KLASICIZAM

Pojam klasičnog:
1. vrednosno značenje – afirmativno; znači:
- savršeno
- uzorno
- tradicionalno
- normativno
- harmonično, skladno
2. ono što se odnosi na period antike, tj. klasično je sinonim za
antičko; po nekima je klasično ono što je bilo najbolje u antici

Etimologija:
Klasis (lat) – razred, odred konjanika, iliti rod vojske; u srednjem veku –
učionica.
Klasikus – pripadnik prve klase, najviše društvene lestvice (neki car je
podelio Rimaljane na klase pa je pripadnik prve klase bio klasikus). Sa
Ciceronom ovaj pojam ulazi u književnu terminologiju.

Klasik:
- pisac koji je merodavan
- pisac čija je vrednost utvrđena

Tomas Sobije je u 16. veku objavio Francusku pesničku umetnost i tu je

naveo klasike – francuske pisce koji su reprezentativni.
U 18. veku (prosvetiteljstvo) su neki učenjaci, zbog srednjovekovnog
značenja pojma klasis smatrali da su klasici oni pisci koji su izučavani u
školi, koji su ušli u školske kanone.

Odlike klasicizma:
1. žanrovski čisto (ne može: malo komedija, malo tragedija)
2. bezlično (tek romantizam donosi poeziju koja je duboko lična)
3. bezinteresno (dela nisu angažovana; književnost ne sme da bude u
službi bilo kakvog cilja)
4. dovršenost (metafora kruga)

Klasicizam je nastao zahvaljujući Plejadi i Malermu.1

Plejada je prva grupacija koja je sebe definisala kao naslednike antike. Oni
oživljavaju prevashodno poetike antike i to naročito neoplatonizam (mnogo
manje Aristotela). Plejada je za ime uzela ime grupacije iz antike → pesnici
aleksandrijskog muzeja.

1
Barok je nastao u Španiji i proširio se u Francusku i tu je živeo uporedo sa klasicizmom.
Treba reći i da su u Francuskoj u ovom periodu, bujale i mnoge druge struje: preciozna,
burleskno-realistička književnost…
1
Malerbova reforma
Malerb2 nije ništa ozbiljno napisao: ostalo je iza njega nekoliko ulizičkih oda;
očajno loš pesnik. Ipak, imao je veliki broj poštovaoca koji su se okupljali kod
njega i slušali ga. Ovo je slično fenomenu Malarmea.
Malerbova reforma podrazumeva:
1. uvođenja kulta razuma (Plejada je formirala kult pesnika);
2. načelo čistote – (leksički plan) – treba pročistiti jezik – Malerm je
jezički purista. Ovaj purizam podrazumeva: ukidanje tuđica,
neologizama, dijalektizama… samo narodni jezik. On zahteva
normativan jezik. Njegov jezički normativ se onda svodi na
sverazumljiv jezik. Ovaj jezik koji se iscrpljuje u svojoj denotaciji.
Konotativnost treba suspregnuti, savladati. Malerm teži idealu
bezličnog jezika. *Ova revolucija je slična našoj koju su u 19. veku
uradili vukovci.3
3. načelo jasnosti – (stilistički / logički plan) – jedna reč treba da ima
jedno značenje (jednom pojmu treba da odgovara samo jedna reč);
ukidanje sinonima i homonima. Kritika: ovo je ok za naučni tekst, ali ne
i za pesnički. * Uvođenje razuma u stilističku sferu.4

Klasicizam je nastao i, sa manjim izuzecima (Poup u Engleskoj, Lesing u

Nemačkoj), nestao u Francuskoj. Obično se doba klasicizma
poistovećuje sa dobom vladavine Luja XIV5, pod čijom su se zaštitom
nalazili veliki pisci i umetnici, pa se i tu može videti težnja za povratkom
stare antičke institucije – mecenatstva.
Francuski klasicizam je u prvom redu značio renesansu za pozorište,
i to – s jedne strane – obnavljanje klasične tragedije, a s druge – rađanje
prave komedije. (U oblasti tragedije, klasicizam obnavlja antičke tradicije ove
književne vrste, dok je za komediju posebno bitan, budući da u ovo vreme
nastaje originalna francuska komedija.)

Klasicizam – cilj:
- što je moguće više se približiti antičkim uzorima (ali nikako
imitacijom)
- a da se, pritom, čvrsto ostane vezan uz usko nacionalno,
francusko tlo.
Dela su morala svojom savršenošću i karakterom večno odražavati veličinu,
sjaj i autoritet neprikosnovenog vladara, “Kralja-Sunca” (Luja XIV).

Odlike klasicizma (G. Arneri):

2
Malerba su savremenici zvali “čiča Sifilis” (bio je ljubavnik jedne od najslavnijih
vojvotkinja).
3
U 17. veku se definitivno fiksira ono što danas nazivamo modernim francuskim jezikom.
Zato je danas moguće čitati dela iz 17. veka bez naročite filološke pripreme, što nije slučaj
sa delima iz 16. veka.
4
Do ovde su predavanja Jelene Pilipović. Slede izvodi iz nekih istorija književnosti i
članaka…
5
Ipak, klasicizam obuhvata znatno širi period nego što je to bila vladavina Luja XIV (1660 –
1715.)
2
 1. želja da se obuzdaju, da se sputaju uznemirene “nepočešljane” snage i
misli renesanse i da se uvede red i mir u svim područjima duhovne
delatnosti. U antici su klasicisti našli uzore tog reda i mira.
2. Klasicizam predstavlja jedno ograničenje, “ukalupljivanje” + borbu
protiv individualizma
3. kult univerzalnog razuma koji je formulisao Dekart. “Razumnost”
predstavlja opštu tezu tog doba, a pritom se zaboravlja da je to pre
sklonost ka analitičkom raščlanjivanju i intelektualnom poimanju sveta
nego ka stvarno racionalnom stavu prema životu. Savremenici Dekarta
nisu toliko razumni, niti se povode toliko za razumom, koliko su skloni
da mere i analiziraju svoje i tuđe postupke, da poniru u različita
duševna stanja sa željom da sve protumače i da sve razumski shvate.

Književni rodovi koji tada cvetaju su zapravo oni koji mogu zadovoljiti sve
te uslove (red, mir, “ukalupljivanje”, analitičko tumačenje strasti...). To su
takozvani “društveni rodovi”6 kojima neizbežno trebaju veći skupovi ljudi i
svečana atmosfera prostrane dvorane. Razvijaju se upravo oni književni
rodovi koji zahtevaju svečanu, nimalo intimnu atmosferu, birani izraz i
plemenitu misao.

Pravi izraz francuskog klasicizma je pozorište. I to više tragedija kao

“visoki žanr”, nego komedija kao “niski žanr”. Ali to nije pozorište koje
okuplja mase, kao elizabetinsko pozorište, to nije spektakl – to je pozorište
koje od publike zahteva izgrađeni ukus i obrazovanost. Ako smo spomenuli
da je “ukalupljivanje” jedno od osnovnih svojstva klasicizma, onda je
tragedija, kao zatvorena forma sa pet činova u stihovima, i sa određenom
shemom upravo najpogodniji oblik za to. Takođe, javno izvođenje
omogućava da se odigra moralno-vaspitna funkcija, veoma bitna za taj duh.
DRUŠTVENE I POLITIČKE PRILIKE U FRANCUSKOJ
Nakon političke nesigurnosti 16-og veka, gde imamo slabu vlast kralja, verske
ratove i nemire, u 17-om veku nastupa vreme centralizacije moći. Francuska je u
17-om veku najjača i najmoćnija zemlja Evrope. Ovaj vek apsolutizma, istovremeno
je i vreme krhke ravnoteže između snaga feudalizma i snaga buržoazije. Moć
apsolutnog vladara počiva upravo na ravnoteži između ovih dveju snaga koju on
uspostavlja ograničavajući vlast feudalaca, a jačajući ekonomski i društveni razvoj
buržoazije.

Život se odvijao na dvoru. Time je vladar težio da feudalna aristokratija,

zabavljana obilnim i napornim razonodama i obavezama na dvoru, zaboravi na svoje
dužnosti, a još više na svoja prava i privilegije koje im apsolutni vladar jednostavno
uskraćuje. Sva je feudalna gospoda jednostavno morala provesti veći deo godine na
dvoru. U protivnom to bi im vladar oštro zamerio i osvetio bi se oduzimanjem
poseda! A tako su njihovi posedi propadali. 7 Sa druge strane, buržoazija se predaje
radu u svim granama ljudske delatnosti – Vladar, nepoverljiv prema suviše bliskim
po važnostima feudalcima, okružuje se ministrima koji su svi građanskog porekla.

6
U RKT-u ništa o istom
7
Zato i dolazi do pobune feudalaca u vidu građanskog rata nazvanom Fronda koji sa
prekidima traje skoro pet godina. (Na francuskom “la fronde” znači “praćka”, igra koja je
tada bila omiljena među pariskom decom. Drugim rečima, u pitanju je pežorativni izraz koji
treba da pokaže nevažnost takvog opiranja.)
3
Luj XIV i njegova apsolutistička vlast bili su prihvaćeni – on je čak obožavan
od strane naroda. Ovo je posledica strašnog građanskog rata koji je prethodio.

POZORIŠTE
1680. Luj XIV je osnovao Komedi Fronsez spojivši dve pozorišne trupe. Za razliku
od ondašnjeg engleskog pozorišta, žene – glumice su mogle da glume. Žene koje su
išle u pozorište, išle su sa maskama.
Svi veliki umetnici su pod zaštitom, nekom vrstom “mecenstva” kralja: Kornej,
Rasin, Molijer, La Fonten, Boalo... (Pre Luja XIV, posao mecenstva je radio ministar
Rišelje, koji je 1635. utemeljio Francusku akademiju – istu onu koja će napasti
Kornejevog Sida.) Kralj je umetnicima davao kraljevske penzije. Drama nikada nije
bila u povoljnijem položaju osim možda u staroj Grčkoj gde je bila deo kulta.

KLASICISTIČKA TRAGEDIJA
Klasicistička tragedija je književna vrsta koja se pojavila u Francuskoj
polovinom XVII veka. Interesantno je da će ovo biti i vreme ekspanzije
elizabetanske drame, kao i zlatni vek španske drame (Šekspir, Kalderon).

Glavni predstavnici klasicističke tragedije bili su Pjer Kornej i Žan Rasin.

Književno-istorijski, Kornej je na početku epohe klasicizma8, dok Rasinova
dela oličavaju njegov vrhunac.

Klasicistička teorija tragedije i odlike klasicističke tragedije:

1. Tri jedinstva: (1) jedinstvo radnje – radnja mora biti jedna i
jedinstvena tj. bez digresija i epizodnih uloga koje odvlače pažnju
(znači, suprotno Šekspirovom pozorištu); (2) jedinstvo vremena –
vreme trajanja nije smelo preći 24, odnosno 12 sati. Smatralo se da
nije primerno na sceni prikazati dešavanja koja traju duže od vremena
koje gledaoci proborave u pozorištu, jer je nemoguće da to prihvate
kao istinu; (3) jedinstvo mesta – radnja se odvija na jednom mestu
(Mesto zbivanja je trebalo biti jedno, na primer javni trg, dvorana u
palati, pred hramom, i nije se smelo menjati). Sva ta pravila važe za
tragediju (visoki žanr), ne za komediju.9
2. Verovatnost: Osnovna misao koja je vodila teoretičare bila je
verovatnost. Oni su u ime te verovatnosti zahtevali trojno jedinstvo,
kao i oštro izdvajanje komičnih elemenata.
3. Radnju komada treba započeti u času krize, a rasplet je nužno
tragičan.
4. Stil pesnika mora biti uzvišen10 i ton ozbiljan (bez mešanja
tragičnog i komičnog – opet, suprotno Šekspiru – jer je tako u životu;
tragično je samo tragično, komično je samo komično; opet Aristotel),
te je neophodna upotreba stiha.

8
Sid je komad u mnogo čemu nesavršen; deluje mladalački naivan po koncepciji, ali to je,
po rečima Francuza, njihova prva tragedija.
9
Molijer, kao jedini pravi komediograf te epohe, poriče da su pravila “učena” i teška, i on
kao jedino pravilo uzima: svideti se publici.
10
Auerbah: Klasična francuska tragedija predstavlja krajnji domet odvajanja stilova,
odvajanja tragičnog od stvarno-svakodnevnog.
4
 5. Tematska ograničenja: na scenu se dovode samo slavne ličnosti i
izuzetni ljudi, koji proživljavaju izvanredne situacije. Sve treba da je
veliko, životno i vaspitno.
6. “Pravilo doličnosti”: Ono ne dopušta ništa na sceni što bi moglo
povrediti istančan ukus gledaoca (vulgarni realizam, ružne reči,
nedolične scene, ubistva, dvoboji, borba) – zbog toga Rasin iz “Fedre”
izbacuje sve ono što je bilo kod Euripida i Seneke, a što nije dolično, tj.
što bi bilo “previše” za publiku.
7. Dugi monolozi: Ono što se “ne sme prikazati”, saznaćemo iz dugih
partija monologa, kojima klasicistička tragedija obiluje, upravo zbog
toga (dug monolog Sida u IV činu).
8. Iako su težili prikazivanju prirode i prirodnosti (svojih junaka), klasicisti
su težili upravo prikazivanju “stilizovane” prirodnosti → stilizovani,
pročišćeni život. Sve ostalo otpada i predmet je književnosti
burlesknog realizma.

Auerbah: Načela razumnosti i verodostojnosti (prirodnosti) koja

rukovode klasičare nama danas nisu razumljiva: Da li je razumljivo i
prirodno toliko preuveličavati ljude i puštati ih da govore tako stilizovano?
Da li je verovatno da se krize u tako kratkom vremenskom roku i tako
neometano razvijaju, i da li je, najzad, verovatno da se sve što je važno u
njima odigrava na istom prostoru? To što su ljudi u 17. veku smatrali
Kornejevu i Rasinovu umetnost logičnom, usaglašenom sa ljudskim razumom
i prirodom može se objasniti samo iz perspektive njihovog vremena – ono je
imalo drugačija merila za logično i prirodno nego mi. & Verovatnost se ne
odnosi na same događaje, već na njihovu reprodukciju na pozornici, na
mogućnost iluzije pozornice. & Pojam prirodnosti se nije suprotstavljao
civilizaciji, već je identifikovan sa izgrađenim karakterom čoveka koji se
uglađeno kreće, koji se slobodno uklapa u svaku životu situaciju, ma koliko
ova bila zamršena, kao što mi danas hvalimo prirodnost veoma obrazovanog
čoveka.

PJER KORNEJ11:
SID

Pjer Kornej (1606-1684), zajedno sa Rasinom i Molijerom predstavlja

najveće pisce vremena francuskog klasicizma.

Po svojoj strukturi Sid je tragikomedija, u to vreme veoma popularna, pa je

Kornej, upotrebivši tu formu, pogodio ukus publike. Tragikomedija je još
barokni žanr koji se nadovezuje na romanesko-sladunjavu tradiciju
precioznih romana; ljubav je u centru svih zbivanja, nema jedinstvene radnje
11
Kornejev život: dosadna čamotinja buržoazije: provincijski advokat iz Ruana. Taj slavni
tvorac herojskih ličnosti imao je zapravo beznačajan život oficira i malog plemića. Skoro
celog života je obavljao dužnost advokata, sudeći kraljevim lovokradicama. *Za njega se
govorilo da nije razumeo sopstvene stihove.
5
i digresije su poželjne da odvrate pažnju i zavedu gledaoce (čitaoce). Mešaju
se tragični i komični elementi, ali se na kraju sve dobro završava. Znači, za
nju ne vredi pravilo o tri jedinstva. Ipak u Sidu Kornej primenjuje pravilo tri
jedinstva, i koncentišući zbivanja na vrlo kratak period vremena, glavni
problem dolazi do potpunog izražaja. Iako ima melodramski happyend, to ne
treba da nas zavara, pošto on nikako ne deluje na opšti tok komada koji je
bitno tragičan.

Tema Sida je aktuelna, tj. nije uzeta iz klasične starine, što je bio čest
slučaj, već iz upravo prevedene drame de Kastra Mladost Sida, pa se Kornej
morao pravdati pred svojim zavidnim protivnicima zbog “plagijata”. Kornej
je majstorski pojednostavio i zgusnuo radnju koja je kod Kastra puna
digresija i epizodnih uloga, izostavio je sva nevažna lica, ali je ipak zadržao
osnovu tog pozorišta – pozorišta “pokreta”12 (Špansko pozorište Zlatnog
doba). Ona se sastoji u savršenom “vezivanju” intriga, što je dotad bilo
nepoznato, osim u komediji. Svaka scena mora ili ubrzati ili usporiti tok
radnje, ne sme biti ništa suvišnog, mora postojati tzv. jedinstvo opasnosti, a
sve neminovno vodi raspletu. Bitno je da su svi pokretači njegove intrige
uvetovani “iznutra”, tj. psihologijom karaktera, a ne različitim situacijama, i
time Kornej određuje klasično pozorište koje će se osnovati upravo na finoj
psihološkoj igri.

U čemu je tragična vizija Kornejevih junaka? Ona je uslovljena

Kornejevom koncepcijom života i ljudske prirode. To je koncepcija
“junačkog života”. Svi su junaci slobodni i slobodno delaju, njihovom
voljom vlada razum, idu ravno k cilju ne obazirući se na prepreke; ništa nije
toliko vredno prezira koliko nedostatak volje i neodlučnost. Njegov je junak u
svakom času slobodan, lucidan, energičan.

Radnja Sida se odvija u Sevilji i jedinstvo mesta je zadržano u tom smislu

što se sve događa u istom gradu. Radnja je zgusnuta na jedan dan, ali
teškom mukom, a osovinu zapleta čini sukob između volje i dužnosti
(kod Rodriga, tj. Sida i Himene) oko čega se vešto gradi intriga koja nas do
zadnjeg trenutka drži napetim i u neizvesnosti. Mnogi su prigovarali Korneju
da je stvorivši lik Infantkinje s njenom tajnom, neuslišenom ljubavlju prema
Rodrigu, zapravo poremetio jedinstvo zapleta i uneo elemente digresije.
Danas smatramo da je upravo lik Infantkinje taj koji je itekako važan: njena
unutrašnja borba zbog ljubavi prema Rodrigu i nemogućnost da se ona
ostvari pruža, u stvari, ilustraciju Kornejeve koncepcije sveta: čast i
dužnost su na prvom mestu i važniji su od ljubavi. Znači, prvo dobrobit
Opšteg, a tek onda, i ako se ne kosi sa Opštim dobrobit pojedinačnog. U
Korneja ne postoje podlaci, slabići; postoje samo čudovišta (?) ljudske
prirode, otelovljenja ambicije, ponosa i patriotizma.

Osnovu dramskog sukoba čini ljubav Rodriga i Himene koja postaje

nemoguća onog časa kad Rodrigo, koji mora osvetiti svoga oca zbog
nanesene uvrede, ubija u dvoboju grofa Gomeza, Himeninog oca. Sukob
dužnosti i volje: ona traži glavu svog dragog jer želi da osveti očevu smrt.

12
U RKTu ništa o istom.
6
Oboje drže do svoje časti i dužnosti pa zatomljuju ljubav, a da nema kraja
koji je kao neki deus ex machina teško da bi se sukob tako sretno mogao
rešiti. Mladi Rodrigo, u međuvremenu, je pobednik nad Maurima, gde je
pokazao snagu i duh Heroja; postaje spasilac Kastilje, i kralj mu duguje
presto. Zato on (Kralj) odlučno odbija da preda velikog Sida Himeni, osim kao
zaručnika. Sve vreme i ona i on to žele, ali je borba u duši zbog dužnosti
prema “obavezama”, prema porodici. Mladi će se venčati kad Rodrigo
protera Maure sa Pirinejskog poluostrva, a Himena se ne može protiviti
apsolutnoj volji kralja, zato pristaje.

Stih:
Napisan je herojskim aleksandrincem – dvanaesterac, uvek rimovan (što
je stih klasične drame – koriste ga i Rasin i Molijer) – gde se najčešće, kao
lajtmotiv, rimuju čast i strast.

Danilo Kiš: Kornejeva laicizacija tragedije

U Sidu imamo potpuno odsustvo boga. Samo se u V činu, u rečima Himene
pominje “moćni pokretač sudbine” i to je sve. Treba imati na umu da je to
potpuno novo. U Kornejevom pozorištu, ni bog, ni Eumenide, ni fatalnost
nemaju nikakvu ulogu, njihovo se prisustvo ne oseća. (Svet sa “skrivenim
bogom” – Goldman – jednostavno znači da junaci tragedija više nisu
isključivo etički, već i psihološki motivisani.13) Privržen herojskim
vrednostima svog vremena, što će reći časti, koja igra bitnu ulogu, on će
izvesti u odnosu na antički svet potpunu laicizaciju14 tragedije. To je jedan od
najznačajnijih Kornejevih doprinosa pozorišnoj umetnosti, prvi korak u
oslobađanju pozorišta od kanona Aristotelove poetike i estetike, i grčko-
rimskih uzora. Zbog toga i glavni sukob kod Korneja nije više između
boga i čoveka, neba i zemlje, već između pojedinca i države, čoveka i
ljudskih zakona, između individue i društva. U Sidu to je sukob snažnih
individua (Rodriga i Himene) sa zakonima koji imaju funkciju laičkih bogova.
Kornej je stvarao gotovo ničeovske nadljude kojima upravlja jedino volja. Sid
je najpre sukob zakona i volje. Kornejevo pozorište je u prvom redu
političko pozorište. On je brehtovski birao takve istorijske događaje koji su
nosili u sebi neku “poruku”. To je angažovano pozorište u zametku.

J. Hristić: Najveće udaljenje Korneja od Aristotela: ne sažaljenje i strah,

već divljenje → Divljenje osećamo prema nekome ko nam nije sličan, ko je
daleko bolji, uzvišeniji i savršeniji od nas, ko je, ukratko, daleko od nas.

13
Vitanović: Kornejeva snaga nije u psihološkoj dubini – kao dramski pesnik on je na prvom
mestu moralist i filozof. On se ne bavi analizom psihe, već mnogo više traganjem za
smislom bića i postojanja. On je pesnik moralne veličine i patriotskog i epskog zanosa.
Moralne vrednosti su ono što je novo kod Sida.
14
Laicizacija – posvetovljenje, odstranjenje verskog karaktera
7
Ono što nalazimo u svim Kornejevim tragedijama jeste strog, zatvoren i
savršen sistem vrednosti u kome se sve ljudske nedoumice pretvaraju u
krajnje izoštrene etičke sukobe koji ne dozvoljavaju nikakva kolebanja u
pogledu prosuđivanja ljudskih postupaka. On što se u grčkoj drami dešavalo
posredstvom bogova u životu junaka, to se kod Korneja zbiva pomoću
krajnje strogosti etičkog sistema u čijim okvirima delaju njegovi junaci.

Auerbah: Francuska tragedija, upravo obrnuto od antičke, ima

uzvišeno shvatanje ljubavi – preuzeto iz viteške kulture srednjeg veka u
kojem se razvijalo pod uticajem mistike i koje se u petrarkizmu uobličilo. Kod
Korneja ljubav je tragično-uzvišen motiv i pod uticajem galantnih romana
ona potiskuje skoro sve druge visoke predmete. Telesno i seksualno su – kao
niski i neprilični – izbačeni ili gotovo neosetni.

Jedna od osnovnih pretpostavki tragedije je i onaj tragički preokret koji

Aristotel definiše kao pad iz sreće u nesreću. Šopenhauer govori o tri osnovna
načina na koji nesreća može biti izazvana:
1. nečijom izvanrednom pakošću, kao u Euripidovoj Fedri, a takav je i karakter
Jaga iz Šekspirovog Otela,
2. sudbinom, slučajnošću ili kobnom zabludom, kao Edip kod Sofokla ili
Romeo i Julija kod Šekspira. Ovaj oblik nesreće može se donekle poistovetiti
sa pojmom hybris-a, kao neke predživotne krivice, sudbinskog udesa, fatuma,
mističke krivice duše koja ne mora obavezno da se odnosi na neku konkretnu
krivicu.
3. međusobnim odnosima samih likova, kao u Kornejevom Sidu, koji,
doduše, nema tragičan rasplet u užem smislu.