajeva, usud koji preti svima nama tokom celog našeg života –
pojam "pomračenja uma". Nekad davno takvu mogućnost smatrala bih apsurdnom,
nemogućom, tuđim pehom ali ne i svojim.

Još zarana mi se na trenutak ukazao podzemni svet, ili bar prvi krug tog mračnog predela.
Kad mi je bilo osamnaest godina, radila sam preko leta u duševnoj bolnici "Sen Piter" u
južnoj Minesoti. Znala sam već kako užasna ta mesta mogu biti, ali mi nikad nije palo na
pamet da će me kao odraslu osobu smestiti na jedno od njih, onda kad budem bila nezavisna,
afirmisana spisateljica čija su dela već objavljivana. Kad se to dogodilo, godine 1973, bila
sam zbunjena, i smatrala da se tako zalomilo, da je to sraman događaj, greška i nesporazum u
mojoj porodici, posledica naivnosti. Nakon otpuštanja iz bolnice postala sam duboko
depresivna, a zatočeništvo mi je uništilo veru; uprkos činjenici da sam izvojevala slobodu
zahvaljujući zalaganju advokata za ljudska prava i neuobičajenom sudskom procesu, moja
okolina je prihvatila da sam "luda", pa možda stvarno jesam. Nadalje, tu je bila kobna
dijagnoza manično-depresivne psihoze, profesionalna i naučna presuda da sam luda. Strah i
samoća počeli su da me razaraju. Očajnički se savlađujući da se ne ubijem – što se činilo kao
logičan sledeći korak, egzekucija koju sam u tim okolnostima bila dužna da izvršim – mahnito
sam se okrenula onom što se činilo kao moje jedino rešenje da spasem život, ili bar svoje telo,
i digla ruke od svoje duše, duha i bića: tražila sam "pomoć", počela da uzimam litijum i otada
pa nadalje brižljivo vodila računa o sebi. Um bolestan kao moj mora biti smiren i zatvoren
drogom; prepušten sebi bio je uprljan, nestabilan.

Sedam godina živela sam sa drhtanjem ruku, dijarejom, mogućnošću oštećenja bubrega i svim
ostalim "propratnim efektima" litijuma. A onda, u leto 1980, odlučila sam da prestanem da
uzimam litijum, i tako se otrgnula kontroli autoriteta kome nikada nisam potpuno verovala i
na koji sam imala razloga da se ljutim. Odluka da se u to upustim sama bila je kockanje sa
ulogom vlastitog razuma. Naime, prihvatanjem litijuma, kao leka za depresiju uzrokovanu
zatočenjem, i dijagnoze, prihvatila sam vrednost i jednog i drugog, skupa sa saopštenjem da
sam nesposobna i degenerativno luda; prepuštala sam se bolesti čiji su ostali tretmani vodili
gubitku slobode i dostojanstva tokom zatočenja. Imala sam sreću da je moj gubitak
privremen. Ali videla sam hiljade osoba za koje je bio trajan. Usudila sam se da odbijem žig,
da se suprotstavim i samom etiketiranju. Da sam sve držala u sebi, od te odluke možda ne bi
bilo ništa. Ali mislila sam da sam bezbedna. Evo šta se dogodilo.

prvi deo – FARMA

Na farmi u Paukipsiju, neposredno pre večere, prvo večernje svetlo je nežno i skoro
ljubičasto. Sofija i ja prelazimo travnjak u okruglom prilazu za automobile kraj velikog
rogača; pred nama se prostire veliki šljunkoviti prilaz, a iza njega je travnjak seoske kuće gde
su pod drvećem postavljeni stolovi za večeru. Idemo da vidimo kokošinjac koji je Sofija
upravo adaptirala u svoj atelje. Napuštena novoengleska ostava, kokošinjac – ona ga je
preobrazila. Sad je južnjačka, skoro tropska. "Kao javna kuća u Nju Orleansu", kažem, i
smejemo se. "Ali savršena je." Hodam po prostoriji, diveći joj se, sećam se kako su takva
mesta nazivaana kućama za razonodu, mestima gde se provodi poslepodne. Poslednji strašni
odsjaj dana. Sofijini slameni otirači i draperije od bambusa propuštaju svetlo. "Kako si
pametna." Gledamo jedna drugu i polako dolazimo na ideju. Jednom na brzaka? "Misliš da
ima vremena do večere, ili će nas učenice uhvatiti na gomili?" pita ona. Smeškamo se i
razgledamo sobu na svetlu, tamno senčenu iznutra, a izvan zgrade svetlo je golemo kao voda,
kontrastno sjajno, neizmerno kao more oko broda.

Ovo što je Sofija načinila za nekoliko sati slobodnog vremena ostavlja me bez daha. Znam
ovo mesto već godinama, bezmalo u svako doba dana, čak sam ovde i radila, ali nikad ovu
prostoriju nisam videla na ovakvom svetlu; Sofija je začarala ovo mesto. Ta divna žena, njena
inteligencija, njena spretnost, njen zamišljeni hir i instinkt sad je ostvaren. Genijalno je to
kako svetlo pada i ostaje na njenim draperijama, roletnama od bambusa nameštenim tačno
tako da propuste i usmere svetlo dok se uliva u velike otvore na zidu prema prednjem delu
kokošinjca koji gleda na jug i zapad. Tu je stari fotoaparat njene porodice iz Kanade na
tronožnom postolju, kao da objašnjava, kao da aparat fotografiše sliku na kojoj smo mi.
Okeani svetlosti u sočivu objektiva koji se otvara mnoštvu boje u vrelom zalasku julskog
sunca tek sad zalaze za zapadni zid, izlomljeni žuti i crveni zraci rasipaju se u vazduhu oko
nas – soba je postala foto aparat. Kako je pametna, ovo prevazilazi sve što mi je ikad
pokazala. Naginje se nada mnom, udvara mi se, uzima me, zavodi me – ceo proces zavođenja,
najžešći kompliment je to što je neko stvorio ovako nešto i onda mi poklonio pokazivanje kao
na privatnoj izložbi koja se završi tako što me odvede u krevet. Njena nežna koža, gola
ramena na mojim usnama, čisti plavi čaršavi pod nama, boje kobalta, njihova boja i boja
zlatnog svetla oko nas; čovek ne želi da zatvori oči, da ovo ne propusti.

I onda upadaju bučni gusari, Kim i Libi banu na vrata; smeju se, tačno znaju šta će da
pokvare. Njihovo prisustvo je nekako kompliment našoj ljubavi, baš zato što je prekidaju one
je potvrđuju i podržavaju. Gledamo jedna drugu bez traga ljutnje. "Aha, znamo mi šta ste
naumile, ali zakasnile ste, jelo je na stolu." "Baš na stolu?" "Baš. Dajemo vam dva minuta,
tačno dva minuta." Obe se smeju. "Da se upristojite." Kako samo vole što su mlade i prepune
seksa, njegove energije, njegovog zrelog poziva; seksualna glad je prisutna u sobi, slutnja da
je tu je pravo slavlje.

Jer one nas vole, kao što nas dve volimo njih, svakim danom sve više, prijateljstvo postaje
pijanstvo koje postaje ljubav, ljubav koju niko od nas ne objašnjava, tako da ovo zovemo
"farma" ili "kolonija", kao da je to samo ideja, ideologija nečeg što nam je zajedničko i
politički ispravno. I u tome smo neobuzdano srećne. Zato što ovako živimo? Zato što smo to
što smo? Sofija i ja kažemo da je to zato što su ovogodišnje učenice divne, pravo su blago.
Zovemo ih klinkama, iako znamo da su to mlade žene, mlade ali već žene.

U životu mi nikad nije bilo tako dobro. Učenice, farma, leto pred nama, tek ga je pola prošlo,
već se raskošno razastrlo, savršenstvo, kao božur u punom cvatu. I Sofija. Sve, imam sve. Čak
sam prestala da uzimam litijum. Nema negativnih efekata. Eksperiment traje već šest nedelja,
i ako uspe, ja sam zdrava. Ili nikad nisam bila luda, ili sam se oporavila, pa ću od sada biti
zdrava. Biti zdrava, a ne napuklo jaje, ne nesavršeni primerak, ne deformisani um ili mentalno
defektan – biti zdrav. Deluje, uspeću.

"Ej, dođite ovamo, ljudi, kuvarica će otkačiti." Gledamo jedna drugu, licem u lice u krugu tela
na ovom divnom svetlu; one stoje kraj vrata, između vrata i kreveta, njihovi obrisi već su
tamni na svetlosti; naslonjena na ruku, možeš da im se svima s ljubavlju osmehneš. S
ljubavlju prema njima, prema ovom mestu, prema Sofiji. "Hajdemo, već kasnite." Pošto smo
otkrivene i pošto smo se zaputile na večeru, Sofija i ja prelazimo preko travnjaka i vidim kako
ostale stoje kraj stola i nazdravljaju, podignutih čaša, s crnim vinom u čašama, dok poslednji
tračak svetla čisti i obasjava čaše i tanjira na slamenim podmetačima, ono drugačije, toplije
svetlo kerozinskih lampi na drvenim daskama stola, njihove duge smeđe ruke iznad glava,
podignute da nazdrave u zadovoljstvu čaša koje se kucaju. "One su divne", ponovo kažem
Sofiji dok prelazimo travnjak. "Najbolje što smo ih ikad imale", kaže ona, klimajući glavom.
Ovo je najsrećnije leto u mom životu..."

(Slede sećanja Miletove na prisilno zatočenje u SAD i Irskoj od strane njene porodice i uz
pomoć njene ljubavnice, što je bilo posledica njenog odbijanja da ponovo počne da uzima
lekove. Njena priča je osnovni razlog njenog učešća u "antipsihijatrijskom pokretu" o kome se
govori u sledećim odlomcima iz završnog poglavlja knjige.)

ZakljuČak

Putovanje u ludaru pisala sam između 1982. i 1985. Poslednji deo napisan je na početku, u
mamurluku kajanja i samoporicanja, tom saučesništvu sa društvenom osudom koje se zove
depresija. Kad ga sad ponovo pročitam, otkrivam da u njemu odjekuje nešto lažno. Istina, on
opisuje depresiju: prepuštanje, predaju, odricanje tako potpuno da postaje lažna svest. Ali,
dok sam ga prekucavala, htela sam da kažem: ček, ček – zašto ovo nazvati depresijom? Zašto
ovo ne nazvati bolom? Dozvolila si da se tvoj bol, čak i tvoj bes, preobrate u bolest. Dozvolila
si svome ogromnom i naizgled neobjašnjivom bolu zbog onog što ti je učinjeno – traume i
sramote zatočenja – da bude preobraćen u misterioznu psihozu. Kako si mogla?

Pokušala sam da nađem put povratka. Iz neizdržive usamljenosti znanja. Prihvatanje. Nisam
više mogla da podnesem to što sam jedina. Nisam mogla da svoju istinu suprotstavim
mnoštvu, moći nauke, niti sam mogla da živim bez drugih ljudi. Moj razum se predao,
izgubila sam se u pokušaju da preživim i prilagodim se. Pa sam nastavila da uzimam litijum.
Izgleda da je to bio uslov za uslovnu kaznu: ako prekinem da ga uzimam i to se otkrije, mogla
bih opet biti zatočena. Neka vrsta Paskalove opklade: plašila sam se da bih bez droge mogla
ponovo da potonem. Šta ako su ipak u pravu? Moj vlastiti razum bio je isuviše opasan.

Godinama sam osećala poriv da prekinem sa litijumom, ali moj strah od posledica bio je
isuviše veliki: još jedan pad, još jedno zatočenje? Onda sam dobila poziv da učestvujem na
konferenciji Nacionalnog udruženja za prava, zaštitu i zastupanje, od profesionalaca koji su
nedavno bili ovlašteni od strane federalne vlade da štite prava "mentalnih bolesnika". U
udruženju postoji liberalna struja koja je konstantno dozvoljavala veteranima
antipsihijatrijskog pokreta da prisustvuju i istupaju. Upoznala sam ih i konačno sam mogla da
se povežem sa ljudima koji su delili moja uverenja, da pronađem njihovu energiju i podršku.
Došla sam na još nekoliko konferencija, još uvek uzimajući litijum; igrala sam na obe karte,
zadržala svoju štaku, svesna da varam, ali uplašena.

Napokon su me moji drugovi Pol i Dejna upitali uzimam li lekove. Stav pokreta je tolerantan:
uzimaj ih ako hoćeš; ako želiš da ih ostaviš, tu su pomoć i podrška. Dejna je nekoliko godina
ranije prestala da uzima litijum. Rekla mi je: "Pij mnogo mleka, ne zamaraj se, veruj i nikom
ne govori". Pol i Dejna bili su jedini koji su znali; telefonirali su mi svake nedelje uveče i ja
sam im referisala.

Nije u stvari bilo šta da se referiše. Na moj rođendan, 14. septembra 1988, uzela sam 600 mg
litijuma umesto uobičajenih 900, i prvi put se spustila ispod terapijske doze. Prvog januara
dozu sam smanjila na 300 mg, a 15. marta, izazivajući martovske ide, po prvi put nakon
sedam godina otišla sam na spavanje ne uzevši litijum uopšte. Ništa se nije desilo. Nikad se
ništa nije desilo. Nije bilo besa kog sam se plašila; zapravo se činilo da je u meni litijum
godinama stvarao potisnuti bes koji se smanjio i nestao. Na moje iznenađenje, sad sam imala
novo strpljenje i vedrinu, bila tolerantnija i otvorenija, čak u stanju da se ponovo zaljubim. Ali
sad sam čuvala tajnu.

Prošlo je više od godinu dana bez ijednog incidenta. Još uvek sam ćutala kao zalivena. Onda,
jednog dana, kad je Sofija posetila farmu – koja je sada bila rascvetana, drveće je poraslo i
umetnička kolonija je napokon mogla da se izdržava od žetve – učinilo se da je pravi trenutak
došao; bile smo sjajno usklađene. "Sofija, ja više od godinu dana ne uzimam litijum." Na
njenom licu zapanjenost, a onda olakšanje. "Šta se desilo?" "Ništa; eto to, ništa." Onda smo se
nasmejale i smeh nas je oslobodio. Odmahnula je glavom: zar je sve bilo ni zbog čega?

Postavljena psihijatrijska dijagnoza glasila je da sam po konstituciji psihotična, manični

depresivac predodređen da pati od stalnih napada "afektivne bolesti" izuzev ako nisam na
profilaktičnoj medikaciji, naročito litijumu. Ukupno trinaest godina umrtvljivala sam razum i
mračila svest lekom čije se prepisivanje zasnivalo na zabludi. Čak ako se moguće zlo od
"propratnih efekata" leka uzme sa rezervom, čini se da je mala uteha otkriće da si sve vreme
bila umno zdrava. Ali meni to znači sve. Možda čak i sâam opstanak: jer ova dijagnoza
pokreće niz sumnji u sebe i osećanja jalovosti, osudu na otuđenje čiji je predodređeni kraj
samoubistvo. Bila sam blizu baš takve smrti, sećam se njenog užasa, logike i očaja. Čovek se
bori da oprosti lična izdajstva, baš kao što mora početi da analizira sile koje su ga opkolile.
Ali bitno je ne zaboraviti. U sećanju leži razum, čak nada i spasavajuća vera u integritet uma.

Želim da potvrdim upravo integritet uma, njegovu svetost i nepovredivost. Naravno da se ne

može poricati nesreća i pritisak samog života: patnje uma na milost i nemilost emocije,
okolnosti koje nas teraju da ratujemo jedni sa drugima, razilaženja i netrpeljivost u ljduskim
odnosima, mnoštvo strahova, zapreke poverenju, krize odluke i izbora. To su stvari koje
prebrodimo i u kojima ne uspemo, za koje ne tražimo savet, rizikujemo čak neizbežno
narušavanje ravnoteže sile koja je u terapiji bitna za borbu – one su smetnja i tvar ljudskog
postojanja. Ali kad se takve okolnosti preobrate u simptome i dijagnosticiraju kao bolesti,
mislim da stupamo na vrlo nesigurno tlo.

Čitav konstrukt "medicinskog modela" "duševne bolesti" – šta je to nego analogija? Između
fizičke medicine i psihijatrije: kaže se da um podleže bolesti na isti način kao telo. Ali dok u
fizičkoj medicini postoje proverljivi fiziološki dokazi – oštećeno ili bolesno tkivo, bakterije,
upale, ćelijska nepravilnost – u duševnoj bolesti neko navodno društveno neprihvatljivo
ponašanje smatra se simptomom, čak dokazom patologije. (Postoje izuzeci od ovoga:
moždani tumori, pareza (tercijarni sifilis), Hantingtonova horeja i Alchajmerova bolest – u
svakoj od njih doista postoji fizički dokaz oštećenja ćelija. Ono što obično imamo na umu –
šizofrenija, manično-depresivna psihoza, paranoja, granični poremećaji ličnosti, itd. – sve su
bolesti zasnovane na ponašanju, a ne fiziologiji. Dijagnoza se temelji na dokazima impresija:
ponašanju, držanju i ophođenju u društvu. Takvi dokazi se često imputiraju. Nadalje, njih čak
pogođena strana ne mora osećati, nego ih umesto toga primećuju drugi, koji takvu osobu
proglase bolesnom.

Naime, u slučaju "duševne bolesti", terapiju vrlo često ne zahteva onaj za koga se kaže da je
bolestan, nego neko sasvim drugi. Zakoni o zatvaranju pisani su tako da je bolesnik lišen
prosuđivanja o zahtevu najbližeg srodnika u vezi sa psihijatrijom. Namera im je da
onemoguće navodno bolesnoj osobi zakonsko pravo na bilo kakva prava, građanska, ustavna
ili ljudska. Ovo je drugačije od svega za šta znamo u fizičkoj medicini, gde preovladava stav
samilosti i poštovanja...

Etički, a napokon i zakonski, na kraju se postavlja pitanje Hipokratove zakletve: ne naneti zlo.
"Medicinski model" duševne bolesti uzeo je strašan danak u telima svojih žrtava kao i
njihovim umovima i emocijama. Širom sveta milioni ljudi danas pate od tardivne diskinezije,
jatrogenskog poremećaja centralnog nervnog sistema koji nastaje uzimanjem toksičnih
supstanci, neuroleptičkih i antipsihotičkih droga koje se prepisuju kao lekovi. Tardivna
diskinezija je nepromenljivo stanje, koje, pored ostalih oštećenja, rezultira nevoljnim
grčevima – fizičkom unakaženošću koja žigoše i često izoluje bolesnike, smanjuje društveno
opštenje i povoljne izglede. Tardivna diskinezija je proizvod čitave porodice neuroleptičkih
droga: torazina, stelazina, haldola supstanci koje su derivati hlorina i katrana kamenog uglja.
Litijum predstavlja pretnju za bubrege i srce. Izveštaji lekarske sekcije su turobno štivo o
psihotropskim drogama samo zato što preštampavaju upozorenja farmaceutskih kompanija.
Teško je shvatiti kako išta ovako štetno za fizičko zdravlje može i dalje da se prepisuje za
lečenje, čak i za bolestan um. Mens sana in corpore sano...