Arhivistika 1.predavanje 09. 10. 2009.

I semestar će imati 2 dela

1. deo se polaže u obliku testa
 pomoćne nauke
 istorija arhiva
2. deo se polaže i pismeno i usmeno
 kancelarijsko poslovanje, šta se događa sa građom pre nego što stigne u arhiv, odnosno
onom građom koja nije još postala arhivska i kako je arhiv kontroliše.

Predispitna obaveza je izrada genealoškog stabla svoje porodice.

Arhivistika se dugo tretirala kao pomoćma istorijska nauka, a danas je arhivistika uz

bibliotekarsvo, kibernetiku i dr. informaciona nauka koja čuva i pruža informacije. Pomoćne
istorijske nauke, danas se smatraju i pomoćnim naukama arfivistike.

Pomoćne nauke

I PALEOGRAFIJA
Paleografija je pomoćna grana arhivistike koja se bavi proučavanjem pisanih spomenika,
odnosnom proučavanjem postanka i razvoja pisma, materijala (podloge) za pisanje i
proučavanjem sredstava za pisanje.
Sačuvani artefakti1 takođe svedoče o prošlim vremenima ali oni sami nisu predmet proučavanja
paleografije. O artefaktima ima dosta dokumenata koji spadaju u interesovanje paleografije i na
osnovu njih moguće je rekonstruisati modu perioda iz kog ti dokumenti datiraju.U Dubrovniku se
može pratiti moda dubrovačke gospode od 1487 do 1803. godine.
Pisani spomenici su izuzetno bitni jer predstavljaju direktno svedočanstvo istorijskih događaja i
neuporedivo su objektivniji o sećanja. Pisani spomenik ima značaj samo ako može uspešno da se
pročita (tek je krajem 19. veka Šampolion uspeo da dešifruje hijeroglife). Vinčansko pismo je
samo delimično pročitano, dok etrursko nije uopšte mada je bilo pokušaja da se ono dešifruje od
1860. godine.
Reč paleografija nastala je od reči palaios, što znači star i od reči graphos što znači pismo.
Postoji onoliko paleografija, koliko ima pisama. Za nas su od značaja ćirilska paleografija i
latinska paleografija.
Treba istaći da je predmet paleografije samo ono što je pisano na mekim materijalima i to su:
 voštane tablice
 papirus
 pergament
 papir
Epigrafija je nauka koja proučava naptpise na kamenu.
Numizmatika je nauka koja proučava natpise na novcu.
Paleografija se pomoću tekstologije bavi proučavanjem tekstova na mekim materijalima.

1
predmeti izrađeni rukom; rukotvorine; odeća, nameštaj

1
Pet je osnovnih zadataka paleografije:
1. Ispravno pročitati i protumačiti stare tekstove
2. Odrediti vreme i mesto nastanka nekog dokumenta (ako je nemoguće odrediti, odnosno
utvrditi tačno vreme, onda bar približno vreme nastanka)
3. Utvrditi originalnost dokumenata, odnosno utvrditi da li je neki dokument original ili
falsifikat i da li je kasnije došlo do prepravke nekog originalnog teksta.
4. Utvrditi koliko je ruku pisalo neki dokument (Miroslavljevo jevanđelje su radile dve
osobe)
5. Proučiti iluminacije i ornamentacije u kojima se vrlo često kriju simboli vladara (Šarl IX,
kralj francuske nikada se nije potpisivao na dokumentima, ali su se u ornamentima koji se
mogu naći na dokumentima krila početna slova njegovog imena CH (Charles))

Materijal (podloga) za pisanje

TVRDE PODLOGE

Kamen – je najstarija podloga za pisanje. Od dokumenata pisanih na kamenu kod nas je

najpoznatija Baščanska ploča s početka 8. veka, kao i nadgrobni spomenici (stećci)
Glinene pločice – Ep o Gilgamešu je najstarije književno djelo za koje znamo i koje je sačuvano
na glinenim pločicama.
Metal – je matrijal koji su počeli da upotrebljavaju Rimljani, a najčešče su koristili bronzu
Drvo – koristilo se pre svega u školama. Urezivanje u drvetu održalo se sve do kasnog 16. veka u
Dubrovniku. dva sednjovekovna kalendara urezana na drvetu, a namenjena siromašnim
slojevima stanovništva, danas se čuvaju u Narodnoj biblioteci Srbije.
Palmino lišće – Plinije u delu ''Istorija prirode'' navodi podatak da su Rimljani pisali i na
palminom lišću, mada nijedan ovakav zapis nije sačuvan.
Lika – lika je materijal na kom su pisali Jevreji. Stari zavet je bio pisan na liki. BIBLOS=LIKA.
2

Biblos je grčka reč za knjigu.

MEKANE PODLEGE – materijali za pisanje koje proučava paleografija

Voštane tablice
su pravougaone ili kvadratne ploče obrubljene izdignutim ivicama. Unutršnjost se ispunjavala
voskom, koji se brzo hladio i bio veoma jednostavan za dobijanje. U vosku se urezivalo stilusom
(grafijum). Ovo sredstvo za pisanje je sa jedne strane bilo šiljato, a sa druge pljosnato. Tekst se
brisao struganjem voska pljosnatom stranom stilusa, dok se šiljastom stranom tekst zapisivao
(urezivao)3. Zahvaljujući voštanim tablicama (pločicama) razvile su se i škole iz razloga što se na
tim tablicama moglo i pisati i brisati (i po 3 meseca se moglo raditi na jednoj voštanoj pločici, pre
nego što se sav vosak usled brisanja sastruže). Jedan njen nedostatak je bio što se lako mogla
uništiti. Tabula raza – prazna tablica, tabula cerata – ispisana tablica. Knjige su pravljene
spajanjem i povezivanjem 2 tablice (duplices, diptih) ili 3 tablice (triplices, triptih). Gomila
takvih spojenih diptiha i triptiha zvala se codex (kodeks). Tablice su se radi zaštite premazivale
2
Lika je tanki sloj drveta ispod kore; pokorica drveta
3
Palimpsest je ispisan pergament s kojeg je prethodno izbrisan prvobitan tekst.

2
premazom koji se zvao lettera (prvobitno je to bio naziv za premaz, a kasnije znači slovo).
Najpoznatiji spomenik ispisan na voštanim tablicama je Hamurabijev zakonik.. Od reči scribere,
koja je prvobitno značila grebati, proizašlo je i današnje njeno značenje pisati.

Bogati Rimljsni su za neka važna dokumenta koristili gips, koji se takođe stavljao u udubljenje
pločica. Gips se sporije sušio i bio je otporniji (npr. na vatru). Ovakve pločice zvale su se
albumi, od reči alba što znači belo. Važno je napomenuti da se po gipsu pisalo grafitom, a ne
urezivalo. Iz toga vidimo da je grafit kao sredstvo za pisanje mnogo starije od guščjeg pera i
mastila, ali da u kasnijem periodu dugo vremena nije korišćen u te svrhe.
 Najstarije voštane tablice su iz 1. veka naše ere pronađene u Pompeji u 19. veku.
 U Temišvaru se čuvaju voštane tablice iz 2. veka naše ere, koje su pripadale jednom
oficiru i to su pisma koje je on slao svojoj ženi i pisma koja je ona njemu pisala.
 još tokom 14. veka na voštanim tablicama se pisalo u Francuskoj i Severnoj Italiji. U
Francuskoj je sačuvano jedno jevanđelje iz 13. veka pisano na voštanim tablicama.

Mane voštanih tablica su te što zauzimaju mnogo prostora i što su posle izvesnog vremena teško
čitljive zbog prašine koja na njih napada.

Papirus
Na papirusu se pisalo perom koje se zove kalamus i papirus je bio mnogo lakši za rukovanje jer
nije bilo urezivanja već se po njemu pisalo kalamusom i mastilom. Bio je dobar za pisanje velikih
književnih dela i lak za čuvanje.
Papirus je napravljen pre oko 4500 godina u Egiptu. Pravio se od srčike biljke koja je rasla u
močvarama gornjeg toka reke Nil. Biljka je rasla u visinu od 3,5 do 4 metara, ali se za
proizvodnju papira koristio samo onaj deo koji se nalazio pod vodom, negde oko 30 cm, jer je
samo u njemu bilo srčike. Srčika je bila u obliku traka koje su se ređale jedna pored druge uzduž i
poreko. Najčešće se pravio papirus od dva reda traka, jedan uzduž i jedan popreko.

SHEDE – su trake srčike

PLAGULA – je jedan složen list papirusa koji se satoji od vise sheda
SKAPUS (karta) – predstavlja 20 zajedno spojenih plagula. Jedan skapus je bio jedna jedinica,
odnosno volumen.
ROTULUS (svitak) – je jedan ispisan skapus savijen u rolnu.

Na papirusu se pisalo sve do 11. veka, a naročito je pisanje na ovoj podlozi održavala papska
kancelarija. U 11. veku velika suša je zahvatila Egipat i trajala je gotovo 6 godina, što je u
mnogome doprinelo da se pređe na drugu podlogu za pisanje.

 Egipatski papirus – 29 svitaka na hebrejskom jeziku pisanih hjeroglifima je pronađeno i

oni se čuvaju u Beču, Londonu i Zagrebu
 Herkulanski papirus – Zajedno sa gradom Pompejom stradao je još jedan grad
Herkulianum koji je po svemu sudeći bio bogatiji grad i veći trgovački centar od
Pompeje. U njemu su u ćupovima pronađeni papirusi dok u Pompeji nije pronađen
nijedan.
 Srednjovekovni papirus – to su papirusi nastali od 7. do 11. veka. Bile su to isključivo
povelje vladara i književni spisi

3
Mane papirusa su ograničenost nalazišta i samim tim njegova velika cena, a problem su bile i
sušene godine kada je ovih biljaka bilo neuporedivo manje ili gotovo uopšte. Interesantan je
podatak da se papirus ne može veštački napraviti.

Dobra strana papirusa je što se mogao lako čuvati.

Arhivistika 2.predavanje 09. 10. 2009.

Pergament
Prema legendi pergament je pronađen kada je vladar Pergama Eumenej u 2. veku p.n.e.
poželeo da stvori biblioteku ravnu onoj u Aleksandriji. Ptolomeju se ta ideja nije dopala i da bi ga
u tome onemogućio zabranio je dostavu papirusa, koji je bio osnovni matreijal za pisanje. Tada je
prema legendi stvoren u Pergamu novi materijal koji se pravio od štavljene životinske kože.
Tako kaže legenda. Ali Herodot daje pouzdane dokaze da je pergament postojao još 5. i 6.
veku p.n.e. Počeli su da ga prave Jonjani. Naziv pergament nije se koristio do 4. i 5. veka nove
ere. Do tog vremena zvao se membrana (što asocira na elastičnost).
Pergament je kao materijal za pisanje bio skuplji od papirusa ali je po svim ostalim
osobinama bio bolji. Mogao je da se savija kao svitak, ali i da se spaja u obliku kodeksa. Bio je
čvrst i manje krt od papirusa, lakše se rezao i obrađivao.
Priprema pergamenta se odvijala tako što se koža stavljala u živi kreč da se očisti i da
omekša. Zatim se raširi preko drvenog okvira i suši na suncu ili pri vatri. Nakon toga maže se
uljem (sam naziv membrana znači maslinovo ulje). Nakon toga koža se sekla na željene
dimenzije. Obrađena koža zvala se karta. Pergament se najčešće pravio od teleće (charta
vitulina), jareće (charta caprina), i jagnjeće (charta ovina) kože. Najskuplji pergament izrađivan
je od kože fetusa. Jedan takav se čuva kao Biblija iz 14. veka u Arhivu u Zagrebu. U nekim
periodima ljudske istorije pergament je pravljen i od ljudske kože (Pape, velikaši, i u konc.
logorima u II svetskom ratu).
Najstariji sačuvani pergament je iz 195. god p.n.e., nađen u Siriji. To je jedan
kupoprodajni ugovor na jagnjećoj koži. Postoje i svedočenja Cicerona koji kaže da je video
Ilijadu ispisanu na pergamentu koji je mogao da stane u orahovu ljusku.
Od 3 i 4. veka naše ere počinju da se pišu kodeksi i od pergamenta. Nastariji sačuvan
dokument u obliku pergamentnog kodeksa je Splitsko jevanđelje iz 8. veka. Pergament je
materijal za pisanje koji je obeležio srednji vek, i sve do 14. veka pisalo se najviše na
pergamentu. I kod korišćenja pergamenta imamo primer brisanja i ponovnog pisanja na istom
dokumentu (zbog skupoće ili nakon zvaničnog priznavanja hrišćanstva kada je došlo do
uništavanja antičkih dela). To je palimpsest – kodeks u kojem je tekst pisan preko teksta.
Prethodni tekst je pre toga brisan prevrelim mlekom. Pergament je potapan u mleko i tako se
skidao tekst. Danas se u savremenim laboratorijama može pročitati i skriveni tekst, a da se pritom
ne ošteti onaj koji je kasnije nastao. U ranijim periodima to nije bilo moguće, veđ se noviji ekst
uništavao prilikom otkrivanja onoga što je ispod njega. Sva Ciceronova i Plautova (komediograf)
dela su otkrivena u palimpsetu u 16. veku. Ciceronova su otkrivena ispod jednog dela sv.
Augustina.

4
 Papirus kao materijal obeležava antiku, pergamnet srednji vek, a simbol modernog doba
je papir – hartija.

Papir svoje ime duguje papirusu. Nastao je početkom 2. veka naše ere. Kinez Caj Lun je
došao na ideju da samelje čaure svilene bube i pomeša ih sa drugim materijalima (lanene krpe,
babusova trska, ribarske mreže). Sve to samleo je smesu, stavio u gašeni kreč i prosejao na situ.
Tako se višak tečnosti cedio, a na situ je ostajala kompaktna masa. Nakon toga, kada se masa
osuši ona se glača, presuje, obrađuje. Ovaj način proizvodnje papira čuvan je kao tajna do 7.
veka. kada su Korejci uspeli da vide jednu takvu radionicu. a nakon njih i Japanci. Radionice su
nicale po celoj Kini.
U gradu Samarkantu, u današnjem Uzbekistanu, počinje arapska faza pravljena papira.
Arapi su preneli papir na dve strane. Preko Afrike u Španiju, a s druge starne u Vizantiju
prilikom trgovačkih putovanja. Tako da se u Vizantiji prvi put u Evropi proizvodi papir (ovde
treba proveiti jer na drugom mestu kaže daje to u Španiji). tehnolgija arapskog papira je od
smese lanenih krpa, a finoća se postizala korišćenjem metalnog sita. Najstariji arapski dokumenti
na papiru su iz 10. veka. U Vizantiji imamo prvi evropski dokument na papiru. To je povelja
Konstantina Monomaha4.
Prve radionice papira kod Nemaca i Italijana pojavljuju se od 12. veka. Svi kancelarijski
spisi u Dalamciji od 12. veka su na papiru. Dubrovnik i Venecija su zabranjivali proizvodnju
papira. Zato je proizvodnja cvetala u drugim krajevima Italije (Napulj). Papir je naročito postao
popularan nakon pronalaska štampe (15. vek).
Treća faza, moderna, (nakon kineske i arapske) u istoriji proizvodnje papira počinje u 18.
veku. Francuski naučnik Reomir je eksperimentisao sa drvetom i dosao je do zaključka da su
vlakna trulog drveta dobra za papir. Nakon tog zaključka zapiao je svoja zapažanja o procesu
pravljenja papira. Kasnije, 1750. je Šefer, koji je bio pop, po tom receptu pravio papir i obogatio
se. I od tada (1761. je napravljen poslednji papir od lana) se papir proiyvodi samo na taj način.
takva proizvodnja je bila jeftinija. Naravno više se nije koristili trulo drvo.

Danas tehnologija papira stalno napreduje i predstavlja petu granu privrede u svetu.
Proizvodnji papira je pogodovala i industrijska revolucija u 19. veku, kada se pronalaze i
savremene mašine za proizvodnju papira.
Svim materijalima za pisanje se bavi paleografija (kao i pismima), a sa pronalaskom
papira javlja se i filigranologija, koja proučava vodene grbove na papiru. Vodeni grobovi
predstavljali su obelezje i simbol fabrika koje su proizvodile papir. Utisuvani su u papir prilikom
njegove proizvodjnje. Postojanje filigrana je veoma važno prilikom određivanja starosti i
originalnosti nekog dokumenta. Može se sa sigurnošću reći kada neki dokument nije mogao da
nastane, ukoliko se zna da tada nije proizvedena ta vrsta papira. Krajem 13. veka i Italiji su se
pojavili prvi vodeni znakovi. Najčešće su to u početku bili neki simboli. Prva hartija sa vodenim

4
Константин IX Мономах (грч. Κωνσταντίνος Θ΄ Μονομάχος) (1000—11.01.1055) је био византијски цар
(1042 — 1055) и трећи муж царице Зоје, ћерке Константина VIII (савладар 976-1025, цар 1025-1028). Током
његове владавине дошло је до неке врсте културне ренесансе под Пселом,Лихудом и Ксифилином,али је зато
војно растројство почело јасно да се исказује,поразом од Стефана Војислава у Барској бици после које је
Дукља стекла независност. Припадао је цивилном племству,једној од сукобљених страна у Византији током
XI века.

5
znakom proizvedena je 1271. godine, a najstariji sačuvani dokument sa filigranom je iz
Dubrovnika iz 1284. godine.
U 14.veku se pojavljuju grbovi plemića kao filigrani. Poznato je da plemići nisu imali
pravo da se bave zanatima, niti da izdaju prostor zanatlijama, osim za proizvodnju grnčarije i
papira. Tako da u 14. veku nalazimo plemićke grbove utisnute na papiru koji su proiveden u
fabrikama u vlasništvu plemića. U 17. veku se javljau razni oblici filigrana, u obliku aždaja,
zmajeva, mitoloških bića i sl. Postoje čitavi albumi filigranskih znakova. Takav je i album
filigrana iz 13. i 14. veka koje je sakupio Vladimir Mošin, i koji sadrži oko 2000 znakova.

Oblici rukopisa
Postoj dva oblika – svitak i kodeks.

Svitak je bio najrašireniji oblik u starom veku. prvi je nađen u Egiptu pre 5000 godina.
Ovaj oblik su kasnije preuzeli Grci pa onda i Rimljani koji su ga nazvali volumen. Svitak je
nastao sa nastankom papirusa. Čuvao se u ćupovima ili se slagao na policama. Oblik svitka se
koristio i za pergament. Sačuvani su mnogi rukopisi u obliku svitka. Problem sa čitanjem svitka
je bio u tome što se početak teško nalazio. Zato se na početak teksta stavljala reč incipit
(odmotati) a na kraj explicit (zamotati). Tako se znalo sa koje strane odmotati i čitati svitak.
Svitak je bio namoan na štapić koji se zove umbilikus i pravljen je od drveta a ponekad i od
slonove kosti. Ukoliko je na svitku napisano neko književno delo naslov bi bio ispisan na kartici
koja je onda okačena na umbilikus i zvala se titulus. Svitak je mogao biti ispisan anopistografski
– samo s jedne strane ili opistografski – sa obe strane. pisalo se u stupcima zvanim kolumne.
Pisanje po širini počelo je sa pojavom knjige u 15, 16. veku.
Svici od pergamenta su bili praktični jer su se mogli prišivati i tako produžavati. To je
bilo pogodno naročito za vladarske povelje. Primer je povelja o osnivanju manastira Visoki
Dečani 1330. god, koju je izdao Stefan Dečanski. Dugačka je 5, 5 m, i predstavlja naduži
pergamentni svitak na svetu. Listovi pergamenta su sastavljani šivenjem ali tako fino i
neprimetno da se to može uočiti samo pod mikroskopom. Antički svitak se čuvao u ćupovima a
od srednjeg veka u kožnim valjcima – kapislama ili tekama. Svitak je mlađi oblik od kodeksa
(kodeks je postojao kao oblik i kod voštanih tablica).
Kodeks je danas reč koja označava zbirku zakona. Od srednjeg veka kodeks dobja
značenje – svaka rukom pisana knjiga i na pergamentu i na papiru. Prvi kodeks se pojavio i 1.
veku naše ere u školama. Uporedo su i svici bli u upotrebi. Hrišćanska crkva uvodi u 6. veku
kodeks radi lakšeg širenja hrišćanstva. Bile su to biblije pauperus- vise slikane sa malo teksta.
Takozvane biblije za siromasne.
Najlepši kodeksi potiču iz 14. i 15. veka, iz vremena humanizma i renesanse.

Kodeks se sastoji iz listova- folija. Nije bilo paginacije, već samo folijacije – obeležavanje
listova. Obično su prošivana 4 lista (dupla – 8 listova- 16 strana) i tako se dobijao kvaterno. To se
primenjuje i danas. Stranice su se zvale pagine, ali se nisu obeležavale. Folijacija počinje u 12.
veku. Pre toga 11 vekova se stranice nisu obeležavale. Folijacija se zadržala do 18. veka. Na
kodeksu se pisalo recto – s prve strane lista i verso- s druge strane lista.
Postoja je samo jedan problem kod kodeksa, a to je kako tekst pisati pravo, posto se nije
pisalo u stupcima. U tu svrhu se obeležavala visina svakog reda i povlačile su se fine linije.

6
Pisanje na kodeksu obavlalo se dok on još nije povezan (znači na listovima pergamenta ili
papira). Da bi se odrzao red u listovima oni su nekada obeležavani i kustodama- reč napiana na
kraju lista ispisivala se i na početku sledećeg.
Korice kodeksa su bile drvene i presvučene kožom (ponekad i ljudskom). Korice su
nekada ukrašavane i dragim kamenjem i metalnim kopšama. Sv Jeronim je u 4 i 5. veku prkleo
one koji tako ukrašavaju knjige.
Kodeksi sadrže i iluminacije. To su posebno ukrašena slova i obično stoje na početku
stranice. Prve iluminacije su bile jednostavne, obicno su ilustrovale tekst (dela Vergilija i
Homera). Prava umetnost iluminiranja počinje u 7. veku u Vizantiji. Iluminatori su smatrani
umetnicima. Inicijali- početna slova u redu su naročito bogato iluminirani. Postoje razni oblici
inicijala : geometrijski, zoomorfni, florealni i antropomorfni (slova sa likom svetataca). Svi ovi
inicijali se zovu minijature od reci minius – crvena boja. U Miroslavljevom jevanđelju ima i
slova ukrašenih pravim zlatom. Najpoznatiji minijaturista u 16. veku je bio Julje Klović, koji je
radio za mnoge vladare i bio veoma bogat čovek.

Sredstva za pisanje
Kada kažemo sredstva za pisanje misli se na oruđe i na materujal koji se koristio – cime
se ispisivalo.
Prva oruđa za pisanje služila su tačnije za urezivanje znakova. Pravljena su od čvrstih
materijala kao što je kost na primer. sa pojavom paprusa javlja se i trska kao sredstvo kojim se
piše. Takva pisaljka zvala se kalamus. Kasnije je došlo i ptičije pero, koje je bilo elastičnije i
moglo se pisati lepše. ptičije pero se zvalo – penna. Kao materijal korišćeno je mastilo. pero je
omogućilo nastanak kaligrafije, jer je savitljivo i moglo se preciznije i lepše pisati. Podloga za
pisanje je bio pisaći sto – skriptorijum, ali se pisalo i stojeći. Pernica za čuvanje pera zvala se
kalamarijum. Pera su se oštrila nožićem i koristila su se više puta.

Pojam i razvoj pisma

Pismo je svaki sistem vidljivih oblika koji daju objašnjenje. Pismo prenosi
neku informaciju, tako da u širem smislu, i znakovi i simboli i slike predstavljaju
vid pisma. Pismo je grafički izraz jezika i proučava ga nauka koja se zove
paleografija.
Postoje 4 vrste pisma kroz istoriju:
1. piktografsko ili slikovno pismo
Ljudi su prvo počeli da slikaju i te slike su upotrebljavali kao simbole
pisma. Pismo se razvilo tako da se više nisu crtale pune slike, već njihove
uprošćene verzije koje imaju neko značenje. Svaki čovek može da protumači
slikovno pismo veoma lako, ali do danas se nije saznalo kako je jezik ljudi
koji su te crtali te slike zvučao, na osnovu slika ne može se rekonstruisati
jezik.

7
 Piktografsko pismo nastalo je oko 4000. godine pre nove ere u
Mesopotamiji (Vavilonu). Oko 1000. godina posle svog nastanka,
piktografsko pismo sve više počinje da poprima izgled slova. Zove se još i
sumersko ili klinasto pismo. Sumeri su pisali na glinenim tablicama i prvi su
počeli da pišu s leva nadesno. I najstarije književno delo na svetu, Ep o
Gilgamešu, napisano je na glinenim tablicama klinastim pismom.

2. ideografsko ili pojmovno pismo

Ovo pismo i danas postoji i koriste ga Kinezi, Korejci i Japanci. Ono se
sastoji iz ideograma, koji više ne predstavljaju predmet, već pojam. To su
simbolične predstave određenih pojmova. Vrlo brzo je od tih predmeta
postala reč. Simboli se jedan sa drugim stapaju i tako postaje reč.
Prvo ideografsko pismo nastalo je u Egiptu i to je bilo hijeroglifsko
pismo. Ono je nastalo oko 3500. godine pre nove ere. Hijeroglifsko pismo je
vrlo brzo počelo da se uprošćava i već posle 700-800 godina stvara se od
njega neka vrsta simboličkog pisma.

3. silabičko ili slogovno pismo

Kod silabičkog pisma, isti skup znakova koji stvaraju neku reč koristi se
na svim mestima gde je potrebno upotrebiti taj slog da bi se sastavila neka
reč. U silabičkom pismu pravimo slogove. Polako se formira sistem znakova.
Slogovno pismo se danas više ne upotrebljava.
Kolevka prvog silabičkog pisma je egejska civilizacija. Na tim prostorima
se formiralo kritsko pismo koje do danas nije dešifrovano, a koje predstavlja
prvo silabičko pismo.

4. alfabetsko pismo
Alfabetsko pismo nastalo je na Mediteranu. U Maloj Aziji živeli su
Feničani, čuveni trgovci, koji su trgovali naročito sa Vavilonom, Egiptom i
Kritom. Feničani su stvorili za sebe pismo kojim su pisali trgovačke
ugovore. Usavršili su kritsko i egipatsko pismo. Nisu koristili znakove za
slogove, već su glasove označavali slovima. Ovo pismo ima 22 slova, a
nema oznake za vokale. Od početka je to bio formirani alfabetski sistem.
Pisalo se sa desna nalevo.
Sva alfabetska pisma dele se:
feničansko pismo (od koga su nastala sledeća):
- aramejsko (od kojeg nastaje hebrejsko)
- arapsko
- grčko (od kojeg nastaju latinska pisma i slovenska pisma)

8
 Grci su prvo pisali bustrafedonom, to je pisanje u različitim pravcima.
Znakove su uzeli iz feničanskog pisma i dodali vokale. U VIII veku pre nove
ere grčko pismo stiže u Italiju i tada ima 24 znaka i postaje osnova za sva
kasnija latinska pisma, tj. današnje alfabete.
S obzirom na razlilita pisma, razlikujemo i više vrsta paleografije, pa tako
postoje: hebrejska, arapska, latinska i slovenska ili ćirilska paleografija.

Istorijski razvoj pisma

Latinska paleografija ima tri razdoblja: staro, drugo i moderno razdoblje.

I. Staro razdoblje je karakteriše dolazak Grka u Italiju u VIII veku pre

nove ere kada se razvija latinsko pismo. Tim pismom pisalo se sve do
V veka nove ere.

1) Najstarije latinsko pismo je arhajska kapitala. Pisana je na tvrdim

materijalima na početku. Godine 1899. nađen je Crni kamen (Lapis
niger) iz 650. godine pre nove ere, koji je pisan arhajskom
kapitalom. Taj prvobitni alfabet je bio u potpunosti isti kao
feničanski, imali su vokale ali ih nisu pisali. Kad je počeo da se
koristi mek materijal za pisanje, počinju da se pišu skraćenice,
ligature (spojena slova) i pismo postaje vrlo nečitljivo.
2) Mnogo je urednija bila arhajska kapitala koja se pisala na kamenu,
Iz nje se razvila kurzivna kapitala. Slova su bila mnogo urednija,
ali se i dalje na mekim materijalima pisalo brzo i nečitko.
3) Iz kurzivne kapitale nastala je kurzivna majuskula, na prelazu iz
stare u novu eru. Njome su se pisali ugovori i trgovački spisi.
Oblici slova bili su fini, ligature uredne. Slova su bila nejednake
dimenzije, a nije postojao razmak između reči. Vremenom su se
slova počela rastavljati na sastavne delove, pa se u trgovačkim
ugovorima može sresti reč item.
4) Potom nastaje kurzivna minuskula koja je imala sitna i još
nečitljivija slova.
5) Svečano pismo uncijala koristilo se od III do IX veka nove ere i
njime se završava staro razdoblje u nastanku pisma. Uncijala se
koristila za pisanje svečanih povelja. To je kaligrafsko pismo.
Upotreba ptičjeg pera za pisanje omogućila je razvoj uncijale,
mogla su se pisati i ukrašavati slova različite debljine. Uncijala se

9
 još naziva i ustavno pismo (ustavno=svečano), tako su ga Grci
nazivali. A na latinskom se zvalo uncijala.
Prvi biblijski tekstovi pisani su uncijalom. Nema ligatura, ima dosta
skraćenica ali sve su normirane (DS – Dios, Bog; IHS – Isusu
Hristos; SES – Santus, sveti; CPLS - Constantinopolis).

II. Pisma drugog razdoblja postala su od kurzivne majuskule. To su

sledeća pisma:
1. kurija
2. nacionalna pisma
Pojavljuju se prvi put razlike u latinskom pismu, pa tako nastaju
vizigotika, merovindika, beneventana (upotrebljavala se u periodu
VIII-XII vek).
3. Naporedo sa beneventanom razvila se karolina. Koristila se do XII
veka, ali će se obnoviti u XIV veku sa razvojem štamparstva.
Nazvana je po Karlu Velikom, na čijem dvoru se upotrebljavala. To
je doba karolinške renesanse. Karolina se veoma brzo širila. Od
svih latinskih pisama to je prvo univerzalno pismo. Humanisti su ga
u XII I XIII veku zavoleli i počeli da pišu njime, smatrajući da je to
izvorno antičko latinsko pismo, ali to mišljenje je bilo pogrešno.
Karolina je oblo pismo. Imala je pravilna i čitka slova, nije imala
ligature (osim dve: ct i st). Ovo pismo nije svečano, a lepo je i
čitko. U njemu se izbegavaju diftonzi. Prvi put se redovno odvajaju
reči u rečenici. Nema još uvek znakove za kraj rečenice.
4. gotica
To je pismo koje se koristilo od XII do XV veka. Koristilo se i
posle u vreme Hitlera, da bi se pokazalo da su Nemci star narod.
Gotica je nastala iz karoline pooštravanjem slova. Slova postaju
viša i oštra, reči se razdvajaju, nema skraćenica. Nastala je u
manastirima i univerzitetima.

III. Karolina i gotica dovele su do formiranja modernog latinskog pisma –

latinice.
Latinica je moderno latinsko pismo i ne čuva u sebi veze prema
antičkim pismima osim jedne, a to je da se brojevi pišu slovima: I=1,
V=5, X=10, L=50, C=100, D=500, M=1000. Ovakav sistem pisanja
brojeva slovima pojavio se prvi put sa kurzivnom majuskulom.
Moderna latinica se upotreljaca u većem delu Evrope. Latinicom su
pisana prva dela iz narodne književnosti kod nas, u Dubrovniku. Srbi
pišu latinicom od XV veka, u Dubrovniku i u Boki Kotorskoj.

10
 Arhivistika 4.predavanje

Slovenska pisma

Nastala su iz grčkog alfabeta, relativno kasno. Najmlađa su pisma na svetu. Prvo slovensko
pismo je glagoljica, koja je nastala u IX veku za potrebe staroslovenskog jezika. Na
staroslovenskom jeziku nema sačuvanih spomenika.
Braća Konstantin i Ćirilo, čiji je otac bio službenik zadužen za slovenska pitanja u Solunu
na dvoru vizantijskog cara, tvorci su glagoljice. Knez Rastislav ih je pozvao u Veliku Moravsku
sa ciljem da suzbiju širenje latinskog jezika.
U IX veku, znači 200 godina pre raskola u crkvi, svi hrišćani priznavali su papu. Konstantin
dolazi u Rim i od pape dobija potvrdu da je slovenski jezik četvrti sveti jezik na svetu i da se na
njemu mogu pisati svete knjige. Na slovenski jezik prvo su bila prevedena četiri jevanđelja. Četiri
sveta jezika su: grčki, latinski, hebrejski i slovenski.
Prvo slovensko pismo je glagoljica, čiji su tvorci Konstantin i Metodije. Ćirilo je za osnovu
uzeo grčku minuskulu i uglavnom je preuzeo i grčki alfabet. Glagoljica je imala 36 slova i nije
bila fonetsko pismo (nije bilo: 1 glas = 1 slovo). Najstariji sačuvani glagolski spomenici potiču
tek iz XI veka.
Glagoljica je nastala što prirodnim putem, što silom. Na ovaj drugi način nastala je na
prostoru Hrvatske i Slovenije. Glagoljica se duže održala u krajevima gde je bila proganjana. Na
pojedinim ostrvima su se sve do XV veka zadržali popovi glagoljaši, te ima sačuvanih spomenika
i iz XV veka pisanih glagoljicom.
U Srbiji glagoljice nema od XII veka. Nema nijednog sačuvanog glagoljskog spomenika sa
prostora Srbije, a dosta ih je pronađeno u Hrvatskoj i Dalmaciji.
Kada je Metodije ubijen, deo učenika otišao je u Bugarsku u grad Preslav, a drugi deo u
Makedoniju, u Ohrid. Reformisali su glagoljicu i nazvali je ćirilicom i ćirilica je poslednje
slovensko pismo. Ono nastaje već u X veku, a od XII veka potpuno je potisnulo glagoljicu.
Sličnosti između glagoljice i ćirilice:
- I glagoljica i ćirilica su stilizovana pisma, imaju visok stepen stabilnosti.
- Oba imaju azbučni red.

Razlike između glagoljice i ćirilice:

- Glagoljica je oblo, a ćirilica geometrijsko pismo.
- Kod glagoljice nazivi slova su shvatana simbolično, a kod ćirilice nije tako.
- Ćirilica ima ligature (povezana slova) i puno skraćenica; glagoljica nema.
- Ćirilica nije bila fonetska, već je imala više znakova za jedan glas.
- U ćirilici su se brojevi pisali slovima:
a=1, В=2, Г=3, Д=4, Е=5, Ѕ=6, З=7, И=8, ς=100... +Г=3000

11
 Diplomatika

Diplomatika je pomoćna istorijska nauka koja proučava diplomatičke izvore (isprave), tj.
pisane izvore koji potvrđuju pravnu vrednost nekog čina. Ona proučava povelje, diplome i ukaze
vladara, crkvenih velikodostojnika itd. Diplomatika proučava isprave, utvrđuje okolnost nastanka
i njihovu originalnost.
Sama isprava je pisano svedočanstvo o pravnom činu. Svaka isprava je imala tačno utvrđen
oblik.
Naziv diplomatika je relativno kasno nastao. Diplomatika se kao nauka razvila u XVII
veku. Žan Mabijen je 1681. godine uveo taj naziv napisavši prvi put udžbenik iz diplomatike. U
XVII veku crkva ponovo jača i nastaje pomama za traženjem tih isprava, Žan Mabijen piše o
tome kako prepoznati originale.
Diploma je na grčkom značila dozvola gradskih vlasti da neko može da se vozi kočijama. U
rimsko doba je diploma bila dekret kojim je car davao otpust iz službe, tj. vojske i davao bivšim
vojnicima zemlju sa kućom i robovima.
Danas se diplomatika pretežno bavi srednjim vekom, kada je diploma bila svečana isprava
koju izdaje vladar ili crkveni velikodostojnik.
Diplome u širem smislu su:
- mandata – danas je to kancelarijski dokument, administrativnog karaktera, koji izdaje
vlast
- epistula – službena prepiska između organa vlasti, pisma vladara, itd.
- akta – molbe, ono što privatno lice upućuje vlasti

Osnovno što treba utvrditi je da li je isprava autentična. Pod time se podrazumeva da se taj
pravni akt zaista dogodio, da li je isprava izdata od strane toga ko je potpisan, da li je naknadno
dopunjavana ili brisana. Diplomatička metoda koja je najpouzdanija u utvrđivanju autentičnosti
razvila se u početkom XIII veka.
Počeci diplomatika vezuju se za Srbiju.Godine 1200. papa je bio Inoćentije II. On je
razvlastio biskupa Dominika, koji odlazi pred Vukana sa ispravom u kojoj piše da mu papa daje
čin nadbiskupa. Vukan je napisao pismo papi i sa pismom mu poslao ispravu koju mu je doneo
Dominik. Papa mu je nakon nekog vremena odgovorio da su na dvoru ispitivanjem isprave
zaključili da je lažna, jer je Dominik u njoj sebe nazvao sinom (kako si se nazivali svetovni
vladari), a ne bratom (kako je trebao da se nazove, jer je papa tako oslovljavao sveštena lica).
Podstaknut ovim događajem, papa je 1207. godine izdao dekret o falsifikovanju, kojim se
utvrđuje 31 stav kako otkriti falsifikat. Od tada nastaje diplomatika, koja se kao nauka razvila u
XVII veku.
Tri su elementa u nastanku diplome:
1. autor – onak ko diplomu izdaje
2. skriptor . omak ko piše diplomu
3. destinatar – onaj kome diploma stiže

Ista vrsta diplome ima više oblika. Prema svojim oblicima diplome se svrstavaju u arhivu.
Ima pet vrsta jeden iste isprave, od kojih prve dve moraju uvek da postoje. To su:
1. original (izvornik) – to je povelja onakva kakva je stigla u ruke primaocu (destinataru)

12
 2. kopija – povelja koja ostaje tvorcu. Ona može biti obična i overena. Obične kopije
napravi obično primalac, da ima za svaki slučaj. Overene kopije pravi onak ko je izdaje,
jer overena kopija ima apsolutnu pravnu važnost pravnog akta
3. koncept (minut) – minut znači isečak, manji deo nečega; to je nacrt isprave koji još
uvek nije odobren.
4. insert (transkript) – nastaje kada onaj ko primi diplomu iz nje izvadi deo koji je njemu
najkorisniji i najzanimljiviji
5. registar – pravi ga najčešće onaj ko izdaje ispravu ako je ona veoma dugačka, to je kao
mali sadržaj

Original i insert ostaju kod autora, a kopija i koncept čuva destinatar.

Sve povelje odlikuje formulativnost. Svaka tačka mora biti ispoštovana, jer čim nešto
nedostaje, sumnja se da je diploma falsifikat, naročito u srednjem veku.
Svaka isprava ima tri dela:
1. protokol – svečani uvod u ispravu, koji ima četiri celine:
a. invokacija – pozivanje božijeg imena („U ime Boga“, „U ime Hrista“ – vokalna
invokacija, ili † - simbolička invokacija)
b. intitulacija – ime i titula autora, to je najvažniji deo protokola
c. inskripcija – kome je upućena isprava
d. salutacija – pozdrav, nekad se stavlja a nekad se izostavlja
2. tekst – to je stvarna sadržina isprave, koja se sastoji iz 5 delova:
a. arenga – neko moralitičko obrazloženje zašto se akt radi („S obzirom na tvoje
zalaganje dajem ti...“)
b. promulgacija – objavljivanje odluke svima koji su zainteresovani („Daje se
svima na znanje...“)
c. naracija – pripovedanje, vladar priča o okolnostima koje su dovele do toga da
napiše ispravu
d. dispozicija – volja autora, tj. odluka autora šta se daruje, šta se odobrava ili
zabranjuje, tu se pišu i određeni uslovi i rok važenja
e. sankcija – obično je to pretnja, preti se božijom ili carskom kaznom onima koji
se suprotstave volji autora
f. koraboracija – overavanje isprave, rečima se piše kako izgleda pečat kojim se
overava da bi isprava bila što sigurnija od falsifikovanja
3. eshatokol (na grčkom eshatokol=izlazak) – završni deo isprave, formalan je kao i
protokol. Ima tri dela:
a. subskripcija – potpis autora isprave i svedoka
b. datacija – mesto i vreme nastanka isprave
c. aprekacija – uvek u određenom izrazu, završetak isprave

Postoji nekoliko faza u nastanku isprave:

1. prethodni poslovi – destinatar može da uputi peticiju za izdavanjem isprave vladaru.
Ili autor može sam da izda diplomu.
2. pravni čin – svako izdavanje rešenja, on prethodi ispravi, može biti volja autora i
volja destinatara
3. autorova naredba – vladara naređuje da se sastavi isprava

13
 4. koncept
5. original
6. odobrenje autroa (rekognicija)
7. konvalidacija – stavljanje potpisa i/ili pečata autora, tim je isprava učinjena
punovažnom
8. registracija – izdavanje prepisa
9. tradicija – uglavnom svečano predavanje isprave destinataru, u srednjem veku se
isprava uvek predavala pred svedocima

Arhivistika 5.predavanje

Sfragistika

Sfragistika je nauka o pečatima. Pečat predstavlja potvrdu valjanosti, ispravnosti i

autentičnosti neke isprave. Pečati su sredstva za overavanje.
U srednjem veku pečati su bili pravljeni najčešće od voska, a otiskivali su se u metalu.
Služili su za overavanje, a vrlo često i za zatvaranje koverti. Danas se tako šalju državne
prepiske, overene i zatvorene pečatom.
Sfragistika proučava pet stvari u vezi sa pečatima:
1. način pričvršćenja pečata
a. utisnut – utiskuje se u materijal kojim se zatvara isprava
b. viseći – vise na jednoj ispravi, upotrebljavaju se za isprave savijene u svitak
2. materijal pečata
a. od voska – crveni ili žuti vosak
b. od metala (olovo, zlato, srebro) - njime su se zatvarale važne isprave
3. oblik pečata
a. ovalan
b. okrugao
4. žig pečata – to je glavno što treba da se prouči
a. jednostran – takav je utisnuti
b. dvostran – takav je viseći
5. lik pečata – slično kao numiznatički novac, i pečat ima lik na kome se nalazi neki
simbol, a ponekad i natpis

Sfragistika je važna zato što ona otkriva falsifikate. Falsifikatom smatramo sve ono što
treba da bude ono što nije. Postoje četiri vrste falsifikata:
1. izmenjeni original – kada se nešto izmisli i dopiše. Ova vrsta falsifikata se
najlakše otkrivala.
2. imitativni falsifikat – kada destinatar napravi lažnu kopiju, ponekad su to
destinatari činili kada izgube original
3. fiktivni original – ovde original više ne postoji, kao pod 1 i 2; destinatar sam
sastavlja ispravu i overava je lažnim pečatom; što znači da je teksr originalan, a
falsifikuje se potpis ili pečat. Tu se javljaju sfragistika i grafologija kao ključne
nauke za otkrivanje falsifikata.

14
 4. istorijski falsifikat – autor sastavlja ispravu o pravnom činu koji se nije dogodio.
Takvi falsifikati nisu predmet diplomatike, njih proučava istorija.

Genealogija

Genealogija je pomoćna istorijska nauka koja proučava rodove i sastavlja rodoslove, a

heraldika je njena pomoćna disciplina. Rodoslovi su sukcesivno (od starijih ka mlađim) poređane
ličnosti povezane među sobom rodbinskim vezama. Jedan od tvoraca moderne genealogije je naš
znameniti naučnik Aleksa Ivić.
Genealogija se smatra primarnim istorijskim izvorom. Ona proučava porodice, njihovo
poreklo i grananje. Genealogija se kao nauka javlja tek u XVIII veku, a u XIX veku postaje
moderna nauka.
Rodoslovne tablice se prvi put izrađuju u Starom Rimu, na kamenim pločicama, a nastaju
usled želje plemića da dokažu sa imaju božansko poreklo.
U XIV veku u Engleskoj su izrađivani dvorski rodoslovi koji nisu bili izmišljeni poput onih
u Starom Rimu, ljudi su želeli da naprave popis svoje porodice.
Rodoslov se sačinjavao iz dva razloga: iz zabave i da bi se ukazalo na neko pravo. Iz ovog
drugog razloga počinju sa se javljaju lažni rodoslovi, koje su sačinjavali pretendenti na presto ili
na neko nasledstvo.
Najčuveniji lažni rodoslov je onaj koji je sastavio lažni grof Đorđe Branković. On je imao
ambiciju da obnovi kontinuitet srpske države i da preuzme presto. Napravio je lažni rodoslov o
tome da je naslednik Đurđa Brankovića. Zbog toga je proveo 18 godina u zatvoru u Austriji, ali
nije želeo da prizna da je rodoslov lažan.
Rodoslovi mogu biti u tri oblika:
1. verbalni – sačinjeni su u vidu knjiga. Vrlo su uredni i tačni, ali su nezgodni za
korišćenje jer da bismo dobili neku informaciju moramo da pretražimo više takvih
rodoslovnih knjiga. Ovakvi rodoslovi sadrže zapise o svakom čoveku, pa su
najčešće vođeni u malim državama u kojima nije živelo puno ljudi, kao što je
Dubrovnik.
2. slikovni – to su slike članova neke porodice, zajedno sa godinom rođenja i smrti i
titulom. Freske iz manastira su primer slikovnog rodoslova.
3. tablični – takvi se uglavnom danas prave, i to kao stablo u kome se kreće od
najstarijeg poznatog člana pa do najmlađeg. Ovakvi rodoslovi zauzimaju mnogo
prostora, ali su pregledni.

U doba Nemanjića u Srbiji nije bilo rodoslova. Ulogu rodoslova igrala su žitija, u njima se
pisalo ko je sa kim u kakvom rodu. Žitija su vrsta verbalnog rodoslova.
Krajem XIV veka počinje pisanje rodoslova u Srbiji. Od kraja XIV do polovine XVI veka
ispisano je 10 rodoslova za četiri vladarske porodice – Nemanjić, Lazarević, Branković i Jakšić.
Krajem XVIII veka Jovan Rajić je napravio rodoslovne tablice srpskih vladara. Ilarion
Ruvarac je takođe sastavljao rodoslove da bi na taj način razbio mitove.

15
 Godine 1919. Aleksa Ivić (1881-1948) je napisao „Rodoslovne tablice srpskih dinastija i
vlastele“. Prvi put su se tada u rodoslovnim tablicama našle žene. Knjiga je prevedena na
engleski i nemački jezik. Mnoge zemlje su tada počele da u svoje stare rodoslove ubacuju i žene.

Aleksa Ivić je u rodoslove uveo tri simbola:

* - za rođenje ili krštenje
∆ - simbol braka i druge porodične veze (za ženu i decu)
† - za smrt

16
 Naš zadatk je da napravimo genealoško stablo svoje porodice. U stablu ne treba upisivati
datume, već je dovoljno upisati godinu. Ako neki podatak nemamo, ostavljamo prazno mesto. Sa
svakom ženskom osobom možemo da vodimo posebne grane stabla, ali ne moramo.

Stefan
|
|
Đorđe (Georgije)
*?
∆ Stefanija
† 1906
|
|
Mladen
* 1905
∆ Stanika (1939)
1. ∆ Elza |
† 1906 |
| |
| |
Karolina Miroslav
* 1941
∆ Milica (1963)
† 2005
|
|
Bojan
* 1965
∆ Jelena (1995)
|
|
Nikola
* 2002

17
 Heraldika
Heraldika je nauka o grbovima u povezana je sa genealogijom. Grbovi su srednjevekovni
produkt. Počinju da se pojavljuju u XII veku u Zapadnoj Evropi na viteškim turnirima, da bi se
raspoznali učesnici turnira. Grbovi su se sastojali od štita koji je bio u boji, a na štitu se nalazila
grbovna slika (ptice, životinje, cveće, mitološka bića). Heraldika se ne bavi proučavanjem takvih
grbova.
U XIII veku grbovi postaju oznake porodica i dobijaju pravni karakter.
U Srbiji nije bilo mnogo grbova, javljaju se tek od XIV veka. Grbovi Lazarevića,
Brankovića, Kosačae bili su jednokratni, a ne porodični i pracni.
U XIX veku kada su počele da se formiraju nacionalne države dešavalo se da grb vladajuće
porodice postane državni grb. Kod nas je grb Obrenovića postao državni grb, i to je u danas
državni grb. Grb Crne gore je grb porodice Petrović Njegoš.

Arhivistika 6.predavanje

Hronologija

Hronologija je pomoćna nauka koja se bavi proučavanjem vremena kroz istoriju.

Hronologija nam može pomoći da saznamo o prošlosti, ali isto tako nam može dati uvidu u
budućnost, jer postoje hronološke tablice pomoću kojih se može izračunati kada će pasti neki
datum.
Prvi odsečak vremena je dan. Tek od XII veka postoji podela dana na dan i noć i na datum.
Dan je počeo da se označava u Italiji, Dubrovačkoj republici i odmah je počeo da se deli na sate.
Ranije se nije označavao dan, ali jeste sat (npr. „dan uoči punog meseca u 7 sati“). Sati su
najstariji vremenski isečak, ustanovili su ih Holdejci, a posle su ih prihvatili Egipćani. Holdejci
su imali sunčane časovnike, pa podela na sate nije mogla da bude osta u svako godišnje doba.
U srednjem veku počeo je da se deli dan. Podela dana bila je na dan i noć. Radi preciznosti
ljudi su počeli da dele dan na dva dela. Postoje tri vrste dana kroz istoriju:
1. prirodni dan – Od svitanja do sumraka je dan, od sumraka do svitanja je noć. Leti je noć
počinjala u 21h, tako da je npr. treći sat noću 7. jula – sat između 22h i 23h. Za svako godišnje
doba postojao je drugi sat kada je počinjala noć. Ovakvo računanje vremena koristili su
Dubrovčani, kod kojih je dan bio podeljen na 12 sati.
2. veštački dan – I ovde dan počinje u različito vreme u zavisnosti od godišnjeg doba.
Ovako su vreme računali Francuzi, a oni su dan delili na 24 sata, pa se nije moralo navoditi da li
se nešto dogodilo danju ili noću.
3. građanski dan – Dan traje 24 sata, a smena dana i noći je u ponoć, bez obzira na godišnje
doba. Ovakav način računanja i danas se upotrebljava.

Sledeći odsečak vremena je sedmica (nedelja). Rimljani su sedmicu delili na devet dana.
Hrišćanski narodi su preuzeli sedmicu od Jevreja, ali su kao sveti dan umesto subote uzeli
nedelju. Nedelju su uzeli zbog toga što je nedelja treći dan posle raspeća i to je dan vaskrsenja.
Prvi dan sedmice bila je nedelja, a ne ponedeljak. To se primećuje i u našim imenima za dane u

18
nedelji – nedelja (ne delati, ne raditi, sveti dan), ponedeljak (posle nedelje), utorak (vtorij, drugi
posle nedelje), sreda (sredina nedelje), četvrtak (četvrti dan posle nedelje), petak (peti dan posle
nedelje), subota (ime je preuzeto od naziva jevrejskog praznika Šabat). Zato se u nekim
dokumentima može naći „treći dan sedmice“, a to je zapravo četvrtak. Kod Jevreja je prvi dan
sedmice bila subota. Rimljani nisu imali imena za dane, već su ih označavali slovima abecede.

Sledeći odsečak vremena je mesec. Mesec je imao tri načina računanja, dva kroz istoriju i
jedan koji se i danas koristi.
1. rimski način – To je složen način. Rimljani su imali mesec podeljen na tri celine,
imali su tri orjentaciona sveta dana. Prvi dan se zvao kalende, i one su uvek
označavale prvi dan u mesecu. Drugi sveti dan su ide. Ide su 5. dan u mesecu, osim
u mesecu martu, maju, julu i oktobru, kada ide padaju 7-og dana. Cezar je pred smrt
bio upozoren da se čuva martovskih ida, a tada je i ubijen. Važno je znati da ide
nisu u svakom mesecu istog dana, već mogu biti 5-og ili 7-og dana. Treći sveti dan
su none koje padaju 13-og dana u mesecu, osim u martu, maju, julu i oktobru, kada
padaju 15-og u mesecu. Rimljani su računali unazad, tako da ako je 4. dan
januarskih ida, onda je to zapravo 9. januara.
2. bolonjski način – Mesec se delio na dva dela. Prva polovina je imala 15 ili 16 dana,
a druga 15 dana. Prvi deo se zove intrante(što znači ulaz), a drugi restante(što znači
izaći). Brojalo se unazad, npr. ako piše da se nešto dogodilo 8. maja r, to znači da je
osmi dan druge polovine maja, a pošto se brojalo unazad, onda to znači da je u
pitanju 24. maj. Ovaj način nastao je u Bolonji, koristio se i u Veneciji, dok
Dubrovačka republika nije nikada koristila ovaj način.
3. moderni način – Postoji več od XIII veka i to je način koji se danas koristi. Brojanje
kreće od prvog do poslednjeg dana u mesecu i tako se i obeležavalo. Od XV veka
ovaj način računanja koristi se u skoro celoj Evropi.

Sledeći isečak vremena je godina. Godina je najvažnija vremenska jedinica u datumu i ona
se oduvek obeležavala i pretrpela je najveći broj promena kroz istoriju. Ovakva podela godine
kakvu danas imamo, tj. podela na mesece nije uvek postojala. Egipćani su imali tri odsečka kojim
su obeležavali godinu: poplave, leto i zimu; tako da su pisali 8. dan drugog meseca poplava.
Problem je bio što poplave nisu uvek počinjale u isto vreme, pa je ponekad teško odrediti o kom
datumu je zapravo reč.
Podelu na godine mi vezujemo za Rimljane. Oni su tvorci onoga što mi danas nazivamo
godina. Imali su tri vrste godine:
1. civilna godina – To je prvi pokušaj da se izvrši zaokruživanje jednog prirodnog
ciklusa, što godina zapravo i jeste. Naziva se još i Romulova godina. Ta godina
imala je 304 dana podeljena u 10 meseci, i to 6x30 dana i 4x31 dan. To je doba
kada je Rimom vladalo sedam kraljeva i nema mnogo dokumenata sačuvanih iz tog
perioda. Ne zna se da li su meseci imali imena.
2. Numina godina – Nastala je u doba kralja Nume, šestog rimskog kralja. Godina je
tada prvi put podeljena na 12 meseci, a sadržala je 365 dana. Numa je vladao negde
u 4. veku pre nove ere. Punih 300 godina je važio Numin kalendar, sve dok ga nije
reformisao Julije Cezar.
3. Cezarova godina (Julijanska godina) – Godine 46. pre nove ere Cezar je unajmio
čoveka po imenu Sosigena da reformiše do tad važeći Numin kalendar. Cezar je

19
 shvatio da godina ne traje 365 dana, već 365 dana i šest sati, zbog čega su se
stvorile ogromne vremenske razlike za tih prethodnih 300 godina. Predlog je bio da
godina traje 365 dana i šest sati, ili da se tih šest sati spoje u jedan dan pa da svaka
četvrta godina ima jedan dan više. Ovaj drugi predlog je prihvaćen, i on se i danas
koristi. Od Numinog dana do 46. godine pre nove ere stvorilo se već 67 dana
razlike, pa je Cezar produžio 46. godinu na 432 dana, da bi se ta razlika
nadoknadila i ti dani su poznatio kao „poklonjeni dani“.
Cezar je mesecima dao imena. U rimsko vreme je godina počinjala 1. marta,
a završavala se 28. ili 29. februara. Naziv meseca aprila verovatno je postojao i pre.
Mart je dobio naziv po bogu rata Marsu, april – mesec cvetanja, maj – mladost, jun
– junona, jul – Julije, avgust – ovaj naziv uveo je Cezarov naslednik, Oktavijan
Avgust, septembar – sedmi mesec računajući od marta, oktobar – osmi, novembar –
deveti, decembar – deseti mesec, januar – mesec kojim se završava zima, a počinje
proleće, po bogu Janusu, bogu sa dva lica. Do danas nije razjašnjeno kakvo je
značenje imena meseca februara.
4. Gregorijanska godina – Problem je bio što godina zapravo traje 346 dana, 6 sati, 48
minuta i 46 sekundi. Papa Grgur XIII shvata to i 1582. godine okuplja astronome,
naučnike i matematičare iz čitavog sveta da bi rešili taj problem, jer je Cezarova
godina kraća od sunčane godine i svakih 128 godina se stvara razlika od jednog
dana. Dotle se stvorilo 10 dana razlike. Grgur je sazvao ljude i predloži izmenu
kalendara. Srbin Nikola Nalješković poslao je predlog o rešenju problema na 26
stranica i taj njegov predlog je prihvaćen. Kalendar je donet 5. oktobra 1582.
godine. Prvi njegov princip je bio da se sa 5. pređe na 15. oktobar, da bi se
nadoknadilo tih 10 dana.
Milenijumske godine su prestupne kada se rezultat deljenja sa 4 završava nulom.
Godina 1600. je bila prestupna, takođe i godina 2000. Time je sprečeno da se stvara razlika,
tek za nekih 2600 godina će se stvoriti razlika od jednog dana.
Dubrovačka republika, Venecija i druge italijanske države prihvatile su taj kalendar
veoma brzo bakon donošenja. Od 1578. godine ovaj kalendar kao zvanični preuzima i
Austrija, pa ga koriste i Srbi koji su živeli pod njom. Ugarska ovaj kalendar prihvata 1590.
godine, pa i Srbi pod njom. U Srbiji je gregorijanski kalendar prihvaćen 1919. godine. Do
1919. godine u Srbiji se računalo po julijanskom kalendaru i tako su i datirana sva
dokumenta. U crkvi se i danas koristi julijanski kalendar.
U XIX veku razlika je bila 12 dana. Tako je, na primer, Vuk Karadžić rođen na
Mitrovdan, ali ne 8. novembra, već 6. novembra, jer je rođen u XIX veku. U XX i XXI
veku razlika je 13 dana, jer je XX vek prestupan milenijum.
U pravoslavnoj crkvi (srpskoj, ruskoj, jerusalimskoj, grčkoj i bugarskoj) postoji
pomičan praznik Uskrs. Uskrs se pomera zavisno od Pashe, koja je dan kada je Isus Hrist
razapet i koja uvek pada u petak, a Uskrs je treći dan posle Pashe i uvek je u nedelju. Pasha
zavisi od punog meseca, po julijanskom kalendaru. Pravoslavna crkva drži tradiciju
održavanja Uskrsa prema Pashi.

Hronologija (nastavak)

Razni narodi su početak godine označavali različitim datumima. To nazivamo stilovima.

Postoje šest stilova kroz novovekovnu istoriju.

20
 1. vizantijski stil – Po ovom stilu, godina počinje 1. septembra, što znači da počinje 4
meseca pre naše godine.

Od 1.9.2008. do 31.8.2009. traje 2009. godina. (kada se prevede u naš kalendar)

Od 1.9.2009. do 31.8.2010. traje 2010. godina.

14.11.2009. (po našem) → 14.11.2010. (po vizantijskom stilu)

10.8.2009. = 10.8.2009. isto je sa oba stila, jer je u pitanju avgust

2. stilus navitatus – Godina počinje na Božić, 25.12.

Od 25.12.2008. do 24.12.2009. traje 2009. godina (kada se prevede u naš kalendar)

29.12.2009. (po našem) → 29.12.2010. (po stilusu navitatusu)

3. stilus inarnationis – Godina počinje na Blagovesti, 25.3.

Od 25.3.2009. do 25.3.2010. traje 2009. godina.

1.1.2010. (po našem) → 1.1.2009. (po stilusu inarnationisu)

4. mos venetus – Godina počinje 1.3. Znači, kada je dokument datiran u januaru ili
februaru, dodaje se jedna godina.

Od 1.3.2009. do 28.2.2010. traje 2009. godina.

Od 1.3.1566. do 28.2.1567. traje 1566. godina.

27.1.1566. (po stilu mos venetus) → 27.1.1567. (po našem)

5. galski stil – Godina počinje na Uskrs, koji je pomičan praznik, tako da godina ne
počinje uvek u isto vreme i ne traje isto. Uskrs može da padne u periodu od 22.marta
do 25.aprila.

6. stilus circumcisionis – Godina počinje na praznik Obrezivanje, 1. januara. Prvi januar

je zapravo paganski praznik koji se praznuje radi isterivanja zlih duhova. Crkva je
iskoristila to što je ovaj praznik bio popularan u narodu, pa je proglasila da je Hrist
bio obrezan sedam dana posle rođenja, 1. januara. Međutim, Hrist zapravo nikada i
nije bio obrezan. Službeno je ovaj stil uveo papa Inoćentije XII 1691. godine.
Računanje era

Ere predstavljaju početak brojanja godina. Sve do starih Grka nije bilo svesti o
početku vremena, nije se brojalo od kada postoji vreme. Tek su stari Grci u III veku p.n.e.
uveli početnu tačku vremena i proglasili da istorijsko vreme počinje od 1. jula 776.p.n.e.
1. Olimpijska era – Po njoj, vreme počinje 1.jula 776. godine pre nove ere. Tako su
stari Grci, odnosno jedan od njih - Sicilije Timej, odlučili u III veku pre nove ere.

21
 Rimljanji su bili ukinuli grčke olimpijske igre i Grci su iz protesta uzeli dan
održavanja Olimpijskih igara za početak računanja vremena.
Računa se tako što se redni broj Olimpijade pomnoži sa 4 i na to se doda redna godina
tekuće Olimpijade (od 1 do 4). Zatim se ako je datum do 1. jula oduzme 775, a ako je
datum posle 1. jula oduzme se 776.

DLIII Olympiades anno II, XIV iulius

2. godina 553. Olimpijade. 14. jul
552x4+2=2208+2=2210
2210-776=1434
Godina je 1434.

2. Rimska era – Početak vremena računa se od osnivanja Rima, tj. od 21. aprila 753.
godine pre nove ere. Ovde nema množenja kao kod Olimpijske ere. Rimska era nije
bila naročito popularna ni u Rimu, već su Rimljani uglavnom koristili Olimpijsku eru.

Pre 21. aprila oduzima se 752.

Posle 21. aprila oduzima se 753.

3. Jevrejska era – Početak vremena računa se od 1. januara 3760. godine pre nove ere.
U Izraelu je računanje vremena po ovoj eri i dalje važeće, svaki dokument mora se
datirati i jevrejskom i hrišćanskom erom.

2009. godina → 3760+2009=5769.godina

Ako je dokument datiran jevrejskom erom, da bi smo taj datum prebacili u naše
računanje, od godine u date u jevrejskom eri oduzmemo 3760.
4818 (po jevrejskoj eri)-3760=1054 (po našoj eri)

4. Muhamedanska era – Za početak računanja vremena uzima se prelazak Muhameda iz

Meke u Medinu, što se zaista dogodilo 16.jula 622. godine naše ere. Znači, kao prvi
dan nove ere uzima se 16.jul 622. godine.

14.11.2009. → 2009-621= 14.11.1388.

Kada radimo pretvaranje iz Muhamedanske ere u našu eru, ako je datum pre 16. jula
dodajemo 622, a kada je datum posle 16. jula dodajemo 621.

5. Carigradska ili vizantijska era – Jedan Rimljanin je u V veku izračunao da je svet

postao 1. septembra 5508. godine pre nove ere, to se uzima kao početak računanja
vremena.
Ako je dokument datiran u periodu 1.1-31.8, oduzima se 5508.
Ako je dokument datiran u periodu 1.9-31.12. oduzima se 5509.

15. jun 6897. (vizantijska) → 15. jun 1389. (naša) → 15. jun 767. (muhamedanska)

22
 6. Hrišćanska era - Početak vremena računa se od Hristovog rođenja. Godina počinje
1.1. Nulti čas Hristovog rođenja ustanovio je Dionisije Mali, čiji je zadatak bio da
izradi Uskršnje tablice za narednih 1000 godina, i usput je izračunao godinu
Hristovog rođenja. Zapisao je da je, po rimskoj eri, godina Hristovog rođenja 753/754.
On je tada izračunao godinu Hristovog rođenja, a posle su drugi ljudi počeli da je
obeležavaju kao početak računanja vremena.
U VIII Britanci počinju da računaju vreme po hrišćanskoj eri. U Srbiji se ovo
računanje počelo koristiti pod uticajem Rusa.

Primeri izračunavanja:

a) Iz Olimpijske ere u našu eru:

Primer 1:
506. Olimpijada, 4. godina, 15. decembar
503x4+4=2012+4=2016 2016-776=1240 Datum je: 15.12.1240.
Primer 2:
342. Olimpijada, 3. godina, 14. februar
340x4+3=1360+3=1363 1363-775=588 Datum je: 14.02.588.

b) Iz Muhamedanske ere u našu eru:

Primer 1:
7.avgust 1198.
1198+621=1819 Datum je: 07.08.1819.
Primer 2:
24. mart 1205.
1205+622=1827 Datum je: 24.03.1827.

c) Iz Carigradske ere u našu eru:

Primer 1:
20.02.7092.
7092-5508=1584 Datum je: 20.02.1584.
Primer 2:
1.12.6804.
6804-5509=1295 Datum je: 01.12.1259.

Arhivistika 8.predavanje

Istorija arhiva

23
 Za istoriju arhiva može se reći da je i duga i kratka. Duga – zato što ideja o osnivanju arhiva
seže još u Staru Grčku, a kratka – zato što su do Francuske buržoaske revolucije osnovana samo
dva arhiva.
Ne zna se pravo poreklo reči arhiv. Smatra se da je najverovatnije postala od grčke reči
аркеон, što je značilo palata suda, magistrat, jer su prvi spisi koji su bili čuvani bili baš sudski
spisi. I u latinskom jeziku postoji reč archivium.
U celom svetu reč arhiv i danas ima dva značenja:
1. mesto gde se čuva arhivska građa (u Srbiji reč arhiv znači samo to)
2. sama arhivska građa (u Srbiji je to arhiva)
Arhivom se nazivaju i skriptarnice na određenim institucijama, gde se čuva građa pre nego
što dospe u arhiv.

Šta su zapravo arhivi?

Arhivi su ustanove koje skupljaju, sređuju i čuvaju dokumenta i spise koje su proizvele
svojim radom javne ustanove, državni i društveni organi i pojedinci, i njihov je zadatak da ta
dokumenta i spise daju na korišćenje državi, pojedincima i nauci.
Arhiv je s jedne strane državna institucija, a s druge strane kulturno-naučna institucija.
Ne postoje privatni arhivi u smislu institucija, ni jedan pojedinac ne može da dođe u posed
nekog važnog državnog dokumenta.
Arhivi mogu biti opšti i specijalizovani. Opšti se najčešće nazivaju i državni ili istorijski
arhivi i nadležnost nad njima u našoj državi ima Arhiv Srbije. Pod nadležnosti Arhiva Srbije su i
specijalizovani arhivi.

-Arhiv kao fizičko čuvanje građe i arhiv kao institucija-

Arhivska građa je najčešće čuvana tamo gde se proizvodila, na dvorovima, pri crkvama. Ta
građa se čuvala pod određenim uslovima, ali nije se sistematski prikupljala i obrađivala. Sedište
vladara i crkve se često menjalo, a arhiv se selio zajedno sa njima, tako da je veliki deo građe na
taj način izgubljen.
Srbija nije uopšte imala prestonicu sve do despota Stefana Lazarevića, čija je prestonica bila
prvo Beograd, a potom Manasija. Sedište njegovog naslednika Đurđa Brankovića bilo je
Smederevo.
Različiti su kriterijumi kada se može govoriti da postoji arhiv kao institucija. Od 1278.
godine, od kada se vode notarski spisi, postoji Dubrovački arhiv koji je drugi najstariji arhiv u
svetu koji i danas radi. Godine 1293. donet je zakon o postojanju arhiva u Dubrovniku. Od 1326.
godine postoji Kotorski arhiv, ali on ne postoji kao institucija zato što Kotor tada nije bio
samostalan i zato što nije postojala svest o važnosti dokumenata za istoriju.
Da bi arhiv bio institucija, morao je da ispoštuje sve tačke iz definicije arhiva. Dubrovačke
vlasti imale su svest o vrednosti arhiva za istoriju i strašnim kaznama bili su kažnjavani oni koji
bi ukrali dokument iz arhiva. Kralo se zbog materijalne koristi, krale su se tapije, knjige dugova,
da bi se uništile ili falsifikovale.
Čuvanje dokumenata od početka je bila administrativna potreba. Često su se dokumenta
krala i to je jedan od načina da se uništi građa, a arhivi su takođe stradali i u požarima,
dokumenta su se gubila i tokom selidbi.

24
 Prva najstarija arhivska građa potiče iz XIV veka pre nove ere. Radi se o egipatskim
glinenim pločicama i one predstavljaju sudske zapise. Pronađene su 23 pločice.
Prva naredba da se čuvaju dokumenti jeste iz VI veka p.n.e. i potiče iz Atine. Tada je
organizovano nešto što liči na arhiv. Rešeno je da se u svetom hramu Metreonu zauvek čuvaju
sva dokumenta koja donosi Veće staraca (Aeropag), a to su bili zakoni. Postojali su nomofilaci
(čuvari zakona), koji su čuvali dokumenta od oštećenja i krađe.
Samo 100-ak godina kasnije, u V veku p.n.e. Rimljani su doneli odluku da se u hramu Boga
Saturna čuvaju dokumenta Senata i dokumenta državne blagajne.
Ipak, za sve ovo vreme nema svesti o arhivu kao modernoj instituciji, mada postoji svest o
potrebi da se dokumenta sačuvaju.

Prvi arhiv koji i danas postoji je Vatikanski arhiv. On pokazuje kako se razvija jedan arhiv,
od ideje da se nešto treba čuvati do moderne institucije. U IV veku hrišćanska crkva postaje
privilegovana u Rimu, i da dobija određene zemljišne posede. Papa je naredio da se sve tapije i
sva dokumenta koja svedoče o imovini srkve čuvaju na jednom mestu. Prvi cilj arhiva bio je da
se vodi knjiga prihoda. U VI veku Vatikanski arhiv postao je moderni, kada je tadašnji papa
doneo odluku da se skupljaju sva dokumenta, da se organizuju i da se na svakih 5 godina građa iz
cele zemlje šalje u arhiv i da se ta građa čuva večno. Vatikanski arhiv je i crkveni arhiv (jer se u
njemu čuvaju i duhovni dokumenti) i državni arhiv (u njemu se čuvaju i državni dokumenti i
odluke). To je najveći arhiv dokumenata, danas ih ima preko milijardu, i to je najstariji živi arhiv
koji danas postoji na svetu (živ je zato što država još uvek postoji).
Posle Vatikanskog arhiva najstariji je Dubrovački arhiv.
U VI veku postoji pokušaj cara Justinijana da oformi arhiv u Vizantiji. On naređuje da se u
svakoj temi (provinciji) u najvećem njenom gradu uredi „javna zgrada u koju će da se smeste svi
pisani spomenici nastali u toj temi“, a glavna zgrada će biti u Carigradu, i da ta građa bude svima
dostupna.. Ipak, to nikada nije ostvareno, ali sama ta ideja koja je postojala bila je veoma
moderna, kao što je i danas. Doduše, u nekoliko provincija postojali su arhivi, što je doprinelo da
se razvije istorijska nauka.
Srednji vek je doba kada nema mnogo svesti o važnosti dokumenata za istoriju. Dokumenta
se čuvaju pri crkvama ili vladarskim dvorovima koji se često sele. U kasnom srednjem veku
počinju da se čuvaju ne samo vladarska dokumenta već i trgovački spisi.
Mnogi gradovi u Italiji su veoma uredno čuvali dokumenta, čuvali su ih po esnafskom
principu, ali nije postojao arhiv.
Posle Vizantije, tek u XVIII veku postoji pokušaj da se stvori moderan arhiv. Radi se o
Rusiji u doba Petra Velikog. On je 1720. godine izdao propis o tome da se građa svih
ministarstava prenese i čuva u dva arhiva. Kada je Petar Veliki umor, ova ideja je zaboravljena,
dokumenta su rasturena i pokušaj osnivanja arhiva je propao.
Moderni arhivi se vezuju za Francusku, za Francusku buržoasku revoluciju iz 1789. godine.
Arhivi se razvijaju kao nacionalne institucije. Arhivi se u Evropi stvaraju u XIX veku.
Po izbijanju revolucije, Francuska narodna skupština je bila sve – zakonodavna, izvšna i
sudska vlat. Ona je zbog toga istakla potrebu da se njena dokumenta čuvaju. Zato je formiran
arhiv Narodne skupštine, a 1790. godine donet je zakon kojim se ovaj arhiv imenuje za
nacionalni.Godine 1794. formirana je glavna direkcija francuskih arhiva, popisana su 23 grada u
Francuskoj koja su bila dužna da formiraju arhive, a nad njima je bio Nacionalni arhiv Francuske.
Prvi moderni arhiv postao je nadležan za sve, ne samo za provincijalne državne arhive, već i za
crkvene. Ni danas crkvena dokumenta nastala na području Francuske ne idu u Vatikanski (gde ih

25
šalju sve ostale katoličke zemlje), već ostaju u Nacionalnom arhivu Francuske,a u Vatikanski
arhiv šalju se kopije.
Od 1794. godine arhiv je regulisan kao institucija. Godie 1842. Francuska je završila
stvaranje arhivske mreže. Arhiv Francuske u Parizu ima preko 4300 hektara, a građa je smeštena
po raznim palatama u Parizu.
Arhivi su nastajlai u XIX veku. Kraljevina Dveju Sicilija osnovala je arhiv 1813. godine, ali
je ubrzo osvojena od strane Nemaca, a arhiv je uništen.
Godine 1802. donet je dekret, a 1804. godine osnovan je arhiv. Argentina arhiv formira
1821. godine, Meksiko 1823., Brazil 1838. Centralni arhiv u Londonu osnovan je 1838.
Španija je 1858. godine osnovala Antikvarijum. To je bila institucija koja je sadržala arhiv,
biblioteku i muzej, koje su se posle razdvojile.
Mađarska arhiv osniva 1877. godine u Pešti, a u Beču je arhiv osnovan tek 1894. godine.
Nemačka je ujedinjena 1878. a arhiv je stvoren tek 1919. godine.
SAD su osnovale arhiv 1934. godine. Te godine arhivu su poverene samo dve vrste građe –
najstarija građa od doseljavanja kolonista do formiranja Amerika, i sva federalna građa, ona koja
je pod nadležnošću predsednika i FBI. Sve ostalo se čuva u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.
Povelja za deklaraciju nezavisnosti čuva se takođe u biblioteci, zato što to nije federalni
dokument, nije ga doneo predsednik. Amerika nema mrežu arhiva, već sve federalne države
svoju građu čuvaju u centralnim bibliotekama i nemaju nikakvu obavezu prema arhivu.

Arhivistika 9.predavanje

Arhivi u Srbiji
U srednjem veku građa se uglavnom čuvala u dvorovima, gde je i nastajala, a samo mali
deo toga je sačuvan. Srpska arhivska građa ostala je u arhivima mnogobrojnih država koje su
vladale ovim prostorima (Venecija, Austrija, Austrougarska, Turska, a crkvenih spisa ima u
arhivima u Grčkoj), pa su za nas važni i arhivi u tim zemljama.
Posebno su značajni Dubrovački i Kotorski arhiv.
Kako je kod nas u samostalnoj Srbiji nastao arhiv?
Ideja o osnivanju arhiva potiče od Društva srpske slovesnosti (slovesnost=mudrost), koje je
1846. godine predložilo da jedan od njegovih zadataka bude prikupljanje građe za srpsku istoriju,
a naročito građu iz Prvog srpskog ustanka. Tako zamašan posao nije mogla da ostvari jedna
instistucija, ali ova građa ipak je poslužila za nešto – od nje je nastao arhiv SANU.
Smatra se da je arhiv u Srbiji nastao 1898. godine, kada je država donela prvi zakon na
državnom nivou – Zakon o državnoj arhivi. Tada je jačala ideja jugoslovenstva. Iste godine donet
je Zakon o arhivu u Zagrebu. Godine 1900., 1. maja po novom kalendaru formiran je i zvanično
otvoren državni arhiv, koji je od početka tretiran kao državna i nacionalna institucija. Osnovu tog
prvog državnog arhiva predstavlja građa knjaževske kancelarije, popečiteljstva inostranih dela,
veliki narodni sud. Sva građa do 1870. godine odnah je preuzeta i odmah se počela primenjivati
praksa da se građa šalje u arhiv nakon 30 godina od nastanka.
Arhiv Srbije je u početku imao četiri odseka:

26
 1. politički odsek – u njemu se nalazi građa iz knjaževske kancelarije i ministarstva
inostranih poslova, državni odnosi sa drugim vladama
2. istorijski odsek – u njemu se nalaze crkveni dokumenti, vojni dokumenti, politička
istorija, tj. istorijski događaji u Srbiji
3. administrativni odsek – i njemu se nalaze fondovi organa državne uprave, policijski
fondovi
4. zakonodavni odsek – u njemu se nalazi građa svih sudova u Srbiji

Naš arhiv je najbogatiji arhiv što se tiče pečata. Već od samog početka rada arhiva
formirano je i Odeljenje za čuvanje starih pečata, već tada je postojala svest o sfragistici. Arhiv
Srbije imao je veliku zbirku rimskih pečata. Postojao je i Odbor državne arhive, nešto kao
upravni odbor.
Nije se mnogo razvila mreža arhiva do Drugog svetskog rata. Kada je formirana Kraljevina
Srba, Hrvata i Slovenaca postojala su tri arhiva: Beogradski, Dubrovački i Zagrebački arhiv, a
Kotorski je prebačen u Zadar koji je bio pod Italijom. Do 1941. godine formiran je i Državni
arhiv u Novom Sadu, arhiv SANU i Arhiv Ministarstva inostranih poslova. Već se tada začela
ideja o formiranju državnog arhiva Jugoslavije.
Arhiv Srbije je u Prvom svetskom ratu više opustošen nego u Drugom. Deo dokumenata je
odnet u Beč, a posle rata je veći deo toga vraćen. Deo koji je odnet u Sofiju vraćen je samo
delimično.
U Drugom svetskom ratu arhiv nije rušen, jer je u njemu bilo sedište Gestapoa. Građa je
tokom rata prebačena u zgradu dabašnjeg Mašinskog fakulteta (tada je to bio Tehnički fakultet), a
tamo ju je sredio Milan Jovanović Stoimirović. Godine 1944. moderno sređivanje arhivske građe
nastavio je Petar Kolendić.
Godine 1948. Vlada Srbije je naredila svim gradskim i sreskim vlastima da popišu svu
građu u svojim oblastima i da obezbede prostor gde će se ona skladištiti i čuvati. Tako nastaje
mreža arhiva, a danas ih u mreži ima 26. Pre ove naredbe iz 1948. godine osnovan je Istorijski
arhiv Beograda, on je osnovan 1946. godine.
Godine 1951. osnovan je Državni arhiv FNRJ, odnosno Državni arhiv Jugoslavije, koji je
danas mrtav arhiv. U njemu se čuva građa od 1.12.1918. do 23.05.2006. i to je građa iz fondova
Kraljevine Jugoslavije, FNRJ i Srbije i Crne Gore.
Arhiv Srbije je danas javna ustanova koja ima zadatak da vrši zaštitu, sređivanje u obradu
arhivske građe i da tu građu daje na korišćenje i da je publikuje. U njegovom su sastavu dev
zgrade: jedna u Karnegijevoj ulici, kod Univerzitetske biblioteke, a druga je zgrada u Železniku i
to je depo. Građa koja u arhivu postoji je građa od 1914. do 1979. godine. Ima nešto preko 1000
fondova u Arhivu Srbije. Ima oko 50 zbirki, a građa iznosi nešto preko 12 km. U Arhiv Srbije ne
dolaze istoričari koji se bave srednjim vekom, jer se naša srednjevekovna građa nalazi u
Dubrovniku.
Najstariji dokument u Arhivu Srbije je Dečanska povelja o osnivanju manastira Dečani iz
1330. godine. Imamo još samo nekoliko dokumenata od pre XIX veka. Uglavnom su to
dokumenta od 1804. godine, tj. od Prvog srpskog ustanka.
Najstariji fond je fond Baranjske županije. Baranja je bila deo Vojvodine, a taj fond je bio
zaturen u Belom manastiru i tek pre tri godine je prebačen u Beograd.
Sva dokumenta državnih organa u Arhivu Srbije podeljena su na stari i novi period. Stari
period je pre formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od 1918. do 1941. godine.

27
 Fondovi u Arhivu Srbije koji pripadaju starom periodu:
Najznačajniji fond od kojeg je sve počelo je fond Knjaževske kancelarije (KK). U njemu
se nalaze dokumenta od Drugog srpskog ustanka, tj. od 1818. do 1839. godine. Knjaževska
kancelarija je obavljala sve dužnosti. U ovom fondu se nalaze dokumenta lične kancelarije kneza
Miloša, iz inostranog i unutrašnjeg odeljenja. Ta građa podrazumeva uredbe, neredbe, prepise
Miloša kao vladra, ali lna i njegovih ličnih dokumenata. Građa je na raznim jezicima.
Fond Državnog saveta (DS). U njemu se nalazi građa od 1835. do 1915. godine. Državni
savet je formiran da bi ogranićio vlast kneza Miloša, i opstao je punih 80 godina. U ovom fondu
se nalazi premerak Sretenjskog ustava - prvog srpskog ustava, koji je doneo državni savet.
Državni savet ima uredbeno i sudbeno odeljenje, odnosno imao je i zakonodavnu i sudsku vlast.
Fond Narodne skupštine (NS). U njemu se nalazi građa od 1858. do 1918. godine.
Svetoandrejskom skupštinom počinje parlamentarni živpt u Srbiji, a tada još uvek ne postoje
političke partije. Svaki kraj u Srbiji davao je poslanike za skupštinu. Fond Narodne skupštine
veoma je zanimljiv i sadrži i stari i novi deo (novi deo je od 1944. godine do sada). U njemu se
nalazi zanimljiv izborni materijal, pisma, rukom pisani zapisnici, koji su bili drugačiji od onih za
javnost.
Fond Ministarstva unutrašnjih dela (MUD). U njemu se nalazi građa od 1838. do 1915.
godine. Ovaj fond podeljen je na dva dela, u jednom se nalazi građa od 1838. fo 1962. godine, a u
drugom od 1862. do 1915. godine. U sklopu Ministarstva unutrašnjih dela postojala su sledeća
odeljenja: ekonomsko, karantisko-sanitetsko (odeljenje zdravlja), vojno, poštansko, građevinsko,
prosvetno odeljenje (do 1859. godine). Srbija je treća zemlja u svetu koja je formirala
antropometrijsko odeljenje (forenzičarsko) 1894. godine
Fond Ministarstva inostranih dela (MID). U njemu se nalazi građa od 1862. do 1918.
godine. Bilo je podeljeno na: političko (diplomatija, političke veze sa strancima, koje je imalo
odsek za štampu) i administrativno.
Fond Ministarstva pravde (MP). U njemu se nalazi građa od 1838. do _____ godine.
Imalo je dva odeljenja: administrativno i sudbeno. U periodu 1839.-1918. godine ovde je bilo i
prosvetno odeljenje.
Fond Ministarstva finansija (MF). U njemu se nalazi građa od 1839. do 1918. godine.
Ovo ministarstvo formirano je kada je sa vlasti zbačen knez Miloš.
Postoje i četiri fonda prosvetnih ustanova Ministarstvo prosvete (MPs), Licej, Velika
škola i Univerzitet. Ministarstvo prosvete imalo je dva odeljenja: prosvetno i crkveno. Prosvetno
odeljenje imalo je nastavni, školski i književni odsek.
Fond Liceja (L). U njemu se nalazi građa od 1838. do 1863. godine. Licej se ne smatra
pravom pretečom Univerziteta. Imao je samo filozofski odsek, a tek 1853. gdoine podeljen je na
opšti odsek, pravni odsek i jestarstveno-tehnički odsek.
Fond Velike škole (VŠ). Prava preteča Univerziteta je Velika škola. U ovom fodnu se
nalazi građa od 1863. do 1905. godine, koliko je i trajala Velika škola. U njenom sklopu su
postojali Filozofski, Pravni i Tehnički fakultet.
Fond Univerziteta. Nalazi se u novom periodu, zbog toga što Univerzitet još uvek postoji.

Arhivistika 10.predavanje

28
 Arhivi u Srbiji – nastavak
- Novi period

Od kulturnih ustanova u novom periodu su fondovi raznih zadužbina. Najvažniji je fond

Arhive Srbije, u kome se nalazi građa od 1898. godine do danas, zatim fond Narodne biblioteke
Srbije, fond Društva Seti Sava, fond Narodnog pozorišta, fond Mitropolije beogradske.
Postoje posebni fondovi za novi period koji se tiču okupacije. Od 1941. do 1949. godine
imamo fondove tzv. Nedićeve Srbije. Ta građa je dugo posle rata bila nedostupna za javnost.
U ovom novom periodu nalazi se i fond Univerziteta. Univerzitet je nastao 1905. godine,
kada su pored Filozofskog, Pravnog i Tehničkog fakulteta, otvoreni još i Medicinski,
Bogoslovski, Poljoprivredno-šumarski i Veterinarski fakultet. Vremenom su počeli da se otvaraju
i fakulteti van Beograda.
U novom periodu postoje i tzv. fondovi političko-društvenih organizacija i fondovi radnih
akcija.
U Arhivu Srbije postoji i 47 ličnih fondova. Neki od važnijih su fond Ilije Garašanina, fond
Nikole Pašića (koji je podeljen na dva dela: poslovni fond se nalazi u Arhivu Srbije, a lični fond
je u Arhivu SANU), zatim fond Stojana Novakovića, fond Nikolaja Velimirovića.
U Arhivu Srbije nalazi se i zbirka pečata i zbirka geografskih karata od XIV do XX veka.
Biblioteka Arhiva Srbije je veoma bogata. Ima uglavnom specifične knjige, a ima i neke
knjige kojih nema u Narodnoj biblioteci Srbije. Fond knjiga je oko 83.000.

U Arhivu Srbije postoji 7 posebnih dokumenata i za njih se izrađuje regest. Ti dokumenti su

sledeći:
1. Dečanska povelja – To je povelja o osnivanju manastira Dečani, doneo ju je Stefan
Dečanski 1330. godine. To je jedini naš srednjevekovni dokument koji se čuva u Srbiji (ostali se
nalaze u Beču, Pešti i Dubrovniku).
2. Povelja austrijskog cara Leopolda – Doneta je 1695. godine. Njome je srpska opština u
Budimu proglašena privilegovanom, što znači da nije više bila u obavezi da plaća porez caru.
3. bakropis manastira Hilandara – Nastao je 1757. godine i to je najstariji prikaz
manastira Hilandara.
4. Sretenjski ustav – Donet je 15,2.1835. godine, ima 15 listova. U Arhiv je primljen 1901.
godine, potom je nestao, a u Arhiv Srbije vraćen je 1946. godine.
5. rukopis Memoara prote Mateje Nenadovića
6. dva pasoša Vuka Karadžića
7. venčani list kralja Aleksandra Karađorđevića i kraljice Drage Mašin – To je crkveni
venčani list iz 1922. godine.

Arhiv Srbije nadležan je za mrežu arhiva u Srbiji, a svaki od njih nosi naziv istorijski arhiv i
ukupno ih ima 36. U mrežu arhiva spada i Arhiv Jugoslavije koji je danas mrtav arhiv, a spada
takođe i pokrajinski arhiv u Novom Sadu.
Arhiv Jugoslavije osnovan je 1953. godine, kao državni arhiv FNRJ. Njegov zadatak bio je
da uspostavi celinu dokumenata svihorgana više država pod imenom Jugoslavija. To je danas
mrtav arhiv. Ovde imamo podelu na fondove Kraljevine Jugoslavije i fondove Socijalističke
Federativne Republike Jugoslavije. Ti fondovi su iz perioda 1.12.1918. – 23.5.2006. U Arhivu
Jugoslavije nalaze se fondovi privatnih škola, štamparija... Ima skoro 7000 fondova i još ima 51

29
lični fond ili zbirku. Jedna od ličnih zbirki je zbirka predsednika Vlade Milana Stojadinovića.
Arhiv Srbije ima bogatu biblioteku sa oko 17.000 knjiga.

Istorijski arhiv Beograda. Pre Zakona o osnivanju arhiva, donet je zakon da se osnuje
ovaj arhiv, što je i učinjeno 1945. godine. Zadatak je bio da se u njemu smesti građa Zemunskog
magistrata. Zemun je tek 1934. godine ušao u sastav Beograda. Fond Zemunskog magistrata
sadrži građu od 1749. do 1934. godine, i to je najstariji fond u Istorijskom arhivu Beograda. Ovaj
fond sadrži 1532 matične knjige i 2323 kutije sa građom.
Pored fonda Zemunskog magistrata, u Istorijskom arhivu Srbije nalazi se i fond Uprave
grada Beograda. U njemu se nalazi građa od 1839. do 1944. godine. Uprava grada Beograda
imala je dve funkcije: sudsko-administrativnu i policijsku. Narodno pozorište je delom bilo
državno, a delom ga je finansirala uprava grada.
Veoma je značajna građa od 1941. do 1949, godine, jer ukazuje na kulturni život tokom
okupacije.
Fond specijalne policije takođe postoji u Istorijskom arhivu Beograda. Građa iz ovog fonda
je posebno obrađena. Godine 2005. ovde je pristigla građa Odeljenja za zaštitu naroda.
Ovde se nalazi i fond Skupštine grada Beograda, koja je nasledila upravu grada Beograda.
Taj fond datira od 1944. godine do danas. Za sada ima više od 3000 knjiga i 2500 kutija građe.
Posebnu dragocenost čine crkvene matične knjige, kojih ima 509. Tu se nalaze pravoslavne,
rimokatoličke i jevrejske crkvene knjige u periodu od 1721. do 1913. godine.
Lični fondovi nisu mnogu bogati, ali zato postoji velika zbirka geografskih karata i plakata.
Istorijski arhiv Beograda imao je veliki broj dokumenata iz drugih arhiva koja se tiču
Beograda i tu građu je objavio u 4 toma. Nalazi se takođe i snimljena građa iz Dubrovnika, Beča,
Istambula.
Najstariji dokument je poseban dokument – turski spis Razgovor hrišćanina i Osmanlije o
raju iz 1691. godine.

Arhivistika 11.predavanje

Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti

Društvo srpske slovesnosti osnovano je 26.11.1841. godine, a 1846. došlo je na ideju da
sakupi dokumenta iz I i II srpskog ustanka. Jedan od članova Društva, Avram Petronijević,
izradio je i plan prikupljanja te građe, ali ta ideja nije uspela.
Godine 1844. Društvo srpske slovesnosi preraslo je u Srpsko učeno društvo. Stalo se sa
idejom o osnivanju Arhiva Srbije, a ta građa koja je do tada bila prikupljena ostala je u Srpskom
učenom društvu i 1870. godine je inventarisana.
Godine 1882. kralj Milan je ukazom i zakonom osnovao Srpsku kraljevsku akademiju,
kojoj je pripala građa Srpskog učenog društva. Tada je prvi put ta građa arhivistički obrađena.
Srpska kraljevska akademija je celokupnu građu podelila u dve zbirke:
1. stara zbirka – koja ima 263 rukopisne i štampane knjige pre XIX veka; taj fond se
sada nalazi u biblioteci
2. istorijska zbirka – koja sadrži 1397 dokumenata; iz nje je nastao arhiv

30
 Zakonski je arhiv Srpske kraljevske akademije nastao 1899. godine, kada je donet Zakon o
Srpskoj kraljevskoj akademiji i u njenu se arhiv pominje kao javna ustanova. Akademija je bila
smeštena u Brankovoj 15, a 1952. godine dobija novu zgradu i tada arhiv počinje da radi po svim
arhivističkim principima. Predsedništvo Srpske akademije nauka i umetnosti donelo je 1956.
godine Pravilnik o radu arhiva.
Arhiv SANU podeljen je na dva dela
1. arhiv same ustanove – SANU ne šalje svoja dokumenta u Arhiv Srbije, već ih čuva
u Arhivu SANU. Ovde se nalaze svi tekući fondovi koji proističu iz rada SANU. To
su:
- fondovi same Akademije (fond Društva srpske slovesnosti, fond Srpskog učenog
društva, fond Srpske kraljevske akademije i fond Srpske akademije nauka i
umetnosti)
- fondovi zapisnika sa skupšine, odbora itd.
- fondovi dosijea preminulih članova Akademije

2. fondovi koji ovaj arhiv čine specijalizovanim

- zbirka rukopisnih knjiga od XIII do XIX veka koja se čuva u biblioteci, ali
pripada arhivu
- istorijska zbirka – koja sadrži oko 50.000 dokumenata, to so isprave, povelje iz
srednjeg veka, raznorazni prepisi, memoari, sećanja, beleške, rukopisi
književnih dela, foto-albumi, notni zapisi; lični i porodični fondovi se takođe
čuvaju u istorijskoj zbirci, npr. deo ličnog fonda Nikole Pašića, lični fond Vuka
Kradžića, Jovana Cvijića, Pavla Popovića, Aleksandra Belića, Danila Kiša
- etnografska zbirka - rukopisne zbirke etnografske građe, narodne pesme, tu se
npr. nalazi lični fond akademika Veselina Čajkanovića)
- orijentalna zbirka - to je najvažnija orijentalna zbirka u Evropi, ima 262
rukopisne knjige i dokumenta na turskom i arapskom jeziku, od XV do XX veka
- zbirka medalja
Akademija nauka ima odeljenje i u Sremskim Karlovcima.

Rukopisno odeljenje Matice srpske

Matica srpska je najdugovečnija ustanova u Evropi. Osnovana je 1826. godine u Pešti, a
jedan od osnivača bio je i Jovan Sterija Popović.
Rukopisno odeljenje Matice srpske bilo je u sklopu Matice srpske od 1826. do 1847.
godine. Onda se shvatila potreba da ga treba izdvojiti od Matice, tako da je od 1847. do 1945.
godine postojala Srbsko-narodna zbirka, ali to još uvek nije bilo Rukopisno odeljenje.
Od 1945. do 1961. godine formiran je poseban Odsek za građu i rukopise pri biblioteci
Matice srpske. Tek od 1961. godine postoji arhiv, tj. Rukopisno odeljenje Matice srpske, tek tada
se on odvojio od biblioteke i postao samostalan. To je arhiv iako nema reč arhiv u svom nazivu.
U ovom arhivu se nalazi fond Matice srpske (od 1826. godine do danas), koja svoju građu
ostavlja u svom arhivu, a ne daje je pokrajinskom arhivu u Novom Sadu. Arhiv u Novom Sadu
radi restauraciju i konzervaciju građe.
Rukopisno odeljenje Matice srpske sadrži:

31
 - fond Matice srpske – koji je obrađen do 1945. godine, i do tada ima 130.000
dokumenata i 158 knjiga zapisnika
- zbirka pisama – to je najvažnija zbirka, za sada je obrađeno oko 60.000 pisama,
a još 3x više ih ima koja još uvek nisu obrađena. Najstariji dokument je jedno
pismo iz 1669. godine. Tu se između ostalog nalazi prepiska Janka
Veselinovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Stojana Novakovića, Isidore Sekulić,
Vuka Karadžića, Miloša Crnjanskog, Alekse Šantića, Ive Andrića, Tome Vučića
Perišića... U ovoj zbirci se ne nalazi zvanična prepiska ovih ličnosti, već su tu
samo njihova lična pisma koja su dospela u arhiv. Zvanična pisma se nalaze u
fondu Matice srpske.
- zbirka rukopisa – najvažniji u ovoj zbirci su rukopisi kniga, od kojih su neke
objavljene a neke nisu, ima oko 20.000 originala i 2.000 kopija iz inostranih
arhiva. Ovde se nalaze dela Jovana Dučića, Alekse Šantića, Sime Matavulja,
Miloša Crnjanskog... 80% građe iz ove zbirke čine rukopisi književnih dela, ali
ima i ugovora, molbi, žalbi, testamenti...
- zbirka fotografija – ima oko 18.000 najrazličitijih fotografija. U ovoj zbirci
postoji i podzbirka koju čini oko 2.000 fotografija srpskih pisaca.

Dubrovački arhiv
Dubrovački arhiv je drugi najstariji živi arhiv u svetu, posle Vatikanskog. Takođe, posle
Vatikanskog arhiva, to je drugi arhiv u svetu po godišnjoj posećenosti. Od njega su veći jedino
Vatikanski arhiv, Nacionalni arhiv Francuske i možda Nacionalni arhiv Nemačke (za ovaj treći se
ne zna tačno da li je veći).
Za nas je značajan zato što se u njemu nalazi veliki broj srpskih srednjovekovnih
dokumenata.
U Dubrovniku se čuvalo svaki, pa i najmanji dokument, npr. svako je morao, kada dobije
pismo i pročita ga, da ga preda arhivu. Beležilo se sve što su građani radili. Zato je broj
dokumenata u arhivu danas dostigao brojku od skoro milijardu. Od samog početka postojala je
svest da se sva dokumenta moraju čuvati na jednom mestu i ona su se obrađivala po određenim
principima, ta je građa veoma lepo sređena.

Kotorski arhiv

U njemu postoje dokumenta iz XIV veka, a sam arhiv formiran je tek u XIX veku. U njemu
se nalaze srpska dokumenta iz srednjeg veka.

32
 Zaštita registraturskog materijala i arhivske građe van arhiva

Šta je registraturski materijal?

Registraturski materijal je su sva dokumenta koja nastaju radom neke institucije. Samo deo
toga, ali veći deo, izdvaja se i postaje arhivska građa. Registraturski materijal je sa jedne strane
operativna dokumentacija, a sa druge strane izvor arhivske građe.
Pošto se nikada ne zna šta će biti arhivska građa, tj. šta će biti vredno, arhiv po zakonu ima
pravo uvida i nadelžnosti nad registraturskim materijalom sve dok se iz njega ne odvoji arhivska
građa. Ništa ne sme biti uništeno dok nadležni arhiv ne da dozvolu za to.
Tvorci građe imaju obavezu u toku i posle rada sa dokumentima, koja je propisana i
zakonom: „Tvorac građe je obavezan da uz pomoć nadležnog arhiva čuva o štiti građu od njenog
nastanka do predaje nadležnom arhivu.“
Obaveze tvorca građe proističu iz kancelarijskog poslovanja i glavna njegova obaveza je da
vodi arhivsku knjigu i to u dva primerka. Arhivska knjiga je evidencija celokupnog
registraturskog materijala. Tvorac građe dužan je da svake godine preda jedan primerak arhivske
knjige nadležnom arhivu. Arhiv tako ima globalnu predstavu o registraturskom materijalu i pre
dolaska građe u arhiv, pa otprilike može da pretpostavi šta će od toga postati arhivska građa.
U arhivskoj knjizi mora da stoji:
1. količina registraturskog materijala – broj dokumenata i dužina u metrima
2. vrsta registraturskog materijala – npr. da li je diploma, upisnica, zapisnik...
3. vreme nastanka svakog dokumenta
4. očuvanost – u kakvom je stanju građa
5. smeštaj – gde je smeštene građa

Pored arhivske knjige tvorac mora da datira svaki dokument, mora da formira predmet i
mora da izrađuje delovodni protokol u kome uvek mora da se napiše o čemu se radi.

Arhivistika 12.predavanje

Obaveza arhiva je da vodi računa i da utiče na čuvanje i smeštaj građe u registraturi.

Arhiv ima odlučujuću ulogu pri izlučivanju bezvrednog materijala. Moderni arhivi imaju
nadležnost tako da niko osim njih, bez dozvole ne može da izvadi ni papirić.
Arhiv formira arhivsku građu već u registraturi. On može odmah da da dozvolu da sami tvorci
izlučuju materijal koji nema svojstvo arhivske građe. Ono što nema operativni značaj, kao na
primer poslovne beleške, može biti izlučeno. Obaveza tvorca građe pored arhivske knjige je da
obavesti arhiv o svim promenama u registraturi. Obaveza tvorca je da vodi računa o predaji građe
u arhiv. Građa koja se sredi za arhiv ostaje kod tvorca građe najduže 30 godina i ne sme ništa da
se doda ili izuzme kada se tako pripremi. Ta građa nije nedodirljiva kada se pripremi za arhiv,
ona može da se koristi, vali pre toga moraju da se donesu tri akta kako bi se zaštitila sama građa
(tvorci se ponašaju kao arhiv). Ova akta se donose na nivou ustanove, jer građa može biti različita
od ustanove do ustanove.
Ta akta su:

33
1. Propisi o evidentiranju, čuvanju i klasifikaciji građe
2. Propisi o korišćenju dokumenata
3. Lista kategorija sa rokovima čuvanja.
Lista kategorija se odnosi na ceo registraturski materijal. Važna je kao i arhivska knjiga 5, s tim
što lista kategorija predstavlja prvi korak u određivanju bezvrednog arhivskog materijala i
odabiru arhivske građe. Lista kategorija se pravi tek kada je arhivski materijal sređen. Ona sadrži
istorijat tvorca registratora materijala6 i to sa što detaljnijim promenama. Dostavlja se nadležnom
arhivu koji može da uzvrati primedbama i u tom slučaju ne postoji pravo žalbe na primedbu, već
se ona mora poštovati.
Kada istekne rok čuvanja materijala (rok može biti različit, duži – do 30 godina, srednji-od 3 do 5
godina i krači – do 6 meseci) izdvoji se bezvredni materijal i ono što ostane dobija svojstvo
arhivske građe.
Postoji posebna procedura sa poverljivim dokumentima kao što su poslovne tajne preduzeća
(recept Coca Cola-e).
Obaveze arhiva i tvorca građe se prepliću, što i jeste poenta. Obaveze arhiva su da vodi četiri
evidencije o svim registraturama u državi (sve firme, preduzeća, sve),zaštita registraturskog
materijala i odabir arhivskog materijal.
Prema tome, arhiv na osnovu liste kategorija vodi četiri evidencije7:
1. Registar (katalog) aktivnih registratura :
- redni broj upisa u registraturu
- datum upisa (od tog datuma počinje da se stvara registarski materijal)
- naziv registrature
- adresa
- oznaka registrature
Ovde se pišu sve promene naziva, a fond se uvek vodi po poslednjoj promeni. Naziv registrature
mora da odražava sve promene.

2. Kartoteka registrature - daje prvi opis materijala.

Na prvoj strani se ponavlja sve sa registra aktivne registrature i piše se šifra delatnosti.
Na drugoj strani se pišu važni podaci o tome koliko arhiv kontroliše tu registraturu.
- datum izvršenog stručnog nadzora (kada je došao neko iz arhiva)
- datum preuzimanja arhivske knjige
- datum izlučivanja bezvrednog materijala (može da nema bezvrednog materijala)
- datum preuzimanja arhivske građe
- period iz kog je registraturski materijal
- približna dužina u metrima ukupnog registraturskog materijala
- približna dužina u metrima izlučenog materijala
Sve ovo vode i arhiv i tvorac građe i sve mora da se poklopi.
Tak na osnovu ovoga vodi se dosije registratura za svaku registraturu posebno.

3.Dosije registratura

5
Arhivska knjiga služi da arhiv ima evidenciju
6
Svaki fond izrađuje istorijat tvorca fonda, pa tako i u ovom slučaju lista kategorija sadrži istorijat tvorca
registratora.
7
Svi arhivi na uniforman način moraju da vode evidenciju

34
 - istorijat tvorca građe (prepiše se iz liste kategorija;može se dodati neka nova
informacija)
- organizaciona struktura tvorca građe (važno je zato što se strukture menjaju)
- arhivske knjige (pridodaju se sve arhivske knjige registrature,svake godine po
jedna)
- zapisnici o reviziji registraturskog materijala (svaki put kada dođe službenik iz
arhiva on pravi zapisnik; obično na 5 godina)
- zapisnici o izlučivanju bezvrednog materijala (kada je dokument nastao, po kom
osnovu se izlučuje)
- zapisnik o preuzimanju arhivske građe (od strane nadležnog arhiva) – obično je
kraći od prethodnih, doda se možda nešto što nadležni potpiše i to je to.
- prepiska registrature sa arhivom – potvrda registrature da nije greška

4.Registar registratura čiji je rad prestao (pasivna)

Dodaće se pored onih navedenih kod registra aktivnih registratura sledeće:
- datum prestanka rada registrature
- osnova prestanka rada registrature

Registraturski materijal je do trenutka izlučivanja bezvrednog materijala, a ono što ostane postaje
arhivska građa.

35