fi l m o v i
r v e š k i
Naprotiv, norveški filmski radnici
iskoračili su u spoljni svet. Kako
drugačije objasniti to što su se norveški
režiser i producentska kuća uhvatili
na dizajn koji je postavio legendarni
Terens Malik (Pustara, Tanka crvena
linija) Radnja filma se ne odigrava
u Norveškoj već u Vijetnamu, a
angažovani su američki glumci Nik
Nolti, Tim Rot i Bai Ling. Film
Prelepa zemlja (Beautiful Country) je
2004. godine bio u selekciji glavnog
takmičarskog programa Filmskog
festivala u Berlinu.
Hans Peter Mulan je na sebe skrenuo
pažnju filmovima Nula Kelvina/
Mešanci ljubavi (Kjærlighetens kjøtere,
1995) i Aberdin (Aberdeen); oba filma
su studije slika muškaraca o samima
sebi. Tema Prelepe zemlje su opasnosti
i poteškoće koje su u pozadini
masovnih migracija našeg vremena. No
film je u jednakoj meri i metafora želje
za izmirenjem nakon rata u Vijetnamu.
Usvojeni vijetnamsko-američki dečak
napušta svoje selo i kreće put Sajgona u
potrazi za svojom biološkom majkom.
No on nastavlja da beži i završava
na paklenom brodu koji se zaputio u
No s t r a š i v i
i i n e u
Mlad
Prelepa zemlja elling
SAD. Kapetan broda je ravnodušni i zli
kapetan Tim Rot. Posle muka na brodu,
ispostavlja se da Amerika nije raj za
izbeglice, a figura oca nije ono što je
sin zamišljao. Nik Nolti je u mirnoj
završnici filma pružio izvanrednu
glumu. Film Prelepa zemlja postepeno
se razvija u potresnu odiseju kroz
individualnu sreću i naše savremeno
doba. To je smeo i topao film.
NEUOBIČAJENO
Norveški filmovi su neuobičajeno
popularni, ne samo tokom nedelja
filma i festivala u inostranstvu već
i u norveškim bioskopima. Ovo
čudo pojavilo se 2001. godine; novi
milenijum doneo je veliku promenu.
Komedija Eling (Elling) Petera Nesa
bila je nominovana za Oskara, a
dokumentarni film Cool & Crazy Knuta
Erika Jensena doživeo je značajan
uspeh kod publike i kritičara i u
inostranstvu i kod kuće.
Međutim pravi veliki proboj dogodio
se tek 2003. Te godine je u Norveškoj
zabeležena dotad najveća filmska
produkcija, i publika koja je do tada
bila zadovoljna Holivudom kao
validnim modelom filma te nove
produkcije počinje da shvata ozbiljno.
Gledanje najnovijih norveških
bioskopskih filmova postaje preduslov
za uspešnu komunikaciju u društevenim
krugovima. Blagajne beleže najbolje
poslovanje u poslednjih 20 godina, a
norveški film zauzima 22% ukupnog
norveškog tržišta.
U 2001. godini, izvanrednoj godini
za norveški film, pojavio se Eling,
film zasnovan na vrlo popularnoj
seriji romana koja je pre filmatizacije
adaptirana i za pozorište. Od 4,5
miliona stanovnika Norveške, ovaj film
je u bioskopu videlo preko 700.000.
U bioskopu ga je videlo i preko pola
miliona Nemaca, a posle nominacije za
nagradu Oskar, postao je i festivalski
hit. Kasnije je ova priča trijumfalno
nastavila svoj put kroz Evropu i kao
pozorišna predstava.
Zajedno sa svojim prijateljem, Eling je
prinuđen da se otarasi svojih opsesija i
društvene anksioznosti. Dok je njegov
prijatelj prizeman na svoj naivni način,
Elingove inhibicije su sveobuhvatne,
NORWEGIANFILMINSTITUTE 1
 Juče sam postao čergar Ludo i opušteno

on stresne situacije izbegava kreštavim pronicljivo približavanje likovima no taj film nije doživeo jednak uspeh,
glasom i begom u maštu. Fantastična bez njihove eksploatacije. Još jedno delimično i zbog 11. septembra.
gluma osećajno i humano dočarava ime koje valja spomenuti je Karoline
anksioznost i nemir ova dva lika. Frogner, koja je filmom Juče sam Jensen je 2004. godine napravio treći
Pisac Ingvar Ambjernsen je jedan od postao čergar osvetlila izuzetno tešku dokumentarac u kom je dao smeo opis
najproduktivnijih pisaca tekstova za situaciju skitnica. jedne kabaretske grupe iz Finmarka. Na
norveške filmove. On je čovek koji glavu u more (På hau’ i havet) pripada
formuliše doba u kom živi. No nedavno je Knut Erik Jensen, čiji dobro poznatoj burlesknoj karnevalskoj
Peter Nes, čovek koji stoji iza Elinga, su filmovi o Finmarku privukli i pažnju tradiciji kontinentalne Evrope –
je 2004. godine napravio komediju sa stranih kritičara i doživeli uspeh kod suprotstavljanju običnih ljudi vlastima.
još jasnijim američkim koloritom à la publike, ovaj žanr odveo još jedan No ni ovaj oblik borbe za opšte dobro
Američka pita. korak dalje. Visoko iznad polarnog nije uspeo da postigne uspeh.
kruga članovi muškog hora zauzimaju
Film Samo Bea govori o seksualnom svoja mesta povijajući se pod naletima Iako je u ovim dokumentarnim
buđenju šesnaestogodišnjakinja. snega i vetra dok u pozadini huči i filmovima potvrđena tradicionalna
Nes nije napravio ciničnu komediju peni Arktički okean. Brade i obrve slika Norveške, Jensen je je u bliskoj
o srednjoškolskom životu već se muškaraca pod belim kačketima ubrzo vezi sa kulturom susedne Rusije.
pozabavio problemom pritiska prekriva snežna, ledena pokorica. Ništa Tematski i estetski uticaj filmskog
konformiteta i donekle sumnjivim manje surove nisu ni priče iz života pesnika Andreja Tarkovskog proteže
idealima za koje se mladi vezuju. članova muškog hora u Berlevogu se kao crvena nit kroz tri Jensenova
Takve teme vrlo dobro pasuju žanru koje možemo videti u jedinstvenom igrana filma – mističnu viziju stvarnosti
komedije i u ovom filmu nema nijednog dokumentarcu Ludo i opušteno (Cool punu simbolizma često izraženog
jedinog dosadnog trenutka. and Crazy, 2001.). Svetlo i tama, modernističkim tehnikama. Ta tri filma
hladnoća i usamljenost, toplina i vizija, su Stela Polaris (Stella Polaris, 1993.),
Kasnije te godine pojavile su se lepota i strah protkali su ledeni pejzaž, Opekotine od mraza (Brent av frost,
produkcije koje su bile još raznovrsnije no veo dovitljivog i jezgrovitog humora 1997.) i Kad prođe mrak (Når mørket er
u odnosu na 2003. One su rezultat žive ovaj film čvrsto drži na zemlji. forbi, 2000.).
produkcije kratkih i dokumentarnih Kao i druge male zajednice u
filmova u kojima se vežbaju i razvijaju Norveškoj, i ribarsko selo Berlevog u Sva tri filma zasnovana su na
talenti u meri dotada skoro nepoznatoj. Finmarku je ranjivo. Knut Erik Jensen, romanima Alfa R. Jakobsena, koji se
U Norveškoj dokumentarni film ima i sam iz izolovanog i zabačenog mesta, veoma uspešno bavi i istraživačkim
istoriju vrednu poštovanja, posebno u režirao je ovaj film sa pesničkom novinarstvom. Bez pisaca i izdavača
domenu filmova koji su zadovoljavali osećajnošću i stvorio dokumentarni norveški film bio bi nezamisliv. Prosto
zahtev za realističnošću. Sigve film koji je postigao rekordnu bi bilo manje – mnogo manje – filmova.
Endresen je poslednjih godina napravio gledanost u Norveškoj i izazvao veliku Preko polovine norveških filmova su
nekoliko filmova o osetiljivim temama međunarodnu pažnju. Rezultat toga bila nove vizuelne interpretacije književnih
koje su karakteristične za norveško je i turneja hora među Amerikancima dela.
savremeno društvo: narkomanija, norveškog porekla. Ta turneja je Ni kratki film se ne tretira samo kao
rak, histerična opsednutost ishranom. snimljena i izdata kao nastavak pod poligon za vežbanje budućih režisera
Endresen je oformio svoju sopstvenu nazivom Ludo i opušteno – na turneji već kao poseban žanr. Ovaj format
školu koju karakteriše veoma spretno (Cool and Crazy On the Road, 2002.), dobio je svoj sopstveni festival u

NORWEGIANFILMINSTITUTE 2
 Ortak
Grimstadu, a kad se norveški kratki
filmovi usude da se zapute u svet, često
se kući vraćaju sa nagradama. U ovom
pogledu je Kanski festival 2003. bio
izuzetan jer su norveški kratki filmovi
osvojili tri glavne nagrade.
PRODOR
Uprkos pohvalama kritike i velikom
odzivu publike, 2003. godina, godina
prodora nove filmske generacije,
bila je i godina kontroverzi. Tvrdilo
se da se prave laki filmovi za dobro
raspoloženje, da lažiraju stvarnost,
da se dodvoravaju rastućoj publici i
da nude jednostrani pogled na mlade
muškarce generacije koja je sve dobila
na tanjiru, na muškarce koji su uvek
imali bezrezervnu podršku nadređenih
i škole, koji nikad nisu naišli ni na
kakav otpor i koji ne žele da napuste
svoju mladost, koja, po mišljenju
nekih, traje do 40. godine, posle čega
sledi brzo starenje. Oni ne žele da
napuste udobno roditeljsko gnezdo,
niti su voljni da preduzmu neophodne
korake kako bi izgradili nezavistan
život, ili da preuzmu na sebe bilo kakvu
odgovornost.
Na rubovima ovih komedija, jer ovi
filmovi su u suštini komedije, srećemo
nekoliko mladih žena. One strpljivo
čekaju da dečaci reše šta hoće, da bi na
kraju preuzele kormilo u svoje ruke.
Tvrdilo se da ove komedije nemaju
nikakav zaplet. Ali u čarobnom
ogledalu komedije vidi se da one
odslikavaju mentalitet koji se graniči
Kuhinjske priče
sa tragikomičnim. Norveški filmovi
odslikavaju savremeni ritam jedne
generacije. Mladi Norvežani današnjice
ne žive u herojskim vremenima.
Prethodna decenija bila je decenija
tiranije drske ironije. Imajući to u
vidu, a u pokušaju da se ponovo osvoji
ozbiljnost, prirodno je okrenuti se
pomalo zaštitničkoj i razoružavajućoj
komediji.
U njima su pitanja postavljena na
prijatan, neironičan način, a ova
forma je izabrana u želji da se dođe do
pomirenja.
Karakterističan primer ovakve vrste
filma je Ortak (Buddy) Mortena
Tilduma. To je priča o prijateljstvu
dva dečaka koji su ili rastrzani između
dve devojke, ili beže od odgovornosti
neželjenog roditeljstva, ili pokazuju
ozbiljne znake tinejdžerske depresije.
Oni su prinuđeni da se prilagode tržištu
rada koje iznenada više nije otvoreno za
visoko obrazovane mlade ljude.
U filmovima Ujedinjeni (United)
Magnusa Martensa i Džoni Vang
(Jonny Vang) Jensa Liena atmosfera
je malo opuštenija. Karakteristike
jednog malo starijeg perioda pojavljuju
se u filmu Eve Isaksen Majčin
Eling (Mors Elling), oštrom filmu
mračnog raspoloženja koji predstavlja
predistoriju Elinga, kandidata za
Oskara. Ova dva filma dobiće i treći
deo, koji će poneti potpis Petera Nesa,
koji je u međuvremenu boravio u
Holivudu.
Norveški filmovi se više ne odlikuju
autorskim teorijama i ličnim
rukopisima već prate pravila i
konvencije žanrova. Videli smo horor
film Divljina (Villmark) Pola Ejea,
bajkoviti triler o imperativu lepote
koji se nameće devojčicama Mala mis
Norveške (Lille frk Norge) Hilde Hejer,
animirani film Kapetan Sabljozubi
(Kaptein Sabeltann) Stiga Bergkvista o
liku iz norveške književnosti za decu i
romantičnu komediju Žena mog života
(Kvinnen i mitt liv) Aleksandra Eika,
da spomenemo samo neke od filmova
iz 2003.
AUTOR BENT HAMER
Najbolji norveški film iz godine
prodora prepun je kritike prema ciljnoj
racionalnosti 1950-tih godina, perioda
kad je socijalna demokratija svojim
dobrohotnim, krutim i nemaštovitim
socijalnim planiranjem trebalo da
reguliše sve na korist svih.
Nekoliko uštogljenih švedskih
posmatrača prelazi granicu daleko
opuštenije susedne Norveške.
Uglavljuju se u visoke stolice poput
onih sudijskih sa teniskih terena,
diskretno smeštenih u kuhinjskom
ćošku. Sa te pozicije oni prave skice
kretanja norveških neženja po kuhinji.
Ti grafikoni treba da rezultiraju
racionalnijom upotrebom kuhinje.
Podseća li ovo kojim slučajem na
modele mišljenja tržišnog liberalizma?
Bent Hamer je čovek koji je 1995.
godine položio film Jaja (Eggs). Bio
je to filmski debi jednog autsajdera
NORWEGIANFILMINSTITUTE 3
 Kristina Lavransova Telegrafista

o dva penzionisana brata u tipičnoj simbolista iz Telemarka, Terjei Vesos. je ikad uradila. Ali kad je prikazan
norveškoj provinciji. Pokušavajući da Kasnije je to bio anksiozni urbanista u bioskopima širom zemlje, film
uđu u trag duhu ove niskobudžetne Knut Falbaken. Za njim je usledio Laš je oduvao sve primedbe i stvorio
komedije koja je ušla u selekciju Sobi Kristensen, koji ne samo da je atmosferu zlatnog doba. Norvežani
„Petnaest dana autora“ u Kanu i adaptirao Knuta Hamsuna za filmsko su pohrlili u bioskope da vide burni
osvojila mnogo nagrada širom sveta, platno već je na sto stavio i romane susret hrabre Kristin sa svojom pravom
kritičari su spominjali imena kao što su o svom odrastanju u zapadnom Oslu. ljubavlju u doba pre reformacije. Za
Semjuel Beket, Harold Pinter i Baster Dramski pisac Jun Fose igra se na strano tržište napravljena je kraća
Kiton. Ova tragikomična drama nikad pozornicama širom sveta i proslavlja verzija.
ne postaje pretenciozna, već se pre kao novi Henrik Ibzen. Njegova dela
može reći da je odlična gluma ostarelih nas stavljaju pred velike izazove, a Knut Hamsun je norveški nobelovac
klovnovskih likova čini univerzalnom. svedena forma i zamrznute emocije koji se pokazao najprimamljivijim
podižu velike bure, što se pokazalo na za filmadžije, kako zbog svog života,
Hamer je 2003. godine osvojio glavnu Berlinskom festivalu 2004. u nemačkoj tako i zbog svojih dela. 1996. godina
nagradu zahtevnog programa Kanskog verziji komada Noć peva svoje pesme je godina premijere podugačkog
festivala „Petnaest dana autora“. (Die Nacht singt ihre Lieder) Romualda biografskog filma – koji je zapravo
Kuhinjske priče (Salmer fra kjøkkenet) Karmakara. napravljen kao TV serija – u kom
su ekscentričan i burleskan film koji tri glumca igraju ovog romanopisca
osvrćući se u pravcu Žaka Tatija traži Norveška filmska industrija bila je u različitim starosnim dobima, od
od svetopopravljača da obične ljude u mogućnosti da filmatizuje dela tri dečaka do starca. Film Zagonetka Knut
ostave na miru. Hamerova inteligencija norveška dobitnika Nobelove nagrade Hamsun (Gåten Knut Hamsun) u režiji
je dobronamerna, ali dovoljno oštra. za književnost, među kojima začudo Bentejna Bordsona predstavlja pokušaj
Scenografija, gluma i drugi faktori nije dramski pisac Henrik Ibzen. da se ovaj kompleksni pisac sagleda
doprineli su da Kuhinjske priče dobiju Za prebacivanje epske drame Sigri potpuno norveškim očima.
brojne nagrade i puno zasluženo dobrih Unset Kristina Lavransova (1995.)
kritika, kako u inostranstvu, tako i kodbila je neophodna jedina norveška Ali Šveđanin Jan Truel prvi je
kuće. filmska ličnost međunarodnog lansirao film Hamsun, dramatizaciju
formata. Liv Ulman se udružila sa kontroverznog dokumentarnog romana
Te nagrade i kritike potvrđuju da brilijantnim kamermanom Ingmara danskog pisca Torkilda Hansena Proces
norveški filmski radnici vrlo dobro Bergmana, Svenom Nikvistom, i sa protiv Hamsuna (Processen mod
poznaju svoj medij i da je to prirodni nizom prvoklasnih norveških glumaca Hamsun), u kojoj je Maks fon Sidov
način izražavanja sadašnje generacije. stvorivši tri sata dugu interpretaciju igrao naslovnu ulogu, a danska glumica
Oni uz to angažuju glumce koji s prvog toma srednjovekovne trilogije Gita Nerbi njegovu ženu, Marije.
lakoćom prate njihove ideje i primedbe. Sigri Unset za koju je ona 1928. dobila Hamsun je tokom Drugog svetskog
Nobelovu nagradu za književnost. rata podržavao Hitlera, ali je takođe
ZOV KNJIŽEVNOSTI molio nacističke okupacione snage da
Norveški film nezamisliv je bez Ovaj film bio je najskuplji i poštede živote Norvežana osuđenih
književnika, i književna dela se biraju najkontroverzniji projekat u istoriji na smrt. Kad se rat završio, jedan od
po tome ko je trenutno u žiži. Jedno norveškog filma i Ulmanova je i najuvaženijih Norvežana van Norveške
vreme je materijal isporučivao ćutljivi sama rekla da je to najteži posao koji pozvan je na odgovornost, i ostareli

NORWEGIANFILMINSTITUTE 4
 Herman
patrijarh je na kraju krajeva proglašen
mentalno nesposobnim. On je to odmah
pobio objavivši izvanredni roman Po
zaraslim stazama (På gjengrodde stier).
Suđenje je za sve učesnike bilo mučno
i nabijeno emocijama. Iz tog razloga
je ovu priču morao da snimi neko ko
nije Norvežanin. No bez obzira na to,
nema sumnje da je fon Sidov Hamsuna
odigrao sa velikim dostojanstvom. On
je čovek koji je živeo u svom svetu,
ali koji se sa suđenjem suočio kao
muškarac. Uprkos svim političkim i
pravnim detaljima, ovaj film je pre
svega potresna i tragična ljubavna
priča.
Hamsun je najekranizovaniji norveški
romanopisac posle Henrika Ibzena.
Prvi film po nekom Hamsunovom delu
datira iz 1921. godine kad je danski
režiser Gunar Somerfelt napravio
filmsku verziju Plodova zemlje
(Markens grøde), romana za koji je
Hamsun dobio Nobelovu nagradu. Film
je snimljen u najlepšim krajolicima
severne Norveške i dugo se verovalo
da je izgubljen – a onda je pronađen
u SAD i Norveški institut za film ga
je restaurirao u Holandiji. Taj film se
može opisati kao ilustracija romana, i
često se pušta zajedno sa originalnom
muzikom koju je napisao dirigent i
violinista Leif Halvošen. U vreme
nemog filma originalna muzika je slata
bioskopima u vidu notnih zapisa.
Naredne godine, 1922, izašao je prvi
potpuno norveški film baziran na
Nedeljni anđeli
nekom Hamsunovom delu. Bio je
to Pan – pet činova i epilog. Treba
spomenuti da je danski filmski genije
Karl Teodor Drejer dva puta snimao
u Norveškoj. Njegov film Nevesta iz
Glomdala (Glomdalsbruden) bila je
simbol nacionalnog romantizma iz
dubina ruralne Norveške. Bogati seljak
želi da mu se ćerka uda za bogataša,
ali ona voli drugog. Drejer je u ovom
filmu pokazao rane znake genijalnosti
koju će nekoliko godina demonstrirati
u Stradanju Jovanke Orleanke (La
Passion de Jeanne D’Arc).
Danski režiser Hening Karlsen
odgovoran je za dosad najbolju
dramatizaciju Hamsunovog romana
Glad (Sult, 1966) sa nezaboravnim
švedskim glumcem Perom Oskarsonom
u glavnoj ulozi. Pre nekoliko godina
Karlsen se vratio sa filmom Pan (Pan,
1995) koji nije u istoj klasi, ali ipak
otkriva i dalje aktuelnu privlačnost
Hamsunove jezičke virtuoznosti
za filmske stvaraoce – bilo da su
Norvežani, Danci ili neke druge
nacionalnosti.
Izgleda da filmskim stvaraocima
najbolje idu Hamsunova „manja”
dela, kao što je npr. film Telegrafista
(Telegrafisten), koji je zasnovan na
kratkom romanu Sanjalo (Sværmere).
Ovaj film Erika Gustavsona odabran
je da predstavlja Norvešku u glavnom
takmičarskom programu Berlinskog
filmskog festivala 1993. Bilo je to prvi
put posle 19 godina da je neki norveški
film doživeo takvu čast na drugom
najprestižnijem filmskom festivalu na
svetu.
Telegrafista nije posebno originalan
film, ali nas vodi na predivnu obalu
Nurlanda i na Hamsunovo ostrvo
Ćeringej, koje je samo po sebi
bajkovito. Bioskopska publika koja
je gledala danskog dobitnika Oskara
Babetina gozba (Babettes gæstebud,
koju je Karen Bliksen smestila u
severnu Norvešku, ali koju je režiser
Gabrijel Aksel premestio u tako danski
Jiland) i šarmantnu čehovljevsku
komediju Oči čornije Nikite Mihalkova
osećaće se – što se atmosfere tiče –
na obalama Nurlanda kao kod kuće.
Razlog tome nije samo izvanredni
švedski glumac Jarl Kule (koji je
glumio i u Babetinoj gozbi) koji je u
ovom filmu napravio jednu od svojih
najboljih uloga, koja se na neki način
može porediti sa ulogom Marčela
Mastrojanija u filmu Oči čornije. Erik
Gustavson je sa svojim nepogrešivim
smislom za stil očigledno srećan u
društvu glavnog lika filma, ženskaroša
i sanjalice Rulansena – neodoljivog
telegrafiste koji je izmislio nešto što
će mu prekrenuti život – i koloritnih
likova kojima je okružen. Iako
bajkoviti pejzaži severne Norveške sa
svojim oštrim liticama koje izranjaju
pravo iz mora neprestano mame da
se pretera sa živopisnim pejzažima,
fotografija Filipa Egora nikada nije
preterano estetizovana. Umesto toga,
film je neka vrsta idilične pastelne slike
koja oslikava leto severne Norveške,
daleko od hladnoće i oluja koje su u
NORWEGIANFILMINSTITUTE 5

ovom surovom delu sveta svakodnevna
pojava.
MEĐUNARODNA INSPIRACIJA
Norveški filmski stvaraoci su s pravom
fascinirani severnom Norveškom.
Godine 2002. je filmska verzija
romana Dinina knjiga spisateljice iz
severne Norveške Herbjerg Vasmu
imala premijeru pod nazivom Zovem
se Dina. Glavnu ulogu igra Žerar
Depardje, norveško-švedska glumica
Marija Bonevi igra Dinu, a režiju ovog
panskandinavskog filma koji je koštao
više od 100 miliona norveških kruna
potpisao je danski režiser Ole Bornedal
(Noćni čuvar). Ovaj film je takođe
snimljen u Hamsunovim krajevima.
Bilder: Herman, Nedeljni anđeli
Norveški film je, međutim, okrenut
i ka svom okruženju. Danas je
praktično svaki film rezultat nordijske
produkcijske saradnje. Sve su tešnje
i tešnje i veze sa produkcijskim
programima u ostatku Evrope.
Erik Gustavson pripada krugu
norveških filmskih stvaralaca koji
tragaju za širim prostranstvima. U
svom prvom filmu, Blackout (Blackout,
1986.), kopirao je stil američkih noar
tragedija iz 1940-tih, tj. film noara.
Nekoliko filmova kasnije nailazimo na
njegovu komediju Herman (Herman,
1990.), koja obiluje šarmantnom tugom
i prilično univerzalnom porukom.
Gustavson je priču uzeo iz Osla svog
detinjstva, a zasnovana je na romanu
Laša Sobijea Kristensena. Herman
govori o desetogodišnjem dečaku koji
je ostao bez kose. Herman takođe
odražava činjenicu da oko polovine
norveških filmova govore o deci i
mladima. Kao i ostale nordijske zemlje,
i Norveška dosta pažnje posvećuje
mlađim starosnim grupama, no često
kroz filmove koji su pogodni za čitavu
porodicu.
Najbolji od ovih filmova ušao je u
glavni takmičarski program Berlinskog
filmskog festivala na kome je 1995.
godine osvojio nagradu „Plavi anđeo“.
Bila je to prva u nizu međunarodnih
nagrada koje su dodeljene režiseru
debitantu Marijusu Holstu i njegovoj
mračnoj mefistofelovskoj drami Deset
noževa u srcu (Ti kniver i hjertet). Ovaj
film, još jedan zasnovan na romanu
Laša Sobijea Kristensena, takođe
govori o odrastanju u Oslu, i o zlu u
svakodnevnom životu.
Gustavson je takođe napravio
poštovanja vrednu televizijsku seriju
zasnovanu na romanu Sofijin svet
(Sofies verden), međunarodnom
bestseleru Justejna Gordera za mlade.
Ovaj film je znalačko zanatsko delo
koje nudi dobar uvod u filozofsku
tematiku romana.
Filmovi o detektivima-tinejdžerima
Peleu i Profenu bili su izuzetno
popularni. Prvi od tih filmova, Smrt
na centralnoj železničkoj stanici u
Oslu (Døden på Oslo S, 1990.) koji
je režirala Eva Isaksen, privukao je
rekordan broj gledalaca svojim živim
potretisanjem tinejdžera iz siromašnih
porodica u kojima su roditeljski
konflikti i droga neizostavan deo
Devet života
svakodnevice. Nastavak ovog filma,
Otrovne laži (Giftige løgner, 1992.),
koji naše detektive-tinejdžere odvodi u
borbu za životno okruženje, takođe je
bio veoma popularan, što je bio slučaj
i sa trećim filmom u ovoj seriji Plavi
vukovi (De blå ulvene, 1993.). Sva
tri filma zasnovana su na romanima
Ingvara Ambjernsena.
Najšarmatniji od ovih „filmova o
odrastanju” je film Frida – pravo iz
srca (Frida – med hjertet i hånden,
1991.) režiserke Berit Neshejm. Frida,
koja se prvi put pojavila u TV-seriji
na norveškoj nacionalnoj televiziji,
je tinejdžerka koja živi sa sestrom
i samohranom majkom. Frida je
otelotvorenje neumorne adolescencije,
kako ponašanjem, tako i govorom.
Nezaboravna uloga Fride je od
Marije Kvalhejm preko noći načinila
tinejdžersku zvezdu, kako u Norveškoj,
tako i u inostranstvu. Frida je bila vrlo
zapažena na međunarodnim filmskim
festivalima na kojima je osvojila niz
nagrada, posebno nagrada publike. U
Norveškoj su zbog ovog filma čitave
porodice odlazile u bioskope.
Još jedna gorkoslatka demonstracija
uvida Brit Neshajm u emocionalni
rolerkoster tinejdžerskog uma je njen
film Nedeljni anđeli (Søndagsengler,
1996), koji je jedan od ukupno tri
norveška filma ikad nominovana za
nagradu Oskar.
Fridu je napisala Turun Lijan, čiji
je režiserski debi bila trezvena
tragikomedija zasnovana na njenom
NORWEGIANFILMINSTITUTE 6
 Lutalica
Gran pri u Floklipi Supruge
romanu Samo oblaci pomeraju zvezde
(Bare skyer beveger stjernene). Film
prati jedanaestogodišnju Mariju koja
gleda brata kako umire od raka i majku
kako klizi u duboku depresiju. Samo
oblaci pomeraju zvezde je antiakcioni
film stvoren razumom i osećajnošću.
Osvajao je nagrade širom sveta jer
odiše odvažnoću da se život shvati i
ozbiljno i sa dozom humora – a to je
oslobađajuća mešavina.
LAPONSKI FILMSKI STVARALAC
Pre skoro 20 godina na visoravni
Finmarka pojavio se izuzetan filmski
talenat, Nils Gaup. Gaup, koji je po
nacionalnosti Laponac, režirao je
mnogo filmova. Za sada mu je najbolji
debitantski film, no njegov najnoviji
projekat govori o pobuni Laponaca
protiv norveških vlasti 1852. godine.
Gaupov debitantski film Tragač
(Veiviseren, 1987.) zasnovan je na
legendi iz 13. veka i dijalozi su na
jeziku Laponaca. Ovaj smeli rizik u
koji je malo ljudi verovalo rezultirao
je nominacijom za Oskara – i na
blagajnama širom sveta zabeležio je
zavidan uspeh. Imajući u vidu da je u
pitanju norveški film, može se reći da
je privukao neobično puno publike i da
je zadivio kritičare. Sav taj publicitet
naveo je Diznijevu kompaniju Buena
Vista da obrati malo više pažnje
na Gaupa i da se odluči da podrži
njegov novi projekat Brodolomnik
(Shipwrecked, 1990).
To nije legenda o snalažljivom dečaku
koji uspeva da odbije neprijateljski
napad, sa sve borbama sa medvedima
u stilu starih holivudskih vesterna – u
ono malo prilika kad su Indijanci bili
nadmoćni. Ovo je više od jednog veka
omiljeno dečačko štivo, fantastična
i egzotična pripovest o mladom
norveškom Robinzonu Krusou koji
je putujući svetom stigao do Južnog
Pacifika. Gaup je takođe režirao film
Severna zvezda (North Star, 1995.),
avanturistički film u kom je okolina
Osla poslužila kao Klondajk američke
zlatne groznice, i prilično trezvenu
verziju pripovesti o mladalačkom
životu romanopisca Aksela
Sandemusea, Luka patnje (Misery
Harbour, 1999.)
Gaup se u Finmark vratio 2008. godine
sa filmom Pobuna u Kautokeinu
(Kautokeino-opprøret), velikim
bioskopskim hitom. U ovom filmu
se poslužio događajem iz 1852.
kad su se Laponci pobunili protiv
norveških vlasti. Pobuna je ugušena
u krvi. Ovaj događaj koji norveškoj
istoriji kolonizacije ne služi baš na
čast ispričan je in medias res, to je
„northern” čiji su uzori Kurosava,
Leone, Džon Ford i filmovi o
indijancima. Kao i Tragač, i ovaj
film o progonjenom starosedelačkom
stanovništvu skoro da je poprimio
obrise predanja. U svakom slučaju je
reč o ličnoj obradi jednog istorijskog
događaja kroz sneg, mećavu i krv.
Film obiluje oštrim kontrastima,
egzistencijalnim izborima koji
podrazumevaju izdaju i niskosti,
heroizam i sudbinu, krv i vatru.
Povrh svega toga na velikom platnu
pod trolovskom svetlošću belog i
svetlucavog Finmarka možemo videti
i irvase.
PRIRODA KAO IZVOR
INSPIRACIJE
Za norveški film su karakteristični
prizori i zvukovi planina i mora, i to
se s velikom autentičnošću odražava
i u Gaupovim filmovima. Istorija
norveškog filma započela je jednom
dramom na moru. Godine 1907. je
pušten čamac u Frognerkilen, malu
uvalu u srcu Osla u kojoj je more mirno
kao bara. Rezultat je, međutim, bio
film pod nazivom Opasnosti ribarskog
života – drama na moru (Fiskerlivets
farer). U tom uzbudljivom i olujnom
filmu opisana je borba sa pobesnelom
prirodom i surovim životnim uslovima,
vekovna sudbina Norvežana. U
poređenju sa umetničkom fotografijom
Tragača koja ispunjava čitavu
bioskopsku salu, ovaj prvi norveški film
deluje izuzetno zastarelo, ali izbor teme
je prikladan.
Norveškoj filmskoj industriji je
darežljivi umetnički direktor sklon
dramatici talasastih kontura i
iznenadnih kontrasta prirodu maltene
servirao na poslužavniku. Nordijske
zemlje imaju dobru tradiciju snimanja
pejzaža kao da su slike na platnu.
Norveški filmski snimatelji, koji su
danas među najboljima na svetu, koriste
prirodu na mnogo komercijalniji način
nego npr. njihove švedske kolege.
NORWEGIANFILMINSTITUTE 7

Norvežani imaju skoro mistično
osećanje pripadnosti prirodi u njenom
navodno jednostavnom, originalnom
i neoprostivom obliku. Najbizarnije
iskustvo koje možete doživeti u ovoj
zemlji je godišnje uskršnje hodočašće
u planine. Kad se u dolinama sneg
konačno otopi, Norvežani požele još
i osete jak nagon da napuste svoje
domove i da se u potrazi za svežim
snegom popnu na veće nadmorske
visine. Veza između pejzaža i
temperamenta je bliska i skoro osetna,
i predstavlja važan element umetnosti
norveških filmskih stvaralaca, čak i kad
pejzaž nije blag, a temperament shodno
tome natmuren, skoro depresivno
introvertan, ili kad je herojski poput
borbe likova sa vetrom i vodom,
praznim ribarskim mrežama i teškim
vremenima.
NOMINACIJE ZA OSKARA
U međunarodnom kontekstu norveški
filmovi imali su najviše uspeha kad
su zračili avanturističkim duhom i
opisivali podvige velikih polarnih
istraživača Ruala Amunsena i Fritjofa
Nansena. Karakteristično je što je
Norveška jedinog Oskara dobila
1952. godine za dokumentarni film
Tragač
o putovanju splava od balse preko unutarnjim svetovima. Godine 2002. za
Pacifika. Dok su se talasi lomili o Oskara je nominovan i film Eling.
plovilo kao da su u pitanju norveške
ribarske obale, Tur Hejerdal je na neki DVE GENERACIJE
način plovio tragovima istraživača i Norveška je oduvek bila „poetokratija” u
naučnika Fritjofa Nansena. Godine kojoj su glasovi pesnika bili najbučniji.
1957. Norveška je još jednom Svaki deo zemlje ima svog značajnog
nominovana za Oskara, ali Arne pesnika koji je ostavio pečat na kulturu
Skouen i njegov film Devet života svog vremena ili je pun entuzijazma
(Ni liv) nisu mogli da se mere sa pokušao da modelira društvo u skladu sa
velikim Felinijem. Devet života takođe svojim idejama. Filmska industrija nije
odslikava borbu za opstanak u bici s proizvela mnogo ljudi takvog kalibra.
prirodom. Radnja je smeštena u period Filmski stvaraoci su se dugo držali
nemačke okupacije Norveške i opisuje popularnog narativa i zbog toga su bili
kako se jedan vojnik iskrcava na obalu dobrano prezreni. Istraživanje filma
severne Norveške, kako se idući ka koje je sada u toku pokazuje koliko je
neutralnoj Švedskoj bori sa morem, nepravedna bila ta presuda. Nije teško
snegom, olujama i planinama, i kako uvideti zašto su filmski stvaraoci bili
mu narod pomaže na njegovom putu. malo preplašeni u susretu sa takvim
književnim lučonošama kakav je Knut
Nekih 30 godina kasnije najseverniji Hamsun, najživahniji pisac koji se
deo Norveške – sa svojim može zamisliti, ili sa malo mračnijim
starosedeocima – bio je kulisa narednog dramatičarem Henrikom Ibzenom,
norveškog filma koji je bio kandidovan koji preciznije od bilo koga odslikava
za Oskara. Iako je Tragač prepun činjenicu da je Norveška pre zemlja
akcije i vratolomija, on je zapravo regulisane ispravnosti nego vesele
više od svega oda tvrdoglavom, skoro razigranosti. Treba, međutim, skrenuti
herojskom humanizmu – u kojoj pažnju na to da je Ibzenov unuk, čiji je
kamera s ljubavlju prikazuje svu silinu drugi deda bio dramski pisac, pesnik
snage prirode. Film Nedeljni anđeli i društveni komentator Bjernstjerne
Brit Neshajm se pak bavi sukobljenim Bjernson, bio sposoban i inovativan
NORWEGIANFILMINSTITUTE 8
 Insomnia Krvava isporuka
filmski stvaralac. Tankred Ibzen, koji je
iz očiglednih razloga nazivan „duplim
unukom”, i bez sumnje je zbog toga i
propatio, tokom skoro četrdeset godina
oprobao se u mnogim žanrovima. Ovaj
Ibzen se kretao između popularnog
i ozbiljnog. Mnogi ljudi smatraju da
je film Tankreda Ibzena Jest Bordsen
(Gjest Baardsen), u kom se opisuju
razdragane avanture veselog norveškog
Robina Huda, i dalje najuspešniji
norveški film – iako je napravljen davne
1939, i to ne samo zato što odslikava
fundamentalne norveške stavove – kao
što su otpor slobodnog duha autoritetima
i birokratiji – već i zato što su slike
toplih letnjih dana i svežeg povetarca
koji piri preko planina melem za dušu.
Uz dozvolu Tankreda Ibzena Udruženje
filmskih kritičara Norveške rešilo
je da nagradi za najbolji norveški ili
strani film na Filmskom festivalu u
Haugesundu da ime Jesta Bordsena. Nije
u pitanju slučajnost. Ibzen je prethodne
godine po romanu Gabrijela Skota
napravio film Lutalica (Fant, 1937.), čija
je radnja smeštena u norvešku Arkadiju,
letnji raj koji se prostire duž južne
norveške obale.
Ali Lutalica je priča o putnicima
namernicima, ili skitnicama, ljudima
koji su plovili u malim čamcima od
ribarskog sela do ribarskog sela, i bio
ih je glas da nisu uvek bili u stanju
da razlikuju svoje od tuđeg. Glumac
Alfred Maurstad, koji je igrao i Jesta
Bordsena, pružio je promišljenu i
žestoku rolu u ovom odsečku norveške
društvene istorije upakovanom u dobru
priču.
Kad noći postanu duge
Drugi veliki pionir je Arne Skouen,
oštri kolumnista liberalnih dnevnih
novina Dagblade, koji je u periodu
između 1949. i 1969. napravio ukupno
sedamnaest filmova. Pored filma Devet
života (1957.) i drugih ratnih drama,
ime je izgradio serijom savremenih
drama u formi dokumentarnih
filmova o kontroverznim temama.
Kombinovao je oštri intelekt sa
tehnikom prigušenog storitelinga. Što
se Skouena tiče, nikad nije bilo sumnje
u njegove polemičke namere – a ni
u njegov stil, što se npr. može videti
u filmu Hladni tragovi (Kalde spor)
iz 1962. godine. U ovom filmu član
pokreta otpora iz Drugog svetskog
rata uzlaludno pokušava da se pomiri
sa izneverenom ljubavlju, fatalnom
pogrešnom procenom u snegom
okovanim norveškim planinama, koja
je koštala života 12 izbeglica koje su
pokušavale da pobegnu okupacionim
snagama. Ovaj film je potresan primer
moralnog realizma koji karakteriše
visokokvalitetni Skouenov rad.
Skouenova filmska karijera okončana
je 1969. godine njegovim prvim
filmom u boji koji je snimio Sven
Nikvist. Film je zasnovan na romanu
Johana Falkbergea, An-Magrit (An-
Magritt), u kom su s empatijom
opisani životi običnih ljudi koji rade
u rudnicima u Rerosu. U hladnom i
negostoljubivom svetu je onda, kao i
sada, bilo važno okružiti se toplinom i
brigom o bližnjem. Liv Ulman igra An-
Magrit, jaku i energičnu radnicu koja
odbija da je tretiraju kao beslovesnu
tegleću marvu. To je najbolja uloga
koju je Ulmanova odigrala u nekom
norveškom filmu.
Godine 1949. spektakularno je
debitovala Edit Karlmar, prva žena
režiser. Kasnije je izgradila ime
serijom lakih i svežih komedija, često
sa društvenom poentom. Smrt je
milovanje (Døden er et kjærtegn) je
izuzetno sofisticiran film noar o crnoj
strasti u najsivljoj svakodnevici, sa
prikrivenim ludilom koje premošćuje
klasne razlike. Ovaj film je poslednjih
godina doživeo pravu renesansu, i u
Francuskoj, i u Velikoj Britaniji, i u
SAD.
Godine 1959, tek što je francuski
novi talas zapljusnuo norvešku
obalu, jedini pravi norveški filmski
modernista, Erik Lehen, snimio je film
Lov (Jakten). Napustivši hronološko
i uzročno-posledično koje je oduvek
ograničavalo film, pa tako i norveški
film, on se u montaži elegantno poigrao
sa vremenom i prostorom, snom i
stvarnošću. Lehenovi kasniji filmovi
rađeni su po motou francuskog režisera
Žana Lika Godara koji je smatrao da
delo treba da ima početak, sredinu
i kraj, ali ne nužno tim redosledom.
Lehen je rekao da njegov film Zamerka
(Motforestilling, 1972.), koji se sastoji
od pet rolni od dvadeset minuta, može
da se prikaže bilo kojim redosledom.
To znači da film može da ima 3.125
verzija.
Da bi se stvorio prostor i za Lehena
i za manje eksperimentalne filmske
stvaraoce, ustanovljen je čitav niz
NORWEGIANFILMINSTITUTE 9

državnih fondova. Na malom filmskom
tržištu kakvo je Norveška, fondovi su
neophodan preduslov. Bez njih bi u
ovoj zemlji bilo potpuno nemoguće
razvijati filmsku umetnost.
ANIMACIJA
Filmovi za decu su važna oblast unutar
koje je nastalo nekoliko odličnih
ostvarenja. Otvoreno je pitanje da
li je animator Ivo Kaprino zaista
pravio filmove za decu - on je stvorio
sopstveni svet lutaka, a omiljena
tema bile su mu norveške narodne
bajke. Ovaj multitalentovani norveški
pandan Voltu Dizniju stvorio je možda
najbolji norveški film u poslednjih
30 godina, Gran pri u Floklipi
(Flaaklypa Grand Prix, 1975.). Ovaj
film je kombinacija zdravog seoskog
humora i vrlo sofisticirane upotrebe
tehnika animacije lutaka, što ga čini
remek-delom koje je, za norveške
uslove, privuklo ogromnu količinu
publike. Floklipa je sinhronizovana
na 16 jezika, što predstavlja dosad
neprevaziđeno dostignuće norveškog
filma. Pre ovog filma Kaprino je po
norveškim narodnim bajkama napravio
nekoliko kratkih filmova koji su
jednako bezvremeni kao i Floklipa.
Ovaj Norvežanin italijanskog imena
je pripovedač čije će se delo još dugi
niz godina prikazivati u norveškim
bioskopima i na norveškoj televiziji.
Godine 1998. izašao je dugometražni
animiran film Sulan, Ludvig i Guring
sa lisičjim repom (Solan, Ludvig og
Gurin med reverompa) koji je pomalo
inspirisan Diznijevom produkcijom.
Kao i Floklipa, i ovaj film je zasnovan
na pomalo baroknim i razdragano
anarhičnim seoskim likovima
humoriste i umetnika Ćela Aukrusta.
Iako nema umetnički kvalitet Floklipe,
i ovaj film je bio veliki bioskopski
hit. Kasnije smo gledali Karlsona
na krovu (Karlsson på taket, 2002.),
takođe u produkciji Juna M. Jakobsena,
zasnovanom na knjigama Astrid
Lindgren, kao i Kapetana Saboljozubog
(Kaptein Sabeltann, 2003.), animiranu
verziju doživljaja izuzetno popularnog
norveškog gusara.
NOVA GENERACIJA
Inspirisana francuskim Novim talasom
i ostalim novim tendencijama koje
su zapljusnule filmski svet 1960-tih
godina, izrasla je nova generacija
filmskih stvaralaca. Oni nisu išli u
bioskop samo da bi bacili pogled na
najnovije kurizitete, već su ih ugradili
u sopstvena razmišljanja i čak su išli
i da studiraju u inostranstvo. Od njih
se možda svojim kombinovanjem
spontanosti osećanja i akademski
Vilin konjic
uravnotežene forme najviše ističe Anja
Brejen. Ona je želela da bude nuklearni
fizičar, ali je završila u filmskoj školi u
Parizu.
Pošto je filmom o Justedalsripi, jedinoj
devojčici iz živopisnog planinskog
sela u zapadnoj Norveškoj koja je
preživela Crnu smrt oko 1350. godine,
prepoznata kao veliki talenat, sredinom
sedamdesetih godina doživela je i
pravi prodor. Film Supruge (Hustruer,
1975.), sveža, improvizovana komedija
o tri bivše školske drugarice koje se
sreću na proslavi mature i razmenjuju
životne priče i devojačko kikotanje,
označava prodor feminizma u norveški
film. Deset godina kasnije pojavio se
film Supruge – deset godina kasnije
(Hustruer – ti år etter, 1985.) u kojem je
ton nešto mračniji i beznadežniji, ali je
spontanost, iako malo opreznija, i dalje
netaknuta.
Brejenova je nastavila svoju seriju
fotografija o životima ove tri
musketarke filmom Supruge III
(Hustruer III, 1996.), u kom je trio na
pragu 50. rođendana. Od ova tri filma,
ovaj je najmanje uspeo, no ova serija
filmova iz decenije u deceniju stvara
fikcionalni zapis života i vremena
norveških žena, što je zasad jedinstveni
slučaj u istoriji međunarodnog filma.
NORWEGIANFILMINSTITUTE 10
Brejenova se 1979. takmičila u
glavnom programu Kanskog festivala
sa komedijom Nasleđe (Arven), koja
je na neki način veselo inspirisana
Rosinijevom muzikom za Svraku
kradljivicu, ali koja je takođe tipična i
za savremenu norvešku pohlepu i koja
se ruga Ibzenu. Sa filmom Proganjanje
(Forfølgelsen), pomalo drejerovski
inspirisanim filmom sa kojim se još
jednom vratila u norveške planine
kasnog srednjeg veka, i u kom je
prikazala ženu kao žrtvu, osvojila je
nagrade na Venecijanskom filmskom
festivalu. Brejenova se 1990. godina
vratila s filmom Kradljivac nakita
(Smykketyven), romantičnom dramom
o Don Žuanu u Oslu.
OSAMDESETE
Kada se posmatraju iz ptičije
perspektive, raznovrsne osamdesete –
koje su poznate po brojnim promenama
kurseva u norveškoj filmskoj industriji
– sasvim se lepo mogu podeliti na
dva dela. U prvoj polovini decenije
prednost je davana ženama i deci, što
predstavlja trijumf feminizma. Pored
Brejenove, u vrhunskoj formi je na
svoj krhki način i Lajla Mikelsen,
posebno sa filmom Mala Ida (Liten Ida,
1981.) o detetu takozvane „nemačke
drolje” tokom nemačke okupacije
Norveške. I ovaj film je bio distribuiran
u inostranstvu, ali nije doživeo
popularnost kakvu su doživele Supruge
godinu dana ranije.
Centralna figura bila je pak foto
model, glumica, scenarista i režiser
Vibeke Lekeberg. Najfotogeničnija
osoba Norveške demonstrirala je
divlji i predivan filmski talenat sa
filmom Trkačica (Løperjente, 1981.),
norveškim neorealističkim filmom
bogatih boja, čija se radnja odigrava
u siromašnim kvartovima posleratnog
Bergena i u kome je čudan i loman svet
viđen kroz dečije oči koje uvećavaju
i iskrivljuju. Isti taj dečiji pogled se
do određene mere može videti u filmu
Koža (Hud, 1986.), drami o incestu
koja je, kao i Trkačica prikazana na
Kanskom filmskom festivalu. Ovo je
neka vrsta filmske narodne pesme koja
je pred kamerama narasla i pretvorila
se u beznadežno predimenzioniranu
vagnerovsku operu iz vetrovite zapadne
Norveške.
Na samom kraju osamdesetih dogodio
se još jedan obećavajući debi. Iako
međunarodna slava Martina Asphauga
nije bila jednaka Gaupovom Tragaču,
on je ipak za svoj film Šačica vremena
(En håndfull tid, 1989.) osvojio
Nordijsku nagradu za najboljeg novog
režisera. U ovom filmu se moralni
realizam meša sa simbolizmom
i nadrealizmom, ili sa magičnim
realizmom. Kad smo poslednji put
gledali norveški film koji toliko obiluje
fantastičnim da se u njemu pojavljuju
arhanđeli? Ovo filmsko žongliranje
vremenom i prostorom je možda
oslobađajuće delovalo na umetničke
ambicije drugih. Asphaugovi kasniji
filmovi nisu dostigli tako visoke
standarde, ali među njima su dela za
decu i tinejdžere kao što je popularni
film Otrovne laži (Giftige løgner,
1992.) i maštovit i vizuelno neobičan
Svampe (Svampe, 1990.). Posle tog
filma nestao je u Švedskoj gde pravi
TV serije sa jakom atmosferom. Sad
se vratio sa trilerom Andreasov krst
(Andreaskorset).
MOMCI SE VRAĆAJU NA FILM/
THE BOYS ARE BACK IN FILM
Sven Vam i Peter Venered isporučili
su seriju buntovničkih filmova kojima
su započeli rat protiv kritičara i za
koje su dobili glasne aplauze publike.
Oni su se brendirali kao anarhisti i u
žestokim potezima su napali smrtno
ozbiljni socijalni realizam za koji
mnogi smatraju da predstavlja osnovnu
razliku između 1970-tih i 1980-tih.
Najbolji među ovim filmovima su Lase
i Geir (Lasse & Geir, 1976.) i trilogija
o generaciji 1968: Otvorena budućnost
(Åpen framtid, 1983.), Zbogom
solidarnosti (Adjø solidaritet, 1985.)
i Zamak iz snova (Drømmeslottet,
1986.).
Sredinom osamdesetih muškarci su se
vratili s osvetom. Antiteza feminizmu
bio je film Orionov pojas (Orions
belte), mačo akcija smeštena u arktički
pejzaž, sa primesama međunarodne
politike i pevljivom muzikom. Posle
ove drame o preživljavanju usledilo
je nekoliko upada na teren napetog.
Istovremeno se u lepezi mogućnosti
za finansiranje filmova pojavilo
ograničeno partnerstvo. Ideja je
bila da se od Norveške pogođene
naftnim bumom stvori Holivud.
Iz zemalja sa engleskog govornog
područja došli su filmski stvaraoci
koji u svojim zemljama nisu mogli da
nađu finansijsku podršku – što nije
bila slučajnost. U Norveškoj su je
nalazili, bar dok se sve nije raspalo.
No dok je trajalo, ovo je čitaocima
novina svakako pružilo dosta zabave.
Ovaj komercijalni zaokret je takođe
rezultirao boljim kontaktom sa
publikom i rastućom podrškom kako za
domaće filmove tako i za odlaženje u
bioskop.
No između ovih za ono vreme tipičnih
igara, između svog tog plesanja po
površini, poigravanja žanrovima,
ukrasima i fragmentima, umetnička
ambicija je skoro nestala. Mnogi ljudi
su se pitali zašto bi poreski obveznici
finansirali nečije igranje kamerom,
zašto bismo se takmičili sa Holivudom,
svemoćnim glavnim gradom filma koji
je diktirao uslove.
Samo Tragač je u tome uspeo – i
to samo zato što se poslužio svojim
prepoznatljivim laponskim pečatom
i zato što su mu noge bile čvrsto na
smrznutoj zemlji.
Ipak, delo čudnovato anonimnog
naslova X (1986.) najavilo je sintezu
muškog i ženskog principa. Koristeći
se mešavinom fotografije u boji i
crnobele fotografije, dokumentarista
Odvar Einarson stvorio je osećanje
postojanja na pogrešnoj planeti.
Oslo je oslikano kao neki Mesečev
pejzaž. Njegova poetična fotografija
donekle je inspirisana načinom na koji
je veliki Rus Tarkovski predstavio
svet posle katastrofe, kao duhovno
izmučenu pustinju. Ovo delo, koje u
svojim naznakama moguće ljubavi
između tinejdžera koji još nisu
iskvareni sivilom svog okruženja,
nudi i skoro neslušljivu rok muziku,
dobilo je specijalnu nagradu kritike na
prestižnom Venecijanskom filmskom
festivalu.
NORWAVE/NORVEŠKI TALAS
Uticaj Tarkovskog može se primetiti i u
filmu Uni Straume Nepoznatom (Til en
ukjent, 1990.), snolikom filmu ruskog
tona i opijajuće vizuelne snage. Uni
Straume je sa svojom interpretacijom
Strindbergove Igre snova (Drömspel,
1990.), jednim ambicioznim
eksperimentom, pozvana na Kanski
filmski festival. U tom filmu se prvi
put posle 1969. ime Liv Ulman našlo
na listi uloga nekog norveškog filma,
što govori o mnogim propuštenim
prilikama filmske umetnosti na severu.
Posle Kristine Lavransove (1995.)
Ulmanova je napustila Norvešku radi
režiranja filmova i TV serija u Švedskoj
po scenarijima Ingmara Bergmana.
Svakako se čini teškim uklopiti se u
norveški film, ali i Privatni razgovori
(Enskilda samtal, 1996.), a posebno
Nevernica (Trolösa, 2000.) imaju
neuobičajene i značajne kvalitete.
Tokom Kanskog filmskog festivala
2000, Nevernica je bila jedan od
glavnih kandidata za Zlatnu palmu, ali
je na samom cilju poražena. Ovaj film
NORWEGIANFILMINSTITUTE 11

je potom širom sveta izazvao mnogo
divljenja, no u Norveškoj nije dobio
samo pohvale.
Godine 1997. su od ukupno sedam
međunarodnih učesnika čak dva
norveška režisera debitanta ušli u
selekciju Nedelje kritike na Kanskom
filmskom festivalu. Film Insomnia
Erika Šolbjerga odražava suštinu onoga
što je nazvano Norwave, efektni film
noar međunarodne atmosfere pod
ponoćnim suncem Trumsea, prestonice
severne Norveške. To je i triler i studija
karaktera policijskog detektiva koji
ne može da spava te stoga čini fatalnu
grešku i život mu postaje haos. Ovde je
na mestu vozača moralni haos, a ovaj
elegantni film se može čitati na više
nivoa. U Holivudu je kasnije napravljen
rimejk Šolbjergovog filma Insomnia.
Naslovnu ulogu igra Al Paćino, a radnja
se odigrava na Aljasci.
Pol Šletaune je 1997. osvojio nagradu
Nedelje kritike za film Krvava isporuka
(Budbringeren), i, kao i Šolbjerg, dobio
i druga međunarodna priznanja. Krvava
isporuka je treš komedija i triler o
najzapuštenijem delu užeg centra Osla.
Glavni lik je indolentan, neočešljan i
amoralan poštar, ali iako živi u svetu
prepunom melanholije, naš heroj je
sačuvao trunku nezdrave radoznalosti.
U monotonom svedenom stilu lice
Šletauneovog naratora nudi lakonski i
samim tim sarkastičan humor. Vrlo svež
dah koji dolazi od vrlo lošeg zadaha.
Šletauneov naredni film je Amateri
(Amatørene, 2001.), komedija o
Repriza Nezgodni čovek
prevarantima čiju radnju pokreće farsa i Norveška filmska scena trenutno ima
varijacije u radnji koje se uklapaju kao mnogo dobrih kamermana i umetničkih
zupčanici, sa neuspešnim kriminalcima direktora, izizetno profesionalnih
i obeshrabrenim luzerima, viđena kroz zanatlija na svim nivoima i zapaženih
prizmu blage apsurdnosti. glumaca. Scenariji su sve bolji i bolji.
Norveška filmska industrija je kao
DOGMA i njena klima – olujna ili zavejana,
Danska Dogma takođe je dala nove oblačno siva ili prozračno sunčana,
impulse norveškoj filmskoj industriji. moralna i ozbiljna, kao Ibzenov Brand,
Film Mone Huel Kad noći postanu ili razigrano neodgovorna, kao Per Gint
duge (Når nettene blir lange, 2000.) istog pisca. Kad su na svom vrhuncu,
odigrava se u planinskoj vikendici za norveški filmovi imaju snage da
Božić, sa poljskom tazbinom koja je dosegnu i izvan granica svoje zemlje.
došla za praznike. Od početka ovog milenijuma, klima
je bila izuzetno blaga i blagonaklona,
Božić se pretvara u nesputani i spontani sa letnjim obećanjem obnove, kako
pakao na zemlji, a kosturi ispadaju u umetničkom pogledu, tako i u
iz ormara brže nego u Ibzenovim pogledu publike. Ništa manje nije ni
dramama. Huelova je verna stilu i luda i opuštena. Ali je takođe i mlada i
sadržaju Dogme. U potrazi za istinom neustrašiva.
dala je živ primer gole drame koja
ovekovečuje trenutak kamerom iz ruke. NOVI NORWAVE
U istom stilu nastavila je i u narednom Erik Šolbjerg se 2004. godine
filmu Ajax, amoniak i kafa! (Salto, udružio sa scenaristom Nikolajem
salmiakk og kaffe!, 2004.). Frobenijusom u nameri da uvek
aktuelnu Ibzenovu dramu Neprijatelj
Marijus Holst režirao je kamerni naroda (En folkefiende) prebaci u
komad pod otvorenim nebom. Vilin sadašnje vreme. Konflikti su premešteni
konjic (Øyenstikker, 2001.) je film o u fabriku mineralne vode smeštenu na
večnom trouglu i mnoge je podsetio na živopisnoj zapadnoj obali Norveške,
večnog broja jedan Nordijskog regiona, pokazujući tako da i pesnikovi
Ingmara Bergmana. U Holstovom filmu sledbenici, kao i pesnik sam, čak i
svakako nije nedostajalo intenziteta danas mogu da uznemire duhove.
i razumevanja surove borbe za moć. Nedavno su obeležavane godišnjice
I ovaj film je mnogo svog materijala Ibzena i drugih velikih kulturnih
uzeo od Dogme. ikona Norveške kao što su kompozitor
Norveška ima više sposobnih režisera Edvard Grig i violinista Ule Bul. Tom
nego što mnogi ljudi misle. Sad prilikom su njihovi životi disecirani u
ćemo se koncentrisati na najmlađe biografskim dokumentarnim filmovima,
režisere. To je možda pretežak zadatak. prosvetitetljskom obliku duhovne i
NORWEGIANFILMINSTITUTE 12
kulturne istorije.
Za režisera Benta Hamera kaže se da
ima neograničen pristup programu „15
dana autora“ na Kanskom festivalu.
On je bio dovoljno odvažan da u SAD
snimi film po sočnom boemskom
romanu Čarla Bukovskog Faktotum
(Factotum) sa Metom Dilonom i
Lili Tejlor. Ovaj film ga je po treći
put doveo u Kan, što je siguran
znak da novi Norveški talas doseže
dalje od mnogih ranijih . Produkcija
filma Faktotum definitivno mora
biti označena kao multikulturna.
Multikulturni aspekat prosijava i
kroz film Izat (Izzat), solidni triler iz
krugova pakistanskih imigranata u
Norveškoj, prepun žestokih akcionih
scena i tvrdih dijaloga. Ova mačo akcija
je svoju antitezu našla u režiserskom
debiju spisateljice Sare Junsen Zimski
poljubac (Vinterkyss), delikatnoj drami
o odnosima u zabačenim oblastima
Norveške, drami o bolu i odricanju.
Godine 2001. je za Oskara nominovana
komedija Eling. Sledeći film u toj
seriji bio je nešto slabiji Majčin Eling
(Mors Elling, 2003.). Godine 2005. je
trilogiju kompletirao Peter Nes koji se
u režisersku stolicu vratio s filmom Voli
me sutra (Elsk meg i morgen). Ni ovaj
film nije dostigao nivo prvog, ali je ipak
bio izuzetno popularan i predstavio
je glumca Pera Kristijana Elefsena
kao nezaboravnog neurotika, a Svena
Nurdina kao njegovog dosadnjikavog
prijatelja. Još raznovrsnosti: iste godine
je Pol Šletaune napravio film inspirisan
Polanskim i Hičkokom – Vrata do vrata
(Naboer). Ovaj film ingenioznih trikova
i zamki bio je u selekciji Venecijanskog
filmskog festivala.
1905. godine Norveška je istupila
iz unije sa svojom starijom sestrom
Švedskom. Prvih sto godina
slobode ove zemlje proslavljeno
je dokumentarnim filmom Sve za
Norvešku (Alt for Norge), šaljivim
filmskim putovanjem kroz taj
prvi vek, ilustrovanim pokretnim
slikama. Sedamdesetih godina 20.
veka je u Norveškoj izrastao mali ali
značajan maostički pokret, čije se
prisustvo kasnije osetilo u medijima,
u kulturnoj sferi i na univerzitetima.
Hans Peter Mulan je roman Daga
Sulstada o ovom pokretu mudro
pretočio u film Gimnazijski nastavnik
Pedersen (Gymnaslærer Pedersen),
tragikomediju međunarodnog formata
o idiosinkratičnim utopijskim idejama,
psihologiji i sociologiji tog pokreta.
No dosadašnji klimaks je Kanski
filmski festival 2006. Norveška je u
zvaničnoj selekciji imala čitava četiri
filma; nacionalni rekord. Burleskni
visokobudžetni i visokoambiciozni
film o slonu narkomanu koji je napravio
andergraund umetnik Kristofer Nilsen,
Sloboda za Džimija (Slipp Jimmy
fri), prikazan je na programu „Nedelja
kritike“.
Film Jensa Liena Nezgodan čovek
(Den brysomme mannen) je u
istom programu osvojio nagradu,
prvu od mnogih koje će osvojiti
ova stilizovana tragikomedija sa
prizvukom i podtekstom apsurdnog.
U programu „Izvestan pogled“ bio je
brzi policijski triler Stefana Falbakena
Nemir (Uro), akcioni film insipirisan
SAD, ali sa bresonovskim završetkom.
Najuzbudljivija od svega je ipak prva
norveška Zlatna palma. Dodeljena
je u selekciji kratkih filmova za film
Bobija Pirsa Snifer (Sniffer), autentično
evropski film bez dijaloga u tradiciji
Kafke, apsurdista, Tatija i ostalih.
Novi Norwave doživeo je još jedan
vrhunac u februaru 2007. kad je film
Turil Kove Danski pesnik (Den danske
dikteren), maštarija o divljenju jednog
danskog pesnika prema norveškoj
dobitnici Nobelove nagrade za
književnost Sigri Unset, dobio Oskara
u selekciji kratkih animiranih filmova.
Liv Ulman bila je narator u ovom
vanredno šarmantnom i posebnom delu.
Iste te godine se Marijus Holst vratio s
filmom Krvne veze/Miruš (Blodsbånd),
intenzivnim multikurnim portretom
dečaka s Kosova koji se u Norveškoj
upoznaje sa svojim ocem.
Jedan od najboljih debija u poslednje
vreme pružio nam je Joakim Trir.
Njegov film Repriza (Reprise)
je lak ali ozbiljan generacijski
portret u duhovnom stilu Fransoa
Trifoa. Film govori o norveškim
tridesetogodišnjacima koji imaju sve
osim smisla života. Trir je osvojio
nagradu za najboljeg direktora
u Karlovim Varima, nagradu za
filmsko otkriće u Torontu i čitav niz
međunarodnih priznanja.
Ohrabrene ovim napretkom, norveške
vlasti rešile su da ulože još više u razvoj zatvora. Zapošljava se kao zamenik
i rast filma. Broj produkcija je visok
i i dalje raste, izvoz će biti uvećan, u
branši vlada veliki optimizam. Ima
samo nekoliko nesavršenosti. Jedini
poraz vredan pomena je činjenica da
je jedinoj norveškoj međunarodnoj
zvezdi Liv Ulman odbijen zahtev za
finansiranje njene verzije Lutkinog
doma/Kuće lutaka u kojoj je trebalo da
igraju međunarodne zvezde.
Ako se to izuzme, norveški film je u
odličnom stanju, i tehnički i umetnički
gledano. U vanredno dobrom stanju.
Trenutna ambicija je da se osvoji jedna
od zaista prestižnih međunarodnih
nagrada i za dugometražni igrani
film. Imajući u vidu opštu klimu u
norveškom filmu, ovaj cilj ne deluje
kao da je potpuno van domašaja.
Dok je s jedne strane norveški film
zaista uspostavio kontakt sa svojom
publikom, s druge strane se u
Norveškoj proizvode filmovi za koje se
interesuju strani festivali. Debitantski
film Eve Serhaug Ručak (Lønsj) je film
za gurmane koji je bio na festivalima u
Veneciji, Torontu i Londonu. U pitanju
je minimalistički, lak, vazdušast i
hranljiv film sa mnoštvom sastojaka iz
prefinjene francuske filmske kuhinje.
Film prati nekoliko tihih ljudi iz Osla
koji svi, bez obzira na situaciju i starost,
bivaju primorani da se odvaže i naprave
izbor. U ovom diskretnom pačvorku
sudbine ima crnila, ali i velikih doza
disciplinovanog humora.
Pokazalo se da je film Čovek koji je
voleo Ingvea (Mannen som elsket
Yngve), o odrastanju 1980-tih godina
u malo manjem mestu, Stavangeru,
sa svojom ranjivošću i strpljivim,
prepoznatljivim humorom, pravi
magnet za nagrade.
Najizazovniji je međutim film Erika
Popea neVIDLJIVI (deUSYNLIGE),
koji kao i njegov film Havaji, Oslo
(Hawaii, Oslo) predstavlja istinsko
pomeranje granica norveškog filma.
U pitanju je nadahnuta i smela
konstrukcija koja se zasniva na mislima
i impulsima koji nisu samo deo mode.
Upotreba hrišćanske simbolike i
crkvenog okruženja je još direktnija, a
da pritom nema ni straha od zadiranja u
tabu temu ni karikatura sveštenika.
U filmu se prepliću dve priče. Jedna
majka je izgubila svog sina, a jedan
osuđenik posle osam godina izlazi iz
orguljaša u jednoj crkvi. Majka
ubijenog dečaka svraća u crkvu i
primećuje orguljaša.
Šta je sa praštanjem i izmirenjem u
NORWEGIANFILMINSTITUTE 13
tako ekstremnim uslovima? Ovaj film
postavlja oštra i nametljiva pitanja,
nemilosrdno formulisana kroz snažne
scene, a glumački ansambl prikazao je
zahtevno uživljavanje i intenzivnu volju
za izrazom. Film neVIDLJIVI odzvanja
Dostojevskim i drugim umetničkim
istomišljenicima, kao što su Bergman
i braća Darden. On takođe prokopava
put sve do podnožja egzistencijalne
planine. On predstavlja sliku vremena i
grada koja vrvi od neuzgojenih duša. I
sve to se podiže u više filmske sfere, od
tragične i neostvarene do večno važeće.
Još od filma Gran pri u Floklipi
norveški film nije imao toliko gledalaca
kao Maks Manus (Max Manus),
odvažni saboter iz Drugog svetskog
rata. Nijedan norveški ratni film nije
imao tako profesionalne akcione
scene, tako vremenski tačnu i bogatu
scenografiju, specijalne efekte i da
ne pominjemo. Režijski duo Rening/
Sandberg ume da zaoštri i podgreje
dramsku atmosferu i da postigne
sveden i oštar stil. Film je ponekad zamalo da ode u zaborav. Maks Manus
dečački bučan, ali muškarci pod je možda više nego ijedan drugi film
pritiskom su često takvi. Aksel Heni doprineo tome da norveški film zaista
tumači Maksa Manusa na takav način ponovo postane atraktivan za publiku.
da se s pravom može smatrati jednim
od najboljih glumaca svoje generacije.
Pogled mu je otvoren i izražajan, a
svojim tumačenjem oštroumnog i skoro
hiperaktivnog muškarca koji kad je
potrebno ne preza od velikih rizika,
Heni je demonstrirao svoju sposobnost
da pobudi radoznalost.
Druga stvar je to što se režiseri nisu
odlučili za filmski revizionizam već
su se okrenuli tradicionalnijem, manje
problematičnom pristupu u kom
se događaji u filmu pripovedaju na Autor ovog članka je Per Hadal, filmski
pomalo bezličan i distanciran način. kritičar norveških dnevnih novina
U ovom filmu zapravo ima malo Aftenposten.
toga originalnog. Ali čini se da je
nedostatak volje da se preduzme rizik
u filmu koji govori o preduzimanju
velikih rizika nebitan. Publika je Sa engleskog i norveškog prevela
više nego zadovoljna ovim skupim Mirna Stevanović.
prepričavanjem jedne priče koja
NORWEGIANFILMINSTITUTE 14