1.

KONSTRUKCIONI ČELICI PODELA:

 Ugljenični (nelegirani)
 legirani
Prema čvrstoći (naponu tečenja), ovi čelici se razvrstavaju u četiri grupe:
 čelici niske čvrstoće, R e<250 MPa,
 čelici srednje čvrstoće, 250 MPa<R e<750 MPa,
 čelici visoke čvrstoće, 750 MPa<R e<1550 MPa,
 čelici ultra visoke čvrstoće, R e>1550 MPa

2. FINOZRNI KONSTRUKCIONI ČELICI (PODELA)

– osnovne čelike,
– čelike za povišene temperature i
– čelike za niske temperature

3. NARĐAJUĆI KONSTRUKCIONI ČELICI (PODELA)

 austenitni nerđajući čelici
 feritni nerđajući čelici
 martenzitni nerđajući
 taložno ojačani nerđajući čelici i martenzitno stareni čelici (Maraging)
4. ALATNI ČELICI PODELA:
(1) ugljenični alatni čelici,
(2) legirani alatni čelici za rad u hladnom stanju,
(3) legirani alatni čelici za rad u toplom stanju i
(4) visokolegirani brzorezni alatni čelici.
5.
6. LIVENA GVOŽĐA PODELA
1) Sivo liveno gvožđe (sivi liv) – ugljenik u obliku lamelarnog grafita.
2) Belo liveno gvožđe (beli-tvrdi liv) – ugljenik vezan u obliku cementita.
3) Nodularno liveno gvožđe (nodularni liv) – ugljenik u obliku kuglastog grafita (nodule).
4) Temperovani liv (temper liv) – ugljenik u obliku temper-grafita.
5) Vermikularno liveno gvožđe, kod koga je grafit izdvojen u vermiku-larnom (crvastom) obliku.
6) Legirano liveno gvožđe (legirani liv).
7. SIVI LIV
Sivi liv se dobija iz sivog livničkog gvožđa sporim hlađenjem koje omogućava da se ugljenik u
toku očvršćavanja izdvoji u obliku lamela grafita. Sivi liv je otporan na habanje i koroziju, dobro
se obrađuje rezanjem, dobro provodi toplotu i prigušuje vibracije. Sivi liv se označava slovnim
simbolima SL.
8. BELI LIV
Ako je po celom preseku odlivka ugljenik vezan u obliku cementita, liv se naziva beli tvrdi liv
(BTL). Ako pri hlađenju odlivka u površinskom sloju nastane tvrda cementitna struktura, a u
unutrašnjosti odlivka struktura sivog liva, dobija se tvrdokorni tvrdi liv (TTL). Visoka površinska
tvrdoća ovog liva obezbeđuje otpornost na habanje, što ga uz dovoljno žilavo jezgro čini
pogodnim za izradu delova, kao što su kugle mlinova, valjci, vagonski točkovi i delovi drobilica.

9. NODULARNI LIV
Nodularni liv se dobija dodanjem magnezijum ili cerijum, koji omogućavaju izdvajanje grafita u
obliku nodula. Nodularni liv ima znatno veću čvrstoću i žilavost od sivog liva, što je posledica
izdvojenog grafita u obliku nodula i smanjenog sadržaj sumpora i fosfora. Struktura metalne
osnove nodularnog liva zavisi od sastava i brzine hlađenja. Oznaka za nodularni liv je NL.
Nodularni liv se dobro obrađuje rezanjem, ima sposobnost da prigušuje vibracije i otporan je
na habanje. Zahvaljujući relativno visokoj zateznoj čvrstoću nodularni liv se upotrebljava se za
odgovorne delove presa, mlinova, hidroturbina, automobila.

10. TEMPER LIV

Temper liv se dobija dugotrajnom termičkom obradom (žarenjem) belog liva na visokim
temperaturama da bi se ugljenik koji je bio vezan u cementitu, izdvojio u obliku temper-grafita.
Razlikuju se dve vrste temper liva – beli i crni. Beli temper liv se dobija žarenjem u
oksidacionoj atmosferi (najčešće u hematitu), pri čemu osim razlaganja cementita, dolazi i do
razugljeničenja (smanjenja sadržaja ugljenika)odlivka. Crni temper liv se dobija žarenjem u
neutralnoj atmosferi (kvarcni pesak), pri čemu dolazi samo do razlaganja cementita. Struktura
osnove temper liva može da bude feritna, perlitna ili feritno-perlitna.
Oznaka temper liva se sastoji iz slovnih simbola: BTEL (beli temper liv), CTEL (crni temper
liv). Temper liv ima dobru zateznu čvrstoću, žilavost, otpornost na koroziju, obradivost
rezanjem i livkost. Temper liv se najviše primenjuje za izradu tankozidnih delova u
automobilskoj industriji, klipnjača motora, viljuški kardana, kao i za delove poljoprivrednih i
građevinskih mašina.

11. TVRDOKORNI TVRDI LIV

12. TERMIČKA OBRADA DEFINICIJA

Termička obrada je tehnološki proces koji se sastoji iz zagrevanja metala do određene
temperature, zadržavanja na toj temperaturi i hlađenja do sobne temperature.

13. ŽARENJE

ŽARENjEM se nazivaju termičke obrade u kojima se čelik izlaže povišenim temperaturama u

dužem vremenskom periodu, a posle toga sporo hladi.
Bilo koji proces žarenja sastoji se iz tri faze:
1.Zagrevanje do određenih temperatura
2.Držanje na tim temperaturama određeno vreme
3.Sporo hlađenje do sobne temperature.

14. ŽARENJE (PODELA: BEZ FAZNIH TRANSF.)

Postupci žarenja kod kojih ne dolazi do faznih transformacija:

 (difuzno žarenje),
 Rekristalizacija,
 Uklanjanje zaostalih napona.
15. REKRISTALIZACIONO ŽARENJE
Ovim žarenjem uklanjaju se negativni efekti obrade deformisanjem u hladnom stanju, tj
smanjenje čvrstoće i povećanje plastičnosti. Primenjuje se pre obrade deformisanjem u
hladnom stanju i kao međufazna operacija za smanjenje efekta ojačavanja između dve obrade
deformisanjem. Rekristalizaciono žarenje sastoji se od zagrevanja do temperatura od 650-
730°C a koje zavise od sastava. Za niskougljenične čelike (0,08-0,2%C), hladno valjane
limove T-ra rekristalizacije je 680-700°C, a vreme žarenja 8-12 časova.

16. NAPONSKO ŽARENJE

Ovo žarenje se primenjuje u cilju uklanjanja zaostalih napona koji mogu nastati:
(1) u toku obrade deformisanjem, kao i toku obrade rezanjem;
(2) neujednačenim hlađenjem delova koji se izrađuju na povišenim temperaturama (T) kao i
procesima zavarivanja i livenja;
(3) faznim transformacijama kod kojih se hlađenjem stvaraju faze koje imaju različite gustine.
Proces se ostvaruje zagrevanjem do temperatura (T) ispod AC1 da bi se izbegle fazne
transformacije, držanjem na T-rama dovoljno dugo vreme i konačno sporo hlađenje do sobne
temperature.
Posle grube obrade REZANjEM delovi se žare na:
T : 570-600 °C u trajanju od 2 do 3 časa
•Posle završne-fine obrade BRUŠENjEM na:
T: 160-180 °C u trajanju od 2 -2,5časa
•Žarenje za uklanjanje zaostalih napona u izvedenim zavarenim konstrukcijama i kod odlivaka
ostvaruje se žarenjem na:
T : 650-700°C u trajanju od nekoliko časova.

17. ŽARENJE (SA FAZNIM TRANSF., PODELA)

Postupci žarenja kod kojih se ostvaruju postupci transformacije u zavisnosti od cilja koji se želi
postići žarenjem
 Potpuno žarenje,
 Izotermalno žarenje,
 Sferoidizacija i
 Normalizacija

18. DIFUZNO ŽARENJE

Primenjuje se za izjednačavanje hemijske neujednačenosti metalnih zrna čvrstog rastvora, tj.
za umanjenje mikrosegregacije kod čeličnih odlivaka i šipki i to kod legiranih čelika. U procesu
difuzionog žarenja zagrevanje se izvodi do visokih temperatura(T): (1100-1200°C)
Vreme trajanja procesa (zagrevanje, držanje na T i sporo hlađenje) jeste od 80-100 časova.
Posle difuzionog žarenja zbog visokih temperatura i dugotrajnog zagrevanja dobija se krupno
zrnasta struktura.
U cilju usitnjavanja metalnih zrna i popravljanja svojstava kod čeličnih šipki se postiže
naknadnom obradom deformisanjem, a odlivci se podvrgavaju potpunom žarenju ili
normalizaciji.

19. POTPUNO ŽARENJE

Potpunom žarenju podvrgavaju se niskougljenični i srednjeugljenični čelici Cilj potpunog
žarenja:
 Postizanje ujednačene sitnozrne strukture,
 Smanjenja tvrdoće
  Povećane žilavosti i plastičnosti
Zagrevanjem čelika na temperature 30-50°C iznad tačke AC3: zagrevanjem, početna feritno-
perlitna struktura prevodi se u sitnozrnu strukturu austenita i sporim hlađenjem brzinom
10°C/čas (hlađenjem u peći) sve do sobne temperature.

20. IZOTERMALNO ŽARENJE

Izotermalno žarenje se ostvaruje zagrevanjem do T-ra 50-70°C iznad tačke AC3 držanjem
određeno vreme, a zatim se primenjuje brzo hlađenje do T nešto niže od tačke AC1 za oko
100-150°C, a u zavisnosti od karakteristika TTT krive. Prednosti izotermalnog žarenja u
poređenju sa potpunim žarenjem: Skraćeno vreme procesa, Transformacija se dobija po celoj
zapremini čelika pri jednakom stepenu podhlađivanja.
Izotermalnim žarenjem dobija se feritno-perlitna struktura iz austenita pri konstantnoj
temperaturi a ne hlađenjem kao kod potpunog žarenja.

21. SFEROIDIZACIJA (MEKO ŽARENJE)

Srednjeugljenični i visokougljenični čelici zagrevaju se nešto ispod AC1-700°C i drže dovoljno
dugo vremena (18-24 časova) Sporo hlađenje-sferoidna mikrostruktura.
Fe3C faza- cementit pojavljuje se u obliku čestica ravnomerno raspoređenih u feritnoj osnovi.
Sferoidna struktura čelika ima malu tvrdoću, dobru plastičnost i lako se deformiše rezanjem i
deformisanjem.

22. NORMALIZACIONO ŽARENJE

Normalizacija se primenjuje da se ukloni krupnozrna struktur dobijena u postupcima obrade u
toplom stanju (livenje, kovanje, valjanje, zavarivanje.)
Normalizacija je proces žarenja čelika na T višoj za 30-50 °C od tačke AC3 ili ACm što zavisi
od sastava čelika. Posle potpune transformacije polazne strukture u austenit sledi sporo
hlađenje na mirnom vazduhu do sobne temperature.

23. KALJENJE

Kaljenje je proces kojim se čelik zagreva do T (temperature) nešto iznad kritične, a zatim hladi
brzinom većom od kritične u cilju dobijanja martenzitne strukture, a time i visoke tvrdoće i
otpornosti na habanje.
Uspešno izvođenje kaljenja čelika zavisi od :
1.Temperature zagrevanja, ( zavisi od sadržaja ugljenika u čeliku)
2.Vremena zagrevanja,
3.Sredine u kojoj se izvodi zagrevanje,
4. Brzine hlađenja i prokaljivosti.

24. PROKALJIVOST

Sposobnost čelika da se kaljenjem dobijeni sloj martenzitne strukture ili martenzitno-trustitne

strukture prostire do određene dubine naziva se prokaljivost.
Što je manja kritična brzina hlađenja, veća je prokaljivost i obrnuto, što je veća kritična brzina
hlađenja manja je prokaljivost.
 25. OTPUŠTANJE

Termička obrada kojom se kaljeni čelik zagreva do temperatura nižih od tačke AC1, drži na toj
temperaturi određeno vreme a zatim sporo hladi, i pri tom prouzrokuje transformaciju
nestabilne strukture kaljenog čelika u stabilniju strukturu naziva se otpuštanje.
Ova obrada ima za cilj smanjenje ili potpuno uklanjanje unutrašnjih napona, smanjenje krtosti
kaljenog čelika i dobijanje željenih struktura i mehaničkih svojstava.
U zavisnosti od temperature zagrevanja razlikuju se tri vida otpuštanja: nisko, srednje i
visoko.

26. POBOLJŠANJE
Kaljenje+ visoko otpuštanje= poboljšanje
Cilj poboljšanja je postizanje visoke vrednosti napona tečenja i visoke vrednosti žilavosti.
Primena: Konstrukcioni ugljenični (0,3č0,6%C), nisko i srednje legiranih čelika. Osovine,
vratila, zupčanici i zavrtnji koriste se u poboljšanom stanju.

27. TERMOHEMIJSKE OBRADE DEF.

28. NABROJATI TERMOHEMIJSKE OBRADE

U zavisnosti od elemenata koji obrazuju površinski sloj, razlikujemo više procesa

termohemijskih obrada:
 • Cementacija- obogaćivanje ugljenikom
• Nitriranje-obogaćivanje azotom
• Karbonitriranje-obogaćivanje ugljenikom i azotom
• Hromiranje- obogaćivanje hromom
• Siliciranje-obogaćivanje silicijumom
• Alitriranje-obogaćivanje aluminijumom
• Boriranje- obogaćivanje borom.

29. CEMENTACIJA
Cementacija se najčešće izvodi na nisko ugljeničnim čelicima(0,1-025%C) na visokoj
temperaturi(850-950C) čelik se zadržava izvesno vreme u sredini bogatoj ugljenikom. Atomi
ugljenika difunduju u površinski sloj do zasićenja. Nakon toga, veoma brzo hladjenje u vodi-
kaljenje. Rezultat kaljenja u vodi i ulju stvara se veoma tvrd tanak sloj na površini- povećava se
otpornost na habanje.
30. NITRIRANJE

Nitriranje spada u procese termohemijske obrade čelika. U ovom postupku, atomi azota (N)
difunduju u površinski sloj čelika, pritom formirajući nitride sa gvožđem i legirajućim
elementima (. Na ovaj način se postiže povećanje površinske tvrdoće čelika, veća otpornost na
habanje, a u nekim slučajevima i veća antikorozivna postojanost.

31. KARBONITRIRANJE
Karbonitriranje je proces u kome se površinski sloj obogaćuje atomima ugljenika i azota
istovremeno. Osnovni cilj –povećanje površinske tvrdoće 55-65 HRC i otpornosti na habanje.
Temperatura procesa je 850-860C i traje oko 2-10časova. Izvodi se u gasovitoj sredini koja
se sastoji iz gasa koji sadrži ugljenik i amonijak.

32. CIJANIZIRANJE
Cijaniziranje je kombinovani proces THO- cementacije +nitriranja tj.obogaćivanje površinskog
sloja čelika atomima ugljenika i azota istovremeno. Čelici sa 0,2-0,4%C se podvrgavaju ovoj
obradi. Proces se izvodi na T 820-900°C u rastopljenim solima koje sadrže grupe CN.U
zavisnosti od temperature na kojoj se proces obavlja razlikuje se:
• Niskotemperaturno
• Srednjetemperaturno i
• Visokotemperaturno cijaniziranje

33. BORIRANJE
Boriranje -proces THO u kojem se površinski sloj čelika obogaćuje borom zagrevanjem u
odgovarajućoj sredini. Boriranjem postiže se vrlo visoka tvrdoća, visoka otpornost na habanje i
visoka otpornost na koroziju. Borirani sloj ima visoku tvrdoću 1800-2000HV.

34. ALITIRANJE
Alitiranje-proces difuzionog obogaćivanja površinskog sloja niskougljeničnog čelika i livenog
gvožna(sivog liva) Al zagrevanjem u odgovarajućoj sredini.

35. SILICIRANJE
Siliciranje-proces difuzionog obogaćivanja površinskog sloja srednje ugljeničnih čelika
silicijumom zagrevanjem u odgovarajućoj sredini. Cilj procesa je dobijanje čelika visoke
otpronosti na koroziju (u morskoj vodi, azotnoj kiselini, sumpornoj i sonoj) i povećanje
otpornosti prema oksidaciji do 700C, uz relativno povećanje otpornosti prema habanju.

36. HROMIRANJE
Hromiranje-proces difuzionog obogaćivanja površinskog sloja nisko ugljeničnih i alatnih čelika
hromom zagrevanjem u odgovarajućoj sredini. Ovaj proces obezbedjuje površinskom sloju
čelika visoku tvrdoću,
otpornost na habanje, toplotnu postojanost i otpornost na koroziju u morskoj vodi raznim
kiselinama kao i otpornost prema oksidaciji.

37. ALUMINIJUM OSOBINE

Aluminijum spada u grupu lakih metala(specifične mase 2,7g/cm3) i pripada grupi materijala
niske čvrstoće. Temperatura topljenja Al(aluminijuma) je 660°C. Aluminijum kristališe po kubnoj
površinski centriranoj rešetki. Aluminijum poseduje: veliku električnu i toplotnu provodljivost,
visoku korozivnu otpornost jer se na njegovoj površini obrazuje homogeni sloj aluminijum
oksida koji ga štiti od daljih uticaja, otporan je na mnoge organske kiseline, posebno je otporan
na azotnu kiselinu.

38. ALUMINIJUM LEGURE PODELA

Sve legure Al mogu se podeliti u dve osnovne grupe:

•Legure aluminijuma za plastičnu obradu;
•Legure aluminijuma za livenje.
Podgrupe:
•Legure koje se termički ne obrađuju (ojačavaju rastvaranjem, deformaciono i disperzno)
•Legure koje se termički obrađuju (ojačavaju termičkim taloženjem)

39. ALUMINIJUM LEGURE (FAMILIJA LEGURA)

• Familija legura Al-Mn

• Familija legura Al-Mg
40. MAGNEZIJUM (OSOBINE)
Elementarni magnezijum je čvrst, srebrenast metal, veoma male gustoće. Lako oksidira na
vazduhu. Magnezijum je izuzetno zapaljiv metal. Jednom zapaljen, vrlo teško se može ugasiti.
Temperatura plamena magnezijuma i njegovih legura može dostići oko 3100°C. Osim lake
zapaljivosti i male otpornosti na koroziju, mane Mg su slaba mehanička svojstva (mala
čvrstoća i plastičnost), koja mogu da se povećaju legiranjem sa Al, Zn i Mn.

41. LEGURE MAGNEZIJUMA (PODELA I NABROJATI BAR TRI LEGURE)

a)Deformabilne legure magnezijuma
Niskolegirane magnezijumske legure(sa dodatkom Mn 1.3-1.8%)
Srednjelegirane legure.Legura sa dodatkom Mn 0.15-0.5%;Al 3.0-4.0 i Zn 0.2-0.8% j
Visokolegirane legure.Legure sa dodatkom Mn 0.15-0.5%;Al 7.8-9.2%,Zn 0.2-0.8%
Visokolegirana legura sa 4-5.5%Zn i 0.3-0.9%Zr
b)Magnezijeve legure za livenje
Legirajući elementi kod ovih legura su Al,Mn i Zn.

42. BAKAR (OSOBINE)

Čisti bakar je crvenkasto-braon boje, mek metal, vrlo velike toplotne i električne provodljivosti.
Na vazduhu ne podleže koroziji, ali dugim stajanjem na njemu bakar se prevlači zelenom
patinom baznih soli bakra (hidroksi karbonata, hidroksisulfata ili hidroksihlorida). Ako se u
vazduhu nalazi velika količina sumpordioksida umesto zelene patine stvara se crni sloj bakar
sulfida. Oksidira na čistom, vlažnom ili slanom vazduhu. Uz CO2 nastaje patina, koja se širi do
propadanja, nagriza ga morska i obična voda, ali ne destilovana, razara ga amonijak i sumpor,
pa se ne sme direktno na njega postavljati gumena izolacija, rastvara se u azotnoj i sumpornoj
kiselini.

43. LEGURE BAKRA (PODELA NA DVE OSNOVNE GRUPE)

Legure bakra se dele na legure Cu za gnječenje i legure Cu za livenje.

44. TITAN I LEGURE

Titan - Ti je metal sive boje. Lagan je, ima odličnu otpornost na koroziju i visok odnos čvrstoće
prema težini. Titan ima jak afinitet prema kiseoniku. I kod niskih temperatura na površini se
stvara tanak oksidni sloj, slično kao kod Al i Mg. Ovaj sloj daje Ti odličnu korozijsku otpornost
na slane i kisele sredine.
Osim toga je izuzetno otporan na koroziju i ima dobru vatrootpornost.
Legure Ti se dele prema strukturi na α, β i α+β, od kojih se ove poslednje
najviše koriste. Tipični primer je legura Ti sa 6% Al i 4% V, zatezne čvrstoće preko 1000 MPa.

45. NIKAL (OSOBINE)

Nikl kristališe po površinski centriranoj kubnoj rešetki, izuzetno je otporan
na koroziju, ima dobru vatrootpornost i magnetičan je do 360°C. Nikl se koristi kao legirajući
element u nerđajućim čelicima, i kao osnovni element u vatrootpornim legurama.

46. LEGURE NIKLA (NABROJATI BAR 3 I NAVESTI LEGIRAJUĆI ELEMENT)

Najčešće korišćene legure Ni su monel, inkonel i hasteloj. Monel je legura Ni sa Cu
(∼30%), uz dodatak Fe u nekim varijantama(monel 400), Al i Ti (monel K500) ili Si
(monel 411). Inkonel je legura Ni sa Fe i Cr (∼15% Cr, ∼10% Fe), uz dodatak Nb
(inkonel 610) ili Si (inkonel 705). Hasteloj je legura Ni sa Mo i Cr (∼16% Cr, ∼15% Mo).

47. TEŠKOTOPLJIVI METALI (NABROJATI 4 I DATI NEKE OSOBINE)

teško topljivi metali- volfram, molibden, tantal,
Cu vrlo velike toplotne i električne provodljivosti i otporan na koroziju, Ni otporan na koroziju,
ima dobru vatrootpornost, Mo visoka temperatura topljenja Fe, W, V,

48. LAKOTOPLJIVI METALI (NABROJATI 3 I DATI NEKE OSOBINE)

Sn niske temperature topljenj, niske otpornosti na vodu i vazduh, Pb, Cd, Al velika električna i
toplotna provodljivost, visoku korozivnu otpornost, Mg lako zapaljiv i male otpornosti na
koroziju, Zn)
 49. KERAMIČKI MATERIJALI (POJAM I OSOBNE, NABROJATI 3)
Keramički materijali su cigla, staklo, porcelan, neki izolacioni materijali i abrazivi. Ovi
materijali imaju veliku čvrstoću i tvrdoću, ali su im duktilnost, obradivost i otpornost prema
udaru veoma niske. Imaju lošu toplotnu i električnu provodljivost. Mnogi keramički materijali su
veoma postojani na visokim temperaturama, imaju dobru korozionu postojanost i dobre
optičke, toplotne i električne osobine (izolatori), pa im je primena raznovrsna i brojna.

50. KOMPOZITNI MATERIJALI (POJAM I PODELA)

Kompozitni materijali se dobijaju kombinacijom dva ili više materijala, a njihove osobine se
razlikuju od osobina svakog od tih materijala. Tipični predstavnici su beton i šperploča.
Odlikuju se malom specifičnom težinom, dobrom čvrstoćom, a neki od njih i otpornošću prema
udaru, postojanošću na povišenim temperaturama i otpornošću prema dejstvu agresivnih
sredina.Prema nameni mašinski materijali se dele na konstrukcione, pomoćne i pogonske
materijale.

51. KOROZIJA METALA DEF. I PODELA

Korozijom je proces razaranja metala usled hemijskog ili elektrohemijskog dejstva sa okolnom
sredinom.Korozija se javlja kao posledica fizičko hemijskih procesa
pri dodiru metala i agresivne sredine (metal-voda, metalkiselina, metal-vazduh,metal-zemlja)
pri dodiru raznorodnih metala i na dodirnoj površini dva metalna zrna sa različitim
sastavom ili različitim naponskim stanjem. Deli se na:
• Hemijska korozija
• Elektrohemijska korozija

52. HEMIJSKA KOROZIJA

53. ELEKTROHEMIJSKA KOROZIJA

Elektrohemijska korozija nastaje stvaranjem galvanskih elemenata izmedju dva različito
provodljiva metala (sa različitim standardnim potencijalom), koji se nalaze u elektrolitu.

54. ANODNA REAKCIJA

Anodna reakcija je elektrokemijska reakcija u kojoj kationi prelaze s elektrode u elektrolit ili
elektroni prelaze s hemijske vrste u elektrolitu na elektrodu. Anodna oksidacija je proces u
kojem se molekul (ili jon) oksiduje tako što (umesto kiseoniku) preda elektron anodi.

55. KATODNA REAKCIJA

Redukcija je suprotan proces oksidaciji i, najšire shvaćena, predstavlјa proces primanja
elektrona. Na primer u katodnoj redukciji katjon primanjem jednog ili više elektrona redukuje se
do čistog metala.

56. ELEKTROHEMIJSKA KOROZIJA VRSTE

 • Ravnomerna, koja se karakteriše gotovo ujednačenim gubitkom metala po celoj
površini izloženoj koroziji,
• Neravnomerna, kad materijal biva napadan samo na odredjenim mestima.

57. GALVANSKA KOROZIJA

58. INTERKRISTALNA KOROZIJA

Interkristalna korozija razara materijal na granicama zrna šireći se na taj način u dubinu. Ta
vrsta korozije uglavnom se pojavljuje na legurama. Interkristalna korozija je najopasniji oblik
korozije jer može dugo ostati neprimjećena a naglo smanjuje čvrstoću i žilavost materijala.
Konačna posledica interkristalne korozije lom ili čak raspad materijala u zrna.

59. ZAŠTITA OD KOROZIJE

 Organske prevlake deluju tako što sprečavaju da vlaga, vazduh ili druge materije
prodru u osnovni metal. Organske materije za prevlake su: boje, lakovi, adhezione
plastične mase, katran, masti ulje.
 Neorganske prevlake se dele na: staklaste, smolaste ili emajlne. One u stvari
predstavljaju barijeru izmedju okolne sredine i štićenog predmeta.
 Metalne prevlake nanose se različitim metodama. Cinkane i kalajne prevlake obično se
nanose potapanjem čistih čeličnih limova u kupatila rastopljenog Zn ili Sn. Tanje i
ravnomernije prevlake nanose se elektrolitičkim postupkom (Zn, Sn). Isto se tako
dobijaju dekorativne prevlake od Ni, Cr i Cd.
 Difuzione prevlake se formiraju na visokim tempera-turama u prisustvu sprašenog Al,
Cr, Fe-Si, Zn i dr.