Sadržaj

1.Devizno tržište i devizni kurs.....................................................................................................................3

1.1. Uopšte o deviznom tržištu – pojam, funkcije, subjekti, instrumenti.............................................3

1.2. Specifični poslovi na deviznom tržistu...............................................................................................4

1.3. Devizni kurs – osnovni pojmovi.........................................................................................................6

2. Devizni (valutni) rizik............................................................................................................................7

2.1. Pojam valutnog (devizno-kursnog) rizika......................................................................................7

2.2. Izloženost banaka valutnom riziku i vrste izloženosti....................................................................9

2.2.1. Transakciona (vremenska) izloženost........................................................................................9

2.2.2. Translaciona (bilansna) izloženost...........................................................................................10

2.2.3. Ekonomska izloženost..............................................................................................................11

2.3. Upravljanje valutnim rizikom...........................................................................................................13

2.4. Upravljanje rizikom u deviznom poslovanju privrednih subjekata..................................................15

2.5. Instrumenti zaštite od valutnog rizika.............................................................................................16

2.5.1. Upravljanje deviznim rizikom putem hedžinga...................................................................17

2.5.2. Umanjenje rizika opcijama.......................................................................................................18

2.5.3. Fjučers ugovori...................................................................................................................19

2.5.4. Forvard ugovori..................................................................................................................20

2.5.5. Svop transakcije.......................................................................................................................22

2.6. Analiza scenarija..........................................................................................................................23

3. Bazelski standardi i njihova primena u Srbiji..........................................................................................25

3.1. Bazel I..............................................................................................................................................25

3.2. Bazel II.............................................................................................................................................26

3.3. Bazel III............................................................................................................................................27

3.4. Primena Bazelskih standarda u Srbiji...............................................................................................27

4. Uticaj svetske ekonomske krize na privredu Srbije.................................................................................29

4.1. Izloženost domaćeg finansijskog sistema ekonomskoj krizi.............................................................29

4.2. Posledice svetske krize po finansijski sektor u Srbiji........................................................................31

4.3. Mere Narodne banke Srbije za ublažavanje efekata krize...........................................................32

 1.Devizno tržište i devizni kurs

1.1. Uopšte o deviznom tržištu – pojam, funkcije, subjekti, instrumenti

Devizno tržište predstavlja specijalizovani deo finansijskog tržišta na kojem se vrši kupovina i
prodaja stranih sredstava plaćanja, usklaĐuje ponuda i tražnja, utvrĐuje devizni kurs i upravlja
deviznim nacionalnim rezervama. Osnovni cilj ovog tržišta je održavanje optimalnog nivoa
likvidnosti privrednih subjekata u njihovim transakcijama sa inostranstvom.

Postoje 3 osnovna uslova za formiranje deviznog tržišta, a to su:

konvertibilnost valuta(zamena, kupoprodaja deviza po deviznom kursu koji se uspostavlja na

osnovu ponude i tražnje);

odgovarajuća količina monetarnih rezervi i racionalna politika njihovog rukovanja od strane

centralne banke;

dugoročno uravnot ežen bilans plaćanja;

subjekti deviznog tržišta;

mere intervencije centralne banke na deviznom tržištu.

TakoĐe, devizno tržište ima i svoje osnovne funkcije i zadatke putem kojih omogućava
vlasnicima deviza da ih pretvore u nacionalnu valutu, odnosno da nabave sredstva za plaćanje u
inostranstvu, usklaĐuje zahteve za prodaju deviza sa zahtevima za njihovu kupovinu, omogućuje
obavljanje deviznog prometa sa inostranstvom.

Subjekti koji se pojavljuju na deviznom tržistu su brojni kao i razlozi i ciljevi njihovog
pojavljivanja. Subjekti deviznog tržišta su:
3
komercijalne banke – one su najvažniji učesnici na deviznom tržištu.Uz pomoć centralne banke
organizuju promet deviza, posreduju u obavljanju platnog prometa sa inostranstvom,
omogućavaju normalnu cirkulaciju deviza izmeĐu uvoznika i izvoznika;

centralne banke – pojavljuju se na deviznom tržištu kao fakultativni učesnici odnosno kada se
javi potreba za intervencijama kojima se teži ostvariti stabilnost deviznog kursa.Centralna banka
razliku izmeĐu ponude i tražnje za devizama eliminiše intervencijom monetarnim rezervama.
Kada je tražnja za devizama veća od ponude centralna banka vrši prodaju deviza iz monetarnih
rezervi, a kada je ponuda deviza veća, ona otkupljuje višak ponude deviza nacionalnom valutom;

firme i multinacionalne kompaniije – kupuju i prodaju valute neophodne za normalno

funkcionisanje njihovog biznisa;

špekulanti – kupuju/prodaju valute za koje očekuju da će im se vrednost u budućnosti promeniti

tako da će ponovnom prodajom/kupovinom ostvariti profit;

nešpekulanti (hedžeri) – žele da se zaštite od rizika promene deviznog kursa;

fizička lica.

1.2. Specifični poslovi na deviznom tržistu

U specifične poslove na deviznom tržistu spadaju:

arbitraža,

promptni poslovi,

terminski poslovi

swap poslovi.
4
Arbitraža je simultana kupovina i prodaja kupovne moći na jednom ili više tržišta radi
ostvarivanja profita na razlici u ceni valuta i novcu.U zavisnosti od toga šta je predmet kupovine i
prodaje postoje dve vrste arbitraže: devizna i kamatna.

Devizna arbitraža je korišćenje razlika u deviznim kursevima na jednom ili više deviznih tržišta
radi ostvarivanja profita. Arbitražer kupuje valutu na tržištu na kome je kurs niži i prodaje je na
tržištu na kome je kurs viši. Arbitražer tako zaraĐuje na razlici u kursevima iste valute, delujući
istovremeno u smeru izjednačavanja kurseva na svim deviznim tržištima.

Kamatna arbitraža je korišćenje relativnih kursnih razlika koje postoje izmeĐu deviznih kurseva
za različite rokove likvidacije zaključnih poslova.Ako su u nekoj zemlji odreĐeni dani nacionalni
praznici, koji su u drugoj zemlji radni dani, onda to može da bude razlog za kamatnu arbitražu. U
deviznoj trgovini cij kamatne arbitraže je iskorišćavanje odstupanja deviznih kurseva određenog
momenta sa različitim rokovima dospelosti.

Promptna (spot) trgovina devizama obuhvata poslove kod kojih se plaćanja deviza izvršavaju
najkasnije u roku od dva dana od zaključenja ugovora o kupoprodaji deviza, s tim što se u roku
od dva dana podrazumevaju prvi radni dani kada su otvorene banke u obe zemlje u kojima se vrši
1
plaćanje.

U promptnoj kupovini deviza rizik kretanja kurseva u nepredviđenom smeru sveden je na

minimum jer se kupoprodaja obavlja u roku od dva dana. Istovremeno kreditni rizik je jedino
moguć usled tehničke nesavršenosti meĐunarodnog platnog prometa, odnosno kontrolom u toku
dva dana u kome treba preneti sredstva sa jednog računa na drugi.

operacijama kupoprodaje deviza treba poznavati nekoliko važnih instrumenata:

osnovna valuta je valuta čija je vrednost fiksirana na 1 ili 100 valutnih jedinica;

kotirajuća valuta je valuta koja varira prema fiksno odreĐenom iznosu drugih valuta;

5
direktna (normalna) kotacija podrazumeva odreĐeni iznos domaće valute za fiksni iznos inostranih
valuta, a indirektna (recipročna) kotacija predstavlja vrednost domaće valute koja se određuje na
osnovu njenog fiksnog iznosa prema različitim iznosima inostranih valuta;

kupovni i prodajni kursevi na deviznim tržištima se formiraju po principu “kupiti što jeftinije, a
prodati što skuplje”.

Terminska kuporodaja deviza podrazumeva kupoprodaju deviza tako što se plaćanje obaveza
po ugovoru izvršava odreĐenog dana tj. na odreĐeni termin u budućnosti. Razlika izmeĐu
terminskog i promptnog kursa, ako je kotirana valuta jača u odnosu na baz

6
nu, naziva se diskontom, odnosno razlika za koju je kotirana valuta slabija od bazne naziva se
premijom.

Terminski kursevi se veoma lako izračunavaju na osnovu dodavanja premija odnosno

oduzimanja diskonta od promptnog kursa valuta koje se kotiraju na deviznom tržištu.
Zaključivanje terminskih poslova tj. kupoprodaja deviza na odreĐeni termin, obično se radi u
cilju zaštite i smanjenja rizika u meĐunarodnim komercijalnim i finansijskim poslovima. Pored
toga omogućavaju i zaštitu od kursnih razlika prilikom investiranja u hartije od vrednosti,
depozite, kredite te ostale plasmane u inostranim valutama, kao i putem kupovine deviznih
terminskih opcija, terminskog ugovora o kupoprodaji deviza u kojem nije unapred i tačno
fiksiran datum plaćanja obaveza, već se to plaćanje izvršava u odreĐenom vremenskom periodu
i u valuti plaćanja koju odabere klijent.

Swap devizni poslovi su operacije koje podrazumevaju dve istovremene kupoprodaje deviza.

Na primer, promptna prodaja eura za SAD dolare po važećem kursu i istovremena kupovina
istog iznosa eura na 6 meseci po terminskom kursu evra za dolar. Terminski kurs je obično niži.
Ovde se partneri dogovaraju o dva kursa: promptnom koji je obično važeći, aktuelan na tržištu i
kursu na termin, kome je osnovica promptni kurs. U osnovi kao i kod običnih terminskih
kupoprodaja upotreba swap-a je u funkciji zaštite od rizika njegovim subjektima. Swap
aranžmani ustvari znače promptnu kupovinu jedne valute uz njenu istovremeu prodaju na
odreĐeni termin.

Ove operacije imaju uglavnom dva oblika: ili se upotrebljavaju radi konverzije iz jedne valute u
drugu i ponovnog vraćanja u prvu valutu, ili radi pretvaranja terminske kupovine jedne valute
preko swap-a u promptnu kupovinu. Isto tako swap operacije mogu pomoći kod prevazilaženja
kratkoročne nelikvidnosti u pojedinim valutama.

Izborom odreĐenog swap aranžmana kod srednjeročnih kreditnih poslova daje se odgovor na
pitanje da li je bolje uzeti kredit u jednoj ili drugoj valuti.

1.3. Devizni kurs – osnovni pojmovi

Devizni kurs je cena valute jedne zemlje izražena u valuti druge zemlje. OdreĐuje ga ponuda i
tražnja valuta. Devizni kurs omogućava uspostavljanje veze izmeĐu nivoa cena u zemlji i
inostranstvu. Ukršteni kursevi valuta na meĐunarodnim finansijskim tržištima se kotiraju kao:
kupovni i prodajni kurs. Kupovni kurs pokazuje koliko je jedinica jedne valute neophodno
prodati da bi se kupila jedna jedinica druge valute. Prodajni kurs je pokazatelj koliko će se
jedinica jedne valute kupiti ukoliko se proda jedna jedinica druge valute. Kupovni kurs uvek je
niži od prodajnog, a raspon izmeĐu kupovnog i prodajnog kursa naziva se spred
.
U sledećoj tabeli, vidi se prikaz kursne liste na dan 27.04.2012. Kao što je već pomenuto,
kotirana valuta je na prvom mestu, a kotirajuća valuta stoji na drugom mestu ( u ovom slučaju
kotirajuća valuta je dinar). TakoĐe se vide i kupovni kurs (tj. koliko je jedinica jedne valute
neophodno prodati, da bi se kupila jedna jedinica druge valute) i prodajni kurs (tj.pokazatelj
koliko će se jedinica jedne valute kupiti ukoliko se proda jedna jedinica druge valute). Iz ovog
primera se vidi i to da je kupovni kurs uvek niži od prodajnog.

2
Tabela 1: Kursna lista NBS na dan 27.04.2012.
Promene vrednosti novca i kursa odvijaju se u dva smera: smanjenje deviznog kursa domaće valute
ili povećanje deviznog kursa inostranih valuta.Devalvacija i depresijacija podrazumevaju smanjenje
deviznog kursa domaće valute u zavisnosti od aktuelnog kursa koji primenjuje državna vlast. Ako je
u pitanju fiksni devizni kurs, pad vrednosti valute predstavlja devalvaciju, a ako je u pitanju
fleskibilan devizni kurs, smanjenje vrednosti valute naziva se depresijacija.
Revalvacija i apresijacija predstavljaju povećanje deviznog kursa domaće valute u odnosu na
valute drugih zemalja, takoĐe u zavisnosti od režima deviznog kursa. Revalvacija – rast
vrednosti valute u režimu fiksnog deviznog kursa, apresijacija – u režimu fleskisibilnog.
Ako su ponuda i tražnja strane valute približno jednake, devizni kurs je ustaljen pa se kaže da
postoji ravnoteža na deviznom tržištu. Kako na ponudu i tražnju valuta utiče veliki broj činilaca,
ravnoteža je stalno ugrožena. Stoga država često interveniše da bi odbranila postojeću ili
uspostavila novu ravnotežu. Iz tih intervencija mogu proisteći precenjenost i potcenjenost
domaće valute.
Smatra se da postoji precenjenost domaće valute u odnosu na ravnotežni devizni kurs ako njena
tržišna ponuda nadmašuje tržišnu tražnju, a to se dešava u sledećim slučajevima:
kada poraste uvoz ili odliv kapitala radi ulaganja u inostranstvu
kada opadne izvoz odnosno kada opadne devizni prihod ili priliv stranih ulaganja u domaću
privredu, što opet smanjuje ponudu strane valute.
U oba slučaja postoji tendencija deprecijacije domaće valute u odnosu na stranu.
Domaća valuta je potcenjena u odnosu na ravnotežni devizni kurs ako tržišna tražnja za njom
nadmašuje njenu tržišnu ponudu, a to se dešava u sledećim slučajevima:
kada poraste izvoz ili priliv stanog kapitala
kada opadne uvoz ili odliv kapitala radi ulaganja u inostranstvu
U oba slučaja postoji tendencija aprecijacije domaće valute u odnosu na stranu.
Ravnoteža se uspostavlja devalvacijom deviznog kursa u slučaju precenjenosti domaće valute, a
revalvacijom u slučaju njene podcenjenosti.

2.Devizni (valutni) rizik

2.1. Pojam valutnog (devizno-kursnog) rizika

Kretanje deviznih kurseva (cena valuta) njihova relativna odstupanja bila su poznata i pre
sedamdesetih godina ovog veka, pre prelaska na devizno kursne aranžnmane tipa fleksibilnih
deviznih kurseva. MeĐutim, za ova osciliranja se može reći da su bila neznatna i
zanemarljiva.Valutni pariteti bili su uspostavljeni u odnosu na dolar (odnosno zlato) i osciliranja
deviznih kurseva odvijala su se u okviru dozvoljenog minimalnog procentualnog odstupanja,
najpre 1%, a kasnije i 2,25% od pariteta valute. U okviru dozvoljenih oscilacija devizni kurs se
održavao intervencijama centralne banke iz monetarnih rezervi. U tako uspostavljenom sistemu
fiksnih deviznih kurseva oscilacije deviznog kursa oko pariteta bile su limitirane. Zvanične
promene deviznog kursa bile su moguće samo u slučaju fundamentalne platno-bilansne
neravnoteže.

Ovaj sistem deviznih kurseva ulivao je sigurnost svim ekonomskim subjektima prilikom
donošenja poslovnih odluka, kako na internom tako i na meĐunarodnom planu. Fiksirani pariteti
otklanjali su nesigurnost i neizvesnost po pitanju meĐunarodne trgovine i investiranja van
granica svoje zemlje. Uslovno rečeno, nije postojao riik deviznog kursa i na osnovu njega
neizvesnost u pogledu kretanja vrednosti prihoda, imovine ili konkurentske snage subjekta na
stranim robnim i finanasijskim tržištima.

Početkom sedamdesetih godina situacija se menja. Većina razvijenih zemalja zapada prelazi na
devizno kursne aranžmane tipa fleksibilnih deviznih kurseva i njihov ekstemni vid fluktuirajuće
(plivajuće) devizne kurseve. Ovo je bio znak da više nije potrebno utvrĐivati paritet nacionalne
valute. Devizni kurs postaje isključivo funkcija ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu.
Valutama je dozvoljeno da “plivaju” i pronaĐu svoju sopstvenu vrednost na tržištu.

Prelazak na fluktuirajuće devizne kurseve značio je za ekonomske subjekte (korporacije i banke)

pojavu jednog novog tipa rizika u njihovom poslovanju – devizno-kursnog rizika (exchange
rate risk).

Osciliranja deviznih kurseva postaju svakodnevna, nekontrolisana, nepredvidiva i značajna.

Ovakva kretanja deviznih kurseva bivaju rezultat prelaska na fluktuirajuće devizne kurseve,
velikog talasa inflacije, recesije koja je zahvatila svetsku privredu, kretanja osloboĐenog
kapitala od jednog do drugog poslovnog centra, kao i mnoštvo drugih ekonomskih i
vanekonomskih faktora.

3
Grafikon 1 : Kurs dinara u 2011. godini
Rizik deviznog kursa definiše se kao potencijalni gubitak na nepokrivenoj i nezaštićenoj
otvorenoj deviznoj poziciji (imovini, potreživanjima, kapitalu i obavezama koje glase na stranu
valutu) u slučaju da valuta na koju glasi devizna pozicija depresira. Ova otvorena devizna
pozicija naziva se jos i deviznom izloženošću. Rizik deviznog kursa može, sa druge stane, da se
javi kao potencijalna zarada u slučaju da (gledano sa aspekta valute u kojoj se izveštava) strana
valuta apresira u odnosu na izveštajnu valutu.

Dakle, valutni rizik odnosno rizik deviznog kursa nastaje kada dolazi do promene deviznih
kurseva, kada se u aktivi i pasivi banke nalazi viševalutna struktura. Posebno je izražen u
zemljama u razvoju zbog čestih promena domaćih u odnosu na strane valute (uzrok ovakvim

kretanjima je slabljenje domaće valute). Veoma je značajan za banke koje posluju na globalnom
planu sa više valuta tj. za meĐunarodne i multinacionalne banke.

2.2. Izloženost banaka valutnom riziku i vrste izloženosti

Izloženost banaka valutnom riziku pretpostavlja postojanje neto kratke ili duge otvorene pozicije
u datoj valuti. Banka ima kratku poziciju kada su njene devizne obaveze veće u odnosu na
deviznu aktivu, a dugu deviznu poziciju kada je njena devizna aktiva veća od devizne pasive.

Postoje tri vrste izloženosti riziku deviznog kursa:

transakciona ili vremenska izloženost;

translaciona ili bilansna izloženost;

ekonomska izloženost;

2.2.1. Transakciona (vremenska) izloženost

Transakciona (vremenska) izloženost valutnom riziku proizilazi iz razlike izmeĐu nastanka

obaveze i njenog plaćaja odnosno zaključivanja ugovora i njegovog izvršenja. Promena kursa
može da dovede do smanjenja planiranog prihoda u domaćoj valuti. Kod ove vrste izloženosti
prisutna su sva tri elementa izloženosti – domaća valuta, strana valuta i vreme.

Transackiona izloženost ima sledece karakteristike:

nepodudarnost izmeĐu valuta, u kojoj se izražava cena i valute u kojoj se izražavaju troškovi;

dobici i gubici su izazvani razlikama izmeĐu planiranih kurseva, korištenih prilikom

odreĐivanja cena i kurseva ostvarenih u trenutku naplate, kada se vrši konverzija iz valute
prodaje u valutu troškova.

Praktični primeri transakcione izloženosti:

Jedna američka korporacija je uzela finansijski kredit u eurima na rok od 2 godine koji je dužna
da otplaćuje u jednakim tromesečnim ratama.
Otplata kredita predstavlja za korporaciju odliv u stranoj valuti i to svaka 3 meseca.

Korporacija će morati da kupuje svaka 3 meseca eure da bi vratila sredstva. U ovom slučaju
prisutna su vremenska i valutna izloženost.

Nemačka spoljnotrgovinska firma uvozi odeću i obuću iz Italije. Dužna je da plati uvezenu robu
dva meseca po prijemu robe i to u lirama.

Pošto uvoznik ima obavezu u stranoj valuti i to u roku od 60 dana za njega kažemo da je
“kratak” u stanoj valuti. Za uvoznika postoji rizik da će lira apresirati u meĐuvremenu. U tom
slučaju uvoznik bi morao da utroši više jedinica svoje valute da bi kupio lire.

Američka hemijska korporacija prodaje svoje proizvode u Španiji za dolare

U ovom slučaju ne postoji valutna izloženost jer se proizvodi prodaju u matičnoj valuti.
Holandska hemijsko-prerađivačka kompanija ima obavezu prema američkom dobavljaču u
belgijskim francima i to u roku od 30 dana. Takođe, ova kompanija ima priliv u belgijskim
francima od prodaje svojih proizvoda australijskom kupcu u roku od 60 dana.

Za ovu korporaciju se može reći da nije ni “duga” ni “kratka” jer je u pitanju priliv i odliv u istoj
valuti i istom iznosu. Postoji samo vremenska izloženost.

Firma Industrija Hrane Dunja d.o.o. Vranje (proizvođač Simka čokolade) koristi kratkoročni
kredit tzv. pozajmicu po tekućem računu, dinarsku, sa valutnom klauzulom od 100 000,00 EUR
kod poslovne banke. IH Dunja doo je povukla tranšu od 10 000,00 EUR. Kupac Idea doo
Beograd joj je uplatila pre roka dospeća kupljenu robu i IH Dunja razmatra opciju da li da vrati
povučeni iznos kredita danas po prodajnom kursu od 95,00 RSD za 1,00 EUR ili da sačeka da
vrati narednog dana po kursu koji će važiti taj dan (može biti viši, a može biti niži od
današnjeg). Gledajući transakcije koje su bile prethodnih dana IH Dunja se ipak odlučuje da
vrati povučeni kredit po kursu od 95,00 RSD za 1,00 EUR tj. da vrati 950 000,00 RSD svojoj
poslovnoj banci. Narednog dana kurs je porastao pa je za 1,00 EUR bilo neophodno izdvojiti
97,00 RSD (IH Dunja bi trebalo da vrati banci povučeni kredit u iznosu od 970 000,00 RSD).
Uvažavajući prethodno navedeno IH Dunja je zaradila 20 000,00 RSD time što je povučeni
kredit vratila po kursu 95,00 RSD za 1,00 EUR, odnosno banka je izgubila 20 000,00 RSD time
što je IH Dunja vratila povučeni kredit dan ranije.

2.2.2. Translaciona (bilansna) izloženost

Bilansna izloženost riziku deviznog kursa proizilazi iz promene kurseva i njihovog uticaja na
aktivu i pasivu u bilansu stanja i bilansu uspeha banke kada postoji neusaglašenost devizne
aktive i devizne pasive, u različitim vremenskim periodima, pod uslovom da su potraživanja,
obaveze ili kapital banke izraženi u stranoj valuti, prevedeni i bilansirani u domaćoj valuti. U
periodu izmeĐu dva bilansiranja može da doĐe do promena u kursevima, a time i do gubitka ili
dobitka evidentiranog u bilansima.

Ova izloženost se javlja iz potrebe da se imovina, potraživanja, kapital i obaveze date

korporacije

(banke) koji su denominirani u stanoj valuti kao i bilans stanja i bilans uspeha svojih subsidijara
(subjekata osnovanih u stanim zemljama od strane matične kuće) prevedu u domaću - matičnu
valutu. PrevoĐenje se obavlja na osnovu važećih računovodstvenih standarda uspostavljenih od
strane ministarstva finansija ili od strane zvanično izabranog računovodstveno-knjigovodstvenog
tela internog ili meĐunarodnog karaktera. Računovodstveni efekat devizne izloženosti je samo
deo valutnog rizika sa kojim su suočene meĐunarodne korporacije i banke. Početna tačka za
razumevanje i upravljanje ovom vrstom izloženosti nalazi se u računovodstvenim metodama
upotrebljenim da se “prevedu” date pozicije u bilansu stanja i bilansu uspeha denominirane u
različitim valutama u jednu zajedničku - matičnu valutu.
Praktični primer translacione izloženosti:

Raiffeisen banka a.d Beograd je u vlasništvu austrijske firme Raiffeisen International Vienna
(koja ima mrežu od dvadesetak banaka u Centralnoj i Istočnoj Evropi). Lokalna banka,
Raiffeisen bank a.d. Beograd za potrebe izveštavanja u Srbiji, a u skladu sa važećim lokalnim
propisima svoje godišnje izveštaje priprema i dostavlja svim zainteresovanim stejkholderima u
zemlji u dinarima, dok ih za potrebe svog osnivača priprema i dostavlja u eurima, primenjujući
kurs koji je važio na dan 31.12. prethodne kalendarske godine bez obzira što se u toku
kalendarske godine i u toku samog meseca

decembra kurs menjao odnosno fluktuirao (Raiffeisen International dostavljene izveštaje koristi
4
za konsolidovano prikazivanje poslovnog rezultata cele Raiffeisen grupe).
2.2.3. Ekonomska izloženost

Analiziranje standardnih finansijskih izvestaja sa stanovišta translacione izloženosti samo po

sebi ne daje odgovor na pitanje “Šta je stvarno izloženo u bilo kojoj korporaciji.” Translaciona
izloženost ne pokazuje sve efekte koje promene valutnih kurseva imaju na korporaciju, već samo
one koji se tiču procenjivanja vrednosti aktive i pasive i promene vrednosti prihoda i rashoda u
tekućem periodu. Potrebno je sagledati i efekte promena relativnih cena valuta koji će nastati u
nekoj bližoj ili daljoj budućnosti. Promene u relativnim cenama datih valuta korporacije, njene
prodajne cene i količine, troškove, proizvodnju, sveukupne operacije, finansijsku strukturu i
profite. Potrebno je izgraditi dinamički pristup valutnoj izloženosti. Celokupna širina rizika
ovakve prirode naziva se ekonomskom izloženošću. Ova vrsta izloženosti se može naći još pod
imenom proforma izloženost ili buduća izloženost.

Budući efekti promene realnih deviznih kurseva su efekti koji se javljaju pod generalnom
kategorijom ekonomskog rizika i mogu biti od ogromnog značaja za sve ekonomske subjekte
uključene u spoljnotrgovinske aktivnosti. Subsidijar odosno subjekat osnovan u inostranstvu od
strane matične kuće može biti osnovan u zemlji suficitnog platnog bilansa i niske poreske stope.

U toj zemlji usled niskih kamatnih stopa moguće je lako dobiti kredit pod odgovarajućim
uslovima. Sve ovo mogu biti osnovni ekonomski razlozi kojima se rukovodila matična kuća
prilikom osnivanja subsidijara u inostranstvu. MeĐutim, moguće je vremenom da doĐe do
pogoršanja ekonomske situacije u toj zemlji. Valuta date zemlje može da uĐe u liniju stalnog
depresiranja ili lokalne vlasti mogu da izvrše devalvaciju. Subsidijar će se u tim slučaju suočiti
sa operativnim problemima ako uvozi sirovine i materijal koje plaća u nekoj čvrstoj valuti ili ako
pozajmljuje sredstva u nekoj trećoj zemlji sa jakom valutom.

Ekonomski faktori u zemlji njegovih operacija takoĐe će se promeniti sa promenom vrednosti date
valute. Inflatorne snage mogu promeniti cenovnu strukturu lokalnog subsidijara posebno ako uvozi
jer sirovine i materijal koje uvozi postaju za njega skuplji. Uz to može da poraste i

cena radne snage. TakoĐe, ponuda nisko kamatnih kredita može da presuši. Restriktivna
monetarna politika koja je neminovna u takvim slučajevima značiće kraj daljeg pozajmljivanja
za lokalnog subsidijara.
Slična situacija je i u slučaju korporacije krajnjeg izvoznika – uvoznika. Promena deviznog
kursa biće znak da korporacija mora da snizi svoju izvoznu cenu u svojoj valuti da bi opstala i
dalje sa svojim proizvodima na stanom tržištu odosno da bi bila konkurentna.

TakoĐe, korporacija koja nastupa samo na domaćem tržištu faktora proizvodnje ili gotovih
proizvoda može biti pod ekonomskom izloženošću u smislu da na tom tržištu nastupaju i strani
izvoznici čija je valuta devalvirala ili je prisutna njena kontinuirana depresijacija.

Navedeni problemi svode se pod zajedničkim imenom ekonomska izloženost. Ovi problemi
utiču ne samo na valutni menadžment nego i na ceo finansijski menadžment korporacije kao i na
njenu plansku funkciju. Računovodstveni izveštaj neće registrovati nijedan od ovih problema.
Da bi se identifikovala ekonomska izloženost potrebno je pristupiti “vanbilnansnoj analizi”.

Potrebno je ispitati prirodu svake pozcije van neposrednog translacionog nivoa, posebno sa
aspekta njenog krajnjeg efekta na korporaciju. Ovaj mogući efekat ekonomske izloženosti ne
javlja se uvek kao efektivni gubitak/zarada. To može imati značajne posledice na likvidnost
korporacije ili na potrebu da se pozajme nova sredstva. Efekat ekonomske izloženosti može da
se registruje sa zadrškom, ali tada je već kasno. Mala je korist od toga opažanja, korporacija već
trpi negativne efekte koji se prožimaju kroz sve njene poslovne funkcije. Zato je neophodno da
se u analizu unesu sve buduće prodaje i kupovine kao i svi budući prihodi i rashodi. Ekonomska
izloženost predstavlja integralni deo deviznog rizika i mora biti shvaćena, anticipirana i
inegrisana u upravljačke sisteme svih korporacija, uvoznika, izvoznika i investitora.

Praktični primer ekonomske izloženosti:

Eurobank EFG banka a.d. Beograd, je u većinskom stranom vlasništvu Euro EFG banke iz Grčke.
Obzirom da strani vlasnik želi da poveća tržišno učešće lokalne banke u Srbiji, neophodno je da je
dokapitalizuje odnosno poveća kapital time što će uplatiti značajna eurska sredstva na račun u Srbiji
(npr EUR 100mil). Prema važećim propisima domaća banka je u obavezi da kapital drži u dinarima
tj. moraće da proda EUR 100 mil. po

kupovnom kursu na dan konverzije (npr. srednji kurs za 1 EUR je RSD 97,00 dok je kupovini
kurs za 1 EUR iznosio RSD 95,00 na dan konverzije). U prvom koraku domaća banka gubi RSD
200 mil. u momentu konverzije (odnosno EUR 2,1mil).
Imajući u vidu trenutnu situaciju na tržištu, najviše joj se isplati da plasira sredstva u repo transakcije
(hartije od vrednosti koje izdaje NBS), koje nose prinos od 17,5%. Lokalna Euro

EFG banka se odlučuje da investira deo sredstava od RSD 100 mil. u repo poslove, očekujući da će
zaraditi RSD 17,5 mil. svaki put kada bude investirala sredstva do kraja kalendarske godine

(kalkulišući da će kurs ostati isti; što će reći da je zarada po konkretnoj transakciji EUR
184.210,00). MeĐutim, NBS narednog dana po oročenju odlučuje da spusti referentnu kamatnu
stopu na 15% čime će na narednim oročenjima (u drugom koraku) Euro EFG banka a.d. Beograd
zaraditi manje novca tj. RSD 15mil. (EUR 157.895,00) na uloženih RSD 100 mil. (izgubiće RSD

2,5mil. odnosno EUR 26.315,00 po transakciji u odnosu na ono što je planirala do kraja godine).
TakoĐe, dolazi do dalje promene kursa u momentu druge transakcije investiranja u repo pa je za
1 EUR neophodno izdvojiti RSD 100 dinara, tako da Euro EFG banka a.d. Beograd (u trećem
koraku) zaraĐuje drugom transakcijom RSD 15mil. (EUR 150.000,00) odnosno ostvaruje
negativne kursne razlike (novčani gubitak) u iznosu od EUR 7.895,00 po drugoj transakciji.
Proizilazi da je ukupan novčani gubitak u navedene tri transakcije za Euro EFG banku a.d.
Beograd, EUR 2.134.210,00 (odnosno EUR 2,1mil. uvećano za EUR 26.315,00 i EUR
5
7.895,00).

2.3. Upravljanje valutnim rizikom

Upravljanje valutnim rizikom obuhvata odgovarajuće politike, procedure, procese i tehnike

kojima banka definiše ograničenja na valutni rizik. Vrlo je bitno naglasiti da je upravljanje
valutnim rizikom dinamičan proces koji podrazumeva redovno praćenje promenljive situacije na
domaćem i na meĐunarodnom tržištu, a u cilju minimiziranja deviznog rizika.

Dve osnovne vrste transakcija u poslovanju banke su: transakcije koje proizilaze iz poslova
berzanske trgovine i tradicionalne bankarske transakcije. Stoga, banke primenjuju dva postupka
u upravljanju valutnim rizikom:

dnevno upravljanje likvidnošću za poslove posredovanja i trgovačke poslove,

mesečno upravljanje likvidnošću za tradicionalne bankarske operacije.
 6
Prilikom upravljanja valutnim rizikom banka se rukovodi sledećim ograničenjima:

limitom neto otvorene pozicije, koji predstavlja maksimalni gubitak banke usled valutnog rizika;

limitom valutne pozicije, koji predstavlja limit izloženosti banke prema pojedinim valutama
odnosno, limit neto otvorene pozicije za svaku valutu ponaosob;

vezanim za ostale pozicija, kao što su trgovanje valutom, derivatima, itd;

maksimalne vrednosti svih ugovora na pojedinačne odnosno konkretne datume dospeća;

vezanim za maksimalni gubitak (stop loss), obzirom da predstavljaju unapred odreĐeni limiti na
nekim deviznim tržištima za gubitke po različitim pozicijama;

na rizik poravnanja, koji se odnosi na instrumente obezbeĐenja po konkretnim pozicijama

(uglavnom novac i finansijski derivati);

na rizik ugovorne strane odnosno zemlju iz koje potiče ugovorna strana, jer se može desiti da u
toj zemlji postoji nestašica deviza ili jednostavno moratorijum plaćanja ka inostranstvu;

permanentnu revalorizaciju (ili konverziju) odnosno svoĐenje na tržišnu vrednost pozicije.

Valutnim rizikom se može upravljati pod uslovom:

da se odredi visina valutnog rizika koji banka prihvata u skladu sa svojom poslovnom politikom;

da se uspostavi ravnoteža aktive i pasive po valutama koje se nalaze u bilansu banke čime se
obezbeĐuje minimum izloženosti valutnom riziku;
da se odstupi od valutne ravnoteže aktive i pasive uz primenu svop transakcija (pretvaranje
valute u valutu sa fiksnim i fluktuirajućim kursevima);

da se izvrši realna procena moguće disperzije valute ugraĐivanjem očekivane stope valutne
disperzijacije u kamatnu stopu.

U praksi su nastali različiti modeli ili načini zaštite od valutnog rizika, od finansijskih derivata
do različitih finansijskih instrumenata. Bitno je napomenuti da se, takoĐe, u praksi javlja više
vrsta rizika prilikom realizacije bilo koje transakcije, a da njeni učesnici toga nisu često ni
svesni.

Prilikom plasiranja kredita sa valutnom klauzulom privrednom subjektu, i banka i korisnik

kredita (privredni subjekt) su izloženi kreditnom riziku, tržišnom riziku, valutnom riziku i
kamatnom riziku. Isto tako prilikom spoljnotrgovinskog posla banka odnosno kupac i prodavac
(koji su klijenti banke) su izloženi ne samo riziku performansa samog prodvaca proizvoda ili
usluge, već i deviznom riziku, tržišnom riziku, kamatnom riziku, riziku zemlje, ali i kreditnom
riziku odnosno riziku plaćanja ili neplaćanja zbog bankrota kupca odnosno poslovne banke.

2.4. Upravljanje rizikom u deviznom poslovanju privrednih subjekata

Poslovni partneri (privredni subjekti), kupci i dobavljači odnosno uvoznici i izvoznici, svojim
kupoprodajnim ugovorima regulišu pod kojim uslovima prodaju robu, usluge, graĐevinske
radove i pod kojim uslovima se vrši plaćanje robe, usluga, graĐevinskih radova.
Osnovni oblici plaćanja u meĐunarodnom platnom prometu su:

plaćanje doznakom tzv. plaćanje na otvoreno. Bankarska doznaka je instrument platnog prometa sa
inostranstvom kojim poslovna banka nalogodavca (kupca) daje prismeni nalog svom korespondentu
(drugoj poslovnoj banci– obično banci prodavca) u inostranstvu da odreĐenom pravnom (prodavcu)
ili fizičkom licu (korisniku doznake) isplati iznos naveden u nalogu na odreĐeni datum. Prisustvo
rizika se ogleda u sledećem:

kod plaćanja unapred – kupac (uvoznik) nije zaštićen, jer plaća robu pre nego je primi
isporuke na otvoreno – prodavac (izvoznik) nije zaštićen, jer isporučuje robu pre nego što mu se
plati;

podnošenjem menice – obično se primenjuje kada se kupac i prodavac poznaju, a podnošenje

menice se vrši nakon isporučene robe kupcu;

plaćaje akreditivom se obično koristi kada se kupac i prodavac ne znaju, kada konkretna vrsta
posla to zahteva ili kada kupac nema dovoljno novčanih sredstava u momentu otvaranja
akreditiva. Predstavlja pismenu obavezu banke datu prodavcu na zahtev i prema instukcijama
kupca da plati naznačeni iznos u odreĐenom roku i po odgovarajućim zakonskim propisima;

osiguranje plaćanja garancijom. Garancija je instrument obezbeĐenja, kojim banka izdavalac

preuzima na sebe, a po nalogu klijenta (kupca) neopozivu obavezu da će platiti na poziv
korisniku garancije (prodavcu), garantovani iznos, kao nadokandu za neizvršeno plaćanje ili
činidbu od strane klijenta (kupca), za čiji račun banka nastupa;

escrow račun odnosno otvaranje specijalnog namenskog računa za konkretan ugovoreni posao.
Svrha escrow računa je da obe ugovorne strane (kupac i prodavac) budu zaštićene: prodavac se
štiti da će primiti novčana sredstva za ono što je prodao/izvršio kao uslugu (predmet
kupoprodajnog ugovora) ispunjenjem odreĐenih uslova definisanih ugovorom; kupac se štiti da
će kupiti ono što je ugovorio (predmet ugovora) ispunjenjem odreĐenih uslova definisanih
ugovorom.

obezbeĐenja da izaberu u konkretnom budućem spoljnotrgovinskom poslu, kako bi bili sigurni

da će naplatiti svoje potraživanje. Uobičajeno je da se trgovinskim preduzećima sugeriše
sledeće:

ako je reč o jednokratnom poslu, jednom uvozu ili izvozu bolji je akreditiv;
ako je reč o više uvoza/izvoza bolja je garancija;
po garanciji su relativno manji administrativni troškovi, nego kod akreditiva;
prednost garancije je u njenoj bržoj i efikasnoj realizaciji;

pretnja plaćanjem po garanciji je stimulans za nalogodavca da na vreme izvrši svoje obaveze;

ugovorna strana za koju njegova banka neće da izda garanciju nije dobar partner;

kod akreditiva banka neće platiti po dokumentima koja nisu u strogoj saglasnosti sa zahtevima iz
akreditiva, tj. dokumenta su važnija od robe koja je predmet kupoprodajnog ugovora.

2.5. Instrumenti zaštite od valutnog rizika

Iako banke raspolažu velikim brojem tehnika zaštite od deviznog rizika, sve više se u praksi
7
ističu sledeći oblici zaštite :
tehnike i insrtrumenti koji se koriste na deviznom i novčanom tržištu;

tehnike koje počivaju na politici fakturisanja cena, politici prodaje i politici kupovine;
trgovinski aranžmani.

U cilju zaštite od deviznog rizika koriste se sledeći instrumenti odnosno finansijski derivati:

spot (promptne) transakcije;

forvard (terminske) transakcije;
svop transakcije;
valutne opcije;
fjučers ugovori.

Tehnike politike cena polaze od prilagoĐavanja cena do dozvoljenog nivoa (niža ili viša marža)
radi eliminisanja deviznog rizika.

Tehnika politike kupovine i prodaje polazi od smanjenja potraživanja (aktiva) i povećanja

obaveza (pasiva) u valuti za koju se očekuje da će depresirati i obrnuto za valutu za koju se
očekuje da će apresirati.
Tehnika koja se zasniva na trgovinskim aranžmanima odnosi se na hedžing transakcije.
Spot (promptne) transakcije predstavljaju transakcije u kojima se razmena jedne valute za drugu vrši
momentalno, a poravnje se dogaĐa dva radna dana nakon izvršenja.Osnovna prednost ovog
proizvoda je to što su cena i datum valute predmet dogovora dok se osnovni nedostatak odnosno
rizik ogleda se u nemogućnosti spot transakcija da obezbede klijentu beneficije dnevnih oscilacija
nakon što je transakcija ugovorena. Kurs koji se primenjuje na devizne transakcije koje se izvršavaju
promptno odnosno u roku od dva dana je promptni (spot) devizni kurs. Razlika izmeĐu kupovnog i
prodajnog spot deviznog kursa naziva se „spread“ i predstavlja zaradu banke.

2.5.1. Upravljanje deviznim rizikom putem hedžinga

Uspešna preduzeća u ekonomski razvijenim zemljama koriste različite finansijske instrumente ili
postupke radi zaštite od mnogobrojnih rizika. Takva praksa je poznata pod nazivom hedžing
(hedging), što znači ograĐivanje ili osiguravanje od rizika na finansijskom tržištu.

Moderni hedžing vodi poreklo od tri stara i često navoĐena pravila za upravljanje rizicima. Ona
glase:
Ne rizikuj puno, radi malo;
Imaj na umu verovatnoću rizika;
Ne rizikuj više nego što možes dozvoliti da izgubiš

Pod hedžingom se podrazumeva primena različitih finansijskih instrumenata ili operacija i svi
oni se ostvaruju na jedan od dva načina:

· putem javnih berzi (public excange)

· putem privatnih ugovora (OTC – Over The Counter)

Osnovna razlika izmeĐu ovih načina sastoji se u većoj standardizovanosti i transparentnosti

tržišnih berzanskih poslova, dok se OTC ugovori (najčešce izmeĐu firmi i banaka) koriste za
prilagoĐavanje posebnih (netržišnih) potreba korisnika.
To istovremeno znači da hedžing nije besplatan. Najveći broj preduzeća pristupa hedžing
operacijama, ne da bi zaradio novac, nego da bi ublažio rizik od gubitka. Smanjenje rizika
olakšava finansijsko planiranje i redukuje neugodnosti usled neočekivanih gubitaka i manjkova.
Dobra strategija upravljanja rizikom podrazumeva davanje odgovora na sledeća pitanja:

1)
Sa kojim se glavnim rizicima suočava privredni subjekt i kakve su

moguće posledice?
To znači da pre svega treba razvrstati rizike i odrediti najopasnije za konkretne privredne
subjekte.

2
2) Da li je privredni subjekat već preduzeo neke mere da smanji

verovatnoću nastanka mogućih štetnih ishoda?

Na primer, da li su poslovne prostorije opremljene savremenim sistemima za gašenje požara ili

za prepoznavanje provalnika u slučaju kraĐe.

3) Da li je privredni subjekat platio osiguranje za pokriće gubitaka?

Osiguravajuće kuće nude različite vidove osiguranja. Mogu se diversifikovati različite vrste štete
osiguranjem kod više različitih osiguravajućih kuća.

4) Da li privredni subjekat koristi finansijske derivate poput opcija ili fjučersa da bi se ogradio
od deviznog rizika?

2.5.2. Umanjenje rizika opcijama

Kada neki privredni subjekat kupi finansijsku imovinu kaže se da je zauzelo dugu poziciju. To
znači da je taj subjekat, kupovinom, sebe izložio riziku pod uslovom da prinos od kupljene
imovine nije siguran. TakoĐe, ako je privredni subjekat prodao neku robu koju treba dostaviti
kupcu do odreĐenog datuma u budućnosti kaže se da je zauzeo kratku poziciju čime je opet
izložen riziku.
Smanjenje rizika pomoću derivata vrši se upotrebom osnovnog principa hedžiranja rizika koji
glasi: hedžiranje (zaštita od) rizika predstavlja učešće u finansijskoj transakciji koja ublažava
dugu poziciju preuzimanjem dodatne kratke pozicije i obrnuto.

Na primer, ako je privredni subjekat kupio obveznicu (zauzevši tako dugu poziciju), on pristupa
hedžiranju i zaštićuje se ugovaranjem prodaje te obveznice u neko odreĐeno buduće vreme
(kako bi zauzeo kratku poziciju). Obrnut slučaj je kada privredni subjekat proda svoje akcije,
koje treba da dostavi novom suvlasniku na neki budući datum (zauzevši time kratku poziciju).
Privredni subjekat tada sprovodi hedžiranje rizika tako što ugovara naknadnu kupovinu tih akcija
kako bi zauzelo dugu poziciju u neko buduće vreme.

Opcije (options)su jedan od finansijskih derivata u vidu ugovora koji kupcu daju mogućnost
odnosno pravo da kupuje ili prodaje finansijski instrument (obveznice, akcije) po unapred odreĐenoj
ceni (ceni izvrĐenja) u odreĐenom roku dospeća. Koriste se za hedžiranje cenovnog rizika. Reč je o
posedovanju prava na kupovinu (call option – daje pravo svom vlasniku da kupi odreĐene
finansijske instrumente po unapred dogovorenoj ceni pre roka dospeća opcije, dok prodavac te opcije
preuzima obavezu da postupi po željama vlasnika) ili prava na prodaju (put option – daje pravo svom
vlasniku da prodaje odreĐeni finansijski instrument po unapred dogovorenoj ceni i utvrĐenom roku)
neke imovine po unapred odreĐenoj i fiksiranoj ceni izvršenja koja važi do odreĐenog datuma u
budućnosti. Na taj način se ostvaruje zaštita od eventualnih nepovoljnih promena budućih cena
kupljene ili prodate imovine. Kao što i sam naziv govori, opcije su mogućnosti koje mogu, a ne
moraju biti iskorišćene. Kupac ili vlasnik opcije ne mora izvršiti opciju, tj. može pustiti da rok
dospeća istekne, a da opcija ne bude iskorišćena, dok prodavac opcije mora kupiti ili prodati
finansijski instrument ako vlasnik izvrši opciju.

Postoje dve vrste opcionih ugovora: američki i evropski.

Američke opcije mogu biti izvršene u bilo koje doba pre isteka roka dospeća, dok evropske
opcije mogu biti izvršene samo na datum roka dospeća.

Privredni subjekti uglavnom kupuju opcije na stane valute, na kamatne stope ili na robu, da bi se
zaštitili od neželjenih promena cena. Najveći broj tih opcija se prodaje na tzv. “berzama opcija”
mada nije redak slučaj da realizacija bude privatni posao izmeĐu preduzeća i banke.

Kupovne opcije se veoma često primenjuju na tržištu sirove nafte. Sirova nafta je na svetskom
nivou jedna od najpofitabilnijih roba. Troškovi proizvodnje sirove nafte na savremenim
naftnosnim poljima ne prelaze 5 USD po barelu (1 barel = 158,9 litara). Nasuprot tome, tržišna
cena sirove nafte, zbog konstantno visoke tražnje neprekidno varira izmeĐu 50 i 70 USD po
barelu (u ekstremnim slučajevima izmeĐu 30 i 150 USD po barelu). Na osnovu toga možemo
zaključiti da se u naftnoj industriju ostvaruju ogromni profiti zbog činjenice da je tržišna cena 20
pa čak i do 30 puta viša od troškova.

Sve u svemu, opcije su finansijski derivati koji tržišnim učesnicima daju pravo na mogućnost
zaštite u slučaju nepovoljnih kretanja cena ili kamatnih stopa. Naravno da to pravo nije
besplatno. Iznos koji se plaća prilikom sklapanja opcionog ugovora predstavlja premiju
osiguranja od mogućeg finansijskog rizika.

2.5.3. Fjučers ugovori

Drugi oblik finanasijskih derivata koji se koriste prilikom zaštite od valutnog rizika su fjučers
ugovori (futures contact). Postoje dva oblika fjučersa: finansijski i robni.

Finansijski fjučers ugovori predstavljaju ugovore izmeĐu prodavca i kupca o prometu

finansijske imovine (najčešće obveznica) u budućem vremenskom razdoblju na tačno utvrĐen
dan po ceni koja se unapred utvrĐuje ugovorom. Karakteristični su po tome što se na dan
sklapanja ugovora ne vrši nikakvo plaćanje nego tek po isteku ugovorenog roka dospeća. Plaća
se samo tzv. inicijalna marža kao osiguranje ispunjenja obaveza iz ugovora. Za mnoge privredne
subjekte oscilacije kamtnih stopa i deviznih kurseva predstavljaju važne izvore poslovnog rizika.
Privredni subjekti zato koriste finansijske fjučerse kojima se štite od dugoročnih oscilacija u
visini kamaten stope, deviznog kursa i cene akcija.

Robni fjučers ugovori predstavljaju ugovore o kupoprodaji odreĐene robe, najčešće poljoprivrednih
proizvoda, izmeĐu kupca i prodavca u budućem vremenskom razdoblju na tačno utvrĐen dan po
ceni koja se unapred utvrĐuje ugovorom. Kupac i prodavac uzajamno sklapaju fjučers ugovor na
odreĐeni budući datum. To znači da fjučers ugovor predstavlja vezanu (dvostranu) obligaciju. Dok
opcija daje pravo kupovine ili prodaje ako se ispostavi da su isplative, fjučers ugovor obavezuje
prodavca i kupca da moraju izvršiti nameru kupovine i prodaje bez obzira na to ko gubi, a ko
dobija.

Kod fjučers ugovora postoje dve pozicije. Kratka pozicija (short position) je pozicija prodavca
koja ga obavezuje da o dospeću isporuči osnovni instrument iz ugovora. Duga pozicija (long
position) je pozicija kupca fjučers ugovora, koja ga obavezuje da preuzme (kupi) osnovnu aktivu
o dospeću. Holder kratke pozicije ima pravo da izabere vreme tokom trajanja perioda kada će
izvršiti isporuku. Obično ugovor ima nekoliko različitih meseci isporuke sa kojima se trguje u
isto vreme. Berza utvrĐuje tačan iznos aktive koji mora biti isporučen po jednom ugovoru, kako
će se kotirati buduća cena i, možda, ograničenje iznosa do kojeg se može kretati fjučers cena (u
ugovoru) u toku jednog dana.
Primer fjučers ugovora: Ako je ugovorena buduća cena 8 din/kg, a tržišna cena u međuvremenu
dostigne 11din/kg prodavac i kupac će realizovati prodaju po ceni koja je,saglasno fjučers
ugovoru, za 3 din niža od tržišne cene. U tom slučaju izgbiće prodavac, a zaradiće kupac. Ako se
dogodi da cena bude niža od ugovorene od 8 din/kg, ishod je suprotan – zaradiće prodavac, a
9
izgubiti kupac.

Uopšteno, prodavac je na dobitku ako je tržišna cena niža od ugovorene, a kupac će biti na
dobitku kada je tržišna cena viša od ugovorene.

Zarada prodavca = ugovorena cena – tržišna cena Zarada kupca= tržišna cena –
ugovorena cena

Na taj način, ugovaranjem buduće cene, oba učesnika su zaštićena od kolebanja tržišnih cena:
prodavac od sniženja, a kupac od povećanja.

Dobra strana fjučersa i razlog njihove primene jeste “peglanje” nepovoljnih oscilacija na
finansijskom tržištu čime se ublažavaju štetne posledice na rezultate poslovanja. Negativna
strana fjučersa ogleda se u smanjenju dobitaka koji bi se ostvarili prilikom povoljnih tržišnih
kretanja.
2
.
5
.
4
.

F
o
r
v
 a
r
d

u
g
o
v
o
r
i

Forvard ugovori (forward contract) se odnose na kupovinu ili prodaju imovine u odreĐenom
budućem vremenskom periodu, bez tačno odreĐenog datuma. Ovim ugovorom, jedna strana se
obavezuje da kupi, a druga da proda odreĐeno sredstvo, valutu ili kamatnu stopu po unapred
utvrĐenim uslovima u okviru odreĐenog budućeg vremenskog razdoblja. Forvard ugovor je,
dakle, devizni terminski ugovor izmeĐu kupca i prodavca deviza odnosno robe, kojim se
prodavac obavezuje da isporuči kupcu fiksni iznos deviza ili količine robe (npr. zlato, kafa,
nafta...) na odreĐeni datum u budućnosti po ugovorenom deviznom kursu ili ceni. Time se
omogućava odložena kupoprodaja. Za razliku od fjučers ugovora, forvard predstavlja
jednokratni ugovorni odnos dve strane koji nije standardizovan i nije predmet trgovine na
berzama. U našoj bankarskoj praksi funkcionišu kvazi forvardi. Forvard ugovori se najviše
zaključuju u vezi sa zaštitom od rizika deviznih kurseva koji najizrazitije variraju. Prednost
forvard ugovora je u tome što mogu biti vrlo fleksibilni.

Primer forvard ugovora: Klijent Com trade doo iz Beograda danas dogovara terminsku
kupovinu deviza od Uni Credit banke iz Beograda u iznosu od EUR 1mil. za plaćanje koje ima
za 45 dana prema ino-partneru HP odnosno danas ugovara po kom će kursu za 45 dana kupiti
EUR 1mil.
Današnji kurs je 1 EUR = RSD 85,00. Uvažavajući stalna dešavanja na tržištu Com trade i Uni
credit banka se dogovaraju da će Com trade kupiti EUR 1mil. za 45 dana po kursu 1 EUR =
RSD 100,00. Međutim, Com trade je u obavezi da danas uplati dinarsku protivvrednost (a ne za
45 dana; kako bi bilo u slučaju pravog forvarda), a devizna sredstava u iznosu od EUR 1mil. će
imati na raspolaganju za 45 dana Com trade će tek za 45 dana znati da li je bio na gubitku ili
10
dobitku po konkretnoj transakciji.
.

Tabela 2: Razlike izmeĐu forvard i fjučers ugovora:

Forvards ugovori
Fjučers ugovori

Mesto trgovanja
OTC tržište (vanberzansko tržište
Berza

HOV)

Veličina ugovora
Bilo koja veličina koju dve strane
Uglavnom samo najvažnije

dogovore
svetske valute

Dospeće ugovora
Bilo koji datum koji dve stane
Standardizovana veličina

dogovore
Valute kojima se može trgovati
Sve valute kojima se trguje
Standardni datumi (nekoliko

godišnje)

Najkasniji rok dospeća

Nije ograničeno. Čak i do 20
Najčešće do 12 meseci unapred

godina unapred

Postoji za svaku od strana.

Ne postoji. Kreditni rizik snosi
Kreditni rizik
Najčešće se rešava kreditnim
berza i pokriva ga sistemom

linijama,a ponekad i marginama

margina

Početna margina plus

Novčani tokovi
Nema ih do dana dospeća
svakodnevne varijacije margine

plus plaćanje na dan dospeća

Dostupni dileri
Nema formalnih ograničenja
Moraju biti članovi berze ili

raditi preko članova

Mogućnost izlaska iz ugovora

Najčešće ne postoji
Moguće svakodnevno
2.5.5. Svop transakcije

Postupak zamene ili promene uslova plaćanja ugovorenih izmeĐu dve zainteresovane strane u
nekom poslu naziva se svop (swap). To je ugovor o promeni intenziteta kretanja budućih
novčanih tokova, na primer, prelazak sa obračuna promenljive kamatne stope na obračun fiksne
kamatne stope. Svopom se investitor štiti od rizika budućih novčanih tokova u odnosu na drugu
ugovorenu stanu, koja ima suprotne interese. Česta je primena svopa u cilju smanjenja rizika
kamatnih stopa po dugoročnim zajmovima ili obveznicama. Svopovi su pogodan instrument za
upravljanje rizikom kamatnih stopa. Ako se, na primer, predviĐa da će kamatne stope porasti,
privredni subjekat može putem svop ugovora da preĐe na fiksnu kamatu. Nasuprot tome, u
okruženju gde kamate imaju tendenciju smanjenja, privredni subjekti teže da fiksne kamatne
stope zamene promenljivim.

Za svop transakcije je karakteistično da se izmeĐu dva privredna subjekta ne zamenjuju

meĐusobna dugovanja nego se samo vrši isplata kamate. Postupak isplate je prost. Prvo se vrši
tzv. „prebijanje“ tj. uporeĐivanje i poništavanje kamate, a zatim se isplaćuje razlika (saldo za
izravnanje).

Primer svop transakcije: Ako pretpostavimo da su dva klijenta, A i B, zaključila petogodišnji

svop ugovor sa nominalnom vrednošću od milion evra. Na kraju svake godine klijent A će platiti
klijentu B iznos od milion evra umnožen fiksnom kamatnom stopom od, na primer, 4%, a primiće
od klijenta B iznos od milion evra umnožen nerizičnom kamatnom stopom na državne štedne
zapise (T-bills), uvećanom za tržišni porast od, recimo, 1%. Tako bi svake godine klijent A
trebalo da plaća fiksni iznos kamate od 40 000 evra klijentu B, dok bi klijent B trebalo da plaća
iznos određen promenljivom stopom (T-bills + 1%). Pošto se u praksi isplaćuje samo razlika
onda u slučaju smanjenja kamatne stope na državne zapise ispod 3% na dobitku će biti
preduzeće B. U suprotnom slučaju, ukoliko nerizična kamatna stopa bude veća od 3%, razliku
kamate će dobiti preduzeće A.

Na primer, ako je nerizična stopa 2.5%, klijent A će platiti klijentu B razliku između fiksnih 4% i
promenljivih (2,5 + 1%). To iznosi: (0,04 – (0,025 + 0,01)) x 1 mil. evra = 5 000 evra.

Nasuprot tome, u slučaju da je nerizična stopa 3,8%, onda će klijenta B platiti klijentu A sumu
od: ((0,038 + 0,01) – 0,04) x 1 mil. evra = 8 000 evra.
Danas se svop ugovori zaključuju sa bankom i obavljaju posredstvom banke za razliku od
ranijeg perioda kada su se ovi ugovori obavljali na berzama posredstvom brokera. Bankarske
provizije za svop poslove su male i kreću se od 0,125% - 0,25% na godišnjem nivou od vrednosti
11
isplate u svop ugovoru .

Postoje dve vrste svop transakcija:

valutni svopovi gde dve ugovorne strane obavljaju razmenu valuta uz obavezu da po protoku
odreĐenog vremena obave obrnutu transakciju u istom inicijalnom iznosu.

Primer valutnog svopa: Erste banka a.d. Novi Sad je danas prodala RSD 95mil. Erste banci Beč,
po ceni od EUR 1mil. Svop ugovorom banke regulišu da će za mesec dana Erste banka Beč
prodati Erste banci a.d. Novi Sad RSD 95mil.

kamatni svopovi gde dve ugovorne strane ugovaraju periodičnu meĐusobnu razmenu kamatnih
prihoda.

Primer kamatnog svopa: Erste banka a.d. Novi Sad je ugovorila sa Erste bankom Beč a-vista (po
viđenju) kamatu od 5% na depozit u visini EUR 1mil. koji lokalna banka drži u Beču. Isplata a-
vista kamate je na mesečnom nivou. Takođe, Erste banka Beč je ugovorila a-vista kamatu od
5,5% na depozit koji drži kod Erste banke a.d. Novi Sad u iznosu od EUR 5mil. Isplata kamate je
na mesečnom nivou.

Svop poslovi se mogu odigravati na:

deviznom tržištu – jednosmerna i sa istim partnerom promptna i terminska prodaja odreĐenog

iznosa deviza, ili obrnuto, promptna prodaja i terminska kupovina deviza. Cilj upotrebe je zaštita
od deviznog rizika;

tržištu kapitala – razmenjivanje isplate obaveze izmeĐu dužnika po osnovu zajmova koji glase
na različite valute.
Valutni svop omogućava klijentima koji imaju izvore finansiranja u jednoj valuti da finansiraju
obaveze u drugoj valuti na odreĐeni rok. Rizici koji su prisutni kod valutnog svopa uključuju
tržišni rizik koji se manifestuje kada je kurs povoljniji na datum dospeća od kursa koji je
ugovoren na datum sklapanja transakcije.

12
Interesantnu kombinaciju svopa i opcija predstavljaju tzv. svopcije ( swaptions) . Reč je o
pravu ulaska u svop posao pod unapred odreĐenim ugovorenim uslovima. Ako kupac svopcije
ima pravo da plati fiksnu stopu po isteku ugovrenog termina, to se naziva svopcija platioca
(payer’s swaption). Suprotno tome, ako kupac svopcije ima pravo da naplati fiksnu stopu, reč je
o svopciji primaoca (receiwer’s swaption).
Analiza scenarija je poseban način upravljanja finansijskim rizikom. Vrši se u uslovima visoke
neizvesnosti i služi za ocenu projekta prema posebnim kombinacijama pretpostavki. Suština
analize scenarija sastoji se u proceni nekoliko mogućih ishoda projekta. Najčešće su to tri ishoda
ili scenarija:

· optimistički;
· očekivani;
· pesimistički.

Dobar finansijski menadžer pri oceni projekta neće preterati sa optimističnošću, ali neće dozvoliti ni
da se projekat značajnije podceni. Preporučeni odnos izmeĐu verovatnosti ostvarenja ovih scenarija
je 5 – 10% za optimistički, 70 – 80% za očekivani i 5 – 10% za pesimistički.

13
Primer : Preduzeće za proizvodnju kancelarijskog nameštaja razmatra investicioni projekat za
proizvodnju nove vrste stola za kompjuter. Prema procenama, godišnji prihodi projekta bi
iznosili 37,5 mil. dinara, varijabilni troškovi 30 mil. a fiksni troškovi (bez amortizacije) 3 mil.
dinara.

Tabela 3: Procena gotovinskih tokova projekta (milioni dinara)

Elementi
Godina 0
Godina 0 - 10
Investicija
15

1.Prihodi od prodaje

37.5
2.Varijabilni troškovi
30.0
3.Fiksni troškovi

3.0
4.Amortizacija

1.5
5.Dobitak (1-2-3-4)

3.0
6.Porez na dobitak

1.5
7.Neto dobitak (5-6)

1.5
8.Gotovina (4+7)

3.0
Neto gotovina
-15
+3.0

Prikazani iznos neto gotovine u stvari je anuitet čija se sadašnja vrednost (PV) izračunava
množenjem sa 10-godišnjim faktorom anuiteta, uz diskontnu stopu od 10%. To znači da 3 mil.
dinara neto gotovine treba pomnožiti sa vrednošću 6.145 koliko stoji u finansijskim tablicama.

PV = 3 mil. dinara x diskontni faktor anuiteta za 10 godina PV = 3 mil. dinara x 6.145 = 18.42
mil. dinara

Krajnji cilj ovog obračuna je neto sadašnja vrednost (NPV). Ona se dobija kao razlika izmeĐu
sadašnje vrednosti gotovinskog toka (PV) i početne investicije (I), odnosno:

NPV = PV – I = 18.42 – 15 = 3.42 mil. dinara

Izračunata neto sadašnja vrednost od 3.42 mil. dinara je pozitivna što znači da je projekat
prihvatljiv. Cela prethodna računica odnosila se na pretpostavke očekivanog scenarija. Sada
dobijeni rezultat uporeĐujemo sa rezultatima pretpostavki optimističkog i pesimističkog
scenarija. Kao sto prikazuje naredna tebela, pesimistički scenario pretpostavlja niže vrednosti
prihoda od prodaje i više vrednosti troškova dok optimistički scenario potencira više prihode, a
niže troškove od očekivanih.

Tabela 4: Promene NPV uslovljene promenama prihoda od prodaje i promenama varijabilnih i

fiksnih troškova

Parametri
Vrednost parametara
NPV projekta

(mil. dinara)
(mil. dinara)

Prihodi od prodaje:

Pesimistička
35.0
-4.2

Očekivana
37.5
3.4

Optimistička
38.0
5.0

Varijabilni troškovi:

Pesimistička
36.0
-15.0

Očekivana
30.0
3.4

Optimistička
27.5
11.1

Fiksni troškovi:

Pesimistička
4.0
0.4

Očekivana
3.0
3.4

Optimistička
2.0
6.5
Posmatrajući vredosti iz tabele možemo primetiti da su najveće varijacije u visini neto sadašnje
vrednosti (od -15 do +11 mil. dinara) prouzrokovane promenama visine varijabilnih troškova (od
36 do 27.5 mil. dinara). Razlog tome treba tražiti u veoma visokom udelu varijabilnih troškova,
koji u strukturi ukupnih troškova učestvuju sa preko 85%.

Analiza različitih scenarija se u praksi pokazala kao vrlo efikasan metod upravljanja finansijskim
rizikom naročito kada je reč o vrednijim i dugoročnijim projektima.

3. Bazelski standardi i njihova primena u Srbiji

3.1. Bazel I
Kapital ima izuzetno veliki značaj za celokupno poslovanje banke. IzmeĐu više funkcija
kapitala, kao osnovna, izdvaja se osiguranje depozita u slučaju poslovanja sa gubitkom ili u
slučaju da doĐe do iznenadnog masovnog povlačenja depozita iz banke. S druge strane, postoji
posebna veza izmeĐu kapitala i profita. Osnovni cilj poslovanja banke je stvaranje profita koji se
može meriti kao povrat na kapital i aktivu. Ova činjenica je bitna da bi se razumelo zbog čega
banke izbegavaju povećavanje kapitala. Procesi pokušavanja stabilizacije bankarskog sistema i
sprečavanja nelojalne konkurencije doveli su do potreba da se izvrši konvergencija
meĐunarodnih standarda kapitala.

Tokom osamdesetih godina javlja se sve snažnija tendencija smanjenja kapitala u bankama.

Nedostatak jedinstvenih propisa u vezi kapitala omogućavao je pojedinim bankama, posebno

većim, da na osnovu svog visokog kreditnog rejtinga posluju sa nižim stopama kapitala, dok su
manje banke bile prinuĐene da posluju sa većim stopama kapitala. Takva situacija se negativno
odražava na ukupnu meĐunarodnu konkurenciju.

Radi rešavanja navedene situacije Bazelski komitet za superviziju banaka 1988. godine donosi
Sporazum o kapitalu koji je poznat pod nazivom Bazel I. Na početku, sporazum važi samo za
zemlje koje ulaze u grupu 10 (G-10)1, ali je odmah predviĐeno pristupanje i ostalih zemalja.
Fokus Baselskog odbora je na sledećim stavkama:

definiše uloge supervizora u različitim pravnim situacijama;

obezbeĐuje da meĐunarodne banke ili banke holding kompanije ne izbegavaju superviziju
svojih domaćih regulatornih vlasti;

promoviše jedinstvene kapitalne zahteve koji omogućavaju bankama iz različitih zemalja da se

takmiče na fer tržištu.

Bazel I daje osnovnu definiciju kapitala, prema kojoj se kapital sastoji iz dve osnovne
komponente: primarni i sekundarni kapital. Primarni kapital podrazumeva redovne deonice
banke, zadržani profit i neke kategorije rezervi. U sekundarni kapital ulaze ostale kategorije
rezervi, opšte rezerve za pokriće gubitka po kreditima, neobjavljene rezerve, namenske rezerve
za pokriće gubitaka, hibridni kreditno-vlasnički instrumenti (kumulativne preferencijalne
deonice) i subordinirane dugoročne obveznice banaka.

Danas se većina banaka u svetu pridržava minimalnih standarda definisanih Basel-om I.

Uspešnost primene Basel I sporazuma ogleda se u povećanju odnosa kapitala u 29 zemalja

OECD-a tokom perioda 1990-2001. Odnos kapital-aktiva značajno porastao od otprilike 8,5 do
oko 12%
.

3.2. Bazel II
Bazel I imao je pozitivne efekte na visinu kapitala u smislu zaustavljanja smanjenja
kapitala u bankama, tako da se može reći da je ostvario svoj osnovni cilj. Prednost sporazuma je
u njegovoj jednostavnosti i širokoj prihvaćenosti (prihvaćen u 100 zemalja). MeĎutim postojeći
sporazum imao je i odreĎene nedostatke koji su ukazivali na to da su potrebne i njegove
promene. Od 1988. god. desile su se brojne novine u finansijskom sistemu kako npr. Pojava
novih proizvoda, novi načini komunikacije i povećanje finansijskih transakcija. Slabosti Bazela I
ogledale su se u sledećem:
adekvatnost kapitala nije se procenjivala u odnosu na stvarni rizični profil banke;
procena rizika zemlje nije bila primerena; nije bilo dovoljno motiva za primenu tehnika
za ublažavanje rizika;
omogućavao je kapitalnu arbitražu putem sekjuritizacije što je omogućavalo bankama
da smanje kapital, a da pri tome ne moraju smanjiti vrednost rizične aktive;
uzimao je u obzir samo kreditni rizik, a ostale je zanemarivao (npr. operativni rizik,rizik
likvidnosti i sl.);
 posmatrao je samo kvantitativno merenje adekvatnosti kapitala, a zanemarivao
kavlitativni aspekat.
Radi rešavanja ovih nedostataka definisan je 2004. godine konačan okvir MeĎunarodnog
sporazuma o merenju kapitala i standardima kapitala pod nazivom Bazel II. Cilj komiteta je
ojačati sigurnosti i stabilnost meĎunarodnog bankarskog sistema. Osnove Bazel II sporazuma
su:
veća osetljivost za arbitražne poslove i inovacije na finansijskom tržištu;
prepoznavanje različite izloženosti riziku;
proširenje vrsta rizika;
razvijanje internih metoda za upravljanje rizicima;
svaka banka utvrĎuje sopstvene potrebe za kapitalom;
promovisanje učešća u javnosti. Sporazum Bazel II omogućava da svaka banka sama
proceni sopstvene minimalne potrebe za kapitalom na osnovu njene izloženosti rizicima.

3.3. Bazel III

Bazelski komitet je usled nedostataka Bazel II standarda izglasao odluku o uvoĎenju
najnovijih Bazel III standarda na razvijenim tržištima. Bazel III predstavlja nadogradnju Bazela
II. Novi set pravila će, izmeĎu ostalog, podrazumevati povećanje oprativnog kapitala, odnosno
odvajanje dodatne sume u slučaju dodatnih nestabilnosti na tržištu. Od banaka se zahteva da
odnos kapitala i njihove ukupne imovine iznosi 7%, a rok za primenu propisa je u nekim
slučajevima produžen do januara 2019. godine. Banke u Evropi će u većini slučajeva morati
povećati kapital, posebno u Nemačkoj, Španiji i još nekim zemljama.Biće potrebno prikupiti
stotine milijardi evra. Banke će morati godinama zadržavati ostvareni profit, koji neće moći
podeliti deoničarima ili utrošiti za isplatu bonusa, a neke od njih će morati nabaviti dodatna
sredstva na tržištu kapitala.

3.4. Primena Bazelskih standarda u Srbiji

U skladu sa Zakonom o Narodnoj banci Srbije, pored osnovnog cilja – postizanje i održavanje
stabilnosti cena, Narodna banka Srbije ima za cilj i očuvanje finansijske stabilnosti.

Naša zemlja ima vrlo skromna iskustva u primeni Bazel standarda mada se njihovo prisustvo
kod nas beleži još od kraja osamdesetih godina, kada su imali samo formalni karakter, odnosno
nisu bili u aktivnoj upotrebi. Čak ni nakon reforme zakonodavstva o bankama 1993. godine nije
došlo do bitnijih promena. Iako su principi Bazela I bili znatno šire uključeni nego što je to bio
slučaj na početku, formalna priroda ovih odluka nije se izmenila. Novi talas usklaĐivanja našeg
sistema kontrole i revizije banaka u skladu sa evropskim, pa i svetskim standardima počeo je
2006. godine, nakon što je u godini koja je prethodila donet novi Zakon o bankama. MeĐutim,
ni u ovoj fazi nije ostvaren suštinski pomak u odnosu na dotadašnju praksu, jer su uneti samo
neki novi principi Bazel II standarda, ali je izveštavanje prema NBS i dalje bilo zasnovano na
meĐunarodnim računovodstvenim standardima.

Imajući u vidu značaj poslovanja i supervizije banaka u smislu očuvanja stabilnosti finansijskog
sistema kao i čitave ekonomije, Narodna banka Srbije kontinuirano preduzima aktivnosti radi
daljeg jačanja stabilnosti i harmonizacije sa meĐunarodnim standardima. U tu svrhu Narodna
banka Srbije je krajem 2007. godine započela proces uvoĐenja Bazel II standarda u Srbiji.
Osnovni ciljevi uvoĐenja Bazel II standarda u Srbiji su:

dalje jačanje stabilnosti bankarskog sektora i finansijskog sistema;

unapreĐenje procesa upravljanja rizicima u bankama i procesa supervizije zasnovanog na

rizicima;

jačanje transparentnosti i tržišne discipline;

usklaĐivanje sa uslovima poslovanja na meĐunarodnom finansijskom tržištu;
harmonizacija sa propisima Evropske unije - Direktivama EU 48/2006 i 49/2006;
stvaranje jače veze izmeĐu kapitalnih zahteva i izloženosti rizicima na nivou banke.

Povodom inicijativa banaka i Udruženja banaka Srbije u vezi sa primenom Bazel II standarda
Narodna banka Srbije je odlučila da se planirani rok za punu primenu tih standarda odloži sa 1.
januara 2011. na 31. decembar 2011. godine, uz probni period izveštavanja u skladu sa novim
15
regulatornim okvirom na dan 30. septembar 2011. godine.

Bazel II standard obavezuje na primenu metoda Value at Risk (VaR) koji podrazumeva procenu
potencijalnog gubitka portfolia u odreĐenom vremenskom periodu sa odreĐenim stepenom
poverenja, odnosno verovatnoće. Cilj je doći do modela koji najbliže opisuje realno stanje stvari
na tržištu.

Banke na našem tržištu su pristupile uvoĐenju standarda na različite načine. OdreĐena grupa
banaka će kupiti gotov softver, dok su neke banke počele izradu i konstrukciju svojih softvera
koji će biti korišćeni pri zadovoljavanju Bazel standardarda. Jasno je da će banke biti suočene sa
troškovima, koji obuhvataju obučavanje kadrova za nove zadatke, kao i prilagoĐavanje
informacionih sistema novim potrebama. MeĐutim, očekivanja su da će benefiti uvoĐenja novi
standarda daleko prevazilaziti troškove, jer će banke konačno imati izveštaje koji ne ispunjavaju
samo formu, već će sadržati krucijalne informacije za donošenje odluka. Sa druge strane, NBS
će imati uvid u pravu sliku stanja u bankarskom sektoru, što će dovesti do optimizacije pri
donošenju odluka.

4. Uticaj svetske ekonomske krize na privredu Srbije

4.1. Izloženost domaćeg finansijskog sistema ekonomskoj krizi

Prilikom analize uticaja svetske finansijske krize na stabilnost nacionalnog finansijskog sektora
treba uzeti u obzir nekoliko činjenica. Prvo, u bilansnoj sumi domaćeg bankarskog sistema
dominantno učešće od 75% imaju banke u stranom vlasništvu. Drugo, zaduživanje banaka u
inostranstvu predstavljalo je značajan izvor finansiranja domaće kreditne aktivnosti tako da je
izloženost finansijskog sistema deviznom riziku izuzetno visoka. Treće, najveću ranjivost
domaćeg finansijskog sistema predstavlja visoko učešće indeksiranih kredita (oko 70%), što
povećava devizni i i kamtani rizik. Kako su i realni sektor (zbog relativno niskog učešća izvoza u
BDP-u) i stanovništvo (zbog primanja u dinarima) izloženi deviznom riziku, nominalna
depresijacija utiče na povećanje nenaplativosti kredita i narušava kvalitet aktive bankarskog
sektora. Pošto se domaće aktivne kamatne stope usklaĐuju sa kretanjem kamatnih stopa na
svetskom finansijskom tržištu, dolazi do rasta kamtnog rizika. Ove činjenice odlučujuće ukazuju
na kanale kroz koje svetska finansijska kriza može da se prelije na domaći finansijski sistem.
Krajem 2008. godine, na meĐugodišnjem nivou došlo je do nominalnog rasta plsmana od 23% i
16
nominalnog rasta depozita od 18%. Osnovni uzrok nominalnog rasta je depresijacija kursa
dinara u odnosu na evro. MeĐutim, širenje finansijske krize krajem septembra dovela je do
masovnog povlačenja deviznih štednih depozita. U poslednjem kvartalu 2008. godine, devizna

štednja graĐana je smanjena za oko milijardu evra. Banke su na novonastalu situaciju reagovale
zadržavanjem viših kamatnih stopa, a Vlada je povećala garantni iznos devizne štednje sa 3 000
na 50 000 evra.

Prema izveštaju MMF-a iz januara 2009. godine procenjuje se da je 2008. godine ostvaren
globalni privredni rast od 3.4%. prvobitna procena rasta za 2009. godinu od 2.2% je korigovana
za svega 0.5% što predstavlja najslabiji ekonomski rezultat nakon II svetskog rata. Paralelno sa
padom privredne aktivnosti došlo je do pada cena primarnih proizvoda.
Usporavanje privredne aktivnosti i pad tražnje u zemljama EU i regiona, uz rast valutnog,
kreditnog i kamatnog rizika, znatno će ograničiti izvozne mogućnosti domaće privrede.

Odnosno, osnovni kanali delovanja finansijske krize na realni sektor su redukovanje kreditnih
plasmana i smanjenje kako izvozne, tako i domaće tražnje. Imajući u vidu mehanizam prelivanja
finansijske krize, očekivane posledice po nacionalnu privredu ogledaće se, pre svega, u
usporavanju ekonomske aktivnosti, depresijaciji nacionalne valute i inflatornim pritiscima.
Banke su u uslovima svetske finansijske krize redukovale kreditne plasmane, povećale marže i
podigle premije na rizike. Promenjeni uslovi kreditiranja i redukovani iznosi odobrenih kredita
kako klijentima tako i bankama) značili su smanjen priliv inostranih kredita bankama koje posluju
u Srbiji. Redukovanjem kreditne ponude na domaćem tržištu, smanjuje se količina deviza, a samim
time se osete efekti na kurs dinara. To je samo jedan od faktora koji objašnjava zašto je došlo do
depresijacije dinara. Uzroci su mnogo dublji, a nalaze se u osnovi same privrede.

4.2. Posledice svetske krize po finansijski sektor u Srbiji

Direktni efekti svetske ekonomske krize ostaviće velike posledice na zemlje koje najviše učestvuju
u meĐunarodnim tokovima kapitala i meĐunarodnoj razmeni. Za razliku od njih zemlje u tranziciji
(meĐu kojima je i Srbija) osetiće indirektne posledice po finansijski sektor koje će se ispoljavati
kroz pad likvidnosti, otežanu izgradnju i reformu finansijskih institucija kao i po realan sektor kroz
usporavanje privredne aktivnosti.

U delu finansijskog tržišta, posledice krize u Srbiji ispoljili su se na Beogradskoj berzi. Indeksi
berze u Beogradu gubili su vrednost mnogo brže nego indeksi na razvijenim tržištima. Tokom
2008. godine, došlo je do značajnijeg povlačenja stranih investitora sa tržišta Srbije. Usled lošeg
kreditnog rejtinga Srbije i povećanog rizika ulaganja u zemlju, ulazak kapitala iz inostranstva kroz
nove portfolio investicije malo je verovatan. Domaći investitori usled straha od budućih dešavanja
na berzi i nedovoljne ponude berzanskih proizvoda odlučuju se za štednju u bankama. Kretanje
berzanskih indeksa u prvoj polovini 2007. godine pokazuje proces širenja finansijske krize. Drugi i
treći kvartal karakteriše period miraovanja dok u četvrtom kvartalu 2007. godine stanje na
svetskom finansijskom tržištu počinje da se odražava na berzansko tržište u Srbiji, kada oba
indeksa Beogradske berze beleže nagli pad.

17
Grafikon 2: Kretanje berzanskih indeksa Belex 15 i Belex line u periodu 1.1.2007-11.3.2009.
Jedan od prvih pokazatelja koji je ukazivao na širenje krize u bankarskom sektoru jeste rast
kamatnih stopa banaka. Razlika izmeĐu kamatnih stopa po kojima su banke plasirale svoja
sredstva i referentnih kamatnih stopa evropskih centralnih banaka bivala je sve veća.

MeĐubankarska kamatna stopa, euribor, je u periodu od marta do oktobra 2008. Godine porastao za 1
18
procentni poen odnosno sa 4.5% (mart) na 5.5% (oktobar). Rast euribor-a prouzrokovan je rastom
referentne kamatne stope ECB i manjkom raspoloživog novca nastalog usled efekata gobalne
finansijske kriza.

Mnoge finansijske institucije suočile su se sa padom likvidnosti, pretrpele su velike gubitke ili su
proglašavale bankrot usled velikih dugovanja. Pod pretnjom krize likvidnosti banke nastoje da
povećavaju svoj depozitni potencijal što podrazumeva povećanu tražnju za dugoročnim depozitima
kao stabilnim izvorom sredstava, o čemu svedoči povećanje pasivnih kamatnih stopa. Stoga je NBS
reagovala ukidanjem obavezne rezerve i poreza na deviznu štednju.

Posledice prelivanja krize sa finansijskog na realni sektor Srbije, ogledaju se u nedostupnosti

finansijskih sredstava, povećanom odlivu kapitala iz privrede i izostanku preko potrebnih
investicija. Usled manjka kapitala, njegova cena postaje skuplja, finansiranje iz kredita je
ogranićeno i uslovi za dobijanje kredita su rigorozniji. Nedostatak kapitala će znatno otežati
proizvodnju i usporiti ekonomski rast.
 4.3. Mere Narodne banke Srbije za ublažavanje efekata krize

Nastankom krize NBS je pripremila paket mera kako bi se ublažili efekti kojima je pogoĐen
finansijsi sektor Srbije, a te mere su:
1.
intenzivirana je dnevna kontrola likvidnosti, depozita i deviznih rezervi

banaka;
2.
ne obračunava se obavezna rezerva na sredstvazeta u inostranstvu (na

kredite banaka iz inostranstva - do sada 45%, subordirani kapital iz inostranstva - do sada

20%, zaduživanje kompanija za finansijski lizing – do sada 20%);

3.
struktura polaganja devizne obavezne rezerve se menja (umesto

dosadašnjih 90% u devizama i 10% u dinarima, sada je 80% u devizama i 20% u

dinarima);
4.
smanjenje zatezne kamatne stope ( za dinare sa 31.75% na 23.63%, a za

devize sa 31.75% na tromesečni euribor uvećan za 10%).