8

Bakterijske strategije za izbegavanje ili

preživljavanje odbrambenog sistema ljudskog
tela

Pregled bakterijskih strategija odbrane

Kao što je ljudsko telo razvilo brojne strategije za odbranu od bakterijske invazije, i
bakterija je razvila svoje strategije za suprostavljanje odbrani ljudskog tela. Mnoge od
ovih bakterijskih strategija su se verovatno počele razvijati mnogo pre nego što su se i
ljudi i životinje pojavili na evolucionarnoj lestvici. Većina bakterijskih odbrambeni
strategija koje se danas proučavaju bile bi korisne za preživljavanje u prirodnim
okruženjima (npr. pripajanje površinama kako bi bile blizu izvora hrane) ili kao odbrane
od protozoa (npr. mogućnost da se izbegne ili preživi fagocitoza). Možda je razlog što su
neoštećena koža i odgovor antitela tako efikasni sistemi odbrane što su se razvili kasnije
u toku evolucije pa tako nemaju zajedničkih tačaka sa protozoom. Čak i ovi sistemi
odbrane su međutim kompromitovani. Mikrobi koji koriste vektore insekta ili
iskorišćavaju hirurške rane imaju načine da premoste barijere ljudske kože, a mikrobi
koji se pretvaraju promenom površinskih proteina ili proizvodnjom enzima koji
degradiraju antitela razvili su metode za prevazilaženje specifičnih sistema odbrane. U
ovom poglavlju istražićemo neke česte stavke koje se vide u bakterijskoj strategiji
izbegavanja sistema odbrane ljudskog tela. Ove karakteristike bakterije koja izaziva
oboljenje zovu se faktori virulence.
Na prvi pogled izgleda da nema razloga postavljati bakterijske toksine u kategoriju
odvojenu od faktora virulence. Pa ipak pored toga što faktori virulence opisani u ovom
poglavlju imaju jasnu funkciju u pomaganju bakteriji da stvori infekciju, uloga toksina u
doprinosu bakretijskoj infekciji je još uvek nejasna. Sigurno je da toksini nanose štetu
ljudskim ćelijama. Pa ipak ovo delovanje u većini slučajeva izgleda da nema mnogo sa
preživljavanjem bakterije u ljudskom telu. Klasičan primer ovoga je toksin koji proizvodi
bakterija koja izaziva botulizam (Clostridium botulinum). Clostridium botulinum
proizvodi toksin botulina, jedan od najjačih poznatih toksina, kada se bakterija
razmnožava u hrani. Kada se proguta clostridia se ne kolonizuje u telu, ali prolazi kroz
intestinalni trakt. Nasuprot tome toksini ulaze u krvotok i deluju na neurone izazivajući
paralizu koja može voditi do smrti. Kakvu moguću ulogu bi ovaj neporecivo jak toksin
mogao imati u životu C.botulinum? Mora da ima neku drugu funkciju koja je do danas
izmicala istražiteljima. Enigma bakterijskih toksina ostaje jedna od najintigrantnijih
nerešenih misterija istraživanja patogeneze.

Kolonizacija i invazija površina domaćina

Prodiranje kroz neoštećenu kožu

Osim nekoliko nematoda, nema poznatih mikroba koji mogu prodreti kroz ljudsku
kožu bez pomoći operacije, katetera ili drugih pojava koji narušavaju integritet kože.
Moglo bi se reći, naravno, da su neki mikrobi stvorili sopstvene prilike na povredama
kože koloniziranjem artropoda. Bakterija koja izaziva Lajmsku bolest je jedan takav
patogen. Pošto nemože da prodre kroz kožu, Borrelia burgdorferi ulazi u ljudsko telo
kroz oštećeni deo koji je napravio krpelj koji je nosi. Slično tome, bakterije koje mogu da
preživi na koži su na dobrom položaju da iskoristi hirurške ili rane koje su izazvane
kateterima kao sredstvima za prevazilaženje odbrane neoštećene kože.

Prodiranje kroz mucinski sloj

U mnogim delovima tela mukozne ćelije su zaštićene kompleksnom mrežom

proteina i polisaharida koja se zove mucin. Intestinalni i vaginalni mucin deluju kao
lubrikanti, ali druga vitalna funkcija mucina je zarobljavanje bakterija i sprečavanje
njihovog dopiranja do mukoznih ćelija. Jedan od faktora virulence koji je najslabije
shvaćen je mogućnost nekih bhakterija da prođu mucinski sloj. Zašto neki naučnici koji
su zainteresovani za to kako bakterija izaziva intestinalne ili vaginalne bolesti, skoro
nikad ne uzimaju u obzir mucinski sloj ili ga uključe u svoj dijagram? Jedan od razlga je
to što su donedavno procedure koje su korišćene da isprave biološke uzorke za
mikroskop uništavale mucinske slojeve. Fotografije intestinalnih sektora koje prikazuju
sloj bakterija na epitelnim ćelijama ilustruju ovo delo. Pa ipak ovakve slike imaju moćan
uticaj i navodile su mnoge ljude da zamišljaju sve intestinalne ili vaginalne bakterije kako
se vezuju za mukozu. Ovo je skoro zasigurno neispravno stanovište. Većina bakterija koje
prolaze kroz crevo ili kolonizuju vaginu verovatno nikad ne dođu blizu mukozne
površine jer su nošene lumenoznim sadržajem ili su uhvaćene u mucin, koji je tada
zamenjen tako da se zarobljene bakterije odnose sa mesta. U respiratornom traktu
trepljaste ćelije izbacuju bakterije uhvaćene u mucin. Drugi razlog za ignorisanje
mucinskog sloja je što mucin ima tako složenu strukturu da gaje bilo teško proučavati.
Šta više kulture ćelija tkiva i organa koji proizvode mucin tek postaju dostupne.
 Bakterije kojima nedostaju površinski proteini ili karbohidrati koji vezuju
komponente mucina mogu prodreti kroz mucinski sloj a da ne budu uhvaćene. Ćinjenica
da većina bakterija ima površinske molekule koji vezuju mucin je ono što čini mucin tako
efikasan u njihovom hvatanju. Mucin je veoma viskozan pa mogućnost da se kreće kroz
viskozne materijale pomogla bi bakterijama da dođu do mukoznih ćelija. Nake bakterije
delimično gutaju mucin, ali ovo je spor i težak proces usled složenosti strukture mucina.
Tabela 8-1 Faktori virulence koji promovišu kolonizaciju i preživljavanje bakterije
Faktori virulence Funkcija
Pili i fimbrije Adhezija za mukozne površine
Nefimbrijalni adhezini Čvrsto vezivanje za ćelije domaćina
Mogućnost vezivanja za površine i stvaranje
višeslojnih bakterijskih zajednica; zajednice
Formiranje biofilma biofilma imaju smanjenu osetljivost na antibiotike;
bakterije u biofilmu nastavljaju sa širenjem u
krvotok
Napadači (invazini) Forsiraju nefagocitične ćelije da obuhvate bakterije
Forsirana fagocitoza, kretanje bakterije unutar ćelija
Promocija izmene aktina kod ćelija domaćina
domaćina, širenje od ćelije do ćelije
Vezivanje M ćelija M ćelije služe kao prirodni ulaz u telo
Stizanje do mukoznih površina (naročito delova sa
Pokretljivost i hemotaksa
brzim tokom)
sIgA proteaze Sprečavaju hvatanje bakterije u mucin
Siderofore, površinski proteini koji vezuju
transferin, laktoferin i druge proteine koji vezuju Dobijanje gvožđa
gvožđe
Nekolicina bakterija je zamenilo enzime za
Apstinencija gvožđa dobijanje gvožđa sa sličnim koji umesto njega
koriste mangan
Sprečavaju fagocitični zahvat; redukuju aktivaciju
Kapsule (obično polisaharidi)
komplementa
Produžen LPS O aantigen Ne formira se MAC; serum rezistentnost
Utiče na signalnu funkciju komponente
C5a peptidaza
komplementa C5
Uništavaju fagocite; redukuju jačinu oksidativnog
Toksični proteini (toksini)
sagorevanja
Varijacije u površini antigena Izbegavanje odgovora antitela

Zapamtite, mucin je dizajniran tako da drži bakteriju podalje od mukoze, pa postoji

jaka selekcija strukture koja je otporna na enzimsko gutanje.
Sloj mucina verovatno nije jednoličan sloj. Mucin se izbacuje u debelim mlazevima
iz kupastih ćelija. Stoga sloj mucina verovatno više liči na polje mucinskih vlakana nego
kompaktna matica. Ako je tako bakterija može proći kroz sloj mucina kretanjem u
razmacima između mucinskih vlakana, trik koji bi takođe pomogao u vođenju bakterije
do površine mukoznih ćelija i održavanjem njihovog pravca u mucinskom sloju paralelno
mukoznoj površini.
Drugu mogućnost je navelo posmatranjem da su M ćelije intestinalnog trakta mete
mnogih bakterija koje izazivaju intestinalne bolesti. Normalna uloga M ćelija je
uzorkovanje materijala koji prolazi kroz crevo i njegovo isporučivanje imunom sistemu
koji je povezan sa gastrointestinalnom mukozom. Bakterije koriste prirodno fagotične M
ćelije kao portal kroz koji mogu preći mukozni sloj i ući u tkiva i krvotok. Mucinski sloj
preko kolekcija M ćelija (nazvan pejerovi flasteri) je dosta tanji nego mucinski sloj preko
ostatka mukoze. Ovaj tanji mucinski sloj može biti jedan od razloga zašto unutrašnji
patogeni za koje se nezna da su aktivni degraderi mucina koriste ovaj ulazni port u telo.
Postoji jedna oblast u istraživanju infektivnih bolesti u kojoj su naučnici primorani da
uzmu u obzir mucinski sloj: Helicobacter pylori infekcija. U želucu mucinski sloj stvara
zonu skoro neutralne pH vrednosti koja štiti mukozne ćelije od želudačne kiseline. Ova
zona takođe služi kao zaštitna zona za Helicobacter pylori. Ukoliko bi se preduzeli koraci
da se održi integritet mucinskog sloja tokom pripreme uzorka za mikroskop, bakterija bi
se tada mogla videti u mucinskom sloju kao i to da je pripijena za mukozu. Da li bakterije
u mucinskom sloju doprinose procesu oboljenja, ili daju doprinos u spajanju sa
gastričnim mukoznim ćelijama??? Bakterije koje proizvode ekstra celularne toksine i
enzime bi mogli lako delovati na mukozne ćelije sa daljine.

Rezistentni antibakterijski peptidi

Peptidi koji su uklopljeni u bakterijsku membranu, stvaraju pore koje omogućavaju

unutrašnjim molekulima da pobegnu, te stoga ubijaju bakteriju, proizvode se na brojnim
mestima u telu počev od korena jezika do kripti (malih šupljina) intestinalnog trakta. Prvi
put otkriveni kod vodozemaca, gde su prozvani magaini ili prirodni antibiotici, ovi
bakterijski peptidi se sada mogu naći svugde gde bi ih naučnici potražili i sada se čini da
su oni važan deo odbrane ljudskog tela. Ovi peptidi, koji se sada zovi odbrambeni,
karakterišu se svojom katjonskom prirodom i prisustvom višestrukih ostataka cisti koji bi
putem poprečnih veza mogli peptidima dati oblik valjka. Ova karakteristika se dobro
slaže sa hipotezom da bakterijski peptidi formiraju kanale u bakterijskoj membrani. Ono
što je teško shvatiti je da odbrana mora prvo preći peptidoglikan i spoljašnju membarnu
(kod gram-negativnih bakterija) kako bi stigla do ranjive membrane citoplazme.
Verovatno, odbrana je dovoljno mala da difuzijom prođe kroz pore i kroz poroznu mrežu
koju je stvorio peptoglikan. Očigledno, oni mogu da prođu jer su toksični za mnoge vrste
bakterija.
Bakterije su razvile načine da se nose sa ovim peptidima. Gram-negativne bakterije
su nečim zaštićene svojim negativnim naelektrisanjem LPS molekula, koji vezuju
katjonske peptide, sprečavajući da dopru do memrane. Ovaj sukob je podržan
eksperimentima koji su pokazali da promene u LPS koje ih čine manje sposobnim ili
sposobnijim da vežu katjonsku odbranu daje manje ili više otpornost odbrani. Druga
odbrana se sastoji od peptidaza koje degradijraju odbranu pre nego što stignu do
membrane citoplazme. Proteini citoplazme koji se susreću sa efektima propustljivosti
kanala odbrane, čine drugu moguću odbranu. Kalijum bi mogao zaštititi bakteriju od
privremenog izlaganja odbrani.
Činjenica da se može javiti otpor bakterije prema odbrani može se učiniti
obeshrabrujućom, pa zbog toga neki naučnici u farmaceutskim kućama planiraju da
razviju slične peptide kao antibiotike. Na prvi pogled, bilo bi preteško ili nemoguće
razviti otpor prema peptidima koji formiraju kanale u fosfolipidnim dvoslojnim
membranama. Jasno je da su bakterije uključile više od jedne strategije za borbu protiv
problema toksičnih lipida.
 Adhezija

Uloga adhezije. Jedan od dogmi istraživanja bakterijske patogeneze je da je

adhezija esencijalni prvi korak u procesu bolesti. Kao što smo videli, bakterije može
ostati na određenom mestu tako što je uhvaćena u micinski sloj. Njima nisu potrebne
posebne organele za adheziju. Neki sojevi bakterija kao što je E.coli bi mogle da se tako
brzo razviju i da ostanu u urinarnom traktu bez spajanja.
Zašto je adhezija toliko važno za bakterije? U ustima, tankom crevu i bešici,
mukozne poršine se ispiraju tečnostima koje održavaju broj bakterija na mestu. Na
takvim mestima, bakterije koje mogu da se spajaju sa mukoznim površinama imaju
prednost. Čak i relativno stagnantnim regijama, kao što je debelo crevo i vaginalni trakt,
Braunijanov pokret može pomeriti bakteriju koja je uspostavila kontakt sa mukoznom
ćelijom podalje od površine ćelije. Svi poznati bakterijski patogeni imaju svoje načine
pripajanja čvrsto uz ćeliju domaćina. Dve strategije pripajanja su prikazane na slici 8-1.

Pili i fimbrije. Najbolje shvaćeni mehanizam spajanja je pripajanje uz pomoć

štapićastih proteinskih struktura koji se nazivaju pili ili finbrije. Proteinozni adhezini se
razlikuju u debljini i dužini. Termin fimbrije se koristi da se označe kraće, tanje
strukture, dok je pili termin koji se koristi da označi duže, deblje površinske strukture. U
ovoj knjizi će se koristiti termin pili za obe strukture. Pilus ili fimbrija je štapićasta
struktura koju formiraju u određenom poretku podjedinice koje se nazivaju pilin. Proteini
pilina su obično oko 20 kDa veličine i spakovani su heličnom poretku formirajući duge
cilindrične strukture. Pilus je duga fleksibilna struktura koja se proteže izvan površine
bakterije i deluje tako da uspostavlja kontakt između površine bakterije i površine ćelije
domaćina. Na slici 8-1A prikazani su pili ravnomerno raspoređeni preko površine
bakterije, ali u nekim slučajevima pili su smešteni na jednom delu površine bakterije.
Vrh pilusa pripaja se uz molekul na površini ćelije domaćina. Receptori ćelije
domaćina za pili su obično karbohidratni ostaci glikoproteina ili glikolipida. Takvi
molekuli domaćina su često uključeni u navođenje ćelije do njenog krajnjeg odredišta, u
posredovanju kontakta ćelija-ćelija, ili služe kao deo mehanizma za modifikovanje
signala ćelije domaćina. Bakteriju su preokrenule ove molekule ćelije domaćina u svoju
korist. Vazivanje pilusa ili fimbrije za ciljno mesto njihove ćelije domaćina je prilično
specifično. Ova specifičnost je važna jer će mogućnost odgovarajućih receptora često
odrediti koji deo tela je inficiran bakterijom. Bar u nekim slučajevima specifično
vezivanje između vrha pilusa i karbohidrata je posredovano specijalizovanom vršastom
strukturom koja se sastoji od nekoliko proteina različitih od proteina pilina. U drugim
slučajevima izgleda da u vezivanju vrha posreduje sam pilin. Nije uvek lako odrediti da li
pilus ima specijalizovanu vršastu strukturu jer pilin sačinjava više od 99% proteina
pilusa. Stoga proteini kojih ima manje i koji formiraju specijalizovanu vršastu strukturu
mogu se prevideti u inicijalnim biohemijskim analizama sastava pilusa. Sada kada je
sekvenciranje DNA postalo tako jednostavno, geni koji dekodiraju manjinske proteine
mogu biti otkriveni kao nedefinisani geni smešteni u operonima koji sadrže glavni gen
pilinske podjedinice i gene koji dekodiraju proteine koji se sakupljaju u pilusu.
Okupljanje pilija uz pomoć bakteije je složen proces koji zahteva učešće brojnih
pomoćnih proteina. Model za ovaj proces kod gram-nagativnih bakterija je prikazan na
slici 8-2. Prvi korak je sekrecija pilina i specijalizovanih vršnih proteina preko unutrašnje
membrane i u periplazmični prostor. Najvećem broju slučajeva, sekrecija pilina i drugih
proteina posredovana je normalnim sistemom sekrecije proteina bakterije, ali u nekim
slučajevima koristi se specijalan sekrecioni sistem specifičan za pilus. Stoga dok proteini
koji se luče kroz normalan mehanizam sekrecije imaju amino-terminalnu signalnu
sekvencu koja je proteolitički uklonjena tokom procesiranja, pilinske podjedinice još
uvek imaju ostatke metionina na njihovim aminoterminalima, ukazujući da se normalna
proteolitička procedura nije javila. Druge vrste pilina imaju metil grupu prikačenu za
njihovu aminotermininalnu aminokiselinu (često ostatak fenilalanina) nakon sekrecije i
procesa.
Uloga ove vrste modifikacije nije poznata. U periplazmi, specijalni proteini koji se
nazivaju haperone (šaperone) sprečavaju da se proteini pilusa presaviju u njihovu krajnju
konfiguraciju i prenesu ih do proteinskog kompleksa spoljašnje membrane (koji je
formiran proteinom C na slici 8-2) gde počinje skupljanje pilinske strukture. Lepljiva
vršasta struktura se skuplja i prvo se izbacuje a zatim se osnova od pilusa pravi
sekvencijalnim dodavanjem pilinskih podjedinica na bazu pilusa potiskujući već
skupljene delove izvan površini bakteije. Na kraju periplazmički protein (H) signalizira
kraj procesa izbacivanja i verovatno stabiliše rezultirajući pilus u ćelijskom zidu. Ostaje
misterija kako bakterija određuje dužinu okvira pilusa koji raste i odlučuje kada je
dostigao odgovarajuću dužinu.
Bakterije koje se razvijaju u telu konstantno gube i ponovo stvaraju pili. Stalna
proizvodnja novih pili je neophodan deo zbog krhkosti pilija koji se lako razbiju i
nestanu. Jednako važna funkcija zamene pilusa, za neke bakterije, je da im ona
omogućava da izbegnu imuni odgovor domaćina. Antitela domaćina koja vezuju vrhove
pilija fizički blokiraju pili od vezivanja za ciljno mesto ćelije domaćina. Jednom kada
domaćin počne da proizvodi antitela za određene vrste pilusa, ta vrsta pilusa više nije od
koristi za bakteriju. Neke bakterije, kao što su one koje su uzrok gonoreje, mogu
promeniti vrstu pilina dovoljno često da učine bukvalno nemogućim podizanje odgovora
antitela domaćina koji sprečava kolonizaciju.
Zašto bakterije koriste tako duge krhke strukture za adheziju? Moguće objašnjenje
je da pošto su površine bakterija i ćelija domaćina obe negativno naelektrisane, pili
omogućava bakteriji da se veže za ćeliju domaćina bez približavanja usled kog bi
elektrostatičko odbijanje sprečilo pripajanje. Ovo ne može biti jedino objašnjenje jer su
bakterije sposobne za čvršći oblik vezivanja pri kom površina bakterije i ćelije domaćina
dolaze u kontakt jedna sa drugom. Moguće je da pili omogućava bakteriji da napravi
inicijalni slab kontakt sa površinom ćelije domaćina koji zatim podstiče proizvodnju
površinskih proteina potrebniih za čvršće vezivanje. Mnoge patogene bakterije koriste
dva koraka procesa za pripajanje u kom se slabo udruživanje preko pilija najpre vrši
između bakterije i domaćina, nakon čega sledi depolimerizacija pilija i čvršće vezivanje
površina bakterija i ćelije domaćina.

Modifikacija signala. Prvobitno se mislilo da su pili bili metabolički inertni

nakon formiranja i da je njihova jedina uloga bila da se napravi spoj sa površinskim
molekulima ćelija čoveka ili životinje. Najnovija saznanja su pokazala da ljudske ćelije
reaguju na pripajanje bakterije za njihovu površinu promenom izraza u borju gena.
Slično, bakterija koja se upravo spojila sa površinom ćelije sisara pokazuje izmenjen
izraz virulentnih gena kao da je čin vezivanja podstakao aktivacuju ili represiju
virulentnih gena. Jedan način kojim bi se objasnila ova komunikacija je pretpostavka da
vezivanje vrha pilusa za površinski receptor eukariotske ćelije rezultira u fizičkoj
promeni u raspoređivanju proteina vrha pilusa i receptora domaćina. Jasno je utvrđeno da
te promene u površinskim molekulima eukariotskih ćelija mogu podstaći signalne
kaskade unutar eukariotske ćelije. Slično, promene u raspoređivanju proteina vrha pilusa
mogu izazvati promene u raspoređivanju unutar okvira proteinskih podjedinica; ove
promene raspoređivanja se kreću duž okvira površine bakterije gde su podstaknute
promene u izražavanju bakterijskih gena. Stoga kao kad vas neko uhvati za ruku to
izaziva izvesne odgovore u vašem telu i u telu onog koji vas je uhvatio, tako i bakterija i
ćelija domaćina mogu ostetiti reakcije na vezivanja pilija i njihovih ciljanih eukariotskih
molekula. Svakako, fagociti reaguju na reakciju vezivanja na brojne načine. Bilo bi važno
shvatiti da li bakterija čiji je LPS prikačen za fagocite oseća isti odgovor prema dodatku.

Adhezini gram-pozitivnih bakterija. Većina studija o pilijima su fokusirane

na gram-nagativne bakterije. Neke gram-pozitivne bakterije su takođe prekrivene
vlasastim protruzijama koje liče na pili, i bilo je prirodno pretpostaviti da ove strukture
imaju istu ulogu u spajanju kao i pili gram-nagativnih bakterija. U bar jednom slučaju,
pretpostavka da su vlaknaste strukture na gram-pozitivnim bakterijijama adhezini
pokazala se netačnom. Gram-pozitivni patogen Streptococcus pyogenes ima nevlaknasti
(nefibrilarne) adhezini koje posreduju u spajanju sa fibronektinom , proteinom koji se
nalazi na mnogim površinama ćelije domaćina. Pripajanje za fibronektin može pomoći
S.pyogenes da se prilepi za mukozu ljudskog grla kada prouzrokuje upalu grla ili za
ranjeno tkivo kada prouzrokuje infekcije rana. S.pyogenes j eprekriven vlaknastim
strukturama koje se sastoje od mnogih monomera proteina zvanog M protein. Za ove
pilusolike strukture se mislilo da posreduju u spajanju, ali sada znamo da one imaju
drugu funkciju: pomaganje S.pyogensu da izbegne gutanje od strane fagocita. Stoga,
fizički izgled može da zavara. U proteklih nekoliko godina, dobijeno je mnogo više
podataka o spojnicama gram-pozitivnih bakterija. Za sada, izgleda da gram-pozitivne
bakterije kao i gram-nagativne bakterije imaju adhezine koje su kao pili i koje nisu pili.

Druge vrste adhezina. Neke bakterije imaju površinske proteine ćelije koji su
važni za adheziju, ali se ne grupišu u strukture koje liče na pili. Ove spjnice se zovu
afimbrialni adhezini i verivatno su proteini koji posreduju u čvršćem vezivanju bakterije
za ćeliju domaćina koje sledi nakon inicijalnog vezivanja preko pilija. Površinski proteini
bakterije su važne komponente sistem koji omogućava bakteriji da se prikači i napadne
ćelije domaćina. Proučavana je i ispitivana struktura i funkcija samo malog broja
afimbrialnih spojnica. Bar neki od njih mogu prepoznati proteine na površini ćelije
domaćina pre nego karbohidrate (slika 8-1B).
Druga vrsta spajanja je pripajanje bakterije za površinu i jedna za drugu kako bi se
formirao biofilm. U ovom slučaju, adhezija je posredovano ekstracelularnom sluzi od
polisaharida koji deluje kao lepak za vezivanje bakterije jedna za drugu i za površinu.
Biofilm je više od jedne hrpe kao lepkom spojenih bakterija. Metabolizam bakterije u
biofilmu se menja u skoro neaktivno stanje, čineći tako biofilm otpornijim prema
sredstvima za dezinfekciju i antibioticima. Naučnici su mislili da je biofilm jednoobrazni
sloj bakterija, ali je sada jasno da biofilmovi imaju složenu strukturu koja više izgleda
kao ostrva odvojena kanalima. Kanali omogućavaju hranljivim sastojcima da stigne do
većeg dela zajednice biofilma.
Biofilm izaziva dve vrste medicinskih problema. Biofilmovi u vodenim tornjevima
daju izvor bakterija koje mogu napustiti biofilm, postati aerosolizovane i ući u pluća
čoveka. U slučaju Bolesti legionara, nove vrste plućnih bolesti, biofilmovi na zidovima
vodenih tornjeva za klimatizaciju mogu biti izvor aerosolizovane bakterije, Legionella
pneumophilia. Veoma je teško eliminisati biofilm jednom kad se uspostavi.
Druga vrsta problema sa biofilmom je formiranje biofilmova na površini tela, na
kateterima koji probijaju kožu ili na plastičnim implatatima. Plak koji izaziva zubni
karijes ili paradontalne bolesti je u stvari biofilm koji se mineralizuje tokom vremena.
Skidanje plaka nije trivijalan zadatak što svako ko je išao kod stomatologa na čišćenje
zuba ili desni zna veoma dobro. Biofilmovi se takođe formiraju na plastičnim cevima
(npr.venski kateteri, urinarni kateteri) i na kontaminiranim plastičnim implatatima (npr.
srčani zalizak ili veštački kuk). Pošto kateteri probijaju važne odbrambene barijere, kao
što je koža ili sfinkter uretre, oni mogu preneti bakteriju u telo.
Iako je plastika savremeni izum čoveka, bakterija se brzo prilagodila na ovu novinu
i prilično se adaptirala na formiranje biofilmova na njoj. Biofilmovi na plastičnim
implatatima, bilo da su izazvani kontaminacijom tokom ubacivanja ili zasejani uz pomoć
trenutne bakteremije (bakterije u krvotoku), stvaraju ozbiljan medicinski problem. Takvi
filmovi ne samo da su otporni na antibiotike, nego bakteriji pružaju mere zaštite od
fagocita. Pošto se ćelije mogu probiti iz biofilma i ući u krvotok, impalnti sa
biofilmovima predstavljaju tempirane bombe koje mogu „eksplodirati“ u septički šok
svakog trenutka.
Plastični implantati koji dobiju bakterijski biofilm moraju se ukloniti hirurški ili
zameniti hirurški jer antibiotici nisu efikasni u njihovoj streilizaciji. Nije dovoljno jasno
zašto su bakterije osetljivije na antibiotike kada su slobodne nego kada su okviru
biofilma. Najpovoljnije objašnjenje je da ih relativno neaktivno stanje metabolizma u
biofilmu čini manje podložnim antibioticima, od kojih većina najbolje deluje na brzo
razvijajuće ćelije. Takođe, ti antibiotici koji samo zaustave razvoj bakterije pre nego što
je unište, potpuno se oslanjaju na efikasnost fagocita. Zbog toga što struktura velike
površine biofilma čini da gutanje od strane fagocita bude skoro nemoguće, i zbog toga
što se fagociti ne pokreću dobro na plastičnim površinama, takvi antibiotici su u
potpunosti neefikasni protiv biofilmova na implatantima.

sIgA proteaze

bakterije koje pokušavaju dakolonizuju mukzne površine moraju da reše problem

kako da izbegnu hvatanje u mucinski sloj. Lepljivost mucina delimično dolazi usled
prisustva sIgA molekula koji istovremeno vezuju bakterijske antigene preko njihovih
mesta za vezivanje antigena i deluju sa mucinom preko njihovih Fc delova. Strategija
bakterije koja je možda dizajnirana da izbegne hvatanje posredstvom sIgA-egzotoksin u
mucinu, je proizvodnja ekstracelularnog enzima koji cepa ljudski IgA na zglobu. Ovo
cepanje bi odvojilo deo sIgA koji vezuje bakteriju od dela koji deluje sa mucinom. Takvi
enzimi su karakteristični za sIgA-u i stoga se zovu sIgA proteaze. Većina sIgA proteaza
nije specifično samo za sIgA-u, nego i za određeni ljdski izotip sIgA1. Drugi čovečiji
izotop sIgA2, koji nema iste zglobne regije, se ne cepa. Činjenica da sIgA1 je
predominantan izotip na mnogim mukoznim mestima, može objasniti ovu specifičnost.
Stvarna uloga sIgA proteaze kod virulence još uvek nije dobro shvaćena i postoje neke
kontraverze o njihovoj važnosti, ali neobična specifičnost ovih enzima nalaže da bi oni
mogli imati neku ulogu u infekciji.

Mehanzmi za dobijanje gvožđa

Gvožđe je neophodno za razvoj svih bakterija. Sada se jaswno vidi da postoje neke
bakterije koje svoj problem dobijanja gvožđa rešaaju tako što ne krotiste gvožđe uopšte.
Većini patogenih bakterija je potrebno gvožđe i moraju da se suoče sa činjenicom da su
koncentracije gvožđa u prirodi prilično male. Naročito je mala koncentracija slobodnog
gvožđa u ljudskom telu jer laktoferin, transferin, feritin i hemoglobin vezuju veći deo
slobodnog gvožđa. Da bi preživele u ljudskom telu, bakterije koje traže gvožđe moraju
imati neke mehanizme za to. Najbolje proučen mehanizam za dobijanje gvožđa su
siderofor. Siderofore su čestice male molekularne težine koje uzimaju gvožđe sa velikim
afinitetom. Struktura jedne vrste siderofore je prikazana na slici 8-3. postoje dve glavne
klase siderofora, katehole i hidroksamate, ali obe imaju ista svojstva, naime obe
formiraju čvrst kompleks sa gvožđem. Siderofore se izlučuju u medijum, a zatim se
kompleks gvožđe-siderofore preuzima posebnim receptorima siderofora na površini
bakterije. Kompleks gvožđe-siderofora koji je internalizovan, cepa se kako bi oslobodio
molekul gvožđa u bakteriju. Neke bakterije ne samo da proizvode svoje siderofore, nego i
proizvode receptore koji su sposobni da vežu siderofore koje proizvode drugi orgsnizmi.
Iako se pokazalo da dobijanje gvožđa zasnovano na sideroforama doprinosi
virulenci mnogih bakterijskih patogena, mutacije koje eliminišu proizvodnju siderofora
ili preuzimanje pomoću bakterijskog patogena ne smanjuju uvek virulencu. Ovo saznanje
bi se moglo objasniti činjenicom da bakterije često imaju više od jednog sistema za
zaplenu gvožđa, a mutant koji je deficitaran u jednom sistemu može preživeti oslanjajući
se na preostali sistem ili sisteme. Takođe je moguće da su sistemi za dobijanje gvožđa
zasnovani na sideroforama prilagođeni uglavnom na preživljavanje bakterija izvan tela, u
zemlji i vodi, dok su druge strategije za dobijanje gvožđa važnije u ljudskom telu. U
zemlji i vodi, bakterije verovatno pokušavaju da pokupe slobodno gvožđe, dok je u
ljudskom telu bukvalno svo gvožđe već vezano za proteine kao šro su hemoglobin,
transferin ili laktoferin. Brojne patogene bakterije su pokazale da su u mogućnosti da
koriste transferin, laktoferin ili hemopglobin kao izvor gvožđa. Ove bakterije vezuju
gvožđe iz molekula domaćina za svoje površine što je deo procesa dobijanja gvožđa.
Istražuje se kako one uklanjaju gvožđe iz proteina domaćina. Što se više patogena
proučava, postaje jasnije da dobijanje gvožđa iz transferina ili laktoferina je znatno
česšće nego što se prethodno mislilo.
Druga moguća bakterijska strategija za dobijanje gvožđa je proizvodnja toksina koji
uništavaju ćelije domaćina. Pošto ovi toksini ubijaju ćelije domaćina, one bi mogle biti
deo strategije za dobijanje gvožđa u kojoj se ćelije domaćina ubijaju toksinom kako bi
oslobodile svoje depoe gvožđa (primarno feritin- ili heme-vezano gvožđe) koje bakterija
zatim može uzeti preko feritin- ili heme-vezanih proteina.
 Joše jedno rešenje problema gvožđa, koje bi se smatralo jeretičkim pre par godina,
ali koje koriste brojne bakterije, moglo bi se nazvati apstinencija gvožđa. Ovim
bakterijama gvožđe nije potrebno. Samo relativno mali broj bakterijskih enzima ima
gvožđe-sumporne centre. Ovi enzimi su uglavnom povezani sa respiratornim
metabolizmom i nevažni su za mikroorganizme sa nerespiratornim načinom života.
Uzročnik Lajmske bolesti, B.burgdorferi, koristi strategiju apstinencije gvožđa.
Nedostaju joj svi enzimi koji zavise od gvožđa i umesto njega koristi mangan, prilično
obilan mineral, kako bi zamenile gvožđe.

Invazija i intracelularna rezidencija

Neke bakterije su razvile mehanizme za ulazak u ćelije domaćina, kao što su ćelije
epitela, koje nisu po prirodi fagocitične. One ovo rade pripajanjem na površinu ćelije
domaćina i izazivaju promene u citoskeletu ćelije domaćina što rezultira u njihovom
obuhvatanju od strane ćelije domaćina. U aktivnim fagocitičnim ćelijama, promene u
citoskeletu koje uključuju polimerizaciju i depolimerizaciju aktina javljaju se kao
normalan deo formiranja pseudopoda. Izazivanjem sličnih promena aktina kod normalnih
nefacitičnih ćelija, bakterije forsiraju fagocitozu izostavljanjem formiranja
pseudopodolikih struktura koje posreduju u obuhvatanju. Površinski proteini bakterija
koji izazivaju fagocitično „gutanje“ bakterije od strane ćelije domaćina, zovu se
napadači (osvajači, invazini, ne znam kako bi se oni mogli zvati prim.prev.). Neki
proteini koji su neophodni za invaziju kultivisanih ćelija od strane bakterija, su sada
identifikovani, ali još uvek nije jasno kako ovi proetini deluju u promociji promene
aktina.
Bakterije takođe mogu indukovati njihovo preuzimanje od strane fagocita. Bakterije
koju su progutali fagociti su obavijene u kesicama membrane. Bakterije imaju dve
strategije za ovu situaciju koja bi normalno vodila formiranju fagolizozoma i ubijanju
bakterije. Jedna od strategija je sprečavanje fagozom-lizozom fuzije. Druga strategija je
da bakterija koja napada pobegne od fagozoma probijanjem kesice membrane. Bekstvo iz
fagozoma posredovano je bakterijskim proteinom koji narušava membrane bilo
degradiranjem lipida membrane ili formiranjem pora na membrani. Postoje mnoge
prednosti koje se dobijaju bekstvom iz fagozoma i razvijanjem u citoplazmi ćelije
domaćina. One uključuju obilje hranljivih sastojaka, zaštitu od antitela i komplementa i
delimična zaštita od nekih antibiotika koji ne prodiru u ćelije sisara. Jedinia efikasna
odbrana domaćina prtiv bakterija koje mogu preživeti fagocitozu izgleda da su NK ćelije
i odgovor citotoksičnih T ćelija., koje ubijaju ćelije domaćina inficirane bakterijama i
tako izlažu bakterije ekstracelularnoj odbrani kao što su komplement i antitela. Bakterije
takođe mogu napasti ćelije koje nisu fagocitične i da koriste kesice kao sredstva za
tranziciju ćelije kako bi stigle do tkiva ili pobegle iz kesice.
Bakterije koje forsiraju sopstvenu ingestiju kontrolisanjem organizacije aktina ćelije
domaćina nastavljaju da deluju sa aktinom jednom kada uđu u citoplazmu ćelije
domaćina. Ovde, kondenzacija aktina na jednom kraju bakterije potiskuje bakteriju kroz
citoplazmu ćelije domaćina i u susedne ćelije. Bakterije se takođe mogu kretati duž
aktinskih vlakana koje ćelijama domaćina daju oblik. Studija o različitim interakcijama
između invazivnih bakterija i citosklete ćelije domaćina je jedna od najinteresantnijih
oblasti trenutnog istraživanja mehanizama virulence.
 Biolozi u oblasti eukariotske ćelije, naročito oni zainteresovani za odbrambeni
sistem organizma, vide proces invazije nekako drugačije. Dok bakteriolozi vide proces
invazije kao proces posredovan bakterijom sa ciljem prodiranja i inficiranja ili
translokacije kroz ljudske mukozne ćelije, biolozi za gastrointestinalne ćelije vide
mukozne ćelije kao „stražare“ koji nadgledaju prisustvo bakterijske invazije. Bakterijska
invazija mukoznih ćelija podstiče ove ćelije da luče hemokine i citokin za koje se zna da
su važni u mobilizaciji fagocita i imune odbrane. Samo pripajanje bakterije nije dovoljno
da se započne signalni proces koji izaziva podizanje imunog odgovora u ljudskom telu.
Najbliža veza, naročito narušavanje procesa polimerizacije aktina i prisustvo bakterija
unutar mukoznih ćelija, reguliše citokinski/hemokinski alarmni sistem koji inicira
inflamatorni odgovor.

Izbegavanje komplementa, fagocita i odgovora

antitela

Kapsule

Kapsula je labava, relativno nestruktutirana mreža polimera koja prekriva površinu

nekih bakterija. Većina proučenih kapsula se sastoji od polisaharida, ali su i opisane
kapsule koje se sastoje od polipeptida ili protein-karbohidratnih mešavina. Uobičajena
uloga kapsule u bakterijskoj virulenci je zaštita bakterije od inflamatornog odgovora
domaćina (aktivacije komplementa i uništavanje pomoću fagocita). Seteite se da je prvi
korak u alternativnom načinu skupljanje C3bBb (C3 konvertaze) na površini bakterije.
Neke kapsule sprečavaju nastanak C3 konvertaze nevezivanjem serumskog proteina B.
Druge kapsule imaju veći afinitet za serumskom proteinu H nego prema B. Kapsule koje
su bogate salicilnom kiselinom imaju veće afinitete prema H. Sprečavanjem formiranja
C3bBb na njihovim površinama, inkapsulirane bakterije stiču neke bitne prednosti. Manje
je verovatno da će samu kapsulu opsonizirati C3b, pa bakteriju fagociti neće tako
efikasno obuhvatiti. Neki C3b mogu difuzirati kroz labavu mrežu kapsule i vezati se za
površinu bakterije ispod kapsule. C3 konvertaza se može čak formirati na ovom mestu,
ali C3b molekuli koji se prikačuju za površinu bakterije pod kapsularnim slojem su
sprečeni da naprave kontakt sa receptorima fagocita od strane debele kapsularne mreže.
Manje C3b formacije znače da će se proizvesti manje C5b i manja je verovatnoća da će
se MAC formirati na površini bakterije, što je bitno za gram-nagativne bakterije. MAC se
ipak može formirati na površini bakterije koja je prekrivena kapsulom jer proteini mogu
difuzijom proći kroz labavu mrežu većine kapsula. Stoga, inkapsulirane bakterije ne
postaju automatski serum otporne.
Efikasan odgovor domaćina prema inkaspuliranim bakterijama je proizvodnja
antitela koji vezuju kapsule. Antitela vezana za površinu kapsule ne samo da daju
prostora za vezivanje fagocita kako bi bakterija bila progutana, nego i podržavaju
aktivaciju komplementa tako povećavajući količinu formiranog MAC-a. Vakcine u koje
se sastoje od kapsularnog materijala su se pokazale izuzetno efikasnim u prevenciji
infekcija izazvanim inkapsuliranim bakterijama, kao što su Haemophilus influenze tipa b.
Neke bakterije pobeđuju ovu vrstu zaštitnog odgovora domaćina tako što imaju kapsule
koje liče na polisaharide domaćina. Primeri su kapsule koje sadrže hijaluroničnu
kiselinu (ekstracelularna matrica od polisaharida kod sisara), kao i ona kod S.pyogenes ili
salicilnu kiselinu (česte komponentu glikoproteina ćelija sisara) koja se nalazi kod nekih
sojeva Neisseria meningitidis. Ova vrsta kapsule nije imunogenična i domaćin ne
proizvodi antitela kojia opsoniziraju površinu kapsule.

Otpornost prema azot-oksidu

Azot oksid igra važnu antibakterijsku ulogu u ljudskom telu. Azot-oksid je

reaktivan oblik nitrogena koji proizvode brojne ćelije ljudskog sistema antibakterijske
odbrane. Od nedavno, naučnici su očeli da shvataju kako se neke bakterije odupiru
uništavanju azot-oksidom. Kod E.coli u otporu prema azot-oksidu posreduje
flavohemoglobin koji je deo respiratornog sistema. Ovaj flavohemoglobin, koji se naziva
i azot-oksid dioksigenaza, koristi NADPH, FAD i kiseonik kako bi preobratio azot-oksid
u NO3-.

Druge strategije za obilaženje komplementa i fagocita

Jedna od glavnih ciljeva komplementa na gram-nagativne bakterije je LPS. LPS ne

služi samo kao mesto za prikačinjanje C3b, signala za aktiviranje alternativnog puta,
nego i vezuje C5b i služi kao centralno mesto za formiranje MAC-a. Dve vrste LPS
modifikacije utiču na interakciju između LPS i komponenti komplementa. Prvo,
pripajanje salicilne kiseline na LPS O antigen sprečava formiranje C3 konvertaze, kao i
kapsule slično jednoj od Neisseria gonorrhoeae koja takođe sadrži salicilnu kiselinu.
Drugo, promene u dužini sporednih lanaca LPS O-antigena sprečavaju formiranje MAC-
a. Nije jasno kako dužina sporednog lanca sprečava uništavanje MAC-a pošto se C5b i
neke MAC komponente još uvek pripajaju. Moguće je da se MAC formira podalje od
spoljašnje membrane bakterije kako bi vršio baktericidno delovanje. Bakterije koje MAC
ne uništi nazivaju se serum rezistentne. Značajna indikacija ove karakteristike je da su
mnoge gram-nagativne bakterije koje izazivaju sistemske infekcije serum rezistentne
(boks 8-1).
Druge strategije su dizajnirane tako da spreče migraciju fagocita na mesto gde se
bakterija razvija. Bakterijski enzimi koji degradiraju C5a su nedavno pronađeni u gram-
pozitivnim kokama i mogu biti znatno zastupljenije kao strategija za interferenciju sa
signalnom funkcijom komplementa. Mnoge bakterije proizvode toksične proteine koji
uništavaju fagocite, inhibiraju njihovu migraciju ili smanjuju jačinu oksidativnog
sagorevanja. Takvi toksini mogu zaštititi bakterije od fagocita u telu.
Još jedna strategija za izbegavanje aktivacije komplementa i svih drugih reakcija
LPS je da imaju LPS tip molekula koji ne izazivaju jak inflamatorni odgovor domaćina
koji je inače izazvan klasičnom LPS-om E.col. IH.pylori je primer bakterijskog patogena
koji ima takav LPS. Uprkos tome, H.pylori ne podstiče inflamatorni odgovor.
 Preživljavanje fagocitoze

Neke bakterije su razvile sosobnost preživljavanja unutar PMNs (ovo „s“ na kraju
može biti nastavak za množinu prim.prev.), monocita ili makrofaga. Takve bakterije su
među najopasnijim patogenim jer su neprobojne za većinu odbrambenih mehanizama
domaćina. Jedna od strategija za preživljavanje fagocita je bežanje iz fagozoma pre nego
što se spoji sa lizozomom. Bakterije bi mogle i da spreče adheziju fagozoma i lizozoma.
Postoje dva načina da ovo urade: sprečavanjem acidifikacije vakuole i izazvivanje
kratkog spoja kod same fuzije. Druga strategija bi bila sticanje karakteristika koje
redukuju efikasnost toksičnih supstanci koje se oslobađaju u fagolizozomu nakon
javljanja fuzije. Primeri su otpor prema uništavanju, proizvodnji enzima kao što su
katalaza i superoksid dismutaza koji detoksifikuju reaktivne oblike kiseonika,
polisaharidima površine ćelije sa kojima su u interakciji i detoksifikuju radikale
kiseonika, proteinima površine ćelije koji redukuju jačinu oksidativnog sagorevanja i
ćelijskim zidovima koji su otporni na lizozomalne proteaze i lizozome. Pošto se značaj
reaktivnog azota nedavno otkrio, malo se zna o mehanizmima koji bi mogli zaštititi
bakterije od ove koponente. Jedini efikasan odgovor domaćina na bakteriju koja može da
preživi unutar fagocita je aktiviranje odgovora makrofaga.

Izbegavanje odgovora antitela domaćina

Efikasna strategija bakterije za izbegavanje odgovora antitela domaćina je promena

površinskih antigena koje antitelo prepoznaju pa se tako antitela više ne vezuju. Drugi
način da se izbegne odgovor domaćinaje da se prepozna kao deo samog domaćina. Neke
bakterijske kapsule koje su građene od polisaharida ne podstiču odgovor antitela jer liče
na karbohidrate koji su svuda prisutni u tkivu domaćina (salicilna kiselina, hijaluronična
kiselina) i stoga se prepoznaju kao sopstvene. Bakterije se takođe mogu sakriti od
iimunog sistema prekrivanjem proteinima domaćina kao što je fibronektin. Zanimljiv
primer ove vrste odbrane je set bakterijskih proteina (protein A od Staphylococcus
aureus, protein G od S.pyogenes) koji se vezuju za Fc deo antitela, prekrivaju bakteriju
antitelima, ali na takav način koji ne vodi opsonizaciji bakterije. Ovaj prekrivač od
antitela može sprečiti da imuni sistem prepozna bakteriju. Jasno je da bakterijsko
vezivanje laktoferina, transferina i drugih proteina domaćina koji vezuju gvožđe ima
dvostruku ulogu, kao zaštitni omotač kao i sredstvo za dobijanje gvožđa iz njih.

Oportunisti

Bakterije koje imaju samo nekoliko faktora virulence koi su ovde opisani, mogu
manje više izazvati infekcije. Ove bakterije generalno ne mogu izazvati infekcije kod
zdravih ljudi i uglavnom inficiraju ljude čiji je odbrambeni mehanizam kompromitovan
na neki način. Takve bakterije se zovu oportunisti. Oportunisti mogu biti članovi
mikrobiosa tela, kao što su Staphylococcus epidermidis, Enterococcus faecalis, oralne
strptokoke i Bacteroides fragilis, ili bakterije zemljišta kao što su Burkholderia cepacia i
Pseudomonas aeruginosa.
Prvobitno se za oprtuniste smatralo da im nedostaju faktori virulence. Dok su neki
oprtunistički patogeni detaljnije proučavani, faktori virulence su bili otkriveni. Na primer,
B.fragilis, anaerob koji se nalazi u debelom crevu, proizvodi kapsule, a S.epidermidis,
kožna bakterija, ima adhezine za površinu ćelije. U nekim slučajevima, takvi faktori
virulence imaju različite uloge nego kod klasičnih patogena. Na primer, kapsula
B.fragilis izgleda da manje služi u sprečavanju fagocitoze nego što izaziva inflamtorni
odgovor. Površinski adhezini omogućavaju S.epidemidis da se čvršće veže za plastiku
nego za ćelije sisara.
Oportunisti iamju druge karakteristike koje im pomažu da izazovu infekciju. Jedna
je da su konstantno prisutne u telu ili ili u okruženju u relativno velikom broju. To jest,
one su uvek na pravom mestu kako bi iskoristile bilo koji propust koji se javi u odbrani
ljudskog tela. Druga ključna karakteristika je da mnoge od njih iskorišćavaju svoje
lokacije u ljudskom telu tako da su donekle zaštićene od imunog sistema. Na primer,
B.fragilis inficira oštećeno tkivo. Oštećeno tkivo je prilično anoksično (nedostatak
kiseonika prim.prev.) i prekinuto je snabdevanje krvlju. Stoga, neutrofili i antitela nisu
prisutni na ovom mestu. S.epidermidis kolonizuje plastične implantate, a koji su donekle
zaštićeni od fagocita. Primer ozbiljne infekcije oportunistima je opisan u boksu 8-2.
Zajednička karakteristika mnogim oportunistima je otpor prema antibioticima. Ovo
ne samo da im daje prednost u bolničkom okruženju koje je prepuno antibiotika, nego
čini da infekcije budu teške za lečenje. Ovo je glavni razlog što bakterija kao što je
S.epidermidis ili E.faecalis, iako nisu mnogo virulentne, mogu ubiti pojedinca ukoliko se
razvije infekcija. Kombinacija narušenog odbrambenog sistema domaćina i bakterije koja
je otporna na lekove je opasna i koja se sve češće može videti kod veoma bolesnih
hospitalizovanih pacijenata.
 BOKS 8-1 Bakterijski meningitis: primer moći kapsule
Bakterijski meningitis nije često oboljenje, ali je zastrašujuće jer može ubiti
inficiranu osobu za nekoliko dana. Ljudi koji prežive slučaj meningitisa često imaju
nepovratna neurološka oštećenja, koja rezultiraju u slepilu, gluvoći ili teškoćama u
učenju. Glavna karakteristika meningitisa je brzina kojom se razvija jednom kad započne
proces infekcije. To je usled mogućnosti bakterije koja ga izaziva da se deli brzo u krvi,
karakteristika koja dolazi usled proizvodnje antifagotičnih kapsula i mogućnosti da se
izbegne uništavanje od strane komplementa. Najčešći uzroci meningitsa su
N.meningitidis (gram-nagativna bakterija koja izaziva epidemijski meningitis),
Streptococcus pneumonie (gram-pozitivna bakterija koja je takođe uzročnik bakterijske
pneumonije) i H.influenze tipa bakterij (gram-nagativna bakterija koja je biola najčešći
uzrok meningitisa kod dece dok se nije razvila vakcina).
Šta ove različte vrste bakterija imaju zajedničko? Sve stvaraju kapsule polisaharida,
a najopasniji sojevi su otporni na serume. Jednom kada bakterija dospe u krvotok,
kapsula je štiti od fagocita. Posedovanje kapsule ne znači autiomatski da je bakterija
serum otporna, ali neki sojevi N.meningitidis postaju relativno serum otporni kovalentnim
vezivanjem ostataka salicilne kiseline zanjihove LPS molekule. Sojevi H.influenzae tipa
b mogu takođe postati serum rezistentni modifikacijom sporednih lanaca LPS O-
antigena. S.pneumoniae, pošto je gram-pozitivna, je prirodno serum otporna pošto se
MAC ne formira na većini gram-pozitivnih bakterija usled nedostatka LPS-tip molekula
koji mogu precipitirati MAC. SojE.coli koji izaziva meningitis kod novorođenčadi takođe
proizvodi kapsulu. Ova kapula se sastoji od ostataka salicilne kiseline i stoga ne vezuje
C3b. U ovom slučaju kapsula ima isti krajnji efekat kao i serum rezistentnost jer sprečava
stvaranje komponenti MAC-a. Kombinacija kapsule i mogućnosti izbegavanja
uništavanja od strane komplementa ostavlja neefikasnim sve nespecifične odbrambene
mehanizme seruma i krvi osim transferina. Nažalost, N.meningitidis i H.influenze mogu
dobiti gvožđe iz transferina.
Jedina odbrana koja može kontrolisati razvijanje ovih bakterija u krvi
cerebrospinalnoj tečnosti je odgovor antitela. Antitela na kapsularne polisaharide
opsoniziraju bakterije pa ih fagociti mogu progutati. PMNs i makrofazi spremno
uništavaju sve pomenute bakterije. Ljudi koji stvaraju antitela protiv kapsularnih antigena
su u potpunosti zaštićeni od bolesti. U stvari, razlog što je H.influenzae b obično
oboljenje dece (starosti od 5 meseci do 5 godina) je da većina ljudi koja prživi petu
godinu razvija odgovor antitela protiv H.influenzae, verovatno kao rezultat prolazne
nazofaringalne kolonizacije u detinjstvu. Novorođenčad su zaštićena anitelima majke.
Danas postoji efikasna vakcina protiv H.influenzae tipa b koja se sastoji od komponenti
kapsularnih polisaharida koji su prikačeni za protein kako bi ga učinila boljim antigenom.
Ova vakcina se sada koristi da zaštiti decu u ranjivim starosnim grupama. Postoji takođe
vakcina od kapsularnog polisaharida protiv S.pneumoniae koja je prilično efikasna.
Razvoj vakcine protiv N.meningitidis se pokazao teškim jer većina tipova kapsule u
nekim delovima sveta je tipa B, kapsula koja se uglavnom sastoji od salicilnih ostataka i
stoga ne izaziva odgovor antitela. Vakcine protiv drugih tipova N.meningitidis su
dostupne jer su ove kapsule više imunogenične.
 Tokom javljanja meningitisa izazvanog N.meningitidis-om kod 80% ljudii u
izloženoj populaciji N.meningitidis je kolonizovao njihove noseve i grla, ali kod samo
malog procenta populacije koji je kolonizovan se razvija bolest. Moguće objašnjenje je
da većina odraslih pripadnika populacije imaju određeni nivo stečenog imuniteta na
infekciju N.meningitidis-om.
Faktor koji utiče na osetljivost domaćina je integritet mukozne membrane nosa i
grla kroz koju bakterija ulazi u krvotok. Javljanje meningitisa u Africi je skoro uvek
povezano sa suvim periodom kada suvi uslovi slabe zaštiten varijere mukoznih
membrana. Slično javljanje udrugim zemljama se poklapa sa suvim periodima godine.
Akutne virusne respiratorne infekcije kao što je grip mogu takođe biti predisponirajući
faktor pošto takve infekcije uništavaju trepljaste ćelije i narušavaju integritet mukozne
barijere. Zanimljivo, ljudi sa deficijencijom komponenti komplementa koji ne mogu da
formiraju MAC, su takođe skloniji meningitisu. Stoga, iako su sojevi koji izazivaju
meningitis često donekle serum rezistentni, MAC može ipak imati neki zaštitni efekat,
bar u slučaju gram-nagativnih patogena.
Zašto ljudi sa meningitisom umiru tako brzo? Odgovor je da oslobađanje
komponenti ćelijskog zida bakterije kao što su LPS, teihoična kiselina i fragmenti
peptidoglikana, izaziva kaskadu ppojava koje vode do šoka i smrti. Pošto se elementi koji
izazivaju simptome meningitisa oslobađaju prilikom bakteriolize, davanje antibiotika
kao što su penicilini i cefalosporini, koji liziraju bakterije, mogu privremeno pogoršati
stanje pacijnta kod koga se razvio veliko broj bakterija u krvi ili cerebrospinalnoj
tečnosti. Kako bi se suočili sa ovim efektom koji će se verovatno javiti kod dece, lekari
rutinski daju kortikosteroide zajedno sa antibioticima u pokušaju da suzbiju inflamatorni
efekat toksičnih elemenata koji se oslobađaju iz bakterije koja lizira.

BOKS 8-2 Oboljenja bez faktora virulence: subakutni

baketerijski endokarditis
Naslov ovog boksa može izgledati samo kontraindikatoran. Faktori virulence su
udruženi sa mikrobima koji izazivaju oboljenje. Pa ipak ova anomalija se pojavljuje u
slučajevima infekcija izazvanih nekim oportunističkim patogenima. Subakutni bakterijski
endokarditis je dobar primer takve oportunističke infekcije i ilustruje teškoću u
definisanju šta je to „faktor virulence“. Endokarditis je unfekcija srčanih zalizaka koja
može biti fatalna usled razaranja zalizaka i okolnog srčanog tkiva. Jedna vrsta
bakterijssssskog endokarditisa, nazvanog subakutni jer se razvija sporije nego
endokarditis izazvan virulentnijim bakterijama, izazvan je grupom streptokoka koje se
inače nalaze u ustima čoveka (alfa-hemlitičke treptokoke).
Alfa-hemolitičke streptokoke su deo rezidentnog mikrobiosa usta i normalno ne
izazivaju oboljenje. Međutim kod ljudi sa prethodnim oštećenjem srčanog zaliska usled
reumatske groznice ili kongenitalnih defekata zaliska, alfa-hemolitičke streptokoke mogu
biti smrtonosne. Tokom dentalne operacije veliki broj oralnih bakterija može ući u
krvotok. Ove bakterije, uključujući i alfa-hemolitičke streptokoke fagociti u krvi brzo
uništavaju. Kod ljudi sa abnormalijama srčanog zaliska turbulentan tok krvi u blizini
abnormalnog zaliska izaziva stvaranje ugrušaka koji se sastoje od fibrina i trombocita na
površini zaliska. Ovi ugrušci se nazivaju „vegetacija“.
Oralne streptokoke koje stignu do srčanog zaliska i uđu u ove vegatacije, zaštićene
su od fagocita koji ne mogu da prodru kroz proteinsku mrežu vwegetacije. U skladu stim
bakterije mogu da prežive i da se razvijaju na ovim mestima. Nije jasno šta izaziva
oštećenje srčanog zaliska. Aktivacija komplementa podstaknuta bakterijom može izazvati
neko oštećenje, a fagociti koji su privučeni do tog dela, ali koji ne mogu da dođu do
bakterije mogu takođe izazvati razaranje tkiva. Proteaze koje proizvode same bakterije
mogu takođe imati svoj doprinos. Stoga naizgled „avirulentne“ bakterije mogu manje-
više izazvati fatalnu infekciju kod pravog domaćina.

SLIKE

Slika 8-1 Dve vrste mehanizma adhezije kod bakterije. (A) Pili, šipkaste proteinske
strukture koje se protećžu sa površine bakterije i vezuju za površinske molekule ćelije
domaćina, obično karbohidrate. Vršasta struktura je uvećana na ovom crtežu kako bi se
naglasilo njeno prisustvo. U stvarnosti, vršasta struktura je znatno manja nego što slika
ukazuje. (Bakterij) afimbrialni adhezini, površinski proteini bakterije koji nisu
organizovani u štapićaste strukture i posreduju u čvrstom vezivanju između bakterije i
ćelije domaćina.

Slika 8-2 Model okupljanja pilija sa adhezivnim vršastim strukturama. Kao na slici
8-1, veličina vršaste strukture je uvećana kako bi se naglasila njena lokacija i različita
struktura u poređenju sa pilusnim okvirom. Lepljive komponente vrha (E,F,G) se najpre
okupljanju, a zatim glavne pilusne podjedinice (A) se skupljaju kako bi napravile pilusni
okvir. Haperone (D i J) završavaju proces okupljanja počevši od spoljašnje membrane

Slika 8-3 Struktura jedne vrste bakterijskih siderofora (enterobaktin). Siderofore se

znatno razlikuju u strukturi, ali su slične po tome što su sve u osnovi „grabljivci gvožđa
sa velikim afinitetom prema gvožđu