Noćna Strana - Dugo Sunce PDF

1.
Noćna strana - dugo sunce

Volf Džin
NOĆNA STRANA - DUGO SUNCE Prevod: Nedeljković B. Aleksandar
Wolfe Gene NIGHTSIDE THE LONG SUN, 1993.
Serija "Dugo Sunce" (1)
POLARIS 1994. 1. MANTEJON U ULICI SUNCA
Prosvetljenje se dogodilo Pateri Svili na igralištu; posle toga, više ništa nije moglo biti isto. Kad je,
kasnije, govorio o tome - govorio sam sebi, šapatom, u gluvo doba noći, kao što je bio njegov običaj - i jednom
prilikom kad je to ispričao Mejteri Mermer, koja je u isti mah bila i Mejtera Ruža - rekao je da je bilo kao da mu
je neko oduvek stajao iza oba ramena istovremeno (iako to, naravno, nije moguće) i posle mnogih godina
napetog ćutanja počeo da mu šapuće u oba uha. Veći dečaci upravo su bili postigli još jedan gol, sećao se
Patera Svila, i Rog je pružao ruke da još jednom lako uhvati loptu, kad su ti glasovi počeli. Tad je pred njegov
pogled izneto sve ono što je dotad bilo skriveno.
Malo je koja od tih skrivenih stvari bila shvatljiva; a nisu ni čekale jedna drugu. On, mladi Patera
Svila, čekao je (kao besmislena mehanička figura, navijena) i gledao, spolja, mehaničku priredbu, čiji su se
točkovi, oprugama pokretani, zaustavili - visoki Rog pruža ruke prema lopti, njegov sevajući osmeh zaleđen je
u večnosti.
- mrtvi Patera Štuka mrmlja molitve dok kolje pegavog zeca koga je sam kupio.
- u jednoj od uličica koje se odvajaju od Ulice srebra leži mrtva žena. Okolo, narod tog kvarta.
- svetlosti ispod svačijih nogu, kao gradovi koji leže nisko na noćnom nebu. (I, oh, topla zečja krv
koja natapa hladne šake Patere Štuke.)
- ponosite kuće na Palatinu.
- Mejtera Mermer se igra sa devojčicama, a Mejtera Metvica priželjkuje da i ona to sme. (Stara
Mejtera Ruža se moli sama, moli se Scili Pržećoj, u svojoj palati ispod jezera Limna.)
- Perce pada, ne tako lagano kao što bi njegovo ime nagoveštvalo. Odgurnuo ga Rog. On, Perce,
još nije opružen po blokovima od brodskog kamena, koji se mrve, iako se smatralo da će brodski kamen trajati
do kraja svitka.
- Viron, i jezero, usevi svenuli na njivama, smokva umire, nebo otvoreno i prazno. Sve to, i još
mnogo šta, divno i užasavajuće, krvavocrveno i živozeleno, žuto, plavo, belo i somotno crveno, sa primesama
drugih boja, pa i boja koje on nije nikada video.
A ipak je sve to bilo beznačajno. Glasovi su bili važni. Samo ta dva istovremena glasa (mada je on
bio siguran da ih je bilo još, ali da ih nije mogao čuti), a sve ostalo je bilo samo prazna priredba, koja mu je
izneta pred vid jedino da bi on shvatio o čemu je reč, i raširena da bi on video koliko je dragocena, iako se radi
njenog blistavog satnog mehanizma malčice poremetio; a on je taj koji mora izvršiti popravku, za to je rođen.
Ono preostalo je s vremena na vreme zaboravljao, a ponekad se, ipak, prisećao svega, svih grubih
istina zaogrnutih novim izvesnostima; ali nikad nije zaboravljao glasove koji su bili zapravo jedan glas, i ono što
su oni (taj jedan) rekli; nikad nije zaboravljao gorki nauk, mada je pokušao, jednom ili dvaput, da ga odgurne
od sebe, da odgurne te surove reči koje je morao slušati dok je Pero padao, jadni mali Pero, i dok se vruća
zečija krv slivala sa oltara, i dok su Prvi naseljenici ulazili u kuće pripremljene za njih, u ovom dobro poznatom
Vironu, i dok se mrtva žena prividno pokretala zato što su dronjci na njoj lepršali poduhvaćeni vrelim vetrom
koji je obleteo pola svitka i koji je sve više jačao i divljao dok se satni mehanizam, nijednog trenutka stvarno
zaustavljen, opet počinjao okretati.
"Neće mi se dogoditi neuspeh", rekao je glasovima, ali je osećao da laže, pa ipak je iskusio i
odobravanje.
A onda.
A onda...
Njegova levica se pokrenula i otela loptu Rogu iz prstiju.
Patera Svila se munjevito okrenuo oko sebe. Crna lopta je poletela kao crna ptica i projurila kroz
obruč na suprotnom kraju igrališta. Tresnula je u pakleni kamen, što je bilo praćeno zadovoljavajućim tupim
zvukom i praštanjem plavih varnica; odskočila, i proletela kroz obruč ponovo, sada se krećući u suprotnom
smeru.
Rog ga je pokušao zaustaviti, ali Patera Svila tako je naleteo na njega, da je ovaj ostao opružen, na
leđima; uhvatio je loptu ponovo, i zakucao jednako uspešno - još dva prolaska kroz obruč. Monitor je zvonio
svojom tronotnom himnom slave; na njegovom istrošenom, sivom licu ukazali su se brojevi koji su značili
konačan rezultat: trinaest - dvanaest.
Trinaest - dvanaest nije loš rezultat, razmišljao je Patera Svila, uzimajući loptu od Pera i gurajući je
u džep pantalona. Veći dečaci neće biti mnogo razočarani, a manji će biti silno uzbuđeni.
Bar jedno od ta dva, naime ono o manjima, već se jasno videlo i čulo. Suzbio je impuls da ih stišava;
čak je i podigao dvojicu najsitnijih na ramena. "Nazad na časove", proglasi on. "Svi vi, na časove. Malo
Page 1
1. Noćna strana - dugo sunce
računanja će vam dobro doći. Pero, baci Vilusu moj peškir, molim te."
Pero, jedan od krupnijih među malim dečacima, posluša; a Vilus, koji je sedeo na njegovom
desnom ramenu, uspe da uhvati peškir, ali ne vešto.
"Patera", odvaži se Pero, "ti uvek govoriš da u svemu postoji neki nauk."
Svila klimnu glavom, otapka znoj sa lica i protrlja već raskuštranu žutu kosu. Njega je dodirnuo
jedan od bogova! I to, Izvanaš; taj, doduše, ne spada u Devetoro, ali je nesumnjivo ipak bog. To je, to je
prosvetljenje!
"Patera?"
"Slušam, Pero. Šta želiš da pitaš?" Ali prosvetljenje je za teodidakte, a on nije takav svetac - nije
jedna od onih veselo obojenih, zlatom krunisanih figura u Spisima. Kako može sad da kaže ovoj dečici da je
usred njihove igre...
"Onda, kakva je pouka iz ove naše igre, Patera?"
"Pouka je da treba izdržati do kraja", odgovori Svila, čije su misli i sad bile okrenute Izvanaševom
učenju. Jedna šarka na kapiji njihovog igrališta bila je polomljena; dečaci su morali da podignu kapiju i da je
ponesu nazad, u zatvoren položaj. I ova druga, koja je pri tom okretanju škripala, sigurno će se polomiti,
uskoro, ako on ne preduzme nešto. Mnogi teodidakti nikad ne ispričaju. Tako je, bar, njemu rečeno, dok je
učio u sholi. Neki, opet, ispričaju tek na samrtnoj postelji; on je sada, prvi put, osetio da to razume.
"Mi smo izdržali do kraja", podseti ga Rog, "ali smo ipak izgubili. Veći si od mene. Veći si nego iko
od nas."
Svila klimnu glavom i osmehnu se. "Nisam rekao da je jedini cilj pobeda."
Rog zausti da još nešto kaže, ali opet zatvori usta. Njegov pogled bio je zamišljen. Svila na kapiji
spusti Zlatnokresta i Vilusa sa svojih ramena i obrisa i telo od znoja, zatim uze svoju crnu tuniku sa eksera o
koji ju je bio okačio. Ulica sunca pružala se uporedo sa suncem, što je njeno ime i nagoveštavalo, i bila je, kao
i obično u ovo doba, žarko vruća. On nevoljno navuče tuniku preko glave, osećajući miris svog znoja.
"Izgubili ste", reče Vilusu, čim je zagušljiva tunika legla na svoje mesto, "kad vam je Rog oteo loptu.
Odmah zatim, pobeda je pripala i tebi, i celom našem timu. Šta si naučio iz toga?"
Mali Vilus nije odgovorio. Posle nekog vremena Pero, umesto njega, reče: "Da pobeda i poraz nisu
sve."
Labavi, dugački, crni ogrtač dođe za tunikom i kao da se zatvori oko njega. "To je dovoljno dobro",
reče on Peru.
Dok su petorica dečaka zatvarala kapiju igrališta iza njih, bleda i veoma razlivena senka Letača
jurnu duž Ulice sunca. Momci digoše ljutite poglede ka Letaču, a neki od najmanjih počeše da pružaju ruke
prema najbližim kamenicama, iako je Letač bio na visini tri ili četiri puta većoj od najvišeg vironskog tornja.
Svila je zastao, podigao glavu i zapiljio se u visinu. Bio je prepun stare zavisti, ali se trudio da je
suzbije. Da li mu je, među mirijadama skačućih vizija, bio prikazan i neki Letač? Činilo mu se da jeste - ali
njemu je pokazano i tako mnogo drugih stvari!
Nesrazmerno velika krila, tanka poput gaze, bila su gotovo nevidljiva u bleštanju nezaklonjenog
sunca, tako da se pričinjavalo da Letač leti bez ikakvih krila; videle su se njegove raširene ruke i sastavljene
noge, natprirodno crno obličje na podlozi od gorućeg zlata.
"Ako su Letači ljudska bića", reče Svila prekorno svojim vaspitanicima, "onda je svakako zlo gađati
ih kamenjem. Ako nisu, morate imati u vidu mogućnost da oni i u duhovnom svitku, kao i u ovom
temporalnom, zauzimaju neko mesto na većoj visini od nas." Kao da se naknadno dosetio, on dodade: "Čak i
ako nas uhode, u šta sumnjam."
Da li su i Letači postigli prosvetljenje? Da li zato lete? Možda neki bog ili boginja - to bi mogao biti
Hieraks, možda, ili njegov otac, vladar neba, Pes - uči svoje miljenike umetnosti letenja?
Vrata palestre, uvijena i nagrizena dejstvom vremenskih prilika, nisu mogla da se otvore sve dok
Rog nije muški nalegao na kvaku. Svila je, kao i uvek, prvo isporučio Mejteri Mermer manje dečake. "Pobedili
smo slavno", reče joj.
Ona odmahnu glavom, šaljivo glumeći zaprepašćenje. Njeno glatko, ovalno lice, uglačano do sjaja
čestim trljanjem pomoću krpe za prašinu, odražavalo je sunčevu svetlost iz prozora. "Moje jadne devojčice su,
avaj, potučene, Patera. Meni izgleda kao da velike devojčice Mejtere Nane postaju iz nedelje u nedelju i veće i
brže. Zar se ne bi očekivalo da naša Milostiva Molpa podari veću brzinu i mojim manjim curama? Ali, eto, čini
se da neće."
"Dok one postanu brže, biće, možda, one te koje su velike."
"Sigurno je to posredi, Patera. A ja ostajem mala devojčica, koristim svaku priliku da odložim
minuende i subtrahende koliko god je moguće, uvek sam raspoložena za priču, a nikad za posao." Mejtera
Mermer zaćuta. Njeni čelični prsti, već izlizani od rada, savijali su štap dužine jednog lakta, dok je pogledom
proučavala Svilu. "Dobro da paziš, ovog popodneva, ti, Patera. Sigurno si se već umorio, celo jutro se nešto
mantaš tamo gore i igraš sa dečacima. Nemoj sad pasti s krova."
Page 2
On se široko osmehnu. "Gotov sam sa opravkama za danas, Mejtera. Prineću žrtvu posle
mantejona - privatno."
Stara sestra nagnula je svetlucavu glavu na jednu stranu, tako da je izgledalo da je podigla jednu
obrvu. "U tom slučaju, žalim što moj razred neće učestvovati. Smatraš li da će Devetoro biti, bez nas,
zadovoljniji tvojim jagnjetom?"
Za tren je Svila bio u iskušenju da joj ispriča sve, odmah. Umesto toga, on duboko udahnu, nasmeši
se i zatvori vrata.
Veći dečaci su, gotovo svi, bili već otišli u sobu Mejtere Ruže. Svila jednim pogledom pusti i ostale.
Međutim, Rog ostade. "Mogu li da razgovaram sa tobom, Patera? Samo minut."
"Ako jeste samo minut." Pošto dečko nije odgovorio, Svila nastavi: "Kaži, Rože. Jesam li te faulirao?
Ako jesam, izvinjavam se - svakako nije bilo namerno."
"Da li je..." Rog zamuče. Gledao je netremice u ispucale podne daske.
"Pa, kaži. Ili me pitaj kad se budem vratio. To bi bilo bolje."
Pogled visokog dečaka pređe na zid, koji je bio od blatnih cigala, belo prekrečenih. "Patera, da li je
istina da će srušiti našu palestru i tvoj mantejon? I da ćeš morati da odeš na neko drugo mesto, ili da nećeš ni
imati gde? Moj tata je to čuo, juče. Je l' istina?"
"Nije."
Rog podiže ka njemu pogled nove nade. Međutim, ovo jednostavno poricanje ostavilo ga je bez
ičeg što bi sad rekao.
"Naša palestra i naš mantejon biće ovde i sledeće godine, i one posle nje, i one posle toga."
Najednom svestan svog držanja, Svila stade uspravnije, poravnavajući i ramena. "Da li je to dovoljno da te
umiri? Možda ćemo biti i veći, i bolje poznati. Nadam se da hoćemo. Možda će nam se opet obratiti neki bog ili
boginja, kroz naš Sveti prozor, kao što nam se Pes obratio jednom, kad je Patera Štuka bio mlad - ne znam
da li će to biti, ali se molim svaki dan da bude. Svejedno, kad ja budem star kao Patera Štuka, narod ovog dela
grada imaće još i mantejon i palestru. Ne sumnjaj u to ni za tren."
"Htedoh reći..."
Svila klimnu glavom. "Tvoje oči su to već rekle. Hvala, Rože. Hvala ti. Znam da te mogu pozvati ako
se ikad nađem u nevolji, i znam da ćeš ti učiniti sve što možeš, ne pitajući za cenu. Ali, Rože..."
"Da, Patera?"
"Znao sam sve to i ranije."
Visoki dečak klimnu glavom. "Tako isto misle i svi drugi klinci, Patera. Ima ih bar dvadesetak za koje
znam da se u njih možemo pouzdati. Ima ih možda i više."
Sad je Rog stajao uspravno kao gardista na paradi. Svila, sa malim šokom uviđanja, shvati da je ta
neuobičajena uspravnost samo imitacija njegove, i da Rogove bistre tamne oči nisu mnogo ispod njegovih.
"A posle toga", nastavi Rog, "biće i drugih. Doći će novi dečaci, novi ljudi."
Svila opet klimnu glavom, sumorno pomišljajući da je ovaj Rog već sada, u svim važnim aspektima,
odrastao čovek, štaviše čovek bolje školovan od većine drugih.
"I ne želim da misliš da se ljutim, Patera, zbog onog kako si me oborio. Jesi me žestoko tresnuo, ali,
to i jeste ono zabavno u igri."
Svila odmahnu glavom. "Ne, to je samo ono uobičajeno u igri. Zabavno je kad neko manji prevrne
nekog većeg."
"Bio si njihov najbolji igrač, Patera. Ne bi bilo fer prema njima da si igrao ispod svojih maksimalnih
mogućnosti." Horn pogleda preko ramena, ka otvorenim vratima Mejtere Ruže. "Moram sad ići. Hvala,
Patera."
U Spisima je postojao jedan red teksta primenljiv na igru i na pouke koje igra donosi - a koje su
važnije, pomisli Svila, od svih što ih Mejtera Ruža može dati; ali Rog je već bio na domak vrata. Svila
promrmlja za njegovim leđima: "Ljudi prave terazije, ali bogovi duvaju na lakši tas."
Uzdahnuo je posle te poslednje reči, znajući da je citat došao sekund prekasno, i da je Rog, takođe,
u zakašnjenju; da će sad kazati Mejteri Ruži da ga je on, Patera, zadržao; i da će ga Ruža svejedno kazniti, ne
trudeći se da dozna da li je to istina.
Svila se okrete. Nije imalo svrhe ostajati i slušati to; a ako bi pokušao da interveniše, Rog bi prošao
još mnogo gore. Kako je moguće da se Izvanaš opredelio za jednog tako spetljanog čoveka? Zar je moguće
da bogovi sami ne znaju koliko je on slab i glup?
Možda samo neki od njih ne znaju?
Zarđala mantejonska kutija za novac bila je prazna, to je on znao; ipak, mora imati žrtvu, i to finu.
Roditelji nekog učenika mogli bi mu pozajmiti pet, možda i deset bita; poniženje što mora od tako siromašnih
ljudi da moljaka za pozajmicu svakako bi delovalo poučno na njega. Odlučnost da ovako postupi trajala je sve
dok se borio sa vratima palestre; a kad je uspeo da ih zatvori i kad se okrenuo i zakoračio prema pijaci, tu
odlučnost odneše suze, više nego jasno zamišljene, dece koja bi ostala bez svoje uobičajene večere od
Page 3
mleka i bajatog hleba. Ne. Prodavci će morati da mu daju na veresiju.
Moraće. Da li je on ikada ponudio ijednu žrtvu, makar i najmanju, Onome Izvan? Nikad! Ni jednu
jedinu u celom svom životu. Pa ipak, Izvanaš je sada pružio neograničenu veresiju njemu, na osnovu zasluga
Patere Štuke. Ili se, bar, može i tako gledati na stvar. Možda je to najbolje tumačenje. U svakom slučaju, on
nikad neće moći da se oduži Izvanašu za toliko znanje i toliku čast, ma koliko se dugo i naporno trudio. Pa,
onda, nije ni čudo...
Sviline misli letele su napred, a dugačke noge sevale sve brže i brže.
Prodavci ne daju nikad nikome veresiju, nijednu paricu. To je tako. Ni augurima; svakako neće dati
jednome auguru čiji mantejon stoji u najsiromašnijem delu grada. Međutim, Izvanašu ne smeju ništa da odbiju.
Dakle, moraće. Ali on, Svila, moraće čvrsto da postupi s njima, izuzetno čvrsto. Da ih podseti da Izvanaš već
smatra da su oni poslednji među ljudima: prema Spisima, on je jednom prilikom poseo jednog prosvećenog,
bogatog čoveka i svojeručno istukao nekoliko trgovaca. Iako se Devetoro mogu s razlogom pohvaliti da...
Crna civilna letelica nailazila je Ulicom sunca, urlajući, rasterujući pešake, zaobilazeći klimava
zaprežna kola i strpljive sive magarce, podižući svojim vazdušnim turbinama zagušljive oblake vruće, žute
prašine.
"Ej, ti! Augure!"
Letelica se zaustavila i spustila na izrovanu ulicu; njeno urlanje se stišavalo ka žalosnom cviljenju.
Jedan krupan, mesnat čovek bogataškog izgleda stajao je na putničkom mestu i mahao štapom za
pešačenje.
Svila povika: "Obraćate se meni, gospodine?"
Čovek bogataškog izgleda nestrpljivo mahnu rukom. "Hodi ovamo."
"To i nameravam", rerče mu Svila. Mrtav pas koji je trunuo u slivniku nalagao je da bude
prekoračen dugačkim korakom; to je podiglo oblak debelih muva sa plavim leđima. "Bilo bi više po bon-tonu
da kažete Patera, gospodine, ali ja na to neću obraćati pažnju. Možete me i augurom zvati, ako želite. Jer Vi
ste meni potrebni, vidite. Veoma potrebni. Jedan bog Vas je poslao meni."
Sad je bogatun izgledao bar onoliko iznenađen, ako ne i više, kao Rog kad ga je Svila oborio.
"Potrebne su mi dve - ne, tri karte", nastavi Svila. "Tri karte, ili više. Potrebne su mi odmah, za jednu
svetu svrhu. Vi ih možete lako dati, a bogovi će se osmehnuti na vas. Dajte, molim."
Čovek prosperitetnog izgleda otapka mlaziće znoja sa čela velikom maramicom boje breskve koja
je slala nekakav prejak miris u bitku protiv uličnih smradova. "Pa, ja sam mislio da vama, augurima, vaše
Udruženje ne dopušta da se bavite ovakvim stvarima, Patera."
"Da prosimo? Ne. Potpuno ste u pravu, gospodine. Pa ipak, eno po jedan prosjak na svakom uglu -
sigurno znate šta oni pričaju, ali to uopšte nije ono što vam ja govorim. Nisam gladan, nemam pregladnelu
decu. Ne treba mi Vaš novac za mene lično, nego za jednog boga, i to Izvanaša. Krupna je greška ograničiti
obožavanje samo na Devetoro, jer, ja... Nije bitno. Izvanaš mora dobiti od mene, pre zasenčenja sunca,
prikladnu ponudu. To je krajnje važno. Vi ćete svakako pridobiti njegovu naklonost tako što ćete dati pare za
žrtvu."
"Ja sam hteo..." poče čovek koji je delovao kao bogataš.
Svila diže šaku. "Ne! Novac - najmanje tri karte, odmah. Ponudio sam Vam izvrsnu priliku da
steknete njegovu naklonost. To ste, evo, već izgubili, ali još i sad možete izbeći njegovo nezadovoljstvo, ali
samo ako budete delali bez daljeg odugovlačenja. Za Vaše sopstveno dobro, dajte mi tri karte odmah!" Svila
koraknu bliže, pomno ispitujući zadriglo, znojavo lice tog čoveka. "Strašne stvari Vam se mogu dogoditi.
Užasne!"
Prosperitetni poseže rukom ka novčaniku, govoreći: "Ugledan građanin ne treba nikad da zaustavi
svoju letelicu u ovom kvartu grada. Ja sam naprosto..."
"Ako ste vlasnik ovog letećeg vozila, Vi možete lako izdvojiti tri karte. Ponudiću i molitvu za Vas -
mnoge molitve, tako da biste mogli, jednog dana, da se domognete..." Svila zadrhta.
Vozač potmulo odbrusi: "E, aj zaćuti, jeote, i pusti Krva da govori, koljaču, bre." Onda reče svome
gazdi: "Da povezem i njega, Džefe?"
Čovek sa imenom 'Krv' odmahnu glavom. Već je odbrojao tri karte i sad ih je držao raspoređene u
lepezu; pet-šest odrpanaca stadoše nedaleko od Svile i zablenuše se u svetlucanje zlata. "Tri karte kažeš da
želiš, Patera. Evo ih. Prosvetljenje? Jesi li hteo da kažeš da bi mi bogovi mogli omogućiti da se domognem
prosvetljenja? Ko o čemu, vi proroci o tome. Al' mene baš briga za prosvetljenje. Trebaju mi neke informacije.
Ti reci meni ono što ja želim znati, pa ti dajem sve tri. Vidiš ih? Onda možeš da prineseš tu divnu žrtvu
natenane ili uradiš šta god drugo hoćeš s tim parama. A? Slažeš se?"
"Ne znaš šta rizikuješ. Kad bi znao..."
Krv prezrivo frknu. "Znam da nijedan bog nije došao ni na jedan prozor u ovom gradu još od
vremena kad sam ja bio mlad, Patera, bez obzira na to šta vi kasapi cvilite i zavijate. Više ništa i nije potrebno
da znam. Ima jedan mantejon u ovoj ulici, tačno? Na mestu gde Ulica srebra ulazi, pod nekim uglom, u nju?
Nikad nisam bio u tom delu ovog kvarta, ali, pitao sam, i tako su mi rekli."
Page 4
Svila klimnu glavom. "Ja sam augur tamo."
"Znači, matori oteg'o papke, a?"
"Patera Štuka?" Svila iscrta znak sabiranja u vazduhu. "Da. Patera Štuka je već više od godinu dana
kod bogova. Da li si ga poznavao?"
Prenebregavši ovo pitanje, Krv klimnu glavom, sam za sebe. "Otiš'o u Glavni procesor, a-ha-ha?
Dobro, Patera. Nisam ja neki religiozan, niti glumim da jesam. Ali sam obećao mom - hm, jednoj osobi - da ću
otići u taj tvoj mantejon i izgovoriti nekoliko molitava za nju. Prineću ja i žrtvu, znaš. Zato što znam da će me
ona pitati da li sam to učinio. To ti je preko, i iznad, ove tri karte ovde. E, sad. Ima li tamo nekog da me pusti
unutra?"
Svila opet klimnu glavom. "Mejtera Mermer ili Mejtera Nana će to sa oduševljenjem učiniti, siguran
sam. Naći ćeš obe u palestri, s druge strane našeg igrališta." Svila zaćuta, zamišljen. "Mejtera Nana je pomalo
stidljiva, mada je sa decom divna. Možda je bolje da pitaš za Mejteru Mermer, koja će biti u prvoj sobi s tvoje
desne strane. Ona bi mogla poveriti jednoj od starijih devojčica rukovođenje ženskim odeljenjem, taj sat ili
duže, rekao bih."
Krv sklopi lepezu od karata, kao da će ih sledećeg trenutka dati Svili. "Ne oduševljavaju me mnogo
ti hemijski ljudi, Patera. Neko mi je rekao da imate Mejteru Ružu. Možda bih mogao dobiti nju, ako je još tu?"
"Oh, da." Svila se nadao da mu se u glasu neće odraziti pometenost koju je osećao kad god je
razmišljao o Mejteri Ruži. "Ali ona je u odmaklim godinama, gospodine, i mi se trudimo da poštedimo njene
jadne noge koliko god možemo. Siguran sam da će Mejtera Mermer obaviti posao na sasvim zadovoljavajući
način."
"Nema sumnje da hoće." Krv još jednom prebroja svoje karte; njegove usne su se pokretale, a
debeli prsti sa mnoštvom prstenja kao da nisu nikako hteli da se rastanu od tananih, sjajnih pravougaonika.
"Maločas htede nešto da mi kažeš o prosvetljenju, Patera. Pomenuo si i da ćeš se moliti za mene."
"Jesam", reče Svila žustro, "a to sam i mislio. Moliću se."
Krv se nasmeja. "Nemoj se mučiti oko toga. Ali radoznao sam, a osim toga nikad nisam imao prilike
da pitam nekoga od vas o tome. Zar nije prosvetljenje manje-više isto što i posednutost duhovima?"
"Ne baš, gospodine." Svila poče grickati donju usnu. "Znaš, gospodine, u sholi smo učili
jednostavne, prijatne odgovore na sva takva pitanja. Morali smo ih recitovati da bismo položili ispit, a ja sam
sad u iskušenju da ih recitujem tebi. Ali te dve konkretnosti - prosvetljenje, hoću reći, i posednutost - uopšte
nisu jednostavne stvari. Ili, bar, prosvetljenje nije. Ja o posednutosti ne znam mnogo; neki od najcenjenijih
hierologa veruju da ona postoji samo potencijalno i da se nikad ne ostvaruje."
"Bog, navodno, navuče čoveka na sebe, kao tuniku - tako se priča. Pošto to i neki ljudi mogu, što ne
bi i bog?" Gledajući Svilin izraz lica, Krv se još jednom nasmeja. "Ne veruješ ti meni, a, Patera?"
Svila reče: "Nikad nisam čuo za takve ljude, gospodine. Neću reći da oni ne postoje, zato što vi
tvrdite da postoje, iako se čini da je to nemoguće."
"Još si ti mlad, Patera. Ako si voljan da izbegneš mnogo grešaka, ne zaboravi to." Krv pogleda svog
vozača postrance. "Pazi da mi neko od ovih lešinara ne pipa vozilo, Grisone."
"Prosvetljenje..." reče Svila. Gladio se šakom po vilici, prisećajući se.
"Meni se čini da bi to trebalo biti lako. Odjednom znaš mnoge stvari koje ranije nisi znao, zar ne?"
Krv zastade, gledajući Svilino lice. "Stvari koje ne umeš objasniti ili ti nije dozvoljeno da ih objasniš?"
Prođe patrola Garde. Svakom je bila puška o ramenu, a leva šaka na balčaku mača. Jedan
pozdravi Krva tako što vrhovima prstiju dotače štitnik svoje veselozelene kape.
"Teško je to objasniti", reče Svila. "U posednutosti čovek uvek nauči nešto, dobro ili rđavo. Tako su,
bar, nama govorili na nastavi, mada ja ne verujem... U prosvetljenju, događa se mnogo više. Najviše što
teodidakt može podneti, rekao bih."
"To se desilo i tebi", reče Krv tiho. "Mnogi od vas kažu da su to doživeli, ali ti to tvrdiš iskreno.
Doživeo si, ili veruješ da si doživeo, prosvetljenje. Misliš da je to stvarno."
Svila načini jedan korak nazad i nalete na nekog od radoznalaca koji su stajali unaokolo. "Nisam
nazvao sebe prosvetljenim, gospodine."
"Nije ni bilo potrebno. Slušao sam te. E sad slušaj ti mene. Ne dajem ja ove tri karte tebi, ni za tvoje
sveto prinošenje žrtve, nizašta. Ja tebi plaćam da mi odgovoriš na neka pitanja, a ovo je poslednje. Hoću da
mi kažeš - ovog trenutka - šta je prosvetljenje, kad si ga doživeo i zašto si ga doživeo. Evo ih." On opet podiže
tri karte. "Reci mi, Patera, i tvoje su."
Silk razmisli, pa ih istrže iz Krvove ruke. "Neka bude kako si rekao. Prosvetljenje znači da razumeš
sve na onaj način kako to razume i bog koji ti prosvetljenje daje. Ko si i ko su, zapravo, svi ostali. Sve ono što si
mislio da razumeš, sad sagledaš sa potpunom jasnoćom, sve u tom jednom trenu, i onda uvidiš da do tada
nisi, zapravo, razumeo ništa."
Gledaoci su se domunđavali. Neki su pokazivali prstom ka Svili. Jedan mahnu čoveku koji je u
blizini teglio ručna kolica za prodaju robe i ovaj stade.
Page 5
"Samo u jednom trenu", reče Krv.
"Da, samo u jednom trenu. Ali uspomena ostane, tako da znaš da si znao." Tri karte i dalje su mu
se nalazile u podignutoj ruci; najednom pomisli da će mu ih oteti neko iz te dronjave gomile oko njega i glatko
uvuče ruku u džep.
"A kad se to tebi dogodilo? Prošle nedelje? Prošle godine?"
Svila odmahnu glavom, pa diže pogled ka suncu. Vide kako tanka crna linija zastora dotiče sunce,
upravo u tom trenutku. "Danas. Pre manje od jednog sata. Lopta je - igrao sam sa dečacima, imali smo
utakmicu..."
Krv odmahnu rukom, odbacujući tu utakmicu.
"Tad se dogodilo. Činilo mi se da se sve zaustavilo. Zaista ne mogu reći da li je to trajalo jedan tren,
ili dan, ili godinu, ili ma koje drugo razdoblje - i ne verujem da bi ijedna takva procena o trajanju bila tačna.
Možda njega zato zovu Izvanaš: zato što on stoji izvan vremena, uvek."
"A-ha." Krv dade Svili jedan znak naklonosti, osmeh, ali ne bez gunđanja. "Siguran sam da je sve to
dim. Nekakvo sanjarenje. Ali moram priznati da je zanimljiv dim, kad ti pričaš. Nikad ranije nisam čuo tako
nešto."
"Nije bilo baš ono što nas uče u sholi", priznade Svila, "ali ja osećam, u srcu da je bilo istinito."
Oklevao je. "Hoću reći, ono što mi je pokazano, bilo je istinito. Naime, prikazan mi je deo jedne beskrajne
panorame prepune raznih stvari. On je u svakom smislu izvan našeg svitka, ali je i unutra, sa nama, u isto
vreme. Mislim da su svi drugi bogovi samo unutra, ma koliko veličanstveno nama izgledali."
Krv slegnu ramenima. Pogled mu je lutao ka publici u dronjcima. "Heh, bar ovi ti veruju. Ali pošto
smo mi samo unutra, šta nas briga ako je on i napolju, a, Patera?"
"Možda nam nije svejedno ili nam neće biti svejedno jednog dana. O tome još nisam ni počeo da
razmišljam." Svila opet diže pogled: zlatni drum sunca, opružen preko neba, već je bio primetno uži. "Možda
će to biti najvažnija stvar u svitku. Mislim da hoće."
"Ne vidim kako bi."
"Moraćeš da sačekaš pa da vidiš, sine moj - a moraću i ja." Svila još jednom zadrhta kao od
hladnoće. "Hteo si da znaš zašto sam dobio taj blagoslov, zar ne? To je bilo tvoje poslednje pitanje: zašto bi
se nešto tako ogromno dogodilo nekome tako beznačajnom kao što sam ja. To si pitao?"
"Da, ako taj tvoj bog dopušta da ikome to kažeš."
Krv se iscerio, pokazujući krive zube koji su odavno izgubili normalnu boju; a Svila, iznenada, bez i
trunčice svoje volje, vide pred sobom, mnogo jasnije nego što je ikad video ovoga u letelici, jednog drugog
Krva, gladnog i uplašenog mladića, punog podmuklih planova, koji je pre jednog pokolenja bio Krv.
"I uz to, ako ti ne cvikaš, Patera."
"Cvikaš?"
"Ako nemaš ništa protiv. Ako nemaš utisak da ćeš time prekršiti njegova pravila."
"A, tako." Svila pročisti grlo. "Ne protivim se ja, ali, isto tako, i nemam naročito dobar odgovor. Zato
sam ti oteo tri karte iz ruke i zato su mi i potrebne - to je bar deo razloga. Možda je naprosto posredi to da on
ima nekakav zadatak za mene. Ima; znam; i nadam se da je to celo objašnjenje. Opet, pomislio sam da on
možda želi da me uništi, pa smatra da mi duguje prosvetljenje pre nego što udari. Ne znam."
Krv se sruči nazad u plišano sedište za putnika, opet tapkajući mirišljavom maramicom lice i vrat.
"Hvala, Patera. Sad smo se poravnali. Ideš na pijacu?"
"Idem. Da mu kupim finu žrtvu, pomoću ove tri karte koje si mi dao."
"Platio. Ja ću otići iz tvog mantejona pre nego što se ti tamo vratiš, Patera. Bar se tako nadam. Diži
krov, Grisone."
Svila uzviknu: "Čekaj!"
Krv ustade, iznenađen. Šta je, Patera? Nema frke, nadam se?"
"Slagao sam te, sine moj - ili sam te naveo na pogrešne zaključke, nehotice. On, Izvanaš, rekao mi
je zašto, a ja sam se pre nekoliko minuta, u razgovoru sa jednim dečakom koji se zove Rog i koji je student u
našoj palestri, toga setio." Svila priđe bliže, tako da je sad piljio u Krva preko ruba napola podignutog krova
letelice. "Zbog augura koji je držao naš mantejon kad sam ja došao. Taj se zvao Patera Štuka. Veoma dobar i
veoma pobožan čovek."
"Kazao si da je umro."
"Jeste. Jeste, umro je. Ali se molio pre smrti, molio se, iz nekog razloga, baš Izvanašu. Čuli su ga.
Njegova molitva je uslišena. Sve je to meni objašnjeno, a sad sam dužan da objasnim ja tebi, jer je to deo
naše pogodbe."
"Pa onda bi i trebalo da mi bude objašnjeno. Ali što brže možeš."
"U svojim molitvama tražio je pomoć." Svila provuče prste kroz nemarnu hrpu kose boje slame.
"Kad se mi... kad se neko moli Izvanašu za pomoć, on i pošalje pomoć."
"Lepo od njega."
"Ali ne uvek - ne, niti često - onakva pomoć kakvu želimo ili očekujemo. Patera Štuka, taj dobri
Page 6
starac, molio se predano. A ja sam ta pomoć..."
"Teraj, Grisone."
U vozilu zagrmeše naprave za potiskivanje vazduha. Krvova crna letilica se uzdiže nelagodno, prvo
zadnjim delom; ljuljanje je bilo zabrinjavajuće jako.
"...ta pomoć koju je Izvanaš poslao njemu, u svrhu spasavanja mantejona i palestre", dovrši Svila.
Uzmače jedan korak i zakašlja se, u oblacima prašine koji su se brzo raskrupnjavali. Napola samome sebi, a
napola gomili koja je klečala oko njega, on još reče: "Ja ne mogu očekivati pomoć od njega, jer, ja sam ta
pomoć."
Ako je iko od njih razumeo, to ni po čemu nije bilo očigledno. Kašljući još, on iscrta znak sabiranja i
promrmlja kratku formulu blagoslova, koju poče 'najsvetijim imenom Pesa, oca božjeg', a završi pominjanjem
'Pesovog najstarijeg deteta, Scile, pokroviteljke ovog mesta, našeg svetog grada Virona'.
Približavajući se pijaci, Svila je razmišljao o ovom slučajnom susretu sa bogatašem u lebdilici. Krv;
tako ga je zvao njegov vozač. Tri karte, to je bio daleko, daleko previsok honorar za odgovore na nekoliko
jednostavnih pitanja; osim toga, augurima se i ne plaća, nego čovek, ako oseća naročitu zahvalnost,
eventualno može dati neki prilog. Tri cele karte; jesu li još tu?
Zavuče ruku u džep. Prsti naiđoše na glatku, elastičnu površinu lopte. On je izvuče, a sa njom,
nehotice, i jednu kartu, koja sevnu na suncu i pade pred njegove noge.
Isto onako munjevito kako je oteo loptu od Roga, on sad dograbi kartu. Ovo je rđav kvart, podseti on
sebe, iako u njemu živi tako veliki broj dobrih ljudi. Kad nema zakona, i dobri ljudi kradu: njihova imovina
iščezava, pa zato oni nemaju drugog izlaza nego da i sami ukradu od nekoga. Šta bi mislila njegova majka da
je doživela da vidi gde ga je Udruženje uputilo na rad? Umrla je tokom njegove poslednje godine u sholi, još
verujući da će on biti raspoređen u neki od bogatih mantejona na Palatinu i da će jednog dana postati Prvi
govornik.
"Ti tako lepo izgledaš", govorila je, propinjući se na prste da zagladi njegovu buntovnu kosu. "Tako
si visok! O, Svilo, sine moj! Moj dragi, dragi sine!"
(A on se sagnuo da bi ga ona mogla poljubiti.)
Sine moj. Njega su učili da se tako obraća običnim ljudima, ne-sveštenicima; čak i onima koji su
trostruko stariji od njega. Izuzetak su ipak bili ljudi na vrlo visokim položajima u društvu; ali takvi su, najčešće,
imali neku titulu koja se mogla elegantno upotrebiti kao zamena, na primer - pukovnik, komisionar, ili čak
savetnik, iako Svila nikad nije sreo nikog od takvih, niti imao mogućnost da ih u ovom delu grada ikada sretne.
Video je, međutim, zidni plakat sa zgodnim licem savetnika Lorisa, koji je bio sekretar Ajuntamientoa; ali su te
crte lica bile donekle oštećene, jer je neki vandal nožem jedanput zasekao i nekoliko puta ubo taj poster. Svila
najednom oseti zadovoljstvo što je član Udruženja, a ne političar, iako je majka prvenstveno želela da se on
posveti politici. Niko, valjda, ne bi sekao i bušio portret Njegove svetosti, Prvog govornika.
On baci loptu u desnu ruku, a levu zavuče u džep. Tu su kartice: jedna, druga, treća. Mnogo koji
stanovnik ovog kvarta rmbaće od dizanja zastora pa sve do mraka - nosiće cigle, slagaće sanduke jedan na
drugi, klaće životinje, tegliće kao marva, trčkaraće pod teškim nosiljkama bogataša, čistiće metlom i krpom -
za platu od tri karte godišnje. Njegova majka dobijala je šest - dovoljno da jedna žena i jedno dete žive
pristojno - od nekog fonda u banci; ali taj fond nikad nije objasnila, a sa njenom smrću i fond se ugasio. Ona
ne bi bila srećna kad bi ga sad videla u ovom kvartu, kako pešači ulicom siromašan kao i veliki deo ovdašnjeg
naroda. Ali ona u svakom slučaju nikada nije bila srećna. Njene krupne, tamne oči bile su često blistave od
suza čiji uzrok nije bio finansijski, nego neki tajanstveniji; njeno maleno telo potresali su jecaji, koje on, Svila,
nikako nije mogao ublažiti.
("O, Svilo! Jadni moj dečko! Sine moj!")
On je ovome Krvu govorio prvo gospodine, a kasnije sine moj, a da maltene nije ni primetio prelaz
sa jednog na drugo. Ali, zašto? Gospodine - zato što je doleteo takvim vozilom, jasna stvar; samo najbogatiji
ljudi mogu sebi priuštiti da budu vlasnici letelica. Posle, sine moj. "Znači, matori oteg'o papke, a?... Šta nas
briga ako je i on napolju?... Lepo od njega." Krvov izbor reči i fraza i njegov maltene otvoreni prezir prema
bogovima, nisu bili u skladu sa letelicom; govorio je bolje, daleko bolje nego većina ljudi u ovom kvartu Virona,
ali ni približno ne kao povlašćeni, dobro vaspitani čovek koga bi Svila očekivao da vidi u privatnoj letelici.
On slegnu ramenima i izvuče tri karte iz džepa.
Uvek je postojala mogućnost, i to znatna, da karta (a još pre bit, koji je delić karte) bude
falsifikovana. Čak je postojala mogućnost, koju Svila priznade sebi, da ovaj čovek bogataškog izgleda ima u
svojoj kutijici za karte posebno mesto za lažne. Ali činilo se da su ove tri prave: pravugaonici oštrih ivica,
dimenzija dva sa tri palca, sa komplikovanim zlatnim lavirintima koji su zaštićeni prelivom od neke izuzetne
materije, praktično neuništive ali ipak gotovo nevidljive. Govorilo se da ako su zlatne šare na bilo koje dve karte
podudarne, onda bar jedna od tih karata mora biti krivotvorena. Svila zastade da ih uporedi, a onda odmahnu
glavom i produži sa jednakom hitnjom ka pijaci. Ako su ove karte dovoljno dobre da prevare prodavce
životinja, onda ništa drugo nije važno, mada će on biti lopov. U tom slučaju: molitva Tenebrozu Tartarusu,
Page 7
starijem Pesovom sinu, zastrašujućem bogu noći i lopova.
Mejtera Mermer sedela je iza svih svojih učenica i gledala. Bejaše, jednom, jedno doba kad je
stajala. Isto tako, bejaše i doba kad su njene učenice mukotrpno radile sa tastaturom kompjutera, a ne sa
kamenim tablicama i kredom. A danas, evo, u godini... koja god bila, koja god...
Nije uspela da pozove svoju hronološku funkciju. Pokuša da se priseti kad joj se to poslednji put
desilo.
Mejtera Mermer je u svakom trenutku mogla pozvati potpuni spisak svojih neupotrebljivih ili
defektnih komponenti, ali već pet ili pedeset godina nije to učinila. Zašto i čemu? Zašto bi ona - a zašto bi iko?
ikad? - još uvećavala količinu jada koju su bogovi odlučili da joj dodele? Nisu li oni dovoljno svirepi, gluvi za
njene molitve već toliko godina, toliko decenija i dana i uspavanih, napola zaustavljenih sati? Pes, veliki Pes,
on je i bog mehanizama, kao i mnogo čega drugog. Možda je previše zauzet da bi nju primetio.
Dočarala je sebi sliku: Pes stoji u njihovom mantejonu. Visok kao talus, udovi glatki, izvajani od
nekog belog kamena koji ima finiju, sitniju građu nego brodski kamen - oči su mu smrtno ozbiljne, ali ništa ne
vide. Plemenito čelo. Smiluj se meni, Pes, molila se ona. Smiluj se meni, smrtnoj devojci koja te sada doziva,
ali će uskoro prestati, zauvek.
Desna noga joj već godinama postaje sve ukočenija, a povremeno joj se činilo da i kad sedi ovako
mirno...
Dečji glas: "Zaspala je!"
...da i kad sedi ovako mirno kao sad i gleda decu gde pišu 'devetnaest manje dvadeset devet' i
dobijaju devet, ili 'sedamnaest više sedam' i dobiju dvadeset tri - da i kad sedi ovako mirno kao sad, a vid joj
više nije onako oštar kao nekad, iako i sad vidi krivudave kredaste brojeve na kamenim tablama, ako pišu
krupno, a sva deca tih godina pišu krupno, iako imaju bolji vid nego ona...
Da, da, da joj preti pregrevanje, stalno, još veće, bar kad je vrućina. Pese, veliki Pese, bože neba,
sunca i oluje, daj sneg! Hladan vetar daj!
Vidi kakvo leto, beskrajno, nema snega, nema jesenjih kiša, a već im prolazi sezona, već smo
maltene u dobu snega, a snega nema. Vrućina, prašina, oblaci svi prazni, žute maglice. Pa o čemu razmišlja
taj Pes, Gospod Pes, muž žitorodne Ehidne i otac sedmoro?
Jedna devojčica: "Zaspala je, gledajte!"
Druga: "Ja mislila oni ne spavaju."
Neko kuca na vrata palestre, ona vrata sa Ulice sunca.
"Ja ću!" Bio je to Zlatoglavin glas.
"Ne, ja ću!" Ratelin.
Mirisni, beli cvetovi i oštri, beli zubi. Mejtera Mermer se udubi u meditaciju o imenima. Cvetovi, ili bar
nekakve biljke, za biološke devojčice. Životinje i životinjski proizvodi za biološke dečake. Metali ili razne vrste
kamena, za nas.
Obe u glas: "Pusti mene!"
Njeno staro ime bilo je...
Njeno staro ime... bilo je...
Tresak. Oborile stolicu. Mejtera Mermer ustade kruto, držeći se jednom rukom za prozorski okvir.
"Ovog trenutka da ste prestale s time!"
Mogla je u svakom trenutku pozvati kompletan spisak svojih neupotrebljivih i defektnih komponenti,
ali se već oko stotinu godina nije odlučila da to učini. Međutim, s vremena na vreme, uglavnom kad je kenoba
ležala na noćnoj strani, izvan svetlosti dugog sunca, ta lista je iskrsavala u njenoj svesti sama od sebe,
nepozvana.
"Akvifolija! Razdvoj te dve, dok se ja ne naljutim!"
Mejtera Mermer je pamtila i kratko sunce: disk narandžaste vatre. Činilo joj se da se glavna
prednost tog starog sunca očitovala u tome da se pod njegovim zracima nikad nijedna lista i nijedan ekranski
meni nisu pojavljivali nepozvani.
Obe uglas: "Sestro, htela sam..."
"E pa neće nijedna od vas dve", odvrati im Mejtera Mermer.
Još jedno kucanje, preglasno za čukljeve od kosti i kože. Mora ona, i mora da požuri, inače bi
moglo da se desi da Mejtera Ruža pođe da otvori vrata, a to bi onda bio povod za žalbe koje bi potrajale duže
nego sneg. Ako uopšte dođe taj sneg, već jednom.
"Idem ja sama. Češljo, ti upravljaš odeljenjem dok se ne vratim. Postaraj se da svako radi svoj
posao. Svako, bez izuzetka." Da bi završnim rečima dala veću težinu, Mejtera Mermer sačeka najduže što je
smela. "Očekivaću da imenuješ one koje su se rđavo ponašale."
Jedan dobar korak ka vratima. U njenoj desnoj nozi postoji taj aktivator koji hoće da se zaglavi ako
ostane sasvim neupotrebljen sat ili više vremena; ali sad kao da radi maltene dobro. Još jedan korak. Evo, još
jedan. Dobro je, dobro je! Pese, hvala ti.
Pređe u hodnik, stade da oslušne nema li odmah nekog nereda u učionici, pa othrama hodnikom
Page 8
do ulaznih vrata.
Neki krupan, mesnat čovek bogataškog izgleda, visok maltene kao Patera Svila; taj je lupao po
drvenim pločama ulaznih vrata, i to izrezbarenom ručkom svog štapa za šetnju.
"Neka ti svaki bog bude naklonjen jutros", reče Mejtera Mermer. "Kako ti mogu biti na usluzi?"
"Zovem se Krv", reče taj čovek. "Razgledam imanje. Već sam video bašte i to sve, ali zgrade su
zaključane. Želeo bih da me provedeš kroz njih, a i ovu da mi pokažeš."
"U našu kenobu ne mogu te pustiti nikako", reče Mejtera Mermer čvrsto. "U stambeni deo ne možeš
sam. Rado ću ti pokazati naš mantejon i našu palestru - ako imaš opravdan razlog za svoju želju da ih
razgledaš."
Krvovo lice postade još crvenije. "Proveravam u kakvom su stanju zgrade. Koliko sam ja spolja
video, na svima njima mora dosta da se radi."
Mejtera Mermer klimnu glavom. "Bojim se da je to sasvim tačno, mada mi ovde činimo sve što
možemo. Patera Svila je opravljao krov mantejona. To je bilo najhitnije. Da li je istina..."
Krv je prekide. "Kenoba - to vam je ona kao kućica koja izlazi na Ulicu srebra?"
Ona klimnu glavom.
"Stambeni deo, to vam je ono gde se sastavljaju Ulica srebra i Ulica sunca? Mala, sa tri ugla, u
zapadnom delu bašte?"
"Tako je. Da li je, dakle, istina da će čitavo ovo imanje biti prodato? To su neka deca govorila."
Krv je pogleda ispitivački. "Da li je Mejtera Ruža čula za to?"
"Pretpostavljam da je čula takva govorkanja, ako to pitaš. Nisam s njom razgovarala o tome."
Krv klimnu glavom; bilo je to sasvim malo naginjanje glave napred, koje verovatno ni sam nije
primetio. "Nisam rek'o onom vašem kasapinu sa glavom k'o kučina. Izgledao je kao neko ko bi mog'o da pravi
probleme. Ali ti reci Mejteri Ruži da su govorkanja istinita, jesi čula? Reci joj da je već prodato, sestro. Prodato
meni."
Pre nego što sneg poleti, nas ovde neće biti, pomisli Mejtera Mermer, čuvši budućnost, svoju i svih
njih, u Krvovom tonu. Otići pre zime. Nastaniti se na nekom drugom mestu, gde će Ulica sunca biti samo
uspomena.
Blagosloveni sneg, da ohladi njene butine; ona dočara sebi sliku kako sedi nepomična, a u krilu joj
leži nanos svežeg, tek napadalog snega.
Krv reče: "I reci joj moje ime."
2. ŽRTVA
Kao i svakog dana osim scildanima, na pijaci je bio opšti krkljanac, i to 'od podne pa dok sunce ne
bude najtanje što biti može'. Ovde je bio izložen na prodaju ili trampu svaki proizvod vironskih njiva i bašta:
jam, strelasti koren i brdski krompiri; crni luk, ljutika, praziluk; bundeve žute, narandžaste, crvene i bele;
asparagus, pregladnelo željan sunca; pasulj crn kao noć ili pegav kao lovački pas; trava potočarka, toliko
mokra da se iz nje voda cedi, doneta iz sve plićih rečica koje hrane jezero Limnu; zelena salata i sočno
zelenilo stotinu vrsta; vatreni biberi; pšenica, proso, pirinač i ječam; kukuruz žuti, beli, plavi i crveni. Sve se to
presipalo, jedno je curilo, drugo se prelivalo, iz ćupova, vreća, košara - mada je Patera Svila zapazio, sa
nezadovoljstvom, da su cene više nego što ih je ikad ranije video, kao i da su mnogi klasovi žita zakržljali i
krezubi.
Uprkos suše, bile su tu i urme, i grožđe, pomorandže i limunovi, kruške, papaje, narovi i sitne crvene
banane; angelika, miloduh, sladić, cicel, kardamom, onajz, bosiljak, mažuran, divizma, peršun, kamenika i
desetine drugih trava.
Ovde su parfimisti mahali visokim perjanicama sušenih stepskih trava, da bi rasuli kroz pregrejani
vazduh mirise koji navodno odgovaraju ovom ili onom, i svakom zamislivom, ženskom imenu; ti miomirisi
ratovali su protiv ukusnih aroma mesa na roštilju i klobučavih čorbi, ali i protiv smradova ljudi, i zveri, i izmeta
ljudi i zveri. Goveđe polutine i cele mrtve svinje visile su ovde sa kula od kovanog gvožđa surovog izgleda; a tu
je (kad je Svila skrenuo levo, tragajući za prodavcima živih ptica i životinja) bila i bogata jezerska žetva: ribe
širom razjapljenih usta, srebrnih bokova i izbuljenih očiju; dagnje; puzave žive jegulje; trzavi crni rakovi sa
hvataljkama nalik na makaze za potkresivanje žbunja, sa očima poput rubina i debelim repovima dužim od
jednog pedlja; sumorne sive guske i patke bogato odevene u smeđu, zelenu, crnu i onu čudnovatu plavu boju
koja se tako retko viđa ma gde drugde, da je dobila ime pačja plava. Stolovi na rasklapanje i debela
polihromna ćebad bejahu rašireni po ugaženoj ali neravnoj zemlji, a na njima narukvice, ukrasne igle, bleštavo
prstenje, slapovi ogrlica, elegantni mačevi, ravne kame sa drškama od retkih vrsta tvrdog drveta ili od obojene
štavljene kože, pa čekići, sekire, renda i trlice.
Iako se žurno probijao kroz gomilu, u čemu su mu znatno pomagali visina, njegova pozamašna
snaga i sveštenički status, Svila je ponegde i zastajao: ovde nervozni zeleni majmun vadi, za jedan bit,
Page 9
ceduljicu na kojoj je predskazana tvoja sudba, tamo tkalja stara samo osam ili devet godina pravi
desetohiljaditi čvor na tepihu, pri čemu njene ruke rade, čini se, bez ikakve veze sa ravnodušnim, praznim,
malim licem.
Povremeno je, gurajući se napred ili stojeći, zavirivao duboko u oči ovih koji su došli da kupe ili
prodaju; trudio se da zaviri i u njihova srca. Podsećao je sebe (kad god je to bilo potrebno) da sve njih Pes
veoma ceni i voli. Veličanstveni Pes, koji shvata daleko više nego što smrtnik može; on smatra da je ova
izbledela domaćica sa korpom o ruci dragocenija nego ijedan kip od slonove kosti; i da je ovaj zlovoljan, rošav
dečak (tako je Svila o njemu razmišljao, mada je ovaj bio samo godinu-dve mlađi od njega) koji se vrzma
gledajući da ukrade neku minđušu ili jaje, vredniji nego sva roba koju svi takvi momčići, zajedno, ikada mogu
ukrasti. Pes je sagradio ovaj svitak za ljude. Nije napravio muškarce, žene i decu da bi popunio svitak.
"Danas uhvaćeno!" povika pet-šest glasova. Dobrom voljom Molpe Melodiozne, ili prostom
slučajnošću, posle nebrojenih ponavljanja, povikali su ovo maltene savršeno uglas. Svila pođe za tim zvukom i
nađe se među onim prodavcima koji su mu bili potrebni. Jeleni sputanih nogu ovde su se propinjali i bacakali;
njihove blage, smeđe oči bile su podivljale od straha. Ogromna zmija uzvijala je pljosnatu, zlonamernu glavu,
šišteći kao čajnik na peći; živi lososi pljuskali su i gutali vodu u mutnim rezervoarima sa staklom na prednjoj
strani; svinje su hrnjkale, jagnjad blejala, piladija je kokodakala, a jarci su se šetkali tamo-amo, gledajući
prolaznike radoznalo, ali i sa oštrim nepoverenjem. Koja bi od ovih životinja, i da li ijedna, bila prikladna kao
žrtva-zahvalnica Izvanašu? Tom usamljenom, maglovitom bogu, tajanstvenom, dobrodušnom i strogom, čiji je
saputnik on, Svila, nedavno bio, tokom jednog razdoblja koje kao da je trajalo kraće od trena i duže od
vekova. Svila je sad stajao nepomičan na rubu uzavrele gomile, natisnut jednom nogom uz neoguljena brvna
od kojih je bila načinjena ograda za jarce, i preispitivao celu zalihu svog prašnjavog znanja, sticanog uz toliko
truda tokom osam godina u sholi; ali nije našao ništa.
S druge strane ograde sa jarcima, jedan jasno obeleženi mladi magarac kaskao je u krug,
menjajući smer kad god bi njegov vlasnik pljesnuo rukama; a na gazdin zvižduk izvodio je naklon (jedna
prednja noga ispružena napred, široko čelo pritisnuto u prašinu). Takva uvežbana životinja, pomisli Svila, bila
bi svakom bogu veličanstvena žrtva; ali cena ovog magarca pre će biti trideset karata, nego tri.
Jedan ugojeni vo podseti ga na čoveka bogataškog izgleda, zvanog Krv; uz dugo i tvrdo pogađanje,
Krvove tri karte mogle bi kupiti ovog vola. Mnogi auguri odaberu takvu žrtvu kad god mogu, jer ono što bi
ostalo posle prinošenja bilo bi dovoljno da kuhinja u palestri bude bar nedelju dana puna i da se Mejtera Ruža,
Mejtera Nana, i on sam, najedu 'kao komisija' svakog od tih dana, iznova; ali Svila nije mogao poverovati da će
ta osakaćena, u štali tovljena životinja, ma koliko raskošna, prijati ma kom bogu. On sam je retko kad jeo
meso, ma koje vrste.
Jagnjad, sasvim crna za Stigijca Tartarosa, za Hieraksa Smrtonosnog i za Sumornu Feju, a
najčistije bele boje za preostale iz grupe Devetoro, bejahu žrtve najčešće pominjane u hrazmološkim spisima;
ali on je već nekoliko puta nudio takve žrtve, pa ipak nije privukao nijedno božansko prisustvo u njihov Sveti
prozor. Pa kakva bi to zahvalnost bila, žrtvovati jedno jagnje - ili čak celo stado takve jagnjadi, jer Krvove tri
karte su omogućavale da se kupi veliki broj njih - skrivenom bogu koji je, i bez ikakvog podmićivanja, njemu
ukazao toliku naklonost danas?
Eno majmuna sa psećom glavom koji je dresiran da svome vlasniku osvetljava put buktinjom ili
fenjerom i ujedno (bar prema reklami, nepismeno sastavljenoj, na plakatu ispred majmuna) da brani gazdu od
razbojnika i ubica. Taj bi koštao gotovo isto kao magarac. Svila odmahnu glavom i pođe dalje.
Iznad glava svih njih prelete spokojno Letač, možda onaj isti. Njegova tanana krila sad su bila
vidljiva, a telo mu je bilo tamni krst naspram sunčeve trake koja se počela zamračivati. Robusni bradonja
pored Svile zatrese pesnicom ka nebu, a nekoliko drugih ljudi progunđa kletve.
"Niki nikad kišu ne vole", izjavi najbliži prodavac živih životinja filozofski, "al jopet svaki oće da jede."
Svila klimnu glavom, izražavajući saglasnost. "Bogovi se osmehuju na nas, sine moj, ili je bar tako
zapisano. Ali čudo je da nam se ne smeju na sav glas."
"Da l' misliš da nas oni stvarno špijoniraju, Patera, ko što Ajuntamijento uvek kaže? Il donose kišu?
Kišu i oluju, govorijo je moj stari ocko, a i njegov pre njega. Ja sam primetijo da to često bude. Pes Svevišnji
dobro zna da trebamo kišu ovih dana, još kako."
"Ja to zaista ne znam", priznade Svila. "Danas sam, oko podne, video jednog, a evo kiše još nema.
A što se tiče osmatranja Virona, šta bi to Letač mogao videti što ne može bilo koji putnik iz inostranstva?"
"Ništa, kolko ja znam." Prodavac pljunu. "A i ovo kažu da donosi kišu, Patera. Aj pa da uspe danas.
Ti si dobru žrtvu tražijo, a?"
Na Svilinom licu se verovatno ocrtalo iznenađenje, jer se prodavac široko osmehnu, otkrivajući
polomljen prednji zub. "Znajem ja tebe, Patera - stari mantejon na Sunčevoj. Al si danas prošo pored one
ovce ko ništa. Sigurno ti nisu radile poso."
Svila se trudio da izgleda ravnodušno. "Prepoznaću ja onu pravu životinju čim je vidim."
"Tako je, tako je, zato evo vidi moju." Prodavac diže jedan prljavi prst. "Ne, čekaj malo. Prvo da te
Page 10
pitam - ja tebe - nešto. Ja nisam ništa učen, Patera, al, pitam: je l' nije dete najbolja žrtva? Najbolja koju može
čovek, pa i ceo grad, da ponudi bogovima? Najbolja i najveća?"
Svila slegnu ramenima. "Tako je pisano, ali ni najstariji ljudi ovde ne pamte da je takvo žrtvovanje
podneto. Mislim da ja to ne bih mogao učiniti, a u svakom slučaju zakonom je zabranjeno."
"E to je ono što sam teo da rečem!" Kao zaverenik, prodavac podozrivo pogleda oko sebe. "Onda,
šta je najbliže detetu, a? Al ipak po zakonu? Šta je to, pitam ja tebe Patera - pošto smo ti i ja odrasli ljudi,
nismo derištad - šta je ono što pola gospojica na Palatinu hrane onako, usput? Katahrest, je l' nije?"
Teatralnim pokretom prodavac zavuče ruke pod izmrljano crveno platno kojim je bila prekrivena
njegova tezga i izvuče nevelik žičani kavez u kome je bio jedan katahrest narandžaste i žute boje. Svila nije bio
nikakav poznavalac tih životinja, ali mu se činilo da je to jedva nešto više od mačeta.
Prodavac se nagnuo napred, a njegov glas se stišao do rapavog šapata. "Ukraden, Patera.
Ukraden. Inače ga nikad ne bi mogo da prodam tebi, za samo..." On liznu usne; njegov nemirni pogled odmeri
Svilinu iznošenu crnu mantiju i zadrža se na njegovom licu. "Za samo šes male kartice. A on govori. Ide
ponekad i na zadnje noge, a jelo uzima sas prednje. Ko pravo dete, ama baš ko pravo. Će da vidiš."
Gledajući duboko u katahrestove plave oči, koje kao da su se topile (jer su se izdužene zenice,
prilagođene noćnom gledanju, naglo sužavale u sunčevoj svetlosti), Svila je maltene mogao poverovati u ovo.
Prodavac vrhom prsta oproba vrh dugačkog noža. "Jesi zapamtijo ti ovo, a, Tik? Ako jesi, ajde da
zboriš ka ti kažem, i da ne begaš ka te pustim."
Svila odmahnu glavom.
Ako je i video tu kretnju, prodavac ju je prenebregao. "Reci kupi. Reci za časnog augura, Tik. Reci
kupi!" Gurnuo je nesrećnog malog katahresta vrhom noža. "Reci, bre!"
"Ma, nema veze", reče Svila umorno. "Neću ga kupiti."
"Mogo bi fino da gi prineseš na žrtvu, Patera. To ti je najbolja žrtva, a da je po zakonu. Šta reko ja?
Sedam karte? Evo, ću da spustim na šes, al samo danas. Samo šes, jer sam čuo dobre stvari o tebi pa se
nadam i ubuduće da dobro sarađivamo."
Svila opet odmahnu glavom.
"Reko sam da je Tik vruć, a? Peče! Da nisam pritego momka koji ga je uzo, ne bi nikad dobijo Tika
tako jeftino. Pričo sam mu da će ga otkekam kod zelembaći, i tako to."
"Svejedno je to", reče Svila.
"Zato će ga dam stvarno pošto-zašto. Evo, pet kartice, Patera. Evo prođi - a ti pričaj, zabušantu
jedan mali, pričaj! - evo prođi celu pijacu, pa ako nađeš katahresta jeftinije, ti ga tamo kupi i ja ti dam pet
kartice za njega. Evo, da kažemo, pet kartice. Ni upola tako dobrog neće nađeš, ni da pipneš, za pet kartice.
To ti ja obećajem, a ja sam čovek koji nikad nije prekršijo obećanje. Evo nek ti kaže ko god oćeš."
"Ne, sine moj."

"Trebaju mi pare, mlogo sam u krizi, Patera. Valjda ne bi trebo to da govorim, al evo. Čovek mora
da ima pare da bi kupovo životinje koje će posle da prodaje, je l' tako?" Njegov glas se još jednom stiša, tako
da je sad bio jedva čujan. "Ja sam uložijo pare u nekoliko ladnih. Znaješ na šta mislim, Patera? Ladni. Al oni
se ugrejali i ukvarili pre nego što sam mogo da ih premestim. Zato, evo šta će da ti kažem - ja tebi: pet, al
jednu karticu da pišemo kredom. A? Četri odma, a peta kad se vidimo drugi put, a to će da bude na sledeći
molpindan, posle ovog scildana, Patera, ja bi se nado."
"Ne", ponovi Svila.
"Tica", reče mali katahrest razgovetno. "Daa tica, tii los covek."
"Nemoj ti meni da sam ja loš čovek." Prodavac zavuče vitko sečivo između žica kaveza i vrhom
pritisnu majušni ružičasti nos katahresta. "Velečasnog ne zanima nikakva loša ptica. Bre, sisanče jedno
buvljivo." On diže pogled pun nade ka Svili. "Dal te ipak zanima, Patera? Ptica. I to koja govori. E, sad, ne
izgleda baš k'o dete, šta ćemo. Al dobro zbori - vredna životinja."
Svila je oklevao.
"Losa, losa tica", reče mu 'mače' iz kaveza zlobno, hvatajući prednjim šapicama žice. "Tuu!" Poče
tresti žice; majušne crne kandže, oštrije od čioda, sad su se mogle videti na vrhovima belih, paperjastih prstiju
na šapicama. "Losa tica!" ponovi mali katahrest. "Los kuun!"
Nijedan bog nije progovorio kroz Sveti prozor u mantejonu u Ulici sunca još od vremena mnogo pre
Svilinog rođenja. Ovo je, sad, bio božji znak, nesumnjivo: jedna od onih proročkih fraza koje bogovi, načinima
za koje se običan smrtnik ne može ni nadati da će ih ikad razumeti, ubace, pokatkad, i u najbanalniji govor.
Najsmirenije što je mogao, Svila reče: "Pahhh. Ajd pokaži mi tu tvoju pticu koja govori. Kad sam već tu, bar da
vidim." Diže pogled ka suncu koje se sužavalo, kao da je već rešio da krene. "Ali moraću uskoro da se vratim."
"To ti je noćni vran, Patera", reče mu prodavac. "Moj jedini noćni vran u ovu godinu."
Ispod stola se pojavi i taj kavez. U njega bejaše ugurana krupna ptica, blistavog crnog perja. Noge
su joj bile svetlocrvene; na grlu je imala čuperak perja skerletne boje, a taj 'loš kljun' o kome je katahrest
Page 11
govorio bejaše dug i oštar, zagasito grimizne boje.
"A govori?" reče Svila, kao da mu je to sasvim svejedno.
"Svi oni govore, Patera", reče mu prodavac pouzdanim glasom. "Svi ti noćni vrani. Uču jedni od
drugih, eto, tamo dole u močvarima oko Palustrije. Imo sam ih ja nekolko puta ranije, al ovaj mužjak, ptican, je
jedan od najboljih govornika, kolko sam ga ja slušo."
Svila nešto pažljivije osmotri pticana. Maločas je izgledalo sasvim verovatno da mali narandžasti i
žuti katahrest može da govori: bio je zaista, uprkos krznu, veoma nalik na dete. Ali ništa na ovoj snuždenoj
ptičurini nije ukazivalo na neku sličnu sposobnost. Mogao je to, maltene, biti najobičniji gavran.
"Neko je naučijo prvog vrana da priča, znaš, Patera, još dok sunce kratko beše", objasni prodavac.
"Il se bar tako pripoveda. Pa mu dojadilo brbljanje i pustio ga. Il je vran sam pobego - oni su ti alamunje za to -
pa otišo kod svojih i naučijo sve njih. Ja sam ovog vrana kupijo od jednog lopovčuge koji je došo odozdo, sa
juga. Prošlog fejdana, eto, pre tedan dana. Dao sam mu karticu, jednu."
Svila se široko osmehnu. "Lepo si ti naučio da lažeš, sine moj, ali te odaje sama tema. Dao si mu
deset bita, ili manje. Zar nije to ono što stvarno misliš?"
Prodavac oseti da će ovde biti prodaje, i oči mu zablistaše. "Ko, ja, ja ne bi mogo ovog vrana da
pustim za manje od jedne cele kartičice, Patera. Kako ne razumeš? Onda bi gubijo pare, baš sad kad mi
trebaju tolko kritično. Pogledaj ovog pticana. Mlad i jak, kolko se poželeti može, i to divalj. I to donet ovamo
pravo iz Palustriju. Ptican koji bi te košto celu kartu, pa i više, tamo na onu veliku pijacu. Šta, pa sam ovaj
kavez bi te košto dvaes, tries bita."
"A-ha!" uzviknu Svila, trljajući ruke. "Znači kavez ulazi u cenu?"
Vran klepnu kljunom. To se čulo mnogo jače nego njegove reči: "Ne, ne."
"Eto vidiš Patera!" Prodavac samo što nije skakao od radosti. "Čuo si? On sve zna što mi pričamo!
Zna zašto ga oćeš! Jedna kartička, Patera. Kartičence jedno celo. Ja neće popustim ni za jedan bit, ne mogu.
Al, evo, daj mi isto kolko sam ja dao onom lopovčugi, i ptican je tvoj, žrtva da ni Prolokutor ne bi bolju nabavijo,
i to za jedan jedini kartičuljak."
Svila je glumio da se dvoumi, bacio pogled još jednom ka suncu, obazreo se po pijaci, prašnjavoj i
prepunoj naroda. Gardisti u zelenim košuljama probijali su se kroz masu, butajući ljude kundacima da bi sebi
prokrčili put; nesumnjivo su jurili onog dokonog momka koga je Svila ranije zapazio.
"A ptican je 'vruć'. Ukraden, a?" reče Svila. "Inače ga ti ne bi držao ispod tezge, sa katahrestom.
Reče maločas da si pretio onom jadniku koji ti je to prodao. Otkekaćeš ga kod zelembaća, a? Tako si rekao,
sine moj?"
Prodavac je izbegavao da pogleda Svili u oči.
"Ja nisam neki oštar momak, ali otkad sam u ovom mantejonu, naučio sam malo i šatrovački. To bi
značilo da ćeš ga prijaviti policiji, zar ne? Pretpostavimo da ja sad tako zapretim tebi. To bi, nesumnjivo, bilo
više nego pravedno."
Prodavac se negnu sasvim blizu Svili, ali okrećući glavu u stranu, kao da je i on sam nekakva ptica;
možda je samo bio svestan belog luka kojim je njegov dah bio opterećen. "To ja samo malo zborim, onako.
Svega mi. Da mušterija misli da je jeftino dobijo. Što ti jesi, Patera."
Otkucavao je čas za zbor palestre kad se Svila vratio sa noćnim vranom. Žrtvovanje na brzinu,
zaključio je on, moglo bi biti gore nego nikakvo; međutim, živ ptican katastrofalno bi odvlačio pažnju.
Stambena zgrada imala je jedna vrata prema Sunčanoj, a jedna prema Srebrnoj ulici, ali je Svila, kao i Patera
Štuka pre njega, uvek ostavljao i jedna i druga zamandaljena. Sada otključa kapiju bašte i uđe. Lakim trkom
prođe po šljunčanoj stazi između zapadnog zida mantejona i bolešljivog smokvinog drveta, okrete nalevo
između senika obraslog u vinovu lozu i Mermerinih leja sa travama, i pope se trkom uz raspadajuće stepenike
stambene zgrade, grabeći po dva svakim korakom. Otvori vrata kuhinje, ostavi kavez na klimav drveni sto, i
poče žustro da pumpa. Kad je voda najzad potekla, bistra i hladna, on napuni jednu veliku šolju i ostavi je na
dohvat velikog crvenog kljuna. Već je čuo kako učenici ulaze u mantejon, mnoštvo njih. Vlažnom rukom
zagladi kosu i pohita da im se obrati na završetku njihovog dana.
Niska vrata na zadnjoj strani mantejona bila su otvorena za provetravanje. Svila energičnim, dugim
koracima prođe kroz njih, pope se kratkim stepeništem čiji su stepenici bili ugnuti i udubljeni od žurnih koraka
mnogo pokolenja augura, i uđe u sumračni sanktum iza Svetog prozora. Još i sad razmišljajući o pijaci i o
tmurnoj crnoj ptici koju je ostavio u kuhinji, u stambenoj zgradi, i tragajući uzaludno za nečim zaista značajnim
što bi mogao kazati grupi od sedamdeset troje učenika i učenica čija je starost bila od osam pa sve do gotovo
šesnaest godina, on se uveri da je izvor energije uključen i proveri registre ispod Svetog prozora. Registri su
bili svi prazni. Da li je Veliki Pes zaista došao na ovaj Prozor? Baš na ovaj? Da li se ijedan bog ikada tu
pojavio? Da li je Veliki Pes jednom čestitao Pateri Štuki, kao što je ovaj često tvrdio; čestitao mu, ohrabrio ga i
zatražio od njega da se priprema za onaj čas (a taj će skoro doći, navodno je Pes nagovestio) kad će ovaj
sadašnji svitak nestati, biti napušten?
Page 12
Činilo se da su takve stvari nemoguće. Oprobavajući čvrstinu priključaka, što je činio pomoću
jednog povijenog kraka šupljeg krsta koji je na sebi nosio, Svila se u sebi poče moliti za jačanje vere; a onda -
prekoračujući, oprezno, krivudavi glavni kabel čija je izolacija odavno bila nepouzdana - duboko udahnu,
iskorači u prostor ispred Prozora i zauze svoje mesto ma iskrzanom govorničkom balkončiću zvanom ambion,
koji je tokom toliko mnogo ovakvih okupljanja bio Štukin.
Gde sad spava Štuka, taj dobri starac, taj verni stari sluga koji je imao tako slab san, ali je zato
dremao trenutak-dva - samo trenutak-dva - pri svakom njihovom zajedničkom obroku? Taj koji je osećao
netrpeljivost prema visokom, mladom pomoćniku koji mu je nametnut posle toliko godina, posle toliko sporih
decenija usamljenog čekanja; ali koji je tog pomoćnika ipak i voleo, voleo kao niko drugi osim majke?
Gde je sad stari Patera Štuka? Gde spava i da li bar sada uspeva da zaspi? Ili dreždi budan, kao što
je za života uvek činio, u dugačkoj spavaćoj sobi pored Sviline, pa se komeša, a njegov stari krevet škripuće,
škripuće? Da li se moli u ponoć, i posle ponoći, i u vreme kad se zastor diže sa sunca, a nebeske zemlje tonu
u mrak; da li se moli kad Viron gasi svoje lomače i fenjere, svoje mnogokrake svećnjake, u prvim zracima
otkrivenog sunca? Dok se nesigurne senke dana pojavljuju još jednom, i zauzimaju svoja uobičajena mesta, i
dok jutarnje slave blistaju, a dugačke bele trube noći se nečujno zamotavaju u sebe?
Spavajući pored bogova, da li se stari Patera Štuka ikad probudi da ih podseti na njihove dužnosti?
Stojeći uspravno na balkončiću, pokraj svetleće sive praznine Svetog prozora, Svila, još ne počinjući
da govori, provede nekoliko trenutaka posmatrajući učenika. Svi su bili siromašni, znao je to; i za popriličan
broj njih, podnevni obrok koji je pet-šest majki spremalo u kuhinji palestre bio je prvi u danu. Pa ipak, većina
njih bila je maltene čista; svi bez izuzetka su se - pod oštrim pogledima Mejtere Ruže, Mejtere Mermer i
Mejtere Nane - ponašali dobro.
Kad je nova godina počela, on je uzeo starije dečake od Mejtere Nane i predao ih Mejteri Ruži:
obrnuto od prakse koju je Patera Štuka bio uveo. Prelazeći sada pogledom preko njih, Svila zaključi da je to
nije bilo mudro. Stariji momci su, većinom, slušali bojažljivu Mejteru Nanu iz nekog čudnog, napola formiranog
viteškog osećanja, koje su, kad je trebalo, vođe kao što je Rog nametali i silom; ali oni nisu imali takvo
osećanje prema Mejteri Ruži, a ona je, sa svoje strane, diktirala krut i nemilosrdan poredak koji bi mogao lako
biti najgori mogući primer za starije dečake, mlade ljude koji će uskoro (tako brzo, brzo) održavati disciplinu u
svojim porodicama.
Svila se okrete od učenika, da bi osmotrio slike Pesa i njegove pratilje, Ehidne: 'Pes sa dvaput
glavom' i njegove munje, Ehidna i njene zmije. Ovo je delovalo; žamor mladih glasova se utiša, pretvarajući se
u ćutanje puno iščekivanja. U zadnjem delu mantejonske sale, oči Mejtere Mermer sijale su kao ljubičaste
varnice ispod njene kape, a Svila je znao da su uperene u njega; ma koliko odobravala njegov rad, Mermerka
ni sad nije imala poverenja da će on održati govor sa ambiona, a da pri tom ne napravi od sebe budalu.
"Neće biti prinošenja žrtve danas, na ovom skupu", poče on, "iako svi mi znamo da bi trebalo da
bude." Nasmešio se, osećajući da je probudio njihovu pažnju. "Ovog meseca je za jedanaestoro vas počela
prva godina. Ali i vas jedanaest ste već razumeli da mi retko kad uspevamo da nabavimo žrtvu za ova naša
okupljanja.
Možda se neki od vas pitaju zašto ja to danas pominjem. Pominjem to zato što je današnja situacija
kudikamo drugačija - žrtva će biti prineta, ovde, u ovom mantejonu, ali tek kad svi vi odete kući. Siguran sam
da se svi sećate jagnjadi."
Približno polovina njih klimnuše glavama.
"Ja sam ih kupio, mislim da vam je to poznato, novcem koji sam uštedeo dok sam išao u sholu - a
koji mi je moja majka slala - kao i novcem koji sam ovde uspeo da uštedim od plate koju od Udruženja
sveštenika dobijam. Da li svi vi shvatate da naš mantejon posluje sa gubitkom?"
Stariji su to znali: jasno se videlo iz njihovih izraza lica.
"Stvari stoje tako", nastavi Svila. "Pokloni koje dobijemo scildanima, i u drugim prilikama, nisu
dovoljni da pokriju veoma male plate koje se daju našim sibilama i meni. Sa plaćanjem poreza smo u
zaostatku - a to znači da dugujemo pare Juzgadu. Imamo i razne druge dugove. Ponekad dobijemo poneku
životinju na poklon, od dobrotvora, ljudi koji se nadaju da će ih milosrdni bogovi lepše pogledati. Možda su
među dobrotvorima i vaši roditelji, a ako jesu, mi smo im vrlo zahvalni. Kad ne dobijemo nijedan takav poklon,
sibile i ja udružimo naše plate i kupimo žrtvu za scildan, najčešće goluba.
Ali jagnjad sam, kao što rekoh, kupio ja sam. Adakse, šta misliš, zašto sam ja to učinio?"
Adaks, Rogov vršnjak, momak čija je boja kose bila gotovo jednako svetla kao Svilina, ustade. "Da
bi predvideo budućnost, Patera."
Svila klimnu glavom, a Adaks opet sede. "Tačno. Da bih znao budućnost našeg mantejona. Utroba
te jagnjadi mi je govorila, kao što znate, da će budućnost biti svetla. Ali glavni razlog bio je taj što sam želeo
naklonost raznih bogova i nadao se da ću je poklonima steći." Svila se obazre i pogleda Sveti prozor iza sebe.
"Prvo jagnje sam ponudio Pesu, a drugo Scili, zaštitnici našeg grada. Tada sam mislio da neću imati novca ni
za kakvu drugu jagnjad, nego samo za ta dva: jedno belo za Svevišnjeg Pesa, i drugo za Scilu. Tražio sam, to
bi trebalo da vam kažem, jedan određeni čin dobrote sa njihove strane: da se još jednom pojave pred nama,
Page 13
kao što su u starim vremenima činili. Čeznuo sam za dokazima da nas oni vole. Nisam pomišljao koliko su
takvi dokazi izlišni, ako se ima u vidu da ih ima u izobilju u svim Hrazmološkim spisima." Kucnuo je prstom po
izlizanoj knjizi ispred njega, na ogradi ambiona.
"Jedne pozne večeri, dok sam čitao Spise, razumeo sam to. Ja ih čitam još od detinjstva - ali za sve
to vreme nisam shvatio koliko nas bogovi vole, iako su mi oni to ponavljali mnogo, mnogo puta. Pa kad je tako,
onda zašto bih imao svoj vlastiti primerak? Prodao sam ga za dvadeset bita, ali to nije bilo dovoljno da se kupi
belo jagnje, pa čak ni crno za Feju, čiji je danas dan. Zato sam kupio sivo jagnje i ponudio ga svim bogovima;
u njegovoj utrobi našao sam iste poruke nade kao i kod ona dva bela jagnjeta ranije. Trebalo je već tad da
uvidim, ali nisam, da nam kroz jagnjad nije govorio niko od Devetoro, već jedan drugi bog. Danas sam saznao
i koji, ali vam to neću sada reći; još ima suviše elemenata koji mi nisu jasni." Svila podiže primerak Spisa i
zagleda se u korice. Nekoliko trenutaka potom, on nastavi.
"Ovo je mantejonski primerak. Sad njega čitam; bolji je - bolje štampan, sa obimnijim beleškama -
nego moj nekadašnji primerak, onaj koji sam prodao da bih učinio poklon svim bogovima. Postoje tu izvesne
pouke i ja se nadam da ćete ih vi svi, svako ponaosob, savladati. Rvajte se s njima neko vreme, ako vam se u
prvi mah učini da su suviše teške, i nikada ne zaboravite da je naša palestra osnovana, u davnoj prošlosti,
upravo da bi vama bila prenošena veština takvog rvanja.
"Da, Mače? Šta je?"
"Patera, da li će stvarno da dođe jedan bog."
Neki od starijih učenika se nasmejaše. Svila pričeka da se stišaju, pa odgovori. "Hoće, Mače. Jedan
bog će doći na naš Sveti prozor, mada ćemo na to morati da čekamo, možda, veoma dugo. Ali nije potrebno
da čekamo - mi imamo njihovu ljubav i mudrost ovde. Otvori ove Spise na bilo kojoj strani, Mače, i naći ćeš
pasus primenljiv na naše sadašnje stanje - na probleme koje imaš danas, ili na one sa kojima ćeš se suočiti
sutra. Kako je to moguće? Ko će mi reći?" Proučavao je prazne face pred sobom, a onda je prozvao jednu od
onih devojaka koje su se najglasnije nasmejale. "Odgovori, Đumbiro."
Ustala je neodlučno i izravnala suknju. "Zato što je sve sa svim povezano, Patera?" Bejaše to jedna
od njegovih omiljenih izreka.
"Zar ne znaš, Đumbiro?"
"Zato što je sve povezano."
Svila odmahnu glavom. "Neosporno je istina da svaka stvar u ovom svitku stoji u nekoj zavisnosti od
svake druge. Ali ako bi to bio odgovor na moje pitanje, onda bi trebalo da bilo koji odlomak iz bilo koje knjige
opiše naše stanje jednako dobro kao i odlomak iz Hrazmoloških spisa. Međutim, pogledaš li, nasumce, u bilo
koju drugu knjigu, uverićeš se da to nije tako. A ako otvorim ovu knjigu", on kucnu opet po ishabanoj korici,
"šta ćemo naći?"
To je i učinio, teatralnim pokretima, i glasno pročitao prvi red na stranici: "Deset ptica za jednu
pesmu, može li to biti?"
Ostade šokiran jasnoćom ove aluzije na njegovu nedavnu trgovinu na tržnici. Misli mu se, kao ptice,
panično razbežaše na sve strane. On proguta knedlu i nastavi čitanje. "Obojio si Oreba gavrana, ali kako ćeš
ga na pesmu naterati?"
"Ovo ću vam protumačiti kroz koji trenutak", obeća on. "Prvo želim da objasnim da su autori ovih
Spisa poznavali ne samo stanje svitka u svom vremenu - i u svim ranijim vremenima - nego i u budućnosti.
Mislim na Pesov plan." On zastade, zagledajući se u svako lice ponaosob. "Ko god razume Pesov plan,
razume budućnost. Da li sam jasan? Pesov plan jeste budućnost; razumeti ga i pridržavati ga se, to je glavna
dužnost svakog muškarca, svake žene i svakog deteta.
"Znajući, kao što rekoh, Pesov plan, Hrazmatisti su znali i šta će nam najbolje poslužiti kad god ovu
knjigu otvorimo - šta će najčvršće usmeriti vaše stope, i moje, Zlatnom stazom."
Svila opet zaćuta da bi proučio mladalačka lica ispred sebe; video je tu i tamo pokoju iskricu
interesovanja, ali samo iskricu. On uzdahnu.
"A sad da se vratimo na same ove redove teksta. Prvi red, 'Deset ptica za jednu pesmu, može li to
biti?' sadrži bar tri značenja. Kad postanete stariji i osposobite se da razmišljate produbljenije, uvidite da svaki
red teksta u Spisima nosi dva, ili više, značenja. Jedno od značenja u ovoj rečenici odnosi se na mene lično.
Kroz koji trenutak ću ga objasniti. Druga dva značenja odnose se na sve nas; prvo ću njih objasniti.
Za početak, moramo pretpostaviti da su te ptice, o kojima je reč, pevačice. Zapazite da u sledećem
redu imamo pticu koja ne peva, i to je jasno rečeno. Onda, šta znači tih deset ptica pevačica? Deca u
odeljenju - što će reći, vi - jesu, svakako, jedno moguće tumačenje. Od vas se traži da recitujete za dobre
sibile koje su vam nastavnice, a vaši glasovi su visoki, kao cvrkut ptica pevačica. Kupiti nešto 'za pesmu' znači
kupiti jeftino. Prema tome, vidimo značenje: zar jeftino prodati ovo mnoštvo učenih mladih ljudi? Odgovor je,
dabome, negativan. Pamtite, deco, koliko Veliki Pes ceni, i koliko puta nam iznova i iznova ponavlja da ceni,
svako živo stvorenje u svitku, svaku boju, svaku vrstu bobica i leptira - a ljudska bića ponajviše. Ne, ptice neće
biti za jednu pesmu prodate; ptice su Pesu dragocene. Ne prinosimo na žrtvu besmrtnim božanstvima ni ptice,
ni druge životinje, zato što nemaju nikakvu vrednost, zar ne? To bi bila uvreda bogovima.
Page 14
"Deset ptica za jednu pesmu, može li to biti? Ne. Ne, vi deca nećete biti prodati jeftino."
Sad je imao njihovu pažnju. Svi su bili budni, a mnogi su se nagnuli, na svojim sedištima, napred.
"Za drugo značenje moramo uzeti u obzir i drugi red teksta. Imajte u vidu da bi deset ptica pevačica lako
moglo otpevati, ne deset pesama, nego na desetine hiljada pesama." Za tren je ta slika ispunila njegov um,
kao što je jednom, možda, ispunjavala davno preminulog pisca Hrazmoloških tekstova: vrt sa stazama od
kamenih ploča i sa vodoskokom i obiljem cveća, odozgo pokriven mrežom - a na mreži bulbuli, drozdovi, ševe,
češljugari; njihovi glasovi tkaju bogato platno melodija, koje se nepocepano proteže kroz decenije i možda
stoleća, sve dok mreža ne istrune i dok ptice ne odlete, konačno slobodne.
Ali, i tad, zar nije moguće da će se one ponekiput vratiti? Zar nije sigurno da bi se vraćale, da hitro
proleću kroz pocepana mesta na upropašćenoj mreži i piju iz tog zvonkog vodoskoka i da se gnezde u
bezbednosti ovog vrta; zar se ne bi njihov završeni koncert produžio i posle svog kraja, kao što orkestar svira
dok publika odlazi iz pozorišta? Svira još, i još, zbog radosti muzike, i kad je poslednji slušalac otišao kući, i
kad razvodnici, zevajući, lunjaju po sali, gase već dogorevajuće sveće u svećnjacima i one iza školjki na
samom rubu pozornice, kad su glumci i glumice sprali šminku i presvukli se opet u odeću koju u običnim
prilikama nose, u jednostavne smeđe suknje i pantalone, bezlične bluze i tunike i kapute sa kojima su u
pozorište došli, u ono bezlično što se nosi kad polaziš na posao, banalno poput smeđih pera na bulbulu?
"Ali ako ptice budu prodate", nastavi Svila (glumci i glumice, pozorište i publika, vrt, vodoskok,
mreža, i ptice pevačice - sve prognano iz njegove svesti), "kako onda dobiti pesme? Mi, koji bejasmo
pesmama bogati, ostadosmo siroti. Neće nam nimalo pomoći, kao što pisci što znaju unapred ističu u
sledećem redu, da obojimo gavrana, da razmažemo preko crne ptice tananu lepotu ševe ili pristojnu smeđu
boju bulbula. Neće vredeti ni da ga zlatom obojimo, kao češljugara zlatokrilog. Ostaće to, ipak, gavran."
On duboko udahnu. "Vidite li, deco moja: ma koji čovek, pa i neznalica, može se naći na vlasti, i biti
obožavan. Pretpostavimo, na primer, da neki slabo obrazovan čovek - recimo, neko častan i pošten, recimo
neko od vas momaka iz klase Mejtere Mermer, koji bude izveden iz ove škole i odraste bez ikakvog daljeg
obrazovanja - pretpostavimo, dakle, da on nekim slučajem dospe na mesto Njegove Svesnosti, Glavnog
govornika. Onda jedeš i spavaš u palati Glavnog govornika, na Palatinu. Nosiš njegov štap i njegovu odeždu
okićenu draguljima, a svi mi ostali klečimo da dobijemo tvoj blagoslov. Ali ti nam ne možeš dati onu mudrost
koja se od tebe na takvom mestu očekuje. U tom slučaju ti si gavran koji samo ume da grakće, iako je
premazan divnim bojama."
On odbroja u sebi do tri, zureći pri tom uvis, u prašnjave grede pod tavanicom mantejona; davao je
toj slici dovoljno vremena da dobro utone u um njegove publike. "Nadam se da ste razumeli, iz ovoga što sam
rekao, zašto se vaše školovanje mora nastaviti. Nadam se da takođe shvatate da sam ja mogao isto tako uzeti
primer iz nekog drugog životnog poziva, ne svešteničkog nego, recimo, nekog običnog: mogao sam govoriti o
trgovcu, o prevozniku robe, o glavnom činovniku ili komisionaru. Vama je, deco, učenje potrebno, da biste
jednog dana vi bili svetu potrebni."
Svila načini još jednu pauzu, držeći se obema šakama za ispucalu, prastaru ogradu ambiona.
Pomućeno sunčevo svetlo koje je strujalo kroz visoki prozor iznad širokih vrata što su vodila ka Ulici sunca bilo
je, sada, primetno slabije. "Tako je u Spisima rečeno, jasnoćom više nego dovoljnom, da vaša palestra neće
biti prodata - ni zbog poreza, ni zbog ma čega drugog. Čuo sam ja da se ovde priča da će biti prodata, čuo
sam i da su mnogi poverovali u to. Ponavljam, neće biti."
Jedan trenutak se sunčao na njihovim osmesima.
"A sad ću vam reći kakvo značenje ovaj odlomak nosi za mene. Ja sam bio taj koji je otvorio Spise,
vidite, pa je zato tu bila poruka i za mene lično, a ne samo za sve nas skupa. Danas, dok ste vi učili, ja sam
otišao na pijacu. Tamo sam kupio jednu finu pticu koja govori, noćnog vrana, da ga prinesem kao moju ličnu
žrtvu - kad vi odete kući.
Već vam rekoh kako sam se nadao, kad sam kupovao onu jagnjad u kojoj ste onoliko uživali, da će
neki bog, zadovoljan nama, doći u ovaj prozor, onako kao što su se bogovi u prošlosti pojavljivali ovde.
Takođe pokušah da vam pokažem kako je to nepametno bilo. Umesto tog poklona, drugi mi je poklon dat -
jedan dar koji se ne bi mogao kupiti ni pomoću sve jagnjadi na pijaci. Kazah da vam neću danas ispričati šta je
bilo; ali evo saopštavam da to nisam dobio ni zbog molitava mojih, ni zbog žrtava prinetih, ni zbog bilo kog
drugog pobožnog posla koji uradih. A ipak sam dar dobio."
Stara Mejtera Ruža se nakašlja: suvi, skeptični zvuk iz mehanizma koji je zamenio njene glasne
žice još davno pre nego što je Svila progovorio prvu reč u svom životu.
"Znao sam da ja, sam, moram ponuditi žrtvu zahvalnicu za to, iako sam sve svoje pare odavno
potrošio na jagnjad. Vrlo bi mi drago bilo da vam sad ispričam da sam imao neki mudar plan za razrešenje
ove moje nedoumice - ovog mog problema - ali istina je da nisam. Znajući samo da je žrtva potrebna, odjurio
sam na pijacu, uzdajući se u milostive bogove. Oni me nisu izneverili. Usput sam sreo jednog neznanca koji mi
je dao novac za jednu odličnu žrtvu, za govorećeg noćnog vrana koga vam pomenuh, a koji veoma liči na
gavrana.
Našao sam, vidite, da se ptice ne prodaju za pesmu. Ali mi je istog dana dat znak - takva je
Page 15
velikodušnost dobrih bogova prema onima koji im se obraćaju molepstvijem - znak da će jedan bog uistinu
doći na ovaj Sveti prozor kad prinesem tu žrtvu. Možda će se čekati dugo, kao što Mačetu rekoh; zato ne
smemo biti nestrpljivi. Moramo imati vere i uvek pamtiti da bogovi imaju i druge načine da nam se obrate; ako
su Sveti prozori zamukli, ti drugi načini nisu. Kroz snove, vizije i znake, bogovi nam govore, kao što su govorili i
u doba kad su naši dedovi bili mladi. Kroz augursko tumačenje progovore kad god smo voljni da prinesemo
žrtvu; i Spisi su uvek tu, za nas, i možemo u njima potražiti savet kad god nam zatreba. Trebalo bi da se
stidimo da kažemo, kao što neki govore, da smo u ovim vremenima kao brodovi bez krme."
Grmljavina se dovalja kroz prozor, bučnija od dreke prosjaka i uličnih prodavaca u Ulici sunca; deca
se nelagodno promeškoljiše na taj zvuk. Svila ih povede u kratku molitvu, a zatim ih raspusti.
Prve vrele, teške kapi provale oblaka već su pretvarale žutu prašinu u blato, s one strane
mantejonskih vrata. Deca su se rastrčala uz i niz Ulicu sunca; nijedno nije ostalo, kao što se ponekad
dešavalo, da ćaska ili da se igra.
Tri sibile ostale su unutra, da mu pomognu u prinošenju žrtve. Svila otrča lakim trkom iz mantejona
nazad u stambenu zgradu, navuče rukavice za prinošenje žrtve - od štavljene kože, ojačane oklopnim
pločicama - i izvuče noćnog vrana iz kaveza. Vran ga napade kao zmija šarka, munjevito, u oči, vrhom kljuna,
ali promaši za širinu prsta.
Svila ga uhvati jednom oklopnom rukavicom za glavu, podsećajući sebe sumorno da je mnogo kog
augura ubila žrtva koju je mislio zaklati; da gotovo svake godine neki bik ili jelen, negde u gradu, potkači
rogovima nekog zlosrećnog augura.
"Ovo da nisi više pokušao, ti loša ptico." Govorio je napola samome sebi. "Zar ne znaš da te čeka
večito prokletstvo ako me povrediš? Bićeš ubijen kamenovanjem, a tvoj duh će biti predat đavolima."
Noćni vran poče klepetati kljunom i uzaludno udarati krilima. Najzad Svila priteže njegovo
uzmigoljeno telo ispod svoje leve miške.
Za to vreme, u sumračnoj, zagušljivoj vrućini mantejona sibile su upalile, na oltaru, žrtvenu vatru.
Kad je Svila ušao - svečana povorka sačinjena od samo jednog čoveka - one počeše svoj spori ples. Njihove
široke, crne suknje su se njihale i razmahivale, a glasovi su im se izvijali bez ikakve melodije, u avetinjskom
obrednom naricanju koje je bilo staro kao i svitak sam.
Vatrica je bila od mirisnih cepki kedrovog drveta, koje su već brzo nestajale; Svila reče sebi da mora
brzo raditi, ako ne misli da žrtvu zakolje kad vatra već zamire, što je uvek loš znak.
Prenese pticana brzo preko vatre, izgovori najkraće prizivanje bogova, i dade uputstva, u jednom
jednolično izgovorenom nizu rečenica: "Ptico, moraš govoriti svakom bogu i boginji koje sretneš i reći svima
njima o našoj veri i našoj velikoj ljubavi i vernosti. Isto reci koliko sam ja zahvalan za ogromnu, ničim
zasluženu milost koja mi je ukazana i reci im koliko iskreno želimo njihovo božansko prisustvo na ovom
našem Svetom prozoru.
Ptico moraš govoriti tako Pesu Velikome ocu bogova.
Ptico moraš govoriti tako Ehidni Izvijajućoj družbenici Pesovoj. Moraš govoriti tako Scili Pržećoj i
Molpi čudesnoj, Tartarosu Crnome i Hieraksu Nemome, Telksiepeji koja omađijava i Feji koja je večito na
gozbi, Sfiksi Pustinjskoj i svim drugim bogovima koje sretneš u Glavnom procesoru - ali naročito Izvanašu,
Autsajderu, koji je meni ukazao veliku dobrotu. Njemu kaži da ću ja do kraja mojih dana njegovu volju
ispunjavati. I da ležim ničice pred njim."
"Ne, ne", progunđa vran, isto kao na pijaci. I nastavi: "Ne-moj, bre."
Svila izgovori završne reči: "Ne razgovaraj sa demonima, ptico, niti se zadržavaj u prostorima gde
su oni."
Jednom oklopljenom rukom uhvati čvrsto za šiju noćnog vrana koji se mahnito bacakao, a drugu
pruži ka Mejteri Ruži, najstarijoj među tri sibile. Ona mu položi u šaku nož za klanje žrtve. Bio je to nož sa
drškom od kosti, nasleđen od Patere Štuke, koji ga je nasledio od svog prethodnika. Sečivo je bilo dugačko,
čudnovato povijeno; boja mu je bila otupela od godina i od neizbrisivih mrlja od krvi, ali je duž obe oštrice
blistalo - savršeno naoštreno.
Kljun noćnog vrana se razjapi. Borio se mahnito. Poslednji pridavljeni poluljudski cik odjeknu od
obezbojenih zidova mantejona; onda nesretni noćni vran klonu u Svilinom zahvatu. On prekide obred, prinese
mlohavo telo uhu, zatim palcem otvori jedno pticanovo oko.
"Mrtav je", reče on ženama koje su još naricale. Ostade, za trenutak, bez reči. Onda bespomoćno
promrmlja: "Ovo mi se nikad ranije nije desilo. Već je crko, pre nego što ga mogoh prineti na žrtvu."
One prestadoše da vuku noge u ritmu plesa. Mejtera Mermer reče diplomatski: "Onda je sigurno
već preneo tvoju zahvalnost bogovima, Patera."
Mejtera Ruža glasno šmrknu i uze žrtveni nož.
Mala Mejtera Nana upita bojažljivo: "Zar ga nećeš spaliti, Patera?"
Svila odrečno odmahnu glavom. "Nezgode ove vrste predviđene su u rubrikama, Mejtera, iako
moram priznati da nikad nisam očekivao da ću morati da primenim ovu odredbu. Tamo se jasno kaže da ako
Page 16
ne možeš odmah dovesti drugu žrtvu, postupak žrtvovanja ne smeš nastaviti. Drugim rečima, ne možemo
naprosto da bacimo ovu mrtvu pticu u svetu vatru. Tako isto bismo mogli baciti i neko mrtvo stvorenje koje su
deca pokupila sa ulice."
Dok je to govorio, želeo se nekako otarasiti ptičurine - baciti je među klupe za publiku, ili u kanal za
smeće, niz koji će Mejtera Mermer i Mejtera Nana uskoro prosuti ipak sveti pepeo oltarske vatre. Savlada se,
ne bez napora, i dodade: "Vas tri ste se, sve tri, nagledale više života nego ja. Zar nikad ranije niste pomagale
u propalom žrtvovanju?"
Mejtera Ruža još jednom šmrknu. Kao i ono ranije, i ovo šmrktanje bilo je prepuno osude; ovo što
se dogodilo nesumnjivo je krivica samog Patere Svile, samo njegova. Jer on je, samo on (šmrktanjem je to
stavljeno do znanja, sa izvrsnom jasnoćom) odabrao baš ovu bednu pticu. Da je malo bolje pazio, da je imao
malčice više znanja, a nadasve da je bio pobožniji - jednom reči, da je mnogo, mnogo više nalikovao jadnom,
pokojnom Pateri Štuki - ni slučajno se ne bi moglo desiti nešto ovako sramotno.
Mejtera Mermer reče: "Ne, Patera. Nikad. Mogu li ja s tobom da popričam o nečem drugom, kad
budemo gotovi ovde? U mojoj sobi u palestri, možda?"
Svila klimnu glavom. "Doći ću tamo na razgovor, čim se otarasim ovoga, Mejtera." Pokaza se da je
iskušenje da grdi samoga sebe prejako. "Trebalo je da bolje razmislim. Spisi su me upozorili; ali su i dozvolili
da ostanem dovoljno nerazuman da pomislim da bi moja žrtva mogla biti prihvatljiva iako je naš Sveti prozor
ostao prazan. Ovo će biti stroga pouka za mene, Mejtera. Ili se, bar, nadam da će biti; morala bi biti. Hvala Feji
što deca nisu bila ovde da ovo vide."
Dotle se i Mejtera Nana ohrabrila dovoljno da progovori. "Niko nikad ne može znati šta je Izvanašu
na umu, Patera. On nije kao drugi bogovi, koji se u Glavnom procesoru savetuju jedni s drugima."
"Ali kad su bogovi progovorili tako jasno..." Uviđajući da je odlutao s teme, Svila zaćuta, ostavljajući
tu rečenicu nedovršenu. "Naravno, u pravu si, Mejtera. Njegove želje su meni jasno saopštene, a među tim
željama nije bilo ovo prinošenje žrtve. U budućnosti ću nastojati da se ograničim na činjenje samo onog što mi
on kaže. Znam da se mogu osloniti na vas da mi pomognete u tome, kao i u svemu drugom."
Mejtera Ruže nije šmrknula po treći put; umesto toga, milosrdno se zadovoljila samo češkanjem
nosa. Nos, usta i desno oko bejahu, po izgledu, najprihvatljiviji delovi njenog lica; iako izvajani od nekog
robusnog polimera, izgledali su maltene normalno. Njeno levo oko, sa kojim je rođena, izgledalo je u isti mah i
ludo, i slepo, i mutno, i zagnojeno.
Nastojeći da izbegne to oko i priželjkujući (kao i toliko puta ranije, otkad je došao u ovaj mantejon)
da rezervni delovi opet budu nabavljivi, Svila prebaci noćnog vrana u desnu šaku. "Hvala vam, Mejtera Ružo,
Mejtera Mermero, Mejtera Nano. Hvala vam. Mnogo bolji učinak postići ćemo sledeći put, u to sam siguran." U
međuvremenu je skinuo žrtvene rukavice; u njegovim znojavim šakama omrznuta ptica davala je osećaj da je
topla i nekako prašnjava. "U palestri, kroz jedno pet minuta, Mejtera Mermero."
3. SUTON
"Ovde sam, Patera!"

Svila naglo stade; zamalo da se oklizne, jer se mokri šljunak zakotrljao pod njegovim cipelama.
"Pod senicom", dodade Mejtera Mermer. Mahnu mu; crni rukav i svetlucava šaka bejahu jedva
vidljivi kroz zastor od lišća vinove loze.
Prvi bes provale oblaka brzo je minuo, ali se kiša nastavila, sada kao blago tapkanje kapljica koje
su se spuštale poput blagoslova na njene namučene leje kuhinjskog bilja.
Susrećemo se kao ljubavni par, pomisli Svila, uspostavljajući opet ravnotežu. Odgurnu u stranu
lišće iz koga je kapala voda i na trenutak se zapita ne misli li i ona to isto.
Ne. Samo nalik na ljubavni par, priznade on sebi. Jer on nju voli kao što je voleo svoju majku, kao
što je mogao voleti stariju sestru da ju je ikada imao; on se borio da izvuče iz nje onaj stidljivi osmejak koji je
postizala naginjanjem glave na jednu stranu - da dobije njeno odobravanje, pohvalu od jedne matore sibile,
istrošene hemijske osobe koju niko, još dok je on bio dete i dok je tih 'hemijskih ljudi' bilo znatno više, ne bi
dvaput pogledao; osobe koja više nije bila zanimljiva nikome osim najmlađoj dečurliji. Kako bi usamljen bio u
galami i gužvi ove gradske četvrti, da nije bilo nje!
Ustala je kad je ušao pod mrežasti svod od letvica, i opet sela čim je on seo. On reče: "Zaista nema
potrebe da to radiš kad smo sami, sibi. Rekao sam ti."
Mejtera Mermer nagnu glavu na takav način da joj je kruto metalno lice dobilo pokajnički, skrušen
izgled. "Ponekad zaboravim. Izvini, Patera."
"A ja zaboravim da nikad ne treba da te ispravljam, jer na kraju uvek saznam, ali tek kad je
prekasno, da si ipak bila u pravu. O čemu si želela da razgovaramo, Mejtera?"
Page 17
"Ne smeta ti kiša?" Ona diže pogled ka poluokruglom 'krovu' od vinovog lišća iznad njih.
"Naravno da ne. Ali tebi mora smetati. Ako nisi raspoložena da pešačiš čak do palestre, mogli
bismo u mantejon. Ionako hoću da vidim da li tamo krov i sad prokišnjava."
Ona odmahnu glavom. "To bi uznemirilo Mejteru Ružu. Zna ona da je stvar savršeno bezazlena, pa
ipak ne voli da se nas dvoje sastajemo u palestri kad niko treći nije prisutan. Ljudi bi mogli početi da ogovaraju,
znaš - i to ona vrsta ljudi koja nikad i ne dolazi na žrtvovanja, pa uvek traži izgovor. Ona, međutim, nije htela da
lično dođe, a Mejtera Nana pazi na vatru. Zato sam mislila, ovde. Nije mnogo privatno, Mejtera nas može videti
kroz prozor kenobe, ali ipak imamo ber delimičan zaklon od kiše."
Svila klimnu glavom. "Razumem."
"Kažeš da meni na kiši mora biti nezgodno. Lepo od tebe, ali ja kišu ne osećam, a odeća na meni
će se osušiti. U poslednje vreme nemam problema kad sušim odeću, ali se mora veoma mnogo pumpati da bi
se dobila dovoljna količina vode za pranje. Da li je bunar u stambenoj zgradi još i sad dobar?"
"Naravno." Videći njen izraz, Svila odmahnu glavom. "Ne, nije naravno. Prijatno je verovati, kao što
deca veruju, da Pes neće još dugo odolevati molbama svojih kćeri da se nama pomogne i da će uvek
obezbeđivati dovoljno svega za nas. Ali to čovek nikad ne može stvarno znati; možemo se samo nadati. Ako
budemo morali da pozovemo majstore da iskopaju nove bunare, Crkva će morati da nam pozajmi pare za tu
svrhu; to je sve. A moraće, ako bez novih bunara ne možemo da održimo ovaj mantejon u upotrebi."
Mejtera Mermer nije ništa govorila. Sedela je pognute glave, kao da se ne može suočiti sa njegovim
pogledom.
"Da li te to toliko brine, Mejtera? Slušaj, reći ću ti jednu tajnu. Izvanaš me je prosvetlio."
Tako nepomična, mogla je biti kip, uglačan od vremena, pa obučen iz nekog ekscentričnog,
komemorativnog razloga u crnu kaluđeričku mantiju.
"Istina je, Mejtera! Zar mi ne veruješ?"
Ona diže pogled. "Verujem da ti veruješ da si dobio prosvetljenje, Patera. Poznajem te dobro, ili bar
mislim da te poznajem; ne bi ti lagao o nečem takvom."
"Rekao mi je i zašto. Da spasem naš mantejon. To je moj zadatak." Tragao je za rečima, i u tome
kao da se spoticao. "Ne možeš zamisliti kakvo je to divno osećanje, dobiti od jednog boga zadatak, Mejtera.
Predivno! Znaš da si za to stvoren. Celo tvoje srce stremi ka toj jednoj meti."
Ustao je; nije više mogao sedeti. "Ako treba da spasavam naš mantejon, da li ti to nešto govori?
Pitam te."
"Ne znam, Patera. Da li govori?"
"Da! Još kako! Možemo primeniti logiku i na uputstva bogova, zar ne? Na njihova dela, i na njihove
reči, a svakako na ovo. Dve stvari nam ta činjenica govori, obe od temeljnog značaja. Prvo, da mantejon jeste
u opasnosti. On mi ne bi naređivao da spasavam, da nije. Znači, postoji nekakva pretnja, a za nas je od
životnog značaja da to doznamo." Svila iskorači napolje, u toplu kišu, i zagleda se ka istoku, ka Glavnom
procesoru, domu bogova.
"Druga stvar je još važnija, Mejtera. A to je, da naš mantejon može biti spasen. Drugim rečima, u
opasnosti je, ali ne i osuđen na neminovnu propast. On mi ne bi naredio da spasavam, ako bi spasenje bilo
nemoguće, zar ne?"
"Molim te, uđi i sedi, Patera", reče ona molećivim tonom. "Ne želim da nazebeš."
Svila opet uđe pod lisnati svod senika, a ona ponovo ustade.
"Ne moraš..." poče on, pa se isceri postiđeno. "Pardon! Oprosti mi, Mejtera, molim te. Postajem
stariji, ali ne i puniji znanja."
Odmahnula je glavom sasvim sa jedne strane na drugu: njen nečujni smeh. "Nisi ti star, Patera.
Danas sam te neko vreme gledala kako igraš. Nijedan od dečaka nije brz kao ti."
"To je samo zato što imam veće iskustvo u igri." Oni sedoše istovremeno.
Nameštajući 'osmeh', uhvatila ga je za šaku; time ga je iznenadila. Meka koža odavno se ogulila sa
vrhova njenih prstiju, ostavljajući goli čelik, koji je, poput njenih misli, potamneo sa vremenom, ali se i uglačao
od beskonačnog teškog rada. "Ti i deca ste jedino u ovom mantejonu što nije staro. Ni ti ni deca, ne pripadate
ovde."
"Mejtera Nana nije stara. Nije stvarno stara, Mejtera, iako znam da je znatno starija od mene."
Mejtera Mermer uzdahnu, jednim tihim hišššššš kao da neko umorno zamahuje mokrom krpom
preko teraco-poda. "Bojim se da je jadna Mejtera Nana rođena stara. Ili su je, možda, naučili da bude matora
još pre nego što je progovorila. U svakom slučaju, njoj je oduvek bilo mesto ovde. A tebi, nikad, Patera."
"Veruješ i ti da će sve ovo biti srušeno, a? Bez obzira na to šta je Izvanaš možda rekao meni."
Ona nevoljno klimnu glavom. "Da. Verujem. Ili bi trebalo da kažem, zgrade kao takve će možda i
ostati, mada izgleda da ni to nije sigurno. Ali tvoj mantejon neće više donositi bogove narodu ovog kvarta, niti
će u našoj palestri deca tog naroda imati nastavu."
Svila prasnu. "Kakve bi izglede imali ti klinci - bez tvoje palestre?"
"Kakve izglede imaju druga deca njihove klase?"
Page 18
Ljutito je odmahnuo glavom. Prijalo bi mu da je u tom trenutku mogao da kopa zemlju nogom i
baca unazad.
"Dešavale su se takve stvari i ranije, Patera. Udruženje će naći nove mantejone za nas. Bolje
mantejone, verujem, jer bi gore bilo teško pronaći. Ja ću nastaviti da držim časove i da asistiram, a ti da
prinosiš žrtve i radiš kao ispovednik. Biće sve u redu."
"Prosvetljenje mi je došlo danas", reče Svila. "Nikome to nisam rekao, osim onom čoveku koga sam
sreo na putu ka pijaci i sad tebi; ni on, ni ti niste poverovali."
"Patera..."
"Dakle, jasno je da ja to ne pričam osobito dobro, a? Da vidimo mogu li bolje."
Ćutao je nekoliko trenutaka, trljajući se po obrazu.
"Molio sam se i molio za pomoć. Uglavnom grupi Devetoro, dabome, ali i svim drugim bogovima i
boginjama koji se u Spisima pominju; u raznim trenucima, svakom ponaosob. Danas oko podne Izvanaš je
odgovorio na moje molitve, kao što ti rekoh. Mejtera, znaš li..." Glas mu se poče kolebati; uvide da ne uspeva
da ga kontroliše. "Znaš li ti šta je on meni rekao? Šta mi je saopštio?"
Njene šake se stegoše oko njegove šake, do bola čvrsto. "Znam samo da ti je rekao da spaseš naš
mantejon. Molim te reci mi i ostalo, ako možeš."
"U pravu si, Mejtera. To nije lako. Uvek sam zamišljao da će prosvetljenje biti glas iz sunca, ili glas
unutar moje glave, ili da će govoriti rečima. Međutim, uopšte nije tako. On ti šapuće kroz mnogo, mnogo
glasova, ali to nisu reči, nego žive stvari koje ti dočarava. Nije to čak ni samo vid, kao kad vidiš drugu osobu u
ogledalu, nego i čuješ, osećaš miris - i dodir, pa i bol, samo je sve to tako upakovano da čini jednu celinu,
jednu pojavu.
I tad razumeš. Kad kažem da mi je nešto kazao ili pokazao, na to mislim."
Mejtera Mermer klimnu glavom na ohrabrujući način.
"Pokazao mi je sve molitve koje su ikad, u ovom mantejonu, izgovorene ma kome bogu. Video sam
molitve sve dece od dana kad je ovo sazidano, ali i molitve njihovih očeva i majki, i ljudi koji su samo svraćali
da se pomole, ili dolazili na neko naše žrtvovanje zato što su se nadali da će dobiti komad mesa, pa onako
uzgred, kad su već tu, izgovorili i neku molitvu.
"Video sam i sve molitve svih vas, sibila, od samog početka. Ne tražim da mi veruješ, Mejtera, ali
video sam svaku molitvu koju si ti ikad izgovorila za naš mantejon, ili za Mejteru Ružu i Mejteru Nanu, ili za
Pateru Štuku i za mene, i za... hm, za svakog u ovom kvartu, hiljade i hiljade molitava. Kad si se molila na
kolenima, i stojeći, i dok si kuvala, i dok si ribala podove. Bila je ovde nekad jedna Mejtera Krstušac, video sam
i njene molitve. Pa Mejtera Betel, krupna, tamna žena sa pospanim očima." Svila zastade da dođe do daha. "A
ponajviše sam video Pateru Štuku."
"Predivno!" uzviknu ona. "Mora biti da je to bila divota, Patera." Činilo mu se da njene oči sijaju,
mada je znao da je to nemoguće, da su to samo odrazi svetla u njenim kristalnim sočivima.
"Izvanaš je odlučio da usliši sve te molitve. Rekao je to Pateri Štuki i ovaj je bio tako srećan! Pamtiš
dan kad sam ja došao iz shole, Mejtera?"
Mejtera Mermer još jednom klimnu glavom.
"E, to je bio taj dan. Tog dana je Izvanaš dao prosvetljenje Pateri Štuki i rekao mu, rekao... evo
pomoć, to je... pomoć koju sam..."
Počeo je da plače, a onda se najednom zastideo zbog toga. Kiša se pojačala, kao da se ohrabrila
zbog suza koje su mu tekle niz obraze i vilicu. Mejtera Mermer izvuče iz rukava veliku, čistu, belu maramicu i
dade mu je.
Uvek je tako praktična, pomisli on, brišući oči i nos. Maramica za dečurliju; sigurno joj se svakog
dana po jedno klinče rasplače na času. Istorija njenih dana napisana je suzama, a danas sam ja to uplakano
dete. On uspe da izgovori: "Tvoja deca ne mogu često biti ovoliko stara kao ja, Mejtera."
"Misliš na đake, Patera? Nikad nisu toliko stari. A, sigurno misliš na odrasle ljude koji su bili moji
učenici i učenice kad su bili deca. Pa, mnogi od njih su stariji nego ti sada. Najstarijem je sad sigurno oko
šezdeset godina. Ja sam - pa, tek tad sam počela da držim nastavu." Ona pozva svoj fajl sa memorandumima
i poče prekoravati sebe, kao i uvek, što to ne radi češće. "Eto, sad sam se setila. Znaš li Njorku, Patera?"
Svila odmahnu glavom. "Živi li taj u ovom kvartu?"
"Da, i ponekad dođe scildanom. Mora biti da si ga video. Krupan čovek grubog izgleda, sedi
pozadi?"
"Onaj sa velikom vilicom? Čista odeća, ali izgleda neobrijan. Nosi handžar - ili je to možda lovački
mač - i uvek je sam. Je li bio tvoj učenik?"
Mejtera Mermer setno klimnu glavom. "On je sada kriminalac, Patera. Provaljuje u kuće."
"Žao mi je što to čujem", reče Svila. U jednom trenutku u njegovom umu se stvori slika tog
posetioca iz zadnjeg dela mantejona: iznenadio ga neki vlasnik kuće i lopov se okreće da se suoči sa gazdom.
Okreće se trapavo, ali vrlo brzo, kao medved izložen napadu pasa radi zabave publike.
"Žao je i meni, Patera. Već neko vreme sam želela da razgovaram s tobom o njemu. Patera Štuka
Page 19
ga je ispovedio prošle godine. Ti si bio ovde, ali mislim da nisi znao za to."
"Ako sam i znao, zaboravio sam." Da bi nadjačao šištanje širokog sečiva koje upravo izlazi iz korica,
Svila nastavi: "Ali pre će biti ovo što si rekla - da nisam znao."
"Ja nisam saznala od Patere Štuke. Rekla mi je Mejtera Nana. Njorka nju još i sad voli. Oni
ponekad malo popričaju."
Svila izduva nos, ali u sopstvenu, a ne u njenu maramicu. Opusti se malo. Sad je bio siguran da je
ona o ovome htela da razgovara s njim.
"Patera je uspeo da navede Njorku na obećanje da više neće pljačkati siromahe. A Njorka je i to
radio, po sopstvenoj tvrdnji. I to često; ali sad navodno više neće. To je obećao Pateri, kaže Mejtera, ali je
obećao i njoj. Sad ćeš mi ti očitati lekciju, Patera, jer obećanju jednog takvog čoveka, razbojnika, ne vredi
verovati."
"Nema tog čoveka čije bi obećanje bilo potpuno pouzdano", reče Svila polako, "jer nijedan čovek
nije, niti ikada može biti, u celosti slobodan od zla. Ja u to, svakako, uključujem i sebe."
Mejtera Mermer gurnu svoju maramicu nazad u rukav. "Mislim da je Njorkino obećanje, dato
slobodnom voljom, pouzdano koliko i ma čije, Patera. Koliko i tvoje, i to ne kažem da bih te uvredila. On je kao
dečak bio takav, a i sad je, kao odrastao čovek, takav, koliko ja mogu oceniti. Nikad nije imao majku niti oca,
ne stvarno. On - ali bolje je da ne nastavljam, jer će mi se omaći stvari za koje me je Mejtera naterala da
obećam da ih neću nikome ponoviti, a onda bih se osećala strašno, štaviše morala bih reći njima oboma da
sam pogazila svoju reč."
"Da li zaista veruješ da bih ja mogao pomoći tom čoveku, Mejtera? Ne mogu biti stariji od njega,
verovatno sam mlađi. On me neće poštovati onako kako je poštovao Pateru Štuku, imaj to u vidu."
Kiša koja je kapala sa svetlucavih listova stvarala je tačkaste mrlje na suknji Mejtere Mermer; ona ih
je rasejano brisala. "To može biti tačno, Patera, ali ja mislim da ćeš ga ti razumeti bolje nego što je to Patera
Štuka mogao. Mlad si, i jak si koliko i on, ili bar približno toliko. Poštovaće te i kao augura. Ne treba da ga se
plašiš. Jesam li te ja ikada zamolila za uslugu, Patera? Za stvarnu uslugu?"
"Jednom si tražila da intervenišem kod Mejtere Ruže, a ja sam to i pokušao. Mislim da sam
verovatno napravio više štete nego koristi, pa zato nećemo taj slučaj da računamo. Ali mogla bi ti zatražiti
stotinu usluga ako bi htela, Mejtera. Zaslužila si toliko, a i više."
"Onda razgovaraj sa Njorkom, Patera, jednog scildana. Ispovedi ga ako on to zatraži."
"To nije usluga. Toliko bih uradio za bilo koga; ali ti, naravno, želiš da ja uložim poseban trud oko
tog Njorke, da razgovaram s njim, negde po strani, i tako dalje. Hoću."
"Hvala ti, Patera. Patera, poznaješ me već duže od godinu dana. Da li meni nedostaje vera?"
Ovo pitanje ga je zateklo nespremnog. "Tebi, Mejtera? Pa - ja nikad nisam tako nešto ni pomislio.
Uvek si izgledala, bar meni..."
"A ipak, nisam imala dovoljnu veru u tebe, niti u boga koji te je prosvetlio. Upravo sam to shvatila. Ja
sam stvarno verovala samo u ljudske reči i u ono što ljudi vide, kao što veruje svaki trgovčić. Mislim da si rekao
da je taj bog obećao pomoć Pateri Štuki. Možeš li mi reći nešto više o tome? Do sada sam samo slušala sa
pažnjom. Od sada ću slušati i sa verom, ili ću bar to pokušavati."
"Ima toga više nego što bih ikada stigao da ispripovedam." Svila se pogladi po obrazu. Sada je
vladao sobom. "Kao što rekoh, Pateri Štuki se dogodilo prosvetljenje; a meni je taj događaj danas pokazan.
Njemu je rečeno da toga dana stiže ispunjenje svih molitava koje je on izgovorio tokom tih njegovih nebrojenih
godina u mantejonu. Rečeno mu je da će istoga dana stići, i to u jedan mah, sva ta pomoć koju je tražio i za
sebe lično, i za mantejon, i za čitav kvart."
Svila primeti da je stisnuo pesnice. Natera sebe da se opusti. "Sve to mi je prikazano; onda sam
video kako ta pomoć pristiže, u blistanju kao da se spušta Pesova vatra sa sunca. A to sam bio ja. Čitava ta
pomoć bio sam naprosto ja i ništa osim mene."
"Onda ne možeš podbaciti", reče ona blago.
"Kamo sreće da je to tako lako. Mogu podbaciti, Mejtera. Ali ne smem."
Izgledala je sumorno; često je tako delovala. "Ali to do danas nisi znao? U podne, na igralištu? Tako
reče."
"Nisam. Nisam znao. Danas mi je on rekao još nešto, vidiš. Naime, da je došlo vreme da stupim u
dejstvo."
Mejtera Mermer opet uzdahnu. "Imam za tebe neka obaveštenja, Patera. Obeshrabrujuća, na
žalost. Ali prvo bih želela, veoma želela, da ti postavim samo još jedno pitanje i da ti možda još nešto kažem.
Tvrdiš da ti se obratio Izvanaš?"
"Da. Međutim, ja o njemu ne znam mnogo, čak ni sad. On je jedan od šezdeset troje bogova
pomenutih u Spisima, ali od kad se to dogodilo pa sve do ovog trena ja nisam imao prilike da potražim gde se
sve pominje; sećam se, međutim, da o njemu, sveukupno, ima malo. Ispričao mi je on i neke stvari o sebi,
stvari kojih u Spisima nema, osim ako nisam zaboravio da su zapisane; ali nije bilo vremena da porazmislim o
tome."
Page 20
"Kad smo mi bili izvan, kao i on", reče Mejtera Mermer, "i kad smo živeli u svitku Kratkog sunca, pre
nego što je ovaj svitak dovršen i nastanjen, obožavali smo njega. To si svakako znao i ranije, Patera."
"Pa, bio sam zaboravio", priznade Svila, "ali, jeste, u pravu si. To ima, valjda, u desetoj knjizi, ili
dvanaestoj."
"Mi hemijski ljudi nismo učestvovali u prinošenju žrtava u svitku Kratkog sunca." Sledećih nekoliko
trenutaka je ćutala. Pregledala je, ubrzano, stare fajlove. "Niti se to zvalo mantejon. Drugačije beše. Samo
kad bih mogla da nađem to, mislim da bih se mnogo više setila."
Svila klimnu glavom, iako nije razumeo šta je rekla.
"Od tad su nastupile mnoge promene, ali nekad se na nastavi govorilo đacima da je on
beskonačan. Ne samo veliki, nego, bukvalno, baš bezgraničan. Postoje takvi izrazi, matematički, hoću reći. Ali
na mojim časovima nikad ne stignemo do njih."
"Pokazao mi je."
"Kažu da čak i svitak ima kraj, negde", nastavi Mejtera Mermer, "iako je ogroman. A on, ne. Kad bi
njega, Izvanaša, ti uzeo i razdelio tako da svaka stvar u ovom svitku dobije po jedno parče, opet bi svako takvo
parče bilo beskonačno. Zar se nisi osećao strašno malen, Patera, kad ti je on sve te stvari pokazivao?"
Svila razmisli kako će odgovoriti. "Ne. Ne bih rekao. Ne, nisam. Imao sam osećaj - hm, veličine. Iako
je on, kao što kažeš, neizmerno veći. Zamisli, Mejtera, da Njegova Svesnost, Prvi govornik, nešto kaže meni
lično, poveri meni neki naročiti zadatak. Osećao bih, naravno, da je on veliki čovek, mnogo važniji od mene, i
mnogo, mnogo važniji nego što ću ja ikada moći da budem; ipak, osećao bih da sam i ja postao važna ličnost."
Svila zastade, zadubi se u misli. "A onda zamisli jednog Prvog govornika čije su razmere neizračunljivo velike."
"Razumem. Ovim sam dobila odgovore na nekoliko pitanja o kojima razmišljam već dugo. Hvala,
Patera. Moje vesti - hoću da ti kažem zašto sam te pozvala na ovaj susret."
"Pretpostavljam da su loše vesti." Svila duboko udahnu. "Pošto sam znao da je mantejon u
opasnosti, očekivao sam tako nešto."
"Vesti kao da pokazuju - ali ja verujem da su netačne, Patera - da si već potučen. Vidiš, jedan
krupan čovek crvenog lica došao je u palestru dok si ti bio odsutan. Rekao je da je upravo kupio sve, celo ovo
imanje, od grada." Njen glas pade. "Od Ajuntamienta, Patera. Tako mi je kazao. Došao je da pogleda naše
zgrade. Pokazala sam mu palestru i mantejon. Sasvim sam sigurna da nije ušao u kenobu niti u stambenu
zgradu, ali je i njih video spolja."
"Rekao je da je prodaja već obavljena?"
Ona klimnu glavom.
"Dobro kažeš, Mejtera. Ovo zvuči veoma rđavo."
"Došao je letelicom, sa jednim čovekom koji ju je vozio za njega. Videla sam je kad smo išli od
palestre ka mantejonu. Tad smo izišli na ulicu i prošli Ulicom sunca pored našeg igrališta. On je rekao da je
razgovarao s tobom pre nego što je došao ovamo, ali da ti nije kazao da je kupio. Jer, kaže, ti bi napravio
nevolje."
Svila polako klimnu glavom. "Ja bih ga izvukao iz letelice pa bih mu slomio vrat. Mislim da bih,
Mejtera. Ili bih bar pokušao."
Ona ga dodirnu po kolenu. "To bi bilo pogrešno, Patera. Onda bi te odveli u Alambreru i bacili u
jame."
"Ali to bi bilo svejedno. Taj čovek se zove Krv, možda ti je rekao."
"Moguće." Funkcija 'brzo skeniranje' sada je, kod Mejtere Mermer, retko bila upotrebljiva. Ona
zaćuta, pretražujući fajlove iz prošlosti. "To uopšte nije uobičajeno ime, znaš. Narod smatra da donosi
nesreću. Mislim da nikad nijedan moj đak nije nosio ime Krv."
Svila je bio zagledan u svoje misli. "Da li si nekad čula za njega, Mejtera? Ja nisam, ali, mora da je
bogat, čim ima privatnu letelicu."
"Mislim da nisam. Ako je prodaja već obavljena, Patera, šta ti tu možeš?"
"Ne znam." Svila još jednom ustade. Jedan korak ga iznese izvan senika. Još pokoja kap kiše
proletala je kroz sunčano svetlo koje je izgledalo blistavo, iako je zastor pokrio više od pola širine sunca.
"Uskoro se zatvara pijaca", reče on.
"Da." Mejtera Mermer isto tako iziđe.
Nebeske zemlje, do maločas gotovo nevidljive, sad su se jasno videle, jer se preko njih širila zora.
Daleke šume, za koje se pričalo da su začarane, i daleki gradovi, navodno puni duhova - i to takvih koji na
razne istančane načine donose dobro ili zlo i usmeravaju živote onih dole. "Nije stranac", reče Svila, "ili bar ne
govori kao stranci koje sam ja sretao. Zvučao je, zapravo, kao rođeni stanovnik ovog kvarta."
Mejtera Mermer klimnu glavom. "To sam i ja primetila."
"Naš narod nema mnogo načina da se obogati, je li tako, Mejtera? Ili bar ja ne znam da ima."
"Nisam sigurna da te razumem."
"Nije bitno. Želela si da popričam sa tim Njorkom. Jednog scildana, rekla si; ali scildanom uvek ima
Page 21
bar desetak ljudi koji čekaju da razgovaraju sa mnom. Šta misliš, gde bih ja mogao naći Njorku danas?"
"Pojma nemam. Da li bi ti mogao otići i razgovarati s njim večeras, Patera? To bi bilo divno! Mejtera
Nana možda zna."
Svila klimnu glavom. "Rekla si da je ona u mantejonu i da čeka da vatra umre. Idi tamo i pitaj je,
molim te, dok joj pomažeš da uspostavi čistotu oltara. Razgovaraću opet s tobom kroz nekoliko minuta."
Gledajući ih sa prozora kenobe, Mejtera Ruža zadovoljno zastenja kad su se razdvojili. Postoji tu
opasnost, ma koliko se Mejtera i Patera zavaravali da ne postoji - ona bi mogla raditi neke gnusne stvari
njemu, a on još gnusnije njoj. Ehidna Neuprljana mrzi sve to, takvo, i oslepi one koje padnu, kao što je i nju
oslepela. Ponekad je Mejtera Ruža, klečeći pred slikom njene kćeri, osećala da je ona sama Ehidna, Majka
bogova, Carica svitka.
Udri, Ehidna. O, udri!
Već se toliko smračilo da je zalupljivanje vrata dovelo do paljenja mutne svetiljke u jednom uglu
Sviline spavaće sobe; to je bila soba iznad kuhinje, nekadašnja ostava. Patera Štuka je pomogao da se ta
prostorija očisti kad je Svila stigao. (A Svila, kasnije, nije našao volje da se preseli u Štukinu sobu, veću, da
izbaci ili spali izbledele portrete starčevih roditelja ili Štukino pohabano, premaleno odelo.) Pri ovom
nesigurnom i slabom svetlu, Svila se sada presvuče u svoju drugu po kakvoći mantiju. Na njoj su okovratnik i
manžetne bili odvojivi, da bi se mogli lakše i češće prati. On ih sada skide i ostavi u ladicu, pored jedinog
rezervnog kompleta.
Šta još? Baci pogled na ogledalo; treba nekako pokriti ovu neurednu žutu kosu, to je jasno. Postoji
onaj široki, slamni šešir koji je nosio jutros, kad je polagao novu šindru na krov; opet, postoji i crna kalota sa
plavim rubom, koju je Patera Štuka nosio tokom najhladnijih dana. Svila se opredeli za obe: slamni će mu
bacati jaku senku preko lica, ali ako odleti s glave, ostaće poluloptasta crna kapa koja sasvim lepo može da se
nosi ispod slamnog šešira, i još da pruža dodatni učinak skrivanja. Da li se ovako osećaju ljudi poput Njorke?
Da li ovako planiraju?
Mejtera Mermer je saopštila da je Mejtera Nana pomenula pet ili šest mesta gde bi Njorka mogao
sada biti pronađen; sva su bila u Orili, najgorem delu njihovog kvarta. Tamo bi Svilu mogao neko da opljačka,
pa i da ubije, čak i ako on ne pruži nikakav otpor. Ako Krv odbije da razgovara s njim...
Svila slegnu ramenima. Krvova kuća verovatno je negde na Palatinu; Svila je teško mogao zamisliti
da neko ko poseduje letelicu stanuje ma gde drugde. A na Palatinu će, kad padne mrak, svuda biti civilni
gardisti: gardisti pešaci, gardisti na konjima, gardisti u naoružanim letelicama. Ne možeš naprosto da razvališ
vrata udarcem noge, kao što desetine provalnika učine u ovom kvartu svake noći. Neizvodljivo.
Pa ipak, nešto se mora preduzeti, i to noćas; a on nema nikakvu drugu zamisao.
Poče propuštati zrna brojanice kroz prste. Onda vrati brojanicu nazad u džep, skide srebrni lanac sa
šupljim krstom Pesa i položi ga pokretom punim poštovanja pred triptih; presavi dva čista lista hartije, stavi ih u
olupanu malu kutiju za olovke koju je još davno, u sholi, koristio kao pernicu, i ubaci je u veliki unutrašnji džep
mantije. Moglo bi mu zatrebati nekakvo oružje; svakako će mu trebati neki alat.
Siđe u kuhinju. Nešto je šušnulo u smrdljivoj kanti za đubre u uglu: pacov, nema sumnje. Kao i
mnogo puta ranije, Svila podseti sebe da kaže Rogu da uhvati neku zmiju koja se može pripitomiti.
Kroz škriputava kuhinjska vrata iziđe opet u vrt. Već je uveliko padao mrak; dok on stigne do Orile,
udaljene osam ulica, već će biti mrkla noć. Popodnevna kiša oborila je prašinu; vazduh je sad bio čist i svež, i
hladniji nego što je mesecima bio; možda je napokon stizala jesen. Trebalo bi da sam umoran, reče Svila
sebi; ali dok je otključavao bočni ulaz u mantejon, nije osećao nikakav umor. Da li Izvanaš zaista - gledajući
činjenice, sasvim trezveno - želi ovo? Ovaj žurni polazak u bitku? Ako želi, onda je zaista radost služiti!
Vatra na oltaru bila je ugašena, a unutrašnjost mantejona obasjana samo srebrnastim
svetlucanjem Svetog prozora i skrivenim plamenom debelog kandila od plavog stakla, između Ehidninih nogu:
bilo je to kandilo Mejtere Ruže. U njemu je gorelo neko skupoceno ulje, čiji miris podstaknu njegovo sećanje.
Pljesnu rukama da bi se uključilo preostalih nekoliko ispravnih sijalica. Onda poče preturati po
senkama, u potrazi za sekiricom dugačke drške, a uzanog sečiva. Pomoću nje je na krovu rascepljivao šindru
i zakucavao eksere. Pronađe je, oproba njenu oštricu (mukotrpno oštrenu tog jutra) i zavuče njenu dršku pod
opasač.
Prošeta malo, dvaput sede, i zaključi: ovo neće dobro biti. Drška je predugačka. U ostavi palestre
postoji jedna zarđala testera. Bilo bi lako skratiti dršku; ali posle toga bi sekirica bila manje upotrebljiva kao
alat, a daleko manje upotrebljiva kao oružje.
Ponovo se sagnuo. Pronađe konopac kojim je vezivao svežanj šindre da ne sklizne s krova. Bio je
to tanak, upleten konopac od crne konjske dlake, star, mekan, ali ipak još i sad jak. Svila skide mantiju i
pantalone, namota konopac oko pojasa, zaveza krajeve, i provuče dršku sekirice ispod nekoliko namotaja.
Opet se obuče i iziđe u baštu. Tamo se lutajući povetarac poigravao divnim kuhinjskim mirisima iz
kenobe. To ga je podsetilo da bi trebalo da i on, u ovom trenutku, sprema večeru za sebe. Slegnu ramenima i
obeća sebi da će je spremiti, i to kao za proslavu, kad se vrati. Paradajzi koji su, još zeleni, otpali sa svojih
Page 22
žbunova mogli bi poslužiti i tako nezreli, ali će ih on prvo izrezati na kriške i propržiti na malo ulja. Ima i hleba,
podseti se on; posle prženja, sipaš vrelo ulje preko hleba, da postane mekši i ukusniji. Pođe mu voda na usta.
Sad će i sastrugati onaj talog od kafe, koji je već toliko puta prekuvavao, izribaće lonče za kafu, i skuvaće novu
kafu. Na kraju, jedna jabuka i poslednji ostatak sira. Gozba! Obrisa rukavom usne, postiđen što je toliko
halapljiv.
Zatvorio je i pažljivo zaključao bočna vrata mantejona. Onda je podozrivo proučio prozore kenobe.
Ako ga Mejtera Mermer ili Mejtera Nana vide da odlazi, problema neće biti, ali Mejtera Ruža ne bi oklevala da
ga podvrgne prodornom unakrsnom ispitivanju.
Kiša je prestala, tu sumnje nije moglo biti; trajala je sve u svemu jedan sat, a poljoprivrednicima su
bili potrebni celi dani kiše. Još jednom žurno odmičući niz Ulicu sunca, Svila pažljivo osmotri nebo.
Najtanji mogući končići zlata još su sijali tu i tamo među oblacima koji su hitali nebom; ali već ih je
kidala nailazeća senka crna kao mastilo. Pred njegovim pogledom, končići su se ugasili, a nebeske zemlje,
koje kao duhovi lebde iza dugog sunca, zablistale su u svoj svojoj divoti i čudesnosti: jezera koja odsevaju
sunčevim sjajem, valoviti šumski predeli, kvadratići njiva, sjajni gradovi.
Ulica fenjera dovede ga u Orilu, gde su jezerske vode počinjale kad je Viron bio mlad. Ovaj zid,
sada u raspadanju, napola zatrpan straćarama, bio je tada prometni kej; ove mračne, stare zgradurine bile su
lučki magacini. Postojale su tu nekada, sigurno, i šupe za usoljavanje, i staze kroz vazduh ispletene od užadi, i
mnogo što-šta drugo; ali sva takva lakša zdanja iščezla su pre poslednjeg kaldea. Istrunula su, srušila se, a
onda su razvučena da posluže kao ogrev. Osušio se čak i korov koji je izdžikljao na njihovim ruševinama; a
gde god je od neke ruine ostao čitav bar podrum od brodskog kamena, uselila se po jedna krčma.
Slušajući ljutite glasove iz one kojoj je prilazio, Svila se zapita zašto iko ikada ide tamo. Kakvim li,
inače, životom žive tih pedesetak muškaraca i žena, kad više vole to unutra? Zastrašujuća pomisao to bejaše.
Zastade na vrhu stepeništa da rastumači sebi crtež izvučen kredom na čađavom zidu pored njega:
neka žestoka ptičurina, raširenih krila. Orao? Neće biti, sa ovakvim mamuzama. Petao za borbu, sigurno; a
'Pevac' je bio jedno od mesta koje je preporučila Mejtera Nana, naime 'taverna' (tako je Mejtera Mermer rekla)
koju je Njorka pominjao.
Strmo, izlomljeno stepenište smrdelo je na mokraću; Silk je zadržavao dah dok je silazio. Pipao je
rukama ispred sebe; nije mu mnogo pomagalo slabo, žuto zračenje svetlosti iz otvorenih vrata. Nadomak
vrata, on zakorači u stranu, stade leđima uza zid i poče osmatrati nisku sobu. Činilo se da na njega niko ne
obraća ni najmanju pažnju.
Prostorija bejaše veća nego što je očekivao, a sa manje nameštaja. Stolovi od borovih dasaka,
svaki drugačije napravljen, stajali su tu i tamo, izdvojeni, ali svaki okružen isto tako heterodoksnim stolicama i
okruglim stoličicama i klupama za sedenje. Na njima je dokoličilo, oko svakog stola, po nekoliko ućutanih
prilika. Nekakve odvratne sveće gorucale su na pojedinim (ni približno ne na svim) stolovima, stvarajući dim i
curkajući čađavim voskom na daščanu površinu; jedan zeleni i narandžasti lampion sa poderanim abažurom
njihao se u sredini sale i kao da je drhtao od zaošijanog besa ljudskih glasova ispod njega. Od leđa
mnogobrojnih radoznalaca, koji su se tiskali oko tog mesta, nije se moglo videti šta se tamo dešava.
"Drapaš se drapaš fukaro!" vrištala je neka žena.
Muški glas, pomućen zbog premnogo piva, ali ipak i šištavo ubrzan zbog dejstva praška oker boje,
zvanog 'rđa', predloži: "A ti digni suknju da malo prošašolji i tvoju!" Gomila ljudi prasnu u smeh. Neko preturi
sto. Posle potmulog, silovitog udara stola o pod, začu se i cilikanje skršenog stakla.
"E aj sad! Aj!" Brzo, ali ne izgledajući kao da žuri, jedan krupan čovek sa užasnim ožiljcima na licu
poče se gurati kroz gomilu; u jednoj ruci je držao pohabani čunj za kuglanje. "Napolje! Ovo ćemo
nnnnapolje!" Gledaoci su se razmakli da propuste dve raščupane žene u prljavim haljinama.
"Napolje ona!" reče jedna žena, pokazujući prstom.
"Marš, bre, obe napolje." Krupni čovek dohvati govornicu za okovratnik, kucnu je maltene nežno
čunjem po glavi i gurnu je ka vratima.
Jedan od gledalaca iskorači napred, podiže dlan, a pokretom druge ruke pokaza ka drugoj ženi,
koja je - činilo se Svili - bila toliko pijana da se jedva držala na nogama.
"I ona", reče čovek sa čunjem odlučno. Ali zastupnik druge žene odmahnu glavom.
"I ona! A i ti napolje!" Krupni čovek se nadneo nad njega; videlo se da je za glavu viši. "Marš
napolje, bre!"
Sevnu čelik, ali i čunj sevnu nadole. Prvi put u životu, Svila začu mučno krckanje ljudske kosti koja
se slama; ali odmah iza toga i pucanj iglenog pištolja, nalik na prasak vrhom dečjeg biča. Jedan takav pištolj
(Svila za tren pomisli da je to bio upravo onaj iz kog je pucano) polete u vazduh; jedan od posmatrača se
sruši, pravo na nos.
Svila se našao na kolenima pored tog čoveka još pre nego što je shvatio šta čini. Njegove brojanice,
opuštene do polovine svoje dužine, njihale su se iznad žrtve, praveći iznova i iznova znak sabiranja. "Prenosim
ti, sine moj, oproštaj svih bogova. Priseti se sada reči Pesovih..."
Page 23
"Ej, faco, nije on mrtav. Ti si kao augur, a?" To je govorio onaj grmalj sa ožiljcima. Desna ruka mu
je krvarila tamnim curenjem kroz prljavu krpu koju je čvrsto pritisnuo na posekotinu.
"U ime svih bogova, oprošteno ti je zauvek, sine moj. Ja ovde govorim u ime Pesa velikoga, i Ehidne
božanske, i Scile pržeće..."
"Napolje s njim", reče neko odsečno. Svila nije znao da li se to odnosi na mrtvaca ili na njega.
Mrtvac je krvario manje nego krupni čovek, postojanim, nespektakularnim naviranjem iz desne slepoočnice.
Ipak, bio je sigurno mrtav. Dok je ritmično napevao Završnu formulu, Svila je levom rukom tražio puls, ali ga
nije nalazio.
"Za njega će se pobrinuti njegovi pajtosi, Patera. Biće on super."
Dvojica mrtvačevih prijatelja već su ga dohvatili za noge.

"...i Sfiksa jakoga. Takođe u ime manjih bogova." Svila zastade. Oklevao je. U formuli nema mesta
za to, ali ko će ovde primetiti, ili mariti? Pre ustajanja, on završi šapatom: "Izvanaš ti isto tako oprašta, sine
moj, bez obzira na to kakvo si zlo počinio u životu."
Krčma je sad bila gotovo prazna. Onaj koji je dobio čunjem po glavi poče sada da ječi i da se
pomiče. Pijana žena klekla je pored njega baš kao Svila pored mrtvaca; ali klatila se čak i na kolenima, pa se
morala osloniti jednom šakom o prljavi pod. Nigde ni traga od igličnog pištolja koji je leteo kroz vazduh, niti od
noža kojim se povređeni čovek poslužio.
"Oćeš crvenu traku, Patera?"
"Sigurno da oćeš. Ja častim, za ovo što si uradio." Krupni čovek namota krpu jače oko ruke, spretno
je uveza levom i priteže čvor vukući jedan kraj levom rukom, a drugi kraj zubima.
"Meni je potrebno da nešto saznam", reče Svila, vraćajući brojanice u džep, "i mnogo bih više voleo
da to saznam, nego da me neko časti pićem. Tražim čoveka zvanog Njorka. Da li je on bio ovde? Možeš li mi
reći gde ću ga naći?"
Veliki se naceri. Rupa na mestu dva nedostajuća zuba bila je prava mala pećina u tom njegovom
radovanju. "Njorka, a, Patera? Ima poprilično ljudi koji su po toj vrsti ptice dobili ime. Duguješ mu pare? Kako
znaš da ja nisam taj Njorka?"
"Zato što ga poznajem, sine moj. Naime, viđao sam ga. Visok je gotovo koliko ti, ima sitne oči, tešku
vilicu i velike uši. Rekao bih da je jedno pet-šest godina stariji od tebe. Redovno dolazi na naša prinošenja
žrtve, scildanima."
"Pazi, molim te." Grmalj se zagledao u mutnoću najtamnijeg kuta sale. Najednom reče: "Gle,
Njorka je još tu. A ti reče, Patera, da si ga video kako izlazi?"
"Nisam rekao da..."
"Eno ga." Krupni čovek pokaza prstom ka uglu. Tamo je sedela jedna usamljena prilika, za
stočićem ne mnogo većim od stolice.
"Hvala ti, sine moj", doviknu Svila. Pređe salu, zaobilazeći jedan dugački sto na kome je bilo
svakojakih ostataka. "Njorka? Ja sam Patera Svila, iz mantejona u Ulici sunca."
"Hvala, za šta?" upita čovek zvani Njorka.
"Što si pristao da razgovaraš sa mnom. Dao si mu neki signal - mahnuo si, ili već tako nešto, valjda.
Ja to nisam video, ali jasno je da je tako nešto bilo."
"Sedi, Patera."
Druge stolice nije bilo. Svila dovuče jednu od onih koje su bile oko dugog stola i sede.
"Neko te šalje?"
Svila klimnu glavom. "Mejtera Nana, sine moj. Ali ne bih želeo da stvaram pogrešan utisak. Nisam
došao da bih učinio neku uslugu njoj, a ni tebi. Mejtera je učinila uslugu meni, utoliko što mi je rekla gde da te
nađem, a ja dolazim da od tebe zatražim drugu. Ispovedanje."
"Smatraš da mi je potrebno, Patera?" U Njorkinom glasu nije bilo ni traga šale.
"Ja to ne mogu znati, sine moj. Smatraš li ti?"
Njorka kao da poče razmatrati ovo pitanje. "Možda. A možda ne."
Svila klimnu glavom - sa razumevanjem, nadao se. Smetalo mu je da razgovara sa ovim robusnim
grubijanom u mraku, bez mogućnosti da vidi njegov izraz lica.
Grmalj sa rukom u zavoju položi jednu zapanjujuće tananu čašu pred Svilu. "Najbolje što imamo,
Patera." Povuče se, idući unatraške.
"Hvala ti, sine moj." Svila se okrete na stolici i pogleda iza sebe: povređeni čovek i pijana žena više
nisu bili ispod lampiona, mada on nije čuo njihov odlazak.
"Mejteri Nani se ti dopadaš, Patera", reče Njorka. "Ponekad mi ispriča nešto o tebi. Kao ono kad si
naljutio onu što prodaje mačje meso."
"Sklerodermu, misliš?" Svila oseti da crveni. Najednom mu je bilo drago što ni Njorka ne može
njega dobro da vidi. "Fina je to žena - plemenite prirode i zaista, iskreno, verna. Bojim se da sam bio brzoplet i
Page 24
netaktičan."
"Stvarno ti izručila kofu na glavu?"
Svila pokunjeno klimnu glavom. "Čudno je to, što sam kasnije našao parčence - hm, ti bi to nazvao
mačije meso, pretpostavljam - koje mi je bilo zapalo za vrat. Smrdelo je."
Njorka se blago nasmeja, dubokim, prijatnim smehom, zbog koga se poče Svili dopadati.
"Ja sam u to vreme smatrao da je to stravično poniženje", nastavi Svila. "Desilo se na teldan. Na
kolenima sam se zahvaljivao što moja jadna mati nije doživela da joj to ispričaju. A sad uviđam da bi me ona
samo zadirkivala zbog toga." Povuče gutljaj iz graciozne male čaše koja je bila pred njim; rakija, po svoj prilici,
zaključi on, i to dobra. "Ja bih pustio Sklerodermu da me oboji u plavo i da me vuče kroz celu Alamedu, kad bi
to vratilo moju majku u život."
"Mejtera Nana je meni zamena za majku, najpribližnija koju sam ikada imo", reče Njorka. "Nazivo
sam je majkom, što je ona dopuštala, kad smo bili sami. Nekoliko godina sam se pretvaro da je to stvarno
tako. Je l' ti rekla?"
Svila odmahnu glavom. "Mejtera Mermer je kazala nešto slično. Bojim se da tad nisam obratio
dovoljno pažnje."
"Stara je gajila nas dečake i vaspitavala nas tvrdo. Tako je najbolje. Vido sam mnoge koji nisu tako
vaspitavani, pa zato znam."
"Verujem."
"S vremena na vreme, govorim sebi da bi trebo da je proburazim nožem, naprosto da bih izbacio iz
glave i nju i te njene priče. Razumeš ti mene?"
Svila klimnu glavom, ne baš siguran da će robusni čovek s druge strane stočića videti tu kretnju.
"Mislim da razumem i bolje nego što ti sam razumeš. Takođe znam da ti njoj nikada nećeš učiniti ma šta
stvarno nažao. Ili, ako učiniš, onda ne iz tog razloga. Nisam ni upola star koliko je Patera Štuka bio, a ni
desetinu mudar; ali znam toliko."
"Ne bih se ja kladio na to."

Svila ne reče ništa. Upirao je pogled u mrlju, malo bleđu od okoline, koja je bila Njorkino lice. Na
tren mu se učinilo da tamo vidi obrise nekakve njuške, kao da je to ispred njega slabo vidljivo lice vuka ili
medveda.
Nemoguće da su ovoga zvali 'Njorka' od rođenja, pomisli Svila. To 'Njorka' je on sigurno uzeo
kasnije, kao pseudonim.
Dočara sebi sliku kako Mejtera Nana vodi dečaka Njorku u učionicu, na lancu; onda kako Mejtera
Ruža upozorava Mejteru Nanu da će je Njorka napasti kad odraste. Popi još jedan gutljaj, da se otarasi te
prikaze. Valjda je, ipak, majka dala Njorki to ime: male ptice njorke na jezeru Limni nemaju sposobnost
letenja, pa je to ime koje majke daju u nadi da ih sinovi neće nikada napustiti. Ali Njorkina majka je svakako
umrla još dok je on bio vrlo mlad.
"Ali ne ovde." Njorkina pesnica bupnu po stolu, koji se umalo ne prevrte. "Doći ću prekosutra, u
scildan, pa onda mož' me ispovediš. Važi?"
"Ne, sine moj. Mora biti noćas."
"Zar toliko nemaš poverenja..."
"Bojim se da nisam dobro objasnio šta hoću", ubaci Svila. "Nisam došao da bi se ti ispovedio meni,
mada ću i to prihvatiti sa oduševljenjem, ako je takva tvoja želja; siguran sam i da bi Mejtera Nana bila vrlo
srećna kad bih joj o tome ispričao. Reč je o sledećem: moram se ispovediti ja tebi, Njorka, i to mora biti noćas.
Zato sam došao. Ali, kao što kažeš, ne ovde. Nego na nekom privatnijem mestu."
"Pa ja to ne umem!"
"Umeš, sine moj", navaljivao je Svila, ali blagim tonom. "I nadam se da hoćeš. Mejtera Nana te je
podučavala i sigurno ti je rekla da čovek koji nema duboke mrlje može doneti božanski oproštaj onome ko se
nalazi u neposrednoj smrtnoj opasnosti."
"Ako ti misliš, Patera, da ću te ja ubiti, ili onaj tamo Gib..."
Svila odmahnu glavom. "Objasniću ti sve, na nekom privatnijem mestu."
"Patera Štuka me je ispovedo jednom. Mejtera je uporno navaljivala oko toga, pa sam konačno
pristo. Ispričao sam mu mnogo koječega što nisam trebo da kažem."
"Pa se sad pitaš da li je on meni odao neki deo toga i misliš da se ja plašim da ćeš me ubiti kad ti
kažem da sam odao nekom trećem. Ne, Njorka. Patera mi nije rekao baš ništa o tome, pa čak ni da se
ispovest uopšte dogodila. Čuo sam to tek od Mejtere Mermer, koja je saznala od Mejtere Nane, koja je
saznala od tebe."
Svila opet okusi rakiju. Bilo mu je teško da se usredsredi. "Noćas nameravam da učinim teško
krivično delo - naime, bar da pokušam. Mogu biti ubijen. Zapravo, u dobroj meri i očekujem da ću biti ubijen.
Mogle su me ispovediti i Mejtera Mermer ili Mejtera Nana, dabome; ali nisam želeo da ma koja od njih dve
sazna. Onda je Mejtera Mermer pomenula tebe, i ja sam uvideo da ćeš ti biti savršen. Hoćeš li me ispovediti,
Page 25
Njorka? Preklinjem te."
Njorka se malo-po malo opustio; onda je spustio desnu ruku na sto. "Ti ne radiš nos, a, Patera?"
"Ako je ovo baronija, mnogo je nezgodna."
"Nije baronija. To što sam rekao, tačno to i mislim."
Njorka klimnu glavom i ustade. "Onda bi trebali da pođemo na neko drugo mesto, kao što kažeš.
Šteta, a baš sam mislio da malo teram poso noćas."
Povede Svilu u zadnji deo mračne podrumske sale, a zatim uz jedne merdevine, u noć nalik na
ogromnu pećinu, prošaranu piramidama bačvi i bala; onda duž neke stražnje ulice, koja bejaše sva popločana
smećem; nekoliko poprečnih ulica kasnije uđoše u zadnji deo nečega što je ličilo na praznu prodavnicu. Zvuk
njihovih koraka probudi slabu zelenu svetiljku u jednom uglu predugačke prostorije. Svila vide izgužvan ležaj,
prljave čaršave; nokšir; sto koji je mogao biti donet iz taverne koju su upravo napustili; dve jednostavne drvene
stolice; i, na suprotnom zidu, staklo koje je izgledalo kao da bi se pomoću njega još moglo izvršiti prizivanje.
Levo i desno od uličnih vrata nalazio se po jedan izlog, ali oba bejahu zaprečena daskama zakucanim
popreko; na daske je na jednom mestu bila prikačena, pribadačama, jeftina slika Scile, u boji, sa osam ruku i
osmehom. "Ovde stanuješ?"
"Ja baš ne stanujem nigde, Patera. Imam ja mnoga mesta, a ovo se našlo najbliže. Sedi. I dalje
hoćeš da te ispovedim?"
Svila klimnu glavom.
"Onda moraš prvo da ispovediš ti mene, da bih ja to umeo kako treba. Valjda si to predvido.
Pokušaću da se setim svega."
Svila opet klimnu glavom. "Da, molim te."
Njorka kleče pored njega, ispoljavajući brzinu i ekonomičnost pokreta, u meri iznenađujućoj za tako
krupnog čoveka. "Pročisti me, Patera, jer sagrešio sam protiv Pesa i drugih bogova."
Zureći u osmehnuto lice Scile, da ne bi gledao teško i grubo lice Njorke, Svila poče mrmljati, kao što
je obred zahtevao: "Kaži mi, sine moj, a ja ću ti doneti oproštaj iz dubine zdenca njegove neograničene
milosrdnosti."
"Ubio sam čoveka noćas, Patera. Ti si to vido. Zvao se Kalan. Gurnard se spremio da buši Giba, al
ga ovaj tresno..."
"Čunjem", dopuni Svila tiho.
"To je bilo lako, Patera. Onda je Kalan potego iglić, al ja sam već bio izvadio moj."
"Nameravao je da ubije Giba, zar ne?"
"Mislim da jeste, Patera. On povremeno sarađuje sa Gurnardom. Heh, sarađivo je."
"Onda u tvom postupku nema krivice, Njorka."
"Hvala, Patera."
Posle ovoga, Njorka je dugo ćutao. Svila je čekao moleći se u sebi i osluškujući jednim uhom
svađalačke glasove na ulici i siloviti štropot točkova zaprežnih kola; ali njegove misli povremeno su, nakratko,
preletale do onih smirenih, razonođenih i nekako setnih glasova koje je začuo na igralištu kad se grabio za
loptu, istu ovu koja mu je i sad u džepu. Pomišljao je i na nebrojene pouke koje mu je izvor tih glasova
pokušao preneti.
"Opljačko sam izvestan broj kuća na Palatinu. Evo sad sam pokušavo da se setim kolko. Za
dvadeset sam siguran. Al možda je bilo više. Tuko sam i jedno žensko. Jednu devojku, koja se zvala..."
"Nije potrebno da mi kažeš njeno ime, Njorka."
"I to baš gadno. Pokušavala je da izmuva od mene još nešto, iako sam joj bio već dao jedan
stvarno fini broš. Pa mi dozlogrdilo, pa sam je tresno. Posekotina na ustima. Počela se dernja, pa sam je
tresno još jednom. Odma je popasla patos. Kaže da posle nije mogla da radi nedelju dana. Nisam trebo to da
uradim, Patera."
"Nisi", složi se Svila.
"A bolja je od većine njih, onako stasita, pa široka, pa zgodna. Znaš šta hoću reći, Patera? Zato
sam joj i dao broš. Al kad je tražila još..."
"Razumem."
"Malo je falilo da je ritnem. Nisam, al da jesam verovatno bi je ubio. Jednom sam ja ubio čoveka
tako što sam ga rito. To je deo onog što sam ispričao Pateri Štuki."
Svila klimnu glavom, prisiljavajući svoj pogled da se odvoji od Njorkinih čizama. "Ako ti je Patera
doneo oproštaj, ne treba da ponavljaš te stvari meni; a ako si se uzdržao i nisi ritnuo nesretnicu, zaradio si
naklonost bogova - naročito Scile i njenih sestara - jer si pokazao uzdržanost."
Njorka uzdahnu. "E pa to bi bilo sve što sam počinio, Patera, od one poslednje ispovesti. Uradio
sam te kuće i izmlatio Šenilu. A ne bi ja to, Patera, nego sam vido da oće pare za rđu. E, hm, mislim da valjda
ne bi."
"Tebi je jasno, Njorka, da ne treba provaljivati u kuće. Mora biti da ti je jasno, inače mi to ne bi
Page 26
pominjao u ispovesti. To ne treba da se radi. Inače, kad uđeš u neku zgradu sa naumom da pokradeš stvari iz
nje, lako možeš i poginuti, a to bi značilo umreti sa tovarom krivice na sebi. To bi bilo vrlo loše. Želim da mi
obećeš da ćeš tragati za nekim boljim načinom života. Hoćeš li to, Njorka? Hoćeš li mi dati reč?"
"Da, Patera, kunem se da hoću. Već sam se trudio u tom smislu. Znaš, kupim nešto, pa prodam. U
tom smislu."
Svila zaključi da je mudrije ne pitati o kakvoj je to robi reč, niti kako su prodavci dolazili do nje. "Ta
žena koju si istukao, Njorka. Kažeš da uzima rđu. Treba li da zaključim da je to jedna od nemoralnih žena?"
"Nije ona ništa gora od mnogih drugih, Patera. Stanuje u Orhidejinoj kući."
Svila klimnu glavom, više sam za sebe. "Je li to onakva kuća kakvu ja sad zamišljam?"
"Pa nije, Patera, to je valjda najbolja. Ne dopuštaju nikakve tuče, ništa slično. Sve im je stvarno
čisto. Neke od Orhidejinih cura su se čak odselile uzbrdo."
"Pa ipak, Njorka, ne bi trebalo da odlaziš na takva mesta. Ti ne izgledaš loše, jak si, imaš izvesno
obrazovanje. Ne bi ti bilo teško da nađeš pristojnu devojku, a pristojna devojka mogla bi ti doneti mnogo
dobra."
Njorka se pokrenuo; Svila je znao, iako nije dozvolio svojim očima da skrenu sa Scile, da Njorka
sada gleda gore, ka njemu. "Misliš na onu vrstu devojaka koje dolaze kod tebe da se ispovedaju, Patera? Ne
bi ti voleo da se neka takva spanđa sa takvim kao što sam ja. Njoj bi ti reko da zaslužuje nekog boljeg. Tako
mi Šega, bi!"
U jednom trenutku Svili se činilo da je težina svih svitskih bezumnosti i bezrazložnih opakosti legla
na njegova ramena. "Veruj mi, Njorka, mnoge od tih devojaka udaće se za ljude daleko, daleko gore od tebe."
On duboko udahnu. "Kao pokajanje za zla koja si počinio, ti ćeš, Njorka, do sutra u ovo vreme izvršiti tri
pohvalna čina. Treba li da ti objašnjavam koja dela su pohvalna?"
"Ne, Patera, sećam se, i učiniću ih."
"To je dobro. Onda ti donosim, Njorka, oproštaj svih bogova. U ime Pesa velikoga, oprošteno ti je. U
ima Scile, oprošteno ti je..." Još malo, još samo malo. "I u ime Izvanaša i svih manjih bogova, ja kažem, na
osnovu sile koja mi je poverena, da je tebi oprošteno."
Njorka se nije bunio. Svila iscrta znak sabiranja u vazduhu iznad Njorkine glave.
"Sad je red na mene, Njorka. Hoćeš li me ispovediti kao što sam ja ispovedio tebe?"
Zameniše mesta.
Svila reče: "Ispovedi me, prijatelju, jer sam u opasnosti, smrtnoj, velikoj, a i zato što ću možda
sagrešiti protiv Pesa i drugih bogova."
Njorkina ruka ga dodirnu po ramenu. "Ja ovo nikad dosad nisam radio, Patera. Nadam se da ću
umeti valjano."
"Kaži mi..." reče Svila, podstičući ga.
"A-da. Kaži mi, Patera, da bih ti mogo doneti oproštaj Pesov, iz bunara punog milosrđa bez dna."
"Možda ću morati da provalim u jednu kuću noćas, Njorka. Nadam se da neću; ali ako gazda odbije
da me primi na razgovor, ili ako odbije da izvrši ono što od njega zahteva jedan određeni bog - Izvanaš,
Njorka, možda si čuo za njega - ja ću pokušati da ga prisilim."
"U čiju..."
"Ako me primi, i bude nasamo sa mnom, nameravam da mu zapretim da ću ga ubiti ako se ne
povinuje zahtevu tog boga. Međutim, budimo iskreni, ne verujem da će on uopšte hteti da me vidi."
"Ko je to, Patera? Kome ćeš pretiti?"
"Gledaš me, Njorka? To ne bi trebalo raditi."
"Dobro, evo sad gledam na drugu stranu. Ko je to, Patera? Čija je to kuća?"
"Nema potrebe da ti je to kažem, Njorka. Oprosti mi samo nameru koju imam, molim te."
"Bojim se da to neću moći, sine moj", reče Njorka, ulazeći u duh uloge. "Moram znati ko je to, i
zašto ćeš to raditi. Možda rizik neće biti baš tolki kolko ti misliš, a? Ja bi moro biti onaj koji to procenjuje, a?"
"Da", priznade Svila.
"Jasno mi je i zašto si me tražio. Zato što ja ovo mogu bolje nego iko. Al moram da znam, jer ako je
neka šećerlema, moram ti reći da odeš kod nekog pravog augura, čim se izvučeš, i da zaboraviš mene. Ima
kuća svakojakih. Dakle: ko je to, i gde je to, Patera?"
"On se zove Krv", reče Svila. Oseti da se Njorkina šaka odjednom jače stisnula na njegovoj mišici.
"Pretpostavljam da stanuje negde na Palatinu. U svakom slučaju, poseduje privatnu letelicu i angažuje vozača
za nju."
Njorka zamumla.
"Mislim da on mora biti opasan", nastavi Svila. "Osećam to."
"Tvoja pobeda, Patera. Moram te ispovediti. Ali moraš mi ispričati sve o ovome. Potrebno je da ja
znam šta se to tu dešava."
"Ajuntamiento je prodao naš mantejon tom čoveku."
Začu Njorkino šumno ispuštanje vazduha.
Page 27
"Mantejon nije donosio praktično ništa, to ti je jasno. Trebalo bi da naše zarade na mantejonu
pokrivaju gubitke na palestri; školarina je manja od naših troškova, a većina roditelja i ne plaća na vreme. U
idealnom slučaju, trebalo bi da ostane dovoljno da se Juzgadou plate porezi, ali naš Prozor je već veoma,
veoma dugo prazan."
"Mora biti da drugi bolje postižu", predložio je Njorka.
"Da. Mnogo bolje, u nekim slučajevima, mada već mnogo godina nijedan bog nije došao ni na
jedan Prozor u ovom gradu."
"Onda bi oni - auguri tamo - mogli nešto malo da odvoje za tebe, Patera."
Svila klimnu glavom. Sećao se svojih prosjačkih ekspedicija do tih drugih, dobro držećih mantejona.
"Oni su, doista, u nekim trenucima i pomogli, Njorka. Ali bojim se da je Udruženje rešilo da prekine tu praksu.
Kao nadoknadu za naše neplaćene poreze, ustupilo je naš mantejon Juzgadu, a onda je Ajuntamiento prodao
celo imanje tom čoveku zvanom Krv. Tako, bar, izgleda."
"Svako od nas mora da pljune neku lovicu onima gore", reče Njorka diplomatski.
"Narodu smo potrebni, Njorka. Celom kvartu. Nadao sam se da ćeš ti... nije bitno. Nameravam da
noćas ukradem naš mantejon od njega, da opet bude naš, ako mogu, a prvo moram od tebe dobiti oprost za
to."
Njorka je neko vreme provede u ćutanju, sedeći, a onda reče: "Grad čuva arhive o vlasništvu, čija je
koja kuća i tako to, Patera. Odeš u Juzgado i podmažeš nekog od onih činovnika malo, a on pozove broj te
parcele na staklo. Radio sam ja to. Monitor ti da ime kupca ili bar tipa koji nastupa kao maska ispred pravog
kupca."
"Misliš da na taj način proverim da li je stvarno prodato."
"Dabome, Patera. Uveri se da si dobio tačna obaveštenja, pre nego što se namestiš da te ubiju."
Svila oseti nezadrživu poplavu olakšanja. "Učiniću to što kažeš, ako je Juzgado još otvoren."
"To neće biti, Patera. Juzgado i pijaca zatvaraju se u približno isto vreme."
Sad mu nije bilo lako da natera sebe da govori. "Onda moram u akciju. Noćas." Oklevao je. Za to
vreme neki prestrašeni delić njegovog uma udarao je svim silama po zidovima od slonovače koji su ga
okruživali. "Naravno, to možda nije onaj Krv koga ti poznaješ, Njorka. Sigurno ima mnogo ljudi sa tim imenom.
Da li bi Krv - onaj Krv koga poznaješ - mogao da kupi naš mantejon? Imanje vredi bar dvadeset hiljada
karata."
"Deset", progunđa Njorka. "Pa možda i dvanaes, al on je verovatno samo platio te poreze. Kako on
izgleda, Patera?"
"Visok, težak. Rekao bih da izgleda kao da se ljuti, ili se samo bio zacrveneo u licu. Obrazi ugojeni,
ali ispod njih, široke kosti, činilo se meni."
"Prstenja mnogo?"
Svila se potrudi da se priseti punašne, glatke šake čoveka bogataškog izgleda. "Tako je. Bar
pet-šest."
"Da li si osećo neki miris od njega?"
"Pitaš li da l' on smrdi? Ne, ni u kom slučaju. Naprotiv."
Njorka humnu. "Naprotiv - šta?"
"Pojma nemam, ali miris me je podsetio na ono mirisno ulje - ti si ga nesumnjivo primetio - u kandilu
ispred Scile, u našem mantejonu. Jedan sladak i težak miris, ne onako prodoran kao tamjan."
"Mi za to imamo naziv 'mošusna ruža'", reče Njorka suvo. "A tip koji radi za njega zove se Mošus."
"Znači, to je taj Krv, tebi poznat."
"Jest, jest. Sad ćuti jedan minut, Patera. Moram se prisetiti onih reči." Njorka se poče njihati
napred-nazad. Trljajući šakom vilicu, stvarao je slab zvuk nalik na šištanje peska po podlozi od brodskog
kamena. "Kao pokajanje za zlo koje se spremaš da počiniš, Patera, moraš učiniti noćas dva ili tri pohvalna
dela, a ja ću ti objasniti koja."
"Slabo je to pokajanje", usprotivio se Svila.
"Nemoj mi cepidlačiti, Patera, jer još ne znaš koja dela. Izvršićeš ih, a?"
"Hoću, Njorko", reče Svila ponizno.
"To je dobro. Ne zaboravi. Elem, i dakle. Evo ja ti donosim, Patera, oproštaj sviju bogova. U ime
Pesa Velikoga, oprošteno ti je. U ime Ehidne, oprošteno ti je. U ime Scile, Tartarosa, Hieraksa, Telksipeje,
Feje, Sfiksa i svih ostalih manjih bogova, oprošteno ti je, Patera, na osnovu sile koja je meni poverena."
Svila iscrta znak sabiranja, nadajući se da Njorka, koji bejaše veći od njega, u vazduhu iznad
njegove glave iscrtava isti takav znak.
Njorka, onako krupan, pročisti grlo. "Je l' dobro bilo?"
"Jeste", reče Svila ustajući. "Bilo je, za amatera, zaista vrlo dobro."
"Hvala. Nego, o Krvu. Kažeš da ćeš uraditi njegovu kuću, a ne znaš ni gde je."
"Kad stignem na Palatin, pitaću za put." Svila je sad otresao prašinu sa kolena. "Nadam se da ti Krv
nije neki naročit prijatelj."
Page 28
Njorka odmahnu glavom. "Nije tamo. Bio sam ja tamo dva-tri puta. To nas dovodi do jednog od
pohvalnih dela koja si maločas obećao. Moraćeš mi dozvoliti da te odvedem na pravo mesto."
"Ako nije nepogodno..."
"Jest čupavo... pardon, Patera. Ja ću tu izgubiti ko pas. Da, moraćeš se složiti da te ipak ja vodim,
ako zaista hoćeš kod Krva. Inače bi se ti sto posto izgubio kad bi pokušao sam da nađeš gde je to. Ili bi te neko
prepozno, što je još gore. Ali prvo zazviždi Krvu preko onog mog stakla tamo, je l' važi? Možda će on pristati
na taj razgovor, a ako hoće da se baš sastanete s njim, možda će i poslati nekoga po tebe."
Njorka snažnim koracima pređe sobu i pljesnu šakama; iz dubina stakla uzdiže se bezbojno ljudsko
lice monitora.
"Želim Krva", reče Njorka monitoru. "To je onaj muški što ima onu kućerinu u blizini starog puta za
Palustriju." Okrete se Svili. "Dođi ti ovamo, Patera. Stani ti ispred stakla. Ja ne bi da me oni vide."
Svila učini kako mu je bilo rečeno. Imao je, ranije, prilike da sa nekim razgovara pomoću stakla
(jedno staklo postojalo je u odajama visokočasnoga, u sholi), ali to nije bilo često. Sada zapazi da su mu usta
suva i poče oblizivati usne.
"Krv nije na raspolaganju, gospodine", reče mu monitor, odišući nepokolebljivom smirenošću.
"Može li neko drugi?"
"Mošus, eventualno", reče Svila, prisećajući se da je Njorka pomenuo to ime.
"Bojim se da će na njega morati da se čeka nekoliko minuta, gospodine."
"Čekaću ga ja", reče Svila. Slika na staklu se rasplinu, pretvori se u opalescirajuće sivilo.
"Hoćeš sesti, Patera?" Njorka je već gurao zadnje strane listova njegovih nogu jednom stolicom.
Svila sede i progunđa neke reči zahvalnosti.
"Ne bih ja reko da je to bilo jako pametno. Zvati Mošusa... Možda ti ipak znaš šta radiš, ali..."
Ne skidajući pogled sa stakla, Svila odmahnu glavom. "Pa, ti si rekao da on radi za Krva, to je sve."
"Nemoj mu reći da si sa mnom. Važi?"
"Neću."
Auk više nije progovorio. Tišina se obmotala oko njih. Slična ćutanju svih Prozora, pomisli Svila,
ćutanju bogova: napeta, puna iščekivanja. Ovo Njorkino staklo u nekoj meri je nalikovalo na Prozor; sva stakla
su kao prozori, samo mnogo manja. Kao i Prozori, stakla su čudesni proizvodi epohe Kratkog sunca. Šta li ono
reče Mejtera Mermer o njima?
Pa i sama Mejtera, i oni nebrojeni uspavani vojnici koje je Izvanaš otkrio, a, zapravo, i sve osobe
slične njima - hemijski ljudi ma koje vrste - jesu čuda neposredno, ili posredno, proistekla iz tog nepojamno
nadahnutog svitka Kratkog sunca. Nestaće, jednog dana; možda uskoro. Njihove žene retko zatrudne, a u
slučaju Mejtere, nema ni naj...
Svila strese ramenima, i strogo podseti sebe da će ga, po svoj prilici, Mejtera Mermer nadživeti, i to
mnogo; i da bi on lako mogao biti mrtav pre nego što zastor, sutra, počne da se sklanja sa sunca. Osim ako
odluči da prenebregne uputstva dobijena od Izvanaša.
Monitor se opet pojavi. "Da li biste želeli čuti nekoliko mojih predloga, dok čekate, gospodine?"
"Ne, hvala."
"Mogao bih malčice ispraviti Vaš nos, gospodine, a mogao bih i učiniti nešto po pitanju frizure.
Verujem da bi Vam to koristilo."
"Ne", reče Svila još jednom, a onda dodade, govoreći koliko monitoru, toliko i sebi: "Moram da
razmislim."
Sivo lice monitora naglo potamne. Činilo se da čitavo staklo pada u neke daljine. Pojavi se crna
kosa, uljastog izgleda, kovrdžava, iznad sevajućih očiju od kojih Svila, užasnut, otrže pogled.
Kao plivač koji izbije iz nekog talasa i nađe se suočen sa nekim predmetom koji nije odabrao - sa
letnjim suncem, možda, ili sa nekim oblakom ili krošnjom drveta - Svila zateče sebe kako zuri u Mošusova
usta, u usne grozničavo crvene, tanane poput devojačkih.
Da bi ublažio strah, reče sebi da treba sačekati da Mošus prvi progovori. Ali kako Mošus nije
progovarao, Svila prisili sebe da ipak prvi nešto kaže. "Zovem se Patera Svila, sine moj." Vilica mu je
podrhtavala; morao je prvo da stisne zube, pa tek onda da nastavi govoriti. "Moj je onaj mantejon u Ulici
sunca. Ili bi trebalo kazati da nije moj. Upravo o tome moram da razgovaram sa Krvom."
Zgodni dečko na staklu nije ništa govorio, niti je davao ma kakav znak da je išta čuo. Da se ne bi
opet uhvatio u zamku tog bleštećeg, divljačkog zurenja, Svila poče praviti inventar sobe u kojoj je Mošus
stajao. Nazirao je jednu umetničku sliku i jednu tapiseriju; radni sto prekriven knjigama i dve stolice, sa
složenim intarzijama, grimiznim naslonima i veoma povijenim nogama.
"Krv je otkupio naš mantejon", poče on objašnjavati jednoj od te dve stolice. "Time hoću reći da je,
valjda, platio poreze, a ovi u Juzgadu su mu predali tapiju. To će biti veoma težak udarac za decu. I za sve
nas, dakako, ali naročito za decu, osim ako neki drugi dogovor može da se upriliči. Ponudio bih nekoliko
predloga i rado bih..."
Na rubu stakla pojavi se vojnik u srebrnastom bojnom oklopu i obrati se Mošusu. Svila uvide, sa
Page 29
blagim šokom, da Mošus vojniku nije ni do ramena. "Nova grupa na kapiji", reče vojnik.
Svila žurno nastavi: "Siguran sam da je u vašem interesu - Krvovom, hoću da kažem - da nađemo
neko usaglašenje koje je i sad moguće. Jer, vidite, jedan bog je..."
Zgodni dečko u staklu se nasmeja i pucnu prstima; staklo potamne.
4. NOĆNA STRANA
Kad su kretali iz grada, već je bilo kasno. Zemlje na nebu bile su, iza crne trake zastora, jasne i
blistave; Svila (čiji je običaj bio da rano ode na počinak i rano ustane) još nikad nije video taj prizor jasnije niti
sa više svetlosti. Sada je, jašući, zurio tamo, u visine. Pravi potop divljenja poneo je njegove misli. Eno
bezimenih planina, koje svojim ogromnim, crnim senkama ispunjavaju, do ruba, one nedirnute doline.
Pogledaj savane i stepe! - a eno i priobalnih ravnica koje sačinjavaju obruč oko jednog jezera koje (takav
bejaše Svilin utisak) mora biti prostranije od jezera Limna - i sve je to svod, rasprostrt preko mračnog noćnog
neba, jer se sad te zemlje kupaju u sunčevom sjaju.
Dok su još pešačili prljavim i opasnim ulicama Orile, Njorka je primetio: "Neke čudne stvari
dešavaju se na noćnoj strani, Patera. Ne verujem da ti je to poznato, ali narod to šećerno priča."
"Poznato mi je", rekao mu je Svila. "Ispovedam, ne zaboravi. Tada čujem. Čuo sam nekoliko vrlo
čudnih priča, koje ne mogu povezati. Ti si svakako bio očevidac, a to mora biti još čudnije."
"Htedoh reći", nastavio je Njorka, "da nikad nisam čuo za poduhvat čudniji od ovog što si ti navalio
da uradiš. Niti sam išta čudnije vido."
Svila je tada uzdahnuo. "Mogu li progovoriti kao augur, Njorka? Znam da to mnoge ljude vređa;
Feja naša plemenita zna da ja ne želim tebe da uvredim. Mogu li, ipak, samo ovaj put, da tako progovorim?"
"Pa neću se uvrediti, ako ćeš reći nešto što inače ne želiš da iko čuje."
"Baš naprotiv", izjavi Svila, možda i malo prenaglašenom žestinom. "To je nešto što bih ja želeo da
kažem celom gradu."
"Tiše, Patera, inače će ceo grad i čuti."
"Pamtiš da sam ti rekao da mi se jedan bog obratio?"
Njorka je klimnuo glavom.
"Razmišljam, evo, o tome, dok ovako pešačimo. Istinu da ti kažem, nije ni lako razmišljati o ma
čemu drugom. Pre nego što sam razgovarao sa... tim nesretnikom koji se zove Mošus. Ovaj, hm, pre nego šta
sam se, na primer, obratio njemu, trebalo je da razmišljam šta ću mu reći. Ali nisam, ili sam vrlo malo.
Pretežno sam razmišljao o Izvanašu; o onome što mi je rekao, ali još više o onome kako je to izgledalo dok mi
je govorio - kakvo je to osećanje bilo."
"Al ipak si dobro pričo, Patera", rekao je Njorka i, na Svilino iznenađenje, spustio mu ruku na rame.
"Super si pričo."
"Ne slažem se s tom ocenom, ali neću se sad o tome raspravljati. Hoću ovo da kažem: nema ničeg
stvarno čudnog u ovome što radim, niti u činjenici da mi ti pomažeš. Da li se sunce ikada gasi, Njorka? Da li
ikada utrne kao kad ti ili ja ugasimo fenjer?"
"Ne znam, Patera. Nikad nisam razmišljo o tome. Je l' se gasi?"
Svila tada nije odgovorio, nego je ćutke nastavio da gazi blatnjavom ulicom, ukorak sa Njorkom koji
je žustro grabio napred.
"Čini mi se da ne. Kad bi se gasilo, ti ne bi mogao noću da vidiš one nebeske zemlje, tamo gore.
"Tako je i sa bogovima, Njorka. Oni se nama obraćaju neprestano, baš kao što i sunce sija
neprestano. Kad tamni oblak koji mi nazivamo zastorom dospe između nas i sunca, kažemo da je noć. Reči
'noćna strana' zapravo samo znače 'noć' i ništa više. Ja taj izraz 'noćna strana' nisam nikada ni čuo, dok nisam
došao u Ulicu sunca."
"A, nije to tako, Patera. Ne znači to, baš, samo noć. Nego znači... a-hmmm... Čekaj, vidi ovako.
Postoje dnevni načini da se stvari rade, vidiš? Ono, kao, ispravno. Al postoje i oni drugi načini, na noćnoj strani
radiš drugačije - tad se sve nalazi na noćnoj strani zastora."
"Mi smo, što se tiče tog... tog zastora, samo pola dana na noćnoj strani", rekao mu je Svila. "Ali ono
što nam sprečava razgovor sa bogovima jeste druga stvar. Na noćnoj strani toga smo maltene stalno, celog
života. A to zaista ne bi trebalo tako da bude. Nije bilo tako predviđeno. Ja sam, vidiš, dobio taj jedan mali zrak
sunca, i tu ništa ne bi trebalo da bude čudno. Trebalo bi da to bude najnormalnija stvar u svitku."
Očekivao je da će se Njorka nasmejati, a kad je to izostalo, bio je iznenađen i zadovoljan.
Magarce su iznajmili od nekog Njorkinog poznanika, i to jednog velikog sivog za Njorku i manjeg,
crnog, za Svilu. "Zato što ću morati da ga vodim nazad", rekao je Njorka. "Ovo mora da budemo jasni odma
sad. On nema da ostane s tobom."
Svila je klimnuo glavom.
Page 30
"Tebe će da uvate, ko što sam ti reko, Patera. Možda će ti se ostvariti razgovor sa Krvom. Al tek
pošto te uvate. To se meni ne dopada, al to je tako. Znači, on ti neće trebati za jahanje nazad, a ja nemam
naa-meru da ostanem bez onih para koje sam dao čoveku kao pologu za magarca, a to je dvaput više nego
što bi na pijaci košto jedan takav."
"Jasno mi je", odvratio mu je tom prilikom Svila.
Sad, dok su jahali kasom po uzanoj stazi koja je, bar Svili, bila velikim delom nevidljiva i dok je
kamenito tlo svakih nekoliko trenutaka bacalo u paniku vrhove njegovih jedinih pristojnih cipela, Svila poče
ponovo razmišljati o tim Njorkinim rečima: uznemiravale su ga. Otržući pogled od nebeskih zemalja, on
doviknu: "Dok smo bili u gradu, pa kad si iznajmljivao ove magarce za nas, upozorio si me da će me Krv
uhvatiti. Šta misliš, ako me uhvati, šta će mi uraditi?"
Njorka se okrete da ga pogleda. Njegovo lice bilo je mrlja među senkama drveća. "Ne znam,
Patera. Ali neće ti se dopadne."
"Možda ne znaš", reče Svila, "ali možeš da nagađaš znatno bolje nego ja. Bolje poznaješ Krva. Bio
si u njegovoj kući, siguran sam i da poznaješ nekoliko ljudi koji njega poznaju dobro. Bio si u poslovnim
vezama s njim."
"To sam samo pokušavo, Patera."
"Dobro, pokušavao si. Ipak, tebi je poznato kakav je to čovek. Da li će me ubiti zato što sam provalio
u njegovu kuću? Ili tek ako mu zapretim? Čvrsto sam rešio da mu kažem da će umreti ako ne vrati naš
mantejon Udruženju. I kazaću, ako stignem tako daleko."
"Nadam se da nećeš, Patera."
Nezvane i neželjene, Mošusove crte lica uzdigoše se iz Svilinog pamćenja. Crte savršene - pa ipak,
nakazne. Kao đavolovo lice. Tako tiho, da ga je iznenadilo kad je Njorka to čuo, Svila reče: "Pitao sam se da li
da se ubijem ako budem uhvaćen. Kažem, ako, a nadam se da neću biti, i rešen sam da ne budem. Veliki je
greh oduzeti sebi život, pa ipak..."
Čitav lanac ispred njega, a možda i dalje, Njorka se tiho nasmeja. "Da se ubiješ, Patera? Jest, to bi
mogla biti dobra zamiso. Imaj je na umu, pa odluči prema prilikama. Nećeš reći Krvu o meni?"
"Zakleo sam se. Nikad ne bih pogazio tu zakletvu."
"E, dobro." Njorka se opet okrete napred. Njegovo držanje bejaše napeto: pokušavao je da
prosvrdla pogledom kroz mrak.
Njorka, očito, nije bio mnogo očaran pominjanjem samoubistva; Svila se zbog toga nekoliko
trenutaka ljutio. Ali Njorka je bio u pravu. Kako će on poslužiti ijednom bogu, ako je već na početku rešen da
digne ruke od svog zadatka ukoliko ovaj postane pretežak? Njorka se sa razlogom nasmejao; on, Svila, nije
ništa bolji od deteta koje sa drvenim mačem kreće napred da osvoji ceo svitak - što je on, bukvalno, i učinio,
jednom, pre izvesnog i to ne velikog broja godina.
Opet: lako je Njorki da zadrži smirenost i da se podsmeva njegovim strahovima. Njorka je sigurno
provalio u mnoge vile izvan grada, slične ovoj, ali u ovu jednu neće provaljivati, neće čak ni biti pomagač.
Međutim, podseti Svila sebe, Njorkin položaj uopšte nije tako neranjiv.
"Nikad ja ne bih pogazio moju svečanu zakletvu, datu svim bogovima", reče glasno. "Osim toga,
ako bi Krv saznao za tebe i naredio da te ubiju - meni nije izgledao kao čovek koji lično vrši smaknuća - ne bi
imao ko da mi pomogne da pobegnem."
Njorka pročisti grlo i pljunu. Taj zvuk se proširio neprirodnom silinom u zagušljivoj tišini šume. "Neću
ja, Patera, učiniti baš ništa za tebe. Radiš za bogove, a? Pa, nek te oni izvlače."
Maltene šapatom, zato što mu je to saznanje donosilo tugu, Svila reče: "Hoćeš, hoćeš, Njorka."
"Ma hajde!"
"Zato što nikad ne bi bio siguran da ja neću, na kraju, odati. Ja neću, ali ti nemaš poverenja u mene.
Ili, bar, nemaš dovoljno."
Njorka frknu.
"A pošto si, kao čovek, bolji nego što glumiš da jesi, saznanje da je tvoja pomoć potrebna meni -
možda ne zato što sam to baš ja, nego zato što sam augur koji se ipak družio s tobom, makar samo ovu jednu
noć - to saznanje bi te grizlo, pa makar ti to poricao sto puta, kao što znam da bi. Prema tome, ti ćeš mi
pomoći ako budeš mogao, Njorka. Ako se ukaže potreba, a to bi moglo biti vrlo brzo. Znam da hoćeš. Pa,
pošto hoćeš, biće mnogo povoljnije za mene da Krv ne sazna za tebe."
"A, ne. Ja bi moro dobro da se zavučem, možda, al ne više od toga. Možda bi otišo na godinu-dve,
ili tri, u Palustriju, da malo vidim kako je tamo. Za to vreme bi Krv zaboravio na mene. Ljudi nisu ko što ti misliš,
Patera. Možda si ti studiro dugo, al ima mnogo toga što ne znaš."
Istina, priznade Svila sebi. Bogovi, iz nekih neznanih razloga, ubacuju u ovaj svitak biološke ljude
koji u početku ne znaju ništa. Ako biološki čovek čeka da stekne toliko mudrosti, da nikad nigde ne pogreši,
čekaće večno. Svilu najednom obuze silna i tužna želja da zaista dobije mogućnost da večno čeka, kao što
neki ljudi i čine.
Page 31
Ipak, bio je siguran da je dobro ocenio Njorku i da je Njorka netačno ocenio sebe. Njorka je i sad
povremeno navraćao da popriča sa malom Mejterom Nanom; štaviše, te večeri je čak ubio čoveka - ozbiljna
stvar, čak i među kriminalcima, jer ubijeni ima prijatelje - zato što je taj pokušao da ubije onog krupnog,
zvanog Gib. Njorka može biti lopov, čak i ubica; ali nema pravi dar za ubistvo, nema unutrašnju sklonost ka
zlu. Možda čak ni Krv nema takvu sklonost. Nedavno je on, Svila, video u Krvovom staklu nekog ko tu sklonost
ima. On obeća sebi da nikada više neće pomešati obično nepoštenje, ili obično očajanje, sa tom, daleko
gorom, osobinom.
"Ali ja te znam, Njorka", reče on tiho. Pomeri se, premeštajući svoje težište, u uzaludnoj nadi da će
naći manje neudobno mesto na grubom sedlu. "Možda imam, kao što kažeš, suviše poverenja u ljude; ali tebe
sam tačno ocenio. Ti ćeš meni pomoći, kad budeš smatrao da mi je to potrebno."
Njorka odmahnu rukom, brzo i nestrpljivo; u polumraku, taj pokret bio je jedva vidljiv. "Ovde budi tih,
Patera. Primakli smo se prilično blizu."
Ako je staza, u pravom smislu reči, ikada postojala, sada su je napustili. Magarci su pronalazili put
kao da imaju noge opremljene nekim zasebnim čulom vida. Peli su se uz obronak posut odvaljenim stenama.
Na vrhu, Njorka zauzda magarca i sjaha; Svila se povede za njegovim primerom. Ovde se pomicao najblaži
od noćnih povetaraca, kao da je i on lopov: odnosio je ukradene, pomešane mirise hrasta i duda, trave i
paprati sasušene maltene do praha; lisice koja je tuda prošla; i esencije noći same. Magarci su dizali dugačke
njuške da ih uhvate. Svila se hladio, mašući svojim slamnim šeširom kao lepezom.
"Vidiš ona svetla, Patera?" Njorka pokaza prstom ka slabom zlatastom svetlucanju iza krošnji
drveća. "To ti je Krvova kuća. Mi smo je obišli, pa smo joj došli sa zadnje strane, vidiš? Eto šta smo tolko radili
posle silaska sa glavne staze. S druge strane je velika kapija od čeličnih šipki i travnata staza za letelice, koja
vodi do same kuće. Vidiš onu crnu liniju, kao talasastu, između nas i kuće?"
"Znao sam da nećeš videti. E, dobro, sad, evo šta će da se desi, verovatno. Pokušaćeš da se
prebaciš preko tog zida, pomoću tvog konopca il već nekako, al nećeš uspeti. Otprilike u vreme dizanja
zastora krenućeš peške nazad prema gradu. Ima da se osećaš ko govno na ulici, i još gore. Mislićeš da ću ja
da ti se smejem do besvesti. Al neću. Prineću žrtvu zbog toga što si se vratio živ, znaš? Jednog crnog ovna,
Tartarosu, razumeš? I to dobrog i velikog, u tvom mantejonu, prekosutra. Imaš moju reč za to."
Njorka zastade da dođe do vazduha.
"A kad završim sa žrtvovanjem, ima da mi se zakuneš da nikad više nećeš ništa ovolko glupo da
pokušaš. Zamislio si da kao navedeš Krva da ti se zakune da će ti vrati mantejon. Ne možeš ti to. Misliš, on će
posle da održi obećanje. E, ne bi ga održo ni za sve bogove u Glavnom procesoru. Al ja mogu tebe da
nateram da se zakuneš, Patera, i nateraću te - da vidiš da hoću. I znam da ćeš zakletvu poštovati. Ti spadaš u
tu sojtu."
Svila zahvalno reče: "To je zaista vrlo lepo od tebe, Njorka. Ne zaslužujem ja to."
"Ja da sam stvarno dobar, ja ne bi ni iznajmio ove magarce, Patera. Nego bi pičio peške dovde, s
tobom, da se zamoriš - onda bi se i vratio mnogo ranije."
Natmuren, Njorka zastade, provuče prste kroz kosu. "Al onda, ako bi stvarno ušo, sve bi bilo
zeznuto. U mom poslu, kad si nikakav, onda ne radiš. Radiš samo kad si ladan i oštar. Inače, ja sam uradio
stotinu ili više, al ovu jednu ne bi probo ni za hiljadu zlatnih. Zbogom, Patera, nek ti se Feja osmehne."
"Čekaj malo." Svila ga uhvati za rukav. "Zar nisi ti ulazio u tu kuću? Reče da jesi."
"Par puta, poslovno, Patera. Ne znam ništa naročito o njoj."
"Rekao si da ću sigurno biti uhvaćen. Priznajem da je vrlo verovatno da si u pravu. Ipak, nije moja
namera da budem uhvaćen; a ako budem, to će značiti da sam izneverio Izvanaša, boga koji me šalje, baš
kao što bih ga izneverio ako ne bih pokušao noćas. Zar to ne uviđaš? Zar tebe nikad nisu uhvatili, Njorka? Pa
morali su bar neki put."
Njorka nevoljno klimnu glavom. "Jednom, Patera, kad sam bio tek derište. Tip me izmlatio. Tako mi
Fejine krmače, mislio sam da pokušava da me ubije. Al na kraju me izrito na ulicu. To je bilo usred našeg
kvarta. Pokazaću ti jednog dana tu kuću."
Pokuša da se oslobodi, ali Svila ga nije puštao. "Kako si uhvaćen, Njorka? Gde si pogrešio? Kaži
mi, molim te, da ne bih ja napravio istu grešku."
"Već si napravio, Patera." Njorka je zvučao kao da se izvinjava. "Gledaj ovamo. Bio sam rešio
nekoliko mesta, pa sam počo da mislim da nikad neću pasti. Imo sam nekolko fora, znaš? I s njima sam
nastupo, i počo sam da se palim da sam kao veliki majstor. Ko da će sam Tartaros da skine šešir preda
mnom. Došlo je dotle da nisam prvo pregledo mesto, ko što pravi majstor mora."
Njorka zaćuta. Svila reče: "A koju si pojedinost prevideo?"
"Dug, Patera." Njorka se tiho nasmeja. "Al to ti ne važi za Krva, jer neće on lično da te juri."
"Svejedno, kaži mi", navaljivao je Svila.
"E pa, dobro, Patera. Tip čija je bila kuća otišo je da nešto dobro tuca, vidiš? Ideš, ostaviš parice u
rupice kod Ermine. Znaš kakvo je to mesto, kod Ermine? Ostaviš jednog zlaćka, ili dva, samo za večeru. Tako
Page 32
fina mesta rade scildanom, jer im je sfigdanom šljiva, kačiš? Znači, kombinacija: ja šutnem njegovu babu -
probudim njegovu ženu, Patera - ona ode da lomi metlu o njega tamo gde ga zatekne na slami, a ja za to
vreme rokam kuću kako ja oću. E, al. On im dugovo pare, tamo! Kod Ermine. Pa mu nisu dali ništa, jer nije
mogo da plati to od ranije. Dođe on odma kući, suv ili maltene suv. I zajebe me. Sam sam se ispalio."
"E, sad ti, noćas, Patera, praviš isto sranje. Nisi majstor. Ne znaš koga tamo ima, il nema, kolke su
sobe, koja vrsta prozora. Ni mrvicu nemaš od onog što ti mora bude sve u ruci."
"Pa ti bi sigurno mogao da mi kažeš bar nešto."
Njorka bolje namesti teški handžar koji je nosio o pojasu. "To ti je jedna dobro sređena kamena
kuća sa jednim krilom levo i jednim desno. Krila imaju tri sprata, u sredini ima dva. Kad uđeš s preda ko ja, ima
velika ulazna sala, al ja dalje nisam ni bio. Onaj što mi pričo o spratovima, kaže da ima glavni podrum ispod, i
još jedan ispod tog. Ima stražari. Vido si jednog od te sojte u mom staklu. A taj je stvarno digo dupe, s
oproštenjem, Patera. Ma, reko sam ti već."
"Imaš li ikakvu predstavu o tome gde Krv spava?"
Njorka odmahnu glavom: kretnja jedva vidljiva. "Ne. Al znam da na noćnoj strani ne spava uopšte.
Majstori ne spavaju noću, vidiš? Čovek ima posla, sve do dizastora." Osećajući da ga Svila ne razume, on ovo
prepriča jasnije. "Sve do dizanja zastora, dolaze mu ljudi. Neki ko ja, a neki gologlavi, što će reći da on zna
odakle polaze i kuda se vraćaju, Patera."
"A-ha."
Njorka dohvati uzde manjeg magarca i pojaha svog. "Imaš jedno četri-pet sati do dizastora. Onda
se mora vratiš. Jer tad ti ne bi preporučio da budeš na tom zidu. Mož da naiđe stražar, koji se šeta baš po
samom zidu. Vido sam ih da to rade."
"Dobro." Svila klimnu glavom, pomišljajući da tek treba da prepešači znatno rastojanje koje je
preostalo do zida. "Još jednom ti hvala. Neću te odati, ma šta ti mislio o tome; i neću dati da me uhvate, ako to
ikako mogu izbeći."
Gledajući kako Njorka jaše nizbrdo, Svila se zapita kakav je taj zaista bio kao đak; i šta je to Mejtera
Nana umela da kaže, čime je ostavila tako dubok utisak na tog mnogo mlađeg Njorku. Jer, Njorka je vernik,
iako izgleda tako nezgodno i govori žargonom lopova. Štaviše, za razliku od mnogih površno boljih ljudi, on
veruje na način koji nije samo sujeverje. Scilina osmehnuta slika na zidu one očajne, gole sobetine nije
slučajno dospela tamo. Prisustvo te slike kazalo je Svili više nego Njorkino staklo: u dubini duše, Njorka kleči
pred bogovima.
Ponet ovom mišlju, Svila i sam kleknu. Ostade tako, iako su mu oštri komadići kremena ubadali
kolena. Izvanaš ga je upozorio na to da neće dobiti nikakvu pomoć - pa ipak, valjda nije nedolično zatražiti, u
ovakvom trenutku, pomoć od drugih bogova? Mračni Tartaros je pokrovitelj svih onih koji deluju izvan zakona.
"Crno jagnje, samo za tebe i nikog drugog, Tartarose, čim budem mogao da ga dobavim. Imaj me u
vidu, mene koji dolazim u službi jednog manjeg boga."
Ali i Krv deluje izvan zakona, trguje rđom i ženama i čak krijumčarenom robom; tako je bar Njorka
nagovestio. Lako je moguće da će Tartaros biti više na Krvovoj strani.
Svila uzdahnu, otrese nogavice svojih najstarijih pantalona i pođe nizbrdo, ali, za razliku od Njorke,
napred, prema kući. I ovde je teren bio kamenit. Šta će biti, biće, a on nema šta da misli, mora napred, uz
pomoć mračnog boga ili bez nje. Pes dvovideći mogao bi na njegovu stranu stati; možda i Scila pržeća, koja
ovde ima jači uticaj nego njen brat. Pa ne bi valjda Scila želela da grad, koji najveću počast odaje upravo njoj,
izgubi jedan mantejon! Svila je, ohrabren ovim pomislima, grabio dalje.
Nejako zlaćano svetlo Krvove kuće uskoro je nestalo iza krošnji, a sa njim i povetarac. Ispod vrha
brda, vazduh je opet ležao nepomično, zgusnut, vruć i ustajao, prezreo od jednog leta koje je potrajalo mnogo
duže nego što bi bilo razumno.
A možda i nije tako. Pipajući ispred sebe ispruženim rukama da bi našao put između gustih stabala,
gazeći po pucketavom sloju lišća i grančica, Svila je razmišljao da bi, da je godina bila normalna, ova šuma
mogla sad biti pokrivena dubokim snegom, a njegov poduhvat praktično neizvodljiv. Šta ako je ovo pregrejano,
sprženo, prividno nepromenljivo godišnje doba produženo samo da bi on sad lakše napredovao?
Nekoliko sledećih sekundi zastajkivao je u hodu, obuzet ovom mišlju. Ovoliko jare i znoja, samo
zbog njega jednog? Svakodnevna patnja jadne Mejtere Mermer, crveni osipi na koži dece, svenuli usevi, reke
sve manje i manje?
I tek što je to pomislio, zamalo da se strmoglavi u suvo korito jednog potoka. Pukom srećom se
zadržao, uhvativši se za neku granu koju uopšte nije video. Onda oprezno siđe niz neravni zid te jaruge,
kleknu na uglačane oblutke na samom dnu i prstima potraži vodu; ali je ne nađe, nijednu kap. Negde uzvodno,
ili nizvodno, možda su zaostale barice, ali ovde je jaruga bila najsuvlja što može biti.
Nagnuvši glavu na jednu stranu, pokušavao je da ulovi dobro znanu muziku vode koja hita preko
kamenja. Negde u daljini oglasi se noćna lasta, ptica koju zovu i leganj. Ali taj prodorni pisak zamre, a noćna
tišina se opet sklopi odasvud: pritihnuto iščekivanje ožednelog drveća.
Page 33
Ova šuma zasađena je u danima kaldea (tako ga je, bar, obavestio jedan od nastavnika u sholi) sa
svrhom da posluži kao dodatno sabiralište vode, da bi gradski bunari bili puniji; sada je Ajuntamiento
dozvoljavao bogatim ljudima da zidaju kuće u njoj, pa ipak, šuma je ostala u osnovi jedan ogroman,
nenastanjen predeo, pružen više od pedeset liga u daljinu, ka Palustriji. Ako su njene reke i potoci presušili,
još koliko dugo može grad Viron da živi? Da li će biti neophodno da se sagradi neki novi grad, možda
privremen, na obali jezera?
Priželjkujući i svetlost, a ne samo vodu, Svila se pope uz drugu obalu i posle još sto koraka vide
kroz ogolelo, ali zbijeno drveće dobrodošlo svetlucanje nebeskih svetlosti na rezanom i uglačanom kamenu.
Zid oko Krvove vile kao da je rastao u visinu dok mu je Svila prilazio. Njorka je nagovestio visinu od
oko deset lakata; Svili je, međutim, izgledalo - kad je stao pred masivni donji deo zida i zagledao se gore, u
varljive odsjaje nebeske svetlosti na vrhovima zloslutnih šiljaka - da je takva procena neosnovano skromna.
Već u znatnoj meri obeshrabren, on odmota tanki konopac od konjske dlake koji je doneo omotan oko struka,
gurnu sekiricu pod običan opasač, zaveza pokretnu omču 'lasoa' na jednom kraju kao što je to Njorka
preporučio, i hitnu je u visinu, ka tim dalekim klinovima.
Tokom jednog trenutka, koji je njemu izgledao kao da traje bar minut, konopac je visio iznad njega
kao čudo, čađavo crn naspram svetlih nebeskih zemalja, ali i izgubljen u mraku tamo gde se ukrstio sa
bezgraničnom, potpuno crnom trakom zastora. U sledećem času legao je mlitavo pred njegova stopala, na
zemlju.
Svila se ugrize za usnu, prikupi konopac, ponovo otvori petlju i opet hitnu. Netražene, vratiše mu se
reči umirućeg konjušara kome je doneo božiji oproštaj pre nedelju dana, reči u kojima je bio sažet
pedesetogodišnji mukotrpni rad: "Trudio sam se, Patera. Trudio sam se." Sa tim rečima, ključala vrelina sobice
ispod samih crepova; ćebad od konjske dlake, pocepana i izbledela, na krevetu; zemljani ćup sa vodom; jedan
tvrdi okrajak hleba (to je neki bogataš, nesumnjivo, namenio svome konju) koga ovaj konjušar više nije mogao
žvakati.
Još jedno bacanje. Amaterski, grub crtež žene koja je napustila konjušara čim on više nije mogao
hraniti nju i njenu decu...
Još jednom će baciti, poslednji put, a onda će se vratiti u staru stambenu zgradicu na Ulici sunca -
gde mu je i mesto - i leći da spava; zaboraviće ovaj besmisleni plan za spasenje, baš kao što će zaboraviti i
smeđe vaši koje su puzile po izbledeloj plavoj ćebadi.
Poslednje bacanje. "Trudio sam se, Patera. Trudio sam se."
Opisi to troje dece, koje otac nije video još od vremena pre Svilinog rođenja. Dobro, pomisli on. Evo,
još ovaj pokušaj.
Ovim, šestim bacanjem, uspe da nabaci omču na jedan uspravni šiljak. Sad se već uveliko pitao nije
li neko u kući primetio da se nekakva omča uzdiže u vazduh iza zida i pada. Poteže konopac silovito, i oseti da
se omča zategla; obrisa oznojene dlanove o svešteničku mantiju, upre se stopalima o glatki kamen zida i poče
se penjati. Kad se popeo na visinu dvostruko veću od njegove, poprilične, visine, omča se razdvoji i on pade.
"Pese!" Rekao je to glasnije nego što je nameravao. Posle tog uzvika, samo je čučao, ćutke, u
podnožju zida; provede tako tri ili više minuta, trljajući ugruvana mesta na telu i osluškujući. Najzad promumla:
"Scilo, Tartarose, veliki Pese, imajte na umu slugu svojega i nemojte ovako s njim." Ustade, prikupi konopac i
osmotri ga.
Omča je bila presečena, gotovo sasvim glatko, na mestu gde je verovatno bila stegnuta oko zadnje
strane šiljka ugrađenog u zid. Jasna stvar: svaki klin je sa zadnje strane naoštren, kao sablja. Trebalo je da
pretpostavi da je tako.
Povukao se, zatim, u šumu. Prepipavao je grane, jedva vidljive, tražeći račvastu, dovoljno veliku.
Prvi udarac sekiricom, izveden polu-naslepo, odjeknu bučnije nego pucanj iz puške sa debelim metkom. Svila
je, zatim, čekao, nepomičan, siguran da će uskoro čuti povike za uzbunu i trčeće korake.
Umukli su čak i cvrčci.
Vrhovima prstiju opipavao je beznačajni usek koji je sekirica ostavila u drvetu. Onda je premestio
slobodnu ruku na bezbedno udaljenje, zamahnuo jako, udario po istom mestu i opet sačekao.
Na trenutak, u daljini (kao što je, davno, kao malo dete, ležeći bolestan sa visokom temperaturom,
začuo, kroz prozor čvrsto zatvoren i sa navučenim zavesama, zvuk tri ulice udaljen, slabašni ali melodiozni
zvon vergla kojim je sivi majmun-prosjak oglašavao svoje prisustvo) začu nekoliko akorda muzike, vesele,
pozivajuće. Muzika je brzo nestala, ostavljajući iza sebe samo jednoličnu pesmu noćnih lasta.
Kad se uverio da se muzika ne vraća, zamahnuo je sekirom još nekoliko puta na neviđeno drvo.
Uskoro je grana bila oslobođena, pa ju je mogao nasloniti na deblo na kome je rođena i okresati. Kad je i to
svršio, poneo je grubu račvu iz šumske tame na proplanak obasjan svetlošću nebeskih zemalja, pokraj samog
zida. Zavezao je kraj konopca čvrsto za sredinu tog trokrakog komada drveta. Jednim snažnim bacanjem
uspeo je da zabaci granu iznad i iza šiljaka; zatim je naprosto povukao, i drvo se pouzdano oslonilo na
uspravne komade metala.
Page 34
Bio je, uskoro, bez daha; tunika i pantalone, natopljeni znojem; ali izvukao se na vrh zida, prešao
nagnuti spoljašnji rub i legao na ravnu gornju površinu. Tu je i ostao da leži i dahće nekoliko minuta, između
šiljaka i okomite provalije.
Videli su ga, sumnje nema. Ako i nisu, svakako će ga videti čim ustane. Bilo bi sasvim ludo sada
ustati. Trudeći se da uspostavi normalno disanje, uveravao je sebe da samo takva budala kao što je on može i
da pomisli da sad ustane.
Kad je najzad ipak ustao, očekujući povik ili pucanj, morao je da prizove u pomoć svu svoju
samodisciplinu da ne bi gledao dole.
Međutim, gornja površina zida bila je čitav lakat šira nego što je on to očekivao - široka kao staza u
bašti. Prekoračio je šiljke (opipavanjem je utvrdio da su to nazupčena sečiva) i čučnuo da osmotri daleku vilu i
teren oko nje. Poravnao je obod šešira, nabijenog nisko na oči; preko donje polovine lica prevukao je jedan
deo mantije.
Bliže, desno krilo zgrade bilo je, po njegovoj proceni, bar stotinu lakata udaljeno od njegove tačke
osmatranja. Onaj travnati, pristupni put do prednjeg ulaza, o kome je Njorka govorio, bio je većim delom izvan
vidika, zaklonjen zgradom, ali od zadnje strane bližeg krila zgrade vodio je drugi put, bele boje, napravljen,
činilo se, od drobljenog brodskog kamena; stizao je do zida na jednom mestu oko stotinu koraka levo od Svile.
Duž ovog puta bilo je raspoređeno nekoliko šupa, velikih i malih; najveća od njih očigledno je bila zaklon za
vozila, a druga (primetno visoka ali uska, sa žičanim mrežama na otvorima za provetravanje, na zidu inače
praznom) verovatno namenjena smeštaju nekih ptica.
Svilu je više zabrinula šupa, druga po veličini. Njena zadnja strana produžavala se u prostrano
dvorište ograđeno palisadom i pokriveno mrežom. Balvani palisade bili su na vrhu zašiljeni, možda delimično i
zato da bi držali mrežu na mestu; mada se pri slabom sjaju neba nije moglo dobro videti, Svili se činilo da je
ograđeni prostor samo gola zemlja i na njoj poneki struk korova. Tu se, nesumnjivo, čuvaju neke opasne zveri.
Osmotrio je druge delove imanja. Iza prvobitne vile kao da se nalazila neka terasa ili dvorište; bilo je
većim delom zaklonjeno dozidanim krilom, ali Svila je video položene kamene ploče i rascvalo drvo u
keramičkom buretu.
Drugo drveće bilo je razasuto po zatalasanim travnjacima, u rasporedu koji je ukazivao na
sračunatu 'nemarnost'; bilo je i živih ograda. Krv je podigao zid oko imanja i unajmio gardu, ali nije se stvarno
plašio da će neko upasti unutra: jer, da jeste, ne bi bilo ovoliko lišća.
Međutim, ako Krvovi psi-čuvari vole da leže u senkama, uljez koji pokuša da se šunja duž tog
zelenila mogao bi gadno da nastrada. Ako je tako, možda je najbolje potrčati preko otvorenog prostora pravo
ka vili, bez ikakvih vrludanja. Šta bi jedan iskusan provalnik, kao što je Njorka, uradio na njegovom mestu?
Svila brzo zažali zbog ove pomisli: Njorka bi se vratio kući ili bi našao neku zgradu lakšu za
pljačkanje. To je i 'reko'. Ovaj Krv nije neki običan magnat, niti bogati trgovac ili komisionar sav naduven od
uzimanja mita. Ne, Krv je i sam kriminalac, i to pametan; kriminalac koji se (zašto?) plaši za svoju bezbednost
i više nego što bi se moglo očekivati. Kriminalac, dakle, sa tajnama, ili sa neprijateljima koji su i sami van
zakona - tako se činilo. Njorka mu svakako nije prijatelj.
Svila je, kao dečak od dvanaest godina, zajedno sa još nekoliko drugih dečaka, provalio u jednu
praznu kuću. Sad se prisećao toga, onog straha, one postiđenosti; odjeka u nenastanjenim sobama, gde je
nameštaj bio zamotan u prljave bele prekrivače protiv prašine. Kako je zbunjena i povređena bila njegova
majka kad je doznala šta su uradili! Nije htela da ga kazni: izjavila je da će vrstu kazne odrediti vlasnik kuće u
koju su provalili.
Ta kazna (već i sama pomisao na nju bila je sad dovoljna da se Svila uzvrpolji na vrhu zida) nikad
nije stigla, ali je on proveo nedelje i mesece iščekujući je prestravljeno.
Ili je, možda, stigla tek sad. Jer, ipak, u zadnjem delu njegove svesti uzdizala se upravo ta pusta
kuća, u trenucima kad je uzimao konopac od konjske dlake i sekiricu i polazio da nađe Njorku, tada samo
nejasnu priliku zapamćenu na ranijim scildanima. Da nije bilo Njorke i Mejtere Nane, da nije morao da izvodi
popravke na krovu mantejona, ali nadasve da nije bilo te dobro upamćene kuće u koju su ušli kroz zadnji
prozor, u čijem provaljivanju je i on učestvovao - da nije bilo svih tih stvari zajedno, on nikada ne bi preduzeo
ovu provalu u Krvovu kuću. Zapravo, u zamišljenu Krvovu kuću na Palatinu. Na onom Palatinu gde, on to sada
shvati, ugledni bogati građani nikad ne bi dozvolili da se naseli čovek poput Krva. Umesto ove nepametne,
sasvim detinjaste eskapade, on bi...
On bi - šta? Napisao još jedno pismo Pateri Ustavici, koadjutoru Udruženja, iako je bilo jasno da je
Udruženje već donelo odluku. Ili bi tražio da razgovara sa Njegovom Svesnošću, Prvim govornikom - što je i
tražio, uzalud, pre nekoliko sedmica, kad mu je najzad postalo jasno (ili je tad mislio da mu je jasno) koliko je
ozbiljan finansijski položaj njegovog mantejona. Šake mu se stegoše kad se prisetio potuljenog, malog
protonotara Njegove Svesnosti i dugog čekanja koje se okončalo tek kad su mu saopštili da se Njegova
Svesnost Prvi govornik povukao u svoje odaje gde će i provesti noć. Njegova Svesnost je čovek poodmaklih
godina, objasnio je protonotar (kao da je on, Patera Svila, bio nekakav stranac). Njegova Svesnost se u
poslednje vreme veoma lako zamara.
Page 35
To rekavši, protonotar je razvukao lice u znalački, gnusan kez-osmeh; Svila je poželeo da ga udari.
Pa, dobro, te mogućnosti su već bile istražene, obe. Ipak, sigurno je postojala i neka treća, nešto
razumno i delotvorno, i nadasve zakonito, što je on mogao preduzeti.
Još je razmatrao ova pitanja, kad se na vidik izvalja glomazni talus o kome je Njorka govorio.
Iskrsnuo je iza ugla udaljenijeg, levog krila zgrade; odmah je nestao i sledećeg trena se opet pojavio, zato što
je u svome kretanju naizmenično zalazio u senke i izlazio na prostore obasjane odsjajima nebeskih zemalja.
Svilina prva misao bila je da ga je talus čuo. Ali kretanje talusa bilo je odveć sporo za to. Ne, ovo je
bio samo rutinski obilazak oko Krvove visoke vile sa zupčastim grudobranima duž ivica krovova. Od kako ga je
Krv angažovao, talus je sigurno hiljadama puta na isti takav način išao u patrolu, u krug. Svila se nervozno
zapita koliko je dobra optika te mašine i da li rutinski osmatra i vrh zida. Mejtera Mermer mu je rekla, jednom
prilikom, da je njen vid manje oštar od njegovog, iako su njemu za čitanje bile, još od dvanaeste godine,
potrebne naočare. Ali to bi mogla biti samo posledica njene starosti; talus je valjda mlađi, ali možda i
primitivnije napravljen. Svakako će pokret biti upadljiviji od nepomičnosti.
Međutim, dok se talus približavao, Svili je bilo sve teže da ostane nepomičan. Činilo se da ovaj talus
ima na sebi kacigu: uglačanu mesinganu kupolu prostraniju od mnogih uglednih grobova. Ispod tog šlema
besno je zurilo lice bauka, izvajano u metalu: širok spljošten nos, izbuljene crvene oči, veliki ravni obrazi nalik
na ploče od škriljca i velika poluotvorena usta razvučena u divljački osmeh. Oštre, bele kljove pružene napred,
između grimiznih usana, verovatno su bile samo blef, ali uz svaku kljovu bila je opružena i po jedna vitka cev
baz-mitraljeza.
Daleko ispod ove preteće glavudže, oklopno, vagonu slično telo talusa kretalo se kotrljanjem po
tamnim trakama koje su savršeno nečujno napredovale preko kratko potkresane trave. Nikakav iglični pištolj,
niti mač, i ni u kom slučaju sekirica poput ove u njegovoj stisnutoj ruci, ne bi mogli naneti talusu nešto gore od
površne ogrebotine. Napadnut na način koji njemu odgovara, talus bi mogao poubijati čitavu četu naoružanih
gardista. Svila odluči - žarkom rešenošću - da se nikada ne bori sa talusom na način koji talusu odgovara,
štaviše, da se nikad s njim ne bori uopšte, ako ima iole ikakvih izgleda da ga izbegne.
Mašina se približila bledoj traci koja je predstavljala put od belog drobljenog kamena. Tu je stala.
Polako, nečujno, ogromna namrgođena glava poče da rotira. Pregledala je zadnju stranu vile, zatim svaku
šupu pojedinačno, pa se zapiljila duž staze i konačno u sam zid, čiju je celu vidljivu dužinu osmotrila (činilo se)
dvaput. Svila je bio siguran da mu je srce stalo, skamenjeno od straha. Još tren, i on bi izgubio svest i pao
napred. Talus bi se, nesumnjivo, dovaljao do njega, a onda bi ga rastrgnuo tim svojim grubijanskim čeličnim
šaketinama većim od najveće lopate; ali to više ne bi bilo važno, jer bi on već bio mrtav.
Najzad, talus kao da ga ugleda. Tokom nekoliko trenutaka talusova glava se nije okretala nego je,
svojim besnim očima, zurila pravo u njega. Onda, glatko kao oblak ali neumoljivo kao lavina, kliznu ka njemu.
Lagano, tako lagano da Svila u prvi mah nije dozvolio sebi da u to poveruje, talus poče da zaokreće na levo;
zureće oči skrenule su sa njega; sad je video, na zaobljenim talusovim bokovima, nogostupe od savijenih šipki
po kojima su se, kao po merdevinama, vojnici mogli popeti na ravni, prošireni deo talusovih leđa i na taj način
se voziti u bitku.
Nije se pomakao sve dok talus nije iščezao iza ugla bližeg krila zgrade; onda još jednom prekorači
šiljke, oslobodi i baci nazad konopac i granu, i skoči za njima. Iako je na tle stvrdnuto od suše doskočio
savijenih kolena i odmah se zakotrljao napred, na taj način vraćajući u upotrebu veštine iz doba svog
dečaštva, od udara su mu utrnula stopala. Ostade da leži opružen na leđima, bez daha.
Zadnja kapija, do koje je vodio beli put, bila je rešetka, uzana, uvučena u zid. Pored nje je bio
konopac za potezanje zvona, koji bi možda dozvao (a možda i ne bi dozvao, razmišljao je Svila) ljudskog
slugu iz unutrašnjosti kuće. Najednom bezobziran, on ga povuče. Dok je zvono zlobno treštalo iznad njegove
glave, Svila je zurio kroz četiri prsta široke praznine između šipki, da vidi ko će se, možda, pojaviti. Nijadan pas
nije zalajao na taj zvuk. Samo na tren mu se učini da je video sevanje nekih očiju u senci jedne velike vrbe, na
pola puta između zida i kuće; ali slika je tako kratko potrajala, da se u nju nije moglo imati pouzdanja, a osim
toga, te oči (ako su to bile) bejahu najmanje sedam lakata iznad tla.
Kapiju podiže, silovitim zamahom, sam talus, i grmnu: "Ko si ti!" Okrenuo je mitraljeze nadole, ka
Svili; činilo se da se ceo naginje napred.
Svila povuče široki obog slamnog šešira još nadole. "Neko sa porukom za Krva, tvog gospodara",
saopšti on. "Sklanjaj mi se s puta." Zakorači hitro pod kapiju, tako da ona sad ne bi mogla pasti nazad u svoje
ležište, a da pri tom ne zgnječi njega. Nikada pre nije se našao tako blizu jednome talusu; činilo se da sad
može bez ikakve štete zadovoljiti svoju radoznalost. Pružajući ruku, on dodirnu nagnutu ploču koja je
predstavljala prsa ogromne mašine. Na svoje iznenađenje, oseti pod prstima blagu toplinu.
"Ko si ti!" dreknu mašina ponovo.
"Hoćeš li moje ime, ili teseru koju sam dobio?" odvrati Svila. "Imam oba."
Iako se nije primećivalo da se pokrenuo, talus je sad bio bliže, toliko blizu da je prsima bukvalno
doticao Svilinu mantiju. "Odbij!"
Bez upozorenja, Svila se odjednom vrati u ulogu deteta, i to deteta koje se suočava sa odraslim
Page 36
stvorom, divom koji ni za šta ne mari i koji viče na njega. U jednoj priči koju mu je majka čitala, neki hrabri
dečak je protrčao između nogu džina. To bi sad bilo savršeno izvodljivo: bešavne crne trake na kojima je talus
stajao držale su to čelično telo bar tri lakta iznad trave.
Može li on potrčati tako brzo da pobegne talusu? Liznu usne. Ne, ako su talusi brzi kao letelice. A
jesu li? Ako se ovaj talus odluči da puca, to će biti svejedno.
Prsna ploča ga gurnu, tako da se Svila zatetura unazad; umalo da padne. "Napolje!"
"Reci Krvu da sam dolazio." Ovo će sigurno biti prijavljeno; pa, kad je tako, zašto bar ne bi izgledalo
namerno. "Reci mu da imam obaveštenja."
"Ko si ti?"
"Rđa", šapnu Svila. "A sad me pusti unutra."
Odjednom se talus glatko kretao unazad. Kapija pade sa silnim treskom, pedalj ispred njegovog
lica. Bilo je sasvim moguće da postoji tesera, reč ili znak pomoću koga se postiže da istog trena budeš pušten
unutra. Ali 'rđa' svakako nije bila to.
On se poče udaljavati od kapije, otkrivajući, ne bez iznenađenja, da mu noge klecaju. Da li će ovaj
talus otvoriti i prednju kapiju? Veoma verovatno; pa, zašto ne probati, kad su već izgledi na zadnjem ulazu
tako slabi.
Polazeći dugačkom putanjom ka severu koja će ga dovesti do prednje kapije, pomišljao je da
Njorka (a to znači, ni drugi majstori njegovog zanata) ne bi pokušao da ovako uđe na zadnja vrata; dalekovidi
planer odbrane lako je mogao predvideti takve pokušaje i pripremiti posebne mere predostrožnosti.
Sledećeg trenutka prekore sebe zbog te pomisli. Njorka, dakako, ne bi zvonio na zadnja vrata; ali se
ne bi ni uplašio talusa ovoliko. Svila zamisli Njorkino lice, grubo i natmureno, sužene oči, uši veoma isturene u
stranu i masivnu, loše obrijanu vilicu. Njorka bi bio veoma obazriv, jasna stvar. Ali uplašen nikad. Što je još
važnije, Njorka veruje u dobrotu bogova, u njihovu dobronamernu ličnu brigu - dok on, čiji je zanat da to
propoveda, može samo da se upinje da veruje.
Odmahnu glavom, pa izvuče iz džepa pantalona brojanice. Umirivala ga je uglačana oblost zrna,
kao i njišuća masivnost krsta sa rupom izdubljenom duž svih krakova. Devet desetina zrna, svaka desetina
namenjena da govoriš pohvale i molitve jednom od glavnih božanstava, i deseta, bez određene namene, o
kojoj visi šuplji krst. Prvi put mu pade na um da u svakoj desetini ima, takođe, deset zrna. Šta ako su Devetoro
nekada bili Desetoro? On potisnu tu jeretičku misao.
Prvo krst. "Tebi, Pese veliki..."
U tom praznom prostoru u vidu slova 'X' postoji neka tajna; tako mu je, bar, jedan od nastavnika
rekao jednom prilikom, u poverenju. Misterija; daleko veća od činjenice da se kraci njihovog X-krsta mogu
odvajati jedan od drugog i upotrebljavati za testiranje i pritezanje svetih priključaka. (Veština koju primenjuje
svaki augur; pokazivao ju je i najmanjim dečacima i devojčicama u palestri.) Na žalost, taj nastavnik nije
smatrao da treba da kaže konkretno o kakvoj tajni je reč. Verovatno nije znao ni sam - ako je ikakva tajna i
postojala. Svila slegnu ramenima, odbacujući tu uspomenu; prestade opipavati zagonetnu prazninu u kracima
krsta i pritisnu ga na prsa.
"Tebi, Pese veliki, stavljam na raspolaganje moje jadno srce i čitav moj duh, um i verovanje moje..."
Trava se proredila, zatim je i sasvim nestala, zamenjena nekim čudnim, sitnim biljkama nalik na
mnogoslojne zelene kišobrančiće koji su izgledali zdravi i bujni, ali su se ipak raspadali u oblačiće praha pod
Svilinim nogama.
Krvova prednja kapija još manje je obećavala nego zadnja, jer povrh nje je, u crnoj, metalnoj kutiji
na vrhu luka, svetlucalo jedno oko. Ako ovde pozvoni, Mošus ili neko njemu sličan ne samo što će ga videti,
nego će ga sigurno i ispitivati, govoreći kroz usta u toj istoj kutiji.
Tokom sledećih pet ili više minuta Svila je sedeo na jednom kamenu zgodnog oblika i trljao stopala,
razmišljajući da li je pametno da se podvrgne ispitivanju tog oka, pa time i nepoznatog inkvizitora koji će kroz
oko gledati. Znao je da nije dobar lažov; poče smišljati svakojake pričice koje bi trebalo da ga dovedu pred
Krva, ali ostade poražen njihovom neubedljivošću. Najzad je bio prinuđen da zaključi, sa jasnim osećanjem
olakšanja, da ta varijanta ne pruža nikakve izglede; moraće da uđe u vilu kradomice ili nikako.
Ponovo obu cipele i zaveza pertle. Ustade, pođe nekoliko stotina koraka nazad duž zida i još
jednom zabaci rašlju preko šiljaka.
Kao što je Njorka rekao, vila se sastojala od središnje dvospratne zgrade i dva dozidana krila za
koja se, po redovima prozora, videlo da su trospratna, mada im krov nije bio mnogo viši od krova srednjeg
dela. I prvobitna vila i oba krila bejahu načinjeni, izgledalo je, od istog glatkog, sivkastog kamena kao i zid;
krovovi su bili tako visoki da se na njih račvasta grana, po svemu sudeći, ne bi mogla nikako nabaciti. Da bi
ušao u zgradu, morao bi da nađe neka nezamandaljena vrata, ili da silom otvori neki prozor, tačno onako kao
što su on i drugi dečaci prodrli u onu napuštenu kuću nekoliko godina pre nego što je otišao iz svog doma da
bi pohađao sholu. Na tu pomisao, lice mu se malo trže od nelagodnosti.
Međutim, na samom kraju desnog krila (a to je bio deo zdanja najudaljeniji od njegove donedavne
Page 37
tačke osmatranja), nalazila se i jedna skromnija dozidana građevine, čiji su ukrasni grudobrani bili jedva deset
lakata iznad travnjaka; veličina i međusobna primaknutost mnogobrojnih prozora nagoveštavali su da bi to
mogla biti staklena ili botanička bašta. Svila upamti to mesto, da bi ga imao u vidu za neku buduću upotrebu, a
onda posveti pažnju zemljištu.
Široki travnati put, koji se tako elegantnom krivinom pružao sve do trema sa stubovima i trouglastim
pročeljem, bejaše oivičen zasadima blistavog cveća. Na izvesnom udaljenju od tog ulaza, jedna fina
porculanska Scila uvijala se bledo među vodenim izmaglicama raskošnog vodoskoka, sipajući i sama vodu iz
svojih ženskih usta i uzdignutih pipaka.
Vodu, i to namirisanu; njuškajući gotovo nepomični vazduh kao lovački pas, Svila uhvati miris čajnih
ruža. Odlažući za neki drugi put svoj sud o Krvovom ukusu, on sa odobravanjem klimnu glavom ovom
opipljivom dokazu verskih osećanja građana. Možda Krv ipak nije tako rđav, ma šta Njorka mislio o njemu. Pa,
Krv mu dade tri karte za žrtvu; lako bi se moglo desiti da taj čovek, ako mu se obratiš na pravi način, posluša
glas razuma. Možda će se zadatak, dobijen od Izvanaša, na kraju svesti samo na to. Puštajući, sekund-dva,
da se ovaj prijatan pravac razmišljanja razmahne, Svila zamisli sebe kako sedi udobno smešten u nekoj
luksuznoj odaji ove vile koja je sad pred njim i kako se od srca smeje ovoj svojoj pustolovini - zajedno sa
čovekom bogataškog izgleda, sa kojim je ranije razgovarao u Ulici sunca. Pa, čak ni dobrovoljni prilog za
neophodne popravke mantejona ne bi bio sasvim nezamisliv.
Sa one druge strane travnatog puta...
Udaljena huka dolazeće letelice navede ga da se okrene. Vozilo je jurilo iznad javnog druma, u
pravcu glavne kapije; žestoka svetlost farova probijala se kroz njegove sopstvene oblake prašine. Svila se hitro
opruži potrbuške iza reda klinova.
Dok je letelica usporavala, dve prilike u srebrnastom bojnom oklopu jurnuše na letećim skuterima iz
trema vile, napred, kao da ih je neko iz topa ispalio. U isti mah talus izjuri iza ugla muzičke dvorane (ako je to
bila) punom brzinom, vrdajući da izbegne drveće i žbunje; napredovao je maltene podjednako brzo kao i
skuteri. Za talusom je jurio, dugim skokovima, čopor od pet-šest žilavih, prividno bezrepih zveri sa bradatim
licima i rogatim glavama.
Dok je Svila, opčinjen, ovo gledao, talusove debele, metalne ruke izdužiše se kao teleskopi,
dvadeset lakata ili više u daljinu; dograbiše jedan prsten koji se nalazio u zidu, blizu kapije. Jedan sekund
mirovanja; zveket i škripa neviđenog lanca; i ruke se počeše uvlačiti nazad u sebe, vukući i prsten i lanac.
Kapija se dizala.
Senka nekog oblaka, koji je sa istoka doplovljavao nebom, zakloni stubove trema, zatim i stepenike
ispod njih; Svila promrmlja mahnitu molitvu Tartarosu i pokuša da oceni njegovu brzinu.
Uz slabo, čudnovato usamljeno cviljenje turbina za potiskivanje vazduha, lebdilica doplovi pod lučnu
gornju gredu kapije. Jedna od rogatih zveri skoči na providnu kupolu vozila i tamo ostede sedeći - u vazduhu,
činilo se - ali ubrzo i pobeže, režeći, pred oklopnicima koji su psovali i zamahivali kao da će je udariti. U
rukama su imali puške sa kratkom cevi, ali namenjene za ispaljivanje 'debelih' metaka. Senka je plovila dalje,
pokrila Scilin vodoskok. Rogata zver doskoči na travu.
Talus je pustio da teška vrata padnu natrag u ležište. Lebdelica se ponosito, jednim zamahom,
odbaci zakrivljenim travnatim putem preko koga se navlačio mrak; za njom pojuriše oba skutera i svih šest
rogatih životinja, kao pratnja. Stala je i slegnula se na travu pred širokim kamenim stepeništem vile, a životinje
su se počele propinjati na zadnje noge oko nje, da zavire unutra. Onda ih talus pozva k sebi, silovitim,
prodornim tuljenjem koje nije moglo nastati ni u kakvom ljudskom grlu.
Blistavo odeveni putnici počeli su da se iskrcavaju. Svila skoči sa zida, pojuri preko travnjaka do
staklene bašte, očajničkim naporom hitnu trokraki komad drveta preko ukrasnog zupčastog grudobrana i pope
se uz konopac od konjske dlake, veoma hitro; uz zid, preko grudobrana, na krov.
5. BELOGLAVA
Činilo mu se da leži na tom krovu već više od pola sata, pokušavajući samo da dođe do daha. Da li
je primećen? Da su ga videli oklopnici, ili talus, dojurili bi odmah, u to je bio siguran; ali neko od gostiju ga je
mogao videti, pa se tek posle deset ili više minuta odlučiti da to prijavi i postići da prijavu čuje prava osoba; ili bi
mogao i ne prijavljivati namerno, nego tek u razgovoru, slučajno, pomenuti nekom drugom gostu.
U visinama su, između širokih traka jalovih oblaka, spokojno plovile nebeske zemlje, nebrojeni,
sada osunčani gradovi u kojima niko, baš niko ne zna, niti je ikog briga, da li u dalekom gradu Vironu postoji
neki Patera Svila, augur, na smrt uplašen, koji bi mogao uskoro umreti.
Mogla ga je i rašlja odati. Bio je siguran da je, još na zemlji, čuo njen udar o toplu, katranisanu
površinu krova; ako je ikog bilo unutra, u dvorani, taj je to morao čuti veoma razgovetno. Trudio se da uspori,
naprosto snagom volje, gruvanje svog srca i da prisili sebe da diše kroz nos. Ako je iko čuo udar rašlje, sigurno
je istog trenutka shvatio da se neki uljez pentra na krov.
Page 38
Grmljavina njegovog bila je popuštala. Pomno je osluškivao šta se oko njega dešava.
Ona muzika koju je, sa zida, čuo tako slabo, sada je bila nešto jača. Kroz nju, i iznad i ispod nje,
čuo je mrmor glasova - većinom muških, zaključi on, ali među njima je i nekoliko žena. Onaj prodorni smeh
svakako je bio ženski, osim ako ga je on veoma pogrešno ocenio. Cilikanje razbijenog stakla, trenutak tišine,
zatim salva smeha.
Njegov crni konopac još i sad je visio preko grudobrana. Svili se činilo da je maltene čudo da to još
niko nije uočio. Ležeći na leđima, poče ga vući, rukom preko ruke. Kroz minut-dva moraće da baca ponovo, da
bi se popeo na krov samog krila vile. Nije bio nimalo siguran da to može.
Jedna sova prelete nečujno iznad njega, zaokrete i odlete da sedne na jednu zgodnu granu na rubu
šume. Posmatrajući je, Svila (koji nikad ranije nije razmišljao o životu Ehidninih ljubimaca) najednom shvati da
je izgradnja Krvovog zida, sa pojasom tla očišćenim od šume, sa spoljne strane, i kratko potkresanim
travnjacima unutra, morala nepovratno izmeniti živote nebrojenih ptica i životinjica: šumski miševi sad
drugačije traže hranu, sokolovi i sove ih drugačije love. Takvim stvorovima su Krv i njegovi unajmljeni zidari
morali izgledati kao same sile prirode, nemilosrdne i neumoljive. Svila oseti sažaljenje prema tim životinjama,
ali se i zapita nemaju li one jednako pravo, i jače razloge, da sažaljevaju njega.
Izvanaš se obrušio na njega, uvide Svila, kao sova na miša; Izvanaš ga je uveravao da će ga večno i
savršeno poštovati, bez obzira na sve moguće Sviline grešne ili bogumile postupke. Onda mu je rekao da
pređe na delanje, pa se povukao, ostajući ipak na neki način prisutan. Zahvaljujući uspomeni na to, i čudu
Izvanaševe ljubavi i njegovog novog, čistog ponosa što mu je Izvanaš posvetio toliko pažnje, preostali deo
njegovog života biće smisleniji, ali i bolniji. Pa ipak, šta on može više učiniti nego što već čini?
"Hvala ti", šapnu. "Hvala ti, pa i ako mi više nikad ništa ne kažeš. Dao si mi hrabrost da umrem."
Sova je huktala sa svoje visoke grane blizu zida, a orkestar u Krvovoj balskoj dvorani otisnuo se u
novu melodiju. Svila je prepoznade: 'Znam da nikad neću ostaviti tebe'. Može li i to biti znak? Izvanaš ga je
upozorio da ne očekuje nikakvu pomoć, ali nije rekao (ili se bar Svila nije mogao setiti da je rekao) da neće biti
znakova o sudbini.
Stresao se: znoj osušen, vladanje nad sobom ponovo uspostavljeno. Podiže kolena, prevrte se u
čučeći položaj i izviri iza zupca bedema, s jedne strane. Nikog nije bilo na onom delu prednjeg dvorišta koji se
tako mogao videti. Nameštajući bolje dugačku dršku sekirice, Svila se malo pomače, da bi sad izvirio oko
desne ivice tog zupca. Vide, iz tog ugla, pola travnog puta, i kapiju; ali lebdilice tu nije bilo, a talus i rogati
stvorovi koje je talus pozvao očito su otišli negde drugde. Nebeske zemlje su svetlele sve jače, zato što je
zadnji deo oblaka koji su Svili toliko pomogli odlazio ka zapadu; Svila je sad jasno video i gvozdeni prsten, levo
od kapije, čijim potezanjem ju je talus digao.
Ustade, tada, i pogleda na sve strane. Ničeg pretećeg niti neobičnog nije bilo na krovu Krvove
zgrade za biljke. Bio je to ravan, ili gotovo ravan krov, tamna površina bez ikakvih crta, a u sredini svetlarnik,
providna ravan sklopljena od manjih komada stakla, namenjena propuštanju svetlosti u unutrašnjost.
Svetlarnik je sa tri strane bio okružen opet ukrasnim bedemom, visokim do prsa; četvrtu stranu određivao je
južni zid onog krila zgrade uz koje je bio dozidan konzervatorijum. Donji prozorski pragovi soba drugog sprata
bili su jedva tri lakta iznad površine krova botaničke zgradice.
Proučavajući izgled tih prozora, Svila oseti pobedničku ustreptalost. Svi ti prozori bili su zatvoreni, a
iza stakla mrak; ipak, on oseti ponos, maltene vlasnički, gledajući ih. Njorka je predvideo da on može, pre
nego što ga Krvovi stražari uhvate, da stigne približno ovoliko daleko; evo, stigao je, ne čineći ništa više nego
što je Njorka, očigledno veliki poznavalac ovakvih poslova, očekivao. Mantejon još nije spasen, niti je postao
primetno bezbedniji; ipak...
On se hrabro nagnu preko najbližeg zupca grudobrana, pomaljajući se i glavom i plećima napolje.
Jedna od rogatih zveri stajala je u podnožju zida konzervatorijuma, pravo ispod Svile. Tokom sledećeg
trenutka, bio je oštro svestan njenog ćilibarnog žutog zurenja; onda zver zareža i, poput mačke, ode tapkajući
šapama po travi.
Mogu li se ove fantastične životinje uspentrati na krov? On zaključi da je to moguće, ali da nije
verovatno - zidovi su, ipak, od glatkog kamena. Nagnuo se još dalje u prostor, držeći se rukama za dno dvaju
proreza za strelce, levo i desno od sebe, da bi se uverio kakva je čvrstina zida. Baš tad talus naiđe iza ugla.
Svila se skameni i ostade tako sve dok talus ne prođe. Postojala je mogućnost, naravno, da talus ima neke
skrivene oči, okrenute nagore ili unazad; Mejtera Mermer je jednom pomenula takve stvari u vezi sa Mejterom
Ružom. Ali činilo se da je i to malo verovatno.
Ostavljajući granu i konopac da leže na krovu, on obazrivo pođe do svetlarnika i čučnu da zaviri
kroz jedno od nekoliko desetina prozirnih staklenih okana od kojih je svetlarnik bio sastavljen.
Unutra je raslo neko veliko žbunje, ili možda patuljasto drveće. Svila uvide da je do maločas
nesvesno, ali čvrsto bio ubeđen da odavde dolazi ono nisko cveće kojim je travnati put oivičen. To je bila
greška, sada ispoljena; proučavajući izgled tog bilja dole, on upozori sebe da više ne pravi nikakve olake
pretpostavke o ovoj Krvovoj vili.
Pojedinačna staklena okna bila su ugrađena u olovne okvire. Ivicom oštrice svoje sekirice on
Page 39
zagreba po olovu, i nađe da je mekano kako se samo poželeti može. Sa pola sata veštog rada, zaključi on,
bilo bi moguće skinuti dva okna, a ne razbiti nijedno, i onda sići u bujno, upleteno lišće i granje dole - možda
uz neželjenu količinu buke, ali možda, ipak, nečut.
Zamišljeno klimnu glavom samome sebi, ustade i tiho ode preko krova staklene bašte, da ispita
mračne prozore koji su na njega gledali.
Prva dva koja je oprobao bejahu na neki način zatvoreni iznutra. Dok je potezao ka sebi jedan, pa
drugi, bio je u iskušenju da uvuče sečivo sekirice između prozorskog okvira i jednog prozorskog krila i da izvali
krilo ka sebi. Međutim, ona reza ili kuka unutra verovatno bi se slomila uz prasak, ako bi se uopšte slomila; još
verovatnije bi staklo prslo prvo. On zaključi da je bolje baciti granu na krov, dva sprata iznad (bez prvog, već
savladanog sprata, ta preostala dva sada nisu izgledala ni približno tako nedohvatna kao kad je osmatrao vilu
sa zida) i da istraži i taj krov, pa tek onda da pokuša tako smelo provaljivanje unutra. Skidanje dva okna sa
svetlarnika, mada izgleda kao zaobilazni put, još može da se pokaže kao mudriji pristup.
Treći prozor, probno povučen, popusti malčice. Svila ga gurnu nazad, obrisa oznojene dlanove o
mantiju i povuče jače. Ovog puta prozor se pomače malčice više; činilo se da je samo zaglavljen, ali ne i
zabravljen iznutra. Svila podvuče sekiricu i njome, kao polugom, začas otvori prozor ka sebi. Jedini zvuk bio je
tihi protest zanemarenih prozorskih šarki. On se uhvati jednom rukom za prag prozora, skoči i uklizi glavom
napred u mračnu sobu.
Neravni drveni pod nije mogao biti optužen za odsustvo tepiha. Svila ga je ispitivao vrhovima prstiju,
u sve širim krugovima, klečeći, nepomičan, pomno vrebajući neće li se u sobi začuti ma kakav zvuk. Napipa
nešto loptasto, suvo i tvrdo, veličine golubijeg jajeta. Podiže to nešto; stisnuto prstima, malčice se ugibalo. On
podozrivo diže taj predmet do nozdrva i omirisa.
Izmet.
Ispusti ga i obrisa prste o pod. Neku životinju drže u ovoj sobi. Možda je ona sada tu, uplašena od
njega koliko i on od nje - ako nije već krenula da ga napadne. To ne bi mogla biti onakva rogata mačka; njih,
izgleda, puštaju noću u slobodno lutanje po imanju. Ovo je, dakle, nešto gore. Nešto opasnije.
Ili nije ništa. Ako u ovoj sobi postoji životinja, zaista je vrlo tiha. Pa, i zmija bi dosad bar siknula.
Svila se diže na noge najtiše što je mogao i pođe malo-po malo duž zida. Desnicom je stiskao
sekiricu, a levom rukom opipavao površinu zida, koja kao da je bila od ispucalih drvenih ploča.
Ugao, prazan kao što je, činilo se, i čitava soba bila. On načini jedan korak, pa još jedan. Ako ovde
ima nekih slika na zidu, ili ikakvog nameštaja, on ih zasad nije pronašao.
Korakni još jednom; sad privuci desnu nogu do leve. Zastade da oslušne. Nije uspevao da otkrije
ništa osim šuštanja svog daha i slabašnih, zvonkih nota dalekog orkestra.
Usta suva, a kolena samo što ne popuste pod njim; dvaput je morao da stane i da se osloni
drhtavim šakama na zid. Podseti sebe da se već nalazi u unutrašnjosti Krvove vile i da nije bilo tako teško kao
što se plašio. Predstojeći zadatak biće mnogo teži: pronaći Krva, a sam ne biti otkriven, onda razgovarati sa
Krvom neko vreme na mestu gde im niko neće smetati. Tek sad je bio voljan da prizna da bi to moglo biti
neizvodljivo.
Drugi ugao.
Ovaj uspravni oblik sigurno je okvir vrata; na suprotnoj strani sobe ostao je bledi pravougaonik
prozora kroz koji je ušao. Njegova ruka potraži i nađe kuku pomoću koje su vrata bila iznutra zatvorena. On je
oslobodi; pokrenula se lako, uz tihi zveket, ali vrata se nisu otvorila.
"Jesi li bio rđav?"
Trže sekiricu uvis, spreman da je sjuri, smrtonosno, u sve što dođe iz mraka - spreman da ubije,
reče on sebi sledećeg trenutka, nekog nedužnog spavača u čiju je spavaću sobu provalio.
"Jesi li?" Pitanje je zvučalo avetinjski; Svila nije mogao odrediti da li je došlo iz neke tačke nadohvat
njegove ruke ili je doneto vazdušnim strujanjem kroz otvoreni prozor.
"Da." Ovaj usamljeni slog zazvučao je, njegovom sopstvenom sluhu, utanjeno, uplašeno, maltene
drhtavo. Prisili sebe da zastane i pročisti grlo. "Bio sam rđav mnogo puta, bojim se. I žalim zbog svih tih
slučajeva."
"Dečko si. Znam da jesi."
Svila svečano klimnu glavom. "Bio sam dečko, donedavno. Nema sumnje da bi ti Mejtera R... Nema
sumnje da bi ti neki od mojih prijatelja rekli da sam i sada u mnogo čemu dečko; štaviše, oni bi tu mogli biti i u
pravu."
Njegove oči su se prilagođavale mrklijoj tami sobe, tako da je nebeska svetlost na krovu botaničke
bašte i na udaljenom zemljištu, iako prošarana difuznim senkama pokidanih oblaka, izgledala sad maltene
kao dnevna. Onaj deo te svetlosti koji se ulivao kroz otvoreni prozor sada je stvarao precizni pravougaonik na
podu, na mestu gde je on donedavno klečao; manje jasno bila je obasjana prljava, prazna soba s obe strane
pravougaonika. Ali govornika nigde.
"Hoćeš li me povrediti tom stvari?"
Bio je to, gotovo sigurno, glas neke mlade žene. Svila se opet zapita da li je ona stvarno tu. "Neću",
Page 40
reče, najčvršće što je mogao. Spusti sekiricu. "Nikakvo nasilje prema tebi neću učiniti, kunem se." Krv trguje
ženama kao robom; tako je, bar, Njorka rekao. Sad se Svili činilo da počinje jasnije sagledavati šta bi sve
moglo proisticati iz takve trgovine. "Da li te ovde zadržavaju protiv tvoje volje?"
"Ja idem kud god hoću. Putujem. Najčešće nisam ovde."
"Vidim", reče Svila, iako nije 'video' ni u jednom od dva sada moguća smisla te reči. Opet pokuša da
otvori vrata; kuka se nije opirala, ali se ni vrata nisu otvarala.
"Ponekad idem vrlo daleko. Izletim kroz prozor i niko me ne vidi."
Svila klimnu glavom. "Ne vidim te ni ja sad."

"Znam."
"Ponekad ipak moraš izići i kroz ova vrata. Zar ne?"
"Ne."
Njena ravno izgovorena reč poricanja donela je privid da ona stoji tik do njega; da mu, maltene,
usnama dotiče uvo. Pokušavao je da je napipa, ali je rukom prolazio samo kroz vazduh. "Gde si sada? Kažeš
da me vidiš. Voleo bih i ja da vidim tebe."
"Moraću se vratiti unutra."
"Kroz prozor?"
Odgovora nije bilo. On priđe prozoru i pogleda napolje, pa se i nagnu van; nikog na krovu staklene
bašte, a na imanju - samo talus. Njegov konopac i grana ležali su i sad tamo gde ih je ostavio. Demoni (po
legendama, u koje niko u sholi nije stvarno verovao) mogu da prolaze neviđeni, jer su to duhovi nižeg
vazduha; može se zaključiti da su personifikacije razornih vetrova. "Gde si sad?" upita on još jednom. "Iziđi,
molim te. Voleo bih da te vidim."
Ništa. Telksiepeja, po Spisima, najbolje štiti od demona, ali ovo nije njen dan, nego Fejin. Svila se
pomoli Feji, i Telksiepeji, pa, za dobru meru, i Scili, u brzom nizu, a onda reče: "Čini mi se da nećeš da
razgovaraš sa mnom, ali meni je potrebno da razgovaram s tobom. Potrebna mi je tvoja pomoć, ko si, da si."
U Krvovoj plesnoj sali, orkestar je počeo melodiju 'Gardisti hrabri Treće brigade'. Svila je imao
osećaj da tamo niko ne pleše i da malo ko, ili možda niko, od Krvovih gostiju, čak i sluša. Napolju je talus
čekao kraj kapije; njegove čelične ruke, opet neprirodno izdužene, držale su prsten u zidu.
Svila okrete leđa prozoru i osmotri sobu. Bezoblična masa u jednom uglu (u jednom od ona dva
kroz koja on nije prošao u svome pipajućem kretanju od prozora do vrata) mogla bi biti zgurena žena, mada
baš ne izgleda tako. Bez nekog velikog pouzdanja, on reče: "Vidim te."
'Za još četrnaest posvetih mač', pevale su violine, očajnički veselo. Golobradi poručnici u
blistavozelenim paradnim uniformama, kraj njih se vrte osmehnute lepotice sa dugačkim perima u kosi - ali
Svila je bio siguran da tamo nema nijedne takve osobe, baš kao što u uglu nema te tajanstvene mlade žene
kojoj on pokušava da se obrati.
Priđe tamnom obliku u uglu i ćušnu ga vrhom cipele; čučnu, ostavljajući sekiricu po strani, i pretraži
to mesto oberučke: jedno dronjavo ćebe, jedan tanak madrac iz koga se širi smrad. On dohvati sekiricu i
ustade. Okrete se licem ka praznini sobe. "Voleo bih da te vidim", ponovi. "Ali ako ti to ne želiš - ako nećeš više
čak ni da razgovaraš sa mnom - ja ću otići." Čim je to izgovorio, pade mu na um da je ona možda želela baš
to da čuje.
Priđe prozoru. "Ako ti je potrebna moja pomoć, moraš to kazati sad odmah." Čekao je, u sebi
recitujući formulu blagoslova, onda iscrtao u mraku ispred sebe znak sabiranja. "Pa, zbogom."
Pre nego što se mogao okrenuti da ode, ona se uzdiže pred njim kao dim, naga, mršavija od
najsirotijeg prosjaka. Iako je bila niža za glavu, on bi uzmakao, da je mogao; ali njegova desna peta nalete, sa
tupim udarom, na zid ispod prozora.
"Evo me. Da li me sad vidiš?" U mutnoj nebeskoj svetlosti sa prozora, njeno izgladnelo, beskrvno
lice izgledalo je maltene kao lobanja. "Zovem se Gljiva."
Svila klimnu glavom i proguta knedlu. Napola se plašio da kaže svoje ime, ali mu se nije dopadalo
da laže. "Ja sam Svila." I ako uspe, i ako bude uhvaćen, Krv će doznati njegov identitet. "Patera Svila. Ja sam
ti, vidiš, augur." Možda će poginuti; u tom slučaju njegov identitet neće više biti važan.
"Stvarno moraš razgovarati sa mnom, Svilo? To reče."
Klimnuo je glavom. "Moram te pitati kako da otvorim ova vrata. Ne vidi se da su zaključana, ali neće
da se otvore."
Pošto ona nije odgovorila, Svila nastavi: "Moram da uđem u kuću. Naime u njene druge delove."
"Šta je augur? Mislila sam da si dečko."
"Sveštenik koji pokušava da sazna volju bogova, tako što prinosi žrtve, a svrha je..."
"Znam! U crnom, ima nož. Mnogo krvi. Da ja pođem sa tobom, Svilo? Poslaću napred moj duh.
Leteću uz tebe, kud god da kreneš."
"Zovi me 'Patera', molim te. To je ispravno oslovljavanje. Možeš ti poslati napred i svoje telo, Gljivo,
ako hoćeš."
Page 41
"Čuvam se za čoveka za koga ću se udati." Ovo je bilo rečeno sa savršenom (suviše savršenom)
ozbiljnošću.
"To je svakako ispravan stav, Gljivo. Ali hoću da ti kažem da ne moraš ostajati ovde, ako to nije
tvoja želja. Mogla bi vrlo lako da se popneš kroz ovaj prozor i da me čekaš na krovu. Kad završim ono što
imam sa Krvom, možemo oboje da odemo iz ove vile. Mogao bih te odvesti nekome u gradu, ko bi te hranio
dobro i... brinuo se o tebi."
Lobanja mu se isceri. "Onda bi oni otkrili da se moj prozor otvara, Svilo. Ne bih više mogla da
šaljem svoj duh."
"Ne bi ni bila ovde. Bila bi u gradu, na nekom bezbednom mestu. Odatle bi mogla slati svoj duh kad
god hoćeš, a jedan lekar bi..."
"Ne bih, ako opet zaključaju prozor. Kad mi je prozor zaključan, ja to ne mogu, Svilo. Oni misle da
je sad zaključan." Zakikotala se; tanko, neveselo cerekanje koje pogladi Svilu po kičmi kao ledeni prst.
"A-ha", reče on. "Hteo sam ovo da ti kažem: možda bi neko u gradu mogao čak da ti pomogne da
ozdraviš. Tebi možda nije stalo do toga, ali meni jeste. Hoćeš li me bar pustiti iz ove tvoje sobe? Otvoriti mi
vrata?"
"Ne mogu s ove strane."
Uzdahnuo je. "Nisam stvarno ni očekivao da možeš. Verovatno ne znaš gde Krv spava?"
"Na drugoj strani Kuće."
"U drugom krilu?"
"Njegova soba je nekad bila odmah ispod moje, ali mu se nije sviđalo da me sluša. Ponekad sam
bila rđava. U severnom dozidanom delu. Ovo je južni dozidani deo."
"Pa, hvala." Pogladio se po vilici. "To svakako vredi znati. Pretpostavljam da je njegova neka velika
soba u prizemlju."
"On je moj otac."
"Krv? Tvoj otac?" Svila se zadrža da ne kaže da ona ne liči na Krva. "Gle, gle. Moguće je da i to
vredi znati. Nemam nameru da mu učinim ništa nažao, Gljivo. Doduše, sad mi je možda i žao što nemam. On
ima vrlo finu kćer; mislim da bi trebalo češće da joj dolazi u posetu. Snažno ću mu to napomenuti, ako budem
imao prilike da razgovaram s njim."
Svila se okrete da iziđe. Onda ipak pogleda preko ramena, ka njoj. "Ti, u stvari, ne moraš da
ostaneš ovde, Gljivo."
"Znam. Ne moram."
"Nećeš sa mnom, kad budem odlazio odavde? Nećeš ni da odeš sama, odmah sad?"
"Ne u tom smislu kako ti misliš i ideš. Hodanjem."
"Onda ne postoji ništa što mogu učiniti za tebe, osim da ti dam moj blagoslov, a to sam već učinio.
Ti si jedno od Molpine dece, rekao bih. Neka se ona brine o tebi i pomaže ti, ove noći i svake noći."
"Hvala, Svilo." Opet tonom devojčice, kakva je nekad bila. Pre samo pet godina, zaključi on; ili
možda pre tri, ili čak i manje. Zamahom prebaci desnu nogu preko prozorskog praga.
"Čuvaj se mojih risova."
Svila prekori sebe što nije više ispitivao Gljivu. "A šta su pa oni?"
"Moja deca. Hoćeš da vidiš jednog?"
"Da. Da, hoću, ako bi ti htela da mi ga pokažeš."
"Gledaj."
Mukor je gledala kroz prozor, a Svila je pratio njen pogled. Pola minuta čekao je pored nje,
slušajući slabašne zvuke noći; Krvov orkestar nije se više čuo. Jedna lebdilica kliznu, tiho, kao duh, ispod
lučne gornje grede kapije; njene duvaljke vazduha jedva su se čule. Talus je za lebdilicom glatko spustio
kapiju. Daleki zveket lanca začuše jasno.
Jedan deo staklene površine svetlarnika otvori se okretanjem oko neke osovine, nagore; izviri
rogata glava sa očima boje topaza. Za njom, i šapa, velika, naizgled mekana.
Gljiva reče: "To je Lav. Moj najstariji sin. Zar nije zgodan?"
Svila uspe da se osmehne. "Jeste, svakako. Ali nisam znao da misliš na rogate mačke."
"To su im uši. Ali oni skaču kroz prozore, a imaju dugačke zube i kandže koje mogu da nanesu
veću štetu nego rogovi bika."
"Mogu da zamislim." Svila natera sebe da se opusti. "Risovi? Tako ih zoveš? Ja za to ime nikad
nisam čuo, a navodno bi trebalo da znam nešto o životinjama."
Ris iziđe iz svetlarnika i dokaska do prozora. Tu stade i zagleda se upitno u njih dvoje. Da se
sagnuo, Svila je mogao dodirnuti Lavovu bradatu glavudžu; umesto toga, on se odmače jedan korak od
prozora. "Ne daj mu da se popne ovamo, molim te."
"Reče li ti da ih želiš videti, Svilo."
"Ovo je dovoljna blizina."
Kao da ga je razumeo, ris se okrete. Jednim skokom nađe se na zupcima ukrasnog grudobrana
Page 42
oko svetlarnika; odatle se baci u otvor na svetlarniku, kao da skače u bazen.
"Zar nije lep?"
Svila, nevoljno, klimnu glavom. "Uplašio me je, ali istina je to što kažeš. Lepšu životinju nikad nisam
video, mada su lepe sve mačke Sfikse Sabljaste. Sfiksa se sigurno mnogo ponosi njime."
"Ponosim se i ja. Rekla sam mu da te ne napadne." Gljiva se poče presavijati u cik-cak, kao
stolarski metar; sede na pete.
"Rekla si mu, valjda, na taj način što si stajala pored mene i razgovarala sa mnom." Svila, zahvalan,
sede na prozorski prag. "Znao sam pse toliko pametne. Ali - ris? Tako glasi jednina? Neobična je to reč."
"To znači da oni love danju", objasni Gljiva. Naime, lovili bi, kad bi im moj otac dopustio. Imaju oštriji
vid nego ogromna većina drugih životinja. Ali i sluh im je dobar. Sem toga, vide i u mraku, kao obične mačke."
Svila se strese.
"Moj otac se trampio da bi ih nabavio. Kad ih je dobio, bile su to samo trunčice leda u jednoj velikoj
kutiji koja je bila mala iznutra. Te trunčice su kao semenčice. Znaš li o tome, Svilo?"
"Čuo sam o takvim stvarima." Učini mu se da oseća vreli, žuti pogled risa iza sebe; osvrte se hitro,
ali krov bejaše prazan. "To je navodno protiv zakona, ali mislim da se taj zakon ne sprovodi strogo. Seme se
može staviti u ženku odgovarajuće životinjske vrste, u ovom slučaju valjda neke krupne iz roda mačaka..."
"A on ih stavljao u devojku." Gljivin avetni kikot, ponovo. "U mene."
"U tebe!"
"Nije znao šta su." Gljivini zubi blesnuše u tami. "Ali sam ja znala, dugo pre nego što su se rodili.
Onda mi je Mošus rekao kako se zovu i dao mi jednu knjigu. On voli ptice, ali ja volim risove i oni mene."
"Onda pođi sa mnom, a risovi neće učiniti ništa nažao ni tebi ni meni."
Lobanja klimnu, i dalje iscerena u osmeh. "Leteću pored tebe, Svilo. Možeš li da potplatiš talusa?"
"Ne bih rekao."
"Za to treba mnogo para."
U zadnjem delu sobe začu se neko blago grebanje, a zatim potmuli udar. Pre nego što su se vrata
otvorila, Svila uvide kakvi su to zvuci: neko je, napolju, podigao rezu i ostavio je na pod pokraj vrata. On kliznu,
maltene pade, preko prozorskog rama i čučnu ispod Gljivinog prozora, koji se nečujno zatvori.
Čekao je i osluškivao, onoliko dugo koliko mu je bilo potrebno da u svojoj svesti odrecituje sve
formalne pohvale Sfiksi, čiji je dan uskoro morao svanuti (ili se bar njemu tako činilo). Nikakvi glasovi nisu
dopirali do njega odozgo, iz sobe; u jednom trenutku je ipak čuo nešto, nalik na udarac. Kad je najzad ustao i
provirio oprezno kroz staklo, nije video nikoga.
Ona okna koja je Lav podigao glavom sad se lako dadoše Svilinim prstima; podigao ih je, a vlažna,
mirisna isparenja iz unutrašnjosti botaničke bašte prodreše u suvu vrelinu iznad krova. Razmišljao je kako bi
lako sad bilo - mnogo lakše nego što je zamišljao - ući u tu botaničku zgradicu odozgo; drveće koje unutra
postoji izdržalo je, očigledno, Lavovu težinu bez oštećenja.
Prstima je sporo kružio po obrazu dok je ovo razmatrao. Teškoća bi bila u tome što Krv spava u
drugom krilu, ako se Gljivi može verovati. Ako uđe ovde, moraće proći celom dužinom vile, od južnog do
severnog njenog kraja, kroz nepoznate prostorije. Biće tamo i jake svetlosti, pojavljivaće se oklopljeni stražari
koje je video na Njorkinom staklu i na skuterima, ali i razno Krvovo osoblje, pa i gosti.
Sa žaljenjem spusti taj pokretni deo svetlarnika, uze opet svoj konopac od konjske dlake i odveza
grubu granu koja mu je tako dobro poslužila. Na krovu južnog dogratka vile postoje takođe šiljci, kao na kakvoj
kruni; ali oni verovatno neće biti zaoštreni sa zadnje strane. Omča neće stvoriti opasnu buku. On je hitnu tri
puta; četvrtim pokušajem nabaci 'laso' na jedan uspravni šiljak, pa probno poteže konopac; činilo se da je
šiljak stamen kao stub. Osuši dlanove tarući ih o mantiju i pođe gore.
Popeo se na krov južnog krila. Dok je skidao omču sa šiljka, Gljivin utvarni glas progovori, prividno u
njegovom uhu. Neke reči nije dobro čuo; onda: "... ptice. Pazi se... sa belom glavom."
"Gljivo?"
Odgovora nije bilo. Svila pogleda preko bedema, taman na vreme da vidi kako se njen prozor
zatvara.
Ovaj krov bio je dvadeset puta prostraniji, ali bez ikakvog svetlarnika; bilo je to, zapravo, samo jedno
blago nagnuto prostranstvo katrana, široko i veoma dugačko. Blizu grudobrana na severnom kraju uzdizali su
se kameni dimnjaci prvobitne vile, kao bledi stražari u treperavoj svetlosti sa neba. Svila je, od svoga dolaska u
mantejon, uživao u nekoliko živahnih razgovora sa dimničarima, pa je saznao (uz mnoge druge podatke) i to
da dimnjaci velikih kuća često imaju unutrašnji kanal toliko širok, da odžačar može slobodno prolaziti; neki,
čak, imaju unutrašnje nogostupe za tu svrhu.
Gazeći tihim hodom i držeći se sredine da ne bi bio primećen sa tla, Svila prođe celom dužinom
krova. Pogleda sa grudobrana dole: krov prvobitne vile bio je nešto strmiji i pokriven crepom, a ne katranisan.
Sada je jasno video njegove visoke dimnjake; bilo ih je pet. Četiri bejahu, po svemu sudeći, istovetna, a peti -
po redosledu sve veće udaljenosti od Svile, pretposlednji - različit samo po cilindričnom završetku na vrhu. Taj
'lonac', donekle nepravilnog oblika, bio je dvaput viši na tom dimnjaku, nego na ostalima; njegov gornji rub bio
Page 43
je bledo obojen. Svila se nelagodno zapita nije li to stvar sa 'belom glavom' iz Gljivinog upozorenja i odluči da
oproba taj dimnjak tek ako ne bude u mogućnosti da uđe ni u jedan od ostalih.
Onda druga, značajnija pojedinost privuče njegov pogled. Iza trećeg dimnjaka video se oštro ocrtani
ugao nečeg tamnog; bilo je to neko uzdignuće, možda lakat visoko, u jakom kontrastu sa oblim obrisima
crepova. On pođe nekoliko koraka na desno, da bolje vidi.
Bio je to, nesumnjivo, poklopac izlaza na krov; Svila promrmlja molitvu zahvalnicu onom bogu, koji
god to bio, koji je pre jednog pokolenja uredio da se u planu ovog krova nađu i takva vrata za izlaz na gore, da
bi sada bila njemu na raspolaganju.
Nabaci sredinu konopca oko jednog šiljka, siđe bez mnogo napora na crepove i povuče konopac
dole, k sebi. Jeste da ga je Izvanaš upozorio da ne očekuje nikakvu pomoć - ali, eto, neki drugi bog mu ipak
pomaže. Nekoliko trenutaka Svila je, sav srećan, razmišljao ko bi to mogao biti. Možda Scila, koja ne želi da
njen grad ostane bez jednog mantejona. Ili natmurena proždrljivica Feja, carica dana. Ili Molpa, zato što... Ne.
Tartaros, naravno. Tartaros je pokrovitelj svakojakih lopova, a on je (sada se toga seti) uputio mnoge žarke
molitve Tartarosu dok je još bio sa spoljne strane Krvovog zida. Štaviše, crno je Tartarosova boja; nose je svi
auguri i sve sibile, da bi mogli, bar figurativno, ako ne i bukvalno, da se provlače neopazice između bogova i
osluškuju šta koji kaže. A ovde ne samo što je on, Svila, sav obučen u crno, nego je i katranisani krov, na
kome je do maločas bio, sasvim crn.
"Tartarose strašni, hvaljen budi i veličan, i od moje strane, zauvek. A sad daj da ovaj kapak može
da se otvori, Tartarose! Ali, bez obzira na to da li je otvoren ili nije, dobićeš ono crno jagnje koje sam ti
obećao." Priseti se taverne u kojoj se sreo sa Njorkom i dopuni molitvu neočekivanim naletom ekstravagancije:
"I jednog crnog petla."
Međutim, reče on sebi, savršeno je logično da se taj otvor sa kapkom nalazi baš tu. Crepovi se
sigurno ponekad lome; i to ne retko, jer već nekoliko uzastopnih zima povremeno pada žestok grad. Svaki
polomljeni crep mora da bude zamenjen. Iz potkrovlja vile izići vratima na krov - to je mnogo zgodnije, i
bezbednije, nego penjati se spolja, merdevinama od sedamdeset lakata, koje ne možeš ni podići bez pomoći
čitave ekipe radnika.
Pokuša da požuri preko preostalih crepova do poklopca. Međutim, glazirane, udubljene, klimave
površine su mu smetale, bukvalno pri svakom koraku. Dva crepa su se i rasprsla pod njegovim nestrpljivim
nogama; a kad je već bio nadomak poklopca, najednom se okliznuo i pao. Da se nije dočepao šakama za
grubi cigleni ugao trećeg dimnjaka, skotrljao bi se niz čitav krov.
Umirivalo ga je saznanje da je i ovaj krov, kao i krovovi dogradaka i botaničke zgradice, oivičen
ornamentalnim grudobranima. Da nije bilo dimnjaka, on bi naleteo na grudobran; bio je srećan što je to
izbegao. Sigurno bi se dobro ugruvao, a stvorio bi i buku koja bi mogla privući pažnju nekoga u vili. Ipak, na
kraju tog neslavnog tumbanja, ne bi se sručio s krova na tlo, u smrt. Blagosloveni grudobrani, koji su mu toliko
pomogli od kad je potrčao preko Krvovih travnjaka prema kući! Sada mu pade na um da spadaju u prihvaćene
simbole Sfikse, lavice-boginje rata; a ime Gljivine rogate mačke bilo je Lav - ime te zveri, koju je ona nazivala
risom, a koja njega nije napala. Pa, kad se sve to uzme u obzir, ko može poricati da ga i Sfiksa žestoka štiti?
Svila dođe do daha, čvrsto se osloni nogama i ostavi dimnjak. Vide, ni pedalj daleko od vrha desne
cipele, ono o šta se okliznuo. Mrlju na zemljanocrvenoj površini krova. On se sagnu i uze je.
Bio je to otkinuti komad sirove kože neke životinje, nepravilnog oblika, veliki kao maramica, s jedne
strane pokriven krznom, s unutrašnje strane ljigav od truleži i ukvarene masnoće, smrdljiv, već u raspadanju.
Svila frknu zgađeno i odbaci ga.
Kapak se podiže lako; ispod je bilo strmo gvozdeno stepenište, u obliku tesno namotane zavojnice.
Korak-dva daleko od podnožja ovog gvozdenog stubišta, počinjalo je običnije stepenište, koje je očigledno
vodilo do gornjeg sprata vile. On zastade da osmotri taj prostor i da uživa u svom likovanju.
Konopac od konjske dlake dosad je nosio u ruci, neuredno namotan; kad se okliznuo, ispustio ga je.
Sad ga uze i namota oko struka, ispod odežde, kao kad je polazio iz mantejona večeras. Uvek postoji
mogućnost, podseti on sebe, da mu taj konopac opet zatreba. Ipak, osećao se kao poslednje godine u sholi,
kad je shvatio da će ta poslednja biti lakša od pretposlednje - zato što njegovi instruktori nemaju želje da ga
obore, baš kao što ni on sam ne želi da padne, posle tako dugotrajnih i napornih studija. Tada mu ne bi bilo,
naprosto, ni dozvoljeno da padne, osim ako bi se do maltene kriminalnog stepena prepustio nekakvom
neradničkom raspoloženju. Sad, evo, cela vila leži otvorena pred njim; štaviše, on zna, bar približno ako ne i
tačno, gde je Krvova spavaća soba. Da bi uspeo, dovoljno je da je konačno pronađe i da se sakrije u njoj pre
nego što se Krv povuče na počinak. Tada ću, reče on sebi, ispunjen prijatnim osećajem vrline, primeniti razum,
ako razum vodi do uspeha; a ako ne...
...onda ne. Ali za to će biti kriv Krv, a ne on. Oni koji prkose nekom bogu, pa makar i manje
značajnom bogu kao što je Izvanaš, moraju trpeti posledice.
Upravo je gurao dugačku dršku sekirice ponovo kroz namotaj konopca oko struka, kad začu blagi
udar iza sebe. Ispusti kapak i munjevito se okrete. Ogromna ptica, u skoku tako da je izgledala viša od većine
ljudi; mlatarajući krilima unakaženog oblika, zakreštala je kao desetak demona i sevnula kukastim kljunom ka
Page 44
njegovim očima.
Nagonski se bacio unatraške, na leđa, na gornju površinu kapka. Ritnuo se; njegova leva noga se
zabila punom snagom u telo beloglave ptice, ali to nije ni najmanje usporilo njen napad. On se otkotrlja u
stranu, a ptica, hučno mlatarajući krilima, jurnu za njim.
Čudesnom dobrom srećom on je dograbi za šiju. Ali zglavci na prstima njenih krila bili su tvrdi kao
ljudske pesnice; tukli su Svilu nemilosrdno, dok su se oboje tumbali jedno preko drugog.
Ivica zupca zabila mu se u leđa kao klin. Boreći se da zadrži surovi povijeni kljun ove ptičurine
daleko od lica i, naročito, očiju, Svila istrže sekiricu; ali jedan zglavak ga udari po podlaktici kao čekić i sekirica
pade na kamene ploče terase, dole.
Drugi zglavak tresnu ga u slepoočnicu. Da je svet čula po svojoj prirodi opsena, tog trena postade
očigledno: jer taj svet se sada smanji na minijaturu, neprirodno blistavu. Svila se upinjao da je odgurne od
sebe, sve dok se nije ugasila.
6. NOVA ORUŽJA
Čitav svitak plovio je ispod Svilinih letećih, naoblačenih očiju - visije i nizije, džungle i sasušene
žbunovite zemlje, savana i pampa. Igračka stotinu dokonih vetrova, stalno bacan tamo-amo, ali ipak smiren,
on je plovio iznad svega toga, obuzet vrtoglavicom zbog sopstvene visine i brzine; njegovo rame je ćuškao
jedan olujni oblak. Usamljeni Letač, tridesetak liga ispod njega, bio je hitri vilin-konjic sa krilima od čipke.
Crni vilin-konjic, koji nestade ulazeći u još crnji oblak, u daleke glasove i u miris lešine...
Svila se poče gušiti zbog sopstvene pljuvačke; ispljunu je. Užas uzlete iz tog prizora, koji se vrteo
ispod njega, i dočepa ga kao jastreb, zabadajući kandže u njegove vitalne organe. Pa, on je samo žmirnuo - a
ceo svitak se u tom jednom treptaju oka prevrnuo kao košara koju tumba vetar, kao bure bacano talasima.
Sada su ploveće nebeske zemlje gore, a ova neravna, nepopustljiva površina na kojoj on leži je dole. U glavi
je osećao bolno pulsiranje i vrtoglavicu, u jednoj ruci i u obe noge žarenje.
Pridiže se u sedeći položaj.
Usta su mu bila vlažna od sluzi, a crna mantija obezbojena i smrdljiva. Sivi kamen grudobrana
usekao mu se u levo rame. Ptica sa kojom se borio, a na koju ga je Gljiva upozorila, 'beloglava' ili 'beloglavi'
ako je bio mužjak - nije bila nigde na vidiku.
Ili je možda, pomisli on, samo sanjao o nekakvoj strašnoj ptičurini. Ustade; poče se teturati; pade na
kolena.
Oči su mu se same sklopile. Sanjao je on sve to, njegov namučeni um se previjao između raznih
noćnih mora - sanjao je ptičurinu, i rogate zveri sa gorućim, netremičnim pogledima, i jadnu ludu devojku, i
svoj konopac koji slepo poseže ka sve novim i novim visinama, i robusnog provalnika sa iznajmljenim
magarcima, i mrtvaca koji leži ispod zanjihane svetiljke ispod plafona. Ali sad je budan, konačno budan, a noć
je potrošena - budan je i kleči pokraj svog kreveta u stambenoj zgradici u Ulici sunca. Počeo je dizastor, danas
je sfigdan. Trebalo bi da on već napeva jutarnju molitvu Sfiksi koja ubada.
'O božanska od mačeva damo, od vojski Sfikso, od kopalja...'
Pade napred, upinjući se da povraća; šake se osloniše na još tople obline crepova.
U drugom pokušaju bio je mudriji, nije pokušavao da ustane dok nije bio siguran da će to moći da
izvede bez padanja. Pre nego što se podigao na noge, dok je još ležao drhteći pored bedema, zora se
zatamnila i ugasila. Vratila se noć, noć posle fejdana - noć bez kraja, koja se još nije završila i možda nikad
neće biti završena. Kiša bi ga mogla oprati, pomisli on, i mogla bi mu izbistriti glavu; zato se poče moliti za kišu,
uglavnom Feji i Pesu, ali i Scili, ne gubeći nijednog trenutka iz vida koliko mnoštvo drugih ljudi (boljih od njega)
isto tako preklinje bogove da daju kišu, i to iz boljih razloga: koliko dugo već traju njihova molepstvija i koliko su
skromnih žrtava, prema svojim mogućnostima, prineli, koliko puta su oprali slike Pesa Velikoga u umirućim
voćnjacima, na njivama kukuruza koji ostade patuljast.
Ne poče kiša, čak ni grmljavina.
Iz nekih daljina do njega doploviše uzbuđeni glasovi; čuo je da pominju, više puta, ime 'Hieraks'.
Dakle, umro je neko, ili je umrlo nešto.
"Hieraks", odgovorio je Pero u palestri, pre nedelju-dve, pokušavajući da se priseti neke činjenice u
vezi sa dobro znanim imenom boga smrti. "Hieraks je tačno u sredini."
"U sredini, u odnosu na sinove Pesa i Ehidne, oče? Ili u odnosu na svu njihovu decu?"
"Usred cele porodice, Patera. U njoj postoje samo dva dečaka." I Pero je, isto tako, bio jedan od
dvojice braće. "Hieraks i Tartaros."
Onda je Pero, sa puno straha, čekao ispravku, ali se on, Patera Svila, samo smeškao, klimajući
glavom.
"Tartaros je najstariji, a Hieraks najmlađi."
Tako je nastavio Pero, ohrabren.
Page 45
Mejterin štap, lakat dugačak, kucnuo je po predikaonici. "Stariji, Pero. I mlađi. Sam reče da su bila
samo dvojica."
"Hieraks..." reče neko, daleko dole, s druge strane grudobrana.
Svila ustade. U glavi mu je i sad pulsiralo, a noge su mu bile krute; ali nije više imao osećaj da će
početi da povraća. Dimnjaci (sada, činilo se, svi isti) i dozivajuća vrata na krovu pokrivena kapkom, kao da su
bili nemoguće daleko. Klimav i vrtoglav, Svila oberučke zagrli jedan od zubaca grudobrana i virnu preko.
Primeti da iz desne podlaktice - njegove; ali kao da je pripadala nekom drugom - krv pomalo curi na sivi
kamen.
Četrdeset i više lakata ispod njega, trojica muškaraca i dve žene stajahu okupljeni približno u krug,
na terasi; pogledi svih njih bili su upereni dole, ka nečemu. Tokom sledećih, sporih, pola minute, ili duže, Svila
nije uspevao da razabere šta je to. Pojavi se treća žena, gurnu jednu od prve dve u stranu, onda se okrete kao
da je zgađena. Još su pričali, onda stiže jedan stražar sa fenjerom.
Ptica, Gljivina beloglava, ležala je mrtva na kamenim pločama, sad manja nego što je Svila i
zamisliti mogao; njena dva nejednaka krila bila su napola raširena, a dugački beli vrat povijen unazad pod
neprirodnim uglom. On ju je ubio. Tačnije, sama se ubila.
Jedan od muškaraca oko mrtve ptice pogleda hitro nagore, vide Svilu koji je gledao u njega, pokaza
prstom i povika nešto; Svila nije razumeo nijednu reč. Sad, kad je već bilo prekasno (ili se bar on plašio da je
prekasno), Svila mahnu šakom kao da je član domaćinstva, i uzmače strmim nagibom krova, nagore.
Podizanjem kapka opet se pred njim ukazao mutni, visoki tavan, paučinasta kaverna više od pola
ispunjena buđavim nameštajem i naprslim sanducima. Vrlo slabe svetiljke počeše se paliti podstaknute prvim
prigušenim zvukom koji je njegova noga stvorila na prvom gvozdenom stepeniku; čim je stupio na drugi
stepenik, jedna od tih svetiljki se ugasi. Kao skrovište, ovaj tavan se mogao dobro pokazati; ali ako onaj čovek
dole na terasi digne uzbunu, potraga će se svakako prvo usmeriti baš ovde. Dok je sišao u podnožje zavojitog
dela stepeništa, Svila je već odbacio pomisao da se ovde sakrije. Ne bez žaljenja, pohita do šireg, drvenog
stepeništa i potrča niz njega, na gornji sprat prvobitne vile.
Otvori jedna vrata, uzana, pokrivena tapiserijom, i vide da ona vode u široki, luksuzno opremljeni
hodnik. U hodniku je, ne daleko, i to sa desne strane, bilo stepenište sa balustradom, uz koje su plovili
kultivisani glasovi. Nešto bliže Svili, nekoliko koraka daleko od vrha tog stepeništa, u kitnjastoj fotelji od
crvenog pliša sa pozlaćenim ivicama, sedeo je neki debeljko, otmeno obučen; gornjim delom tela polegao je
na stočić od ružinog drveta, a glava mu je ležala na savijenim rukama. Tiho je hrkao dok je Svila prolazio
pored njega; onda se, sa trzajem, probudio. Zurio je, bez razumevanja, u Svilinu crnu mantiju, onda je opet
spustio glavu na ruke.
Nagib ovog stepeništa bio je blag, stepenici široki; bilo je pokriveno debelim tepihom. Završavalo se
ulaznom dvoranom, koja je po svojim razmerama pristajala velikoj palati. U dvorani stajahu, zadubljeni u
razgovor, petorica ljudi, svi obučeni približno kao zaspali debeljko. Neki od njih držali su čašice za rakiju u
rukama; niko nije izgledao uzbunjeno. Na izvesnoj udaljenosti iza njih, ovaj hol se završavao širokim
dvostrukim vratima - koja su sad bila raskriljena, tako da se činilo da je meka jesenja noć samo zidna slika
okačena u Krvovom holu. Nema sumnje, zaključi Svila, ta vrata su glavni ulaz u vilu; iza njih mora biti
trouglasto nadsvođeni ulaz sa stubovima, koji je posmatrao sa zida; i zaista, kad malo bolje pogleda - ali ne
prilazeći balustradi (za razliku od svog nedavnog, toliko nerazumnog postupka, kad se nagnuo preko
grudobrana da bi bolje zurio u mlitavo truplo beloglave ptice), već ostajući na suprotnoj, levoj strani hodnika,
leđima uz go, upola veći od stvarne ljudske veličine, kip neke sporedne boginje - on nazre obrise stubova,
blede poput utvara.
Dok je tako zurio kroz otvorena vrata, pred njim se, nezvan, uzdiže dobro znani oltar mantejona,
krunisan vatrom; i oltar, i stambena kućica njihova, i palestra, i senoviti svod od drvenih rešetaka i vinove loze,
ispod koga je pokatkad ćaskao, možda i predugo, sa Mejterom Mermer. Šta ako bi on sad sišao niz ovo
stepenište, držeći se najnormalnije? Ako bi se prošetao kroz tu dvoranu, klimnuo glavom i osmehnuo se
svakome ko ga pogleda? Da li bi ga iko zaustavio, da li bi iko zvao stražare? Činilo se da, po svoj prilici, ne bi.
Vruća krv curkala mu je niz desnu ruku, kvasila mu prste i kapala na Krvov skupoceni tepih.
Odmahujući glavom, Svila brzo prođe pored stepeništa i sede u drugu, jednaku crvenu fotelju, koja je bila
simetrično postavljena naspram one u kojoj je spavao debeli čovek. Sve dok mu ruka krvari, ovi mogu da prate
trag njegove krvi: niz zavojito gvozdeno stepenište sa krova, pa niz drveno tavansko, i duž celog ovog hodnika.
Razgrnu mantiju, dohvati rub tunike, zubima ga zacepi na jednom mestu, a zatim iz tunike iscepa
dugačku traku platna.
A može li se ovaj trag krvi nekako i iskoristiti? Svila ustade i pohita nazad hodnikom, razgibajući
zglavak i desnu šaku da bi pojačao krvarenje; uđe, preko jednog vrlo kratkog stepeništa, u proširenje hodnika.
Tu stade, ali nakratko, samo da bi omotao traku oko rane i vezao čvor, pridržavajući drugi kraj zubima, kao što
je u kafani 'Pevac' uradio onaj grmalj, Gib. Kad se uverio da će zavoj držati, vratio se istim putem nazad: pored
uzanih, tapiserijom obloženih vrata koja su vodila gore, na tavan; pored spavača, pored stepeništa i, najzad,
pored fotelje u kojoj je neko vreme sedeo. Tu su na zidu bile okačene, kao par, dve ikone, a na njima ne
Page 46
mnogo važna božanstva Ganimedija i Katamitus. Odatle se hodnik pružao u daljinu, prema severnom
dozidanom krilu zgrade. U hodniku su bila vrata raznih soba, široka, raspoređena na znatnim međusobnim
rastojanjima, a između njih, naizmenično, ogledala u bogato ukrašenim ramovima i amfore prepune ruža iz
botaničke bašte. On produži napred.
Kad je bio već blizu ulaza u severno krilo, jedan oficir u uniformi garde iskrsnu pod svodom na kraju
hodnika. Vrata najbliža Svili, na desnom zidu hodnika, stajala su poluotvorena; on zakorači desno, kroz njih, i
tiho ih zatvori za sobom.
Našao se u petougaonoj gostinskoj sobi u kojoj je sav nameštaj bio veličanstveno ukrašen,
hriselefantinski - obložen zlatom i slonovačom. Nekoliko trenutaka Svila je stajao leđima okrenut vratima kroz
koja je ušao, i osluškivao, kao i toliko puta ove noći. Pošto nije čuo ništa, pređe debelim tepihom i otvori jedna
vrata, obložena slonovom kosti.
Iza njih je bio budoar, veći od gostinske sobe i još čudnijeg oblika. U njemu, ormani za odeću, dve
fotelje i prilično jadno, malo svetilište posvećeno boginji Kipris, ali u njemu, ipak, kadionica iz koje se širio dim i
ispunjavao celu prostoriju slatkim mirisom tamjana; jedan beli stočić za oblačenje, a iza njega staklo, čiji
biserni sjaj kao da se pojačao u trenutku Svilinog ulaska. Dok je Svila zatvarao vrata, vrtlog boja zaplesa na
staklu; on pade na kolena.
"Gospodine?"
Dižući pogled, Svila vide da je na staklu samo sivo lice monitora. Načini rukom znak sabiranja ka
njemu. "Zar ono maločas nije bio neki bog? Video sam..."
"Nisam ja bog, gospodine, ja sam samo monitor na ovom terminalu. Šta mogu učiniti za vas,
gospodine? Jeste li raspoloženi da kritikujete Vašu digitalno poboljšanu sliku?"
Svila, rasejan, ustade. "Ne. Ništa, ja... hvala." Pokušavao se prisetiti kako se Njorka obraćao
ovakvom 'redaru' u svom staklu. "Želeo bih da razgovaram sa jednim prijateljem, ako to neće biti suviše teško,
sine moj." Pa, tim rečima svakako ne.
Lebdeće lice kao da je klimnulo. "Ime tog prijatelja, molim? Pokušaću."
"Njorka."
"A taj Njorka stanuje gde?"
"U Orili. Znaš gde je to?"
"Dakako, gospodine. Međutim, postoje... pedeset četvorica Njorki nastanjenih u Orili. Možete li
odrediti ulicu?"
"Ne, bojim se da pojma nemam koja je." Najednom umoran, Svila izvuče malu, donekle zaprljanu
stolicu, koja je bila pod stočićem za oblačenje, i sede. "Izvini što sam te toliko angažovao. Ali ako si..."
"Postoji u Orili jedan Njorka sa kojim je moj gospodar razgovarao nekoliko puta", reče monitor,
upadajući mu u reč. "Nema sumnje da je to onaj Njorka koga Vi tražite. Pokušaću da Vam ga nađem."
"Nije. Taj Njorka stanuje u nekoj bivšoj prodavnici. Znači, to bi trebalo da bude zgrada u trgovačkoj
ulici, naime, gde ima mnogo drugih prodavnica i sličnih mesta. To jest, u ulici koja je nekad bila trgovačka."
Priseti se štropota točkova. "Ta ulica je kaldrmisana. Da li to pomaže?"
"Da. To je taj Njorka sa kojim moj gospodar razgovara, gospodine. Pogledajmo da li je kod kuće."
Lice monitora izblede; zameni ga Njorkina zgužvana postelja i činija puna nekakve kašaste, bedne
hrane. Ubrzo se slika počela menjati: zahvatala je sve više u širinu, ali se i izobličavala, čudno zaokrugljivala.
Svila vide i onu tešku drvenu stolicu sa koje je ispovedao Njorku i pored koje je klečao kad je Njorka ispovedao
njega. Na neki način ga ohrabri saznanje da ta stolica još i sad stoji tamo.
"Bojim se da Njorka nije na raspolaganju, gospodine. Mogu li ostaviti liku, koji je moj kolega tamo,
neku poruku?"
"Hm, da." Svila se protrlja po obrazu. "Zamoli kolegu, molim te, da kaže Njorki da veoma, veoma
mnogo cenim njegovu pomoć i da će mi biti veliko zadovoljstvo, ako mi se ništa ne desi, da ispričam Mejteri
Mermer kako je ljubazan bio. Takođe mu prenesi da mi je on dosad odredio samo jedno pohvalno delo, dok
pokajništvo koje mi je namenio zahteva dva do tri - najmanje dva. Zamoli ga da mi javi koja bi trebalo biti ta
preostala pohvalna dela." Tek sad, prekasno, Svila se priseti da je Njorka zatražio da se njegovo ime ne
pominje onom zgodnom dečaku koji je govorio kroz Krvovo staklo. "E, sada, sine moj. Pominjao si svog
gospodara. Ko je to?"
"Krv, gospodine. Vaš domaćin."
"A, tako. Jesam li ja, kojim slučajem, u Krvovim privatnim odajama sada?"
"Niste, gospodine. Ovo su odaje moje gospodarice."
"Hoćeš li ti reći Krvu kakvu sam ja poruku ostavio za - za čoveka koji stanuje u Orili?"
Monitor uozbiljeno klimnu glavom. "Naravno da hoću, gospodine, ako me pita."
"Vidim." Osećanje da je izneverio, koje se spustilo na Svilu, izazva mu mučninu u stomaku. "U tom
slučaju takođe kaži Njorki, molim te, gde sam se nalazio kad sam pokušao da dobijem vezu s njim i upozori
ga da se čuva."
"Hoću, gospodine. Da li će to biti sve?"
Page 47
Svila se uhvatio šakama za glavu. "Da. I hvala ti. Ej, ne." Uspravio se. "Potrebno mi je skrovište,
dobro skrovište, ali i oružje."
"Ako smem reći, gospodine", primeti monitor, "Vama je, više od ta dva, potreban dobar zavoj. S
poštovanjem moram ukazati, gospodine, da sa Vas kaplje na naš tepih."
Svila podiže desnu ruku i vide da je to istina; krv je već procurila kroz traku crnog platna koju je pre
nekoliko minuta iscepao iz tunike. Grimizna rečica poče mu curiti ka laktu.
"Zapazićete, gospodine, da ova soba ima, osim onih vrata kroz koja ste ušli, još dvoja vrata. Ona
koja su sa Vaše leve strane vode u balneum. Verujem da se tamo nalazi medicinska zaliha moje gospodarice.
Što se tiče..."
Svila je tako naglo ustao da je stoličica pala unazad. Projuri kroz leva vrata, ne čuvši ništa više.
Ovo kupatilo bilo je veće nego što je očekivao. U njemu je bila kada, izdubljena u žadu, više nego
dovoljno velika i za onu golu boginju na vrhu stepeništa; WC je bio posebna, sledeća prostorija. Ormančić za
lekarije bio je, zapravo, poprilično veliki; u njemu Svila nađe iznenađujuće obilje apotekarskih boca i bočica. U
posudi od pečene zemlje, mast ljubičaste boje, koju Svila prepoznade; bio je to jedan popularan antiseptik. Do
nje, namotaj gaze; zatim, jastučići od gaze, različitih veličina. Uze makazice i njima odmah preseče crni zavoj,
krvlju natopljen; zatim preko zupčaste rane, koju mu je kljun beloglave ptice ostavio na podlaktici, namaza taj
ljubičasti melem i iz drugog pokušaja priteže zavoj kojim će krvarenje stvarno zaustaviti. Razgledajući, tužno,
upropašćenu tuniku, primeti da su ga kandže te ptice izgrebale i po prsima i trbuhu. Bilo je, maltene, prijatno
prati te dugačke, krvave ogrebotine, i mazati ih melemom, i za to moći upotrebiti obe ruke.
Žućkasta pokorica počela se stvrdnjavati na njegovoj mantiji, na mestima koja su ostala ispljuvana.
On opra celu mantiju u lavabou, najbolje što je mogao, pa je iscedi, izravna šakama koliko je bilo moguće i
obuče. U ogledalu osmotri svoj izgled i zaključi da bi mogao proći kao da je sve u redu, ako bi ga neko
osmotrio samo ovlašno, i to samo pri mutnom i slabom svetlu.
Vratio se u budoar. Preko zgrušane krvi na tepihu prosu izvesnu količinu praha koji je, po njegovoj
oceni, morao biti puder za lice.
Monitor ga je gledao, neuznemiren. "Eto nečeg zaista zanimljivog, gospodine."
"Hvala." Svila zaklopi kutiju sa prahom i vrati je na stočić za oblačenje.
"Da li taj puder poseduje sposobnost čišćenja mrlja? Nisam znao."
Svila odmahnu glavom. "Koliko je meni poznato, ne poseduje. To sam ja samo maskirao mrlju, da
se posetioci ne uznemire."
"Veoma promućurno, gospodine."
Svila slegnu ramenima. "Ja kad bih mogao, uradio bih nešto bolje. Nego, kad sam ušao, ti si rekao
da nisi bog. Mi smo imali jedno staklo u... palestri u koju sam povremeno odlazio."
"Da li biste želeli razgovarati sa nekim tamo, gospodine?"
"Ne sada. Međutim, imao sam povlasticu da se jednom poslužim tim staklom i tad mi je palo na um
- mislim da smo svi to primetili, sećam se da smo i razgovarali o tome jedne večeri - da staklo izgleda u mnogo
čemu isto kao Sveti prozor. Izuzimajući, dabome, veličinu; svaki Sveti prozor je osam sa osam lakata. Da li su
ti poznati Sveti prozori?"
"Ne, gospodine."
Svila uspravi stoličicu i sede. "Postoji još jedna razlika. Sveti prozori nemaju monitore."
"To je šteta, gospodine."
"I te kakva." Svila se protrlja, sada sa samo dva prsta, po obrazu. "Onda treba da ti kažem da se u
Svetim prozorima pojavljuju, s vremena na vreme, besmrtni bogovi."
"Ooo!"
"Da, sine moj. Ja lično nisam nikad nijednog video, a većina ljudi, naročito oni koji nisu auguri niti
sibile, ne dobije nikad priliku da ih vidi. Neki čuju glas boga, ali vide samo kovitlac boja."
Lice monitora najednom postade crveno kao cigla. "Ovako, gospodine?"
"Ne. Ma, ni približno tako. Hteo sam reći da, koliko ja shvatam, ljudi koji mogu videti bogove prvo
ugledaju jedan vrtlog od raznih boja. Dakle: teofanija počinje, vide se boje. Onda se pojavi bog. Na kraju, kad
bog nestaje, opet se zakovitlaju boje. Sve ovo je potanko opisao Kadis Odani, pre gotovo dva veka. Taj je
živeo dugo i video teofanije Ehidne, Tartarosa i Scile, a zatim i Pesa. Za boje, koje su se pojavljivale, smislio je
naziv: božje boje."
"Očaravajuće, gospodine. Bojim se, međutim, da to nema mnogo veze sa mnom. Mogu li Vam
pokazati čime se ja bavim, gospodine? Ili, bolje rečeno, čime se bavim najčešće. Obratite pažnju."
Lebdeće lice nestade. Namesto njega, pojavi se slika jednog izuzetno zgodnog čoveka u crnom.
Mantija tog čoveka bila je pocepana, a ispod pocepanog mesta na jednom rukavu belela se gaza; ipak, Svila
nije prepoznao u tom čoveku sebe, sve dok se nije pomakao i video da taj čovek čini isti takav pokret.
"Da li je to...?" Nagnuo se bliže. "Ne. Ali..."
"Hvala Vam, gospodine", reče njegova slika i nakloni se. "To je tek prvi pokušaj, mada, rekao bih,
Page 48
prilično uspešan. Idući put ću ja to bolje."
"Skloni to, molim te. I veruj mi da sam i ovako već suviše sklon taštini."
"Kako Vi želite, gospodine", odgovori njegova slika. "Nisam nameravao da ispoljim nikakvo
nepoštovanje, nego samo da vam pokažem na koji način najčešće služim svojoj gospodarici. Želite li možda
da gledate nju, a ne sebe? Lako mogu pokazati jednu njenu staru sliku."
Svila odmahnu glavom. "Misliš, kako ona nije izgledala? Vrati se, molim te, svom normalnom
izgledu."
"Kako Vam drago, ser." U staklu, Svilino lice izgubi plave oči i smeđe obraze, vrat i ramena
nestadoše, a crte lica postadoše ravnije i grublje.
"Govorili smo o bogovima. Nema sumnje da sam ti pričao uglavnom stvari koje ti odavno znaš."
"Ne, gospodine. Ja o bogovima vrlo malo znam, gospodine. Preporučio bih Vam da se posavetujete
sa nekim augurom."
"Onda razgovarajmo o monitorima, sine moj. Sigurno znaš više o njima, nego što je većini naroda
poznato. Jer, i sam si monitor."
"Moj posao je moja radost, gospodine."
"Onda obojica imamo sreće. Kad sam bio kod... u kući jednog mog poznanika, koji ima staklo kao
što je ovo, on je pljesnuo šakama da bi dozvao monitor. Da li je to uobičajeni postupak?"
"Pljesak šakama ili kuckanje po staklu, gospodine. Svi mi, monitori, mnogo više volimo ono prvo,
ako mi neće biti zamereno što to kažem."
"A-ha." Svila klimnu glavom, sam sebi. "Nema nikakvih drugih načina?"
"Mi se, zapravo, pojavimo posle svakog jakog zvuka, gospodine, da bismo utvrdili da li je sve u redu.
Ako bi, na primer, izbio požar, ja bih obavestio mog gospodara ili njegovog kućepazitelja i upozorio njegove
goste."
"Ali, s vremena na vreme, svakako zaviriš u ovu sobu iako te niko nije pozvao, pa i ako nije bilo
nikakvih jakih zvukova. Tačno?"
"Pogrešno, gospodine."
"Ne zaviriš ponekad naprosto da bi se uverio da je sve u redu?"
"Ne, gospodine. Siguran sam da bi moja gospodarica smatrala da je to ugrožavanje njene
privatnosti."
"Kad sam ja ušao u ovu sobu, nisam načinio nijedan zvuk koji bi se mogao nazvati jakim, ili, bar, ne
pamtim da jesam. Svakako nisam pljeskao rukama niti kuckao po staklu; pa ipak, ti si se pojavio. Zavrtele su
se boje, onda je na staklu iskrslo tvoje lice. Ubrzo posle toga rekao si mi da nisi bog."
"Zatvorili ste vrata, gospodine."
"Ali baš polako", reče Svila. "Nisam hteo da uznemirim tvoju gazdaricu."
"Veoma obzirno, gospodine."
"Pa ipak te je dozvao taj zvuk, kad sam zatvorio vrata? Ja bih onda rekao da tebe dozove svaki, pa i
najtiši zvuk."
"Zaista ne mogu reći šta me je dozvalo, gospodine."
"To ti je sugestivan izbor reči, sine moj."
"Priznajem da to može biti, gospodine." Lice monitora kao da je klimnulo. "Pošto je takav slučaj,
možda mogu dati jedan dopunski predlog? Naime, trebalo bi da napustite ovu liniju istraživanja. Ona neće
ničim nagraditi Vašu istrajnost, gospodine. Pre ulaska u balneum, pitali ste o oružju, gospodine, i o mestima za
skrivanje. Jedan od ovih ormana bi mogao poslužiti kao skrovište."
"Hvala." Svila pogleda u najbliži orman, ali taj je bio sav nakrcan gusto zbijenim bundama i kućnim
haljinama.
"Što se tiče oružja, gospodine", nastavi monitor, "možete naći jedno upotrebljivo oružje u mojoj
najnižoj levoj ladici, ispod čarapa."
"Upotrebljivije od ovog, nadam se." Svila zatvori orman.

"Stvarno mi je žao, ser. Izgleda da su se u poslednje vreme dogodile mnoge kupovine sa kojima ja
nisam upoznat."
Svila ga, maltene, nije ni čuo - iz hodnika su dopirali ljutiti i uzbuđeni glasovi. On otvori vrata
gostinske sobe i ostade osluškujući, sve dok ne iščezoše u daljini. Ruka mu je bila na staklenoj kuki za
zatvaranje budoarskih vrata iznutra. Bio je oštro svestan gruvanja svog srca.
"Odlazite li, gospodine?"
"Mislim da si rekao: leva ladica."
"Da, gospodine. Najniža od onih koje su Vama s leve strane. Moja gospodarica tamo drži mali iglični
pištolj, ili bi tačnije bilo da kažem da ga je donedavno tamo čuvala. Moguće je, međutim..."
Svila je već izvukao tu ladicu, žestokim trzajem. Njegovi prsti, pipajući ispod hrpe koja kao da se
sastojala od najmanje stotinu pari ženskih hula-hopki, naiđoše ne na jedan, nego na dva metalna predmeta.
Page 49
"Moja gospodarica je ponekad nesmotrena u pogledu bezbednosne kočnice, gospodine. Možda bi
dobro bilo da vi pripazite na to, dok se ne uverite da je oružje propisno zakočeno."
"Ma ja ne znam ni šta je kočnica", progunđa Svila, obazrivo izvlačeći prvi predmet.
Bio je to iglični pištolj - tako malen da je mogao ceo lako stati na njegov dlan - obložen zlatom, sa
mnogo finih, ugraviranih šara; leva i desna strana drške bejahu od slonovače, sa ugrađenim zlatnim
zumbulima. U podnožju zadnjeg nišana, minijaturna čaplja osmatrala je zlatnu baru, tragajući za ribom. Za
trenutak je i Svila znao šta je prava smirenost; bio je izgubljen u besprekornom majstorstvu koje je
neštedimice uloženo u svaku površinu. Nijedan obožavani predmet u njegovom mantejonu nije bio ni upola
tako fini.
"Ako bi to sad opalilo, moglo bi uništiti moje staklo, gospodine."
Svila odsutno klimnu glavom. "Viđao sam iglične pištolje - štaviše, noćas sam video dva - koji bi
mogli pojesti ovu stvarčicu."
"Vi ste me obavestili da vam bezbednosna kočnica nije dobro poznata, gospodine. Primetićete, sa
obe strane igličara koji Vam je u ruci, po jedno malo pokretno ispupčenje. Podignuto, ono će sprečiti da igličar
opali."
"Ovo", reče Svila. Ta dva majušna ispupčenja bila su ukrašena po jednim zumbulom, ali znatno
manjim od onih na levoj i na desnoj površini drške; bili su to cvetići savršeni, ali gotovo mikroskopski mali. On
pogura jednu izbočinu nadole; druga sama pođe, jednako. "Hoće li opaliti sada?"
"Verujem da hoće, gospodine. Molim ne usmeravajte ga prema mom staklu. Stakla su sada
nenadoknadiva, gospodine, jer je veština njihove izrade ostala za nama, napustili smo je kad..."
"Svejedno, u velikom sam iskušenju."
"U slučaju uništenja ovog stakla, ne bih bio u mogućnosti da prenesem Vašu poruku Njorki,
gospodine."
"U tom slučaju, ona ne bi ni bila potrebna. Ova glatka poluga unutar prstenastog dela je obarač,
pretpostavljam."
"Verujem da je tako, gospodine."
Svila uperi pištolj-igličar ka ormanu za garderobu i povuče okidač. Začu se oštar prasak, kao kad
dečiji bič pucne. "To kao da nije delovalo."
"Orman za garderobu moje gospodarice nije živo biće, gospodine."
"A nisam ni mislio da jeste, sine moj." Svila se sagnu da razgleda vrata ormana; na jednoj od
uglačanih ploča pojavila se rupica jedva nešto veća od prečnika ljudske vlasi. On opet otvori vrata. Neke, ali ne
sve, haljine koje su se našle u istoj liniji sa tom rupicom bile su sada poderane, kao da je kroz njih projurio
nekakav tupi bodež, uzaniji od njegovog malog prsta.
"Trebalo bi da ovo upotrebim na tebi, znaš, sine moj", reče on, "radi Njorkine bezbednosti. Ti si
samo mašina, kao tabla koja pokazuje rezultate na našem igralištu."
"Mašina jesam, ali nisam samo mašina, gospodine."
Klimnuvši glavom, pretežno samome sebi, Svila podiže bezbednosnu kočnicu i strpa mali igličar u
svoj džep.
Drugi predmet skriven ispod hula-hopki imao je oblik slova T. Drška je bila valjkasta, neobično
hrapava; imala je samo jedno ispupčenje, glatko, ispod poprečne šipke; a ta šipka bila je uglačana i blago
povijena krajevima prema napred. Čitav taj predmet davao je osećaj, kao što reptili često čine, da je
neprirodno hladan. Svila, uz nešto truda, ispetlja predmet ispod čarapa i poče ga razgledati radoznalo.
"Da li bi bilo podesno da se ja sad povučem, gospodine?"
Svila odmahnu glavom. "Šta je ovo?"
"Ne znam, gospodine."
On pogleda suženim očima u monitorovo lice. "Možeš li ti lagati, pod izuzetnim pritiskom, sine moj?
Kazati neistinu? Poznajem, i to dobro, jednu hemkinju; ona je sposobna da laže, ili bar tvrdi da je sposobna."
"Ne, gospodine."
"I opet nisam nimalo pametniji."
"Pretpostavljam da niste, gospodine."
"Ali mislim da ipak znam šta je ovo, vidiš." Svila podiže uglačano-sjajni srebrnasti predmet da ga
monitor bolje vidi. "Cenio bih ako bi ti potvrdio istinitost i dao mi neka uputstva za upotrebu."
"Bojim se da Vam ne mogu biti od pomoći, gospodine, mada ću rado saslušati Vaša mišljenja."
"Mislim da je to azof. Nikad ga ranije nisam video, ali pričali smo o azofima kad sam bio dečko.
Jednog leta, svi smo napravili sebi drvene mačeve. Ponekad smo se 'pravili' da su nam to azofi."
"Baš ljupko, gospodine."
"Pa i nije baš", progunđa Svila, osmatrajući blistavi dragulj na donjem, zaokrugljenom, 'jabučastom'
delu drške azofa. "Bili smo krvožedni kao gomila malih tigrova. Šta je u tome tako ljupko? Nego, vidi, smatra
se da je azof pod kontrolom nečega što se zove demon. Ako ne znaš ništa o azofima, onda verovatno ne znaš
Page 50
ni o tome."
"Ne, gospodine." Plutajuće lice monitora sada odmahnu u levu i desnu stranu, otkrivajući da iza
njega ne postoji nikakva glava. "Ako se želite sakriti, gospodine, nije li najbolje da to učinite odmah?
Kućepazitelj moga gospodara, zajedno sa nekim stražarima, pretražuje apartmane na ovom spratu."
"Otkud ti to znaš?" upita Svila oštro.
"Posmatrao sam ih. Imam ja stakla u još nekim apartmanima, gospodine."
"Počeli su od severnog kraja hodnika?"
"Da, gospodine. To je sasvim tačno."
Svila ustade. "Onda se moram sakriti ovde, dovoljno dobro da me oni ne primete, a kad odu,
moram preći u severno krilo."
"Niste pregledali drugi orman, gospodine."
"I ne nameravam. Koliko još ima nepretraženih stanova između nas?"
"Tri, gospodine."
"Onda imam još nešto malo vremena." Svila osmotri azof. "Kad sam pravio mač, ostavio sam jedan
ekser da viri, ali sam ga onda savio. To je bio moj demon. Okrenem ga ka sebi, sečivo nestane. okrenem ga
od sebe, i gle, eto sečiva."
"Sumnjam, gospodine..."
"Nemoj tako siguran biti, sine moj. To je možda bilo zasnovano na nekom istinitom, ili navodno
istinitom, podatku koji je dopro do mene. Ili sam možda oponašao nekog drugog dečka koji je načuo korisnu
činjenicu. Mislim, činjenicu koja bi mi sad koristila."
Gruba drška slova T bila je, očigledno, drška mača; poprečna šipka bila je rukobran - stajala je tu
da korisnikova šaka ne bi došla u dodir sa sečivom. Svila pokuša da okrene dragi kamen u jabuci drške, ali
ovaj je bio tako ugrađen da se nije mogao ni pomaći.
Onaj 'demon' od savijenog eksera u njegovom drvenom maču bio je zapravo jedan od onih kojim je
on prikucao rukobran; toga se jasno sećao. Na ovoj drški, neposredno iza korena jedne polovine rukobrana,
nalazio se jedan nebrušen grimizni dragulj; Svila se nejasno sećao da je negde čuo naziv 'krvomant' za neki
takav dragulj. Bio je tako ravan i gladak da se ne bi mogao obrnuti. Svila uhvati azof kao nekada svoj drveni
mač i palcem pritisnu taj crveni dragulj.
Stvarnost se razdvoji. Između dvaju polovina pojavi se nešto drugo, kao kad vodena struja raspoluti
mirnu baricu. Gips poče da pada, pušeći se, sa zida na drugom kraju sobe; ispod se ukazaše drvene letvice,
koje se pri sledećem pokretu njegove ruke rasprsnuše, pretvarajući se u pljusak sitnih cepki.
On i nehotice pusti demona; sečivo azofa iščeze.
"Zamolio bih da budete pažljiviji s tim, gospodine."
"Hoću." Svila ugura azof pod namotaj konopca koji mu je bio pritegnut oko struka.
"Ako bi se ta stvar sada uključila slučajno, gospodine, posledice bi mogle biti katastrofalne i za Vas,
i za druge."
"Demon mora biti pritisnut tako da utone pod površinu drške, rekao bih. To, valjda, teško može da
se desi slučajno."
"Duboko se nadam da je tako, gospodine."
"Ne znaš odakle tvojoj gospodarici ovakvo naoružanje?"
"Nisam ni znao da ga ima, gospodine."
"Mora biti da vredi koliko cela ova vila. Možda i više. Ne verujem da ima deset ovakvih u našem
gradu." Okrete se ka garderobi i odabra jednu zimsku kućnu haljinu od mekane vune.
"Izišli su iz apartmana koji su pretraživali do sada, gospodine. Upravo ulaze u sledeći."
"Hvala. Ti ćeš se udaljiti kad ti budem kazao?"
"Svakako, gospodine."
"Trebalo bi da ti uništim to staklo." Svila je zurio u monitora, jedan sekund. "U iskušenju sam da to
učinim. Ali, ako je neki bog zaista dolazio u posetu, u trenutku kad sam ja naišao..." On slegnu ramenima.
"Dakle, samo ću ti kazati da odeš; onda ću pokriti tvoje staklo ovom haljinom. Možda ga oni neće primetiti. Da
li su postavljali pitanja staklima u ostalim apartmanima?"
"Jesu, gospodine. Naš kućepazitelj me je pozvao na svako od njih. On lično predvodi tragače,
gospodine."
"To je bilo dok si razgovarao sa mnom? Nisam znao da to možeš."
"Mogu, gospodine. Treba na najbolji način iskorišćavati zastoje u razgovoru, pauze, i tome slično.
Radi se tu pretežno o dobrom raspoređivanju postojeće sposobnosti, gospodine."
"Ali nisi im rekao gde sam. Očigledno nisi. Zašto?"
"Nije me pitao, gospodine. Kad god su ulazili u neki apartman, on me je pitao da li je prisutno neko
strano lice."
"A ti si odgovarao da nije?"
Page 51
"Ne, gospodine. Bio sam prinuđen da objašnjavam da ja to ne mogu pouzdano znati, zato što
nisam stalno prisutan."
"Krvov kućepazitelj - je li to mladi čovek po imanu Mošus?"
"Da, gospodine. Njegova uputstva imaju prednost u odnosu na ma čija, osim gospodarevih."
"Aha. Ali čini se da te Mošus ne razume mnogo bolje nego ja."
"Možda i lošije, gospodine."
Svila klimnu glavom, samome sebi. "Kad ti odeš, ja ću možda ostati u ovom stanu. Opet, mogao bih
i otići, čim ti više ne budeš tu da pratiš moje postupke. Da li si ovo razumeo?"
"Da, gospodine. Vaše buduće mesto boravka biće neizvesno."
"E, dobro. Sad, odmah da si nestao. Idi, tamo gde ti odlaziš, gde god to bilo." Svila nabaci haljinu
preko stakla i namesti je kao draperiju, nastojeći da postigne potpuno pokrivanje, ali i utisak slučajnosti i
nasumičnosti. Onda otvori desna vrata.
Za vreme sledećeg otkucaja srca verovao je da u velikoj, polumračnoj spavaćoj sobi ispred njega
nema nikog; onda ga slabo ječanje sa ogromnog kreveta na sredini sobe uveri da nije tako.
U postelji se jedna žena uvijala, cvileći glasno, iz dubine svoje potrebe. Čim se nagnuo nad nju,
nešto u njemu posegnu ka njoj; i bez ikakvog dodira, on oseti ustreptalost dodira. Kosa joj bejaše crna kao
krilo noćnog vrana i jednako sjajna. Crte njenog lica, koliko ih je mogao oceniti pri slaboj svetlosti, izvrsne.
Zastenjala je tiho, kao da zna da on sada gleda dole, na nju; okrenula je glavu i poljubila jastuk, ne budeći se.
Iza budoara, otvoriše se vrata gostinske sobe.
Svila strže sa sebe mantiju i slamni šešir, izmigolji se iz pocepane tunike, ritnu sva tri pod veliki
krevet, i uskoči pod pokrivač, ne skidajući ni cipele ni ma šta drugo. Upravo kad je prevlačio preko sebe
zlatastim vezom ukrašeni rub jorgana, začu otvaranje onih vrata kroz koja je ušao u budoar.
Neko razgovetno reče: "Ovde nema ništa."
Do tad je njegov palac već pronašao sigurnosnu kočnicu. On se diže u sedeći položaj i nanišani
ravno napred; tragači su upravo ulazili u spavaću sobu.
"Stoj!" povika on i opali. Čistom, izvanrednom srećom igla pogodi i razbi visoku vazu desno od vrata.
Pucanj podstače svetiljke u spavaćoj sobi da zablistaju najvećom snagom.
Prvi od oklopnih gardista zastade. Njegov pištolj za 'debele' metke bio je uperen ne baš prema Svili.
Crnokosa žena se naglo diže u sedeći položaj; njene blago zakošene oči bile su veoma raširene.
Ne gledajući ka njoj, Svila promuklo reče: "Spavaj ti, Zumbulo. Ovo nema nikakve veze s tobom."
Njen dah, blago naparfimisan, milovao mu je golo rame, predivno topao.
"Izvinjavam se, gospodine komisionare", poče stražar, nesigurno. "Ovaj, Patera..."
Svila se doseti, prekasno, da mu je na glavi ostala ona stara poluloptasta kapa opervažena plavim,
koja je nekada pripadala Pateri Štuki. Hitro je skide. "Ovo je neoprostivo. Neoprostivo! Kazaću Krvu. Ispadaj
napolje!" Glas mu je bio utanjen, mnogo utanjen, i još se uzvijao, ka histeriji; stražar je sigurno već osetio
koliko se on plaši. U očajanju, Svila preteći mahnu malenim igličarom.
"Nismo znali..." Gardista spusti pištolj i uzmače jedan korak; zato se sudari sa Mošusom,
momčićem krhkog izgleda, koji je za njim stupio u budoar. "Mislili smo da su svi... gotovo svi i jesu otišli."
Svila ga prekide. "Napolje! Nisi me video."
To je bilo (zaključi on, čim su mu reči izletele) najgore što se moglo reći, jer ga je Mošus svakako
video, pre samo nekoliko sati. Na trenutak je bio siguran da će Mošus sada skočiti na tu činjenicu kao
grabljivica na plen.
Mošus to ne učini. Umesto toga, on gurnu i na taj način ućutka mucavog stražara, i reče: "Trebo si
da zaključaš ulazna vrata. Hajd sad, i ne žuri nikud." Okrete se na peti. Stražar tiho zatvori vrata za njima.
Sav drhteći, Svila sačeka da čuje i zatvaranje ulaznih vrata apartmana. Onda nogama zbaci sa
sebe raskošne pokrivače i ustade iz kreveta. Usta su mu bila spečena od suvoće, kolena lišena snage.
"A ja?" reče žena. Dok je to govorila, odgurnula je sa sebe jorgan i crveni svileni čaršav, pokazujući
divno zaobljene dojke i uzani struk.
Svili zastade dah. On istog trena skloni pogled. "Pa dobro, šta s tobom? Hoćeš da te ubijem ovim?"
Osmehnula se i raširila ruke. "Ako je to jedino što možeš da mi uradiš, onda, hajde, pucaj." Pošto
Svila ne reče ništa, ona nastavi. "Ali bih volela da mi oči budu otvorene, ako nemaš ništa protiv. Volim da vidim
kad izleće ka meni." Osmeh se veoma raširi. "Uradi mi to brzo, ali da traje. I da bude dobro."
Oboje su govorili tiho; zbog toga svetla više nisu bila drečavo jaka. Svila ritnu krevet, da ih pojača.
"Mislim da su ti dali neku vrstu ljubavnog napitka. Ujutro ćeš se osećati sasvim drugačije." Podiže
bezbednosnu kočnicu i ubaci igličar opet u džep.
"Ništa meni nisu dali." Žena u postelji liznu usne, motreći kakva će njegova reakcija biti. "Uzela sam,
ja sama, to što ti nazivaš ljubavnim napitkom, pre nego što su prvi od njih došli ovamo."
"Rđu?" Svila je sad bio na kolenima pored kreveta; pipao je, tražeći odeću koju je ispod njega
ritnuo. Strah se već, znatnim delom, istočio iz njega; osećao je ogromnu zahvalnost zbog toga. Sfiksa srca
lavljega još i sad je na njegovoj strani - ništa ne bi moglo biti pouzdanija činjenica od te.
Page 52
"Ne." Podsmešljivo. "Rđa ne deluje tako. Pa je l' ti ništa ne znaš? Da sam bila na rđi, svrbelo bi me
da ih sve pobijem, što sam možda baš i mogla. Ovo zovu 'prosjački koren'. Od njega, užasno masiranje
postaje istinsko zadovoljstvo."
"Vidim." On izvuče upropašćenu tuniku i drugu po kvalitetu mantiju; lice mu se trznu od nelagodnosti
kad vide na šta liče.
"Oš ti dam malo? Imam još dosta, a dovoljno je samo kolko uštineš između dva prsta." Ona prebaci
noge, zapanjujuće dugačke, preko ivice kreveta. "Mnogo je skuplje od rđe, a teže se i nalazi, al ja sam nešto
raspoložena da rado dajem, sada. Takva sam obično, videćeš." Uputi Svili jedan osmeh iskosa - takav da
njemu srce poskoči u grudima.
On ustade i izmače se jedan korak.
"Zovu ga prosjački koren zato što od njega počinješ da moljakaš kao prosjak. Evo ja te sad molim,
preklinjem, čuj me samo. Dođi. Dopašće ti se."
"Dođi, sedi pored mene." Potapša nagužvani čaršav. "Ništa više ne tražim, bar ne za sad. Ej, bio si
u krevetu sa mnom pre neki minut."
On pokuša da navuče tuniku preko glave, ali ne uspe. U tom pokušaju otkri da je i najmanji pokret
njegove desne ruke bolan.
"Ti si taj koga pokušavaju da pronađu, a? Zar ti nije drago što nisam ništa rekla? Trebalo bi da
bude. Jer Mošus ume da bude strašno zao. Zar ne želiš da ti pomognem oko toga?"
"Ne pokušavaj." On uzmače još jedan korak.
Ona kliznu sa kreveta i dohvati njegovu mantiju. Bila je sasvim naga; Svila sklopi oči i okrete se od
nje.
Zakikotala se i time ga najednom podsetila na Gljivu, ludakinju. "Ti si stvarno augur. Onaj ti reče
'Patera' - ja zaboravila. Oš ti vratim tvoju kapicu? Ugurala sam je pod jastuk."
Kroz Svilin um sevnuše razne svrhe kojima bi ta kapica mogla poslužiti ako bi ostala kod nje. "Da",
reče on. "Mogu li je dobiti, molim?"
"Važi. Al kao: trampa."
On odmahnu glavom.
"Je l' nisi došo da bi bio sa mnom? Ponašaš se kao da nisi, a znao si moje ime."
"Ne. Došao sam da nađem Krva."
"A, neće ti se on dopasti, Patera." Zumbula se opet široko osmehnu. "Čak ni Mošusu se on ne
dopada, ne stvarno. Ma, nikome."
"Onda je moje saučešće na njegovoj strani." Svila opet pokuša da podigne tuniku i opet ga spreči
sev bola. "Došao sam da mu pokažem kako može postati omiljeniji, pa čak i voljeniji."
"E, Patera, ja sam Zumbula, kao što si i rekao. I ja sam slavna. Mene vole svi, osim tebe."
"Dopadaš mi se. To je jedan od razloga zbog koga neću da uradim to što ti hoćeš. Zapravo, taj je
jedan od manjih, ali ipak je stvaran."
"Al si ukrao moj azof, a, Patera? Vidim da ti njegov kraj viri ispod tog konopca."
Svila klimnu glavom. "Nameravam da ga vratim. Ali sasvim si u pravu, uzeo sam ga bez tvog
dopuštenja, a to je krađa. Izvini, ali činilo mi se da je bolje da ga ponesem. Ono što ja radim od ogromne je
važnosti." Zastade, čekajući osporavanje, koje ne usledi. "Postaraću se da ti azof bude vraćen, kao i igličar,
ako se vratim kući bezbedno."
"Plašio si se straže, a? Onda, u mom krevetiću. Ucvikao si od onoga sa Mošusom. Mislio si da će te
ubije."
"Da", priznade Svila. "Bio sam silno uplašen, ako želiš istinu; a sad sam isto toliko uplašen od tebe,
uplašen da ću popustiti pred tvojim zahtevima, i obrukati svoju profesiju, i izgubiti naklonost besmrtnih bogova."
Nasmejala se.
"U pravu si." Svila opet pokuša da obuče tuniku, ali desna ruka mu je sva gorela i pulsirala. "Ja ni u
kom slučaju nisam hrabar. Ali sam bar dovoljno hrabar da tu činjenicu priznam."
"Stani, stani", reče ona. "Samo malo sačekaj. Doneću ti nešto."
Zumbula otvori jedna vrata, a on kroz njih ugleda opet balneum. Ona ih zatvori za sobom, a njemu
pade na um da je kalota Patere Štuke još u postelji, ispod njenog jastuka; pokrenut onim slabim porivom koji
navodi putnike da se vraćaju da bi pronašli ostavljene sitnice, on spase kalotu i stavi je opet na glavu.
Ona iziđe iz kupatila, jednako naga, i pruži mu zlatni vrč jedva nešto veći od naprstka, dopola
ispunjen praškom ciglene boje. "Evo, Patera. Ovo staviš pod usnu."
"Ne. Uviđam da su tvoje namere dobre, ali više volim da se plašim."
Ona slegnu ramenima i povuče napred svoju donju usnu. To ju je, na trenutak, učinilo ružnom, i
Svila oseti talas olakšanja. Ona istrese čitav taj maleni pehar u prostor između usne i donjih desni. Zatim mu
se isceri. "Ovo je najbolja koja se može novcem kupiti. Deluje brzo. Siguran si da nećeš malo? Imam baš
dosta."
Page 53
"Neću", ponovi on. "Treba da idem. Zapravo je već ranije trebalo da odem."
"U redu." Zurila je opet u dragulj na jabuci drške azofa. "Moj je, znaš. Jedan mnogo važan čovek mi
ga je dao. Ako ćeš ga ukrasti, ja bar treba da ti pomognem. Siguran si da si pravi augur?"
Svila uzdahnu. "Kako stvari idu, možda to neću još dugo ostati. Ako ozbiljno misliš da mi pomogneš,
Zumbulo, reci mi gde bi, po tvom mišljenju, Krv mogao biti u ovo doba. Da li je verovatno da se već povukao
na spavanje?"
Ona odmahnu glavom; oči joj sevnuše. "Verovatno je dole u holu, oprašta se od poslednjih. Dolazili
su cele noći. Komi-seratori i njihovi čepovi. On povremeno pošalje gore kod mene nekog stvarno važnog.
Zabrojala sam se, al večeras ih je bilo jedno še-sedam."
"Znam." Svila pokuša da gurne držalju azofa dublje pod namotaje konopca. "Ležao sam između
tvojih čaršava."
"I kao misliš da bi trebala ih promenim? Nisam znala da je muškarcima stalo do toga."
Svila se saže i izvuče svoj široki slamni šešir ispod kreveta. "Tim muškarcima verovatno nije."
"Mogu zovem služavku."
"Svi su sad povedeni u potragu za mnom, pretpostavljam." Svila baci šešir na krevet i pripremi se da
pokuša, poslednji put, sa tunikom.
"Služavke nisu." Ona mu uze tuniku iz ruku. "Znaš, tvoje oči žele da me gledaju. Trebalo bi da ih
pustiš."
"Stotine ljudi su ti sigurno govorili koliko divno izgledaš. Zar bi želela da izazoveš nezadovoljstvo
bogova, samo da bi to isto čula još jednom? Ja ne bih. Još sam mlad i nadam se da vidim boga pre nego što
umrem." Bio je u iskušenju da doda da je tu priliku promašio za, možda, samo jedan sekund, ili manje, kad je
ulazio u njen apartman, ali se uzdrža.
"Ti nikad nisi imao ženu, a?"
Svila odmahnu glavom; nije mu se dalo da izgovori ijednu reč.
"Dobro, bar da ti pomognem da ovo obučeš." Podigla mu je tuniku visoko, najviše što je mogla
ispružiti ruke uvis, a on je polako stao da uvlači ruke u rukave. Onda mu ona istrže azof iz pojasa i skoči na
krevet.
Zablenuo se u nju, zapanjen. Njen prst bio je na demonu, a prorez za sečivo okrenut ka njegovom
srcu. On uzmače, dižući obe ruke u znak da se predaje.
Zauzela je pozu mačevaoca. "Kaže se da devojke umeju da se bore kao vojnici u Trivigaunteu."
Triput je nezgrapno parirala udarac, zatim je proburazila i presekla svog zamišljenog protivnika.
Svila je već povratio jedan deo pređašnje smirenosti. "Nećeš pozvati stražare?"
"Radije ne bi." Krenula je napred, vratila se nekako u početni položaj. "Šta misliš, da l' bi bila dobar
mačevalac, a, Patera? Vidi ove noge."
"Mislim da ne bi."
Napućila je usne. "Zašto ne?"
"Zato što se mačevalaštvo uči, a mora se i vežbati, svakodnevno. Ima mnogo da se nauči; tako su,
bar, meni pričali. Iskreno da ti kažem, kladio bih se na neku nižu i manje privlačnu ženu, protiv tebe, pod
pretpostavkom da je ona manje zainteresovana za divljenje i za one bočice u balneumu, nego ti."
Zumbula ničim nije pokazala da ga je čula. "Ako stvarno ne možeš, a u stvari nećeš, da mi uradiš
ono što ja oću, zar ne bi mogo da se poslužiš ovim azofom kao zamenom? Ljubiš me i pretvaraš se?
Pokazaću ti gde da gurneš veliki dragulj. Posle nekog vremena možda se i predomisliš."
"Zar ne postoji neko protivsredstvo?" Da ona ne bi videla kakav je izraz na njegovom licu, Svila priđe
prozoru i razgrnu zavese. Dole, na pločama terase, sada nije bilo nikoga oko mrtve ptice. "Imaš toliko lekovitih
trava. Sigurno, dakle, imaš i protivsredstvo, ako ono postoji."
"Neću ja protivsredstvo, Patera. Hoću tebe." Položila je šaku na njegovo rame; usnama okrznula
njegovo uvo. "A ako skočiš dole, kao što misliš, ima one mačke da te pocepaju na param-parče."
Sečivo azofa jurnu pored njegovog uha, pedeset lakata dole, do terase; preseče mrtvu pticu napola
i ostavi dugački, dimljivi ožiljak u kamenim pločama. Svila se malo trže, uzmičući od azofa. "Tako ti Pesove
ljubavi, pazi malo!"
Zumbula se zavrte oko sebe kao balerina i pritisnu demona još jednom. Neograničeno dugački
diskontinuitet azofa zasvetluca kroz spavaću sobu kao letnja vrelina, zujeći nešto o smrti; razdvajajući
vaseljenu na dve polovine; sekući, kao brijač, zavese iznad Svile i veliki pljosnati deo zida i prozorskog okvira.
Sve se to sruči na gomilu, pred njegove noge.
"E, sad moraš", reče ona i pođe ka njemu širokim zamahom koji načini ogroman ožiljak preko
polovine stvari u sobi. "Kaži da pristaješ, dobiješ azof natrag."
On se baci naglavačke kroz prozor, kao da skače u duboku vodu. Zujeće sečivo azofa istog trena
raspoluti kameni prozorski okvir iza njega; ali sav strah, koji je trebalo da oseća, ostade potopljen saznanjem
da on više nije kod nje.
Page 54
Da je pao na glavu, bio bi pošteđen velike količine bola. Međutim, u vazduhu se prevrnuo, tako da
se dočekao na noge. Samo jedan trenutak mraka, kao kad u borbi pesnicama nekog udare tako da padne na
kolena; onda je ležao, nekoliko sekundi ili minuta, blizu raspolućenog leša beloglave ptice. Čuo je da mu
Zumbulin glas nešto govori sa prozora, ali nije razumeo nijednu reč.
Kad je konačno pokušao da ustane, ustanovio je da to ne može. Uskoro se dovukao do na deset
koraka od zida. Ubio je dve rogate mačke koje je Gljiva nazvala risovima. Onda mu je jedan gardista u
srebrnastom oklopu uzeo igličar iz ruke.
Posle, činilo se, veoma dugog vremena, dođoše i neoklopljeni poslužitelji. Nosili su buktinje, od
kojih su risovi, ne prestajući da reže, ipak uzmicali. Pod nadzorom jednog pedantnog, sitnog čoveka sa
šiljatom, gvozdeno sivom bradicom, prevalili su Svilu na neko ćebe i uneli ga nazad u vilu.
7. POGODBA
"Nije mnogo", reče pedantni, sitni čovek, "ali je moje, dokle god mi on dozvoljava da bude moje."
To 'njegovo' bejaše soba, osrednje velika, silno pretrpana stvarima, u severnom, levom,
dograđenom krilu Krvove vile. Dok je govorio, sitni čovek je preturao po jednoj ladici. Utaknuo je jednu bočicu
u otvor ispod cevi nekog pištolja nezgrapnog izgleda; onda je ćušnuo cev pištolja kroz jednu od poderotina u
Svilinoj tunici i opalio.
Svila oseti oštar bol, kao da ga je ubola pčela.
"Ova tvar ubije mnoge pacijente", obavesti ga mali petljaroš. "Znači, sad treba da vidimo da li si ti
jedan od njih. Ako ne umreš za minut-dva, daću ti još. Imaš li ikakve teškoće sa disanjem?"
Stiskajući zube zbog bola u nožnom zglavku, Svila duboko udahnu, a zatim odmahnu glavom.
"Dobro. To ti je bila minimalna doza. Neće te ubiti ni ako si alergičan, ali će se pobrinuti za te
duboke ogrebotine. Osim toga, od nje će ti toliko pozliti, da ću ja biti upozoren da ti ne dajem više." Mali
petljaroš se sagnu bliže i zagleda se u Sviline oči. "Udahni opet duboko, a onda ispusti dah."
Svila to učini. "Kako se zoveš, doktore?"
"To ovde ne koristimo mnogo. Tebi je dobro. Ispruži ruku."
Svila to učini, a pčela ubode još jednom.
"Zaustavlja bol, suzbija infekciju." Mali petljaroš čučnu, podiže jednu Svilinu nogavicu i opali treći
put, sada u list Sviline noge.
"Sad nije uspelo", reče mu Svila.
"Jeste, ali sad nisi osetio. Možemo skinuti tu cipelu."
"Ja se zovem Patera Svila."
Mali petljaroš diže pogled ka njemu. "Doktor Ždral, Svilo. Smej se koliko ti volja. Stvarno si augur?
Mošus reče da jesi."
"I skočio si sa prozora drugog sprata? Nemoj to ponovo učiniti." Doktor Ždral razveza pertle i skide
Svilinu cipelu. "Vidiš, moja majka se nadala da ću biti visok. Naime, ona je bila visoka i volela je visoke ljude.
Moj tata je bio niskog rasta."
"Razumem."
"Nisam ubeđen da razumeš." Doktor Ždral se nadnese nad Svilino stopalo. Ružičasta koža njegove
glave bila je vidljiva kroz sedu kosu. "Sad ću iseći čarapu. Ako bih je skidao, šteta bi se mogla povećati."
Izvuče blistave makazice, sasvim iste kao što su bile one koje je Svila našao u Zumbulinom kupatilu. "Ona je
sada mrtva, a i on, pa cela ta stvar, valjda, više nije važna." Upropašćena čarapa otpade s noge. "Hoćeš li da
vidiš kako je on izgledao?"
Otsutnost bola delovala je opojno; Svili se, od sreće, vrtelo u glavi. "Veoma bih to voleo." Zatim uspe
da doda: "Ako si voljan da mi pokažeš."
"Ne mogu da ti ne pokažem. Gledaš ga ovoga trenutka, jer ja izgledam potpuno kao on. Naši geni,
a ne naša imena, određuju kakvi smo."
"Odlučuje volja bogova." Svili su oči govorile da mali lekar opipava njegov natečeni skočni zglob;
međutim, nije osećao ništa. "Tvoja majka bila je visoka; da si ti takođe visok, govorio bi da je to zato što je ona
bila takva."
"Ne boli te ovo što radim?"
Svila odmahnu glavom. "Ja na moju majku ne ličim ni najmanje; bila je mala i crnomanjasta. Pojma
nemam kako je izgledao moj otac, ali znam da sam tačno onakav čovek kako je jedan bog, jedan određeni, i
to još pre mog rođenja, želeo da budem."
"Umrla je?"
Svila klimnu glavom. "Ostavila nas je i otišla u Glavni procesor mesec dana pre nego što sam
raspoređen na dužnost."
Page 55
"Imaš plave oči. Ti si tek druga - ne, treća - osoba sa takvim očima koju sam ikada video. Sramota
je što ne znaš ko ti je bio otac. Rado bih ga pogledao. Da vidimo, možeš li ti da ustaneš."
Mogao je. Ustao je.
"Fino. Daj ruku. Hoću da se stvoriš na onom stolu tamo. Prelom je fin, čist, rekao bih ja, pa ću da ga
prikačim i stavim u zavoj."
Nemaju nameru da ga ubiju. Svila je uživao u ukusu te misli. Ne planiraju da ga ubiju; dakle, još ima
izgleda da mantejon bude spasen.
Krv je bio malo pripit. Svila mu je na tome zavideo maltene isto koliko i na posedovanju mantejona.
Kao da mu je pročitao misli, Krv reče: "Zar ti niko nije ništa doneo, Patera? Moši, nađi nekoga da donese
čoveku piće."
Zgodni mladić klimnu glavom i kliznu iz sobe; Svila se odmah oseti malo bolje.
"Imamo mi i što-šta drugo, Patera. Al ti nisi korisnik toga?"
Svila reče: "Tvoj doktor mi je već dao lek za ublažavanje bola. Ne verujem da bi bilo mudro mešati
ga sa nečim drugim." Bio je veoma svestan tog bola, koji se vraćao, ali nije hteo da dopusti Krvu da to primeti.
"Dobro kažeš." Krv se nagnu napred u velikoj, crvenoj kožnoj fotelji, tako daleko napred da Svila za
trenutak pomisli da će možda bukvalno ispasti iz nje. "Sve rešavati lakim dodirom - to je oduvek bio moj moto.
Čak i kod tih tvojih prosvetljenja, najbolje je pristupiti lako."
Svila odmahnu glavom. "Uprkos onome što mi se desilo, ne mogu se složiti."
"Štaaa, štaaa!" Široko se osmehujući, Krv je glumio razbesnelost. "Da l' ti je prosvetljenje reklo da
dođeš ovamo i provališ u moju kuću? Nije, nije, Patera. Ne pokušavaj to da mi pričaš. Dovela te pohlepa, ona
ista za koju bi hteo mene da optužiš. Tvoja limena sibilica ti je rekla da sam kupio to vaše imanje - što i jesam,
sve sasvim legalno - pa si izračunao da imam stvari koje bi vredelo maznuti. Aj, nemoj mi pričaš. Pa i ja sam
stari dripac."
"Došao sam da ti ukradem mantejon, tako da bude opet naš", reče Svila. "To je, svakako, nešto što
'vredi maznuti'. Ti si ga uzeo zakonito, a ja sam došao da ti ga oduzmem bilo kako, naime; kako god mogu."
Krv pljunu, osvrte se da potraži piće, vide praznu rakijsku čašicu i odbaci je na tepih. "A ša si mislio
da možeš postigneš? Da ukradeš zeznute papire od mene? To ne bi niš značilo. Mošus je registrovan kao
kupac. On bi samo moro da plati kartu-dve za novi primerak."
"Nameravao sam da te nateram da prepišeš mantejon na mene", reče mu Svila. "Nameravao sam
da se sakrijem u tvoju spavaću sobu, da te sačekam tamo i da zapretim da ću te ubiti ako ne uradiš tačno
kako ti kažem."
Otvoriše se vrata. Uđe Mošus, a za njim poslužitelj u livreji, sa poslužavnikom. Poslužitelj položi
poslužavnik na stočić ukrašen intarzijom, nadomak Svilinog lakta. "Da li će to biti sve, gospodine?"
Svila uze sa poslužavnika debelu čašu pića prozirnog poput vode i popi malo. "Da, hvala. Baš ti
hvala, Mošuse."
Sluga ode. Mošus se osmehnu ogorčeno.
"Ovo postaje zanimljivo", reče Krv, naginjući se napred. "Stvarno bi me ubio, Patera?"
Svila, koji ga ne bi ubio, sada oseti da njih dvojica neće u to poverovati. "Nadao sam se da to neće
biti potrebno."
"A, dakle, tako. Dakle, tako. I nije ti palo na pamet da bi ja poviko nekim mojim pajtosima u
Gradskoj gardi čim bi ti izišo napolje? Da ne bi čak moro da šaljem moje ljude na tebe, jer bi Garda uradila taj
poso?" Krv se nasmeja. Mošus šakom zakloni osmejak.
Svila opet otpi; na trenutak se zapita nije li piće drogirano. Ali, zaključi on, ako ovi hoće da ga
drogiraju, to mogu i bez prikrivanja. Piće je, koje god da je, svakako bilo vrlo jako; sa drogom ili bez nje, moglo
bi ublažiti bol u njegovom zglavku. Oprezno popi još jedan gutljaj. Ove noći već je pio rakiju, i to onu koju mu
je Gib dao; činilo se da je to bilo u davnoj prošlosti. Krv, šta god drugo radio, valjda neće tražiti da on ovo piće
plati. (Svila je samo jednom mesečno, ili ređe, pio išta jače od vode.)
"Znači, nisi?" Krv prezrivo frknu. "Znaš, imam ja nekoliko ljudi koji rade za mene, a koji ne
razmišljaju ništa bolje nego ti, Patera."
Svila vrati piće na poslužavnik. "Prisilio bih te da potpišeš priznanje. To je jedino čega sam se
mogao setiti, pa sam tako i planirao."
"Ja? Priznanje čega?"
"To nije bilo važno." Umor poče obavijati Svilu kao ogrtač. Nikada nije znao da fotelja može biti
ovako udobna; u ovoj bi mogao spavati danima. "Možda priznanje da si spremao zaveru za obaranje
Ajuntamienta. Nešto tako." Priseti se izvesnih postiđujućih trenutaka iz učionice i natera sebe da diše duboko,
da ne bi počeo da zeva; pulsiranje bola u nozi bilo je veoma slabo i činilo se veoma daleko, odagnano iza
najudaljenijih vironskih granica, zahvaljujući blagodatnoj čaroliji iz debele čaše. "Dao bih to priznanje jed...
jednom drugom auguru, koga dobro poznajem. Zapečaćeno. A on bi obećao da ga preda Juzgadu ako se
meni išta desi. Otprilike tako."
Page 56
"Nije mnogo loše." Krv izvuče iz opasača Zumbulin mali igličar, palcem podiže kočnicu i nanišani
pažljivo u Svilina prsa.
Mošus se namršti i dodirnu Krvovu ruku.
Krv se tiho nasmeja. "Aaa, ne se brini. Samo sam teo da vidim kako bi se on ponašo na mom
mestu. Al izgleda da mu je prilično svejedno." Maleno, zlo oko igličara trznu se udesno i pljunu; debela čaša
se raspršta, zasipajući Svilu krhotinama i mirisnim pićem.
Svila to otrese sa sebe, prstima. "A šta bi ti želeo da ja tebi prenesem u vlasništvo? Rado ću. Daj
papir."
"Pa, ne znam." Krv baci zlatom obloženi igličar na poslužavnik pokraj sebe. "Šta imaš, Patera?"
"Dve ladice da odećom i tri knjige. Ne, dve; prodao sam moj primerak Spisa. Imam brojanice - one
su ovde, daću ti ih odmah ako želiš. Moju staru pernicu sa olovkama, ali to je ostalo u mantiji, koja je još u sobi
one žene. Ako pošalješ nekog po to, priznaću da sam ti se popeo na krov i ušao u kuću bez tvoje dozvole, i
još ću ti dati pernicu."
Krv odmahnu glavom. "Ne treba mi tvoje priznanje, Patera. Imam tebe."
"Kako ti drago." Svila dočara sebi sliku svoje spavaće sobe, u stambenoj zgradi, iznad kuhinje.
"Pesov gamadion. Od čelika je, naravno, ali lanac je od srebra, i trebalo bi da vredi nešto. Takođe imam jedno
staro, prenosivo svetilište koje je pripadalo Pateri Štuki. To sam stavio na moj stočić, pa bi se valjda moglo reći
da je sada moje. Postoji i jedan prilično lep triptih, i jedna mala polihromna svetiljka, i jedno platno za
prinošenje žrtava, i tako dalje; i sanduk od tikovog drveta, u kome se sve to nosi. Hoćeš? A ja se nadao -
nerazumno, dabome - da sve to prenesem mome nasledniku."
Krv odmahnu rukom, odbacujući triptih. "Kako prođe kroz kapiju?"
"Nikako. Odsekao sam jednu granu u šumi i vezao je za ovaj konopac." Pokaza prstom ka svom
struku. "Zabacio sam je preko klinova na tvojoj ogradi i popeo se uz konopac."
"Moraćemo da preduzmemo nešto oko toga." Krv uputi značajan pogled Mošusu. "Kažeš da si bio
na krovu. Znači, ti si ubio Hieraksa."
Svila se uspravi u fotelji; osećao se kao da su ga tek sad probudili iz sna. "Dali ste mu ime boga?"
"Mošus mu je dao ime. Zašto ne?"
Mošus blago reče: "Pripadao je sorti grifona. To je planinska prica grabljivica. Divna. Mislio sam da
mogu da ga izdresiram da ubija."
"Al nije vredelo", nastavi Krv. "Mošus se naljutio na njega i spremao se da ga izbode nožem.
Mošusove su one štale pozadi."
Svila učtivo klimnu glavom. Patera Štuka mu je jednom kazao da nikada ne možeš po spoljašnjem
izgledu jednog čoveka pogoditi šta bi mogao biti njegov izvor zadovoljstva; proučavajući Mošusa, Svila zaključi
da nikada nije cenio Štukinu mudrost onoliko koliko je ona to zasluživala.
"Onda sam ja reko da ako on neće Hieraksa, ja oću", nastavi Krv, "pa sam ga stavio na krov da mi
bude kućni ljubimac."
"Aha", reče Svila. "Ti si mu potkresao krila."
"To sam jednom Mošusovom pomoćniku naredio da učini. Da ne bi odleteo. A u lov i inače nije hteo
da ide."
Svila klimnu glavom, pretežno samome sebi. "Ali je napao mene, verovatno zato što sam uzeo ono
parče oguljene kože. Bili smo kod grudobrana, pa je u uzbuđenju tih trenutaka on zaboravio - neću reći
Hieraks, to je sveto ime - on je zaboravio da više ne može da leti."
Krv posegnu rukom ka igličaru. "Kažeš da sam ga ja ubio! To je zeznuta laž! Ti si ga ubio."
Svila klimnu glavom. "Poginuo je tako što je sam uleteo u nesreću, jer me je napao; ali možeš, ako
ti se sviđa, reći da sam ga ja ubio. Svakako sam pokušavao."
"Posle si ukrao igličar od Zumbule, a ona te isterala kroz prozor, onim njenim azofom. Tu ti je pad
bio jedno tries lakta. Pa što je ne ubi?"
"Da li bi je ti ubio", reče Svila, "da si bio na mom mestu?"
Krv se tiho nasmeja. "Da. A onda bi je bacio Mošusovim ptičurinama, kao hranu."
"Ono što sam ja tebi do sada uradio sigurno je mnogo gore od onog što je Zumbula uradila meni;
da i ne govorimo o onome što sam nameravao da ti uradim. Da li ćeš me ubiti?" Ako bi se sad bacio napred,
zaključi Svila, možda bi mogao, iako mu je noga ovako povređena, da otme mali igličar od Krva; zatim bi,
držeći cev prislonjenu uz Krvovu glavu, mogao da ih natera da ga puste na slobodu. Poče se pripremati,
pomicati napred u fotelji, izračunavati udaljenost.
"Pa mogo bi. Baš bi mogo, Patera." Krv se poigravao igličarem, držao ga je na dlanu, prevrtao ga,
odmeravao. "Jasno ti je, bar se nadam da ti je jasno, da mi nismo učinili nikakvo krivično delo, niko od nas. Ni
ja, ni Mošus ovde prisutan, niti iko od mojih ljudi."
Svila zausti da nešto kaže, ali se predomisli.
"Misliš da si, kao, nešto saznao? Važi, evo ja ću da pogađam. Ti mi reci ako nisam u pravu.
Razgovarao si sa Zu, i zato misliš da je kurva. Jedan od naših večerašnjih gostiju dao joj je taj azof. To je
Page 57
poklončina, stvarno, jaka čak i od jednog člana Saveta. Možda se hvalisala i nekim drugim poklonima.
Pogađam li ja metu?"
Svila obazrivo klimnu glavom, ne skidajući pogled sa igličara. "Imala je nekoliko... posetilaca."
Krv se tiho nasmeja. "Vidi ga, Mošuse. Pocrveneo. Da, Patera, znam. Al oni nisu ništa platili, a to je
jedino važno sa stanovišta zakona. Oni su moji gosti, a Zumbula je moja stalna gošća u kući. Znači, ako ona
hoće s nekim da se dobro provede, to je njena stvar i moja, ali se tebe ništa ne tiče. Veliš da si došo da uzmeš
nazad, od mene, tvoj mantejon. E, al mi ti ga nismo uzeli." Krv naglasi ovu poentu tako što uperi cev u Svilino
lice. "Ako ćemo pričati šta nije po zakonu, pričaćemo i šta jeste. A ti po zakonu nikad nisi bio vlasnik. Po tapiji
koju sam ja dobio, Udruženje sveštenika bilo je vlasnik tog mantejona. Zar nije?"
"A grad je onda oduzeo mantejon od Udruženja, zbog neplaćenih poreza. Ne od tebe, jer ga nisi
nikad ni posedovao. Mislim da je to bilo prošle nedelje. Siguran sam da je sve urađeno ispravno. Udruženje
obavešteno, i sve to. Nisu ti rekli?"
"Nisu." Svila uzdahnu i prisili sebe da se opusti. "Znao sam da se to može dogoditi, čak sam
obavestio Udruženje o toj opasnosti. Ali oni nisu obavestili mene da se već dogodilo."
"Onda bi trebalo, Patera, da ti jave da im je žao, a ja se i nadam da će to učiniti. Al to nema veza sa
Mošusom i sa mnom. Mošus je kupio tvoj mantejon od grada i tu nema ničeg nepravilnog. Nastupao je kao
moj agent, sa mojim novcem, al ni tu nema ničeg protivzakonitog, to je samo pitanje poslovnog dogovora
između njega i mene. Platili smo trinaest hiljada kartica, plus porez. Nismo ništa ukrali. Tačno? Nismo učinili
nikakvo zlo ni tebi... ni ma kome... a?"
"Čitav jedan kvart će trpeti, nekoliko hiljada siromašnih porodica, ako vi zatvorite mantejon."
"Oni, ako im se ide, mogu da pođu i u neki drugi mantejon, a osim toga ja bi reko da je to briga
Udruženja." Krv mahnu pištoljem ka modricama na Svilinim prsima. "Ti si nešto i nastradao, to je nesporno. Al
ugruvo si se ratujući protiv ptice koju sam ja čuvo kao kućnu ljubimicu, i skačući kroz prozor. Zu se samo
branila azofom, na šta zaista ima puno pravo. Nemaš nameru da zujiš o njoj, a?"
"Da zujim?"
"Da trtljaš kod žabara."
"A ne. Ni u kom slučaju."
"To ti je dobro. Drago mi je što si razuman. Samo pogledaj kako stvari stoje. Provalio si u moju kuću
misleći da otmeš moju imovinu - bila je Mošusova, al ti to nisi znao. Priznao si stvar Mošusu i meni, što smo mi
spremni pod zakletvom da ponovimo sudiji, ako moramo."
Svila se osmehnu; činilo mu se da je veoma mnogo vremena proteklo od kad se poslednji put
osmehnuo. "Nećeš me stvarno ubiti, Krve, je li? Nisi voljan da prihvatiš taj rizik."
Krvov prst nađe okidač igličara. "Nastaviš li tako da pričaš, baš bih i mogo, Patera."
"Ne verujem. Naredio bi nekom drugom da to uradi, verovatno Mošusu. Ali ni to nećeš. Ovo je
zastrašivanje uoči puštanja na slobodu."
Krv pogleda Mošusa, koji klimnu glavom i zađe iza Sviline fotelje. Svila oseti ovlašni dodir
Mošusovih prstiju na svojim ušima.
"Ako nastaviš tako da pričaš, Patera, boleće te. Neće ostati nikakvi tragovi, ali neće ti se dopasti.
Mošus je to već radio. Dobar je u tome."
"Nije nekom auguru. Ko učini bilo šta nažao nekom auguru, izlaže se ljutnji svih bogova."
Bol je bio iznenadan kao udarac i tako oštar da Svila ostade bez daha: rasprskavanje agonije, kao
da mu je neko zdrobio glavu.
"To su ti neka mesta iza ušiju", objasni Krv. "Mošus ih pritisne zglavcima prstiju."
Svila se borio za vazduh. Držao se obema šakama za mastoidne izbočine na slepoočnicama. Nije
mogao čak ni da klimne glavom.
"Mi to možemo da radimo opet i opet, ako treba", nastavi Krv. "Ako nam na kraju dosadi pa odemo
na spavanje, možemo da počnemo iz početka, ujutro."
Crvena izmaglica bejaše zaklonila Svilino vidno polje. Sad se povlačila. On uspe da izgovori: "Ne
moraš mi objašnjavati u kakvoj sam situaciji."
"Možda ne. Ali ću, ipak, objašnjavati ako mi se objašnjava. Znači, da nastavimo - u pravu si, radije te
ne bismo ubili, ako ne moramo. Za to postoje tri-četiri različita razloga, i svi su dobri. Za početak, ti si augur. E,
ako su bogovi ikad obraćali ikakvu pažnju na Viron, davno su prestali. Ja lično ne verujem da je u svemu tome
ikad bilo ikakve istine, osim jedne, a to je da ljudi kao što si ti postižu da dobiju sve što žele, bez rada. Al
Udruženje se brine za tebe. Ako bi se čulo da smo te mi oladili - a moglo bi samo da se priča, nikad ne bi bio
nađen nijedan dokaz - narod bi se nervirao, to bi bilo loše za posao."
Svila reče: "U tom slučaju, ne bih umro uzalud", i oseti opet Mošusove prste iza ušiju.
Krv odmahnu glavom i potencijalni bol se zaustavi, ostade da lebdi na ivici mogućeg. "Osim toga, mi
smo upravo kupili tvoje imanje, pa bi neko mogao pomisliti na nas. Jesi li rekao ikome da ćeš ići ovamo?"
Eto. Došlo je. Svila je bio spreman da laže ako mora, ali ipak skloniji da izbegava, ako može.
Page 58
"Misliš, nekoj od sibila? Ne, ništa tako."
Krv klimnu glavom. Opasnost je prošla. "Ipak, moglo bi to privući nečiju pažnju. Ko zna ko te je
možda mogao videti. Videla te Zu, pričala s tobom, i tako to. Verovatno je čak saznala tvoje ime."
Svila se toga nije mogao setiti, ali reče: "Jeste. Zar nemaš poverenja u nju? Pa, ona je tvoja
venčana žena."
Mošus se zakikota iza njega. Krv poče da urla od smeha i da se pljeska, slobodnom rukom, po
butinama.
Svila slegnu ramenima. "Jedan od tvojih slugu rekao je da je to njegova gospodarica. Mislio je,
dabome, da sam ja jedan od gostiju."
Krv obrisa oči. "Meni se ona dopada, Patera, i stvarno je najlepša kurva u Vironu, pa prema tome i
vredno parče imovine ovde. Ali, ovo drugo..." On odmahnu rukom, odbacujući celu tu temu. "Ono što sam hteo
da kažem jeste sledeće: radije bismo te imali za prijatelja." Videći Svilin izraz lica, opet se nasmeja.
Svila se trudio da zvuči nemarno. "Moje prijateljstvo se lako stiče." To je bio onaj razgovor koji je
zamišljao kad je sa zida osmatrao vilu; sad poče mahnito tragati za frazama koje je tad uvežbavao. "Vrati moj
mantejon Udruženju, pa ću te blagosiljati do kraja mog života." Kap znoja mu pocure sa čela prema očima.
Plašeći se da će Mošus pomisliti da poseže za nekim oružjem ako pokuša da izvadi maramicu, on otre lice
rukavom.
"To, Patera, ja ne bih nazvao lakim za mene. Trinaest hiljada sam ja izvrteo za to tvoje. Nikada više
neću videti nijednu od tih kartica. Ali razmišljao sam o načinima da budemo prijatelji, a da pare poteku u moj
džep. Uvek sam za to. Ti si najobičniji lopov. To si i sam priznao. Dobro, i ja sam." Krv ustade iz fotelje, proteže
se i kao da poče sa divljenjem da osmatra bogataški nameštenu sobu. "Što bismo nas dvojica kružili jedan
oko drugog kao dva mačora, nastojeći jedan drugog da ubodemo nožem?"
Mošus pogladi Svilu po kosi. Svila se, od toga, oseti nečisto i reče: "Prestani s tim!" Mošus prestade.
"Hrabar si čovek, Patera, a i dovitljiv." Krv se prošeta preko sobe i zagleda se u sliku, rađenu sa
mnogo sivih i zlatnih tonova, na kojoj je bio prikazan Pes kako izriče osudu izgubljenim duhovima; jedna
Pesova glava bila je modra od besa, druga je izgovarala reči prokletstva. "Da sam ja sedeo tu gde ti sediš, ne
bi pokušo to sa Mošusom, a ti si pokušo i uspeo. Mlad si, jak si, a imaš i dve-tri prednosti koje mi ostali
nemamo. Niko nikad ne sumnja u augura. Dalje, dobio si poprilično obrazovanje - bolje nego ja, neću to
poricati. Kaži mi, kao jedan lopov drugome, zar nisi znao, duboko u pukotinama svog bića, da nije bilo pošteno
da kradeš od mene?"
"Naravno da sam znao." Svila zastade, da sabere misli. "Međutim, postoje trenuci kad se mora birati
između dva zla, ili između više zala. Ti si bogat; i bez mog mantejona ostao bi bogat. Ali bez mantejona,
stotine porodica u našem kvartu - ljudi koji su već veoma siromašni - bile bi mnogo siromašnije. Našao sam da
je to neodoljivo jak razlog." Čekao je nailazak drobećeg bola od Mošusovih zglavaka. Kad to nije nastupilo,
dodao je: "Predložio si da govorimo kao jedan lopov drugome, što ja shvatam kao sasvim otvoren razgovor.
Pa, iskreno da ti kažem, nalazim da je taj razlog i sad neodoljiv."
Krv se opet okrete pravo ka njemu. "Dabome, Patera. Onda me iznenađuje da nisi smislio neki
jednako dobar razlog da ubiješ Zu. Ti tvoji bogovi često su ubijali i sa manje razloga, a?"
Svila klimnu glavom. "Površno gledano, da. Ali bogovi su u odnosu na nas viša bića. Zato oni mogu
postupati kako god smatraju da treba, kao što si ti tvom ljubimcu potkresao krila bez krivice. Ja nisam više biće
u odnosu na Zumbulu."
Opet se začu Krvovo tiho 'he-he-he'. "Onda si ti jedini muškarac na svetu koji to ne misli, Patera.
Nego, prepustiću moralisanje tebi. To je, ipak, tvoj posao. Posao je moj, a ono što mi ovde imamo jeste
sasvim jednostavan poslovni dogovor. Platio sam gradu trinaes hiljada za tvoj mantejon. Šta ti misliš, koliko on
stvarno vredi?"
Svila se priseti svežih, mladih lica dece u palestri i umornih, sretnih osmeha njihovih majki; slatkog
žrtvenog dima koji se uzvija sa oltara i prolazi kroz kapiju bogova, na krovu. "U novcu? Neprocenjiv je."
"Dabome." Krv pogleda igličar koji mu je još bio u ruci i ćušnu ga u džep pantalona, ukrašenih
vezom. "Tako ti osećaš i zato si i potegao čak ovamo, iako si znao da su prilični izgledi da budeš ubijen.
Uzgred rečeno, nisi prvi koji je pokušao da provali ovde, ali si prvi koji je prodro u kuću."
"To je neka uteha."
"Znači, divim ti se i mislim da bi trebalo da budemo sposobni da sklopimo jednu malu pogodbu. Na
slobodnom tržištu, Patera, tvoje imanje vredi tačno trinaest hiljada kartica, ni jednu jedinu prokletu stotinčicu
manje niti više. Mi to znamo, jer je bilo stavljeno na prodaju pre samo nekoliko dana i najveća dobijena
ponuda bila je trinaest hiljada. Znači, to je cena za poslovnog čoveka. Razumeš šta ti govorim?"
"Ja, dabome, imam planove za to mesto. Unosne. Ali to nije jedino moguće mesto. Zato, evo mog
predloga. Rekao si da je neprocenjiv, tvoj mantejon. To ti je, ej, mnogo para: 'neprocenjivo'." Liznu usne i
pogleda Svilu suženim očima, netremice. "Kao čovek koji uzme laćanu ćar gde god može, al nikad ne odere
nikoga baš do koske, predlažem da prepolovimo razliku. Ti plati meni dvostruko više od onog što sam ja
Page 59
platio, a ja ću tebi onda prodati, za taj iznos, mantejon."
Svila zausti da nešto kaže, ali Krv diže ruku. "Da mi to zakucamo ko dvojica dobrih mandovana.
Prodaću ti mantejon za tačno dvaes šes hiljada, a svi troškovi prenosa nek idu na mene. Nema prevare, nema
cepanja imanja na delove. Dobićeš sve što sam ja dobio."
Sviline nade, koje su sa svakom izgovorenom rečju uzletale ka novim visinama, sada sasvim
padoše. Zar Krv stvarno zamišlja da je on bogat? Znao je da neki ne-sveštenici zamišljaju da je svaki augur
bogat. "Rekoh ti šta posedujem; sve zajedno ne bi donelo ni dvesta karata. Celo imanje moje majke vredelo je
manje od dvadeset šest hiljada, a kad sam položio zakletvu, samim tim činom je neopozivo prešlo u vlasništvo
Udruženja."
Krv se nasmeši. "Kapiram, Patera. Oš drugo piće?"
"I ja bi."
Čim je Mošus otišao, Krv opet sede. "Jasno je meni da ti nemaš dvaes šes hiljada, ni ma šta blizu
toga. Ne verujem baš u sve što si mi reko, al da ti imaš bar nekolko hiljada, ne bi čamio u Sunčevoj. Međutim,
ko kaže da ako si siromah, moraš ostati siromah? Evo pogledaj mene, ne bi se reklo, al i ja sam nekad bio
siromah."
"Verujem ti."
Krvov osmeh nestade. "I zato me gledaš sa visine. Možda je zato provala išla lakše."
"Ne", reče mu Svila. "Zato je išla mnogo teže. Nikad nisi dolazio na prinošenje žrtve u naš mantejon
- mada mnogi lopovi baš dolaze - ali ja sam pošao da opljačkam jednog našeg i u dubini duše sam to znao i
bilo mi je odvratno."
Krvov tihi smeh nije obećavao ni humor, ni prijateljstvo. "Svejedno si pošo."
"Kao što vidiš."
"Vidim ja više nego što ti misliš, Patera. Vidim ja mnogo više nego ti. Vidim da si imo volju da me
opljačkaš i da si bio na domaku uspeha. Maločas mi reče kolko sam, po tvom mišljenju, bogat. Tolko da mi ne
bi nedostajale četiri stare kuće na Sunčevoj. Misliš da sam najbogatiji u Vironu?"
"Ne."
"Šta ne?"
Svila slegnu ramenima. "Čak i kad smo razgovarali na ulici, nisam ni pomislio da si najbogatiji čovek
u ovom gradu, iako pojma nemam ko bi mogao biti najbogatiji. Samo sam smatrao da si bogat, što očigledno
jesi."
"Pa, lepo, nisam najbogatiji", saopšti Krv, "a ni najkvarniji. Ima bogatijih, a ima pokvarenijih. Mnogo
ih ima. Ali, Patera, malo ko od njih je tako blizak sa Ajuntamientom kao ja - i to treba uvek da imaš na umu,
bez obzira na to da li ti se čini verovatno ili ne."
Svila nije odgovorio, niti je ikakvom promenom izraza lica nagovestio da je ovo uopšte čuo.
"Pa, ako hoćeš da ti se vrati mantejon, zašto ga ne kupiš od njih? Cena je dvadeset šest hiljada,
kao što sam ti kazao. Meni to znači samo toliko, ništa više. Znači, njihov je koliko i moj, s tim što će oni biti i
lakši za ubeđivanje, većina njih. Slušaš li ti mene, Patera?"
Svila, neoduševljeno, klimnu glavom.
Mošus, kao i ranije, otvori vrata i uđe u sobu pre poslužitelja. Sad su na poslužavniku bile dve niske,
debele čaše.
Krv dohvati jednu, a poslužitelj se nakloni Svili. "Patera Svilo?"
Sad sigurno cela kuća zna za njegovo hvatanje, pomisli Svila; sigurno svi znaju i ko je on. "Da."
Nema svrhe poricati.
Poslužitelj se duboko nakloni i pruži poslužavnik ka njemu. Na poslužiteljevom licu bio je izraz koji
Svila nije mogao protumačiti. "Bio sam tako slobodan, Patera. Mošus je rekao da mogu. Da li biste prihvatili
ovo piće i time iskazali dobru volju prema meni?"
Svila uze piće, osmehnu se, i reče: "Hvala ti, sine moj. To je bilo izuzetno ljubazno od tebe." Sluga
je, na trenutak, bio sav ozaren.
"Ako te ukebaju", nastavi Krv, čim je poslužitelj izišao, "ja te ne poznajem. Nikad te nisam vido.
Nikad ne bi ovako nešto predložio, nikome. Eto - tako mora biti."
"Svakako. Ali večeras ti predlažeš da ja ukradem toliko para i da otkupim moj mantejon od tebe. Da
ja, augur, ulazim u kuće drugih ljudi, kao što sam u tvoju, i da kradem."
Krv otpi malo iz čaše. "Ja kažem da ako hoćeš da ti se mantejon vrati, ja ću ti ga prodati, i to je sve
što ja kažem. Kako ćeš ti da nabaviš pare, to je tvoja stvar. Misliš da je grad pitao odakle meni pare?"
"Ovo je rešenje koje može uspeti", priznade Svila, "i, u isti mah, jedino koje je dosad predloženo."
Mošus mu se isceri.
"Tvoj lekar, ovde nastanjen, kaže da mi je slomljen skočni zglob", nastavi Svila. "Bojim se da će biti
Page 60
potrebno poprilično vremena da zaraste."
Krv diže pogled sa pića. "Ne mogu ti dati nešto mnogo vremena, Patera. Možda, možda koliko bi
trebalo za nekoliko poslova. Ne više."
"A-ha." Svila se pogladi po vilici. "Ali ćeš mi dati neko vreme - moraćeš. Dakle, dok to vreme teče,
šta će se dešavati sa mojim mantejonom?"
"To je moj mantejon, Patera. Šta kažeš na ovo: ti ostaneš u njemu i radiš ko što si dosad radio? Al
ako neko pita, jasno kažeš da sam ja vlasnik, da je to sad moje."
"Mogao bih reći da si ti platio poreze, kao što i jesi. I da nas puštaš, iz razloga pobožnosti, da
nastavimo sa služenjem bogovima." Bila bi to laž, ali bi se on nadao da će ona, vremenom, prerasti u istinu.
"To je dobro. Ali sve što zaradiš, preko troškova održavanja mantejona, jeste moje, a kad god
zatražim da vidim knjige, ima da ih doneseš ovamo. Inače ništa ne važi. Koliko ti vremena treba?"
Svila razmisli. Nije bio siguran da će moći da prisili sebe da izvrši te krađe koje Krv od njega
zahteva. "Godinu dana", odvaži se on. Za godinu dana se mnogo toga može dogoditi.
"Teška šala. Ti kad dovodiš ovna za scildan, sigurno te dočeka opšti smeh. Tri nedelje. Aj, nema
veze, nek ti bude mesec dana. To je maksimum, nema više. Dal će ti noga bude dobra kroz mesec dana?"
"Ne znam." Svila pokuša da pokrene nogu i nađe, kao i ranije, da zavoj to onemogućava. "Ne bih
rekao da je to mnogo verovatno."
Krv frknu. "Moši, daj zovi Ždrala."
Kad se vrata zatvoriše iza Mošusa, Svila upita: "Da li uvek imaš doktora ovde, nastanjenog?"
"Nastojim da imam." Krv ostavi čašu po strani. "Imo sam godinu dana jednog, al se taj nije pokazao.
Posle sam uzo jednog hirurga za mozak, koji je ostao samo par meseci. Posle toga sam morao dugo da
tražim, i najzad nađoh ovog Ždrala. On je sa mnom već..." Krv zastade, da izračuna. "...ima skoro četri godine.
Brine se o mojim ljudima ovde, naravno, a triput nedeljno ide i u grad, da pogleda devojke tamo. Zgodnije je
to, a i uštedi se pomalo."
Svila reče: "Iznenađen sam da visoko stručan doktor..."
"Pristaje da radi za mene, da se brine za moje droce?" Krv zevnu. "Pretpostavimo da si ti otišo kod
nekog doktora u gradu da vidi taj tvoj zglob, Patera. Dal bi mu platio?"
"Čim bih mogao, da."
"A to je verovatno nikad. On, pošto radi za mene, dobija redovnu platu. Ne mora nikog da leči iz
milosrđa, a ponekad mu devojke daju bakšiš, ako su lepo zaradile."
Sledećeg trenutka stiže mali sitničavi čovek, ukorak sa Mošusom koji mu pridrža otvorena vrata.
Svila je ne tako davno video sliku jedne ptice koja je pripadala vrsti ždrala; sad se setio te slike, mada ne i
mesta gde ju je video. Ujedno se priseti Ždralovog podsmehivanja samome sebi. Mali doktor nije ličio na tu
visoku pticu ništa više nego on na svetlucavu tkaninu po kojoj ga je majka nazvala.
Krv mahnu rukom ka Svili. "Ti si ga krpio. Kolko mu treba da ozdravi?"
Mali lekar se pogladi po bradi. "Da ozdravi, u kom smislu reči, gospodine? Mislite, da može hodati
bez štaka?"
Krv razmisli o ovome. "Recimo, dovoljno da može brzo da trči. Kolko mu treba za to?"
"Teško je reći. Mnogo zavisi od naslednog činioca - ne verujem da on o tome zna išta korisno - i od
ukupnog zdravstvenog stanja. Ako ništa drugo, bar je mlad, znači, moglo bi biti i gore." Doktor Ždral se okrete
Svili. "Sedi ti za trenutak uspravno, mladi čoveče. Da ja tebe opet oslušnem, sad kad si dobio mogućnost da
se smiriš."
Podiže Svilinu pocepanu tuniku, prisloni uho na njegova prsa i poče mu kuckati prstima po leđima.
Posle trećeg tupkanja, Svila oseti da mu nešto tvrdo i hladno klizi pod opasač od konopca od konjske dlake.
"Trebalo je da ponesem instrumente. Zakašlji se, molim."
Već izvan sebe od radoznalosti, Svila se zakašlja i za nagradu dobi još jedno tupkanje po leđima.
"Dobro. Još jednom, molim, i to ovog puta dublje. Duboko."
Svila se nakašlja najdublje što je mogao.
"Izvrsno." Doktor Ždral se uspravi, puštajući da Svilina tunika padne nazad na svoje mesto. "Zaista
izvrsno. Ti si fini primerak, mladi čoveče, Vironu na čast." Brujanje njegovog glasa sad je bilo malo, gotovo
neprimetno, izmenjeno. "Neko tamo gore te voli." Pokaza šaljivim pokretom ka tavanici, na kojoj se naslikana
Molpe takmičila sa Fejom u tome koja će biti veći kič. "Neka zaljubljena boginja, pretpostavio bih."
Svila se zavali nazad u fotelju, iako sada, sa tim tvrdim predmetom na leđima, nije moglo biti ni
govora o udobnosti. "Ako to znači da ću dobiti manje vremena od mog poslodavca, onda ne bih mogao reći da
su mi bogovi naklonjeni, sine moj."
Doktor Ždral se osmehnu. "Dobro, onda možda nisu."
"Koliko dugo?" reče Krv i tresnu čašu na poslužavnik. "Koliko dugo dok mu noga bude jednako
dobra kao dok je nije slomio?"
"Pet do sedam nedelja, rekao bih ja. Mogao bi on da trči i pre toga, ako se oko zglavka pritegne
elastična traka, valjano. Sve ovo važi, dabome, uz pretpostavku da će u međuvremenu imati dovoljno odmora i
Page 61
dobru medicinsku negu - soničnu stimulaciju slomljene kosti, i tako dalje."
Svila pročisti grlo. "Ja, doktore, nemam para za složeno lečenje. Moći ću samo da hramljem
unaokolo i da se molim bogovima da se kost zaceli."
"Ne mož ni ovde da dolaziš", reče mu Krv ljutito. "Da nisi to mislio, možda?"
Doktor Ždral poče: "Mogli biste, gospodine, angažovati specijalistu u gradu..."
Krv opet šmrknu. "Trebalo je da ga ubijemo i tačka. Tako mi Fejine krmače, bolje je bilo da je
poginuo pri padu. Specijalista - ne. Nego ti kad si u tom delu grada, idi obiđi ga. Kad će to biti? U sfigdan il
hieragdan?"
"Da, ja idem sfigdanom, a to je sutra", reče doktor Ždral i baci pogled ka jednom kitnjasto
izrađenom zidnom časovniku na drugom kraju sobe. "Trebalo bi da sam već u krevetu."
"E pa, videćeš ga tada", reče Krv. "Sad iziđi."
Svila reče Ždralu: "Iskreno žalim što ću te dodatno angažovati, doktore. Kad bi mi tvoj poslodavac
dao malo više vremena, to ne bi bilo potrebno."
Na izlazu se doktor Ždral okrete i kao da, maltene, namignu.
Krv reče: "Napravićemo kompromis, Patera. Obrati pažnju, jer ja sam voljan da idem toliko daleko, i
ne dalje. Zar nećeš piti to?"
Osećajući Mošusove zglavkove iza ušiju, Svila revnosno popi jedan gutljaj.
"Kroz mesec dana - jedan mesec od danas - donećeš mi znatnu sumu. Jesi čuo? Ja kad vidim
kolika je, odlučiću dal je dovoljna. Ako jeste, odbiću je od dvaes šes hiljada, i reći ću ti kolko imaš vremena da
dobaviš ostatak. Al ako nije dovoljna, onda ti i tvoja limena sibila ima da ispadnete napolje." Krv zastade; usta
su mu bila ružna. U ruci je vrtložio piće. "Je l' ti stanuje još neko tamo? Još neki augur, možda?"
"Tu su još dve sibile. Mejtera Ruža i Mejtera Nana. Sa Mejterom Mermer si razgovarao, verujem. Ja
sam naš jedini augur."
Krv zamumla. Zatim reče: "Tvoje sibile će hteti da dolaze ovamo i da mi drže predavanja. Reci im
da neće stići dalje od kapije."
"Reći ću im."
"Zdrave su? Ždral bi ih mogo pogleda kad dolazi kod tebe, ako im treba doktor."
Svila oseti toplinu prema ovom čoveku. "To je izuzetno ljubazno od tebe." U svakome se može naći
nešto dobro, podseti on sebe; neki nezapažen, ali sigurno prisutan poklon Pesov. "Mejtera Nana je sasvim
dobro, koliko je meni poznato. Mejtera Ruža je onoliko dobro koliko se može očekivati, ali sad je, bojim se,
velikim delom od prostetičkih komponenti."
"A, to je ono, digitalne ruke i noge? A?" Krv se nagnu napred, zainteresovan. "Takvih nije mnogo
ostalo."
"To su joj ugradili pre izvesnog broja godina; zapravo, pre nego što sam se ja rodio. Tad je harala
neka bolest zbog koje su bile neophodne amputacije." Svili pade na um da bi trebalo da zna više o životnoj
priči Mejtere Ruže - o biografijama sve tri sibile - nego što sada zna. "Prema onome što ona kaže, tad su
veštačke komponente mogle lako da se nabave."
"Kolko je stara?"
"Ne znam sigurno." Svila još jednom prekore sebe; ovako nešto bi trebalo da zna. "To valjda piše
negde u našoj arhivi, mogao bih to da potražim za tebe, i rado ću potražiti."
"To sam ja samo učtiv", reče mu Krv. "Babi je sugurno... pa, devedeset, ako ima mnogo limenih
delova. Šta bi ti reko, Patera, kolko godina ja imam?"
"Verovatno si stariji nego što izgledaš." Koje nagađanje će polaskati Krvu? Ne bi valjalo kazati nešto
smešno. "Možda četrdeset pet?"
"Četrdeset devet." Krv diže čašu, podsmešljivo glumeći zdravicu. "Blizu pedeset." U trenu kad je Krv
to izgovarao, Mošusovi prsti su se trznuli i Svila je znao sa potpunom sigurnošću, mada to nikako ne bi mogao
dokazati, da Krv laže, da je bar pet godina stariji. "U mom telu ne postoji ni jedan jedini delić koji nije moj,
izuzev par zuba."
"Ne izgledaš tako."
"Mogo bi ja tebi da pričam, Patera..." Krv odmahnu rukom, odbacivši i tu temu. "Nema veze. Kasno
je doba. Kolko sam reko? Mesečno? Pet hiljada?"
"Rekao si, da bude znatna suma", podseti ga Svila. "Ja da ti donesem koliko god mogu da nabavim,
a ti da odlučiš da li je to dovoljno. Da li ću donositi novac ovde?"
"Daa-bome. Reci mom oku na kapiji ko si, pa će neko izići po tebe. Mošuse, zovni vozača da dođe
pred kapiju."
"Za mene?" upita Svila. "Hvala. Bojao sam se da ću morati da pešačim - a ne bih to mogao, sa
ovakvom nogom. Morao bih da moljakam da me seljaci voze na taljigama."
Krv se široko osmehnu. "Ti si meni, Patera, zarada od trinaest hiljada kartica. Moram se brinem za
tebe. Nego, slušaj. Ono što sam ti reko da sibile ne dolaze ovde da me masiraju? To ostaje da važi, ali reci
onoj - babi, kako se zove?"
Page 62
"Mejtera Ruža."
"E, njoj. Reci ti lepo Mejteri Ruži da ako je zainteresovana za novu nogu il tako nešto, i ako mož da
navuče lovu, ovde bi ja mogo da joj pomognem. Il ako bi prodala nešto tako, da pomogne tebi, na primer.
Bolju cenu neće dobiti nigde."
"Moje zahvaljivanje već postaje jednolično, bojim se. Ali, eto, moram ti još jednom zahvaliti, u svoje
ime, i u ime Mejtere Ruže."
"Mani se toga. Za takve komponente, pa i polovne, sad će biti tržište i po, a ja imam čoveka koji
ume da ih popravlja."
Mošusova glatka glava pojavila se u vratima. "Lebdilica spremna."
Krv ustade, klateći se pomalo. "Možeš hodaš, Patera? Ne, jasno da ne. Moši, daj mu jedan od
mojih štapova za pešačenje, hoćeš? Al ne od onih skupih. Drš se, Patera."
Krv mu je pružio šaku. Svila je uze i nađe da je mekana i iznenađujuće hladna. Nekako se podiže
na noge, oštro svestan da u pojasu, iza leđa, nosi neki predmet koji je tu zadenuo doktor Ždral, i da prihvata
pomoć od čoveka koga je nameravao da opljačka. "Još jednom ti hvala", reče i steže zube zbog oštrog seva
bola.
Sad će Krv, kao domaćin, hteti da ga isprati napolje; ali, ako mu se nađe iza leđa, lako može videti
taj predmet ispod tunike. Silno priželjkujući da mu sada bude pri ruci mantija koja je ostala u Zumbulinoj
spavaćoj sobi, napola onesposobljen zbog krivice i bola, Svila uspe da izgovori: "Mogu li se naslanjati na tvoju
ruku? Nije trebalo toliko da popijem."
Teturali su se rame uz rame, sve do hola. Tamo su široka dvokrilna vrata i sad puštala noć unutra;
ali bila je to noć (ili je Svila tako zamišljao) koja će uskoro postati siva zbog dizanja zastora. Na travnatoj
putanji čekala je letilica sa podignutim svodom; u njoj je za kontrolnim uređajima sedeo livrejisani vozač.
Najdramatičnija noć u njegovom životu sasvim se primakla kraju.
Mošus zalupa starim, oguljenim štapom za šetnju po Svilinom zavoju na skočnom zglobu,
osmehnu se videći trzaj bola na Svilinom licu, a onda mu stavi štap u slobodnu šaku. Svila otkri da mu je
Mošus i sad odvratan, iako mu se Mošusov gospodar počeo, maltene, sviđati.
"...kolima sve donde, Patera", govorio je Krv. "Ako kažeš ikome o našem malom sporazumu,
samim tim on prestaje da važi, nemoj to da si zaboravio. Lepa gomilica idućeg meseca, a to ne znači nekoliko
stotina."
Livrejisani vozač izišao je iz letelice da mu pomogne. Još trenutak, i Svila je bezbedno sedeo na
širokom, poput fotelje mekano obloženom sedištu iza vozačevog. Ždralova ledena, uglasta tajna opet mu je
grozno žuljila leđa. "Hvala ti", reče on Krvu opet. "Hvala vam obojici." (Nadao se da će Krv misliti da se te reči
odnose na njega i Mošusa, ali zapravo ih je uputio Krvu i vozaču.) "Veoma to cenim. Međutim, pomenuo si naš
sporazum. Prema tome - bio bih izuzetno zahvalan..." i on, neodlučno, pruži ruku napred, sa dlanom nagore.
"Šta je sad, Feje ti?"
"Moj igličar, molim. Nije mi drago da to zahtevam, posle svega što si za mene učinio, ali on se
nalazi u tvom džepu. Ako se više ne bojiš da bih te mogao ubiti, mogu li ga dobiti natrag?"
Krv je samo zurio u njega.
"Očekuješ da ti donesem nekoliko hiljada kartica - to je, valjda, ono što ti smatraš znatnom sumom.
Nekoliko hiljada karata, a ja jedva idem. Onda bi bar mogao da mi vratiš moje oružje, da imam čime da
radim."
Krv se zakikota, pa se zakašlja, pa poče da se smeje na sav glas. Možda samo zato što je tek tada,
prvi put, čuo Krvov smeh na otvorenom prostoru, dobi utisak da tu postoji neka sličnost sa zvucima koji se
ponekad uzdižu, kad je tiha noć, iz jama Alambrere. Morao je još jednom da podseti sebe da Pes voli i ovoga
čoveka.
"Koja momčina! Ej, ovaj bi to mogo, Moši. Ja stvarno mislim da bi on to mogo." Krv poče petljati po
džepu, izvuče maleni pištolj i pritisnu polugu za otvaranje; desetak srebrnastih iglica iskoči iz zatvarača cevi i
pade kao kišica na kratko potkresanu travu.
Mošus se nagnu ka Krvu i Svila začu njegov šapat: "Ulica lampiona."
Krvove obrve se uzvinuše. "Iz-vrs-no. U pravu si. Uvek si ti u pravu." Baci zlatasti igličar Svili u krilo.
"Evo ti, Patera. U dobrom zdravlju da ga koristiš. Ali moraćemo malčice i da ti naplatimo za njega. Sutra oko
jedan po podne dođi na sastanak s nama, u žutu kuću u Ulici lampiona. Važi?"
"Pa, valjda moram", reče Svila. "Da, doći ću, ako želiš."
"To mesto se zove 'Kod Orhideje'." Krv se nagnu preko ruba lebdilice. "Nalazi se prekoputa onog
što proizvodi makarone. Znaš egzorcizam? Znaš kako se to radi?"
Svila se odluči da klimne glavom, ali odmereno.
"E, dobro. Donesi sve što ti je potrebno. Bili su tamo neki, hm, problemi, celog leta. Možda je
prosvetljeni augur tačno ono što nam treba. Vidimo se tamo, sutra."
"Do viđenja", reče Svila.
Dve polovine krova bešumno kliznuše uvis, iz leve i desne ivice vozila, i sklopiše se u celinu. Krv i
Page 63
Mošus ustuknuše malo. Čim se krov zabravio, mašina prigušeno zabrunda.
Osećanje je bilo, razmišljao je Svila, kao da su zaplovili; kao da je dojurila neka nevidljiva plima i
ponela ih zelenom stazom, i kao da će se oni zauvek okretati oko sebe, nošeni maticom sve dalje - iako se ni
jedan jedini put nisu okrenuli oko sebe.
Pored njih kao da se odmotavala traka sa drvećem, ogradama i brilijantnim cvećem. Naiđe Krvov
veličanstveni vodoskok, u kome je Scila Namočena uživala među kristalnim mlazevima; ali i nestade brzo, i
evo glavne kapije pred njima. Ona se postepeno diže, a talusove dugačke, blistave ruke stadoše da se uvlače
u sebe. Malo spuštanje letelice, malo migoljenje, i oni su napolju. Neka sila ih nosi niz drum, kao kad vetar
ponese suvi list; plove kroz utvarni noćni pejzaž koji se u tečnost pretvorio, a iza sebe ostavljaju ponositu
perjanicu uskomešane, žutosive prašine.
Nebeske zemlje su i sada sijale u visinama, presečene napola crnom trakom zastora. Ali daleko
iznad čak i nebeskih zemalja, skrivene ali ipak prisutne, blistale su milijarde plamenih tačkica koje je Izvanaš
otkrio ljudskom pogledu; a i te tačkice sadrže u sebi, na neki neshvatljiv način, neke druge zemlje. Svila uvide
da ih je sada svesniji nego što je bio od onog životnog veka provedenog izvan vremena, na igralištu: to su
vatrene lopte, u raznim bojama, beskonačno daleke.
Lopta mu je još u džepu. Njihova jedina. Mora dobro da pripazi da je ne ostavi ovde, u letelici. Onda
dečaci sutra ne bi imali loptu. Ne, ne sutra; sutra je sfigdan. Nema palestre. To je dan kad se treba pripremati
za veliko prinošenje žrtve na scildan, ako bude šta da se prinosi.
Poče se tapšati po džepovima i napipa dve Krvove karte u onom u kome je bila i lopta. Izvadi ih,
pogleda i vrati u džep. Kad su ga ovi pretresali, karte su se našle ispod lopte, i lopta ih je spasla. Za koju
svrhu?
Zumbulin igličar pao je na zastrti pod letelice. Svila ga dohvati i strpa u taj isti džep, a onda poče da
steže loptu prstima. Kaže se da od toga šake ojačaju. Ona majušna svetla, koja on ne može videti, plamte i
sad, plamte iznad nebeskih zemalja, ali i ispod njegovih nogu. Svetla bez ijednog treptaja, daleka; osvetljavaju
neke stvari koje su veće od svitka.
Tajanstveni Ždralov predmet baš mu seče leđa. On se naginje napred. "Vozaču, koliko je sati?"
"Tri i četvrt, Patera."
Postigao je ono što je Izvanaš želeo. Ili je, bar, pokušao da postigne. Moguće je da nije uspeo. I kao
da neka ruka povuče u stranu neki veo, on vide: mantejon će živeti još mesec dana. Najmanje toliko. Jer,
svašta se može dogoditi za mesec dana. Zar je to moguće - pa on jeste ostvario želju Izvanaševu! Njegov um
se ispuni veseljem.
Letelica se nagnu nalevo i zavi okukom druma. Eno seoskih imanja. Njive, kuće, sve tečno, sve u
proletanju, a njihovu letelicu i sad nosi fantomska bujica. Diže se brdo, kao veliki smeđezeleni talas, i gle, već
se razbija u nebom obasjanu penu seoskih taraba i krošnji iz kojih je obrano voće. Letelica se sjuruje niz drugu
stranu i preleće jarugu.
Mošus je podešavao blendu svog fenjera tako da je na kraju ostala samo jedna svetla površina,
osmougaona, manja of samog fitilja, i čudno izobličena. Njegov ključ se tiho okrete u dobro podmazanom
katancu; vrata se otvoriše sa gotovo nečujnim škriputom.
Jastreb sabljaš najbliži vratima malo se uzvrteo na svojoj grani; okretao je glavu, prekrivenu
kapuljačom, ne bi li video uljeza koga videti nije mogao. S druge strane pregrade, napravljene od pamučne
mreže, bio je merlin, Mošusova prva lovna ptica, bez kapuljače; poče žmirkati i buditi se. Začulo se cilikanje
majušnih zvona - zlatnih zvona koja je Krv poklonio Mošusu povodom neke sada zaboravljene svečanosti, pre
tri godine. Iza merlina, peregrinski soko, siv i plav, ostade nepomičan kao obojeni kip.
Zadnji deo volijere bio je pregrađen čitavim zidom od mreža. Tamo je, na grani, sedela velika ptica
sa mamuzama na nogama, nepomična kao i soko. Bila je još neodrasla, ali je svakom linijom svoga tela
pokazivala snagu spram koje su sokolovi i jastreb izgledali kao igračke.
Mošus odveza mrežu i zakorači unutra. Znao je, iako ne bi mogao reći na osnovu čega, da se velika
ptica probudila. Blago reče: "Ooo, sokole."
Velika prica uzdiže glavu prekrivenu kapuljačom. Pri tom pokretu, njena groteskna kruna od
skerletnih pera se zatalasa.
"Ooo, sokole", ponovi Mošus i poče gladiti pticu pomoću jednog ćurećeg pera.
8. STANAR NA ORMANU
Jurili su preko polja prekrivenog strnjikom. Vozač upita: "Jesi li se ikad ranije vozio u ovakvoj,
Patera?"
Svila dremljivo odmahnu glavom. Tek tada shvati da ga vozač ne vidi. Zevnu i pokuša da se
protegne, ali ga u tome naglo zaustavi oštar bol u desnoj podlaktici i u duboko izgrebanim delovima prsa i
Page 64
trbuha. "Nisam, nikad. Ali sam se jednom vozio čamcem. Po jezeru, znaš. Pecao sam ceo dan, sa jednim
drugarom i njegovim ocem. Ovo me podseća na to. Ova tvoja mašina otprilike je široka koliko je i čamac bio, a
samo nešto malo kraća."
"Meni se ona više dopada - čamci se ljuljaju prejako za moj ukus. Kuda ćemo, Patera?"
"Šta...?" Pred njima se opet pojavio onaj drum, ili možda neki drugi. Letelica kao da prikupi snagu,
poput konja, i preskoči jedan zid od kamenja naprosto naslaganog, koji ih je od druma odvajao.
"Gde da te istovarim? Mošus je rekao da te vratim u grad."
Svila se pomicao napred na sedištu. Znao je da je glup od umora i borio se protiv toga. "Nisu ti
rekli?"
"Nisu, Patera."
Gde on to hoće da ide? Priseti se majčine kuće, širokih i dubokih prozora svoje spavaće sobe, gde
odmah iza praga prozora raste boražina. "U moj mantejon, molim. U Ulici sunca. Znaš gde je to?"
"Znam gde je Ulica sunca, Patera. Naći ću je."
Zaprežna kola, nakrcana drvetom za loženje, ispred njih: pošla su na pijacu. Letelica malo potonu,
zaokrenu, i zaprežna kola već su ostala pozadi. Taj čovek će prvi stići na pijacu, razmišljao je Svila; ali zašto
stići prvi, ako nosiš samo hrpu drva? Na pijaci sigurno ima još mnogo drveta za loženje, onog koje prethodnog
dana nije prodato. Možda čovek u zaprežnim kolima hoće rano da proda svoj tovar, pa da krene u neku svoju
kupovinu.
"Biće još jedan vruć, Patera."
Ah, pa da. Vozač tih zaprežnih... Svila se okrete da ga pogleda, ali već ga nije bilo na vidiku; on
ugleda samo jednog dečaka koji je vodio mazgu. Mazga natovarena, dečak mali. Nikad ga ranije nije video.
Onaj na kolima misli da izbegne vrućinu. Prodaće to što je doneo, a onda će sedeti i piti, sve do sumraka, u
'Petlu', ili na nekom drugom takvom mestu. U najhladnijoj krčmi koju može pronaći, sigurno. Tako će i potrošiti
glavninu novca dobijenog prodajom drveta. Posle će klaj-klaj kući, dremajući na sedištu praznih kola. Šta ako
on, Svila, sad zaspi u ovom prostranom, tako izazovno mekom sedištu? Zar ga neće vozač, zar ga neće ovo
prastaro, polu-magično vozilo, u svakom slučaju preneti do mantejona? Ili će ga vozač pokrasti u snu, uzeti
mu Krvove dve kartice, Zumbulin zlatni igličar i ono što se on još ne usuđuje da pogleda, onu stvar - osećao je,
još dok je sedeo u onoj sobi nalik na kutiju za nakit, s jedne strane hola, da ipak zna šta je to. Zar ga neće
vozač opljačkati? A da li je onaj na spratu, onaj debeli koji je spavao pored gornjeg kraja stepeništa, stigao
kući? I da li bezbedno? Sigurno su mnogi ljudi spavali u ovom vozilu, ljudi koji su suviše pili.
Svila je osećao da je i sam suviše pio. Potegao je dobro iz obe one čaše.
Krv je svakako lopovčina; pa, i sam je to priznao. Međutim, da li bi Krv zaposlio vozača koji će
pljačkati njegove goste? Valjda ne. On, Svila, može da spavne ovde - sad, odmah. Bezbedno. Ako mu se
spava, može da...
"U redu", reče on.
"Patera?"
"Idi u Sunčevu. Odatle ću ti govoriti kuda. Znam put."
Vozač pogleda preko ramena; mlad čovek, ali robusnog izgleda, iako mu se brada tek pomalja. "Na
raskrsnici sa Trgovačkom. Može li, Patera?"
"Može." Svila opipa vilicu. Činilo se da su jednako bradati, obojica. "Fino." Zavali se nazad u mekoću
sedišta, maltene zaboravljajući predmet ispod tunike, ali odlučan da ne zaspi dok se ne opere, dok ne jede i
dok ne iscedi iz svog sadašnjeg položaja svaku moguću kapljicu dobitka. Ovom vozaču nisu rekli da je Svila
zarobljenik, to se jasno prepoznavalo u svemu što je vozač dosad rekao. Eto prilike koja se možda više nikad
neće ukazati.
Ali on, zapravo, više i nije zarobljenik. Pušten je na slobodu, mada bez mnogo ceremonije, onog
časa kad su ga Krv i Mošus odveli do letelice. A sad je on, sviđalo se to njemu ili ne, svojevrsni Krvov
pomagač. Agent, pomoću koga će se Krv dočepati novca. Svila odmeri tu reč u svom umu i zaključi da je to
ona prava. Svojevremeno je sebe predao u celosti bogovima, svetom zakletvom; a sad je njegova vernost
neizbežno podeljena, sviđalo se to njemu ili ne. Predaće dvadeset šest hiljada karata, kad (i ako) ih nabavi,
Krvu, mada će i to činiti u korist bogova. Svakako će biti Krvov agent u očima Udruženja, a i celog svitka, ako
se u Udruženju ili u svitku sazna za njegova eventualna dela u korist Krva.
Krv ga je učinio svojim agentom. Krv je namestio ovu situaciju, da bi ostvario dobitak za sebe. (Svila
je zamišljeno trljao obraz, osećajući još jednom hrapavost zbog svoje tek iznikle brade.) Dobitak, za sebe
lično, što se i može očekivati; ali nastala je veza koja vezuje obe strane, kao i svaka druga veza. On je Krvov
agent sviđalo se to njemu ili ne, ali, isto tako, on je Krvov agent sviđalo se to Krvu ili ne. Već jednom je dobro
iskoristio tu sponu kad je zatražio da mu bude vraćen Zumbulin igličar. Krv je, zapravo, još ranije priznao
postojanje uzajamne vezanosti, čim je rekao doktoru Ždralu da povremeno obiđe mantejon.
Moglo bi tu biti daljih koristi.
Agent, ali ne agent od poverenja, dabome; mogao bi Krv imati plan da ga likvidira čim Svila preda
svih dvadeset šest hiljada, ako zaključi da mu Svila više ne može biti od koristi; iz tog razloga, bilo bi mudro,
Page 65
sada, iskoristiti ovu privremenu vezu za sticanje neke vrste vlasti nad Krvom, pre nego što se veza raspadne.
Eto još nečeg što treba imati na umu.
A vozač, koji nesumnjivo zna mnoštvo stvari potencijalno korisnih, ne zna ovo.
"Vozaču, da li ti je poznata izvesna kuća u Lampionskoj? Mislim da je žuta i da se naspram nje
nalazi neka radnja za proizvodnju makarona."
"Itekako mi je poznata, Patera."
"Možemo li proći pored nje, molim te? Mislim da nam to neće biti veliko skretanje s puta."
Lebdilica uspori, da zaobiđe nekog trgovca koji je vodio čitavu kolonu natovarenih mazgi. "Neću
moći da čekam, Patera, ako ćeš ti biti unutra veoma dugo."
"Neću ja ni izlaziti. Samo želim da je vidim."
Predeo oko njih kao da je proticao pored vozila. Nije ni čudo, pomisli Svila, što se bogataši voze
letelicama kad treba da savladavaju rastojanja prevelika za nosiljke. Pa, ovaj put je, na magarcima, trajao
satima!
"Jesi li se dobro proveo, Patera? Ostao si strašno dugo."
"Nisam", reče Svila. Onda to razmotri još jedanput. "Pa, na neki način možda i jesam. Svakako je
bilo sasvim drugačije od svega na šta sam ja navikao."
Vozač se tiho, ali i učtivo, nasmeja.
"Da, na neki način sam se dobro proveo", presudi Svila. "U nekim delovima mog boravka tamo,
ogromno sam uživao, pa bi trebalo da budem dovoljno pošten da to priznam."
Vozač još jednom klimnu glavom. "Ali ne u svim delovima. Aha, tačno znam šta hoćeš reći."
"Moje ocene su nesumnjivo obojene činjenicom da sam pao i povredio zglob iznad desnog stopala.
Bilo je zaista vrlo bolno, a i sad donekle smeta. Izvesni doktor Ždral bio je toliko dobar da je namestio kost i
stavio mi ovaj gipsani zavoj, besplatno. Pretpostavljam da ga znaš. Tvoj gospodar mi je rekao da je doktor
Ždral s njim već četiri godine."
"Da li ga znam! Taj stari mlatilac pilula i ja preletesmo pola svitka zajedno. Ponekad priča malo bez
veze, i to u takvim količinama da ćeš da ogluviš ako se ne čuvaš; a pitanja, pitanja postavlja više nego žabari."
Svila klimnu glavom, još jednom svestan predmeta koji je Ždral ubacio pod njegov opasač. "Prema
meni se ponašao prijateljski."
"Nego šta. Ti nisi u kuću došao sa mnom, je li, Patera?"
Krv je, očigledno, posedovao nekoliko letelica, kao što je i nagovestio. "Ne, nisam", reče Svila.
"Došao sam sa jednim drugim čovekom, ali on je otišao pre mene."
"I mislio sam da nisi. Jer, vidiš, kad povedem putnike iz grada, ja im usput pričam o doci Ždralu.
Neki od njih se malo brinu zbog devojaka i mladića. Znaš na šta mislim, Patera?"
"Mislim da znam."
"A ja im kažem da ne brinu. Imamo mi doktora usred kuće, on svakoga redovno pregleda, štaviše
ako neko od gostiju donese neki svoj problemčić... To se odnosi na starije drugare, Patera, znaš? Doca im,
možda, može pomoći. To je dobro za njega, jer mu povremeno daju nešto. A dobro je i za mene. Često se
dešava da mi neki zahvaljuju, posle žurke, što sam im rekao."
"Bojim se da ti ja nemam šta dati, sine", reče Svila kruto. Čista istina, poče on uveravati samoga
sebe; one dve kartice u džepu već su potrošene, odnosno, kao da jesu. Pomoću njih će biti plaćena fina žrtva
za scildan, kroz manje od dva dana.
"U redu je to, Patera. Nisam ja ni računao da imaš. Ovo je čist poklon Udruženju, tako ja to
shvatam."
"Mogu ti, međutim, dati moj blagoslov, kad se budemo rastajali. To i hoću."
"Nema problema, Patera. Ja u pogledu prinošenja žrtava nisam nešto mnogo aktivan."
"Utoliko više ti blagoslov može zatrebati, sine moj." Svila nije mogao da se uzdrži od osmeha, čujući
grobno duboke tonove svog glasa. Baš dobro što ga vozač ne vidi! Sad, kad je Krvova vila daleko iza njih,
provalnik nestaje, augur se vraća. Zazvučao je tačno kao Patera Štuka.
Šta je od ta dva on, doista? Odgurnu tu misao od sebe.
"Ali ovde je baš kao u čamcu, tu nema greške, je li tako, Patera?"
Sad se njihova letelica valjuškala kao bure na talasima: neprestano je zaobilazila pešake i
klopotava kola koja su vukle mazge. Drum se pretvorio u ulicu u kojoj se uzane kuće međusobno bore za
prostor.
Svila vide da sad mora da se drži za šipku, obloženu štavljenom kožom, na zadnjoj strani
vozačevog sedišta; do tog trenutka mislio je da je to pomagalo dodato samo da bi olakšalo ulaženje i izlaženje
putnika. "Koliko visoko idu ove letelice? Uvek sam se pitao o tome."
"Prazne, četiri lakta, Patera. Naime, ova jedna toliko može. Tako se letelice testiraju. Nateraš je da
lebdi na najvećoj mogućoj visini i izmeriš koliko to iznosi. Što je visina veća, to je u boljem stanju sve ono
Page 66
unutra."
Svila klimnu glavom, sam za sebe. "Znači, moraš zaobilaziti ove taljige ispred nas? Ne možeš ih
preleteti?"
"Ne mogu, Patera. Mi moramo imati ispod sebe tlo, od koga se odgurujemo, znaš? Našli bismo se
suviše visoko u vazduhu. Pamtiš onaj zid preko koga smo prešli, kad sam vozio prečicom?"
"Svakako." Svilina ruka čvršće steže šipku. "Imao je najmanje tri lakta, sigurno."
"Ne baš toliko, Patera. Malo je niži od tri lakta, na mestu gde sam ga ja preleteo. Ali, htedoh reći, ne
bismo to mogli da smo bili nakrcani putnicima, kao kad sam dolazio iz grada. U tom slučaju morali bismo se
držati druma."
"Razumem. Ili bar mislim da razumem."
"Nego, pogledaj napred, Patera." Vozilo uspori. "Vidiš onog što leži na ulici?"
Svila sede uspravnije i zagleda se napred, preko vozačevog uniformisanog ramena. "Sad vidim.
Tako mi Fejinog lepog lica, nadam se da nije mrtav."
"Mrtav pijan jeste, po svoj prilici. Gledaj sad kako vozimo baš preko njega. Nećeš ga ni osetiti,
Patera, a ni on tebe."
Svila steže zube, ali, kao što je vozač i obećao, ne oseti ništa. Kad je čovek opružen na sred ulice
ostao iza njih, Svila reče: "Viđao sam da letelica tako pređe preko deteta. Kad se deca igraju na ulici. Jednom
je prednji kraj letelice udario jedno dete u čelo, tačno ispred naše palestre."
"Ne bih ja to nikad uradio, Patera", reče vozač tonom pouzdane vrline. "Dete bi moglo da podigne
ruku i da je gurne u rotore."
Svila ga gotovo nije ni čuo. Pokušao je da ustane, bupnuo glavom bolno o prozirnu kupolu iznad
njih i opredelio se za neki pognuti kompromis. "Čekaj! Ne tako brzo. Vidiš onoga sa dva magarca? Zaustavi na
trenutak, da iziđem. Hteo bih da mu kažem dve-tri reči."
"Bolje da ja samo uvučem kupolu, Patera. To će biti kudikamo bezbednije."
Njorka kiselo pogleda letelicu koja se spustila na ulicu pokraj njega. Vide Svilu i oči mu se raširiše.
"Neka te svaki bog blagoslovi noćas", poče Svila. "Želim da te podsetim na ono što si u taverni
obećao."
Njorka otvori usta da nešto kaže, ali se predomisli.
"Dao si mi reč da ćeš u scildan doći u mantejon, sećaš li se? Želim biti siguran da ćeš to obećanje
održati, ne samo za tvoje dobro nego i za moje. Moram opet razgovarati s tobom."
"A, jest. Nema da nema." Njorka klimnu glavom. "Možda sutra, ako ne budem suviše zauzet. U
scildan sigurno. Jesi li...?"
"Išlo je tačno kao što si predvideo. Međutim, verujem da je naš mantejon za sada bezbedan. Laku
noć, i neka te Feja blagoslovi. Kucaj na vrata stambene zgrade, ako me ne nađeš u mantejonu."
Njorka je govorio još nešto, ali vozač je, čuvši da se Svila oprašta od sagovornika, već digao kupolu.
Dve providne polovine kupole sklopile su se i zabravile iznad njihovih glava. Buka duvaljki sasvim je potopila
Njorkin glas.
"Dobro bi bilo da se pričuvaš, kad razgovaraš sa takvima, Patera", reče vozač klimajući glavom u
levo i desno. "Njemu je taj mač samo za pokazivanje. Ima on igličar, ispod te prljave tunike. Hoćeš li da se
opkladiš?"
"Ti bi takvu opkladu dobio, siguran sam", priznade Svila. "Ali nijedan igličar ne može dobrog čoveka
preokrenuti u zlog. To ni sami đavoli ne mogu."
"Onda zašto hoćeš da vidiš Orhidejinu kuću, Patera? Baš sam se pitao."
"Bojim se da te ne razumem." Ždralova tajna nažuljila ga je u proteklih nekoliko sekundi izuzetno
bolno. Dok je govorio, Svila se uvijao, tražeći udobniji položaj. Zaključivši da nema štete ako oda planove koji
su Krvu već poznati, on reče: "Treba tamo da se sretnem sa tvojim gospodarem sutra po podne, pa bih hteo
da budem siguran da ću naći pravo mesto. A to je ta žuta kuća, zar ne? Orhidejina? Mislim da je pomenuo
ženu po imenu Orhideja."
"Tako je, Patera. Ona je vlasnica. Sem što je, zapravo, on vlasnik. Ili je, možda, on vlasnik Orhideje.
Znaš šta hoću da kažem?"
"Mislim da znam. Da, naravno." Svila se seti da je na tapiji kao novi vlasnik mantejona naveden
Mošus, a ne Krv. "Možda Krv drži hipoteku nad tom kućom, koja, recimo, kasni sa plaćanjem obaveza."
Očigledno, Krv mora na neki način da zaštiti svoj poslovni interes od gubitka koji bi mogao nastati eventualnom
smrću formalnog vlasnika.
"Valjda je tako, Patera. Nego, ti si pomenuo demone, pa sam pomislio da je to to."
Dlačice na zadnjoj strani Svilinog vrata nakostrešile su se u tom trenutku. Bilo je to smešno (kao da
sam pas, govorio je on kasnije), ali, dogodilo se; pokuša da ih zagladi jednom šakom. "Moglo bi biti korisno da
mi kažeš sve što znaš o toj stvari, sine moj - korisno tvom gospodaru, ali i meni." Kako su ga strogo
upozoravali njegovi instruktori u sholi, njega i sve ostale đakone, da se nikad ne treba smejati ako neko
pomene duhove (kad je Krv pomenuo egzorcizam, Svila je odmah predvideo uobičajene pričancije sa
Page 67
izbečenim očima o utvarnim koracima i o duhovima zaogrnutim u čaršave) ili đavole. Sada, možda samo zbog
silnog umora, nije bilo ni najmanje opasnosti da se nasmeje.
"Ja lično nisam video nikad ništa", priznade vozač. "Jedva da sam ikada i ušao tamo. Ali čovek čuje
ovo, čuje ono. Znaš šta hoću da kažem, Patera?"
"Svakako."
"Stvari stradaju. Na primer, devojka ode po svoju najbolju haljinu, kad ono, rukavi otkinuti, a cela
prednja strana rasporena. Ili neko, na primer, poludi. Znaš? Onda sve to prestane."
"Povremena posednutost", reče Svila.
"Verovatno je tako, Patera. Nego, za tili čas ćemo biti tamo, pa ćeš je videti."
"Fino. Hvala ti, sine moj." Svila je proučavao vozačev potiljak. Pošto vozač misli da je on bio gost
kod Krva, verovatno ne bi bilo štete ako sad i vidi taj predmet koji mu je Ždral doturio; međutim, postoji
mogućnost, makar i malena, da neko ovom vozaču, kad se vrati u vilu, počne da postavlja pitanja. Siguran da
je vozač sad toliko zauzet manevrisanjem kroz sve gušću struju ljudi i kola da neće moći da se osvrće, Svila
izvadi taj predmet.
Kao što je i naslućivao, bejaše to azof. Svila zazvižda jednom malom, nisko postavljenom svetlu,
koje je ranije primetio. Azof zadrža tako nisko da ga vozač, i ako bi se okrenuo, ne bi mogao videti.
Demon je bio crveni dragulj bez nabrušenih ravnih površina. Moglo se, dakle, sa znatnim
pouzdanjem pretpostaviti da je to isti onaj azof koji je Svila uzeo iz Zumbuline ladice, a koji je ona posle istrgla
iz njegovog opasača od konopca. Proučavajući azof, Svila pomisli da bi trebalo da dragulj bude plave boje, u
skladu sa imenom 'Zumbula'. Očito, ovaj azof, za razliku od igličnog pištolja, nije stilizovan u skladu sa njenim
imenom. Čak je moguće da uopšte i nije njen.
Njišući se vrlo malo, letelica se zaustavi, zatim potonu na kolovoz. "Eno Orhidejine kuće, Patera."
"To je ona desno? Hvala ti, sine moj." Svila uvuče azof pod gornji deo čarape na zdravoj nozi, a
onda spusti nogavicu preko tog mesta; bilo je veliko olakšanje sada se udobno zavaliti u sedište.
"Kažu mi da je kuća i po, Patera. Ali, kao što rekoh, bio sam unutra samo nekoliko puta."
Svila promrmlja: "Mnogo cenim to što ti za mene činiš i više nego što bi morao."
Činilo se da je Orhidejina kuća tipična starija, velika, gradska kuća: prostrana kocka od brodskog
kamena sa obojenim pročeljem. Prozori su bili u kanarinskom stilu, sa zavojito navijenim stubićima i
svodovima sa uklesanim 'lišćem' - i sve to obojeno: fantazmagorija četkice nekog pokojnog umetnika. Unutra
mora postojati dvorište, u čijoj sredini se vrlo verovatno nalazi isušeni bazen za ribe; obod dvorišta po svoj
prilici sačinjavaju senovite galerije.
"Sa zadnje strane ima samo jedan sprat, Patera. A može i odatle da se uđe, iz Muzičke ulice. To bi
mogao biti ulaz bliži za tebe."
"Ne", reče Svila rasejano. Ne vredi da ulaziš na zadnja vrata kao putujući trgovac.
Proučavao je kuću i ulicu, zamišljajući njihov moguć izgled po danu. Ona prodavnica sa belim
rešetkama spuštenim preko izloga verovatno pripada proizvođaču testenina i peciva. Kroz sat-dva ovde će se
naći stolovi i stolice za kupce koji žele na licu mesta da probaju neki od kupljenih proizvoda; mešaće se mirisi
mate čaja i jake kafe, kolača i krofni. Pred Svilinim očima jedan rešetkasti zastor se poče dizati.
"Tamo, unutra", reče vozač, pokazujući palcem ka žutoj kući, "sad se verovatno spremaju za
spavanje. Oni spavaju do podne, najverovatnije." Protegao se, zevnuo. "A i ja ću, ako budem mogao."
Svila klimnu glavom umorno, u znak saglasnosti. "A kakav se posao radi unutra?"
"Kod Orhideje?" Vozač se okrete da ga pogleda. "Svako zna o Orhidejinom mestu, Patera."
"Ja ne znam, sine moj. Zato pitam."
"To je... znaš, Patera. Ima valjda oko trideset devojčica. One, znaš, daju predstave, i stalno imaju
žurke. Ali, hoću reći, za druge ljude, koji im plaćaju za to."
Svila uzdahnu. "Pretpostavljam da je to prijatan život."
"Mogao bi biti gori, Patera. Samo..."
Neko vrisnu u žutoj kući. Posle vriska začu se prasak razbijenog stakla.
Motor naglo ožive i poče drmati letelicu kao što pas trese ulovljenog pacova. Pre nego što je Svila
stigao da se usprotivi, letelica se već vinula u vazduh i otisnula niz Lampionsku. Pešaci, muški i ženski, počeše
bežati kud koji, da im se sklone s puta. Letelica je čak okrznula jedne taljige koje je vukao magarac; ovaj udar
odjeknuo je tako glasno, da Svila pomisli da su se slupali.
"Čekaj!" povika on.
Zavijajući za ugao ulice, letelica se okrete maltene na bok i pri tome izgubi toliko visine da
karoserijom zapara po prašini.
"To je moglo biti... ono što izaziva problem." Svila se očajnički držao obema rukama; zaboravio je
na bol i na rane koju mu je beloglava ptica nanela. "Vrati se i pusti me napolje."
Ulica bejaše zakrčena kolima. Letelica uspori, zatim se progura između zida neke krojačke radnje i
jednog para konja koji su se propinjali.
"Patera, mogu oni to da srede. Dešavalo se to tamo i ranije, rekoh ti."
Page 68
Svila poče: "Od mene se očekuje da..."
Vozač mu upade u reč. "Imaš stvarno lošu nogu, a i lošu ruku. Osim toga, zamisli da te neko vidi da
ulaziš u takvo mesto - noću? Dovoljno će nezgodno biti i sutra po podne."
Svila pusti rukohvat obložen štavljenom kožom. "Da li si zaista zbog brige za moju dobar glas
otplovio tako žurno? Nije mi lako da u to poverujem."
"Aaa, ja se tamo ne vraćam, Patera", reče vozač tonom čvrste rešenosti, "a ti, rekao bih, ne bi
mogao donde pešice da stigneš, čak i ako bi pokušao. Kojim putem se ide odavde? Do tvog mantejona, hoću
reći." Letelica uspori, ostade da lebdi na jednom mestu.
Nalazili su se u Ulici sunca; ni pola sata nije prošlo od njihovog proletanja pored talusa i kroz Krvovu
kapiju. Svila pokuša da zapamti, što čvršće, gardijsku stražarnicu i zaprljani kip Savetnika Tarsiera. "Levo",
reče on odsutno, pa nastavi. "Trebalo bi da kažem Rogu, koji u sebi ima mnogo umetničkog, i još nekim
starijim studentima, da oboje prednju stranu našeg mantejona. Ne, prvo palestre, posle mantejona."
"Šta reče, Patera?"
"Oh, bojim se da sam razgovarao sam sa sobom, sine moj." Ta pročelja su, gotovo sigurno,
prvobitno bila obojene; on bi čak mogao naći podatke, u gomilama hartija na tavanu stambene zgradice, o
tome šta je, i tačno na koji način, bilo naslikano. Pa, ako se može naći lova za četke i boje...
"Je li daleko, Patera?"
"Još možda šest blokova."
On će se kroz nekoliko trenutaka iskrcati. Kad je izlazio iz Krvove sobe, zamišljao je da je noć već
posivela od nailaska dizastora. Sad za to više nije bila potrebna mašta; noć se maltene završila, a on još nije
legao da spava. Da, iskrcaće se uskoro - možda je ipak trebalo da odspava na ovom mekanom sedištu, kad
mu se pružila prilika. Možda će u svojoj sobi uspeti da sastavi dva-tri sata sna. Dva-tri, ne više.
Neki čovek koji je u ručnim kolicima prenosio cigle povika nešto na njih i pade na kolena, ali nije se
moglo razabrati šta viče. Ovo podseti Svilu da je obećao da će na rastanku blagosloviti vozača. Da li da ostavi
štap za ispomaganje pri pešačenju? Krvov je, ipak. Krv je želeo da Svila taj štap zadrži; međutim, da li on želi
da zadrži išta što pripada Krvu? Dakako, mantejon. Ali to je samo zato što mantejon stvarno pripada njemu,
ne Krvu, bez obzira na to šta zakon, ili čak Udruženje, mogu o tome kazati. Patera Štuka bio je vlasnik
mantejona, bar po moralnom zakonu, a onda je predao upravljanje njemu, Svili, tako da će sad on biti
odgovoran za sudbinu mantejona sve dok i sam ne umre.
Svila odluči da zadrži i mantejon i štap - bar do dana kad mu mantejon bude vraćen. "Tamo,
napred, vozaču, ono sa krovovima od šindre. Vidiš?" Steže štap i proveri da vrh štapa neće kliznuti po podu
vozila; bilo je, maltene, vreme da pođe.
Letelica se zaustavi u vazduhu. "Ovde, Patera?"
"Ne. Jedna, dvoja, troja vrata napred."
"Jesi li ti taj augur o kome svi govore, Patera? Onaj koga su bogovi prosvetlili? To mi neko reče, dok
smo bili na imanju."
Svila klimnu glavom. "Valjda jesam, osim ako nas ima dvojica takvih."
"Ti ćeš vratiti kaldea - priča se. Nisam hteo da te pitam o tome, znaš? Nadao sam se da će to na
neki način samo po sebi da bude pomenuto. Hoćeš li?"
"Šta, da vratim kaldea? To me pitaš? Ne, to uopšte nije stajalo u mojim uputstvima."
"Uputstva od jednog boga." Lebdelica se staloži na kolovoz, a krov iznad njih dvojice se razdvoji na
dve polovine i kliznu dole, u levu i desnu stranu vozila.
Svila se mukotrpno diže na noge. "Da."
Vozač iziđe i otvori vrata pred njim. "Ja nikad nisam verovao da postoje bogovi, Patera. Ne stvarno."
"Ali oni veruju u tebe." Uz pomoć vozača, Svila bolno stupi na prvi izlizani stepenik ispred uličnog
ulaza u mantejon. Stigao je kući. "Izgleda da ti u đavole veruješ, a u besmrtne bogove ne veruješ. To ti je
veoma nerazumno, sine moj. Štaviše, to ti je vrhunac nerazuma."
Odjednom se vozač nađe na kolenima. Oslanjajući se velikim delom svoje težine na štap, Svila
izgovori najkraći od uobičajenih blagoslova i iscrta znak sabiranja u vazduhu iznad vozačeve glave.
Vozač ustade. "Mogao bih ti pomoći, Patera. Imaš ovde neku, ovaj, kuću, je li tako? Da ti
pomognem da dođeš do nje?"
"Nema potrebe", reče mu Svila. "Bolje se ti vrati i pođi na počinak."
Vozač je, iz učtivosti, sačekao da Svila ode, pa tek onda ponovo pokrenuo potiskivače vazduha; a
Svila je, hramljući do uske baštenske kapije, ulazeći i zaključavajući kapiju za sobom, otkrio koliko mu je
povređena noga sada kruta. Dok je stigao do senice, već se uveliko pitao nije li bilo glupo što je odbio
vozačevu ponudu pomoći. Silno je čeznuo za odmorom, za makar jednim minutom odmora, tu na udobnim
klupama ispod vinove loze, gde je sedeo skoro svakog dana i razgovarao sa Mejterom Mermer.
Glad ga je gonila napred; hrana i san - tako blizu. Bolji bi domaćin Krv bio, pomisli on, da mu je dao
nešto za jelo. Žestoko piće nije najbolja ponuda čoveku čiji je stomak prazan.
Page 69
Srce mu je gruvalo. Samo malo hrane, i biće bolje, reče on sebi. Onda u postelju. Spavati, spavati
do... sve dok ga neko ne probudi. Eto istine: on spava sve dok ga neko ne probudi. Nema druge sile osim
istine.
Dobro znani, plesnivi miris stambene zgradice bio je kao poljubac. Svila se sruči na stolicu, izvuče
azof iz čarape i pritisnu ga na usne, a onda se ukočeno zagleda u njega. Poslednji put ga je video u njenoj
ruci; ako je verovati onom doktoru, kasnije je azof postao njen poklon na rastanku. Kakva besmislica, da on
bude vlasnik jedne takve stvari, tako divne, tako dragocene i tako smrtonosne! Tako prepune zaboravljenog
znanja jednog ranijeg sveta. Azof mora biti sakriven, i to dobro sakriven, pre nego što on pođe na spavanje.
On nije ni izdaleka siguran da će uspeti da se popne uz stepenice, još manje je siguran da će posle moći još
jednom da siđe da bi spremio hranu, a da ne padne; ali je sasvim siguran da uopšte neće moći zaspati ako mu
azof ne bude pri ruci - i ako on ne bude u mogućnosti da se uveri, kad god ga obuzmu sumnje, da nije
ukraden.
Zastenjao je, promrmljao molitvu Sfiksi (jer je sad, činilo mu se da je to pouzdana stvar, već počeo
njen dan, a osim toga Sfiksa je u svakom slučaju boginja hrabrosti u suočenju sa bolom), i polako se popeo uz
stepenište; dohvatio je, ispod svog kreveta, zarđalu, sasvim praznu kutiju za novac, u kojoj bi trebalo da se
bezbedno čuvaju finansijske rezerve mantejona, zaključao azof u nju i vratio ključ na tajno mesto, ispod
krčaga za vodu, koji je bio na njegovom noćnom stočiću.
Silazak je bio lakši nego što je Svila očekivao. Raspoređujući gotovo svu svoju težinu na štap i na
ogradu i premeštajući zdravu nogu napred sa jednog stepenika na drugi, kretao se vrlo dobro, uz najmanji bol.
Vrtoglav od uspeha, ode u kuhinju, nasloni štap u jedan ugao i posle kratkotrajnog napornog rada
sa pumpom, opra ruke. Dizastor je već navirivao kroz sve prozore; iako se Svila uvek dizao rano, ovo je bilo
ranije, pa time i svežije jutro nego što je odavno video. Sa oduševljenjem zaključi da nije baš tako umoran, niti
toliko pospan.
Još malo je poradio na pumpi, ispljuskao lice i kosu vodom i osetio se još bolje. Umoran je, da, i
silno gladan, ali ipak sposoban da se suoči sa ovim novim danom. Čak će možda biti pogreška ako posle jela
legne da spava.
Njegovi zeleni paradajzi čekaju na prozoru, ali valjda ih je bilo četiri? Zbunjen, on poče pretraživati
po pamćenju.
Sad su tu samo tri paradajza. Pa zar je moguće da je neko ušao u baštu samo da bi ukrao jedan
jedini nedozreo paradajz? Mejtera Mermer kuva za sibile. Svila je nekoliko trenutaka gledao, u mašti, prizor:
Mejtera Mermer stoji, nagnuta nad tiganj iz koga se diže dim i utrljava njegov paradajz u kašu načinjenu od
fino isitnjene slanine i crnog luka. Pođe mu voda na usta, ali takav postupak, takva pozajmica - ništa ne bi
moglo biti protivnije prirodi Mejtere Mermer.
Pri svakom koraku, lice mu se pomalo trzalo od bola. Ta grimase bile su i njemu smešne. Othrama
do prozora i pogleda pažljivije. Ostaci četvrtog paradajza bili su tu: desetak semenki, trunčice kože. Štaviše,
neko je izgrizao rupu - bušotinu, maltene - i u trećem.
Pacovi, dabome, mada ovo uopšte ne liči na delo pacova. Svila odreza oštećeni deo, iseče preostali
deo i preostala dva paradajza na kriške, a onda, sa zakašnjenjem, uvide da će za kuvanje biti potrebna vatra u
kuhinjskoj peći.
Pepeo prošle vatre bio je beživotni sivi prah. Svili se činilo da je to uvek tako. Drugi ljudi pričaju o
paljenju nove vatre pomoću žara koji je preostao od prethodne; a u Svilinim vatrama kao da nikad ne ostanu ti
legendarni, dugoveki komadi žara. Uze nekoliko pomno sačuvanih komada otpadne hartije, položi iz preko
hladnog pepela, zatim preko njih naslaga drvene cepke za potpalu, kojih je imao punu kutiju pokraj peći.
Pljusak belo usijanih varnica iz potpaljivača, nekoliko puta ponovljen, uskoro razgore lepu vatricu.
Dok je šepesao ka gomili drva, osetio je da se nešto krišom kreće; stao je, onda se okrenuo
najhitrije što je mogao i pogledao iza sebe. Nešto crno pomaklo se na ormanu; nešto crno, nešto što želi da
ostane skriveno. Njemu pred oči iziđe, i previše jasno, slika beloglave ptice koja čuči na vrhu jednog dimnjaka.
Ali ovo je samo pacov. Od samog dana Svilinog dolaska iz shole, u stambenoj zgradi postoje pacovi;
nesumnjivo ih je bilo i od prvog dana boravka Patere Štuke ovde.
Pacovi ili ne, potpala, koja sada pucketa, neće još dugo izdržati. Svila odabra nekoliko cepenica
koje su svojim izgledom obećavale uspeh, ponese ih do peći (ali pri tom umalo ne pade) i pomno ih naslaga
preko potpale. Pacov je sigurno već pobegao. Ipak, on uze Krvov štap iz ugla, pa zastade kod prozora prema
Srebrnoj ulici da prouči nejasnu, olupanu glavu na kraju oštrougle drške štapa. To kao da bejaše pseća glava,
ili možda...
Okretao je štap, podizao ga više u sivu svetlost dana.
Ili, možda, glava lavice. Posle kratkotrajne dvoumice, Svila se opredelio da tu figuru smatra glavom
lavice; ta pomisao mu se dopadala zato što lavice simbolizuju Sfiksu, čiji je dan počeo.
Lavovi su velike mačke, a velike mačke su potrebne i za borbu protiv pacova, gamadi tako velike i
jake da se mačke obične veličine ne mogu s njima izboriti. Bez stvarne nade da će išta postići, on poče lupati
štapom duž gornje strane ormana. Začu se komešanje i neki zvuk koji njemu u prvi mah nije izgledao kao
Page 70
kreštanje. On zalupa još jednom. Crno pero, samo jedno, poče padati kroz vazduh.
Tek tada Svili pade na um da je neki pacov mogao odvući onu mrtvu pticu na orman, da je tamo
pojede. Možda čak tamo, gore, u drvenim zidnim oplatama, postoji pacovska rupa, ali onoliku ptičurinu ne bi
bilo moguće provlačiti kroz takav otvor.
On zastade da oslušne. Onaj zvuk maločas nije bio od pacova, nikako. Sledećeg trenutka on naviri
u kantu za đubre: ptica više nije bila tamo.
Da mu je skočni zglob desne noge bio zdrav, on bi se tog trenutka popeo na stolicu; ali, kako su
stvari stajale (i kako je on stajao), to nije dolazilo u obzir. "Jesi li gore, ptico?" uzviknu on. "Odgovori mi!"
Odgovora nije bilo. Svila poče naslepo da klepeće štapom po visokoj gornjoj površini ormana. Sada
se začu nesumnjivo kreštanje. "Silazi ovamo", reče Svila čvrsto.
Promukli glas crnog vrana odgovori: "Ne, ne!"
"Mislio sam da si mrtav."
Tišina sa vrha ormana.
"Ti si ukrao moj paradajz, a? I sad misliš da ću te kazniti za to. Neću, obećavam. Opraštam ti
krađu." Svila pokuša da se priseti šta noćne laste, navodno, jedu u divljini. Semenje? Ne, ovaj ptican je ostavio
semenke paradajza. Jedu uginule životinje, nesumnjivo; to legnjevi jedu.
"Me seče", sugerisao je ptican hrapavo.
"Da te prinesem na žrtvu? Neću, kunem se. Mene su Spisi upozorili da prinošenje neće uspeti.
Posle toga nije ni trebalo da pokušavam. Jedna pripadnica tvoje vrste kaznila me je za taj pokušaj vrlo
žestoko, veruj mi. Nisam tolika budala da pokušam isto žrtvovanje još jednom."
Čekao je nepomičan, osluškujući. Posle dve-tri sekunde bio je čvrsto uveren da čuje, iznad
praskanja bičeva i štropota kolskih točkova koji su doplovljavali kroz prozor sa Srebrne ulice, kako se ptican,
kradomice, pokreće.
"Silazi ovamo", ponovi on.
Ptican nije odgovorio. Svila se okrenuo na drugu stranu. Vatra u peći sad je lepo gorela; iz rupe za
kuvanje iskakali su žuti plamenovi. On spase tiganj iz sudopere, obrisa ga, sasu u njega preostalo ulje -
istresajući i poslednju, sporu kapljicu iz boce - i stavi ga na peć.
Ako baci paradajze na ulje dok je još hladno, oni će ostati masni. Međutim, ako dopusti da se ulje
suviše ugreje, paradajzi će dobiti neprijatan ukus. On nasloni štap na orman, prikupi krute, zelene kriške,
donese ih, hramljući, do tiganja i pažljivo ih rasporedi po njemu. Za nagradu dobi oblak šišteće, mirisne pare.
Sa ormana, jedno tiho kvocanje.
"Mogu te ubiti kad god hoću, dovoljno je samo da lupam štapom tamo gore. Pokaži se, ili udaram."
Samo na trenutak, dugački grimizni kljun i jedno blistavo crno oko pokazali su se iznad ruba
ormana. "Ja", reče noćni vran jezgrovito. Onda nestade.
"Dobro." Prozor prema bašti bio je već otvoren; Svila diže tešku rezu sa prozora ka Srebrnoj, pa
otvori i njega. "Diže se zastor, uskoro će biti mnogo svetlije. Koliko je meni poznato, tvoja vrsta više voli tamu.
Bolje će ti biti da odmah odeš."
"Ne leti."
"Da, leti. Neću ti ništa. Slobodan si da odeš."
Gledao je još koji trenutak, a onda zaključio da ptican verovatno čeka da on ostavi Krvov štap.
Odbaci ga u ugao, uze viljušku i poče da preokreće kriške paradajza. Cvrčale su i pušile se, a on im je dodao
malo soli između dva prsta.
Začulo se kucanje na baštenskim vratima. Svila hitro povuče tiganj sa vatre. "Samo malo", reče on.
Neko umire, sigurno, pa želi da dobije oproštaj od Pesa pre nego što smrt stigne.
Pre nego što je mogao da dohrama do vrata, ona su se otvorila. Mejtera Ruža pogledala je unutra.
"Ustao si veoma rano, Patera. Da nije nastao neki problem?" Pogledom je lutala po kuhinji, ali pri tome se
jedno oko kretalo malo drugačije nego drugo. Jedno je bilo bez zenice, i, koliko je Svili bilo poznato, slepo;
drugo je bilo veštačko, proizvod sklopljen od kristala i vatre.
"Dobro jutro, Mejtera." Osećao se nezgodno, zato što je u rukama još i sad držao viljušku i tiganj
koji se dimio. Nije imao gde da ostavi te dve stvari. "Meni se, na žalost, noćas dogodila jedna mala nezgoda.
Pao sam. To i sad boli, poprilično, pa nisam mogao da zaspim." Čestitao je sebi: ovo je sve, od reči do reči,
bila savršena istina.
"Zato već spremaš doručak. A nas tri, u kenobi, još nismo jele." Mejtera Ruža je ušmrknula vazduh,
gladno. Bilo je to suvo, mehaničko uvlačenje vazduha. "Mermera se još zamajava po kuhinji. Toj devojci i za
najmanji posao treba cela večnost."
"Ja sam sasvim siguran da Mejtera Mermer čini najbolje što može", reče Svila kruto.
Mejtera Ruža prenebregla je tu opasku. "Daj ti meni to, da ja njoj odnesem, a ona će tebi spremiti
dok se vratiš."
"Siguran sam da to nije potrebno." Uviđajući da mora da pojede ove paradajze odmah, ako misli da
ih pojede uopšte, Svila je viljuškom već predvojio najtanju krišku. "Moram li ja poći istog ovog trena, Mejtera?
Page 71
Jedva hodam."
"Devojčica se zove Češlja. Uči u Mermerinoj grupi." Mejtera Ruža je opet ušmrknula miris. "To njen
otac kaže, ja je ne znam."
Svila ju je znao. Sledio se. Polovina kriške paradajza zastala je na pola puta do njegovih usta.
"Češlja?"
"Njen otac je došao i lupao na vrata, pre nego što smo ustale. Kazao je da majka sedi uz nju. Prvo
je kucao ovde, ali ti nisi odgovorio."
"Trebalo je odmah da dođeš, Mejtera."
"Od kakve bi to koristi bilo, ako tebe nije bilo moguće probuditi? Čekala sam sve dok nisam videla
da si ustao." Zdravo oko Mejtere Ruže bilo je usmereno ka toj polovini kriške. Obliznula se, zatim rukavom
obrisala usne. "Znaš gde ona stanuje?"
Svila, sav snužden, klimnu glavom, a zatim, sa iznenadnim naletom sasvim nedostojne pohlepe,
strpa vrelu polovinu kriške u usta, sažvaka je i proguta. Nikada ništa toliko ukusno nije jeo. "Nije daleko.
Pretpostavljam da mogu pešice donde, ako moram."
"Mogla bih da pošaljem Mermeru da dovede Pateru Parda kad završi sa kuvanjem. Ona bi mu
mogla pokazati put."
Svila je odmahivao glavom.
"Znači, ipak ćeš ti ići?" Jedan trenutak prekasno, Mejtera Ruža dodade: "Patera."
On klimnu glavom.
"Da ja ponesem to?"
"Ne, hvala", reče Svila, ojađeno svestan da se ponaša sebično. "Moraću da uzmem mantiju,
okovratnik i tako dalje. Požuri ti u kenobu, Mejtera, da ne ostaneš bez doručka." Zatvorio je vrata, praktično
ispred njenog nosa, zamandalio ih i strpao sledeće vrelo parče u usta - celu krišku. Za ovo što je sad uradio,
Mejtera Ruža mu nikad neće oprostiti, ali, kad pogledaš, on je već uradio najmanje stotinu drugih stvari za koje
mu Mejtera Ruža takođe nikada neće oprostiti. Moguće je da će mrlja zla ostati na njegovoj duši kroz celu
celcijatu večnost i njemu je zbog toga duboko, iskreno žao; ali, u dnevnoj praksi, to neće doneti takoreći
nikakvu promenu.
Jedan deo kriške progutao je bez žvakanja. Ostatak je energično sažvakao.
"Veš-ti-ca", dopre prigušeni, graktavi glas.
"Odlazi", promumla Svila. Proguta opet. "Leti kući, u planine. Slobodan si."
Prevrnuo je preostale kriške, kuvao ih još pola minuta, a onda ih pojeo brzo (uživajući u njihovom
donekle uljastom ukusu maltene onoliko koliko se nadao); sa ostataka hleba sastrugao je plesan, propržio ih u
preostaloj tečnosti i pojeo. Onda pođe uz stepenice, ka svojoj spavaćoj sobi.
Iza i ispod njega, ptican reče: "Zdra-vo", a zatim, sa vrha ormana, dodade: "Zbo-gom".
9. OREB I DRUGI
Češlja je ležala na leđima, otvorenih usta, sklopljenih očiju. Crna kosa, rasuta po jastuku, isticala je
bledilo lica. U molitvi nagnut iznad nje, Svila je bio izrazito svestan kostiju ispod tog lica: isturenih jagodičnih
kostiju, očnih duplji i njenog visokog, neobično četvorougaonog čela. Iako je dan bio topao, i sve topliji, majka
ju je pokrila sve do vilice debelim, crvenim, vunenim ćebetom koje je u sobi prepunoj sunca blistalo kao
zažarena peć; čelo joj bejaše osuto znojem, i samo je taj znoj, koji se ubrzo nanovo pojavljivao čim bi ga
majka sunđerom otrla, uveravao Svilu da je Češlja još živa.
Kad je razmahnuo brojanicama i otpojao poslednju od propisanih molitvi, njena majka reče: "Čula
sam, Patera, njen jauk, kao da se ubola u prst. Bilo je to usred noći, pa sam mislila da ružno sanja. Ustala
sam iz kreveta i otišla da vidim šta je s njom. Sva ostala deca su spavala, a i Češlja isto tako. Prodrmala sam
je za rame, a ona se malo probudila i rekla da je žedna. Trebalo je da joj kažem da sama ode po vodu."
Svila reče: "Ne."
"Al nisam, Patera. Otišla sam ja do ćupa i sipala šolju vode; ona je to popila i sklopila oči." Posle
nekoliko trenutaka žena produži. "Lekar neće da dođe. Marten je pokušao da ga dovede."
Svila klimnu glavom. "Učiniću što mogu."
"Ako bi ti opet razgovarao s njim, Patera..."
"Prošli put me nije pustio da uđem, ali pokušaću."
Češljina mati pogleda svoju kćer i uzdahnu. "Bilo je krvi na njenom jastuku, Patera. Ne mnogo.
Primetila sam tek posle dizanja zastora. Mislila sam da joj je možda iscurilo iz uha, ali nije. A na dodir je bila
tako hladna."
Češljine oči se otvoriše, iznenadivši njih oboje. Nejakim glasom Češlja reče: "Starac, užasan."
Njena mati se nagnu napred. "A? Šta?"
"Žedna."
Page 72
"Donesi joj još vode", reče Svila i mati pohita napolje. "Napao te starac?"
"Krila." Češljine oči su se prevrnule ka prozoru, a zatim sklopile.
Bili su četiri sprata iznad ulice, čega je Svila, koji se i sa bolnim desnim skočnim zglobom popeo uz
sva četiri, bio veoma svestan. Sad ustade, dođe do prozora ćopajući i pogleda napolje. Duboko dole bejaše
dvorište, maleno i prljavo. Iznad njih, samo potkrovlje u vidu okrugle, male kule. Zidovi, koji su se na tom
mestu već sužavali ka gore, bejahu od neukrašene žućkaste cigle, pečene na suncu.
Po predanju, razgovor sa vragovima donosio je nesreću. "Da li ti je on nešto rekao, Češljo?" reče
Svila. "Ili ti njemu?"
Nije odgovorila.
Majka se vratila sa vodom. Svila joj pomože da podigne Češlju u polusedeći položaj; očekivao je da
će morati da se pomuče dok je nateraju da pije, ali ona žedno popi celu šolju čim oseti glinenu ivicu na
usnama.
"Donesi još", reče on. Čim je Češljina majka otišla, Svila prevrte devojku, koja se nije opirala, na
bok.
Kad je Češlja ispila još jednu šolju, njena mati upita: "Da li je to bio đavo, Patera?"
Svila još jednom sede na stoličicu koju je mati za njega donela. "Mislim da jeste." Onda odmahnu
glavom. "A već imamo i pravih bolesti previše. Utoliko je strašnija pomisao..." Ne dovrši tu misao.
"Šta možemo da uradimo?"
"Neguj je i hrani je. Daj joj vode koliko god može da popije. Mislim da je izgubila veliku količinu krvi."
On otkači šuplji krst sa lanca koji mu je bio oko vrata i poče opipavati njegove oštre, čelične ivice. "Patera
Štuka mi je pričao o toj vrsti demona. To je bilo..." Svila zažmuri, računajući. "Oko mesec dana pre nego što je
umro. Nisam mu verovao, ali sam ipak slušao, iz učtivosti. Sad mi je drago što jesam."
Češljina majka žustro klimnu glavom. "Da li ti je rekao kako da ga oteraš?"
"Otišao je đavo i bez teranja", reče Svila rasejano. "Problem je kako mu sprečiti povratak. Mogu da
uradim isto što je Patera Štuka uradio. Ne znam kako je to naučio i ne znam da li je iole delovalo; ali, po
njegovim rečima, to dete nije bilo napadnuto drugi put."
Uz pomoć Krvovog štapa, Svila ode do prozora, sede na prozorski prag i nagnu se napolje,
pridržavajući se slobodnom rukom za stari prozorski ram sav izgrizen dejstvom vremenskih prilika. Prozor je
bio mali, pa je Svila sa lakoćom dohvatio prostor iznad gornje grede prozorskog rama. Šiljatim uglom jednoga
od četiri gamadiona koji su sačinjavali krst, on ugreba u cigle znak sabiranja.
"Ja ću te držati, Patera."
Češljin otac čvrsto je obuhvatio njegove noge iznad kolena. "Hvala", reče Svila. Ugreba ime Patere
Štuke levo od naherenog 'X'. Patera Štuka je rekao da je svoje delo potpisao.
"Doveo sam kola za tebe, Patera. Rekao sam mom džefu o tebi, a on je rekao da je to u redu."
Posle još jednog trenutka neodlučnosti, Svila upisa i svoje ime, desno od 'X'. "Još jednom ti hvala."
Uvuče se natrag u sobu. "Želim da se oboje molite Feji. Lečenje je njeno, a osim toga, ovo što se dogodilo
Češlji izgleda da je bilo na kraju Fejinog dana."
Češljini roditelji istovremeno klimnuše glavom.
"Takođe Sfiksi, jer je današnji dan njen, a i Scili Talasnoj, ne samo zato što je ovo njen grad, nego i
zato što je vaša kćer tražila vodu. I, najzad, želim da se sa velikom odanošću molite Izvanašu."
Češljina mati upita: "Zašto, Patera?"
"Zato što ja kažem", uzvrati Svila razdražljivo. "Ne verujem da znate ijednu od molitava koje su za
njega propisane, a i nema ih nešto mnogo. Ali vi sami smislite molitve. One će njemu biti prihvatljive, pod
uslovom da su iskrene."
Dok je silazio niz stepenice ka ulici, prevaljujući jedan po jedan bolni korak, Gljiva progovori iza
njega. "Ovo ti je bilo zanimljivo. Šta ćeš sledeće da preduzmeš?"
Okrenuo se najbrže što je mogao. Kao u snu, ugleda osmeh lude devojke, širok kao na mrtvačkoj
lobanji, i oči koje nikad nisu pripadale Češljinom pogurenom, tvrdorukom ocu. Pre njegovim očima Gljiva
nestade, a čovek koji je za njim silazio niz stepenice sada se strese.
"Je li ti dobro, Martene?" upita Svila.
"Nešto me čudno spopalo, maločas, Patera. Ne znam šta mi bi."
Svila klimnu glavom, iscrta znak sabiranja u vazduhu i promrmlja blagoslov.
"Mislim da sam sad dobar. Ma to sam se ja suviše zabrinuo za Čeli, pa mi se zec pokakio na grob."
U prošlosti, Svila je nosio lavabo pun vode gore, uz stepenice, u svoju spavaću sobu. Tamo se prao
u pristojnoj privatnosti; to sada nije dolazilo u obzir. Zatvorio je i zabravio oba prozora, onda pokrio onaj prema
Ulici srebra kuhinjskim peškirom i jednom kuhinjskom krpom za suđe, a onaj prema bašti (samim tim, i prema
kenobi) teškim sivim ćebetom koje je svojevremeno presavio i sklonio na najvišu policu u trpezariji, da tamo
čeka zimu.
Povukao se u najmračniji kutak, nadomak stepeništa, skinuo se nag i predao se hladnom kupanju
Page 73
za kojim je toliko čeznuo. Nasapunao se ceo, od temena do gipsa na nozi, a onda je spirao sapunicu čistom,
hladnom vodom koju je tog trenutka ispumpavao iz dubine zemlje.
Sav mokar, i nešto osvežen, mada i umoran do te mere da je ozbiljno pomišljao da se opruži po
podu kuhinje, on pregleda odbačenu odeću. Pantalone se još mogu spasti, zaključi on: zakrpiš tu, zašiješ
tamo, i opet mogu da se nose, bar kad treba popravljati krov mantejona ili obavljati slične radove. On isprazni
njihove džepove, ostavivši brojanice, Krvove dve karte i sve ostalo na izrovašeni, stari kuhinjski sto. Tunika je
bila upropašćena, ali će dati, posle dobrog pranja, korisne krpe; on je ubaci u korpu za prljavu odeću, preko
pantalona i gaća. Onda osuši, jednim čistim kuhinjskim peškirom, one delove tela koji se nisu već osušili u
silnoj vrelini kuhinje i pope se uz stepenice, do kreveta. Da nije bilo bola u zglavku, mogao je maltene zaspati i
pred vratima spavaće sobe.
Magarac, njegov, u žutoj kući izgubljen. Pod njegovim kopitima krckaju parčad one čaše koju je Krv
razlupao Zumbulinim zlatnim igličnim pištoljem, a rogata sova velika poput Letača kruži i vreba priliku da se
obruši na njih. On vidi dvostruki ubod koji je sova ostavila napola skriven kosom na zadnjoj strani Češljinog
vrata, i sav se stresa.
Magarac ga je ugrizao za skočni zglob, steže zubima i ne pušta, kao pas. On ga mlati Sfiksinim
štapom za pešačenje, ali to ne pomaže.
Na Njorkinom velikom, sivom magarcu jaše majka, sedeći postrance - on nju vidi, preko mnogih
krovova obasjanih nebeskom svetlošću, ali ne može da vikne. Ipak, stiže do tog mesta, a kad tamo, gle, među
opalim lišćem leži njen stari drveni kip kaldea; on ga podiže, a ona se pretvara u loptu, koju on gura u džep, i
budi se.
Spavaća soba još i sad vrela, sunca prepuna, a njegovo nago telo - preznojeno. Pridigao se u
sedeći položaj i popio mnogo vode, mlake, iz ćupa. A ispod je onaj zarđali ključ od kutije za pare, još je na
svom mestu, to je veoma važno. Opet ležući, prisetio se da je unutra zaključao Zumbulu.
Patuljak, u crno odeven, sa krvavocrvenim mačem, stoji na njegovim prsima i posmatra ga, nakreće
glavu na jednu stranu. Svila se pokreće i patuljak beži, lepršajući kao mala zastava.
Neka suva, tvrda kiša uleće kroz prozor, pa se kotrlja po podu, ali ne donosi sa sobom ni vetar, niti
ikakvo olakšanje od vrućine. Svila ječi i zariva znojavo lice u jastuk.
Najzad ga je probudila Mejtera Mermer, vičući kroz otvoreni prozor njegovo ime. Još sav smućen
od spavanja, Svila je pokušavao da oceni koliko dugo je spavao. Zaključio je samo da to nije bilo dovoljno
dugo.
Ustao je, klateći se. Revnosni, mali časovnik pored njegovog triptiha objavljivao je da je prošlo
jedanaest sati, da je blizu podne. Svila se upinjao da se priseti u kom položaju su kazaljke bile kad je dopustio
sebi da se sruši u postelju. Osam je bilo, ili više od osam, recimo osam i trideset. Češlja, jadna, mala Češlja,
nju je ugrizla sova - ili đavolica. Krilata, ako je stigla kroz prozor, a to znači, đavolica dvostruko nemoguća.
Svila žmirnu, zevnu, poče trljati oči.
"Patera? Jesi li tamo gore, Patera?"
Mogla bi ga videti, ako on sad priđe prozoru. Preturajući po jednoj ladici, ne bi li našao čist veš, on
povika: "Šta je, Mejtera?"
"Doktor! Kaže da je došao da leči tebe! Jesi li ranjen, Patera?"
"Čekaj malo." Navukao je svoje najbolje, zapravo jedine preostale pantalone; onda je prišao
prozoru i pri tom dvaput bolno nagazio na šljunak.
Na stazici je čekala Mejtera Mermer; njeno lice, nagore okrenuto, caklilo se na vrelom suncu. Pored
nje stajao je doktor Ždral, noseći u jednoj ruci otrcanu, smeđu lekarsku torbu.
"Neka svaki bog bude na vašoj strani jutros", doviknu im Svila učtivo.
Ždral, u odgovor, mahnu slobodnom rukom. "Sfigdanom i hieragdanom, pamtiš? Tad sam u ovom
delu grada! Danas je sfigdan. Puštaj me unutra!"
"Čim se obučem", obeća Svila.

Pođe ćopavo niz stepenice, oslanjajući se na Krvov štap sa glavom lavice. Činilo se da ga ruka i
zglob na nozi bole više nego ikad; a on je sebi čvrsto objasnio da je to samo zato što je prestalo palijativno
delovanje lekova koje mu je Ždral noćas ubrizgao i onih jakih pića koja je neobazrivo kušao.
Hramljući i bolno trzajući licem, on požuri u kuhinju. Raznovrsnu zbirku predmeta koje je ostavio na
stolu sad brzo premesti u džepove čistih pantalona; jedino je, za trenutak, oklevao kad je nadneo šaku nad
Zumbulin blistavi igličar.
"Patera?"
Njegovo ćebe i sad je prekrivalo prozor prema dvorištu; odupirući se iskušenju da ga svuče, Svila
pođe dalje, bolno nalete na jednu stolicu, otvori vrata i poče predstavljati njih dvoje jedno drugom. "Mejtera,
Page 74
ovo je doktor Ždral..."
Mejtera Mermer klimnu glavom nezadovoljno, a lekar reče: "Već smo se upoznali. Ja sam ubacivao
šljunak kroz tvoj prozor - bio sam prilično siguran da je tvoj, jer sam te čuo kako hrčeš gore - a onda me je
Mermera pronašla i predstavila mi se."
Mejtera Mermer upita: "Jesi li ti poslao po njega, Patera? Sigurno je nov u ovom kvartu."
"Ja ne stanujem ovde", objasni Ždral. "Samo navratim u posetu, na nekoliko mesta, dvaput
nedeljno. Svi ostali moji pacijenti su kasne spavalice" - on namignu Svili - "ali sam se nadao da će Svila biti
budan."
Svila je izgledao pokunjeno. "Bojim se da sam danas i ja bio dremljivac."
"Žao mi je što sam te morao buditi, ali pomislio sam i da te povezem kad budemo gotovi - ne valja
da mnogo hodaš sa takvim zglobom." Ždral jednim pokretom pokaza prema trpezariji, gde su bili sto i stolice.
"Meni bi odgovaralo da ti sad sedneš. Možemo li mi da uđemo unutra?"
Mejtera Mermer reče: "Mogu li ja da vas gledam, Patera? Kroz vrata...?"
"Možeš", reče Svila. Verovatno će imati obilje mogućnosti da razgovara sa Ždralom nasamo, dok se
budu vozili do žute kuće. "Svakako, Mejtera, ako želiš."
"Nisam znala. Mejtera Ruža je rekla Mejteri Nani i meni za doručkom, ali se činilo da i sama ne zna
mnogo o tome. Ti - ti si razgovarao sa njom nestrpljivo, rekla bih."
"Jesam, veoma." Svila tužno klimnu glavom, povlačeći se u trpezariju. Krivica se nametala preko
bola koji je stizao iz noge. Mejtera Ruža bila je gladna, van svake sumnje, a on ju je oterao. Bila je i radoznala;
ali to je njena osobina, jača od njene volje. Svakako je imala dobre namere, ili je, bar, rekla sebi da ima dobre
namere, i u to iskreno verovala. Kako nesebično ta žena služi ovom mantejonu već šezdeset godina! A ipak,
on ju je oterao sa svojih vrata, jutros.
Sručio se u najbližu od krutih, starih stolica, onda opet ustao i pomerio stolicu dva lakta u stranu, da
bi Mejtera Mermer mogla sa ulaza da vidi njih obojicu.
"Ne smeta da stavim torbu na ovaj stočić ovde?" Ždral je zakoračio levo, udaljujući se od vrata.
Tamo nije bilo nikakvog stočića, ali on je otvorio torbu, podigao jednu bezobličnu, tamnu grudvu da je Svila vidi
(ali tako da je Mejtera Mermer nije mogla videti) i ispustio je na pod; torbu je stavio na pod pored grudve. "E,
sad, Svilo. Ruka nam je prva na redu, rekao bih ja."
Svila podvrte rukav i ispruži ozleđenu ruku.
One svetlucave makazice koje je noćas upamtio sada isekoše zavoj. "Ti verovatno misliš da je
zglob gori problem, što na neki način svakako jeste. Ali ovde imaš odlične izglede za trovanje krvi, a to nije
šala. Od zgloba nećeš umreti - osim ako smo baš najgori baksuzi." Ždral osmotri rane pod nekim majušnim,
ali brilijantnim svetlom, progunđa nešto sam za sebe i sagnu se da ih pomiriše. "Za sad je dobro, ali daću ti
jednu dozu za ojačanje otpornosti."
Da ne bi mislio na ampulu, Svila reče: "Veoma mi je žao što sam jutros propustio naše molitve.
Koliko je sati, Mejtera?"
"Blizu je podne. Mejtera Ruža je rekla da moraš - je li to ptica, Patera?"
Ždral uzviknu: "Ne cimaj se tako, ej!"
"Pomislio sam na... na pticu koja je ovo učinila", reče Svila nejako.
"Mogao si da odlomiš iglu. Kako bi ti se dopadalo da je posle tražim i vadim, a?"
"Jeste ptica!" reče Mejtera Mermer, pokazujući prstom. "Sad je skočila nazad, onamo. U tvojoj je
kuhinji, Patera."
"To gde pokazuješ zapravo je stepenišni bunar", reče joj Svila. "Čudi me da je još tu."
"Neka krupna, crna ptica, a ja bih rekla da joj je jedno krilo slomljeno. Nije ga baš vukla, ali ga nije
ni držala kako treba, znaš šta hoću reći? Je li to ona ptica? Ona koju...?"
"Samo ti sedi mirno", reče Ždral. Previjao je Svilinu ruku novim zavojem.
"Nije čudo da nije odleteo", reče Svila. Mejtera Mermer ga pogleda upitno.
"To je ona ptica koju sam nameravao da žrtvujem, Mejtera. Bila je samo pala u nesvest ili već nešto
tako - imala je neki napad, nešto što se pticama dešava. Jutros samo joj otvorio kuhinjski prozor da bi mogla
odleteti, ali izgleda da sam joj slomio krilo kad sam zalupao mojim štapom za pešačenje po gornjoj strani
kuhinjskog ormana."
Podigao je štap da ga Mejtera vidi. Štap ga je podsetio na Krva, a Krv ga je, opet, podsetio da će
morati da objašnjava Mejteri Mermer - kao i, osim ako bude imao izuzetno mnogo sreće, Mejteri Nani i Mejteri
Ruži - tačno na koji način je zadobio ove povrede.
"Ormana, Patera?"
"Da. Tad je bila tamo gore." Razmišljajući kako će i šta objasniti sibilama, on nastavi: "Sigurno je
bila uzletela na njega."
Ždral privuče jednu stoličicu za odmaranje nogu i sede na nju. "Sad diži tuniku. Dobro. Malo niže taj
opasač."
Mejtera Mermer stidljivo okrete glavu na drugu stranu.
Page 75
Svila upita: "Da li bi mi učinio jednu uslugu: ako uhvatim tu pticu, da joj namestiš krilo?"
"Ne znam mnogo konjske medicine, ali mogu pokušati. Nekoliko puta sam pomogao Mošusu oko
sokolova."
Svila pročisti grlo, rešen da što manje laže, ali da ipak ne otkrije Mejteri Mermer kakve prirode je
bila njegova poseta vili. "Vidiš, Mejtera, kad sam porazgovarao sa... prijateljem Mejtere Nane, znaš na koga
mislim, pomislio sam da bi moglo biti mudro da odem Krvu u posetu. Pamtiš ko je Krv? Juče po podne
pokazala si mu naše imanje."
Mejtera Mermer klimnu glavom. "Naravno, Patera. Kako bih mogla da zaboravim?"
"Posle si govorila, kad smo se našli pod senicom, da će naše zgrade biti srušene, ili možda ne
srušene, nego mi prisiljeni da se iz njih iselimo. Zato sam smatrao da bi bilo mudro da sa novim vlasnikom
popričam onako, od srca srcu. On stanuje izvan grada, pa sam se, na žalost, zadržao mnogo duže nego što
sam očekivao."
Ždral reče: "Nagni se malo više unazad." Rastrljavao je neki plavi rastvor po Svilinim prsima i
trbuhu.
Mejtera Mermer klimnu glavom, ali neubeđeno. "To je bilo veoma lepo od tebe, Patera. Divno,
zaista divno, mada ja nemam utisak da je on..."
Svila se nagnu unazad koliko god je mogao, isturajući kukove napred. "Jeste, Mejtera. Daće mi -
daće nama, trebalo bi da kažem - bar još mesec dana ovde. Štaviše, moguće je da nikada nećemo morati da
odemo."
"O, Patera!" Mejtera Mermer se toliko zaboravila, da je pogledala pravo u njega.
Svila je žurno nastavio. "Ali hteo sam da objasnim sledeće. Jedan čovek koji radi za Krva drži, kao
kućne ljubimce, nekoliko veoma velikih ptica. Zapravo, ja pretpostavljam da ih ima bar pet-šest, na osnovu
onoga kako su on i Krv, u mom prisustvu, razgovarali o njima."
Ždral klimnu glavom rasejano.
"E, pa, jednu takvu pticu on je dao Krvu", nastavi Svila. "Bio je mrak, dabome, a ja sam joj prišao
suviše blizu. Krv je veoma ljubazno predložio da doktor Ždral danas dođe da pogleda moje povrede."
"O, Patera, kako je to divno od njega!" Oči Mejtere Mermer bile su tako reći blistave od divljenja
prema Svilinoj diplomatskoj veštini; osetio je da crveni.
"Sve je to deo mog posla", reče Ždral skromno, nabijajući opet čep u plavu bocu.
Svila proguta i duboko udahnu, nadajući se da je ovo pravi trenutak. "Pre nego što odemo, doktore,
moram nešto pomenuti. Maločas si rekao da ćeš pomoći toj povređenoj ptici ako ja mogu da je uhvatim. Bio si,
zapravo, veoma plemenit u vezi sa tim."
Ždral, ustajući, umorno klimnu. "Pardon. Da uzmem testeru."
"Jutros", nastavi Svila, "jutros su me zvali da odnesem oproštaj bogova jednoj devojčici koja se zove
Češlja."
Mejtera Mermer se ukruti.
"Ona je blizu smrti, ali ja verujem - ja se usuđujem da se nadam - da se može i oporaviti, ako joj se
ukaže bar najosnovnija medicinska nega. Njeni roditelji su siromašni i imaju mnogo druge dece."
"Ispruži nogu." Ždral opet sede na 'stolicu' za odmaranje nogu. Cirkularna testera zazuja.
"Oni ti nikako ne mogu platiti", nastavljao je Svila uporno. "A ne mogu ni ja, osim molitvama. Ali, bez
tvoje pomoći, Češlja može umreti. To njeni roditelji i očekuju, inače zašto bi njen otac pre dizastora dolazio
ovamo i tražio mene. U ovoj gradskoj četvrti postoje samo dva lekara. Ni jedan ni drugi neće nikog da leče ako
im se ne plati ceo iznos unapred. Obećao sam Češljinoj majci da ću učiniti sve što mogu da joj dovedem
doktora, a ti si jedina stvarna nada koju imam."
Ždral diže pogled. U očima mu je treperilo nešto, neka iskra kalkulisanja i dalekog nagađanja, što
Svila nije uspevao da razume. "Bio si tamo jutros?"
Svila klimnu glavom. "Zato sam tako pozno legao da spavam. Njen otac je došao u kenobu pre
nego što sam se ja vratio sa mog razgovora sa Krvom, a kad je Mejtera Ruža videla da sam stigao, došla je i
rekla mi. Pošao sam istog časa." Uspomena na zelene paradajze ubode ga kao osa. "Ili maltene istog časa",
dovrši on kudikamo tiše.
Mejtera Mermer reče: "Moraš je videti, doktore. Zaista moraš."
Ždral nije obraćao pažnju na nju. Provlačio je prste kroz bradu. "I ti si njima tamo rekao da ćeš
pokušati da nađeš lekara za tu... kako se zvaše?"
U Svili procveta nada. "Jesam, rekao sam. Biću tvoj dužnik sve dok Pes ne okonča postojanje ovog
svitka. Biće mi više nego drago da ti pokažem tačno gde ona stanuje. Kad pođemo, možemo usput da
stanemo tamo."
Mejtera Mermer jeknu: "Patera! Onolike stepenice!"
Ždral se opet nagnu nad gipsani omotač Svilinog zglavka; testera zaječa i jedna polovina omotača
otpade. "Nećeš se ti pentrati uz mnogo stepenika, ako se ja o tome pitam. Ne sa ovim zglavkom. Ovde je, evo,
Mermera, koja mi može pokazati..."
Page 76
"Oh, da!" Mejtera Mermer je cupkala od nestrpljenja. "Moram je videti. Ona je jedna od mojih."
"Ili mi možeš dati samo adresu", dovrši Ždral. "Moji nosači će znati gde je to. Pogledaću nju, pa ću
se vratiti ovamo, po tebe." On skide ostatak gipsa. "Je l' ovo mnogo bolelo?"
"Ni približno onoliko kao briga za Češlju", reče mu Svila. "Ali ti si ovo drugo rešio, ili si bar najgori vid
te brige otklonio. Nikada neću biti u mogućnosti da ti dovoljno zahvalim."
"Nisu meni potrebna tvoja zahvaljivanja", reče Ždral. Ustade i otrese čestice gipsa sa nogavica
pantalona. "Ono što ja hoću, to je da postupiš po mojim uputstvima. Pazi dobro: daću ti lekovitu ovojnicu.
Veoma je skupa, a može se koristiti više puta, zato, da mi je vratiš čim tvoj zglavak ozdravi. I da je koristiš
tačno kao što ja kažem."
Svila klimnu glavom. "Hoću, obećavam."
"Što se tiče tebe, Mermero", Ždral se okrete da je pogleda, "možeš se voziti sa mnom. Zašto ne,
bar da uštediš pešačenje. Želim da saopštiš roditeljima te devojčice da ja to ne radim iz neke dobrote mog
srca, niti ću raditi, jer ne želim da mi dodijavaju prosjaci noć i dan. Ovo je iz dobre volje prema Svili - Pateri
Svili, tako ga zovete? I ovo je samo sad, ovaj jedan put, i nikada više."
Mejtera Mermer pokorno klimnu glavom.
Sitni doktor ode opet do svoje torbe i izvadi nešto što je izgledalo kao široka traka žute, tanke kozje
kože. "Jesi li ikad video ovo?"
"To treba treskati." Ždral šutnu tu ovojnicu, koja udari u zid na drugoj strani trpezarije i odbi se od
njega. "Samo je baciš nekoliko puta, ili njome mlatiš po nečemu ravnom i glatkom, kao što je ova stoličica."
Uze zgužvanu ovojnicu i poče njome žonglirati. "Kad to uradiš, ona se zagreje. Treskao si je, pa se probudila.
Pratiš me? Evo, pipni."
Svila pipnu. Ovojnica je bila maltene suviše vruća da bi se mogla dodirivati; osim toga, činilo se da
pecka na neki iskričav način.
"Od te vreline tvom zglavku će biti bolje, a zahvaljujući zvučnim talasima - koje ti ne čuješ, ali oni su
tu - tok zaceljivanja ići će brže. I još više: ovojnica će osećati prelom u tvom medijalnom maleolusu i stezaće
se taman toliko da spreči pomicanje slomljenog mesta." Ždral zastade, oklevajući. "Ovakve ovojnice više se
ne mogu nabavljati, a ja imam ovu jednu. Obično to ne kažem ljudima."
"Dobro ću je čuvati", obeća Svila, "i vratiću je čim kažeš."
Mejtera Mermer zapita: "Zar ne bi trebalo da krenemo?"
"Još minut. Omotaj to oko zglavka Patera. Prilično čvrsto pritegni. Nema potrebe da vezuješ, niti ma
šta slično - držaće se ona sama, dokle god oseća slomljenu kost."
Omotnica se tako reći sama stegla oko Sviline noge. Vrelina je bila žestoka, ali prijatna. Bol u
njegovom zglavku postepeno nestade.
"Kad prestane da radi, ti ćeš to znati. Onda je skini i bacaj o zid kao što sam ti pokazao, ili mlati
njome po podu." Lekar povuče bradu. "Da vidimo. Danas je sfigdan. Ja se vraćam u hieragdan, pa ćemo
videti. Svejedno, trebalo bi da hodaš manje-više normalno već kroz nedelju dana. Ako je ne uzmem u
hieragdan, uzeću je tada. Ali sve do tada što više izbegavaj opterećivanje tog zgloba, jasno? Nabavi štaku ako
ti treba. Trčanje, skakanje - nipošto. Jesi li čuo?"
Svila klimnu glavom. "Jesam, dabome. Ali ti si Krvu rekao, pet..."
"Naprosto, prelom nije tako težak kao što mi se učinilo, to je sve. Jednostavan promašaj u dijagnozi.
Vaš glavni augur... kako ga zovu, Prvi govornik? Jesi primetio da kad se on razboli, ne pozovu mene? Vidiš, to
je zato. Ja ponekad pogrešim. On, čovek, ima doktore koji nikad ne greše. Pitaj ih, videćeš."
Mejtera Mermer upita: "Kakav je osećaj, Patera?"
"Divan! U iskušenju sam da kažem da mi zglob uopšte nije povređen, ali ovo je još bolje. Kao da su
mi dali novi zglob, mnogo bolji od onog koji sam slomio."
"Mogao bih ja tebi dati desetine stvari od kojih bi se osećao još bolje", reče mu Ždral, "počinjući sa
injekcijom čistog, ili jednim ušmrkom rđe. Ali od ove ovojnice stvarno će ti biti bolje, a to je daleko teže postići.
Nego, gde ti je ta ptica? Ako treba da je kao lečim, onda hajde sad, pre nego što pođemo. Koja je to vrsta
ptice?"
"Noćni vran, a zovu ga i leganj", reče Svila.
"Je l' govori?"
"Onda ga možda mogu i ja uhvatiti. Mejtera, hoćeš li, molim te, reći mojim nosačima da dođu s ove
strane, u Sunčanu? Oni su sad u Srebrnoj. I reci im da ćeš se i ti voziti sa mnom i da ćemo poći kroz
minut-dva."
Mejtera Mermer ode sitnim, sporim trkom.
Lekar pripreti Svili prstom. "Sedi ti i odmaraj se, mladi čoveče. Ja ću uhvatiti vrana."
Ode u stepenišni prostor, i još dalje. Uskoro je Svila začuo njegov glas iz kuhinje, ali nerazgovetno.
Page 77
Povika za njim: "Rekao si Krvu da će mi toliko dugo trebati, da bi mi dao što više vremena, zar ne? Hvala ti,
doktore."
Odgovora nije bilo. Omotač je ostajao vreo i čudnovato prijatan. Svila poče da mrmori popodnevnu
molitvu Sfiksi Hrabroj. Jedna debela, plava muva-zunzara projuri, bučno zujeći, kroz vrata, potraži hranu i
bupnu u staklo bližeg od dva prozora.
Iz kuhinje ga pozva Ždral. "Svilo, da li bi došao ovamo na minut?"
"Važi." Svila ustade i ode maltene normalnim hodom do vrata kuhinje; desna noga bila mu je bosa,
a ovojnica oko skočnog zgloba teška.
"Sakrio se tamo gore", reče Ždral, pokazujući ka vrhu ormana. "Uspeo sam da popričam malo s
njim, ali neće da siđe da mu pogledam to krilo ako mu ti prvo ne obećaš da neće više da strada."
"Stvarno?" upita Svila.
Noćni vran zakrešta sa vrha ormana, a Ždral klimnu glavom i namignu.
"Ako je tako, obećavam. Neka mi Veliki Pes presudi ako učinim ovom vranu išta nažao ili dopustim
da mu iko drugi učini nešto nažao."
"Nee seče?" graknu ptican. "Nee štap?"
"Tako je", objavi Svila. "Neću te prineti na žrtvu i neću ti nikakvo drugo zlo učiniti."
"Tvoj bi-mac?"
"Da, bićeš moj kućni ljubimac, sve dok ti krilo ne ozdravi dovoljno da možeš odleteti. Tad ćeš biti
slobodan."
"Ne ka-vez?"
Ždral ćušnu Svilu da bi mu privukao pažnju i odmahnu glavom.
"Tako je. Nema kaveza." Svila uze kavez sa stola i diže ga iznad glave, dovoljno visoko da ga ptica
vidi. "Pazi sad ovo." Obema rukama tresnu kavez o pod, i vitke grančice se polomiše. On zdravom nogom
nagazi na kavez, pokupi ostatke i baci ih u sanduk za potpalu.
Ždral odmahnu glavom. "Nešto mi govori da ćeš zažaliti zbog ovoga. Sigurno će nastajati nezgodne
situacije, s vremena na vreme."
Mlatarajući zdravim krilom, crni ptican se baci sa vrha ormana na kuhinjski sto.
"Dobar ptican!" reče mu Ždral. Sede na kuhinjsku stolicu. "Sad ću te uzeti u ruke, a ti miruj malo.
Nastojaću da te ne boli više nego što neizbežno mora."
"Bio sam i ja zarobljenik neko vreme, prošle noći", reče Svila, govoreći više od upola samome sebi.
"Iako nisam bio, baš, u kavezu, nije mi se dopalo."
Ždral spretno uhvati pticana, koji se nimalo nije opirao. Ruke su mu bile nežne, ali čvrste. "Da li bi mi
doneo torbu?"
Svila klimnu glavom i vrati se u trpezariju. Prvo zatvori vrata prema bašti, a onda podiže sa poda
onu tamnu grudvu koju mu je Ždral pokazao. Kao što je i pretpostavio, bila je to njegova druga po kvalitetu
mantija. U njenom džepu i sad se nalazila pernica i u njoj pisaljke. Mantija je bila omotana oko njegove cipele,
one bez koje je dosad bio. On obuče mantiju, zatim, iako nije imao čarapu za desno stopalo, obu i tu desnu
cipelu. Onda zatvori smeđu medicinsku torbu i odnese je u kuhinju.
Ptica je kreštala i lepršala dok joj je Ždral istezao povređeno krilo. "Iščašeno", reče on. "Kao kad bi
ti iščašio lakat; potpuno ista stvar. Ćušnuo sam ga nazad u zglob, ali hoću i da vežem udlagu, da ne iskoči
opet pre nego što se zaleči. Dotle je bolje da on ostane u zgradi, da ga ne ćapi neka mačka."
"To znači da mora svojom voljom da ostane unutra", reče Svila.
"U nutra", ponovi ptican.
"Tvoj kavez je polomljen", nastavi Svila, oštrim tonom, "a ja ni slučajno ne nameravam da se kuvam
ovde sa zatvorenim prozorima, samo da ti ne bi išao napolje."
"Ne napolje", reče ptica. Ždral je preturao po torbi.
"Nadam se da ne." Svila svuče ćebe sa prozora ka bašti, širom ga otvori, a ćebe opet uredno
presavi.
"U koje vreme bi trebalo da se sretneš sa Krvom u žutoj kući?"
"Tačno u jedan." Svila odnese ćebe u trpezariju; vraćajući se, dodade: "Verovatno ću zakasniti, ali
mislim da će on samo gunđati zbog toga, ništa gore."
"To je pravi duh. Koliko ja njega poznajem, zakasniće i on. Voli on da svi budu već pri ruci u
trenutku kad on stiže. A to ne verujem da će biti pre dva."
Prilazeći prozoru ka ulici Srebrnoj, Svila skide sa njega kuhinjsku krpu i kuhinjski peškir, pa ga isto
tako širom otvori. Taj prozor bio je rešetkama zaštićen od lopova i njemu pade na um da je on, bukvalno, u
kavezu, ovde, u ovoj drevnoj kućici sa četiri sobe, koju je, svojom voljom, naučio da naziva svojim domom.
Odgurnu tu misao od sebe. Ako je Ždralova nosiljka ranije bila u Srebrnoj, sad sigurno više nije bila tu; Mejtera
Mermer je, nesumnjivo, obavila svoj zadatak i sad ih čeka u Sunčanoj.
"Ovo bi trebalo da posluži." Ždral je prevrtao u prstima komadić neke plave sintetičke materije.
Page 78
"Bićeš spreman za polazak kad se ja vratim?"
Svila klimnu glavom, a onda opipa vilicu. "Moraću se obrijati. Dok se ti vratiš, biću spreman."
"Dobro. Ja ću doći prilično kasno, a devojke postanu zlovoljne ako ne mogu da izlaze u kupovinu."
Ždral prilepi malu udlagu još jednim, poslednjim komadom gotovo nevidljive adhezivne trake. "Ovo će da
otpadne samo od sebe, kroz nekoliko dana. Tad ga pusti da leti ako hoće. Ako je on sličan onim sokolovima,
ustanovićeš da prilično dobro ume da oceni za šta je sposoban, a za šta nije."
"Ne leti", saopšti ptican.
"Sad sigurno nećeš. Ja da sam na tvom mestu, ne bih više ni pokretao to krilo danas."
Svilin um je bio negde drugde. "To je demonska posednutost, a? U žutoj kući?"
Ždral se okrete da ga pogleda. "Ne znam. Šta god da je, nadam se da ćeš imati više uspeha nego
ja."
"A šta se tamo dešavalo? Moj vozač i ja smo noćas čuli vrisak iz žute kuće, ali nismo ulazili."
Maleni doktor prisloni prst duž celog nosa. "Devojka može vrisnuti iz hiljadu i jednog razloga, a
naročito jedna od tih devojaka. Mogla je to biti mrlja na njenoj omiljenoj haljini, ili ružan san, ili pauk."
Majušna igla bola sada se probi kroz zaštitno dejstvo ovojnice; Svila otvori niski orman, kojim je bio
ispunjen čitav severni, oštri ugao kuhinje, i izvuče stoličicu na kojoj je Patera Štuka sedeo za vreme obroka.
"Ne verujem da bi me Krv zvao da isterujem demone iz snova njegovih žena."
Ždral zaklopi, sa oštrim zvukom, lekarsku torbu. "Svilo, kad ljudi kao što si ti kažu da je neka žena
'posednuta', u njenoj svesti zapravo boravi samo ona sama, i niko više. Pa i sama svest je najobičnija
apstrakcija - u suštini, jedna naša zgodna izmišljotina. Kad kažem da je čovek u nesvesti, to samo znači da su
izvesni mentalni procesi obustavljeni. Kad kažem da je došao svesti, to znači da su se nastavili. Ne može niko
jednu apstrakciju da 'posedne' kao da je to okupirani grad."
"Ali sam si rekao, pre neku sekundu, da u svesti te žene 'boravi' ona sama."
Ždral poslednji put pogleda povređenu pticu i ustade. "Izgleda da vas tamo ipak uče nečemu, osim
onolikom grdnom trućanju."
Svila klimnu glavom. "Logici."
"Jeste, to je logika." Ždral se osmehnuo i Svila uvide, na sopstveno iznenađenje, da mu je ovaj
čovek prijatan. "Dobro, ako stvarno treba da pogledam tu tvoju bolesnu malu, bolje da kibam odmah. A šta je
kao njoj? Groznica?"
"Meni se činilo da joj je koža hladna, ali ti bolje poznaješ bolesti nego ja."
"Pa valjda." Ždral podiže torbu. "Da vidimo - kroz onu prednju sobu, pa u Sunčanu, a? Možda ćemo
još popričati dok nas budu nosili kod Orhi."
"Baci pogled na zadnju stranu njenog vrata", reče Svila.
Ždral zastade na vratima, uputi mu jedan upitan pogled, pa pohita napolje.
Mrmljajući tiho molitvu za Češlju, Svila pođe u trpezariju i zatvori, a zatim i zamandali vrata koja je
doktor, izlazeći, ostavio širom otvorena. Prolazeći pored jednog prozora, ugleda Ždralovu nosiljku. Mejtera
Mermer sedela je zavaljena u sedište, pored bradatog doktora. Njeno napeto metalno lice kao da je
pokušavalo da se probije napred, u daljinu - kao da će snaga njegove volje, sama, nagnati nosiljku da krene.
Pred Svilinim očima nosači pođoše lakim trkom i zamakoše za ivicu prozorskog rama.
Pokušao je da se priseti da li postoji neko pravilo koje bi zabranjivalo da se sibila vozi u nosiljci koja
pripada muškarcu; Svilin je utisak bio da takva zabrana postoji, ali nije uspevao da se seti nikakve određene
formulacije. Sa praktične tačke gledanja, nije video da tu ima ikakvih problema, ako su zavesice na prozorima
nosiljke navučene.
Štap sa glavom lavice ležao je pored stolice na kojoj je on sedeo dok ga je Ždral pregledao. Svila
ga podiže i rasejano mahnu njime dva-tri puta. Dokle god ovojnica dejstvuje, ovaj štap mu neće biti potreban,
ili bar neće biti mnogo potreban. On zaključi da je ipak bolje da ga ima pri ruci; mogao bi biti od neke koristi,
naročito kad omotnici bude potrebna obnova snage. Nasloni ga na vrata ka Sunčanoj, da ga ne bi mogao
zaboraviti kad on i Ždral budu polazili ka žutoj kući.
Nekoliko opitnih koraka ga uveri, još jednom, da sa Ždralovom ovojnicom može da hoda maltene
normalno. Činilo se da sad nema dobrih razloga da ne ponese lavor tople vode uz stepenište, gde bi se
mogao obrijati na svoj uobičajeni način. On opet uđe u kuhinju.
Vran je i sad bio na stolu. Nagnuo je glavu i pogledao ga jednim okom upitno. "Bi-mac gla-dan",
reče.
"I ja sam. Ali neću ponovo jesti dok ne prođe podne."
"Podne sad."
"Heh, pa valjda jeste." Svila podiže kružnu gvozdenu ploču sa rupe u kojoj je, na površini peći,
ležala, i zaviri unutra. Najzad se i njemu desilo da u peći vidi nekoliko neugašenih komada žara. On poče
blago duvati u njih i posipati ih odozgo komadićima skrcanog kaveza, pomišljajući da je ovaj vran očigledno
bistriji nego što je njemu u prvi mah izgledalo.
"Vran gla-dan."
Page 79
Sad je kroz grančice proplamsavala vatrica. Svila je u sebi raspravljao da li je tu potrebno pravo
ogrevno drvo i zaključio da nije. "Voliš li ti sir?"
"Voli sir."
Svila nađe lavor i stavi ga pod otvor pumpe za vodu. "Al tvrd je, da ti kažem. Ako očekuješ fin,
mekan sir, bićeš razočaran."
"Voli sir!"
"Dobro, neka ti bude." Mnogobrojni energični zamasi polugom pumpe bili su potrebni da bi voda
potekla, pa i tad tek curkom; ali Svila napuni lavor do pola, a onda, naknadno se setivši, napuni opet i šolju
ostavljenu za noćnog vrana.
"Sir sad?" raspitivao se vran. "Ri-ba gla-va?"
"Riblje glave nemam, nijednu." Izvadio je sir, koji se poglavito sastojao od kore, i ostavio ga pored
šolje. "Nego, pripazi ti na pacove, dok ja nisam tu. Vole i oni sir."
"Voli pacov." Noćni vran klepnu kljunom, probno, jedanput, kljucnu sir.
"U tom slučaju, nećeš biti usamljen." Voda u lavoru se jedva smlačila, a grančice ispod nje već su
dogorevale. Svila uze lavor i ponese ga prema stepeništu.
"Pacov gde?"
Zaustavio se i pogledao nazad, ka vranu. "Misliš, ti voliš njih da jedeš?"
"Da, da!"
"Aha. Tako. Mogao bi ti čak i da ubiješ pacova, pretpostavljam, ako nije suviše veliki. Kako se
zoveš?"
"Nema ime." Pažnja noćnog vrana opet se usmeri na sir.
"Trebalo je da to bude moj ručak, znaš. Sad ću morati da nađem ručak na nekom drugom mestu, ili
da idem gladan."
"Ti Svila?"
"Jest, tako se zovem. Verovatno si čuo da me doktor Ždral tako zove. Nego, daj, treba nam neko
ime za tebe." Razmotrio je ovo pitanje. "Mislim da ću te zvati Oreb - u Spisima se pojavljuje jedan gavran sa
tim imenom, a ti si kao nekakav gavran. Kako ti se sviđa ime?"
"Oreb."
"Dabome. Mošus je jednu svoju pticu nazvao po bogu, što je veoma rđav postupak, ali ne verujem
da je rđavo ako uzmemo ime iz Spisa pod uslovom da nije božansko, a naročito ime koje i u Spisima pripada
ptici. Dakle, Oreb."
Na spratu je, kod stočića za umivanje, trljao brijač o dugačku, tvrdu kožnu traku, tamo i amo, više
puta, da bi ga naoštrio. Bejaše to veliki brijač sa koštanom drškom, onaj koji je u majčinom niskom ormariću
ležao toliko godina i čekao da Svila dovoljno odraste da se počne brijati. On sada nasapuna lice i sastruga
crvenkasto-plavu bradu. Dok je čistio sečivo, palo mu je na um (to isto mu je padalo na um redovno, ber
jednom nedeljno) da je taj brijač gotovo sigurno pripadao njegovom ocu. Kao i toliko puta ranije, donese ga do
prozora da potraži na njemu neki trag vlasništva. Ali nigde se nije moglo videti ni ime vlasnika, niti ikakvi
inicijali, pa čak ni oznaka proizvođača.
Mejtera Ruža i Mejtera Nana su, kao što je bio njihov običaj po ovakvom vremenu, uživale u ručku,
sedeći za stočićem koji su iznele iz kenobe i postavile u senku smokvinog drveta. Svila je obrisao lice, prosuo
vodu koja mu je poslužila za brijanje, a onda im se pridružio u bašti.
Mejtera Ruža ponudi mu jednim pokretom stolicu koja bi normalno bila za Mejteru Mermer. "Zar
nam se nećeš pridružiti, Patera? Ovde imamo više nego dovoljno hrane za troje."
Zabolelo ga je to, baš kao što je, van svake sumnje, i bila njena namera. "Neću", reče Svila, "ali
trebalo bi da popričam sa tobom na trenutak."
"I ja sa tobom, Patera, i ja sa tobom." Mejtera Ruža poče svoje složene pripreme za ustajanje od
stola.
On hitro sede za sto. "O čemu je reč, Mejtera?"
"Želela sam se da ti o tome ispričam sinoć, Patera, ali nisi bio tu."
Pokraj samog Svilinog lakta bila je pletena korpa, prekrivena platnenom salvetom. Odatle se širio
miomiris kao iz samog Glavnog procesora. Očito je Mejtera Mermer jutros pekla testo i ostavila ishode svog
truda u pećnici u kenobi, sa uputstvima da ih Mejtera Nana izvadi čim ona i Ždral odu. Svila proguta pljuvačku,
promrmlja "Da", i pusti da razgovor o toj temi ostane na toj jednoj reči.
"A jutros mi je sasvim otišlo s pameti. Ni o čemu nisam mogla da mislim osim o tom groznom
čoveku, ocu te devojčice. Poslaću ti Roga po podne na disciplinski razgovor, Patera. Ja sam ga već kaznila, u
to možeš biti siguran. Sada ti on sam mora priznati svoju krivicu, to mu je završni deo kazne." Mejtera Ruža je
zastala, da bi završne reči ostavile što jači utisak; glavu je nagnula na jednu stranu, kao maločas vran, i
zagledala se u Svilu svojim jedinim zdravim okom. "Ali ako ti odlučiš da ga dopunski kazniš, ja neću imati
primedaba. To bi moglo delovati zdravo."
"Šta je uradio?"
Page 80
Sintetički deo usta Mejtere Ruže sada se povio oštro nadole - znak gađenja. Svila se, kao i u
nekoliko ranijih prilika, zapita da li ja starica, bolestima sva prorešetana, koja je nekad bila Mejtera Ruža,
uopšte još pri svesti. "Ismejavao je tebe, Patera, oponašao je tvoj glas i pokrete, i pričao gluposti."
"Je li to sve?"
Mejtera Ruža šmrknu i izvadi jednu svežu kiflu iz korpe. "Ja bih rekla da je to više nego dovoljno."
Mejtera Nana poče: "Ako sam Patera..."
"Još pre nego što se Patera rodio, ja sam se trudila da usađujem mladima pristojno poštovanje
prema svetom pozivu augura, pozivu koji je - kao i naš sibilski - osnovala lično Sveta Scila. Taj trud nastavljam
sve do dana današnjeg. Pokušavam, kao što sam oduvek pokušavala, da naučim svakog studenta, meni
poverenog, da poštuje mantiju, bez obzira na to kakav pojedinac, muškarac ili žena, tu mantiju nosi."
"To je pouka svima nama." Svila uzdahnu. "Vrlo dobro, razgovaraću s njim čim budem mogao. Ali
kroz nekoliko minuta odlazim. Moguće je da ću se vratiti tek kasno uveče. To sam hteo da vam kažem, da
kažem naročito Mejteri Nani."
Digla je pogled. U njenim smeđim očima, koje su se topile, videlo se pitnje.
"Biću zauzet, ali ne mogu znati koliko dugo. Pamtiš Njorku, Mejtera. Mora biti da ga pamtiš. Bio je
tvoj đak. Znam da si juče govorila Mejteri Mermer o njemu."
"Oh, Patera, pamtim, dakako." Malo, ne baš sasvim neprivlačno lice Mejtere Nane bilo je ozareno.
Mejtera Ruža šmrknu, a Mejtera Nana smesta obori pogled.
"Razgovarao sam s njim noćas, Mejtera, u vrlo kasno doba."
"Da, Patera?"
Svila klimnu glavom. "Ali zaboravljam nešto drugo što treba da ti kažem. Imao sam susret sa njim i
ranije te večeri, i ispovedio sam ga. On pokušava, i to po mom uverenju sasvim iskreno, da iziđe na bolji put u
životu."
Mejtera Nana opet diže ka njemu pogled, sav zračan od pohvale. "To je zaista divno, Patera!"
"Jeste, jeste divno; ali je znatno više ishod tvog truda, i truda Patere Štuke, nego mog. Ono što sam
hteo reći, Mejtera, jeste sledeće: kad sam poslednji put razgovarao s njim, on je nagovestio da bi mogao
danas doći ovde. Ako dođe, siguran sam da će želeti da iskaže svoje poštovanje tebi."
Čekao je da ona to potvrdi. Međutim, ona nije rekla ništa. Samo je sedela, sa rukama preklopljenim
u krilu, oborenog pogleda.
"Molim te, reci mu da veoma želim da ga vidim. Zamoli ga da me čeka, ako može. Ne verujem da
će on doći pre večere. Ako se ja do tad još ne vratim, reci mu da ću gledati da dođem što pre mogu."
Razmazujući bogati žuti maslac po još jednoj zlatnoj kifli, Mejtera Ruža reče: "Prošle večeri ti si već
bio otišao u vreme kad je Rog završio posao koji radi za svog oca. Reći ću i Rogu da te čeka."
"Siguran sam da hoćeš, Mejtera. Hvala vam obema." Svila ustade, osloni preveliku težinu na
povređeni zglob i bolno trznu licem. Za formalni egzorcizam, biće mu potrebni Hrazmološki spisi iz mantejona,
zatim slike bogova, naročito Pesa i Scile. I Sfikse, pokroviteljke ovog dana. Ova misao ga podseti na to da nije
dovršio molitve: a to baš nije pravi način da se stekne nečija naklonost.
Poneće onaj triptih koji mu je majka dala; sa triptihom bi mogle poći i majčine molitve.
Stupao je opet uz stepenice, sada svesniji svog skočnog zgloba nego što je bio ijednog trenutka od
kad mu je Ždral namestio ovojnicu. Razmišljao je: njega su obučavali samo za borbu protiv nepostojećih
đavola. Sećao se koliko se zaprepastio kad je shvatio da Patera Štuka bukvalno veruje u postojanje demona i
kad je Štuka čak progovorio, sa robusnim ponosom, o svojim ličnim pokušajima da osujeti njihove namere.
Pre nego što je stigao do vrha stepeništa, zažalio je što je ostavio Krvov štap u trpezariji. Sede na
krevet i odmota ovojnicu; bila je primetno hladna na dodir. Fljusnu je o zid nekoliko puta, najjače što je mogao,
a onda je opet namota. Onda izu cipelu i obu čistu čarapu i na to stopalo.
Krv će ga čekati u žutoj kući u Ulici lampiona. Sa Krvom bi mogao doći Mošus, ili neko jednako
gadan. Svila sklopi triptih, položi ga u kutiju od tikovog drveta, iznutra obloženu tkaninom bež boje, priteže
kaiševe kroz šnale, i izvuče iz kutije dršku na rasklapanje. Ovo je potrebno, kao i Spisi, koje će morati da uzme
pre polaska; Pesov gamadion već mu visi o vratu, a brojanice su mu u džepu. Moglo bi biti predostrožno da
ponese i sveto kandilo, ulje i još ponešto. Razmislio je o tome, odbacio pet ili šest mogućnosti, a onda uzeo,
ispod ćupa za vodu, ključ.
Noseći mladog orla na levoj ruci, zaštićenoj debelom navlakom od štavljene kože, Mošus je stajao
na neujednačeno belom pločniku pored Scilinog vodoskoka i osvrtao se, jednako uspravan i glave jednako
ponosito dignute kao ma koji gardista. Iz duboke senke trena sa stubovima ispred ulaza u vilu, oni ga gledaju:
Krv, Savetnik Lemur i njegov rođak Savetnik Loris, Komesar Simuliid, i još nekoliko drugih ljudi. Mošus, u
mislima, zatrese posudu sa kockama.
Ovaj orao već je priviknut da stoji na ruci i da prilazi mamcu. Upoznao je njegov, Mošusov, glas, i
naučio da ga povezuje sa hranom. Kad mu bude skinuta kapuljača sa glave, videće vodoskok, tekuću vodu u
Page 81
pokrajini u kojoj je bilo kakva voda sada retkost. Došlo je vreme da ovaj orao nauči da leti - ali Mošus ga tome
ne može učiti. Orao će se vratiti do drvene ploče na kojoj če ga čekati nasečeno meso. Ili se neće vratiti. Čas
je došao da se kockice hitnu.
Kroz pljuskanje vodoskoka, Krvov glas, jedva čujan, dopre do njega. "Ne požuruj ga."
To je neko pitao šta Mošus čeka. On uzdahnu, znajući da ne može još dugo da odlaže. Da
odugovlači ove trenutke, u kojima je ptica, koju možda više nikada neće videti, još njegova.
Nebo je prazno, ili bar tako izgleda. Nebeske zemlje su nevidljive iza beskonačnog trakastog bleska
sunca. Nevidljivi i Letači, ako ih ima. S one strane zida, iznad krošnji, daleke njive polako se povijaju ka visini,
penju kroz vazduh i tako, postupno, nestaju u plavetnilu. Jezero Limna, komadić ogledala umetnut u svitak,
svetlucav: đinđuva jeftino uramljena.
Vreme je da hitne.
Kao da je znao šta će se dogoditi, mladi orao se počeo vrpoljiti. Možus klimnu glavom, sam za
sebe. "Vrati se meni", prošaputa on. "Vrati se meni."
Onda, kao pod kontrolom nekog drugog (nekog boga koji voli da se meša, ili pod kontrolom Krvove
lude kćeri), njegova desna ruka pođe nagore. Nekom svojom, zasebnom voljom pokretana, ona dohvati
kapuljaču ukrašenu skerletnim perjem i strže je ptici sa glave.
Mladi orao podiže krila kao da će poleteti, ali ih onda opet sklopi. Možda je trebalo imati masku na
glavi, sada. Ako ga orao napadne, kljunom u lice, napraviće mu doživotni ožiljak, ili će ga čak i ubiti. Međutim,
ponos mu nije dozvolio da iziđe sa maskom.
"Aj, sokole!" Uzmahnuo je rukom, istovremeno je izokrećući, da bi ptica počela da pada napred. U
jednom deliću sekunde pomislio je da orao uopšte neće poleteti.
Udar krila naprosto ga je bacio unazad. Orao je leteo sporo i trapavo, vrhovima krilnih pera
bukvalno dodirujući bujnu travu pri svakom zamahu nadole. Do zida, pa zaokret na levo, pored kapije, i opet
levo, duž travnate staze. Mošus pomisli da mu se orao vraća.
Pravo u portal vile; tamo se posmatrači razbežaše kud koji, kao prepelice. Sad ako skrene oko
zgrade, pa ako se zaleti u zverinjak za mačke, misleći da je to 'štala' za ptice...
Hvatao je visinu, sad već jednaku visini zida, pa opet skrenuo levo. Pa opet levo, i evo ga, prolazi
iznad njegove glave, krila su mu daleka tutnjava. Hvata još veću visinu, i još mnogo veću, kruži i penje se,
koristi uzlazne struje sa ovog travnjaka, koji je više nego vreo, i sa krovova koji su maltene usijani. I još više
uzleće mladi orao, i još više, crn naspram drečavog svetla, i najzad se, kao njive i polja, gubi u ogromnosti
neba.
I kad su svi drugi otišli, Mošus je ostao. Šakama je zaklanjao oči od nemilosrdnog sunca. Mnogo
kasnije, Zec mu je doneo dvogled, i Mošus je osmatrao, i osmatrao, i nije video ništa.
10. MAČKA SA CRVENO USIJANIM REPOM
Lišena tajni noći, Ulica Lampiona opet je bila dobro poznata i bezbedna. Svila je njome često
prolazio pešice. Sada je prepoznao mnoge prodavnice, pa i široka, sveže obojena vrata žute kuće.
Krupna žena, koja je otvorila vrata odazivajući se Ždralovom kucanju, pokaza da je silno
iznenađena. "Zar tako rano, Patera. Ja tek što sam se probudila." Kao da želi da to i dokaže, odmah je
zevnula i zev samo ovlaš zaklonila rukom. Jednako je zevnuo i njen ružičasti penjoar, vibrantno vreo;
napupele obline tela, između razmaknutih usana penjoara, izgledale su mrtvački blede.
Pokraj nje je ka ulici potekao vazduh žute kuće, topao, natovaren stotinom bajatih parfema i
sirćetnim, neprijatnim mirisom prosutog vina. "Trebalo je da se ovde sastanem sa Krvom u jedan sat", reče joj
Svila. "Koliko je sad?"
Ždral kliznu mimo njih dvoje i uđe u recepciju.
Žena nije obratila nimalo pažnje na Ždrala. "Krv uvek kasni", reče ona neodređeno. Povede Svilu
kroz jedan niski svod pregrađen zavesom od drvenih perli koje su zazveckale. Uđoše u malu kancelariju.
Jedna vrata i jedan prozor bejahu otvoreni ka onom dvorištu koje je prošle noći zamišljao; ipak, činilo se da je
u kancelariji veća jara nego na ulici, napolju.
"Dolazili su nama isterivači đavola i ranije." Krupna žena sede u jedinu stolicu udobnog izgleda,
ostavljajući Svili drugu, napravljenu od lakiranog drveta, bez rukonaslona. On zahvalno sede, ostavi svoju
vreću na pod, položi kutiju sa triptihom preko butina, a Krvov štap sa glavom lavice stisnu između kolena.
"Zvaću nekog da ti donese jastuk, Patera. Ja ovde razgovaram sa mojim curama, a za to je tvrdo
sedište bolje. Ostanu budne, a pošto je sedište uzano, odma pomisle da su se ugojile, što najčešće i jes tako."
Uspomena na njegove pržene paradajze donese Svili novi ubod krivice, dobro zasoljen glađu. Da li
je moguće da neki bog govori kroz ovu aljkavušu? "Neka ostane ovako. I meni je potrebna pouka da manje
Page 82
volim svoj trbuh, a i svoj krevet."
"Želiš razgovarati sa svim devojkama odjednom? Tako je učinio jedan od onih pre tebe. Ili da ti
samo ja ispričam."
Svila odmahnu rukom. "Mene se ne tiče šta su ovi pojedinačni đavoli možda radili. Ako obraćamo
pažnju na njihove zlonamerne trikove, samo ćemo ih ohrabriti. Đavoli jesu; u ovoj kući dobrodošli nisu; to je
sve što znam, i sve što je potrebno da znam - i ja, i svi drugi ovde koji su voljni da sarađuju sa mnom."
"Dobro." Krupna žena podesi obilate jastuke u svojoj fotelji i zavali se u nju. "A ti u njih veruješ, a?"
Eto. Došlo je. "Da", reče Svila čvrsto.
"Jedan od ovih ranijih nije verovao. Molio se mnogo, i izveo celu paradu, znaš, sve ono redom, al je
mislio da smo poblesavili. Bio je otprilike tvojih godina."
"Doktor Ždral misli isto, a njegova brada je seda. Ne izražava se tako grubo, ali misli to. On veruje,
naravno, da sam i ja šenuo."
Mesnata žena se osmehnula gorko. "A-ha, to mi je jasno. Inače, ja sam Orhideja." Pružila mu je
šaku kao da očekuje da je on poljubi.
On se rukovao s njom. "Patera Svila, iz mantejona na Sunčanoj."
"Onaj stari mantejon? Je l' još otvoren?"
"Itekako je otvoren." Ovo pitanje podseti Svilu da bi uskoro mogao i ne biti otvoren; sada je,
međutim, bilo bolje ne pominjati to.
"E pa, mi sad nismo otvoreni", reče Orhideja. "Do devet. Znači, imaš dosta vremena. Al večeras
nam je najbolje veče, obično, pa bi dobro bilo da ti svršiš do tad." Najzad je primetila da on otklanja pogled i
povukla, bez učinka, rubove svog ružičastog penjoara.
"Trebalo bi da mi budu dovoljna dva sata da obavim uvode obreda i samu ceremoniju, pod uslovom
da imam saradnju svih. Ali možda je bolje da sačekamo da i Krv stigne. On mi je rekao sinoć da ćemo se ovde
videti. Naprosto osećam da će hteti i lično da učestvuje."
Orhideja ga je posmatrala suženim očima. "On te plaća?"
"Ne. Ovaj egzorcizam je moja lična usluga njemu - ali ja njemu, zapravo, dugujem i mnogo više od
toga. Da li je plaćao tim drugim egzorcistima koje pominješ?"
"Neki put on, neki put ja."
Svila se malo opusti. "U tom slučaju, nije nikakvo čudo što su sva njihova isterivanja đavola bila
neuspešna. Egzorcizam je sveta ceremonija, a takve se ne mogu kupovati niti prodavati." Videći da Orhideja
ne razume, on dodade: "Bukvalno sam to rekao. Ne mogu se prodavati, jer činom prodaje obred izgubi svu
svoju svetost. Ostane samo prizemno šarlatanstvo. A to se ovde, danas, neće događati."
"Al bi Krv mogo nešto da ti da, ipak?"
"Da, ako bi želeo. Pokloni ne menjaju prirodu obreda. Poklon se daje dobrovoljno ili se ne daje.
Presudno je da ne sme biti pogađanja o ceni, između nas; a toga nije bilo. Ja neću imati pravo da se žalim ako
ne dobijem nikakav poklon. Jesam li jasan?"
Orhideja klimnu glavom, ali oklevajući.
"Zapravo, ni ne očekujem nikakav poklon od Krva. Kao što rekoh, dugujem mu nekoliko dobrih
usluga. Kad me je zamolio da ovo uradim, bio sam - i ostajem - pun želje da mu to ispunim."
Orhideja se nagnula prema njemu. Sad je njen penjoar zinuo gore nego ikad. "Pretpostavimo,
Patera, da ovog puta uspe. Mogla bih ti i ja nešto dati, je l' tako?"
"Naravno, ako bi želela. Ali dugovati mi nećeš ništa."
"Važi." Zastala je, razmotrila to. "Naša velika noć je sfigdanom, kao što rekoh - zato i Krv, obično,
navrati danas. Da proveri stanje pre nego što otvorimo. Hieragdanom smo zatvoreni, znači ni tad ne može. Ali
navrati bilo kog drugog dana, ja ti dam propusnicu. Šta kažeš?"
Svila ostade bez reči.
"Razumeš šta kažem, a, Patera? Ne sa mnom. Nego sa bilo kojom drugom devojkom, s kojom god
hoćeš. E, onda, ako ti hoćeš njoj da daš neku sitnicu, da joj se nađe, utoliko bolje. Ali ne moraš, a kuća neće
zatražiti ništa." Orhideja opet razmisli. "Evo ovako da kažemo. 'Tuce tucanje.' To znači, godinu dana, po jedno
tucanje mesečno." Videći njegov izraz lica, ona nastavi: "A mogu ti nabaviti i dečka, ako to više voliš, al onda
treba da mi javiš unapred."
"Nećeš, jer onda ne moš vidiš bogove? To pričaju, a?"
"Tako je." Svila klimnu glavom. "Ehidna je to zabranila. Čovek može videti bogove kad se pojave na
našim Svetim prozorima ili može biti blagosloven decom tela. Ali ne može oba."
"Ma niko ne zbori o derištadi, Patera."
"Znam ja o čemu mi zborimo."
"Bogovi ionako više de dolaze. Bar ne u Viron. Onda zašto ne? Poslednji put su došli kad sam ja -
ma, ne, pre nego što sam se i rodila."
Svila klimnu glavom. "Ni ja nisam bio rođen, tada."
Page 83
"Onda, šta te briga? Ni tako ni tako neš boga da vidiš nikad."
Svila se tužno osmehnu. "Prilično smo se udaljili od teme, zar ne?"
"Ne znam, baš." Orhideja se počeška po glavi i osmotri nokte. "Možda jesmo. Možebit da nismo. Je
l' znaš ti da je ovo bio mantejon, jednom?"
Još jednom zanemeo od iznenađenja, Svila samo odmahnu glavom.
"Jeste. Naime, jedan deo, onaj ka Muzičkoj ulici. Al bogovi više nisu dolazili često, mada su u ono
vreme još po koji put dolazili. Zato je mantejon zatvoren, a vlasnici ove kuće su ga otkupili, srušili zadnji zid
njegov i spojili dve zgrade. Možda je zbog toga nastalo ovo sad, a? Pozvaću Fideju da ti pokaže prostorije. Ima
tamo još nekih stvari iz starog vremena, a ti uzmi i nosi, ako ti nešto od toga treba."
"To je veoma ljubazno od tebe."
"Ja sam dobra. Pitaj koga hoćeš." Orhideja zazvižda prodorno. "Sa'će Fideja. Ak'oćeš nešto da
znaš, nju pitaj."
"Hvala. Pitaću. Mogu li ostaviti moje svetinje ovde, dok mi ne zatrebaju?" Pomisao da će se sad
rastaviti od triptiha bila mu je nelagodna. "Da li će biti bezbedne?"
"Tvoj džak? Ma, sigurniji nego kod fiskala. Mož ostaviš i tu kutiju. Nego, opet se ja pitam. Ovo što je
bilo ovde, da nije zbog tog starog mantejona pozadi? Mi ga zovemo 'pozorište'. Je l' bi moglo to da bude
razlog?"
"Ne znam."
"Ja pitala jednoga od ovih drugih, a on kaže, ne. Al ipak, pitam se. Možda bogovi, kao, ne vole ovo
čim se mi ovde bavimo."
"Ne vole."
"Pa ti još nisi ništa ni video, Patera. Nismo mi tako rđavi kao što ti misliš."
Svila odmahnu glavom. "Ne mislim uopšte da ste rđavi, Orhidejo. Ne misle ni bogovi. Kad bi oni
mislili da ste rđavi, nikakvi vaši postupci ih ne bi mogli zbuniti. Oni se protive svakom zlu koje vi učinite - i koje
ja učinim - jer vide u nama potencijal za dobra dela."
"A ja mislila ovako: možda oni šalju tog đavola da nam se osveti." Orhideja opet zviznu. "Gde se
zaglavila ova!"
"Bogovi nam ne šalju đavole", reče joj Svila. "Oni, zapravo, satiru đavole gde god ih nađu. Brišu ih iz
Glavnog procesora. Tako, bar, predanja kažu. To stoji u Spisima, a ja Spise imam ovde, u vreći. Hoćeš da ti
pročitam taj pasus?" On posegnu da dohvati naočare.
"Ne. Samo mi ispričaj, tako da mogu da razumem."
"Važi." Svila malo poguri ramena. "Pes je, kao što znaš, stvorio svitak. Kad je svitak bio gotov,
pozvao je svoju kraljicu i njihovo petoro kćeri i dva sina, kao i nekoliko prijatelja, da zajedno stanuju ovde.
Međutim..."
Iza otvorenih, suncem ispunjenih vrata začu se krik užasa.
Orhideja skoči iz fotelje, pohvalnom brzinom. Hramljući malo, i ponavljajući u sebi Ždralovo
upozorenje da ne sme trčati, Svila pođe za njom, najbrže što je mogao.
I na prvom i na drugom spratu bila su mnogobrojna vrata, okrenuta ka dvorištu. Dok je pogledom
tražio odakle se krik začuo, Svila je imao utisak da čitave čete mladih žena, u svakoj mogućoj fazi svlačenja,
izviruju kroz te nizove vrata; izlaze napolje, vraćaju se unutra. Ali on na njih nije obraćao pažnju.
Mrtva žena ležala je na polovini klimavog drvenog stepeništa koje se spuštalo, veoma strmo, sa
ulegnute galerije iznad njih. Bila je naga, a prsti njene leve šake bili su stisnuti oko drške bodeža koja joj je
virila iz rebara, ispod leve sise. Glava joj je ležala pod tako oštrim uglom, nagnuta ka Svili, da se maltene činilo
da joj je vrat slomljen. Svili je njeno lice, na čudan način zgrčeno, bilo u isti mah užasavajuće i dobro znano.
Sasvim suprotno onome što je bio naučen da radi, Svila prvo pokri to lice maramicom, a onda poče
da njiše brojanicama.
Videći to, žene su se malo primirile, iako su bodež, rana i krv, koja je tako malo briznula iz rane, bili i
sad vidljivi.
Orhideja povika: "Ko je ovo uradio? Ko je ubo nožem?" a jedna crnka podnadulih očiju, razgolićena
maltene koliko i mrtva žena opružena niz stepenište, odgovori otežući reči: "Ona je, Orhidejo... ona se ubila
sama. Upotrebi mozak. Il ako nećeš, upotrebi oči."
Svila je kleknuo na stepenik krvlju isprskan, odmah ispod glave mrtve žene, i počeo njihati
brojanicama, prvo napred-nazad, a onda postrance, opisujući na taj način znak adicije. "Prenosim ti, kćeri
moja, oproštaj od svih bogova. Seti se sada reči Pesovih, koje bejahu: 'Moju volju činite, živite u miru, množite
se i moj pečat ne dirajte. Tako ćete izbeći gnev moj. Idite voljno, i sva zla koja ste ikad učinili biće vam
oproštena.' O kćeri moja, znaj da su me ovaj Pes i svi manji bogovi ovlastili da ti u ime njihovo oprostim. Ja ti,
evo, opraštam, poništavam svaki tvoj zločin i svaku nepravdu koju si učinila. Sve je izbrisano." Sada je
brojanicama iscrtavao znak oduzimanja. "Blagoslovena si." Klimnuo je glavom devet puta, kao što je obred
zahtevao, i iscrtao još jednom znak sabiranja.
Negde desno od njega jedan ženski glas zadihano je sipao psovke i vulgarnosti. "Šta Pes, jebo te
Page 84
Pes da te jebo, kurva kurvanjska je Pes, i Hidna kurva..." Svila je imao utisak da ta osoba i ne zna šta govori ili
čak uopšte i nije svesna da je počela da govori.
"Molimo ti se da oprostiš nama, živima", nastavi on, opet praveći znak sabiranja brojanicama iznad
maramice kojom je bila pokrivena glava mrtve žene. "Ja i mnogi drugi često smo ti nepravdu činili, kćeri moja,
strašne zločine i mnoge prestupe protiv tebe. Ne zadrži ih u srcu, nego u nevinosti počni život posle života, a
sve te nepravde zaboravljene neka budu." Opet znak oduzimanja.
Jedna prsata devojka je pljunula; njena kosa, sitno ukovrdžana, bila je boje zrelih malina. "Šta si
zapeo ti s time? Je l' ne vidiš da je gotova? Mrtva je, bre, ne čuje nijednu tvoju jebanu reč." Pri ovim poslednjim
rečima zagrcnula se i zaćutala. Svila je uvideo da je to ta ista koja je maločas psovala.
Stisnuo je brojanice jače i pogurio se dublje; bližila se izvršna tačka u njegovoj liturgiji oproštaja.
Sunce mu je gruvalo u vrat, kao da ga lično Pes Dvoglavi pritiska svojom plamtećom, gvozdenom rukom,
sabija ga u zemlju i jednovremeno zahteva, netremičnom pažnjom, da Svila savršeno izgovori svaku pojedinu
svetu reč i obavi svaku etapu obreda besprekorno. "U ime svih bogova, oprošteno ti je zauvek, kćeri moja.
Govorim ovde u ime Pesa Velikog, Ehidne Božanske, Scile Pržeće..." Ovde je bilo dozvoljeno napraviti pauzu,
da bi sveštenik došao do daha; Svila je tu mogućnost iskoristio. "Molpe Čudesne, Tartarosa Mračnog,
Hieraksa Najvišeg, Telksiepeje Misaone, Feje Žestoke i Sfikse Silne. Takođe u ime svih manjih bogova."
U jednom trenutku, neobjašnjivo, sunce se, i pored sve svoje žestine, izmenilo tako da je maltene
moglo biti zanjihani, dimljivi luster u 'Petlu'. Svila prošaputa: "Izvanaš ti, isto tako, oprašta, kćeri moja, jer ja
govorim i u njegovo ime."
Iscrtao je još jednom, poslednji put, znak sabiranja, ustao i okrenuo se ka dobro građenoj, mladoj
ženi sa malinovom kosom; na njegovo veliko olakšanje, bila je odevena. "Donesi mi nešto da je pokrijem,
molim te. Njen boravak na ovom mestu je završen."
Orhideja je saslušavala crnku sa podnadulim očima. "Je l' ovo njen nož?"
"Ti bi trebalo da znaš." Crnka, bez imalo straha, posegnu ispod ograde stepeništa i izvuče dugačku
kamu iz rane. "Ne bi ja rekla da je ovo njeno. Pokazala bi ona meni tako nešto, a ja ovaj nož nikad nisam
vidla."
Niz stepenice je sišao Ždral. Sagnuo se nad mrtvu ženu i pritisnuo prste na njen šačni zglob.
Sekundu ili dve kasnije čučnuo je i prislonio stetoskop na jednu stranu njenog tela.
(Ovo stanje, koje smrću nazivamo, mi toliko uporno odbijamo da priznamo, pomisli Svila ne prvi put,
da ono nikako ne može biti prirodno za nas.)
Izvlačenjem noža, curenje krvi iz rane se povećalo; ispod sve okolne oštre galame, Svila je čuo
kako krv mrtve žene pada sa stepenika na izlomljeni cigleni pločnik dvorišta. Bio je to zvuk nalik na
neujednačeno kuckanje pokvarenog časovnika.
Orhideja je kratkovido zurila u bodež. "Ovo pripada nekom muškarcu. Koji se zove Mačak."
Okrenula se ka dvorištu i povikala: "Ćuti, svi! Slušaj vamo! Je l' zna ijedna tipa po imenu Mačak?"
Jedna sitna, tamna devojka u pocepanoj džak-haljini priđe bliže. "Ja. On, tako, navrati."
"Je l' bio noćas? Kad si ga poslednji put videla?"
Devojka zatrese glavom. "Nisam sigurna, Orhidejo. Možda pre jedno mesec dana."
Mesnata žena se počela gegati ka toj maloj, držeći nož pružen napred. Mlađe žene sklanjale su joj
se s puta kao pačići ispred patke. "Je l' znaš gde stanuje? S kojom obično bude?"
"Ne znam. Sa mnom, ali ponekad sa Fidejom ako sam ja zauzeta."
Ždral je ustao, pogledao Svilu, odmahnuo glavom i sklonio stetoskop.
Krvov povik ih je sve iznenadio. "Šta je, bre, ovo ovde?" Za čitavu glavu viši od većine žena, nabijeno
građen, on uđe u dvorište krupnim koracima. Do neke mere je ličio na generala koji izlazi na bojište.
Pošto Orhideja nije odgovorila, devojka malinove kose uzvrati umorno: "Fideja je mrtva. Ubila se
maločas." Pod miškom je sad nosila čist, uredno presavijen čaršav.
"Zašto?" upita Krv.
Niko nije odgovorio. Devojka malinove kose je rastresla čaršav i dodala jedan ugao Ždralu. Zajedno
su raširili čaršav preko mrtve žene.
Svila je sklonio brojanice u džep i sišao niz stepenice, u dvorište. Govoreći napola samome sebi,
progovorio je: "Nije večno živela - nije čak ni koliko ja."
Orhideja se okrete i pogleda ga. "Dabome da nije. Aj sad ćuti."
Mošus je već uzeo bodež od nje. Osmotrio ga je pomno, a onda pružio Krvu da ga pregleda.
Orhideja objasni: "Tip zvani Mačak dolazi ponekad kod nas. Sigurno joj je on dao, ili ostavio u njenoj sobi."
"Il je ona ukrala od njega", reče Krv podrugljivo.
"Moje devojke ne kradu!" Kao toranj dugo potkopavan skrivenim izvorom vode, Orhideja se
rasplaka; bilo je nečeg užasnog, oseti Svila, u prizoru tog debelog, stvrdnutog lica koje se sad izobličilo poput
lica nekog ojađenog deteta. Krv joj udari dva šamara, prvo dlanom pa nadlanicom, ali bez ikakvog dejstva,
iako su oba udarca odjeknula od zidova dvorišta.
"Nemoj to ponovo uraditi", reče mu Svila. "Njoj neće pomoći, a tebi može škoditi."
Page 85
Krv nije obratio nimalo pažnje na njega. Pokazao je prstom ka nepomičnom obličju ispod čaršava.
"Ajde neko da skloni ovo sa vidika. Ti. Šenila. Dovoljno si velika. Diži je i nosi je u njenu sobu."
Žena malinove kose uzmače, drhteći. Dve mrlje karminom napravljene na njenim visokim
jagodičnim kostima sada su izgledale drečavo jake, nestvarne.
"Mogu li pogledati?" Svila spretno uze bodež iz Mošusovih ruku. Drška bejaše od izbeljene kosti, u
koju je bio užarenom iglom unet, pa zatim ručno obojen, crtež mačke, skerletne boje. Mačka je gordo stupala
napred, držeći u čeljustima majušnog crnog miša. Plameni rep mačke bio je obavijen oko cele drške. Svila
pođe za primerom crnke sa podnadulim očima, posegnu ispod ograde stepeništa i izvuče, ispod čaršava,
svoju maramicu. Vitko sečivo, koje se sužavalo ka vrhu, bilo je uglačano, ali bez ikakvog ugraviranog znaka.
"Maltene nov", promrmlja on. "Ne strašno skup, ali nije ni jeftin."
Mošus reče: "To može svaka budala da vidi", i uze bodež.
"Patera." Krv pročisti grlo. "Bio si prisutan. Verovatno si je video u trenutku kad je to uradila."
Svilin um je i sad bio usmeren na bodež. "Šta uradila?"
"Pa, kako se ubila. Aj se sklonimo sa ovog sunca." Pridržavajući Svilu za jedno rame, Krv ga
povede u senku, mrljama sunca prošaranu, ispod galerije. S puta im se sklonila grupa žena, maltene nagih,
koje su do tog trenutka stajale u krugu i brbljale.
"Ne, nisam video", reče Svila polako. "Bio sam unutra i razgovarao sa Orhidejom."
"To baš ne valja. Možda bi mogao malo bolje da razmisliš. Možda si ipak vido, kroz prozor, il tako
nešto."
"Ali se slažeš da je ovo bilo samoubistvo, a, Patera? Iako nisi baš očevidac?" Krvov ton isticao je
činjenicu da je to pretnja.
Svila se naslonio leđima na tesani brodski kamen, nastojeći da smanji opterećenje svom
slomljenom zglobu. "Kad sam ugledao njeno telo, ruka joj je još bila na nožu."
Krv se osmehnu. "To mi se dopada. Ako je tako, Patera, onda se slažeš da nema razloga da ovo
prijavimo."
"Ja da sam na tvom mestu, svakako ne bih rado prijavljivao." Sebi Svila priznade, i protiv volje, da je
sasvim siguran da ovde samoubistva nije bilo; da zakon zahteva da se ova nasilna smrt prijavi vlastima (mada
nije imao iluzija o tome koliko bi se vlasti potrudile oko smrti jedne takve žene), i da bi on, da je zaista na
Krvovom mestu, svakako pobegao najbrže što može - ali ni čast ni moral ne zahtevaju da on bilo šta od toga
kaže, jer bi bilo uzaludno, a i opasno po mantejon. Sve uklopljeno, savršeno razumno i logično; ali,
osmatrajući ovu svoju konstrukciju, on oseti talas prezira prema samome sebi.
"Mislim da se razumemo, Patera. Postoje tri ili četiri svedoka koje bih ja mogao izvesti, ako zatreba -
osobe koje su videle sam čin njenog samoubistva. Al ti znaš kako to, već, ide."
Svila prisili sebe da klimne glavom, u znak saglasnosti; do ovog trenutka nije znao da je i za pasivno
saučestvovanje u zločinu potrebna tolika odlučnost. "Verujem da je tako. Tri ili četiri ove mlade nesrećnice,
misliš ti. Međutim, njihovo svedočenje ne bi bilo mnogo ozbiljno shvaćeno; osim toga, one bi posle smatrale da
si u obavezi prema njima."
Po Mošusovim naređenjima, jedan čovek grubog izgleda, ćelaviji i od Krva, zamota telo mrtve žene
u čaršav, podiže ga i ponese kroz jedna vrata, koja mu je Mošus i pridržao, odmah iza ulaza u Orhidejinu
kancelariju.
"Tako je. Ni ja to ne bih mogao bolje iskazati." Krv nastavi tiše. "Imali smo mi ovde već previše
nevolja. Prošlog meseca nam triput dolazila Garda. Počinju da pričaju da bi mogli i da nam zatvore dućan. Ja
ću noćas morati da smislim neki način da se otarasim toga."
"Da ukloniš telo ove jadne mlade žene, to hoćeš da kažeš. Znaš, strašno spor sam bio, valjda zato
što nisam priviknut na druženje sa ovakvim ljudima. To je bila Fideja, zar ne? Tako reče jedna od ovih žena.
Sigurno je imala sobu odmah do Orhidejine kancelarije. Ili, bar, ja vidim da su Mošus i onaj čovek uneli njeno
telo tamo."
"Aha. To je bila Fideja. Ona je ponakad pomagala Orhideji u vođenju posla." Krv se okrete u
drugom pravcu i ode snažnim koracima preko dvorišta.
Svila ga je gledao. Prošle noći, Krv je samog sebe nazvao lopovom; sad Svila zaključi da je Krv
pogrešio - da je lagao, zapravo, da bi svom poslu dodao romantični oreol, mada bi stvarno i bio voljan da
krade, ako bi mu se ukazala prilika da to čini bez rizika; Krv je od one vrste ljudi koji smatraju da je krađa
pametna i koji su skloni da se hvale njome.
Ali činjenica je bila da je Krv naprosto trgovac - ali trgovac čija je roba, sticajem okolnosti, zakonom
zabranjena, što joj daje jednu posebnu, neizbežnu boju. To što se njemu, Pateri Svili, ne dopadaju takvi ljudi,
verovatno znači samo jedno: da ih ne razume onako dobro kao što bi, po svom zvanju, morao.
Trudio se da prestroji svoje misli, da premesti Krva (i sebe) iz kategorije kriminalaca u neku drugu.
Krv je svojevrsni trgovac, ili, recimo, komercijalista; jedna njegova službenica je ubijena, ali je gotovo sasvim
sigurno da to nije bilo po Krvovoj volji niti želji. Svila razmisli o mački ucrtanoj na drški noža; ona ga je
Page 86
podsetila na inkrustacije na malom igličaru. On izvuče to oružje da ga još jednom pogleda. I u jednoj, i u
drugoj polovini drške od slonove kosti, zlatni zumbuli. Zato što je oružje izrađeno za ženu zvanu Zumbula.
On ga opet ubaci u džep.
Krvovo ime... Da je bodež pravljen za Krva, slika na dršci bi, verovatno, prikazivala krv: okrvavljeni
bodež iste vrste, ili nešto tako. Mačak na slici držao je miša u ustima, a miševi, kad ih mačka tako ulovi, krvare,
dakako; ali on se nije mogao setiti da je na slici bilo krvi. Uostalom, uhvaćeni miš bio je veoma mali. Znajući da
nije slikar, Svila ipak zamisli sebe u ulozi slikara, autora koji je rezao i bojio tu sliku na nožu, i zaključi da je miš
dodat uglavnom da bi se videlo da je mačka stvarno mačka, a ne neka druga životinja iz roda mačaka, panter,
na primer. Drugim rečima, miš je bio nešto kao tablica sa naznakom ko je prikazan.
Mačor je bio obojen crveno, ali to nikako ne bi mogla biti krv; ni najveći miš ne bi toliko iskrvario.
Boja je, po svoj prilici, trebalo da nagovesti da taj mačak gori. Vrh njegovog podignutog repa bio je doslovno u
plamenu.
Svila zakorači od zida i za kaznu dobi sev bola. Spusti se na jedno koleno i odmota Ždralovu
ovojnicu. Maločas je napustio taj zid, a sad ga, bez krivice, ošinu nekoliko puta ovojnicom.
Kad je ovojnica bila opet pritegnuta oko noge, Svila ode u sobu pored Orhidejine pretrpane
kancelarije. Soba bejaše veća nego što je očekivao; nameštaj, ne bez ukusa. On pogleda polomljeno ručno
ogledalo na podu, zatim plavu kućnu haljinu koja je takođe ležala na podu, onda podiže čaršav sa lica mrtve
žene.
Krva je našao u privatnoj trpezariji, gde je ovaj sedeo sa Mošusom i grubim čovekom koji je preneo
telo. Razgovarali su o tome da li je mudro da žuta kuća ostane danas zatvorena.
Iako ga niko nije pozvao, Svila privuče sebi jednu stolicu i sede. "Smem li vas prekinuti? Imam jedno
pitanje i jedan predlog. Ni jedno ni drugo ne bi trebalo da vam oduzme mnogo vremena."
Mošus ga odmeri ledenim pogledom.
"Bolje da ne oduzme", reče Krv.
"Prvo, pitanje. Kud se denuo doktor Ždral? Maločas je bio sa nama, ali kad si ti otišao, potražio sam
ga i nisam ga našao."
Krv nije odgovorio. Grubi čovek reče: "On sad proverava devojke, da ne bi one nekom dale nešto
što već nema. Znaš šta hoću da kažem, Patera?"
Svila klimnu glavom. "Zaista znam. Ali gde on to radi? Postoji li nešto kao ambulanta..."
"Ide u njihove sobe. One moraju da se svuku i da ga čekaju u sobama. Kako sa kojom završi, tako
je ona slobodna da iziđe u grad, ako to želi."
"A, tako." Svila se, zamišljenih očiju, pogladio po vilici.
"Ako ga tražiš, verovatno je na spratu. On uvek prvo prođe sprat."
"Pa šta", reče Krv nestrpljivo. "Ždral se vratio na posao, molim fino, zašto ne bi. Mogao bi i ti, Patera.
Ja i sad želim da se ovde isteraju demoni, štaviše to je ovoj kući potrebnije nego ikad. Ajde radi."
"Evo, radim svoj posao", reče Svila. "To je to, vidiš, naime ovo je deo mog posla. Mislim da ti mogu
pomoći. Govorili ste o načinu da se oslobodite leša te jadne devojke. Ja kažem da je njoj mesto u zemlji."
Krv slegnu ramenima. "Uradićemo već nešto - neće biti pronađena, niti će ikome nedostajati."
"Hteo sam reći, treba da je sahranimo onako kako se i druge pokojnice sahranjuju", objasni Svila
strpljivo. "Prvo se, naravno, u mom mantejonu mora održati memorijalno žrtvovanje za nju. Sutra je scildan,
pa mogu da spojim to memorijalno prinošenje sa našim redovnim scildanskim prinošenjem. Imamo u
susedstvu jednog čoveka koji poseduje pristojna pogrebna kola. Već smo koristili njegove usluge. Ako nijedna
od ovih žena nije voljna da opere i obuče telo svoje prijateljice, ja ću naći jednu ženu koja je voljna da uradi i
taj deo posla."
Krv se široko osmehivao. Tapšao je Svilu po mišici ruke. "Pa ako neki zeznuti pandur zabode nos
unutra, mi mu samo kažemo: nema tu ničeg nepravilnog. Imali smo augura, a i pogreb, sahranili smo jadnu
devojku pristojno - šta se on trpa u našu žalost. Zaista si od koristi, Patera. Kad možeš pozvati tog tvog
drugara?"
"Pa, čim se vratim u mantejon, valjda, a to će biti čim isteram demone iz ove kuće."
Krv otrese glavom. "Ja oću da isfrljačim to odavde. Ona sibila s kojom sam pričao juče - zar ga ne
bi mogla ona pozvati?"
"E, dobro." Krv se okrenuo zgodnom mladiću pored sebe. "Moši, skokni do mantejona u Sunčanoj i
traži Mejteru Mermer..."
Svila mu upade u reč. "Ona će verovatno biti u kenobi. Ulazna vrata su prema Srebrnoj ulici ili
možeš ući kroz baštu i pokucati na zadnja vrata kenobe."
"I kaži joj da će sutra biti sahrana. I da odmah zove tog čoveka sa kolima, tako da taj pođe s tobom.
Kako se on zove, Patera?"
Page 87
"Čikov."
"E, dovedi Čikova i njegova kola ili, ako taj nije na raspolaganju, nekog drugog. Ne znaš šta se
desilo sa Fidejom. Doktor ju je pregledao, mrtva je, tu je naš Patera koji će nam srediti sve oko te sahrane,
ništa drugo ne znaš. Dovedi i tu ženu, ne verujem da bi ove fufe mogle da operu i obuku leš."
"Trstika", ubaci Svila.
"E, tu Trstiku ti dovedi i vozite se zajedno pogrebnim kolima, da bi ti pokazo tom tipu, Čikovu, gde
smo. Ako ženi treba nešto kao pribor za rad, nek ponese. Aj, sad."
Mošus klimnu glavom i žurno ode.
"A dotle ti, Patera, možeš da se vratiš tvom egzorcizmu. Jesi uopšte počeo?"
"Nisam. Tako reći tek što sam ušao u zgradu, ovo se desilo, a ja pre svega hoću da saznam mnogo
više o ispoljavanjima koja su ovde bila." Svila zastade, pogladi se po obrazu. "Kao što rekoh, tek sam stigao, to
je istina; ali već sam načinio jednu grešku. Rekao sam Orhideji da me ne zanima šta su đavoli radili - ili bi
trebalo da kažem, šta je đavo radio, jer po njenim rečima bio je samo jedan. To sam rekao zato što nas u
sholi uče da tako govorimo, ali mislim da u ovom slučaju to može biti greška. Potrebno je da ponovo
razgovaram sa Orhidejom."
Grubi čovek othuknu. "Ja ti mogu reći. Uglavnom je lupo ogledala."
"Stvarno?" Svila se nagnu napred. "Nikad ne bih pogodio. I šta još?"

"Cepao cicama odeću."
Grubi čovek pogleda Krva, koji reče: "A dešavalo se i da se naša cura ne ponaša prema mušteriji
onako, znaš, prijateljski, kako treba. Počne, recimo, da truća svašta, kao da je poludela. Naravno da se to tipu
ne dopadne. Možda su samo nervi, ali onda devojka loše prođe."
"A to se nama ne dopada", reče grubi čovek. "U oba ta slučaja ja sam tipa dobro namlatio, al to je
loše za posao."
"Nemate nikakvu predstavu o tome šta bi moglo biti uzrok toga?"
"Đavoli. To svako kaže." Grubi čovek opet pogleda Krva. "Džefe?"
"Pitaj Orhideju", reče Krv Svili. "Ona će znati. Ja znam samo ono što mi ona kaže. Ako će se
egzorcizmom postići to, da se svi osećaju bolje..." On slegnu ramenima.
Svila ustade. "Porazgovaraću sa Orhidejom ako budem mogao. Shvatam da je uznemirena, ali
možda ću moći da je utešim. I to je deo mog posla. Želeo bih kasnije da popričam i sa Šenilom. Tako se zove
ona sa vatrenom kosom, zar ne? Šenila?"
Krv klimnu glavom. "Šenila je verovatno već otišla, al vratiće se oko ručka. A Orhideja ima gore i
stan, iznad ove kancelarije."
Šenila otvori vrata Orhidejinog stana i uvede Svilu unutra. I sad obučena u ružičasti penjoar,
Orhideja je sedela na širokom kauču od zelenog satena, u velikoj trpezariji. Njeno tvrdo, teško lice bilo je isto
onako staloženo kao i kad su razgovarali u kancelariji u prizemlju.
Šenila mahnu rukom ka jednoj fotelji. "Sedi, Patera." Ona sede pored Orhideje i obgrli je jednom
rukom oko pleća. "On kaže da ga je Krv poslao gore da razgovara s nama. Ja sam se složila, ali ako ti kažeš
da bi bilo bolje kasnije, on će verovatno pristati da dođe kasnije."
"Nije mi ništa", reče joj Orhideja.
Gledajući je, Svila je u to mogao poverovati; činilo se da je uteha potrebnija Šenili.
"Šta hoćeš, Patera?" Orhidejin glas sad je bio oštriji nego što ga je zapamtio. "Ako ćeš sad da nam
pričaš da je ona otišla u Glavni procesor, i sve to tako, onda nemoj, to moš kasnije. Ako ti i sad treba neko da ti
pokaže kuću, Šenila će."
Na zidu je, levo od kauča, bilo ogledalo. Svila ga je nervozno pogledavao, ali u njemu se još nije
pojavljivalo ploveće lice. "Voleo bih da popričam s tobom nekoliko minuta privatno, to je sve."
Zatim, govoreći Šenili, dodade: "Nameravao sam da kažem da će to tebi dati priliku da se obučeš -
ovde vas ima toliko neodevenih - ali vidim da si se već obukla."
"Idi ti sad", reče Orhideja. "Bilo je lepo od tebe što si se brinula o meni, Šenila. Neću to zaboraviti."
Visoka devojka je ustala i zagladila suknju. "A baš sam se spremala da pođem u kupovinu, da
tražim novu haljinu, pre nego što se ovo desilo."
"Moram i sa tobom da razgovaram", reče joj Svila. "Biće dovoljno, takođe, nekoliko minuta. Možeš
me čekati, ako ti to više odgovara. Ako ne, veoma bih cenio tvoj eventualni dolazak u moj mantejon, večeras."
"Biću u svojoj sobi."
Svila klimnu glavom. "To će biti bolje. Izvini što ne ustajem; povredio sam zglob desnog stopala,
noćas." Gledao je Šenilu dok je izlazila, sve dok nije zatvorila vrata za sobom.
"Dobra cupi, a?" reče Orhideja. "Al bi više donosila da nije tolko visoka. Možda ti voliš baš tako
velike. Ili takve kukove?"
"Šta ja volim, zaista nije od značaja ovde."
Page 88
"Dooobri kukovi, a struk fini za devojku tako velikog rasta. A tek sise - najveće u ovoj kući. Siguran si
da se nećeš predomisliti?"
Svila odmahnu glavom. "Iznenađuje me da nisi pomenula njenu dobru prirodu. Mora biti u njoj
mnogo dobrog, inače ne bi došla da te teši."
Orhideja ustade. "Piće, Patera? Imam vino i šta sve ne u ovom ormančiću."
"Ne, hvala."
"Ja oću." Orhideja je otvorila ormarić i sipala rakiju boje slame u jednu nisku čašu.
"Izgledala je baš potišteno", reče Svila kao da nešto započinje. "Sigurno je bila Fideji bliska
prijateljica."
"Šenila je zarđala sto posto, da ti ja kažem, Patera, a takve su uvek tužne kad ne uzmu."
Svila pucnu prstima. "Znao sam da sam već čuo to ime negde."
Orhideja je opet sela, zavrtela brendi u čaši, udahnula njegov miris i onda ostavila čašu da stoji u
nesigurnoj ravnoteži na rukonaslonu kauča. "Neko ti pričao o njoj, a?"
"Jedan moj poznanik ju je samo pomenuo, to je sve." On odmahnu rukom, odbacujući to pitanje.
"Zar nećeš piti to?" Tek kad su ove reči izletele, setio se da je to pitanje postavio, istim rečima, Krv njemu,
tokom protekle noći.
Orhideja odmahnu glavom. "Ja ne pijem dok ne ode i poslednji mužjak. To je moje pravilo i ja ću ga
se držati, čak i danas. Naprosto, hoću da znam da je piće tu. Jesi li došao ovde da razgovaramo o Šeni,
Patera?"
"Nisam. Može li nas neko prisluškivati ovde? Pitam to za tvoje dobro, Orhidejo, ne za moje."
Ona opet odmahnu glavom.
"Čuo sam da u ovakvim kućama često postoje aparati za prisluškivanje."
"Nema to kod nas. A i da ima, ne b' bilo kod mene."
Svila pokaza prstom ka staklu. "Monitor može da prisluškuje šta se u sobi govori, a da se ne pojavi
na staklu; tako mi je, bar, rekao jedan od njih. Da li monitor ovog stakla izveštava samo tebi?"
Orhideja je opet držala čašu. Vrtela ju je tako snažno, da se piće unutra popelo do samog ruba. "To
staklo nijednom nije proradilo otkad sam ja vlasnica ove kuće, Patera. Volela bih da jeste."
"A, tako." Svila dohrama do stakla i bučno pljesnu šaku o šaku; svetla u sobi se pojačaše, ali se
nikakav monitor ne odazva. "Imamo mi ovakvo staklo u spavaćoj sobi Patere Štuke - hoću reći, u sobi gde je
on nekada stanovao. Trebalo bi da pokušam da ga prodam. Čovek bi očekivao da i staklo koje ne radi ima
neku vrednost."
"Šta želiš od mene, Patera?"
Svila se vrati u fotelju. "Ono što bih stvarno želeo, to je da pronađem neki taktičniji način da ovo
kažem. Ali ne pronađoh. Fideja je bila tvoja kćer, zar ne?"
Orhideja odmahnu glavom.
"Zar ćeš je se odricati čak i u smrti?"
Nije znao šta da očekuje: suze, ili histeriju, ili ništa - ali je bio spreman za sve to. Međutim,
Orhidejino lice kao da poče polako da se raspada, da gubi svaku koheziju, kao da ta usta, obrazi natekli od
šamara i tvrde oči boje lešnika više ne slušaju nikakvu zajedničku volju. Priželjkivao je da ona šakama sakrije
to grozno lice; ali nije to učinila. Zato on okrete glavu na drugu stranu.
Sa druge strane kauča nalazio se prozor. Svila mu priđe, razgrnu teške zavese i širom ga otvori.
Prozor je gledao na Ulicu lampiona. Iako bi Svila nazvao taj dan vrelim, povetarac koji sada uđe u Orhidejinu
trpezariju bejaše, činilo se, prohladan i svež.
"Otkud znaš?" upita Orhideja.
Svila se vratio, ćopajući, u fotelju. "Eto šta ne valja ovde. Nema dovoljno otvorenih prozora. To je
bar jedna od loših stvari ovde." Želeći da izduva nos, on izvuče maramicu, vide Fidejinu krv na njoj i hitro je
vrati u džep.
"Kako si znao, Patera?"
"Da li je to iko drugi znao? Ili bar nagađao?"
Orhidejino lice još je bilo izvan kontrole, zahvaćeno čudnim grčevima i trzajima. "Neki su ovde
verovatno pomišljali na to. Mislim da nikad nikome nisam rekla. Nisam ni postupala s njom ništa bolje nego sa
svima ostalima." Orhideja proguta vazduh. "Nego čak i gore, ako je ikad bilo ikakve razlike. Terala sam je da
mi pomaže i uvek sam vikala na nju."
"Neću te pitati kako je do toga došlo. To nije moj posao."
"Hvala. Patera." Orhideja je zvučala kao da se zaista zahvaljuje. "Uzeo ju je njen otac. Ja to nisam
mogla, ne tada. Ali on je rekao - rekao..."
"Ne moraš mi kazati."
Nije ga čula. "Onda sam je našla na ulici, znaš? Bilo joj je trinaest godina, ali je govorila da ima
petnaest. Nisam ni znala da je to ona." Orhideja se nasmejala, a taj smeh je bio gori od suza.
"Zaista nije potrebno da ovako mučiš sebe."
Page 89
"Ne mučim ja sebe. Želela sam da ovo nekome ispričam, još od kad je Sfiksa bila štene. A ti već
znaš, dakle, štete nema. Osim toga, ona je - ona je..."
"Otišla", reče Svila, dajući joj nedostajuću reč.
Orhideja odmahnu glavom. "Mrtva. Moja jedina živa, a ja više nikad neću rađati. Znaš li kako posluju
ovakva mesta, Patera?"
"Ne, ali valjda bi trebalo da znam."
"Manje-više kao gostionica sa sobama za izdavanje. Na nekim drugim mestima devojke su kao u
Alambreri, maltene. Ne dozvoljava im se izlaz, gotovo nikad. Čak im uzimaju sav novac. Ja sam u jednoj
takvoj kući provela blizu dve godine."
"Drago mi je da si pobegla."
Orhideja još jednom odmahnu glavom. "Nisam pobegla. Razbolela sam se, pa su me šutnuli
napolje. To je bila najbolja stvar koja mi se u životu desila. Hoću da kažem, Patera, da ovde ja ne držim
devojke tako. One same iznajmljuju svoje sobe. Svaka može da ode kad god hoće. Otprilike jedino što ne
mogu, to je da dovedu tipa unutra, a da on ne plati. Shvataš?"
"Nisam siguran."
"Recimo da sretnu nekoga napolju. Ako ga dovedu ovde, on mora da plati ovoj kući. Takođe mora
da plati i svako ko dođe da samo gleda. Večeras će doći, recimo, pedeset ili sto tipova. Svaki plati kući, a mi im
onda pokazujemo, dole u dvorani, sve cupi koje nisu zauzete."
"Pretpostavimo da ja dođem", reče Svila polako. "Ne ovako obučen, nego u običnoj odeći. I da hoću
jednu određenu ženu."
"Šenilu."
"Neku drugu."
"Možda Maku? Maka je ona mala, prilično crna."
"U redu, pretpostavimo da hoću Maku, ali ona neće da me povede u svoju sobu?"
"U tom slučaju ne mora", reče Orhideja tonom čestitosti, "a ti gledaj pa odaberi neku drugu. Al ako
bi ona to vrlo često radila, ja bi je izbacila napolje."
"Vidim."
"Samo ona ne bi odbila, Patera. Tebe ne bi. Skočila bi na tebe. I sve ostale isto tako."
Orhideja se osmehnula, a Svila, suočen sa posledicama Krvovih šamara, požele da ubije Krva.
Zumbulin azof je tu, ispod tunike... On odgurnu tu misao od sebe.
Orhideja je videla, ali pogrešno protumačila, njegov izraz lica; svejedno, osmeha joj nestade.
"Nisam stigla da ti dokraja kažem o Fideji, Patera. Smem li ja o njoj da nastavim?"
"Svakako, ako želiš."
"Kao što rekoh, našla sam je na ulici. Ja to ponekad radim, prošetam se malo i tražim, ako mi je
neka soba prazna. Tvrdila je da se zove Dalija - praktično nikad ti ne kažu pravo ime - i da ima petnaest. Ja,
ludača, ne da je nisam prepoznala, nego ni na kraj pameti."
"Razumem."
"Neko joj je, dan pre toga, dobro polupao brojčanike, znaš? I kažem ja njoj, slušaj, kod mene
stanuju mnoge devojke i niko ne sme na njih da digne ruku. Dođi, kažem, daćemo ti dobru vruću klopu,
besplatno, ti pogledaj, pa se sama uveri. A ona kaže, nema pare za kiriju. To one uvek kažu. A ja njoj kažem,
nema veze, verovaću ti na reč da ćeš kroz mesec dana da platiš. Ja tako svaki put kažem.
"Ostane ona, i prođe jedno godinu dana, kad, eno beži ona iz sale. Ja rekoh, šta je? Ona kaže,
došo njen otac, a on ju je terao da radi neke stvari za njega kad je bila mala, pa je zato i pobegla od njega.
Razumeš na šta mislim, Patera?"
Svila je klimnuo glavom, stežući pesnice.
"Rekla mi je njegovo ime, i kad ja odem u salu i pogledam, stvarno on. Tako sam saznala ko je ona
i posle nekog vremena, malo po malo, kazala sam i njoj sve." Orhideja se osmehnula, ali sad se Svila čudio
kako je moguće da ista reč, 'osmeh', pokriva i ovaj i onaj raniji izraz na tom licu.
"Sada mi je drago što sam to uradila. Zaista mi je drago. Rekla sam joj da ne očekuje nikakve
povlastice i zaista joj nisam nijednu pružala. Ili, bar, ne često. Jedno jesam - jedno jesam..."
Svila je čekao strpljivo, gledajući drugde.
"Počela sam da pravim rođendanske torte, za njen rođendan. I zvala sam je imenom Fideja, a ne
Dalija. To su ubrzo svi prihvatili." Orhideja rubom penjoara otapka suze sa očiju. "Eto, to je bilo. A ko je tebi
rekao?"
"Kao prvo, vaša lica su mi rekla."
Orhideja klimnu glavom. "Bila je divna. Svi su to govorili."
"Kad sam je ja video, nije bila divna, jer je na tom licu bilo još nešto, nešto strano. Ipak, uočio sam
da je to lice mlađa verzija tvog lica, iako je to mogla biti i slučajnost ili samo moja mašta. Sledećeg trenutka
čuo sam ime Fideja, koje znatno nalikuje na tvoje. Činilo mi se, štaviše, da bi žena koja se zove Orhideja
mogla izabrati upravo takvo ime, naročito ako je pre toga izgubila jednu kćerku. Jesi li? Ne moraš mi to reći."
Page 90
Orhideja klimnu glavom.
"Zato što je fideja cvet za koji, u narodu, postoji i drugo ime, a to je - večno-živak. Slično jednom
drugom cvetu, koji se zove nezaboravak. Kad sam pomislio na taj seoski naziv fideje, rekao sam, onako više
za sebe, da ona nije večno živela, a ti si rekla, dabome, da nije. Malo kasnije je Krv predložio da je ona sama
ukrala nož od koga je poginula, a ti si se rasplakala i tada sam znao. Ali, iskreno da ti kažem, i pre toga sam
bio manje-više siguran."
Orhideja je polako klimnula glavom. "Hvala, Patera. Je li to sve? Želela bih da budem sama neko
vreme."
Svila ustade. "Razumem. Ne bih te ni uznemiravao, da te nisam želeo obavestiti o tome da se Krv
saglasio da tvoja kćer treba biti sahranjena po pravilima Udruženja. Njeno telo biće oprano i obučeno -
pripremljeno za večni boravak, kako kažu ljudi koji se time bave - i preneto u moj mantejon, u Ulici sunca.
Službu božiju držaćemo sutra ujutro."
Orhideja ga je gledala sa nevericom. "Krv to plaća?"
"Ne." Svila do tog trenutka nije pomislio na troškove, iako je znao da se pri ispraćaju preminulih
izvesni troškovi neizbežno pojavljuju. Sve mu se zavrtelo u glavi; onda se setio da još ima Krvove dve karte,
koje je i inače nameravao da upotrebi za prinošenje žrtve na scildan. "Zapravo, da. Krv mi je ranije dao - dao
je mantejonu, trebalo bi da kažem - jedan velikodušan poklon. Iskoristićemo to."
"Ne, neće Krv." Orhideja teško ustade. "Platiću ja, Patera. Koliko?"
Svila prisili sebe na savršeno poštenje. "Prvo treba da ti kažem da mi često sahranjujemo
siromašne, od kojih neki nemaju ni jednu jedinu paricu. Bogovi su, u svojoj velikodušnosti, pomagali..."
"Nisam ja siromašna!" Orhideja pocrvene od ljutnje. "Bilo je dana kad sam bila prilično švorc. Zar se
to nije desilo svakome? Al sad nisam, a ovo je moje derište. Moju raniju sam morala... ma, jebo te, kasapčino,
bre! Kolko za dobru sahranu?"
To je bila prilika: ne samo da mantejonu uštedi sve troškove sahranjivanja Fideje nego i da
nadoknadi štetu zbog mnogih ranijih 'kupljenih', ali nikad plaćenih, grobova. Svila odbaci sve obzire, rešen da
ugrabi priliku. "Ako zaista nije nezgodno, dvadeset karata?"
"Ajmo nas dvoje u spavaću sobu, Patera. Tamo su knjige. Ajde."
Pre nego što je stigao da se usprotivi, ona je otvorila vrata i prešla u susednu prostoriju. Svila vide,
kroz vrata, izgužvani krevet, pretrpani stočić za ulepšavanje i sofu gotovo zatrpanu haljinama.
"Uđi, uđi." Orhideja se nasmejala; ovog puta u tom zvuku bilo je pravog veselja. "Kladim se da nikad
ranije nisi bio u ženskoj spavaćoj sobi, a?"
"Jesam jednom ili dvaput." Svila, oklevajući, stupi kroz vrata i pogleda dvaput postelju da se uveri da
tamo niko ne leži na samrti. Moglo se pretpostaviti da Orhideja vidi krevet kao mesto za odmor i telesno
uživanje, a možda čak i za ljubav. Svila je, međutim, mogao lako zamisliti svoju sledeću posetu, kroz deset ili
dvadeset godina. Sve postelje na kraju postanu samrtne postelje.
"Aha. U maminoj. Išo si kod mame u spavaću sobu, kladim se." Orhideja se sruči na sedište ispred
stočića za ulepšavanje, odgurnu desetak raznobojnih bočica i malenih ćupova i podiže ploču za pisanje,
obojenu zlatno-bronzanom bojom, na počasno mesto, tačno ispred sebe.
"A, to jesam, mnogo puta."
"I preturao si po njenim stvarima kad nije bila kod kuće. Znam ja šta vi muškići radite." Na ploči su
bili prstenovi za pridržavanje pera, pokraj mastionice. U njima je tavorilo bar dvadeset paunovih pera; sva su
bila otrcana. Orhideja uze jedno, pogleda ga i namršti nos.
"Mogu ti ga zarezati, ako želiš." Svila izvuče pernicu iz džepa.
"Da l' bi hteo? E, hvala ti onoliko." Okrenula se zajedno sa sedištem, koje je bilo obrtno, i pružila mu
pero. "Jesi li ikad oblačio njen donji veš?"
Svila, iznenađen, diže pogled sa pera. "Ne, nikad se nisam ni setio toga. Jesam jednom otvorio
ladicu i zavirio. Posle sam se toliko kajao, da sam joj sutra priznao. Imaš li nešto u šta bi padale ove cepke?"
"Ne brini o njima. Imao si dobru mamu, a? Je li još živa?"
Svila odmahnu glavom. "Hoćeš li široko zarezan vrh?" Orhideja nije odgovorila, a on, gledajući
raskokan i otrcan vrh njenog pera, odluči da joj zareže pero tako, kako je rekao. Širok vrh troši više mastila, ali
to njoj neće smetati, a traje duže.
"Moja keva je umrla dok sam ja još bila mala. Mislim da je bila dobra, ali ne pamtim je stvarno.
Patera, kad neko umre, je l' mož posle da se vraća i da viđa ljude do kojih mu je stalo, ako želi?"
"Zavisi šta hoćemo da kažemo pomoću te reči viđa", odvrati Svila. Vitkim sečivom svog peroreza sa
dugačkom drškom on odseče još jednu beličastu cepku sa pera. Bio je naviknut na guščija i na pera vrane;
ovo je bilo veće.
"Pa, da oni tebi govore. Malo ti dođu u posetu ili samo dozvole da ih vidiš."
"Ne."
"Šta ne? Zašto ne?"
"Hieraks je to zabranio." Svila joj vrati pero i zatvori majušnu 'torbu' za pisaljke. "Da to nije učinio,
Page 91
živi ljudi bi živeli po uputstvima mrtvih, pa bi i ponavljali njihove greške, uvek iznova."
"Ja sam se često pitala zašto ona nikada ne dođe da me vidi. Ali, znaš, onda su prošle godine, a da
na to ni pomislila nisam, i evo sad ću opet misliti, ali sad o Fideji, nadaću se da je Hieraks pusti bar jednom ili
dvaput, samo da je vidim. Sedi ovde na krevet, Patera, nabijaš mi nervozu."
Svila, nerado, zaravna čaršav žute boje kao u kanarinca i sede.
"Ti maločas reče, dvaes karte. Kladim se da je to najjeftinije što ima."
"Bilo bi skromno", priznade Svila, "ali ne prezira dostojno."
"U redu, a pedeset? Šta bi ona dobila za pedeset?"
"Tako mi bogova!" On razmisli. "Ne mogu biti potpuno siguran. Bile bi prinete bolje žrtve, sanduk
mnogo bolji, bilo bi cveće, pa formalni odar sa draperijama. Možda i..."
"Daću ja stotku", saopšti Orhideja. "Onda ću se bolje osećati. Sto karata, al da bude sve najbolje."
Zabode pero u mastionicu.
Svila zinu, pa zatvori usta i strpa pernicu u džep.
"I, čuj, možeš reći da sam joj ja bila majka. Hoću da to kažeš. Kako zovete ono kao balkonče gde vi
stanete i odatle govorite?"
"Ambion."
"E. Ja ovima ovde nikad nisam rekla, naravno - jer zna se šta bi onda devojke počele da pričaju o
njoj, i o meni, iza naših leđa. Nego im ti reci. Sutra. Sa ambiona. I da se ukleše u njen kamen."
Svila klimnu glavom. "Biće tako."
Orhideja je kitnjastim zamasima pera ispisivala nalog za isplatu. "Sutra, važi? U kolko sati?"
"Pomišljao sam da bude u jedanaest."
"Biću tamo, Patera." Orhidejino lice otvrdnu. "Sve do jedne ćemo biti tamo."
Zatvarajući vrata Orhidejinog stana za sobom, Svila je još odmahivao glavom. Šenila je čekala u
hodniku; on se zapita da li je prisluškivala i, ako jeste, koliko je čula.
"Hteo si da razgovaraš sa mnom?"
"Ne ovde."
"Čekala sam u svojoj sobi. Nisi došao, pa sam zato ja došla ovde, da vidim šta je."
"Naravno." Orhidejin platni nalog na sto karata bio mu je i sad u ruci; on ga presavi jednom i zavuče
u džep mantije. "Jesam li rekao da ću ostati samo nekoliko minuta? Zadržao sam se mnogo duže, na žalost.
Sad jedino mogu da ti se izvinim."
"Ipak hoćeš da razgovaramo u mojoj sobi?"
Svila je oklevao, a onda klimnuo glavom. "Moramo govoriti nasamo. Osim toga, rado bih video gde
je."
11. PRIZVANA
"To što je sad Orhidejin stan nekad je bilo za vlasnika i njegovu ženu", objasnila je Šenila. "Onda su
njihova derištad imala sobe do njih, najbliže; pa viša posluga, odmah za tim; pa čistačice, valjda. Ja sam
negde na sredini toga, što nije mnogo loše."
Svila skrete levo, za njom, u ustajali miris hodnika.
"Polovina ovih soba su dvorišne - naime, gledaju na dvorište, kao i moja. To nije mnogo dobro, jer u
su dvorištu ponekad velike žurke, pa ti smeta galama, osim ako ostaješ s njima sve do samog kraja, što ja
obično ne činim. A ako povedeš pijanduru gore u sobu, pa se on izbljuje - taj miris više nikad ne isteraš. I kad
pomisliš da je izvetrio, naiđe kišna noć i onda ti sve bude jasno."
Zaobišli su ugao.
"Ponekad oni jure za devojkama, po ovim drvenim galerijama duž prvog sprata, i eto cike i tutnjave.
Opet, ulične sobe ovog krila gledaju ka bočnoj uličici. Tu je prilična pomrčina, a i smrdi."
"A, tako", reče Svila.
"Znači, ni to nije mnogo dobro. Na tim prozorima moraju biti rešetke. Ja se radije držim ovoga što
imam." Stala je, izvukla ključ na kanapu između bujnih sisa i otključala jedna vrata.
"Jesu li ove sobe, posle tvoje, sada prazne?"
"Aha. Ne verujem da postoji nijedna prazna soba ovde. Orhi već mesec dana, ili više, odbija cupi
koje same dolaze. Imam ja jednu prijateljicu koja bi se rado uselila i čim neko ode javiću joj odma."
"Pa mogla bi možda u Fidejinu sobu." Šenilina soba nije bila ni upola onako velika kao Orhidejina
spavaća soba; glavninu raspoloživog prostora zapremao je vrlo veliki krevet. Duž zida, različiti sanduci za
čuvanje kućnih stvari i jedan veliki orman za odeću, sa naknadno dodatim gvozdenim okovom i katancem.
"Jest. Možda. Reći ću joj. Hoćeš da ostavim otvorena vrata?"
"Ne verujem da bi to bilo mudro."
Page 92
"Važi." Zatvorila je vrata. "Ali sad nismo zaključani, vrata ne rade tako. Neću da budem zaključana
kad je muškarac unutra, to ne valja. Hoćeš sesti na krevet sa mnom?"
"Kako god voliš." Sela je, a on se zahvalno spustio na jednu od škrinja. Štap sa lavljom glavom
stisnuo je između kolena.
"Dakle, šta je?"
Svila pogleda ka otvorenom prozoru. "Reklo bi se da bilo ko može da se došunja galerijom, stane
odmah pored tvog prozora... Bilo bi mudro da se uveriš da tamo sad nema nikog."
"Slušaj ti." Uperila je prst u njega. "Ne dugijem ti ništa, baš ništa. A ti mi ništa i ne plaćaš, nijednu
paru. Fideja mi je bila kao prijateljica, nismo se nešto mnogo svađale, pa kad sam videla kako si se potrudio
oko nje, smatrala sam da je to lepo od tebe, i onda kad si rekao da razgovaramo, pristala sam. Ali imam
posla, a noćas moram opet da budem ovde i da se preznojavam kao krmača. Prema tome, pričaj, i bolje će
biti da mi se dopadne to što imaš reći."
"A ako ti se ne dopadne, Šenila?" upita Svila blago. "Šta ćeš onda? Krknućeš nož u mene? Nije
verovatno: sad nemaš nož."
Njena blistavo nakarminisana usta su se otvorila, pa opet čvrsto zatvorila.
Svila se nasloni na zid. "Nije bilo mnogo nejasno. Da je pozvana Civilna garda, što je po zakonu,
valjda, moralo biti učinjeno, siguran sam da bi gardistima odmah bilo jasno. Meni je trebalo minut-dva da
shvatim, ali ja i nisam mnogo iskusan u takvim stvarima."
Njene oči su zaplamtele. "Sama je to uradila! Video si. Sama se... krknula." Šenila načini pokret
rukama ka svom struku.
"Video sam njenu šaku na dršci tvog bodeža, dabome. Jesi li joj ti namestila ruku tamo? Ili je
pokušavala da ga izvuče i tako umrla?"
"Ništa ti ne možeš dokazati!"
Svila uzdahnu. "Molim te, nemoj biti nerazumna. Koliko ti je godina? Ali pošteno."
"Kakve to veze ima ma sa čim?"
"Nikakve, po svoj prilici. Ali jednostavno se osećam, kad sam pored tebe, kao veoma star i mudar
čovek; kao kad sam pred decom u našoj palestri. Rekao bih da ti nisi mnogo starija nego neki od njih."
Šenila je nekoliko sekundi grickala usnu. Konačno reče: "Devetnaest, i to ti laćano kažem. Naime
koliko ja najpribližnije znam, trebalo bi da mi je devetnaest. Starija sam od mnogih drugih cica ovde."
"Meni je dvadeset tri", reče joj Svila. "Uzgred rečeno, zamolio bih te da me zoveš 'Patera'. To će mi
pomoći da stalno imam na umu ko sam. Šta sam, zapravo."
Šenila odmahnu glavom. "Zamišljaš da sam ja neka mentolka koja će da popuši sve što pružiš
prema njoj, a? Sanjaj, sanjaj. Znam ja i stvari o kojima ti ni pojma o pojmu nemaš. Nisam ubola Fideju. Sfikse
mi, nisam! A i ne možeš dokazati. Za čim ti, uopšte, juriš ovde?"
"U suštini, jurim za tobom. Želeo bih da ti pomognem, ako mogu. Svi bogovi znaju - Izvanaš zna, da
je trebalo da ti neko pomogne još odavno."
"A ti si mi pomoć!"
Svila uzdiže pleća, pa ih pusti da padnu. "Zaista nisam dosad mnogo pomogao; ali mi smo tek
počeli. Kažeš da znaš mnogo više od mene. Umeš li da čitaš?"
Šenila odmahnu glavom, usana tvrdo stisnutih.
"Vidiš, iako ti znaš mnoge stvari koje ja ne znam - to uopšte ne poričem - ipak se može kazati da
nas dvoje znamo različite stvari. Na primer, dovoljno si mudra da se lažno zakuneš u Sfiksu, jer znaš da ti se
zbog toga neće ništa desiti; i ja počinjem da pomišljam da bi trebalo to da naučim. Juče ujutro to ne bih smeo.
I sad, zapravo, jedva da bih se usudio."
"Nisam lagala!"
"Dabome da si lagala." Svila je položio Krvov štap preko kolena i nekoliko trenutaka proučavao
izgled lavičine glave. "Rekla si da ne mogu dokazati moju tvrdnju. U izvesnom smislu, to je tako. Na sudu, po
zakonu, ne bih mogao dokazati takvu optužbu, pod pretpostavkom da si ti bogata i ugledna žena. To nisi, ali ja
i nemam nameru da išta dokazujem ma kakvom sudu te vrste. Međutim lako bih mogao ubediti Krva ili Orhi da
si kriva. Dodao bih da si meni priznala, što zapravo i jesi. Orhi bi, verovatno, naredila onom ćelavku koji ovde
stanuje da te izudara i izbaci napolje. Neću pokušavati da nagađam šta bi Krv preduzeo. Možda ništa."
Devojka malinove kose i sad je jednako sedela na krevetu, ali je izbegavala da ga pogleda u oči.
"Mogao bih da ubedim i Civilnu gardu, ako bih baš morao. Bilo bi lako, Šenila, zato što nikome nije
stalo do tebe. Vrlo verovatno nikome nikad i nije bilo stalo do tebe, pa si zato sada ovde, zato živiš ovim
životom, u ovoj kući."
"Ovde sam zato što su ovde dobre pare."
"Ali ne bi više bile. Ne za tebe. Onaj veliki ćelavi - nisam saznao kako se zove - verovatno bi ti izbio i
neki zub. A šta bi tek Mošus uradio, ako bi mu Krv dao neograničenu dozvolu, to radije neću ni da pomislim.
Meni se on ne sviđa, možda imam predrasude protiv njega. Ti ga poznaješ mnogo bolje, siguran sam."
Page 93
Devojka na krevetu se oglasila samo jednim tihim, gotovo nečujnim zvukom.
"Tebe nije lako rasplakati, a?"
Odmahnula je glavom.
"Ali meni suze lako dođu." Svila se osmehnuo, i još jednom slegnuo ramenima. "To je još jedan od
mojih mnogobrojnih nedostataka. Ja sam na ivici suza još od kako sam kročio u ovu kuću, a ovo što me noga
boli, ne pomaže nimalo. Samo trenutak - izvini."
Srozao je crnu čarapu i skinuo Ždralovu ovojnicu. Bila je još mlaka na dodir, ali on šibnu njome
nekoliko puta po podu i opet je namota. "Da li da objasnim ja tebi šta se desilo, ili ćeš radije ti meni?"
"Ništa ja tebi."
"Nadam se da ću te navesti da se u tom pogledu predomisliš. Na kraju će, ipak, biti potrebno da mi
kažeš mnoge stvari." Svila zastade da pribere misli. "Dakle, ovako. Ovu nesrećnu kuću već duže uznemirava
jedna đavolica. Nazivaćemo je, zasad, tako, mada sam uveren da znam i njeno ime. Koliko ja shvatam,
posedala je, u raznim trenucima, nekoliko različitih osoba. Uzgred budi rečeno, da li su to sve bile osobe
nastanjene u ovoj kući? Ili je posednut i neko od gostiju? O tome niko ništa ne reče."
"Samo cure."
"Aha. A Orhideja? Da li je i nju obuzimalo? Nije to pomenula."
Šenila, još jednom, odmahnu glavom.
"Fideja? I nju?"
Odgovora nije bilo. Svila upita još jednom, nešto naglašenije. "Fideja?"
Otvoriše se vrata i Ždral pogleda unutra. "Tu si! Rekli su mi da se motaš ovuda. Kako zglavak?"
"Boli, prilično", reče mu Svila. "Omotač koji si mi pozajmio u prvo vreme je silno pomagao, ali..."
Ždral je čučnuo i počeo da pipa ovojnicu. "Dobra je i vruća. Nego, ti mnogo hodaš. Jesam ti rekao, il
nisam, da ne opterećuješ tu nogu?"
"Izbegavao sam hodanje koliko god je bilo moguće."
"E pa izbegavaj jače. Uostalom kad zaboli ozbiljno, to ćeš i sam poželeti. Kako ide isterivanje
vraga?"
"Nisam još ni počeo. Prvo ću ispovediti Šenilu, to je mnogo važnije."
Šenila pogleda Ždrala i odmahnu glavom: ne.
"To ona još ne zna, ali tako će biti", saopšti Svila.
"Jeste-da. Heh, bolje da ja odem, a vas dvoje to radite." Mali lekar ode i zatvori vrata za sobom.
"Pitao si o Fideji", reče Šenila. "Ne, koliko ja znam, nikad nije bila posednuta nekim demonom."
"Da ne menjamo mi temu tako brzo", reče Svila. "Hoćeš li mi kazati zašto se ovaj doktor toliko
zanima za tebe?"
"Ne zanima se on ništa za mene."
Svila načini podsmešljivi zvuk. "Ma, hajde. Jasno je da ima neko posebno zanimanje. Misliš da ću
poverovati da je došao da bi mene pitao za nogu? Došao je tražeći tebe. Niko osim Orhideje nije mu mogao
reći da sam ovde, a od nje sam otišao pre samo nekoliko trenutaka; tako reći, poslednje što mi je rekla bilo je
da želi neko vreme da bude sama. Nadam se, samo, da je Ždralovo zanimanje prijateljsko. Tebi su potrebni
prijatelji."
"On je moj lekar, i to je sve."
"Ne", reče Svila. "Jeste tvoj lekar, ali to nije sve. Kad smo Orhideja i ja čuli krik i izjurili u dvorište, ti si
bila sasvim obučena. Bilo je to veoma upadljivo, jer si bila jedina takva među prisutnim ženama."
"Pa, bila sam pošla u grad!"
"Da, baš to. Izlazila si i zato si bila sasvim obučena, što je za mene bilo veliko olakšanje -
podsmevaj se ti samo, ako ti je volja. Ja se nisam u prvi mah zapitao zašto si ti obučena, dabome, nego zašto
su sve ostale nage; odgovori su bili bezazleni i laki. Bile su budne do kasno u noć, a sad su se probudile i
čekale Ždrala; u svakom slučaju, moraju se svući da bi ih on pregledao; prema tome, nemaju razloga da se
uopšte oblače dok on ne ode.
Ždral i ja smo bili stigli samo nekoliko minuta pre toga, pa ipak si ti stigla sasvim da se obučeš; zato
sam i zapazio upravo tebe i zatražio da doneseš nešto da pokrijemo telo jadne Fideje. Očigledno proističe da
si bila već pregledana; ako je tako, on je tebe pregledao prvu. Moglo se pomisliti da je tvoja soba prva po redu
u hodniku, ali nije nego je približno na pola puta ka starom mantejonu koji se nalazi iza ove zgrade. Zašto je
pregledao prvo tebe?"
"Pojma nemam. Čak nisam ni znala da je bio prvo kod mene. Ja sam njega čekala, on je ušao. Ako
je sve u redu, pregled traje samo nekoliko sekundi."
"On ti prodaje rđu, a?"
Iznenađena, Šenila se nasmeja.
"Vidim da sam promašio - eto koliko ima koristi od logike. Ali Ždral ima rđu; pomenuo mi je jutros da
bi mi mogao dati rđu, da bih se osećao bolje. I Orhideja, a i jedan moj prijatelj koji te poznaje, rekoše da
uzimaš rđu; to dvoje ljudi nemaju nikakvog razloga da lažu. Pa i tvoje ponašanje kad si naišla na Fideju
Page 94
potvrđuje da si 'zarđala'."
Šenila kao da se spremala da nešto kaže; Svila je čekao, a ćutanje se nagomilavalo u zagušljivoj
sobi. Posle nekog vremena, ona reče: "Ajd, neka ja budem sasvim otvorena prema tebi, Patera. Ako ti kažem
laću, dal ćeš mi verovati?"
"Istinu? Da, verovaću."
"U redu. Ždral ne prodaje ni meni, ni ma kome drugom, rđu. Kad bi to pokušo, Krv bi mu razbuco
škembe, odma. Ko je za rđu, treba da kupuje od Orhi. Međutim, neke devojke kupe i kad iziđu u grad. I ja,
pokatkad. Nemoj to reći ovima."
"Neću."
"Inače, sto posto si u pravu, Ždral ima rđu i ponekad mi da malo, na primer danas. Mi smo prijatelji,
shvataš? Ja sam njemu dala malu uslugu nekoliko puta i nisam mu ništa naplatila. Zato on pregleda prvo
mene, a ponekad mi da i mali poklon."
"Hvala. I hvala što me zoveš Patera. To sam primetio, i to cenim, veruj mi. Želiš li sad da mi kažeš o
Fideji?"
Šenila tvrdoglavo odmahnu glavom.
"Pa, dobro. Rekla si mi da Fideja nikad nije bila posednuta, ali si lagala. Ona je, zapravo, bila
posednuta u trenutku smrti." Došao je čas, zaključi Svila, da se malo 'rastegne istina', što je opravdano ako je
iz dobrih namera. "Zar si pomislila da ja, ovlašćeni čitač božanskih znakova, mogu da gledam njeno mrtvo
telo, a da mi tako nešto promakne? Čim je Ždral otišao, ti si uzela jedan deo rđe koju ti je on ostavio, obukla si
se, izišla si iz svoje sobe kroz ona druga vrata i krenula si tom vašom drvenom stazom duž dvorišne strane
zgrade - vi to nazivate galerija." Svila zastade, kao da poziva Šenilu da nešto od toga ospori ako može.
"Ne znam gde si čuvala bodež, ali prošle godine u našoj sholi je otkriveno da jedna devojka nosi
bodež pritegnut elastičnim trakama uz butinu. U svakom slučaju, dok si silazila niz one drvene stepenike,
našla si se licem u lice sa Fidejom, koja je bila posednuta. Da nisi uzela rđu koju ti je Ždral dao, verovatno bi
vrištala i bežala; ali od rđe ljudi postaju odvažni i skloni nasilju. Otud i meni ova povreda skočnog zgloba,
zapravo; imao sam neka posla sa jednom ženom koja se nabila rđom.
"Iako si bila pod dejstvom rđe, Fidejin izgled te je užasnuo; shvatila si da je to susret sa demonom
koga se svi vi ovde bojite, i prva i jedina misao bila ti je da ubiješ. Potegla si nožekanju i krknula si Fideju, samo
jednom, tačno ispod najnižeg rebra, ali sa vrhom usmerenim nagore."
"Počela je da mi govori da sam lepa", prošaputa Šenila. "Pokušala je da me dira, da me mazi po
licu. Nije to bila Fideja. Mogla sam ja i Fideju da ubodem, al nikad ne bi zbog takvog nečeg. Uzmicala sam.
Ona je dolazila sve bliže, pa sam je ubola. Ubola sam đavolicu, a onda je na stepeništu ostala mrtva Fideja."
Svila klimnu glavom. "Razumem."
"Shvatio si za nož, a? Na to sam pomislila tek kad je bilo prekasno."
"Hoćeš reći, razumeo sam da slika simbolizuje tvoje ime. Da, to jesam. Razmišljao sam o
Fidejinom imenu od trenutka kad sam ga čuo. Nije sad potrebno da ulazimo u to, ali razmišljao sam. Ždral ti je
dao taj bodež, je li tako? Maločas si rekla da od njega ponekad dobiješ poklone. Taj bodež sigurno je bio
jedan od tih poklončića."
"Ti misliš da mi ga je on dao da bi me uvalio u nevolju. Nije uopšte tako bilo."
"Nego kako je bilo?"
"Jedna cupi je imala svog tipa, napolju. S njim je i sad. Pa, zapravo, većina nas ima nekog - je l' te
stvarno zanima ovo?"
"Da. Zanima me."
"Znači, jedne noći ode ona u grad, da se sastane s njim i da klopaju, valjda, ali dva tipa iskoče
odnekud i pokušaju da je povaljaju po zemlji. Ona potegne nož i iskasapi ih baš dobro. Tako bar ona priča. I
zapali ona iz te uličice, ali ostane krv na njoj.
"Lepo. Onda sam i ja poželela da imam nož, al ja o noževima ne znam mnogo, pa sam pitala
Ždrala gde bi se mogao nabaviti dobar, al da me prodavci ne prevare. On je rekao da ni on to ne zna, al kao
pitaće Mošusa koji kao zna sve o noževima i takvim stvarima. Sledeći put je stvarno doneo taj bodež, navodno
napravljen naročito za mene, mada je možda samo crtež urezan za mene."
"Jasno mi je."
"Znaš li, Patera, da ja cvet zvani šenila nikad nisam ni videla, niti znala da postoji, do prošle godine,
kad mi je Ždral doneo, u proleće, buket šenila za moju sobu? Ja sam sve do tada mislila da je 'šenila' samo
naziv za onaj ukrasni gajtan koji je ojačan žicom unutra. Cvet mi se strava dopao - tada sam ovako ofarbala
kosu. E, ali Ždral je još rekao da taj isti cvet ima u narodu i drugo ime, 'zapaljen mačorov rep'. Smejali smo se
oko toga, a kasnije sam dobila takav bodež. Momci često daju cicama takve poklone, to je kao znak
poverenja, jer, kao, ona neće takvim oružjem napraviti nikakvu glupost."
"Je li doktor Ždral bio taj prijatelj te devojke, koga si pomenula?"
"Ne. To je neko mlađi. Ne teraj me da ti otkrivam ko, ako ne želiš da nastradam." Šenila zaćuta,
stisnu usne. "Je, u kojoj sam rupi. Ovako ću nastradati još gore, a? Opet, ako ne kažem ko je on, on bi mogo i
Page 95
da mi pomogne, možda."
"Ma, neću te to pitati. Niti ću reći Orhideji, niti Krvu, osim ako bude neophodno da bi se spasao život
neke druge osobe. Kad bi ovde bio istražni odred Garde, valjda bih njihovom oficiru morao da kažem; ali nije.
Sada mi se čini da bi bila daleko veća nepravda da ti padneš Krvu u šake, nego da se provučeš bez kazne.
Pošto je to tako, puštam te da se izvučeš nekažnjena, ili maltene bez ikakve kazne, pod uslovom da učiniš ovo
što ću od tebe zatražiti. Služba za pokoj duše Fidejine biće sutra u jedanaest, u mom mantejonu u Sunčanoj
ulici. Orhideja će zahtevati da sve devojke prisustvuju. Mnoge će, sigurno, poslušati. Ja tražim da i ti dođeš
zajedno sa njima."
Šenila klimnu glavom. "Sigurno, Patera. Sto posto."
"I dok služba traje, želim da se moliš bogovima za Fideju, i za Orhideju, i za sebe samu. Hoćeš li to
učiniti?"
"Hieraksu? Važi, Patera, ako mi ti kažeš šta treba da se kaže."
Svila obema šakama čvrsto uhvati Krvov štap za šetnju, za krajeve, i poče ga savijati i ispravljati
rasejano. "Hieraks je uistinu bog smrti i kalde mrtvih, pa je, kao takav, najprikladniji za obožavanje na svakoj
sahrani. Biće, međutim, scildan, što znači da ne možemo prinositi žrtve samo njemu."
"Aha. Dobro, pa ja ionako znam samo jednu molitvu, onu koju zovu 'Scilina skraćena'. Da li će to biti
dovoljno?"
Svila donese odluku, ostavi štap po strani i nagnu se ka Šenili. "Postoji još jedan bog kome želim da
uputiš svoje molitve - veoma moćan. On bi mogao pomoći i tebi, i Orhideji, i jadnoj Fideji. Zovu ga Izvanaš,
Onaj Napolju. Znaš li išta o njemu?"
Ona odmahnu glavom. "Ja njima ni imena ne znam, osim što znam ko su Pes i Ehidna i kako se
zovu dani i meseci."
"Onda moraš sutra otvoriti svoje srce za njega. Moraš se moliti kao nikad u životu. Upućuj mu
zahvalnost što je bio dobar prema meni i ponavljaj mu uporno koliko je silno tebi - i svima nama u ovom
gradskom kvartu - potrebna njegova pomoć. Ako tako budeš radila, ako ga budeš dozivala molitvama
iskrenim, od srca, neće biti uopšte važno kojim rečima to činiš."
"Izvanaš, a. Aj, dobro."
"Sada ću te ispovediti, a to znači da ću skinuti sa tebe svu krivicu u vezi sa Fidejinom pogibijom i sa
svakim drugim zlom koje si možda učinila. Klekni ovde. Nije potrebno da gledaš u mene."
Polovina tog napuštenog mantejona bila je preuređena u malo pozorište. "Ima stari Prozor, još je
tu", reče Šenila, pokazujući prstom. "Odma iza pozornice, al mi uvek držimo jednu zavesu ispred njega.
Imamo, valjda, tri ili četri takve zavese široke kolko cela pozornica. Često zađemo iza Prozora da se osušimo
peškirom ili da se napuderišemo; e, a tamo ima mnogo, kao, cevi, koje vire iz zadnje strane Prozora i šire se
po podu."
Svila je bio na trenutak zbunjen. Onda je razumeo da su te 'kao, cevi' sveti kablovi. "Razumem",
reče on, "ali to što si opisala moglo bi biti opasno. Da li je iko nastradao?"
"Jedna cupi je roknula sa bine, jednom, al bila je sočno debela."
"Snaga Pesova izgleda da je zaista ugašena, ovde. Nije ni čudo. Pa, dobro." Ostavio je vreću i triptih
na sedišta. "Hvala ti, Šenila. Sad možeš ići u grad, ako želiš, mada bih ja više voleo da ostaneš, da bi
učestvovala u egzorcizmu."
"Ako želiš, ostaću, Patera. Nema štete ako zgrabim neku njamu u međuvremenu?"
"Samo napred."
Posmatrao ju je dok je odlazila. Onda je za njom zatvorio dvorišna vrata. Kad je pomenula hranu,
setio se sira koji je trebalo da posluži njemu kao ručak, ali je završio u kljunu onog vrana; štaviše, setio se i
svojih prženih paradajza. Šenila će sigurno otići preko puta, u radnju za prodaju peciva i testenina. On slegnu
ramenima i otvori vreću, rešen da sada ne razmišlja o hrani.
Međutim, u žutoj kući kao da postoji i kuhinja, tu negde. Ako Krv nije ručao, lako bi moglo da se desi
da pozove i njega, Svilu, na ručak, posle egzorcizma. Koliko je vremena prošlo od kad je sedeo ispod smokve
i gledao kako Mejtera Ruža klopa one sveže ispečene kifle? Nekoliko sati, svakako, ali njemu nije dala
nijednu: zaslužena kazna. Zaslužena.
"Neću - da - jedem", promrmlja on sam za sebe, odmotavajući krpe u kojima je nosio, u vreći,
fenjere i flašicu ulja. "Ne dok me neko ne pozove na ručak; tek tada ću od ovog zaveta slobodan biti. Sfikso
Jaka, na muci se poznaje ko je tvoj! Sad me čuj."
Možda će Orhideja želeti opet da razgovara s njim o aranžmanima za sutra; ako je suditi po njenoj
spoljašnjosti (što nije baš pošteno, reče on sebi), Orhi jede često i jede dobro. Lako bi mogla da ima pri ruci
činiju punu grožđa... ili tanjir prepun naseckanih bresaka...
Rukovođen, u znatnoj meri, željom da odvrati svoje misli od hrane, on uzviknu: "Gljivo, jesi li tu?
Čuješ li me, Gljivo?"
Odgovora nije bilo.
Page 96
"Znam sa si to bila ti, vidiš. Pratila si me, kao što si noćas i rekla da hoćeš. Prepoznao sam ti lice,
jutros, na licu Češljinog matorog. Jesi li ti pila njenu krv? Maločas videh tvoje lice, opet, na licu jadne Fideje."
Čekao je, ali nije čuo nikakav šapat u uhu, nikakav glas osim sopstvenog koji je odjekivao od golih
zidova načinjenih od brodskog kamena.
"Kaži nešto!"
Bremenita tišina ispunjavala je napušteni mantejon.
"Vrisak one žene dok sam ja sedeo u letelici, noćas, ispred žute kuće - to nije mogla biti puka
podudarnost. Demon je došao zato što sam ja došao, a taj demon si ti, Gljivo. Ne razumem kako to radiš, ali
znam da si ti."
Odmotavajući sledeći fenjer iz krpa, ugleda nešto što je maltene mogao biti Gljivin lobanjski osmeh.
Držeći po jedan fenjer u svakoj ruci, odgegao se na pozornicu da bolje osmotri obojeno platno iza nje, koje je,
moglo se pretpostaviti, bilo ta zavesa što ju je Šenila pominjala.
Na zavesi je bila naslikana gruba karikatura Kampionove slavne slike 'Pes na tronu'. Ovde je Pes
imao ne samo dve glave nego i dve erekcije; levom rukom držao se za jedan, a desnom za drugi polni organ.
Ispred njega bili su naslikani njegovi obožavaoci, čitava gomila njih; bavili su se svim perverzijama za koje je
Svila ikad čuo, ali i nekim za koje nikad nije čuo. Na originalnoj slici, dva Pesova talusa, moćne mašine jedne
posebne, divne maslačno-žute boje, dovršavaju rad na stvaranju svitka, naime sade svetu zlatku iza trona.
Ovde su talusi digli, između svojih nogu, svaki po jedan 'ovan' za probijanje zidina, ali opsceno izmenjen;
umesto Pesovog svetog drveta okićenog divnim beharima, iz zemlje štrči divovski falus. Na nebu dva
ogromna, mutna lica onog drugog, duhovnog Pesa, ali pohotljivo i komično iscerena.
Svila je pažljivo namestio plave fenjere na rub pozornice. Zatim je izvukao Zumbulin azof ispod
tunike. Želeo je da saseče tu ogavnost ispred sebe, da je iseče u param-parče, ali to bi gotovo sigurno uništilo
sve eventualne ostatke Prozora iza zavese. On pritisnu demona i jednim hirurškim rezom preseče ceo gornji
deo zavese, od zida do zida. Bljuvotina pade, sa teškim, potmulim udarom, i nestade u oblacima sopstvene
prašine.
Dok je Svila nameštao triptih ispred praznog, tamnog lica Prozora, u salu uđe Krv. Votivne svetiljke
su još jednom gorele ispred tog napuštenog Prozora; iz njihovih plavih staklenih valjaka, plavi plamenovi šibali
su ravno uvis, kao maleni, usijani mačevi. Iz četiri kandila, na četiri ugla pozornice, izvijali su se krivudavi, bledi
mlazići tamjanovog dima.
"Štooo to uradi, bre?" upita Krv.
Svila diže pogled. "Šta?"
"Pa, uništi nam kulisu, bre." Krv se pope uz tri stepenika s jedne strane pozornice. "Je l' imaš ti
pojma kolko to košta?"
"Nemam. I nije me briga. Ostvarićeš zaradu od trinaest hiljada karata na mom mantejonu. Možeš
upotrebiti neki delić toga da zameniš ovo što sam ja uništio, ako ti je volja. Ne preporučujem da tako postupiš."
Krv ritnu gomilu platna. "Niko od onih ranijih nije uradio ništa ovako."
"Niti svojim egzorcizmom išta postigao. Ja ću uspeti - ili, bar, imam razloga da verujem da ću
uspeti." Kad se uverio da je triptih tačno u sredini između dva fenjera, Svila se okrete Krvu. "Vas ovde muče
đavoli ili, bar, jedan đavo. Neću se sad zamajavati da objašnjavam koji. Nego, znaš li ti kako jedno mesto, ili
osoba, a to može biti bilo koja osoba, pada u vlast demona?"
"Bahhh! Ne verujem ja u demone, Patera. Niti u te vaše bokčiće."
"Je li ti to ozbiljno?" Svila se sagnuo da dohvati štap za hodanje, koji je od Krva dobio. "I juče ujutro
rekao si nešto u tom smislu, pa ipak imaš lep kip Scile u dvorištu svoje kuće. Video sam je."
"Bila je tu kad sam kupovao to imanje. Ali i da nije bila, mogao sam dati da se tako nešto napravi,
priznaću. Ja sam odan sin Virona, Patera, i to volim da pokazujem." Krv se sagnuo da razgleda tri slike. "Gde
je Pes?"
Svila pokaza.
"Ovaj vihor? Ja kolko znam, Pes je deda sa dve glave."
"Svaki likovni prikaz boga je, u konačnom sagledavanju, laž", objasni Svila. "Može biti podesna laž,
može čak biti i laž pobuđena dubokim poštovanjem; svejedno, u suštini je laž. Veliki Pes bi mogao odlučiti da
se pojavi kao, što ti reče, deda ili kao zavojita oluja - svitak vetra, što je najstariji likovni prikaz Pesa. Nijedna od
tih slika neće biti istinitija od ma koje druge - samo podesnija."
Krv se uspravi. "Počeo si mi pričati o demonima."
"Ali neću nastaviti, bar ne sad. Potrošio bih izvesno vreme, a ti mi svejedno ne bi poverovao baš
ništa. Međutim, uštedeo si mi jedno veoma nepoželjno pešačenje. Želim da pozoveš sve žive osobe, koje
ovde postoje, u salu. Moraš doći i ti, i Mošus ako se vratio, i Ždral, Orhideja, Šenila, onaj ćelavi, i sve mlade
žene, i sve druge osobe koje su možda tu. Dok ih ti sve dovedeš ovamo, moje pripreme biće završene."
Krv maramicom otapka znoj sa čela. "Ja ne primam naređenja od tebe, Patera."
"Onda ću ti reći ovo o đavolima." Svila oslobodi svoju maštu, dopuštajući joj da se vine ka
Page 97
nebesima. "Oni su ovde, i jedna osoba je već izgubila život. A oni kad okuse krv, dopadne im se. Mogao bih
dodati da nije nimalo neuobičajeno da oni deluju na osnovu verbalnih sličnosti, iako bismo ti i ja rekli da su to
samo igre rečima. Njima bi lako moglo pasti na um da ako je krv dobra, krv Krva može biti još bolja. Bilo bi
mudro da to imaš na umu."
Žene su pristizale u grupicama, po dve, po tri. Bile su radoznale i išle su manje-više dobrovoljno,
iako su ih Mošus i mišićavi ćelavko, koji se zvao Grgeč, terali. Uskoro su im se pridružili Čikov i Trstika, koji su
se dovezli iz Svilinog mantejona, uplašeni; veoma su se obradovali kad su videli Svilu. Na kraju su Orhideja
(sumorna lica, ali suvih očiju) i Ždral seli u poslednji red. Svila je sačekao da Krv, Grgeč i Čikov takođe sednu,
a onda je počeo.
"Dozvolite mi da opišem..."
Čavrljanje ženskadije potopilo je njegove reči.
"Tišina!" To je Orhideja ustala. "Tišina, bre, fufe, bre!"
"Dozvolite mi da opišem", poče Svila ponovo, "šta se ovde dogodilo i šta ćemo pokušati da
postignemo. Čitav svitak prvobitno je bio pod zaštitom Pesa Velikoga, oca bogova. Da nije, ne bi nikada ni
postojao."
Zastao je, pomno osmotrio lica dvadeset i nekoliko mladih žena ispred sebe; osećao se manje-više
kao da se obraća odeljenju Mejtere Nane u palestri. "Veliki Pes je planirao svaki delić svitka i naredio svojim
robovima da ga sazdaju, što su oni, pod njegovim nadzorom, i učinili. Na taj način su našim rekama data
korita, a tako je i iskopano naše duboko jezero Limna. Tako je zasađeno najstarije drveće i tako su izgrađeni
manetejoni u kojima treba Pesa da doznajemo. Vi sedite, dabome, u jednom takvom mantejonu. Kad je svitak
bio gotov, Pes mu blagoslov svoj dade."
Svila je opet zastao i u sebi izbrojao do tri, kao što je toliko puta činio u ambionu. Iskoristio je to
vreme da osmotri koje devojačko lice počinje da liči, makar i u najmanjoj meri, na lice one ludakinje. "Čak i
ako ste skloni da osporavate ovo što sam rekao, zahtevam da zasad prihvatite sve kao istinu, da bi nam uspeo
egzorcizam. Ima li ovde ikoga ko ne može prihvatiti ovo dosad rečeno kao istinu? Ako ima, molim da ustane."
Zurio je u Krva, ali ni Krv ne ustade.
"Vrlo dobro. Molim shvatite da nije samo svitak kao celina dobio Pesov blagoslov i zaštitu Pesovu.
Svaki pojedini delić svitka dobio ih je isto tako, a većina delića još i sad ih ima.
"Međutim, Pes povremeno, iz dobrih razloga, povuče svoj blagoslov sa pojedinih delova ovog svitka
koji je njegovo delo. Sa nekog drveta, ili sa neke njive, možda, sa neke životinje, osobe, ili čak sa celog jednog
grada. U ovom slučaju, bez Pesovog blagoslova svakako je ostala jedna zgrada - ova u kojoj smo sada i koja
se spojila sa susednom, žutom, tako da su te dve jedna celina koja je ostala neblagoslovena."
Ostavio je vremena da ovo utone. Pogledom je prelazio sa jednog lica na drugo. Sve Orhidejine
žene bile su srazmerno mlade; jedna ili dve, izvanredno lepe; mnoge, ako ne i većina, natprosečno lepe.
Nijedna nije ni najmanje ličila na Gljivu.
"Pa, šta to znači, možete vi pitati? Da li to drvo umire, da li taj grad izgori? Ne. Pretpostavite da
imate mačku, koja vas je ujedala i grebala sve dok je, na kraju, zgađeni, niste bacili na ulicu i za njom zatvorili
vrata. Ta mačka, koja je bila vaša, neće umreti, ili bar neće odmah, tu, da crkne. Ali kad se psi za njom stušte,
neće imati ko da je brani, a ako neki prolaznik poželi da je gađa kamenjem ili prisvoji, moći će to da uradi
nekažnjeno.
Tako je i sa onima od nas koji ostanu bez Pesovog blagoslova. Nekima od vas, znam, ovde se
dogodila posednutost demonom. Kroz nekoliko trenutaka ja ću zamoliti jednu osobu, jednu od onih koje su
bile posednute, da opiše kako je to izgledalo."
Jedna mala crnka na kraju prvog reda se iscerila; iako se malo šta na njenom licu izmenilo, Svili se
učini da sada vidi lobanju ispod tog lica. Opustio se; postao je svestan da mu sa dlanova curi znoj, da je
izrezbarena drška Krvovog štapa sva klizava od tog znoja, da su mu na čelu kapljice znoja toliko gusto
načičkane da samo što nisu pocurile u oči. Obrisa ih rukavom mantije.
"Ovaj predmet iza mene bio je Sveti prozor - ne verujem da je iko od prisutnih tolika neznalica da to
ne zna. Kroz taj nekadašnji prozor, Gospod Pes je zborio čovečanstvu. Tako bogovi rade i svi znamo da je
tako. Oni se nama obraćaju posredstvom tih Prozora koje je Pes Veliki izgradio za njih i za nas. Imaju bogovi,
naravno, i druge načine da nam nešto kažu; jedan od tih načina, ali ne jedini, jeste prenošenje znakova
posredstvom utrobe žrtvovanih životinja. To ne menja činjenicu da su Prozori glavni način. Pa zar je ikakvo
čudo, dakle, da je Pes povukao blagoslov kad smo dopustili da ovaj prozor, našom nebrigom, postane
neupotrebljiv? Kažem, mi, jer to uključuje i mene lično; mi, svaki muškarac i svaka žena u Vironu, dozvolismo
da se ta đavolska stvar odigra.
Pripremajući ovo isterivanje demona, ja sam učinio sve što sam igda mogao da popravim vaš
Prozor. Očistio sam i pritegnuo njegove spojeve, sastavio sam pokidana mesta na nekim kablovima, pokušao
sam i neke druge, teže popravke. Kao što vidite, pretrpeo sam neuspeh. Vaš Prozor bez svetlosti ostade, i bez
Page 98
života, za Pesa zatvoren, i mi se samo možemo nadati da će on primiti našu ispoljenu volju kao uspšešno delo
i vratiti blagoslov ovoj kući, za šta se molimo."
Nekoliko mladih žena iscrta rukom znak sabiranja u vazduhu ispred sebe.
Svila sa odobravanjem klimnu glavom, onda pogleda pravo malu crnku. "Sada ću se obratiti
neposredno đavolici koja je zašla među nas, jer znam da je ovde i znam da me čuje.
"Onaj bog veoma veliki, Izvanaš, stavio je tebe pod moju vlast. Imaš i ti prozor, kao što oboje
znamo. Ja mogu da ga zatvorim, i zabravim, da ti bude neprolazan, ako hoću. Odlazi iz ove kuće zauvek,
inače ću tačno to uraditi." Svila udari Krvovim štapom po podu. "Odlazi!"
Mlade žene su se trgle, mnoge su bučno udahnule vazduh, a sa lica one tamne polako nestade
iscerenost. Bilo je to (reče Svila sebi) kao da je imala temperaturu, koja pred njegovim očima popušta, tako da
i groznica nestaje.
"Sad sam govorio dosta o sadašnjosti. Orhidejo, pitah Šenilu pre nekog vremena da li si ti ikad bila
posednuta, a ona mi reče da nisi. Je li to tačno?"
Orhideja klimnu glavom.
"Ustani, molim te, i reci dovoljno glasno, da svi čuju."
Orhideja ustade i pročisti grlo. "Ne, Patera. To se meni nikad nije desilo, a i ne želim da se desi."
Nekoliko cura se zakikotalo.
"Nikad se više neće desiti nijednoj od vas. Mislim da vam to mogu obećati i, evo, obećavam.
Orhidejo, ti znaš kome se to desilo ranije. Kaži kome."
"Violeti i Krasulji."
Svila učini pokret štapom. "Zamolio bih da one ustanu."
One to neradio učiniše. Violeta je bila višeg rasta od većine, a Krasulja mršava i ne mnogo lepa.
"To nije sve", reče Svila. "Znam da je prisutna bar još jedna. Ako si bila posednuta, molim te ustani,
iako te Orhideja nije imenovala."
Krv se smeškao u zadnjem redu; ćušnuo je laktom Mošusa, koji se takođe osmehnuo, ne prestajući
da čisti nokte vrhom jednog dugačkog noža. Žene su zurile jedna u drugu, neke su se šapatom dogovarale.
Polako ustade ona mala crnka.
"Hvala ti, kćeri moja", reče Svila. "Da, ti si ta. Da li je đavolica otišla?"
"Mislim da jeste."
"I ja sam uveren da jeste. Kako se zoveš, kćeri moja?"
"Maka, Patera. Ali još se ne osećam sasvim kao pre."
"Vidim. Znaš, Mako, Orhideja te je pomenula u razgovoru sa mnom, danas, verovatno zato što..."
Umalo da se zaleti i kaže: zato što si, fizički, suprotnost Šenili; u poslednjem trenu se preusmeri da kaže nešto
drugo. "...si tako privlačna, veoma privlačna. To može biti u nekoj vezi sa demonskom posednutošću, mada ne
znam sigurno. Kad ti se to dogodilo, Mako?"
"Pa, sad, ovde."
"Govori glasnije, molim te. Mislim da te nisu svi čuli."
Maka progovori jačim glasiom. "Sad mi se desilo i trajalo je dok nisi reko ono 'odlazi', Patera."
"A kako si se osećala, Mako?"
Mala crnka poče drhtati.
"Ako te to toliko plaši, ne moraš nam reći. Da li bi radije da sedneš?"
"Bilo je ko da sam mrtva. Više mi ni do čega nije bilo stalo i bila sam mlogo daleko, iako sam ostala
ovde. Vidla sam sve iste stvari, al one su značile sasvim nešto drugo, to ne umem da objasnim. Ljudi su bili
šuplji, ko odela bez nikog unutra, svi sem tebe."
Violeta reče: "Ja sam imala moje najbolje ukosnice u kosi i jednu sam ostavila na lavabo. Nisam
htela, ali ipak sam to uradila, a cev iz lavaboa nekako se ispružila nagore i pojela moju ukosnicu, onu stvarno
dobru sa tirkizom na vrhu, a ja sam mislila da je to smešno."
Svila klimnu glavom. "A ti, Krasuljo?"
"Meni se letelo, pa sam poletela. Ustala sam u krevetu, i kao skočila, i onda sam kao letela po sobi.
Tip me je udarao, al mene je bilo baš briga."
"Da li je to bilo prošle noći? Jedna od vas bila je noćas posednuta. Da li si to bila ti, Krasuljo?"
Mršava žena nemo klimnu glavom.
"Da li si ti vrisnula noćas? Ja sam bio prisutan - bio sam ispred kuće, u Ulici lampiona, a neko je
unutra vrisnuo."
"Ne, vrištala je Fideja. Ponovilo se, ali tako što sam počela da bacam stvari. Letenje je bilo onaj prvi
put. Prošlog meseca."
Svila klimnu glavom. Njegovo lice izgledalo je zamišljeno. "Hvala ti, Krasuljo. Takođe treba da
zahvalim, i zahvaljujem, Maki i Violeti. Do današnjeg dana ja nikada nisam imao prilike da razgovaram ni sa
jednom osobom koja je pretrpela posednutost demonom. Ovo što ste mi ispričale možda će mi mnogo
pomoći."
Page 99
Gljiva je otišla ili se, bar, nije mogla sada primetiti ni na jednom licu ispred njega. Kad su se sreli u
Ulici sunca, Krv mu je pomenuo posedanje, uz napomenu da 'to i neki ljudi mogu'; sad se Svila zapita nije li
Krv bar izdaleka naslućivao da je taj demon, koji uznemirava žutu kuću, njegova sopstvena kćer. Svila zaključi
da će najbolje biti da mu sad ne ostavi mnogo vremena za razmišljanje o takvim stvarima.
"Sad ćemo otpevati onu pesmu koju treba i kasnije da pevamo, kad započne naša ceremonija.
Ustanimo, svi. Uhvatite se svi za ruke. Krve, ti i Mošus morate pevati sa svima nama. Hodite napred i spojite
ruke svoje."
Većina prisutnih nije znala tekst. Svila ih je počeo učiti kako ide refren, a kako prve tri strofe. Posle
izvesnog vremena načinio je od njih pristojan hor, kome je Mošus, inače tako ćutljiv, doprinosio vrlo dobrim
tenorom.
"Dobro! Ovo nam je bila generalna proba. Kroz koji minut počinjemo glavnu ceremoniju. Početak je
napolju, na ulici. Ova mala glinena posuda sa bojom i ova četka..." Svila ih podiže da svi vide. "...već su
osveštane i ovoj kući posvećene. Petoro vas, odabrani među onima koji ovde stanuju, mora da učestvuje u
popravljanju šupljeg krsta koji je nacrtan na pročelju prema Muzičkoj ulici; za to vreme mi ostali ćemo pevati.
Bilo bi najbolje da se među tih petoro nađu sve tri devojke koje su bile posednute. Posle toga, tri puta ćemo
obići oko kuće, u povorci, a onda ćemo se još jednom ovde okupiti, da izvršimo konačno isterivanje."
Napolju, dok su iznenađeni ulični mangupčići blenuli i prstima pokazivali žene, od kojih su mnoge i
sad bile samo delimično odevene, Svila je odabrao još dva predstavnika, i to dve sitne i mršave devojke, iz
grupe onih za koje mu se činilo da čitav ovaj posao shvataju najozbiljnije. Na otvorenom prostoru Muzičke
ulice 'Himna svim bogovima' zvučala je nejako i tanko, ali, ipak, prolaznici koji su iz radoznalosti zastali da
gledaju šta se radi skinuli su šešire i kape dok su Krv i Grgeč podizali na svoja ramena jednu po jednu od tih
pet devojaka. Obojile su sva četiri gamadiona; tako je krst, do tada gotovo sasvim ispran sa pročelja, ponovo
zablistao. Kad su ispod njega iscrtale i liniju podloge, Svila je spalio četku i ostatak boje u najvećem kandilu.
"A žrtvu da prineseš, ništa?" reče Orhideja. "Oni drugi su to činili."
"Upravo prinesoh", reče joj Svila. "Ne mora se na žrtvu prinositi samo živa zver. Upravo si videla
jedno žrtvovanje nečega što nije živo i nije životinja. Ako bi bio potreban još jedan egzorcizam ovde,
ponudićemo životinju, a sveti znak ćemo iscrtati još jednom, i to njenom krvlju. Razumeš li ti žrtvovanje,
razumeš li zašto radimo sve ovo? Ja polazim od pretpostavke da je zlo biće ušlo u kuću kroz ova vrata, ka
Muzičkoj, zato što je to jedini spoljašnji ulaz u vaš oskrnavljeni mantejon."
Orhideja neodlučno klimnu glavom.
"Dobro." Svila se osmehnu. "Drugi deo naše ceremonije samog isterivanja demona biće svečani
marš tri puta oko celine ovih dveju građevina; za to vreme ja ću čitati iz Hrazmoloških spisa. Možda bi bilo
najbolje da svi vi stupate iza mene, a četvorica muškaraca da se rasporede na takva mesta da mogu da
održavaju red."
Poče govoriti jače, da ga čuju sve žene. "Neće biti potrebno da marširate u korak kao vojska. Ali
biće potrebno da ostanete u koloni, jedna iza druge, i da slušate ono što ja čitam."
Izvadio je naočari, obrisao ih rukavom i stavio ih na nos. Jedna od mladih žena se zasmejala
nervozno.
Da li bi se Zumbula smejala kad bi ga videla sa ovim malim, uvek nekako zamrljanim cvikerima na
licu? Sigurno da bi - ona se smejala i manje smešnim pojedinostima, dok su bili zajedno. Prvi put mu pade na
um da se onako smejala možda zato što je bila srećna. Tada je i on bio srećan, mada nije imao za to dobrog
razloga.
Pročistio je grlo, nastojeći da se tačno priseti tih emocija. Ne, ne srećan: radostan.
Radostan. Svila pokuša da predstavi sebi kako bi to izgledalo kad bi njegova mati ponudila Zumbuli
bledu, zelenkastu limunadu koju su svake godine pili u najvrelijim danima. Ovaj pokušaj propade potpuno.
"Demon čini nasilje prvo sebi samome, kad čir postane i, ako se može tako reći, rak na svitku,
voljom svojom; jer na bilo šta u svitku okomiti se besomučno, znači odvojiti se od tog svitka, i od prirode svitka
koja je u krajnjem gledanju polubožanska, a u kojoj su sadržane različite prirode svih drugih stvari. Drugo,
demon čini nasilje sebi kad okrene leđa ma kom dobrom ljudskom biću, pa ga zatim napadne sa namerom da
nanese zlo."
Svila je rizikovao: bacio je pogled iza sebe. Orhidejine šake bile su sklopljene u molitvi, a mlađe
žene išle su iza nje u manje-više urednoj jedinačnoj koloni, iako se činilo da se neke naprežu da bi ga čule. On
nastavi da čita jačim glasom.
"Treće, demon čini nasilje sebi kad god podlegne zadovoljstvu bola. Četvrto, kad igra neku ulogu,
bilo da glumi da je neko drugi, ili da samo kazuje stvari neiskrene i neistinite. Peto, kad se kreće ili dela čini,
uvek nesvrhovita..."
Kad su bili na polovini trećeg, poslednjeg obilaska, jedan prozor se rasprsnu iznad njih, tako da na
Ždrala, koji je bio blizu začelja njihove sada već neuredne kolone, pade pljusak stakla. "To je samo odlazak
đavolice, ništa više", poče Svila govoriti ženama, tonom umirivanja. "Nemojte sad vrištati."
Orhideja je stala i zagledala se u rasprsnuti prozor. "To je jedna od mojih soba!"
Page 100
Jedan ženski glas progovori sa tog prozora, čvrst, pun vibracija, snažan kao grom. "Pošaljite tog
vašeg augura gore, kod mene!"
12. NJORKA PLAĆA RUČAK
Bilo je to najlepše žensko lice koje je Svila ikada video. Lebdelo je iza stakla u Orhidejinoj trpezariji,
iznad samo naznačenih obrisa vrata i ramena; osmeh na tom licu bio je u isto vreme nevin, pozivajući i
senzualan. Te tri komponente ujedinile su se i dale neki novi kvalitet, nepoznat i nesaznatljiv, poželjan, ali i
zastrašujući.
"Gledala sam te... Gledala sam da te nađem. Svila? Svila. Kakvo divno ime! Uvek sam, uvek volela
svilu, Svilo. Hodi bliže meni i sedi. Hramlješ, videla sam te. Privuci stolicu staklu. Popravio si naš upropašćeni
Prozor, ne sasvim, ali si ga delimično popravio, i on je sad deo ove kuće, tako si rekao, Svilo."
On je još klečao, pognute glave.
"Sedi, molim te. Hoću lice da ti gledam. Zar me ne poštuješ? Trebalo bi da radiš ono što ti kažem."
"O, da, Boginjo Veličanstvena", reče on, ustajući. Ovo ne bi mogla biti Ehidna; ova je suviše lepa, a
reklo bi se i suviše ljubazna. Scila ima osam, ili deset ili dvanaest ruku; ali on ne vidi ruke. Sfiksa - danas je
sfigdan...
"Sedi. Ima jedna stoličica iza tebe, vidim je. Veoma je lepo od tebe što si popravio naš terminal."
Njene su oči bile neke boje koju on još nikada nije video: bila je to plava boja, ali tako duboka da se
bližila crnoj, mada nije postala stvarno crna, pa čak ni stvarno tamna. Očni kapci bili su joj tako teški da se
činilo da je slepa.
"Htela sam još tog trenutka da ti se pokažem, ali nisam mogla. Čula sam te i videla, ali nisam mogla
da se pojavim. Mislim da nema energije za zrak. Neće da se upali, nikako. Baš je to razočaravajuće. Možda
možeš učiniti i više?"
Klimnuo je glavom, zanemeo.
"Hvala. Znam da ćeš pokušati. Popravljajući ono, popravio si i ovo, rekla bih. Ali ne da je
prašnjavo..." Nasmejala se, i taj smeh bejaše zvon nekih dalekih, predalekih zvona izlivenih od nekog metala
dragocenijeg nego što bi zlato ikada moglo biti. "Zar nije smešno kako sam razbila onaj spoljašnji prozor?
Proizvela sam odgovarajući zvuk i nastavila da ga stvaram sve dok nije prslo. Jer, čula sam da si napolju i da
čitaš nešto. Prvi put kad sam te pozvala, nisi stao. Pretpostavljam da me nisi čuo?"
Želeo je da pobegne; umesto toga, samo je odmahnuo glavom. "Ne, Boginjo Veličanstvena.
Strašno mi je žao."
"Ali ovo moje staklo obrisati ne mogu. Obriši mi staklo, Svilo, pa ću ti oprostiti."
"Ako samo... na mojoj maramici ima krvi, Boginjo Veličanstvena. Možda u sobi..."
"Ne mari. Osim ako je još mokra. Uradi kako sam ti rekla. Hoćeš li?"
Svila izvadi maramicu, zamrljanu Fidejinom krvlju. Prilazio je staklu i pri svakom koraku mu se činilo
da će se on sam, Svila, rasprsnuti u plamen ili kao dim razići po vazduhu.
"Gledala sam ja njega jednom kad je ubio hiljadu. Muškaraca, većinom. Bilo je to na trgu. Ja sam
gledala sa balkona. Naterali su ih da svi kleknu, okrenuti ka njemu, a kad su bili mrtvi, neki su još ostali u
klečećem položaju."
Činilo se da je do krajnosti bezbožno trljati takvom maramicom, dronjavom, krvavom, te predivne
crte lica. Uklonio je prašinu. Sad su izgledale stvarnije od njega samog. Nije ovo Molpa; Molpi kosa pada
preko lica. Nije ni...
"Meni je došlo da padnem u nesvest. Ali on me je gledao sa svog balkona. A taj je bio na znatno
većoj visini i imao zastavu iznad one stvari gore. Iznad onog malog zida. Tada sam boravila u kući jednog
njegovog prijatelja. Toliko sam stvari videla tih dana. Sad me to više uopšte ne grize. Jesi li mi prineo neku
žrtvu danas? Ili juče? Nekog od onih velikih, belih zečeva, ili belu pticu?"
Žrtve su je identifikovale. "Nisam, Kipris", reče Svila. "To je moja greška; prineću čim budem u
mogućnosti."
Opet se nasmejala, još uzbudljivije nego pre. "Nemoj se mučiti oko toga. Ili pusti da one žene to
rade. Ja hoću da mi ti služiš na neke druge načine. Ćopav si. Zašto ne sedneš sad? Kad te ja molim? Postoji
stoličica iza tebe."
Svila je klimnuo glavom i progutao knedlu. Našao je da nije lako smisliti šta da kažeš u prisustvu
boginje, pogotovu kad tvoje oči pokazuju tako upornu sklonost da odlutaju ka njenom licu. Trudio se da se bar
seti njenih svojstava "Povredio sam skočni zglob, o Boginjo Kipris. Noćas."
"Iskočio si kroz Zumbulin prozor." Njen osmeh postade malčice širi. "Izgledao si kao veliki crni zeka.
Stvarno ti to nije bilo potrebno. Znaš, Svilo? Ne bi te ona stvarno povredila onim velikim mačem, niti bilo čime
drugim. Ti si se njoj dopao, Svilo. Bila sam u njoj, pa znam."
Duboko je udahnuo. "Morao sam, Blaga Kipris, da bih sačuvao moć da vas vidim."
Page 101
"Znači, zato što vas Ehidna pod tim uslovom pušta da nas vidite u Svetim prozorima. Kao dete."
"Da, Blaga Kipris. Ona ispoljava tu veoma veliku dobrotu i omogućuje nam to."
"Jesam li ja prva, Svilo? Nisi nikad ranije video boga?"
"Nisam, Blaga Kipris. Ne na ovaj način. Nadao sam se da ću videti, možda kad ostarim, kao Patera
Štuka. Onda juče na igralištu... Pa noćas. Ušao sam kod te žene, u njenu sobu za oblačenje, bez kucanja, i
video sam boje na staklu koje se tamo nalazi, boje koje su izgledale kao božanske boje. Do tog časa ih
nijednom nisam video, ali nam je rečeno kako izgledaju. Morali smo da učimo te opise napamet i da ih
recitujemo." Svila zastade, da dođe do daha. "A meni se činilo - oduvek mi se činilo, još otkad sam koristio
staklo u sholi, da bi i bog mogao koristiti staklo. Mogu li ja da ispričam njima, u sholi, o ovome?"
Kipris je ćutala nekoliko trenutaka. Njeno lice je bilo setno. "Ne bih rekla... Ne. Ne, Svilo. Ne reci
nikom."
Ne ustajući, naklonio se.
"Bila sam tamo protekle noći. Da. Ali ne zbog tebe. Nego samo zato što se ponekad igram sa
Zumbulom. Podseća me na ono kakva sam nekad ja bila, ali to neće još dugo potrajati. Ona ima već dvadeset
tri. A ti, Svilo? Koliko je tebi godina?"
"Dvadeset tri, Blaga Kipris."
"Eto. Vidiš. Ja sam te podstakla. Znam da jesam." Odmahnula je glavom, jedva primetno. "Tolika
apstinencija! A sad si video boginju. Mene. Da li je vredelo truda?"
"Jeste, Voleća Kipris."
Onda se nasmejala, oduševljena. "Zašto?"
Pitanje je ostalo da visi u tišini trpezarije, u kojoj je bilo vrelo kao u peći. Svila je pokušavao da
nekako razbudi svoju pamet. Najzad reče, zastajkujući: "Mi toliko nalikujemo na zveri, Kipris. Jedemo i
razmnožavamo se; ostavimo potomstvo i umremo. I za najskromnije učešće u višem postojanju vredi se
žrtvovati u ma kojoj, pa i najvećoj meri."
Čekao je da ona progovori. Kipris je ćutala.
"Ono što Ehidna traži od nas zapravo nije veliko žrtvovanje, čak ni za muškarce. Oduvek sam
smatrao da je to samo simbolično, maleno odricanje, da bismo joj pokazali - da bismo svima vama pokazali -
da ozbiljno mislimo. Pošteđeni smo hiljada svađa i poniženja, a pošto nemamo sopstvenu decu, sva deca su
naša."
Osmeh je postepeno nestao sa njenog divnog lica, a zamenila ga je tuga, takva da je njegovo srce
počelo da tone. "Neću više razgovarati sa tobom, Svilo. Ili bar ne uskoro. Ne, ipak hoću, uskoro. Love me..."
Njen savršeni lik se rastopi u ples boja.
Ustao je i otkrio da je, u svojoj tunici, znojem natopljenoj, sav hladan, i pored silne vreline u
prostoriji. Zapilji se odsutno kroz rasprsnuti prozor, onaj isti koji je otvorio kad je razgovarao sa Orhidejom.
Možda su ga bogovi - Kipris lično, možda - naveli da onako opširno otvori; ali Orhideja ga je zatvorila čim je on
izišao. Trebalo je da pretpostavi da će ona tako postupiti.
Stresao se, prožet osećanjem da se budi iz sna.
Praznu kuću kao da je ispunjavala užasna tišina. Nejasno se setio priče da su kuće koje pohađaju
aveti tiše od svih drugih kuća i da takve ostaju sve dok duh ne počne da hoda. Sad su svi, dabome, napolju,
gde ih je i ostavio, čekaju ga u Lampionskoj, a on neće moći ništa da im kaže.
Dočarao je sebi kako sad, dole, oni izgledaju: stoje u povorci, ali ne urednoj, ćute i gledaju jedni
druge, ili možda ne gledaju ništa. Koliko su čuli kroz prozor? Sasvim je moguće da nisu čuli ništa.
Poželeo je da skače, da viče, da hitne Orhidejinu još i sad nedirnutu čašu rakije kroz prozor, ili na
staklo na kome sad nije bilo ničeg. Umesto svega toga, samo je kleknuo, iscrtao znak sabiranja u vazduhu i
ustao uz pomoć Krvovog štapa.
Napolju ga je Krv čekao sa zahtevom da mu objasni koja ga je to žena pozvala. Svila odmahnu
glavom.
"Nećeš da mi kažeš?"
"Ti ne veruješ u bogove, a ni u đavole. Zašto bih ti pričao nešto čemu bi se ti samo podsmevao?"
Jedna žena, čija je kosa bila toliko beljena da je postala žuta poput Sviline, uzviknu: "Ono nije bio
nikakav đavo!"
"Ne smete ni reč reći o onom što ste čuli", reče joj Svila. "Nije trebalo da čujete ništa."
Krv reče: "Trebalo je da Mošus i Grgeč nađu svaku žensku u kući i da isteraju sve njih, sve do
jedne, na ovu tvoju priredbu. Ako su propustili ijednu, ja hoću da znam za to." Okrete se Orhideji. "Poznaješ
svoje cure. Jesu li sve ovde?"
Klimnula je glavom, lica stegnutog. "Sve. Osim Fideje."
Mošus je zurio u Svilu kao da bi ga najradije ubio; Svila ga pogleda u oči, pa se okrete na drugu
stranu. Govoreći jakim glasom, za celu grupu, on reče: "Nismo dovršili treći obilazak. Potrebno je da to
učinimo. Vratite se na svoja mesta, molim." Kucnuo je Krva po ramenu. "Vrati se na svoje mesto u povorci."
Page 102
Orhideja je držala Spise dok je on bio odsutan; za sve to vreme njen prst se nije pomakao sa mesta
gde je Svila prekinuo čitanje. On prihvati tešku knjigu i pođe opet napred: uz svaki korak po jedna reč, kao što
je obred zahtevao. "Čovek, sam, stvara uslove potrebne za napredak, boreći se protiv svojih životinjskih želja
ali i popuštajući im; pa ipak priroda, duhovna iskustva i materijalnost ne moraju nikad biti. Njegove muke od
njega samoga zavise, pa ipak, učinak tih muka uvek je dovoljan. Moraš ovo imati u vidu."
Ove reči nisu značile ništa; ispred njih se ubacivalo natprirodno lepo lice Kipris. Činilo se da je ona u
svemu različita od Izvanaša, pa ipak Svila je sad osećao da su ona i Izvanaš jedno isto; da je Izvanaš, onaj isti
koji je ranije govorio onolikim mnoštvom glasova, sada progovorio još jednim glasom. Izvanaš me je upozorio
da ne očekujem nikakvu pomoć, podseti Svila sebe, po ko zna koji put posle onog beskonačno dugotrajnog
trena na igralištu; pa ipak, sada je osećao da mu je pomoć stigla i da će uskoro dobiti još. Ruke su mu se
tresle, a glas mu se lomio kao dečaku.
"...ima od svih samo svitkovnih intelektualnih htenja i stremljenja."
Stiže do vrata napuštenog mantejona, iznad kojih, evo, Pesov krst, šupljih krakova, stoji svež i
blistav, pojačan crnom bojom koja nije stigla da se osuši. Sklopio je knjigu tako naglo da se začuo tresak;
otvorio je vrata, poveo povorku unutra, zahramao uz stepenice i našao se na pozornici koja je nekada služila
kao svetilište.
"Sedite, molim vas. Nije važno pored koga, jer nećemo dugo. Na samom smo kraju posla."
Oslonjen na Krvov štap za pešačenje, čekao je da sednu i da se umire.
"Sada ći narediti đavolu da ode. Vidim da je čovek na začelju naše povorke - Grga, pretpostavljam -
zatvorio vrata za sobom. Za ovaj deo ceremonije, ona treba da budu otvorena." Na sreću, zapamtio je ime one
mršave žene. "Krasuljo, ti sediš najbliže. Molim te, otvori vrata."
"Hvala. Pošto si ti bila jedna od posednutih, baš bih mogao da počnem završni čin izgona demona
od tebe. Imaš li dobro pamćenje?"
Krasulja naglašeno odmahnu glavom.
"U redu. Ko ima?"
Šenila ustade. "Ja, Patera. Prilično dobro, a nisam ni pila, ni jednu kap, od noćas."
Svila je oklevao.
"Molim te?"
On lagano klimnu glavom. Ovo sad je trebalo izvesti odlično; mogao je samo da se nada da će
Šenila biti dovoljno sposobna. "Evo kako glasi formula koju treba svi da izgovorimo: 'Odlazi, u ime ovih bogova,
i ne vrati se nikad'. Probaj jednom da je ponoviš, za svaki slučaj."
"Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad."
"Vrlo dobro. Nadam se da su te svi čuli. Kad završim, uperiću prstom u tebe. Ti glasno kaži svoje
ime, a onda izrecituj formulu - 'Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad'. Ja ću onda pokazati prstom
sledeću osobu, i to, ženu do tebe, a ona će kazati svoje ime, i tu istu formulu, tačno kao ti. Ima li koga da nije
ovo razumeo?"
Osmotrio je, kao i pre, njihova lica, ali sad nije bilo ni traga od Gljive. "Vrlo dobro."
Prisilio je sebe da stane vrlo uspravno. "Ako u ovoj kući ima ičega što ne dolazi u ime bogova, to
nek sada iziđe. Ja ovde govorim za Pesa Velikoga, za Sfiksu Silnu, za Scilu Pržeću..." Činilo mu se da su ta
zvučna imena samo prazne reči, beskorisne, kao uzdasi onog vrelog vetra koji još od proleća povremeno
duva; ime Ehidne uopšte nije uspeo da izgovori. "Za Izvanaša, i za Blagu Kipris. Ja, Svila, kažem ovo! Odlazi,
u ime ovih bogova, i vrati se ne nikad!"
Pokaza prstom ka ženi malinove kose, a ona skresa jakim glasom: "Šenila! Odlazi, u ime ovih
bogova, i ne vrati se nikad!"
"Maslinica. Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad."
Posle svih devojaka, progovorila je Orhideja, jasnim i čvrstim glasom. Nakon nje, Krv je bukvalno
zagrmeo - čovek sa izrazitim darom za glumu, zaključi Svila. Mošus je bio nečujan; Svila se nije mogao
odupreti osećanju da taj mladić priziva, a ne tera, demone.
Svila je na najgornjem od tri stepenika sačekao da Grgeč završi: ovaj je zamucnuo u izgovaranju
sopstvenog imena, ali je onda potmulom snagom odbrundao formulu.
Svila pođe niz stepenice, žureći, uprkos bolu.
Poslednji govornik, doktor Ždral, reče: "Ždral. Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad. A
sada..."
Svila sa treskom zalupi vrata ka Muzičkoj i navuče rezu preko njih.
"...moram i ja da idem. Već kasnim. Ne opterećuj taj zglavak!"
"Do viđenja", reče mu Svila, "i hvala za vožnju i za lečenje." Podiže glas. "Sada svi možete otići.
Egzorcizam je završen."
Najednom veoma umoran, sede na drugi stepenik i odmota ovojnicu. Ženskadija je istog časa
počela da priča - uglas, sve istovremeno. On je mlatarao ovojnicom po tupocrvenim podnim pločicama, a
onda ju je, sećajući se Ždralovog postupanja, još i hitnuo svom snagom u najbliži zid.
Page 103
Žene su kao potok izišle u dvorište, čavrljajući. Spustila se tišina. Namestio je opet ovojnicu, verujući
da je sada sam. Diže pogled i ugleda Mošusa, koji je stajao pred njim, tih kao i zuvek, ruku opuštenih uz telo.
"Da, sine moj. Šta je?"
"Jesi ikad vido kako jastreb ubija zeca?"
"Nisam. Bojim se da sam celo svoje dečaštvo, osim jedne godine, proveo ovde, u gradu. Da li si
želeo da razgovaraš sa mnom?"
"Hteo sam da ti pokažem kako jastreb ubija zeca."
"Vrlo dobro. Gledam."
Mošus ne reče više ništa. Posle nekog vremena - pola minuta, ili duže - Svila ustade, stežući Krvov
štap. Dugački nož izlete niotkud; naprosto se stvori u Mošusovoj ruci, kao da je to Pes jednim klimanjem glave
tako zapovedio. Mošus silovito zamahnu i Svila oseti eksploziju bola u prsima. Zatetura se, ispade mu štap iz
ruke; petom jedne noge zape za stepenik iza sebe i pade.
Uskoro se pridigao u sedeći položaj, ali Mošus više nije bio tu. Zumbulin azof nalazio se u Svilinoj
šaci, mada se nije mogao prisetiti da ga je potegao. Zurio je u azof i ispustio ga; oružje zazveketa po podu. On
se grčevito zgrabi šakom za prsa. Onda otvori mantiju.
Na tunici se nije videlo nijedno pocepano mesto, niti krv. On zadiže tuniku i obazrivo pipnu
pogođeno mesto: bilo je veoma bolno na dodir, a crvenilo modrice bilo je već veoma primetno. Jedna jedina
kap krvi, tamnogrimizne boje, pojavi se na površini i otkotrlja se.
Pustio je da tunika opet padne, onda dohvatio azof i osmotrio njegovu držalju. Prstima je prešao
preko facetovanog dragulja koji se tamo nalazio. Greške nije moglo biti.
Mošus je u trenutku zadavanja udarca preokrenuo nož, pokretom toliko hitrim da se to nije moglo
okom pratiti; udario ga je jako, ali drškom. Doduše, i ta drška je, po svemu sudeći, bila na neki način zašiljena
ili je imala oštre uglove.
A on, Patera Svila, sluga Izvanašev, istog časa je potegao azof, spreman da ubije Mošusa, zato što
mu se učinilo da je Mošus ubio njega. Nije znao da može tako brzo da se odluči na ubistvo. Moraće da
obuzdava svoj temperament, ubuduće, naročito kad je Mošus u blizini.
Do tad je verovao da je ovaj dragulj bezbojan. Sada jedan zrak sunca, prolazeći kroz 'kapiju
bogova' otvorenu na krovu, pade tačno na dragulj, koji sevnu vodenasto-zelenom bojom. Ovo, iz nekog
razloga, podseti Svilu na njene oči. Prislonio je dragulj na usne. Misli su mu bile pune stvari koje nikad ne
mogu biti.
Da bi poštedeo slomljeni zglob, ostao je u žutoj kući sve dok Trstika nije oprala i obukla telo, tako
da se mogao i on voziti Čikovljevim kolima do mantejona.
Moraju nabaviti mrtvački sanduk i led. Led je vrlo skup, ali pošto je primio sto karata od Orhideje, ne
može uskratiti njenoj kćeri led. Uposliti mutave - to je lako i jeftino. Opet, kad pomisliš...
Čikovljeva mrtvačka kola zaustavila su se sa trzajem. Svila, iznenađen, diže pogled i vide pročelje
sopstvenog mantejona, izmrljano od dejstva atmosferskih nepogoda. Čikov upita: "Da je ostavimo, za sada, na
oltar, Patera?"
Klimnuo je glavom; tako su uvek činili.
"Da ti pomognem, Patera, da siđeš. Ovaj, meni da se plati..."
Fiskal je bio zatvoren, naravno; a scildanom se neće otvarati uopšte. "Potraži me posle žrtvovanja,
sutra", reče Svila. "Ne, nego na molpindan. Ne pre." Ledari bi mu mogli dati gotov novac u zamenu za
Orhidejin platni nalog, ukoliko on kupi dovoljno veliku količinu leda; ali, mogli bi i ne dati.
Iz mantejona iziđe Njorka, mahnu, otvori vrata i podglavi ih klinom da ostanu otvorena. Videći
Njorku, Svila se trže iz svojih računanja. "Žao mi je što kasnim", doviknu. "Bila je jedna smrt."
Njorkino teško, grubo lice poprimi izraz koji je očito trebalo da iskaže zabrinutost. "Neki tvoj prijatelj,
Patera?"
"Ne. Žena koju nisam poznavao."
Njorka se nasmeši. On i Čikov zajednički unesoše Fidejino telo, umotano u čaršav, u zgradu. Tamo
je na odru čekao mrtvački sanduk, nov, ne mnogo lep, ali čvrst.
Mejtera Mermer ustala je iz senki; srebrnasti sjaj njenog lica delovao je maltene avetinjski. "Ja sam
obezbedila da ovo bude dopremljeno, Patera. Čovek koga si poslao rekao je da će biti potrebno. Sve možemo
i da vratimo, ako kvalitet ne odgovara."
"Trebaće nam bolji sanduk, sutra." Svila poče preturati po džepovima. Posle dužeg vremena
pronađe i izvuče platni nalog. "Uzmi ovo, molim te. Glasi na donosioca. Nabavi led, pola tovara leda, i zamoli
da ti ovo pretvore u gotovinu. I cveće donesi. Vidi ako možeš i za grob da središ, ako nije prekasno."
Pokret glave, malen ali nagao i nekoordiniran, pokaza Mejterino iznenađenje u trenutku kad je
pročitala brojku.
"U pravu si", reče Svila i klimnu glavom, kad je digla pogled ka njemu. "Velike su to pare. Žrtve
kupujem ujutro, i to jednu belu junicu, ako mogu da je nađem, i zeca za Kipris - nekoliko zečeva, htedoh reći. I
Page 104
jedno crno jagnje i crnog petla, za Tartarosa; to sam mu obećao prošle noći. Ali led moramo imati odmah sad,
pa bih ti bio mnogo zahvalan, Mejtera, ako bi ti mogla to da središ."
"Za Kipris...? Dobro, Patera. Pokušaću." Udaljila se žurno; njeni brzi, sitni koraci odzvanjali su kao
kad vojni dobošar polako lupka po malom, okruglom bubnju ispred sebe. Svila se osvrte i pogledom potraži
Čikova, ali ovaj je već otišao, neprimećen.
Njorka reče: "Ako igde u Vironu postoji led, ona će ga naći. Je l' ti ona držala nastavu, Patera?"
"Ne. Sad bih voleo da jeste - da su me podučavale ona i Mejtera Nana. Nego, trebalo je da joj
kažem da pozove i mutave. Dobro, to može ujutro. Možemo li mi, Njorka, da razgovaramo ovde, ili bi radije da
uđemo u stambenu zgradu?"
"Jesi li ti išta jeo, Patera? Mislio sam da možda malo večeramo zajedno, a ti za to vreme da mi
pričaš šta je bilo prošle noći."
"Na žalost, ja moj deo večere ne bih mogao da platim."
"Pa ja te pozivam, Patera. Ne bih te pustio da platiš ni kad bi ti hteo. Slušaj sad." Njegov glas
pretvorio se u šapat. "Ja sam se u ovo uvalio isto kolko ti. Jer ja sam ti pomogo. Prema tome, imam pravo da
znam."
"Svakako. Svakako." Svila umorno sede na jednu stolicu pored odra. "Sedi, molim te. Boli me ovaj
zglavak kad stojim. Kazaću ti sve što je potrebno da znaš. Iskreno govoreći, potrebno mi je da ispričam
nekome - da jasno kažem, ne samo šta je bilo, nego i neke druge stvari. Sve ovo današnje. Veoma bih rado
pošao sad na večeru s tobom. Počinješ mi se sviđati, a osim toga, jezivo sam gladan; ali, na nesreću, ne mogu
daleko da pešačim. Dakle, veoma cenim tvoju velikodušnost i nadam se da će nekog drugog dana biti
moguće."
"Ma ne moramo da pičimo peške do Orile, bre. Ima jedno fino mesto odma tu u Sunčanoj.
Najmekše, najsočnije pečenje koje si ikad vido izvan ove tvoje kasapnice ovde." Njorka se široko nasmešio,
pokazavši četvrtaste, žute zube koji su izgledali kao da bi mogli, bez problema, preseći ljudsku ruku iznad
šake. "Pretpostavimo da ja častim jednog augura - kome je to baš potrebno - jednom bomba dobrom
večerom, na otmenom mestu. Da jede šta god i kolko god hoće. To bi bilo pohvalno delo, jedno. Je l' tako?"
"Pretpostavljam da bi. Ali moraš uzeti u obzir mogućnost da ja to možda ne zaslužujem."
"Imaću to na umu." Njorka se došetka do mrtvačkog sanduka i povuče platno. "Ko je ova?"
"Fideja, kćerka Orhidejina. Ovo si lepo izveo, ali siguran sam da si je poznavao."
"Njena kćerka?" Njorka je ostavio telo i uhvatio Svilu pod ruku. "Idemo, Patera. Ako ne stignemo na
vreme, ima da manđamo u zajedničkoj sali."
Mošus je ugledao svoju jastrebicu još pre nego što je iskoračio iz letelice. Čučala je na vrhu jednog
sprženog bora. Njeni obrisi ocrtavali su se spram nebeskih zemalja, koje su svakog trenutka postajale svetlije.
Gleda ploču sa nasečenim mesom, dabome, rečer Mošus sebi. Ona sa jedne milje udaljenosti
jasnije vidi tu ploču nego što si ti ikada video svoje dlanove. Sigurno je već pregladnela; kao i orao ili soko, i
jastreb mora prvo da nauči da leti, pa tek posle da lovi. Izgleda da još nije napala jagnjad, ali već sutra bi
mogla - a toga se ja najviše plašim.
Obišao je pešice oko vile. Meso vezano za drvenu ploču stajalo je čitav dan tu; već se gotovo
sasvim osušilo. Muve su na njemu, guste kao ćebe. On poče da rita dasku i da ih rasteruje. Onda izvuče
mamac i vreću prekrupljenog kukuruza.
Mamac je zviždao, vrteći se na kanapu dugačkom pet lakata.
"Ooo! Ooo, jastrebe!"
U jednom trenutku mu se učinilo da čuje sasvim slabo cilikanje zvona na njoj; znao je, međutim, da
je to nemoguće. Poče razbacivati kukuruz, sve do zida. Onda se vrati ploči sa mesom i poče opet da vrti
mamac. Bilo je već veče - možda je prekasno. Uskoro će pasti mrak, a tada ona neće hteti da poleti.
"Ooo! Ooo, jastrebe!"
Koliko je Mošus mogao videti, jastrebica na dalekoj grani nije pomakla nijedno pero. Međutim, na
potkresanu travu sleteo je debeljušni, smeđi šumski tkalac, u nameri da kljuca kukuruz.
Mošus ostavi mamac, poteže igličar. Čučnuo je, nanišanio, stežući oružje obema rukama. Daljina
velika, svetlost slaba.
Tkalac je pao, pa opet uzlepršao, zaleteo se glavačke u zid, opet pao. Pre nego što je mogao još
jednom da uzleti, Mošus ga je ščepao. Doneo ga je do ploče, opustio omču na kraju kanapa, izbacio iz nje
crveni i beli mamac, i zategao omču oko desne nožice tkalca. Poče da vrti taj novi mamac, iz koga je izletala
fina, gotovo nevidljiva kišica krvi.
"Ooo, jastrebe!"
Velika krila se raširiše. Mošus nije prestajao da vrti umirućeg tkalca, u krugu prečnika deset lakata,
ali je gledao samo jastrebicu; namah mu se učini da je njegova, i više nego njegova.
Učini mu se da je on sam ta velika ptica. Oseti sreću.
Page 105
"Video si šta su napisali na tom zidu, Patera." Njorka je seo; prvo se potrudio da odabere fotelju sa
koje će moći da posmatra ulazna vrata njihove sobe. "Ko što kažeš, verovatno neko derište iz palestre. Al ja
da sam na tvom mestu, ja bi popričo s njima o tome. Da ne naprave neke probleme."
"Nisam ja odgovoran za ponašanje svakog dečka koji nađe parče krede." Svili se činilo da je ova
gostionica zaista veoma udaljena, iako je sa njenog ulaza bilo moguće, maltene, videti njegov mantejon. Dok
se udobno smeštao u prostranu fotelju koju mu je domaćin gostionice pridržavao, gledao je oko sebe,
posmatrao belo okrečene zidove od brodskog kamena. Ova njihova zasebna, privatna trpezarija, koju su
dobili, bila je vrlo mala, manja čak i od Sviline spavaće sobe u stambenoj zgradi mantejona; prenatrpana i kad
je konobar odvukao dve suvišne fotelje napolje.
"Svaki taj zid je dobar, debeo", reče Njorka, odgovarajući na Svilino nepostavljeno pitanje, "a i vrata
su takva. Ovo je u davnim danima bila Alambrera. Šta ćeš najradije?"
Svila prelete pogledom tablu sa uredno ispisanim nazivima jela. "Ja ću kotlete, rekao bih." Po ceni
od osamnaest para za porciju, kotleti su bili najjeftiniji; ako bude, zapravo, samo jedan kotlet, svejedno, biće
ovo ipak njegov najobilniji obrok u poslednjih sedam dana.
"Kako si prešo preko zida?" zapita Njorka čim je domaćin izišao iz njihove trpezarije. "Je l' bilo tu
neke frke?"
I Svila mu ispriča sve, od pada zbog toga što je konopac od konjske dlake bio presečen zadnjom
stranom uzidanog šiljka, pa sve do vožnje nazad, do grada, Krvovom lebdilicom. Dok im je konobar doneo
večeru, Njorka je već urlao od smeha; ali kad je priča stigla do razgovora sa Krvom, uozbiljio se, veoma.
"Nisi slučajno pomenuo mene, u ma kom trenutku, dok si pričao s njim?"
Svila proguta predivni zalogaj mesa. "Nisam, ali sam, veoma nerazumno, pokušao da razgovaram
s tobom kroz staklo u Zumbulinom budoaru, kao što ti rekoh."
"On to možda neće saznati." Njorka se zamišljeno počeša po donjoj vilici. "Monitori posle nekog
vremena zaborave ko je koga zvao."
"Ali mogao bi i da sazna", reče Svila. "Moraćeš da budeš oprezan."
"Ne kao ti, Patera. On će želeti da zna o čemu si hteo da pričaš sa mnom, a pošto se razgovor nije
dogodio, to nikako neće moći da sazna od mene. Šta ćeš mu kažeš?"
"Ako mu išta kažem, kazaću mu istinu."
Njorka ostavi viljušku. "Da sam ti ja pomogo?"
"Da sam znao da si zabrinut za moju bezbednost. Da si me upozorio da ne treba da izlazim u tako
pozno doba noći i da sam ti želeo javiti da mi se ništa loše nije desilo."
Njorka je o ovome razmišljao, a Svila nastavi da jede. "Moglo bi to proći, Patera, ako bi on verovo
da si dovoljno lud."
"Ako bi verovao da sam dovoljno častan, misliš ti. Najbolji način da se postigne da te ljudi smatraju
časnim sastoji se u tome da budeš častan. Ja, barem, nisam još pronašao bolji način. Zato pokušavam da
budem častan."
"Al pokušaćeš i da se nakradeš para za Krva, takođe. Dvaest šest hiljada."
"Hoću, ako je to neophodno da se naš mantejon spase i ako ga ne mogu spasti ni na koji drugi
način. Biću prinuđen da biram između raznih zala, kao što sam i prošle noći morao. Nastojaću, naravno, da
postignem da niko ne nastrada i da uzimam novac samo od onih koji sebi mogu priuštiti da bez njega ostanu."
"Krv će ti uzme pare, a onda će slatko da se nasmeje, Patera."
"Neću mu predati novac dok on ne pruži neko jemstvo. Ali postoji još nešto što treba da ti ispričam.
Jesam li pomenuo da je Krv tražio da isteram demone iz žute kuće?"
"Iz Orhidejine kuće? Pa jesi. Tamo je stanovala ta Fideja, al ja pojma nisam imao da je Orhina
ćerka."
"Eto, bila je." Na sredini stola bejahu maslac i mek, svež hleb; Svila uze jednu krišku i namaza je
maslacom, pomišljajući kako bi dobro bilo kad bi mogao poneti kući, u mantejon, celu veknu. "Pričaću ti i o
tome. I o Fideji, koja je umrla posednuta demonom."
Njorka othuknu. "Za to si ti stručan, Patera, a ne ja."
"Za posednutost? Ma niko sad nije stvarno stručan za to. Možda je većina augura, u neko davno
vreme, verovala u đavole. Patera Štuka svakako jeste. Ali ja sam, može biti, jedini augur koji danas veruje u
njih, a čak i ja nisam siguran da verujem u onom istom smislu kako je on verovao - naime, da su to duhovi koji
su se ušunjali u svitak bez Pesove dozvole i koji ga sad pokušavaju uništiti."
"A Fideja? Je l' stvarno bila njena kćerka?"
"Jeste", reče Svila. "Razgovarao sam sa Orhidejom o tome i ona je priznala. Praktično se hvalisala,
trebalo bi reći. Kakva je bila Fideja?"
"A, dobra. Dobro je izgledala." Njorka je oklevao. "Nije mi, nekako, u redu da ja pričam o takvim
stvarima tebi, Patera. Ponekad je bila vrlo zabavna, zato što uopšte nije marila šta radi i šta će ko da misli o
tome. Znaš šta hoću da kažem? Mogla je više para da zaradi da je veštije navodila ljude na pomisao da joj se
Page 106
dopadaju."
Svila je sažvakao i progutao još jedan zalogaj. "Razumem. Želeo sam to da znam zato što sam se
pitao da li su neke ličnosti, recimo, podložnije posedanju - a Fideju nikada nisam video živu. Pričao sam s
njenom majkom, onda smo čuli krik i pojurili napolje i našli je kako leži na stepeništu, probodena nožem. Neko
je predložio da se možda sama ubila. Njeno lice - jesi li ikad video lice posednute osobe?"
Njorka odmahnu glavom.
"Nisam ni ja, sve do jutros, ne mnogo vremena pre tog događaja." Otapkao je usne salvetom.
"Uglavnom, Fideja je ležala mrtva; ali čak i u smrti njeno lice nije bilo sasvim njeno. Sećam se kako sam
razmišljao da na tom licu postoji nešto užasno, ali, u isti mah, meni dobro poznato. Onaj poznati deo, u prvi
mah, kao da se mogao sasvim lako odrediti. Ali kad sam bolje razmislio - te oči, pa oblik nosa, usana i tako
dalje - shvatio sam da znatno liči na Orhi, sa kojom sam upravo razgovarao. Posle sam pitao Orhi o tome i ona
mi je, kao što rekoh, priznala da je Fideja bila njeno dete."
"Možda je trebalo i ja da se setim, al, eto, nisam. Fidi je bila mnogo mlađa."
Svila slegnu ramenima. "Siguran sam da ti o ženama znaš mnogo više nego ja. Možda sam tako
mnogo zapazio upravo zato što znam tako malo o njima. Kad čovek o nečemu zna vrlo malo, najpre će
zapaziti najosnovnije stvari, ako uopšte zapazi išta. Ali hteo sam reći da mi je i onaj drugi element, onaj
užasavajući, u njenom licu bio poznat."
"Ajde, kaži", reče Njorka sipajući opet vino u svoju čašu. "Da čujemo."
"Nerado govorim, zato što sam manje-više siguran da mi nećeš verovati. Fideja me je podsetila na
jednu osobu sa kojom sam razgovarao ne mnogo dugo pre tog događaja - na Gljivu, ludu devojku u Krvovoj
vili."
Njorka ostavi viljušku na kojoj ostade naboden, ali nedirnut, vruć komad mesa. "Hoćeš li reći da je
isti đavo zaposeo obe, Patera?"
"Ne znam, ali sam smatrao da treba da ti kažem. Verujem da me je Gljiva pratila svojim duhom.
Počinjem verovati, štaviše, da ona na neki način zaposeda druge ljude, baš onako kako, prema pričama,
đavoli, ali i bogovi, povremeno čine. Siguran sam da sam jutros video, nakratko, to lice u licu jednog čestitog
radenika; uveren sam, isto tako, da je Gljiva bila u Fideji kad je Fideja umrla. Kasnije sam prepoznao Gljivu u
još jednoj ženi.
"Ako sam u pravu, ako ona zaista može da radi takve stvari, i ako me prati, onda se ti nalaziš u
velikoj opasnosti naprosto zato što sediš sa mnom za ovim stolom. Veoma sam zahvalan na ovoj zaista
veličanstvenoj večeri i još zahvalniji za pomoć koju od tebe dobih prošle noći. Nadam se, štaviše, da ću ti
postaviti i nekoliko pitanja pre nego što se rastanemo; sve to me čini velikim dužnikom tvojim. Bio sam suviše
umoran, a valjda i suviše gladan, da razmišljam o opasnosti u koju sam te uvukao razgovarajući, u mantejonu,
sa tobom. Sad kad se to desilo, smatram da je moja obaveza da te upozorim na to da, ostajući u mom
društvu, lako možeš i ti biti posednut."
Njorka se iskezio. "Pa ti si augur, Patera. Ako bi ona mene ščepala dok ovde sedimo, zar ne bi
mogo da je nateraš u bekstvo?"
"Mogao bih pokušati; ali ja protiv nje raspolažem samo jednom pretnjom, a tu jednu sam već
iskoristio. Ne odlaziš?"
"Ne ja. Naručiću još ove valjuške, al s malo više soka odozgore."
"Hvala. Nadam se da se nećeš kajati. Još nisi dao nikakvu ocenu o mojoj donekle neujednačenoj
izvedbi protekle noći. Ne plaši se da ćeš me uvrediti. Uveravam te da nikakva tvoja ocena ne bi mogla biti
strožija od onog što sam već rekao samome sebi."
"Važi, evo ti ocene", reče Njorka. Posle još nekoliko gutljaja vina, nastavi. "Kao prvo, mislim da ako
uspeš da zdipiš bar jednu jedinu hiljadu, treba da iznudiš da Krv prepiše mantejon na tebe, pa tek onda da
pljuneš zlaćore. Reko si maločas nešto, kao, jemstva. Nema tu jemstva, nego nek ti on potpiše tapiju da je
mantejon tvoj, i to pred nekoliko laćanih svedoka koji s Krvom nemaju nikakve veze."
"U pravu si, uveren sam. Razmišljao sam i ja otprilike tako."
"I trebo si. Ne smeš mu veruješ, pa ni kad sve radi kao čovek od poverenja."
"Biću veoma predostrožan." Svilini kotleti kupali su se u nekom pikantnom sosu, koji je bio maltene
crne boje; činilo mu se - neizrecivo ukusan. Poče brisati jedan deo tanjira komadima hleba otkinutim iz nove
kriške.
"Nego, još nešto ja mislim", reče Njorka sa osmehom. "Našo si svoje pravo zanimanje u životu. Ja
ne bi postigo tako mnogo, možda ne bi ni kolko ti. I to, ej, tvoj prvi odlazak. Dok ti uradiš desetu vilu, ja ću te
molim da povedeš i mene, da bi gledo tehniku."
Svila uzdahnu. "Nadam se, za dobro nas obojice, da desete neće biti."
"Ma biće, nego šta će. Ti si pravi sin Tartarosa. Samo, još ti to nije jasno. Kod trećeg, četvrtog posla,
gotovo, bićeš momak kome ne treba pomoć od mene. Oš se vratiš noćas u Krvovu vilu po tvoje sekirče?"
Svila tužno odmahnu glavom. "Neću moći da radim na krovu dok mi noga ne ozdravi, a sem toga,
mislim da sam na tom mestu već uradio više od pola onog što se uraditi moglo. Pamtiš šta sam rekao o
Page 107
Zumbulinom igličaru?"
"Sigurno. I o azofu. Dobar azof bi trebalo da se proda za bar dve hiljade, Patera. Možda više. Ako
ćeš ga prodaješ, mogu te odvesti do nekog ko plaća stvarno najcakanije."
"To ne mogu, jer nije moj. Siguran sam da je Zumbula htela samo da mi ga pozajmi. Ispričao sam ti
da sam joj rekao da ću samo pozajmiti ta dva oružja i obećao da ću ih i vratiti čim mi ne budu više potrebna.
Sada sam siguran da mi ona ne bi, po Ždralu, poslala azof, da nisam tako rekao."
Njorka nije odgovorio. Svila nastavi pokunjeno: "Dve hiljade karata, ako bih stvarno dobio tako
mnogo, to bi bio primetan deo od dvadeset šest hiljada. Uistinu, više od pet posto. Smejaćeš mi se..."
"Ne smejem se, Patera."
"Trebalo bi da se smeješ. Lopov koji ne može da natera sebe da nešto ukrade! Ali Zumbula mi je
ukazala poverenje. Ne mogu verovati da bi - da bi ma koji bog poželeo da ja pogazim poverenje jedne žene
koja nema prijatelje."
"Ako ti je dala na pozajmicu, onda, ni ja ne bi prodavo", reče mu Njorka. "Kao prvo i prvo, ona je
unutra, u Krvovoj kući, a imati prijatelja negde unutra, ej, to nije nešto što bi čovek olako kvario. Nego, je l' tebi
iole jasno zašto bi taj doktor radio nešto toliko rizično, za nju?"
"Možda je zaljubljen u nju."
"Aha. Naime, možda i jeste, al ona mu je sigurno i namakla neki katanac. Bilo bi ti pametno da
saznaš kako to ona njega drži, i kad saznaš, da kažeš i meni. Rado bi vido i taj azof. Recimo da ja navratim u
mantejon sutra, tako, uveče. Je l' bi mi dao da pogledam?"
"Možeš pogledati odmah sad, ako želiš." Svila izvuče azof ispod tunike i pruži ga Njorki, preko stola.
"Nosio sam ga danas kod Orhideje, zato što sam mislio da bi mi moglo zatrebati nekakvo oružje."
Njorka je tiho zazviždao, onda podigao azof. Divio se igri svetlosti na blistavoj drški. "Dve hiljade
osamsto, bez problema. Moglo bi ovo da donese i tri hiljade. Onaj ko je toj ženskoj ovo dao, mora biti da je
platio pet il šes."
Svila klimnu glavom. "Mislim da možda naslućujem ko je to bio, ali ne znam gde je mogao naći
toliko novca." Njorka ga pogleda upitno. "Kazaću ti kasnije, ako se pojave dokazi da je tako."
Pružio je ruku da mu Njorka vrati azof, što ovaj i učini, sa još jednim "Hmmm!" u znak divljenja.
"Hteo sam da te pitam o Zumbulinom igličaru. Krv je prosuo sve iglice iz njega pre nego što mi ga je
vratio. Možeš li mi reći gde mogu da kupim, bez dozvole, nove iglice?"
"Svakako, Patera. Nema frke uopšte. Imaš i igličar ovde?"
Svila izvadi Zumbulin gravirani pištolj iz džepa i dade ga Njorki.
"To je najmanji koji se proizvodi. Znam ih." Vratio je igličar Svili i ustao. "Čuj, možeš minut bez
mene? Moram da odem, u, znaš."
"Naravno." Svila je sad usredsredio svu pažnju na kotlete: dobio je tri, ali je do sada, iako toliko
gladan, stigao da pojede samo jedan. Napade drugi, ne zanemarujući nežne valjuške od testa koje su bile
priložene uz meso. Ni bundeve sa maslacem i bosiljkom. Ni aljme na ulju i sirćetu, koje je gostionica (po
svemu sudeći, bez zaračunavanja ikakve dodatne cene) dala gostima uz večeru.
Neće mantejon biti spasen samom brigom, samom dobrom voljom. Moraće se imati plan, a u tom
planu ne mora neizbežno da se nalazi krađa dvadeset šest hiljada zlatnih kartica. Moglo bi biti dovoljno da se
pridobije naklonost nekog od moćnika. Ili...
Svila opazi da je smazao i treći, poslednji kotlet, iako uopšte nije zapamtio nestanak drugog. Tad se
Njorka vratio.
13. SVILU ZA KALDEA
Doktor Ždral je zatvorio vrata svoje ambulante i navukao rezu na njih. Jedan težak dan je minuo;
bilo mu je drago što je stigao u vilu i vrlo drago što Krv (koji je takođe tvrdo odradio ovaj dan) neće večeras
dovoditi nikakve goste. Uz malo sreće, pomisli Ždral, mogla bi da bude cela noć mirnog sna, noć u kojoj nikog
nije ogrebala mačka, niti ijedan jastreb zabio kandže u Mošusa i onog njegovog pomoćnika - i, nadasve, noć u
kojoj nijedna od ovih glupača koje se u Vironu nazivaju ženama neće zaključiti da je neki mladež, do tada
neprimećen, u stvari prvi simptom kobne bolesti.
Vukući noge, odgegao se u spavaću sobu, koja uopšte nije imala vrata ka hodniku. Zatvorio je njena
jedina vrata, ona ka ambulanti, i zamandalio i njih. Neka ga zovu kroz staklo, ako im bude potreban. Izuo je
cipele i bacio čarape na hrpu zaprljane odeće u uglu. Još jednom je sebe podsetio: ovo moraš odneti u
perionicu. Perionica je bila u drugom krilu zgrade.
Je li tu i ona crna čarapa koju je isekao sa noge onog drugara zvanog Svila? Ne. Bacio ju je.
Pođe bos do prozora i zagleda se kroz vodoravne šipke roletne, u mračan teren oko kuće.
Page 108
Vremenske prilike bile su baš dobre, celog leta. Suva vrelina, kao kod kuće. Ali uskoro će jesen. Sunce će
postati slabije, vetrovi će doneti kišu, onu ledenu, koja te celog promoči. Po kalendaru već jeste jesen. On mrzi
kišu, hladnoću, kašalj, mokre noseve. Tokom nekih mesec dana termometar će oscilovati između deset i
minus deset, kao da je nekim lančićem vezan za tačku mržnjenja. Nisu ljudska bića pravljena za takvu klimu.
Povukao je zastor nadole. U isti mah, pogledao je na kalendar; oči su pošle za mislima. Sutra je
scildan; pijaca zatvorena, bar zvanično, i gotovo sasvim prazna. Tad je najbolja prilika za slanje izveštaja. Ona
prodavačica odlazi na hieragdan. Njemu je ostalo još pet malih izvajanih Sfiksa.
Isprsio se, podsetio sebe da je i on vojnik jedne vrste. Izvadio je kutiju sa perima, mastionicu i
nekoliko listova veoma tanke hartije. Treba, kao i uvek, pisati na takav način da ovi ne mogu da otkriju njegov
identitet ako uhvate poruku.
Opet, treba i prijaviti napredak, tako veliki da ga njegovi ne povuku. Noćas to neće biti teško.
Ne, nije da ne bih voleo i da odem kući, reče on sebi. Naročito da odem kući pre nego što počnu
kiše. Mada se priča da je i tamo nekad bila ista vlažna klima kao ovde. Naime ista kao što bi ovde normalno
trebalo da bude.
Odabrao je vranino pero i pedantno mu očistio vrh. 'Pojavio se pokret za povratak Povelji. U žiži
pokreta je neki Svila, mladi augur bez ikakvih porodičnih veza. Priča se da su se njemu događala čuda,
navodno poslata od Pesa ili Scile. Zasad je pokret ostao, koliko se može videti, samo u nižim društvenim
slojevima. Po zidovima pišu parolu Svilu za kaldea, ali ne (čisto nagađanje, ali Ždral je bio uveren da nagađa
tačno) u Palatinu. Ja sam u vezi sa njim, pridobijam njegovo poverenje. Postigao sam da on nabavi azof. Ovo
se može prijaviti vlastima, ako bude potrebno da ga uništimo.'
Ždral se smeškao. Azof je bio čista sreća, ali kako će im ovo otvoriti oči!
'Još jedno povećanje brojnosti Civilne garde. Sve jedinice u punom borbenom sastavu ili čak i veće.
Priča se da će osnovati jednu rezervnu brigadu, u kojoj će svi oficiri biti veterani.'
Sledećih pola minuta samo je zurio u napisano. Bolje je reći premalo, nego previše. Po dvadeseti
put zamoči vranino pero u mastilo. 'Ptica je puštena na slobodu. Trener kaže da se to moralo učiniti. Pokušaće
da je domami nazad, tokom sledećih nekoliko dana. Priča se da su Lemur i Loris posmatrali puštanje ptice.'
Pre svega, Lemur i Loris su ispuzili iz tog svog pod-podruma, kao i u nekoliko ranijih takvih prilika,
podseti Ždral sebe. Nema sumnje, Ajuntamiento obilato koristi te napola potopljene graditeljske tunele, iako se
štab ne nalazi u njima.
Ili, ako jeste u tunelima, ne može biti tačno određen. Iako toliki izgiboše tamo, u pokušajima da ga
nađu. Nije u tunelima samo uspavana vironska vojska, tamo postoje i budni vironski vojnici, a i nekoliko talusa.
Ždral se osmehnuo pomišljajući na nagradu koju Rani daje. Okrete se staklu i pljesnu šakama.
"Monitore!"
Pojavi se lebdeće lice.
"Šifra: zmijski koren. Šta imaš za mene?"
Staklo ispuniše Krvove mesnate crte lica. "Savetnik Lemur treba da bude obavešten o ovome."
Namesto Krva, pojavilo se lice Savetnika Potoa, puno varljivog veselja. "Možeš kazati poruku meni."
"Ja bih radije..."
Ždral se osmehivao, gledajući kako Krv okleva.
"Ne mari za to, nimalo. Kaži."
Ždral se primače staklu.
Kad je Krvova slika nesala, a monitor se opet stvorio i saopštio mu da nije bilo nikakvih drugih
zanimljivih razgovora, Ždral još jednom zamoči pero. "Kasnije. Ptica se sama vratila. Kažu da je u dobrom
stanju."
Pomno je obrisao pero, vratio ga u kutiju, duvao neko vreme u papir da se osuši, a onda ga savijao i
ponovo savijao, tako da je na kraju bio manji od nokta na njegovom palcu. Ugurao ga je u Sfiksinu desnu
šaku, u kojoj nije bilo mača; šaka se stisnula oko cedulje.
Ždral se opet osmehnuo. Sklonio je kutiju za pera, kao i preostale listove hartije, i razmotrio do koje
mere je preporučljivo provesti, pre spavanja, duže vreme u kadi punoj vruće vode. U kupatilu je svetlost jaka -
on ju je lično postavio - pa, ako provede tamo jedan sat, čitajući, može posle da se uveri da je cedulja
poprimila smeđu nijansu Sfiksinog zapetljano izdeljanog drveta. Uvek je voleo da to vidi. Uživao je da se uveri
da je sve obavljeno kako treba. Jer on jeste, a i mora biti, veoma obazriv čovek.
"Hvala", reče Njorka, sedajući opet. "Sad se bolje osećam. Slušaj, Patera, je l' znaš ti kako se ta
stvar upotrebljava?"
"Igličar?" Svila slegnu ramenima. "Rekoh ti da sam pucao iz njega. Ništa drugo ne znam."
Njorka opet napuni čašu. "Na azof mislim. Ne znaš, dabome, a za igličar ću ti reći u svakom
slučaju."
Izvukao je svoj igličar, dvaput veći od pozlaćenog i graviranog oružja u Svilinom džepu. "Primećuješ
da je zakočen? Ima po jedna ovakva polugica sa obe strane."
Page 109
"Da. Da ne bi opalio. To mi je poznato."
"E, dobro." Njorka pokaza vrhom gostioničkog noža. "Ovo kao ekser, koje ovde viri? To se zove
'statusni čunj'. Ako ovako viri, imaš unutra još iglica."
Svila opet izvuče Zumbulin pištolj iz džepa. "Stvarno, kod mene je utonula."
"Pazi sad. Kad povučem unazad ovu kvrgicu za punjenje, ispraznim ga."
Srebrnasti vodoskok iglica štrcnu iz zatvarača cevi Njorkinog oružja i rasu se po stolu. Svila uze
jednu iglicu.
"Nema mnogo da se vidi", reče Njorka. "To su samo kao šipkice od čvrste legure, al magnetni
kamen ih vuče boje nego da su čelične."
Svila prstom oproba vrh iglice. "Zamišljao sam da su oštrije."
"A, ne. Onda ne bi tako dobro radile. Ako bi jedan tako sitan predmet prošo pravo kroz nekoga, ne
bi napravio mnogo štete. Mi hoćemo da se iglica tumba, da seče na sve strane oko sebe. Njen vrh je samo
malo zaokrugljen, da bi lakše ulazila u cev, al to je sve."
Svila je spustio iglicu na sto. "A odakle buka?"
"Zbog vazduha." Njorka se smeškao, videći Svilino iznenađenje. "Kad si bio klinac, zar se nikad nije
desilo da te neki drugi klinac gađa kamenom iz praćke i da promaši samo za malo? Tako da čuješ kad ti
fijukne pored uha?"
"Znači, nije se čuo pucanj, kao kad opali oružje sa debelim metkom, a? Bio je samo kamen,
izbačen iz nečije praćke. Čuo si kako kamen prolazi kroz vazduh, ko što bi čuo, recimo, vetar u dimnjaku. Što
veći i što brži kamen, jači fijuk."
"Vidim." Sa tom jednom reči, Svili se vratio čitav prizor, u živim i jakim bojama, blistav od vrelog
mladalačkog stida: kamenje fijuče, on se brani, ali uzaludno, najzad beži, krv mu curi sa lica niz najbolju belu
tuniku i boji izvezene bele cvetove.
"Iglica je mala, priznati se mora, al kad je ispaljena, leti tako brzo da kamen u poređenju s njom
izgleda ko da leti unatrag. Otud zvuk koji čuješ. Ako bi počela da se tumba dok još leti, vrisnula bi ko ris."
Njorka oberučke poče prikupljati iglice na hrpu. "Iglice se ubacuju u dršku. Vidiš? E, dobro. Ovde ispod mog
prsta nalazi se jedno kao koritance, kadica, sa rupom u sredini. U njemu su iskre."
Svila uzvi obrve, više nego spreman da postavi pitanje o svakoj nejasnoj stvari. "Iskre?"
"Kao kad pogladiš mačku u mraku. Oni koji prave igličar, stave iskre u njega. One se jurcaju po
kadici, u krug, stalno u krug, oko te rupe, sve dok ti ne zatrebaju. Sad kad gurnem zatvarač, time sam gurnuo
prvu iglicu u cev, jasno?" Njorka pomače kočnicu nagore. "Sad da sam povuko obarač, potrošio bi nekolko
varnica iz kadice. Oko cevi, napred, ima jedan namotaj, koji radi kao veliki magnetni kamen, usisa iglu stvarno
brzo, al samo kad iskre pođu kroz njega. Čovek bi pomislio da će iglica da stigne do namotaja i tu da ostane,
a?"
Svila opet klimnu glavom. "Ili, ako izleti napolje, da će se vratiti ka namotaju."
"Dabome. Al to ne bude, jer poslednja iskra prođe kroz namotaj i potroši se, pre nego što iglica
stigne donde. Jesi završio ti večeru, Patera? Ja ti, evo, reče gotovo sve što znam."
"Završio sam, večera je bila divna. Veličanstvena, zaista. Izuzetno sam ti zahvalan, Njorka.
Međutim, imam jedno pitanje, pre nego što pođemo, mada će ono tebi nesumnjivo zazvučati vrlo smešno.
Zašto je tvoj igličar toliko veći od ovog? Šta se dobija time što je veći?"
Njorka je odmerio težinu svog oružja na dlanu; zatim ga je strpao u džep. "Pa, čuj, Patera, prvo i
prvo u ovaj moj štoljpi stane mnogo više iglica. Kad je pun, ima sto dvaest pet komada. Ja bi reko da u tom
tvom malom ima pedeset, najviše šeset. A moje su igle i duže, znaš, pa zato ne mogu da ti ih dam. Duža igla,
to znači da kad počne da se tumba, seče više u širinu, a to tipa brže izbaci iz igre. A i cev mi je duža, a igle za
dlaku deblje. To im daje mnogo veću brzinu, znači uđu dublje."
"Razumem." Svila je povukao unazad grbicu za punjenje na dršci Zumbulinog pištolja, na taj način
otvarajući zatvarač. Sad je zurio u unutrašnjost mehanizma, prilično jednostavnog, koji se ukazao njegovom
pogledu.
"Igličar ko što je tvoj dobro služi u nekoj kući, ili u nekoj ovakvoj sobici, al napolju moraš sasvim da
priđeš do tipa, pre nego što povučeš oroz. Zato što, ako gađaš iz daljine, iglica počne da se prevrće još u
vazduhu, a tad ni Pesova derištad - s oproštenjem, Patera - ne znaju kud će iglica otići."
Svila, zamišljenog izraza lica, izvuče iz džepa jednu od Krvovih zlatnih kartica. "Dozvoli, Njorka.
Mnogo ti dugujem."
"Već sam ja platio, Patera." Njorka je ustao i odgurnuo svoju fotelju unazad, toliko da je tupnula o
zid. "Možda neki drugi put." Široko se osmehnuo. "E sad. Reko sam maločas da ni bogovi ne znaju kud tvoja
iglica odleti. Je l' jesam?"
"Pa, jesi." Svila je ustao. Zglavak ga je boleo manje nego što je očekivao.
"Možda bogovi ne znaju. Al ja znam, a i reći ću ti čim iziđemo. Takođe znam kud ćemo ja i ti sada."
"Morao bih se vratiti u moj mantejon." Uz izvestan napor volje, uspevao je da hoda maltene
Page 110
normalno.
"Ovo će ti oduzeti samo sat-dva, al zato ću moći da ti pokažem neka iznenađenja."
Prvo iznenađenje bila je nosiljka za jednog čoveka, sa dva nosača. Svila se popeo u nosiljku, ne
bez zabrinutosti, pitajući se da li će ikakvo prevozno sredstvo biti pri ruci da ga odnese u mantejon kad taj novi
posao bude obavljen. Zastor na suncu toliko se podigao, da više ni najmanji končić zlata nije obasjavao Viron;
slatki povetarac umirujuće je šaputao da su prašina i vrelina potučenog dana bile samo prazne laži. Hladio je
Sviline zajapurene obraze; čulno zadovoljstvo, koje je pri tome osećao, kazalo mu je da je popio jednu čašu
vina previše. Pokunjeno odluči da se ubuduće bolje pripazi.
Njorka je hodao pored nosiljke; njegov kez sevao je u polumraku. Svila oseti da mu Njorka gura
nešto malo, četvrtasto i teško u šaku.
"Ono o čemu smo pričali, Patera. Stavi to u džep."
Svilini prsti mu rekoše da je to papirni zamotuljak, čvrsto pritegnut kanapom. "Kako...?"
"Konobar. Popričo sam s njim ka sam izišo, znaš? Trebalo bi da odgovaraju, al nemoj ih probaš
ovde."
Svila ubaci paketić sa iglicama u džep mantije. "Pa... još jednom ti mnogo hvala, Njorka. Ne znam
šta da kažem."
"Reko sam mu i da zazviždi da ova nosi-trča dođe po tebe. A ovo što ti je u džepu, po to je on
poslao jednog malog. Ako ne budu tačne veličine, reci mi sutra. Al mislim da će biti."
Nosiljka se zaustavila mnogo ranije nego što je Svila očekivao, ispred jedne visoke kuće čiji su treći
sprat i prizemlje bili u mraku, a prvi i drugi sprat blistavo osvetljeni. Čim je Njorka pokucao, vrata ispred njih je
otvorio neki mršavi starac sa neurednom bradicom i sedom kosom koja je bila raščupanija čak i od Sviline.
"Aha! Dobro! Dobro!" uzviknu stari. "Upadaj! Upadaj! samo zatvori vrata. Zatvori vrata i za mnom."
Pođe uz stepenice, grabeći sve po dva stepenika, brzinom koja bi po Svilinom utisku bila zapanjujuća i kod
nekoga upola mlađeg.
"To ti je Ksipias", reče mu Njorka kad je završio sa plaćanjem nosačima. "On će ti biti učitelj."
"Čega?"
"Seče. Pre triest godina bio je najbolji. Ili bar najbolji u Vironu." Njorka se okrenuo, poveo Svilu
unutra i zatvorio vrata. "On tvrdi da je sad i bolji nego kad je bio mlad, ali mlađi ljudi neće da prihvate njegove
izazove. Kažu da im nije volja da razbiju dedu, ali ja baš ne znam." Njorka se tiho nasmejao. "Zamisli kako bi
izgledalo da matori jarac razbije njih."
Klimajući glavom, pomiren sa činjenicom da će još nekoliko minuta morati da se pita šta bi 'seča'
mogla biti, Svila je seo na drugi stepenik i odmotao Ždralovu ovojnicu. Bila je hladna, čak mu se učinilo da na
jednom mestu na njoj oseća, pod prstima, kristaliće leda. Poče da bičuje patos njome. "Znaš šta je ovo?"
Njorka je stao i pogledao pažljivije. "Ne. Ša ti je to?"
"Zaista predivna ovojnica za moj skočni zglob." Svila ošinu još nekoliko puta po podu. "Stegne se
oko slomljene kosti maltene kao zmija. Pozajmio mi doktor Ždral. Treba je povremeno udarati, ili slično, dok
ne postane vruća."
"Mogu li da pogledam malo? Ja pošto stojim, mogu bolje da je raspučim."
Svila mu dade ovojnicu.
"Čuo sam ja za njih, a jednom sam i video jednu, al nisam imao prilike da je pipnem. Tipovi tražili
triest karata za nju." Njorka fljusnu ovojnicom o zid, samo jednom, a onda čučnu i pomože Svili da je pritegne.
Bila je toliko vruća da se Svili činilo da će početi da se dimi.
Stepenište je bilo, kao i sama kuća, uzano i strmo; tepih kojim je bilo prekriveno toliko se uglačao od
upotrebe da je na nekim mestima bio bukvalno klizav. Svila je, gonjen radoznalošću, uz mušku pomoć Njorke
i uz silovito oslanjanje na Krvov lavoglavi štap, uspeo da se popne maltene jednako brzo kao da su mu obe
noge zdrave.
Vrata na vrhu otvarala su se ka praznoj sobi koja je zapremala čitav prvi sprat. Pod je bio prekriven
strunjačama od pohabanog platna za jedra; zidovi ukrašeni mačevima. Neki od njih bili su takvih oblika kakve
Svila nikada nije video ili nije zapazio; drugi su bili samo rapiri od bambusove trske, sa štitnicima za ruku
načinjenim od upletenog pruća.
"Ćopav si!" uzviknu Ksipias. "Vučeš nogu!" Zaplesao je ka njima, izmahujući mačem kao da ubada i
povremeno odbija udarce.
"Ozledio sam skočni zglob", reče mu Svila. "Trebalo bi da zaraste za nekoliko nedelja."
Ksipias mu tutnu trščani rapir u šaku. "Ali moraš početi sad! Prvi čas odmah večeras! Znaš li ti
uopšte kako se to drži? Levak si? Dobro! Vrlo dobro! Naučiću te ja i za desnu, jednog dana. Tu motku zadrži u
desnoj, važi? S njom mož se braniš, al ne da bodeš niti sečeš. Jasno? Mogu i ja jedan takav štap da imam?
Slažeš se da je to pošteno? Nemaš prigovor? Gde - a, tamo!" Zaprepašćujuće dugačkim skokom našao se
kod najbližeg zida, sa koga je dograbio još dva rapira i jedan žuti štap za pešačenje, tako tanak da je praktično
bio samo štapić. Ali i taj je bio, kao i rapiri, od lakiranog bambusa.
Svila mu reče: "Ne mogu se mačevati sa tobom, gospodine, jer mi je slomljen zglob, a osim toga
Page 111
Udruženje nerado gleda sve takve delatnosti - a da i ne pominjem da ja tebi ne bih mogao biti ni izdaleka
ravan. I, najzad, nemam nikakve pare kojima bih platio čas."
"Aha! Njorka ti je prijatelj? Ti jemčiš za njega, Njor? Ovo nije samo da bi on bio ubijen, a?"
Njorka odmahnu glavom.
"Njorka je moj prijatelj, a ja njegov", reče Svila. Tek kad je to izgovorio, shvatio je da je to prava
istina. Zatim nastavi: "Pošto je to tako, ne dozvoljavam da on plati."
Ksipiasov glas se stišao do šapata. "Nećeš se boriš, dakle, zbog mantije i zeznute noge. A šta ako
te neko napadne? Morao bi. Moraš... A pošto je Njorka tvoj prijatelj, branio bi te, a? Borio bi se za tebe?
Kažeš, ne daš da plati. Zar ne misliš da i on misli isto tako?"
Dobacio je jedan rapir Njorki. "Nisi ti napravljen od love, a, Njor? Dobar lopov, al siromah, tako
govore o tebi? Zar nećeš - zar nećete zajedničkim snagama - pokušati da uštedite Njorki celu svotu? A? Znam
da hoćete!"
Njorka je raskopčao opasač sa mačem i naslonio ga na zid. "Ako ga pobedimo, neće nam naplatiti
ništa."
"Tako je!" Ksipias odskoči od njih. "Izvini za trenutak, Patera, da ja skinem pantalone."
Istog trena su se srozale; jedna njegova noga, mršava kao oklagija, bila je sva od crne sintetike i
blistavog čelika. Na dodir starčevih prstiju, otpade i ta noga, cela, a on ostade da stoji na samo jednoj,
prirodnoj nozi, koja je bila sva čvornovata, prošarana plavim venama. "Kako ti se čini moja tajna? Trebalo je
pet!" Počeo je da skakuće ka njima, održavajući se u nesigurnoj ravnoteži pomoću rapira i žutog štapa za
hodanje. "Pet sam našo!"
Svila umalo ne zakasni da blokira jedan široko razmahnuti udarac koji je zazviždao kroz vazduh, iz
daleka, prema njegovoj glavi.
"Suviše delova? Ma, jedva dovoljno!" Još jedan široki udarac rapirom ka glavi. "Ne poguruj se,
augure!"
Njorka jurnu da ubode starog. Ksipijas je parirao tako brzo, da oko to maltene nije moglo ni
zabeležiti; istog trena pljusnuo je Njorku rapirom po slepoočnici. Bio je to pravi pucanj; odjeknuo je glasnije
nego Njorkin pucanj u 'Petlu'. Njorka se opruži celom dužinom po strunjači.
"Drš se sad, Patera!"
Potrajalo je koliko jedna kratka molitva, ali Svili se činilo kao da traje polovinu noći. Samo se branio,
ništa drugo: mahnito je odbijao sekuće udarce koji su stizali jedan za drugim, prednjim delom šake, zadnjim, u
glavu, u vrat, u ruke, u pleća, u stomak. Nije bilo ni trena za razmišljanje, ni trena za ma šta osim za delanje.
Maltene protiv svoje volje, on poče da oseća izvestan obrazac, jedan određeni ritam koji je vladao starčevim
silovitim napadima. I sa povređenim zglavkom, on se mogao brže kretati i brže okretati nego ovaj stari čovek
sa jednom nogom.
"Tako! tako! napadaj me! tako!"
Sad je Ksipias bio u uzmicanju, parirao je Svilinim udarcima, ubitačno jakim, koji su svi leteli ka
njegovoj glavi i ramenima.
"Bodi vrhom! Vidi ovo!" Stari je prešao u napad; tanki štap bio mu je nedostajuća noga, a vrh
njegovog rapira proleteo je između Svilinih nogu, zatim ispod Sviline leve miške. Svila je takođe pokušavao da
ubode protivnika, očajničkom hitrinom. Ksipiasovo pariranje svaki put mu je odvlačilo vrh rapira na pogrešnu
stranu. Svila pokuša da ga 'preseče' preko glave, a kad stari izmače, baci se za njim.
"Gde si učio, mali?"
Njorka je opet bio na nogama; široko isceren, trljao je šakom slepoočnicu. Svila, obuzet osećanjem
da ga je neko izdao, jurnu da bode, odbija, seče, odbija. Nije bilo ni časka za govor, ili za ma kakvu misao, ni
za šta osim za borbu. Štap sa glavom lavice odavno mu je ispao iz desne ruke, ali to nije bilo važno - bol u
zglavku bio je dalek, bol nekog drugog, udaljenog čoveka, njemu tako reći nepoznatog.
"Dobro! Super!"
Zvek, zvek, zvek mačeva, to je sfigdoboš koji zove muškarce u rat, to je zveket loptastog, malog
zvona koje određuje ritam plesa, ali u tom plesu svaki pokret mora biti najhitriji što može biti.
"Uzimam ga Njor! Učiću ga! Moj je!"
Skakućući i napola padajući, i od pada se spasavajući oslanjanjem na tanki štap, stari je odbijao
svaki napad sa nemarnom lakoćom; njegove lude oči plamtele su od radosti.
Sad već jednako poludeo, Svila polete još jednom da ga probode. Ali njegovo bambusovo 'sečivo'
opet promaši, i to mnogo, a onaj tanki štap za hodanje polete i šljisnu ga samo jednom, ali paralizujućom
silinom, po zglavku leve ruke. Njegov rapir pade na strunjaču, a vrh Ksipiasovog rapira već ga je udarao u sred
grudne kosti. "Mrtav si, Patera!"
Svila je zurio u njega, trljajući ručni zglob. Posle nekog vremena pljunuo je starome pred noge.
"Varao si. Rekao si da nema udaranja štapom, ali si me udario upravo štapom."
"Jes! Oh, jesam!" Stari hitnu sopstveni štap za hodanje u vazduh, iznad sebe, i onda ga rapirom
odbi kao da parira udarac. "Zar mi nije žao sad? Zar mi se srce ne cepa? Oh, da! Oh, da! plačem! Gde bi
Page 112
voleo da te sahranimo?"
Njorka tiho reče: "Nema pravila, Patera, kad se bijemo, nego, ko živ, ko mrtav. Šta š više pravila."
Svila zausti da nešto kaže, predomisli se, proguta knedlu i reče: "Razumem. Da sam bolje razmislio
o nečemu što se dogodilo danas po podne - a trebalo je da to učinim - razumeo bih i ranije. U pravu si,
dabome. Gospodo, obojica ste u pravu."
"Gde si učio?" upita Ksipias. "Ko ti je bio učitelj pre mene?"
"Niko", reče mu Svila iskreno. "Mi smo se malo mačevali drvenim mačevima kad smo bili deca, ali
ne često. Nikad ranije nisam držao pravi rapir u ruci."
Ksipias izvi ka njemu jednu žbunastu obrvu. "Tek tako, a? Il ti to samo kažeš, jer si ljut što sam te
prešo?" Doskakutao je do Krvovog palog štapa, dograbio ga sa strunjače (pri čemu umalo nije i sam pao) i
dobacio ga Svili. "Oš mi vratiš? Da me kazniš što pokušavam da te spasem? Aj, raspali, najgore što možeš!"
"Naravno da neću. Pre ću ti se zahvaliti, Ksipiase, i, evo, zahvaljujem ti se." Svila protrlja modricu,
krastom prekrivenu, na mestu gde je Mošus 'pozdravio' njegova rebra. "Ovaj nauk nio mi je potreban. Kad
mogu doći na sledeći čas?"
Dok je stari razmišljao o tome, Njorka reče: "On će ti biti dobra veza, Patera. On je majstor oružja,
ne samo mačevanja. On je prodao našem dečku iglice, vidiš?"
"Ujutro, po podne ili uveče?" upita Ksipias. "Uveče, može? Dobro! Da kažemo: hieragdanom
uveče?"
Svila reče: "Hieragdanom posle spuzastora, Majstore Ksipiase."
Njorka je doneo starome prostetičku nogu i pomogao mu da održi ravnotežu dok je stari sklapao
'hvataljku' noge oko patrljka svoje prirodne butine.
"Viš ovo", reče Ksipias, lupkajući rapirom po protezi. "Viš da sam zaradio pravo da uradim ono? Da
su jednom prešli mene? Da sam platio cenu, i to kad sam bio mlad i jak kao ti danas?"
Napolju, na vreloj, tihoj ulici, Njorka reče: "Brzo ćemo naći nosiljku za tebe, Patera. Ja ću da im
platim, ali ću onda morati odmah da odem."
Svila se smeškao. "Ako mogu da ratujem sa onim čudesnim, starim ludakom, oslanjajući se na ovaj
zglavak, onda sigurno mogu i do kuće da odšetam. Možeš me sada ostaviti, Njorka, i nek Pesov mir bude s
tobom. Neću ni pokušati da ti se zahvalim na svemu što si noćas učinio za mene. To ne bih ni mogao, pa ni
kad bih do jutra pričao. Međutim, odužiću ti se čim se ukaže prilika."
Njorka se osmehnu i bupnu ga šakom po leđima. "Nema žurbe, Patera."
"Idem ovom uličicom, koja se zove Ulica kanapa, znam, i izlazim na Sunčanu. Nekoliko koraka
istočno, i eto me u mantejonu. Ti imaš i svoja posla, sigurno. Dakle, laku noć."
Potrudio se da hoda normalno dokle god ga je Njorka mogao videti; posle toga je dozvolio sebi da
ćopa, oslanjajući se veoma na Krvov štap. Okršaj sa Majstorom Ksipiasom ostavio ga je preznojenog; na
sreću, vetar ove noći nije imao oštrinu.
Jesen se bliži kraju. Kad je ono pala kiša - zar je to bilo juče? Ne pre mnogo dana? Juče je bilo,
uveri on sebe. Zima je na domaku, iako se to samo po toj jednoj, kratkotrajnoj kiši videlo. Letina je skinuta; ali,
po tvrdnjama većine seljaka, škrta. Prinosi su bili toliko slabi da se dobilo manje nego što je uloženo. Iz godine
u godinu ta mrtva letnja suša traje sve duže, a ove godine je bila užasna. Bila, ali i ostala, jer zapravo još nije
prekinuta.
Evo Sunčane; široka je, ali on umalo da promaši celu raskrsnicu. Sutra je sahrana. Prvo služba za
pokoj duše Fidejine. Verovatno Fideja nikad ranije nije imala nikakve veze sa sveštenicima. Zapamtio je šta je
Njorka rekao o njoj. Kamo sreće da ju je bolje poznavao, kao što ju je, možda, poznavala Zumbula. Da li je
Mejtera uspela da unovči Orhidejin platni nalog? To on mora odmah znati. Možda mu je ostavila cedulju o
tome. Moraće joj kazati da uzme metlu i počisti ceo mantejon. Ima li na pijaci još raži po niskoj ceni? Bolje je
pitati, ima li raži uopšte? Gotovo je sigurno da ima. I...
I evo stambene kućice. Iza nje je mantejon. Ali on lično je zamandalio ulična vrata.
Prešao je Sunčanu dijagonalno, sve hramljući, otključao i otvorio baštenska vrata i opet ih pomno
zaključao za sobom. Dok je hodao uzanom stazom ka stambenoj zgradi, u kojoj nije stanovao, spavao niti jeo
niko osim njega, kroz otvoren prozor doplovila su dva glasa. Jedan, oštar i grub, povremeno se dizao do vike,
povremeno tonuo do gunđanja. Drugi, koji je zborio o Pesu i Ehidni, Hieraksu i Molpi i drugim bogovima,
bejaše na neki čudan način dobro poznat.
Stajao je nekoliko trenutaka i slušao, a onda seo na izlizani stari stepenik. Taj drugi glas mora biti... i
svakako jeste... njegov.
"...taj zbog koga usevi iskaču iz prašine", reče drugi glas. "Vi derištad svi ste to videli, bilo bi čudno
čudo da niste."
Pa, to je deo, ili bolje reći parodija, predavanja koje je on održao na molpindan, pre pet-šest dana.
Možda je stvarno tako zvučalo, tako glupavo. Pa, on sigurno i sad zvuči tako budalasto.
"Znači šta, kad vidimo drveće kako se njiše na povetaaarcima, treba da mislimo o njoj, alllli ne
Page 113
samo o njoj nego i o njenoj majci, jer da nije bilo njene majke ne bi bilo ni nje, a ni drveća, ni povetarca, pa čak
ni njihanja."
Jeste. On je, van svake sumnje, ovako govorio. To, te glupe brbljarije: neko tačno pamti tekst
njegovog predavanja. Izvanaš mu se nije samo obratio, nego je i rascepio njegovu ličnost na dve ličnosti: na
jednog Pateru Svilu koji stanuje ovde i koji sad drži slovo u memljivoj trpezariji, i na njega, ovog ovde, Svilu
neuspešnog lopova - Svilu koji je Krvu protivnik, ali i alatka, Svilu koji je Njorki prijatelj, Svilu koji sad pod
opasačem nosi azof dobijen na pozajmicu od jedne kurve, a u džepu i njen nakinđureni pištolj. Igličar.
Svilu koji čezne da opet bude sa njom.
Kreštav glas: "Svila do-bar!"
Možda je dobar. Ali koji je Svila dobar, onaj tamo, ili on sam, ovde? Je li dobar onaj koji je nesvesno
potegao azof, onaj koji se plaši Mošusa, i mrzi Mošusa, i priželjkuje da ga ubije?
Koga se on to plaši? Onaj Svila u kući ne bi ni mišu ništa nažao učinio; sto puta je odlagao nabavku
zmije dresirane za lov na pacove. Zato što je sebi dočaravao strašne patnje - pacova. Pa ipak, bilo bi
zastrašujuće sresti se sada sa tim ranijim Svilom, sa onim koji je nekad bio on. Strašno je, evo, sresti i sam taj
glas, tu uspomenu. Da li se on zaista pretvorio u nekog drugog?
Pocepao je teški papirni zamotuljak dobijen od Njorke i pri tome prosuo nekoliko iglica. Druge su
potekle u otvoreni zatvarač igličara kao voda; pustio je grbicu i zatvarač se zatvorio. Sad bi igličar pucao ako bi
to bilo potrebno.
Možda, ipak, i ne bi.
Patera Svila, i Svila na noćnoj strani. Primeti da se podsmeva onom prvom, ali mu i zavidi.
Iz kuće je odjekivao njegov sopstveni glas: "U ime svih besmrtnih bogova, koji su nam dali sve što
imamo."
Čudne darove, ponekad. On je spasao ovaj mantejon ili bar odložio njegovo uništenje; a sad, kad
čuješ kakav je augur unutra, jasno ti je da to nije ni vredelo spasavati - mada je upravo on poslat da spasava.
Natmurena lica, Svila ustade, ubaci pištolj i papir sa preostalim iglicama u džep, zavuče azof ispod tunike, pod
opasač. Otrese prašinu sa zadnje strane mantije.
Sve je drugačije, zato što se on promenio. Kako se to dogodilo? Kad? Onda kad se ispentrao na
Krvov zid? Ušao u mantejon da uzme sekiricu? Ili još mnogo ranije, kad je učestvovao u izvaljivanju onog
prozora, zajedno sa drugim dečacima? Ili je Gljiva bacila neku čaroliju na njega, tamo, u njenoj mračnoj,
usvinjenoj sobi? Ako iko može da baci zle čini, Gljiva može; Gljiva je đavolica, u onoj meri u kojoj đavoli
stvarno postoje. Da li je ona pila krv jadne Češlje?
"Gljivo", šapnu Svila. "Jesi li tu? Da li me još pratiš?" Na tren mu se učini da čuje prošaputani
odgovor, kad je noćni povetarac pomakao sasušeno lišće na smokvinom drvetu.
Sad je njegov glas ubrzano brbljao iz prozora: "Čujmo, čujmo šta je u Spisima spisano po spisku.
Secimo pecimo, to je užas humor Hieraksov."
"Be-ži se-če", zakrešta grublji glas, kao da pravi podsmešljivu aluziju na Svilu sa sekirom u ruci.
Sad je prepoznao ko to govori.
Ne, nije ga začarala Gljiva, nije se dogodilo ni zbog odluke da ponese tu sekiricu, ni zbog ma čega
takvog. Svi bogovi su dobri, pa ipak, zar nije mogućno da je nedokučivi Izvanaš dobar na jedan mračan način?
Kao Njorka, ili kao što bi Njorka mogao biti? Svila se najednom seti onoga što je svijeno oko svitka. To je veći
svitak, Izvanašev, nemerljivo prostran. Ispod nas. Mračan.
Ali obasjan razasutim trunčicama svetlosti.
Sa jednom rukom u džepu mantije, stisnutom oko igličara, on otvori vrata stambene zgrade i
zakorači unutra.
Page 114

Noćna Strana - Dugo Sunce PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Noćna Strana - Dugo Sunce PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

1.

Noćna strana - dugo sunce

"Ne, sine moj."

"Ovde sam, Patera!"

Dvojica mrtvačevih prijatelja već su ga dohvatili za noge.

"Ne bih se ja kladio na to."

Svila klimnu glavom. "Ne vidim te ni ja sad."

"Upotrebljivije od ovog, nadam se." Svila zatvori orman.

"Čim se obučem", obeća Svila.

10. MAČKA SA CRVENO USIJANIM REPOM

"Stvarno?" Svila se nagnu napred. "Nikad ne bih pogodio. I šta još?"

12. NJORKA PLAĆA RUČAK

13. SVILU ZA KALDEA

You might also like