UTICAJ INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA NA SRPSKI JEZIK

Mr Vlado Đukanović

Već u naslovu ovoga teksta mogli smo se poigrati sa jednim

uočljivim uticajem informacionih tehnologija na srpski jezik. Uz
malo nepažnje, naslov je mogao glasiti i ovako: IT uticaj na srpski
jezik . No, vratićemo se ovom problemu kasnije.

Više nema sumnje da informacione tehnologije menjaju svet. Više

nema sumnje da promenjeni svet traži promenjeni jezik. I promene u
jeziku se dešavaju, bar što se srpskog jezika tiče, onako kako su se
dešavale vekovima pre no što su na istorijsku scenu stigle
informacione tehnologije - bez ikakve kontrole. Postoji, međutim, jedna bitna razlika. Jezičke
promene nekada su bile razvučene kroz vreme, trajale su decenijama i vekovima.
Informacione tehnologije su, u određenom smislu, ubrzale vreme i nagomilane, a nefiltrirane
promene učinile dostupnim neuporedivo većem broju ljudi nego što je to ikada u istoriji bio
slučaj. I mada ovakva konstatacija može zazvučati katastrofično, jezik funkcioniše, istina po
principu samoodržanja, ali funkcioniše. Najopštija dijagnoza trenutnog stanja glasila bi:
promenio se kvalitet komunikacije, povećao se kvantitet komunikacije.

I eto prvog razloga za radost: informacione tehnologije značajno su proširile mogućnosti

globalne komunikacije. Svet, druge kulture i drugi jezici nikada nam u istoriji nisu bili
dostupniji, bliži, i tekstualno, i audielno, i vizuelno. Što su nam bliži i dostupniji, to postoji
veća mogućnost da utiču na nas.

Otuda sledi i prvi razlog za zabrinutost: uticaj informacionih tehnologija na jezik otkriva nam
se, možda najuočljivije, u oblasti leksike, tačnije kroz novu terminologiju koja ih prati. Opšte
je mesto da razvoj materijalne kulture mora pratiti odgovarajući razvoj jezika, drugim rečima,
kada neko izmisli točak i kada on postane široko upotrebljavan proizvod, (najčešće) mora
postojati i reč za njega. Pojedini narodi u pojedinim periodima imaju globalni uticaj na
materijalnu kulturu i tako stvari stoje otkad je sveta i veka. A globalni uticaj na materijalnu
kulturu nužno se odražava i u jeziku. Neki jezici su u velikoj meri leksički emitenti, drugi su
u manjoj ili većoj meri leksički recipijenti. Ovako je bilo u prošlosti, ovako je u sadašnjosti,
ovako će, slutim, biti i u bliskoj budućnosti. Problem je što neki ljudi (ne samo u Srbiji,
naprotiv, širom sveta, i ne samo danas) ovakvo stanje stvari vide kao problem, što se osećaju
jezički depriviranim. Verovatno naslućujete da se radi o stranim rečima (tuđicama).

A suština je prilično jednostavna. O njoj je davne 1856. godine pisao jedan od prvih srpskih
filologa, Jovan Bošković: "U svakom jeziku ima tuđih reči. One dođoše i dolaze u jezik na
različne načine, a ponajviše susednim ili međunarodnim saobraćajem; osim toga
hrišćanstvom, grčkom i latinskom učenošću, državnom nadmoćnošću ili kulturnom
pretežnošću drugoga naroda. I naš jezik primio je u se mnoge tuđe reči: u svezi sa predanjem
crkve i škole, po srodstvu, pod moranje, što su krasne i udesne, ali više puta i za to, što ljudi
leni behu [1] da u svom narodu nađu zgodan izraz za nešto, ili da nekoj za njih novoj stvari
nadenu ime."
Sociolingvistička suština problema je, dakle, nekima bila jasna još pre 150 godina. A mi se
vraćamo u naše vreme u kome je previše onih što brinu za sudbinu svog jezika pod najezdom
tuđica.

Nema sumnje da danas međunarodnom komunikacijom u praktično svim oblastima života

dominira engleski jezik. [2] Naša tema su informacione tehnologije i mislim da neće biti
prejaka reč ako se kaže da u toj oblasti engleski jezik dominira apsolutno. Možda ta apsolutna
dominacija engleskog jezika u oblasti informacionih tehnologija ne bi ni zasluživala toliku
pažnju da su se informacione tehnologije zadržale u okvirima uske grupe posvećenih
stručnjaka, recimo onako kao što kvantna fizika i njena terminologija još uvek ostaju usko
stručna pojava. Ne, informacione tehnologije su se infiltrirale u svakodnevni život običnog
čoveka (ne baš u svakom delu svetu istom brzinom i u istoj meri, ali to je samo pitanja
vremena), i to ne na površinskom terminološkom nivou koji bi od vas zahtevao da znate šta je
Internet, hardver, softver, program . nego mnogo dublje, na nivou nužne pismenosti.

Rekoh na početku da možda najuočljiviji uticaj informacionih tehnologija na jezik predstavlja

nova terminologija koja ih prati. Dodajem: juče terminologija, danas opšta leksika. Evo
jednog zgodnog primera.

Kompjuter odavno nije nova stvar. Kompjuter toliko nije nova stvar da se u srpskom jeziku
našla i reč za njega - računar . I ta reč sasvim lepo funkcioniše, iako je pre tridesetak godina
bilo ljudi koji su objašnjavali kako to nije "dobra" reč jer kompjuter ništa ne "računa". No,
bilo kako bilo, obe su reči preživele u srpskom i obe žive u svakodnevnoj, opštoj upotrebi. U
početku behu računari silne i voluminozne mašine, a onda su se lagano smanjivali. Tako su
neki kompjuteri postali dovoljno mali da mogu stati na radni sto, pa su se na engleskom zvali
desktop computers . Neki su postali i manji, pa su mogli stati u krilo ; takvi su se na
engleskom zvali laptop computers . A neki su se toliko smanjili da staju na dlan; takvi su se
zvali palmtop computers .

Pogledajmo kako stvari funkcionišu u engleskom jeziku. Desktop je gornja površina ( top )
stola ( desk ); izvanredna tvorbena fleksibilnost engleskog jezika omogućava poigravanje u
stvaranju novih reči: lap "krilo" + top "gornja površina" = laptop , palm "dlan" + top "gornja
površina" = palmtop . I dok su računari bili najčešće desktop computers , u srpskom jeziku
nije bilo leksičkih problema. Sasvim su nam bila dovoljna dva sinonima za jednu stvar -
računar/kompjuter . Ali sa onim što se na engleskom zvalo laptop computers i palmtop
computers pojavili su se problemi - da li to na srpskom treba zvati "laptop" ili "leptop",
"pamtop" ili "palmtop", da li treba pisati "lap-top" ili "lep-top" itd. [3] A zašto im ne bismo
dali srpske nazive? Tako ja nisam bio lenj pa sam u trenutku inspiracije smislio čak tri reči,
nastolnik, nakrilnik i nadlanik , koje se sasvim lako dovode u vezu sa odgovarajućim
engleskim rečima. Ovaj svoj leksički eksperiment izložio sam pred omanjim skupom
informatičara, a u kontekstu razgovora o problemima prevođenja kompjuterske terminologije.

Zanimaju li vas reakcije prisutnih informatičara, koji su prethodno listom bili za to da sve
treba prevesti na srpski jezik? Bez izuzetka su glasile ovako: "Ma, daj, to je hrvatski!" Ili: "Pa
to je novogovor!" Čekajte da raspravimo. Šta ovde nije srpski? Jesu li reči sto, dlan i krilo
srpske? Jesu. Je li sufiks -ik, odnosno -nik srpski - spomenik, zakonik, vlasnik, čajnik,
uvodnik, zvučnik itd. Jeste. Jesu li sve tri reči napravljene po tvorbenim pravilima srpskog
jezika? Jesu. Sve je, dakle, srpsko, samo izgleda opći dojam nije srpski. Ukratko, eto dokaza
da je alhemija ozbiljna nauka: od tri srpska jezička sastojka smućkate reč koja zvuči -
hrvatski!?
No, šalu na stranu, ovaj primer vrlo ozbiljno ilustruje jedan od važnih problema srpskog
jezika - naš jezik je tvorbeno veoma nefleksibilan. Mi, zapravo, imamo dovoljno prefiksa i
sufiksa, ali postoji nešto u našem jezičkom kodu što nas sprečava da ih koristimo u iole
ozbiljnijoj meri. Izgleda da je naš jezički kod ozbiljno narušen još krajem 19. i početkom 20.
veka. Srpski lingvisti se uljuljkuju u spoznaji da naš jezik nudi dovoljno jezičkih elemenata
za tvorbu, ali još uvek niko nije postavio pitanje zašto te tvorbene elemente praktično više
uopšte ne koristimo za stvaranje novih reči, nego mnogo radije posežemo za stranim rečima,
prilagođavajući ih (manje ili više) svom jeziku.

Deo odgovora verovatno leži i u tempu razvoja koji donose informacione tehnologije, a koji
daleko prevazilazi mogućnosti bilo kog jezika da apsorbuje taj razvoj i stvori lokalnu leksiku;
poseban problem predstavlja fluktuacija i kratak period raspada nove terminologije - reči sve
češće žive tek po nekoliko godina i menjaju se s novim tehnologijama.

Treba vam dokaz? Dokaz: laptop/leptop . Dok smo se mi dogovarali da li ćemo tu spravu na
srpskom zvati i pisati laptop, lap-top, leptop ili lep-top , ona je izašla iz upotrebe. Došlo je
vreme notebook računara. Znate li kako se to kaže srpski?

Ako ne znate, nemojte brinuti, jer uvek ima razloga za radost. Drugi razlog za radost mogao
bi predstavljati aktuelni svetski trend lokalizacije softvera na mnoge jezike. Tržišna logika
navela je velike softverske kompanije, a najpre najveću, da svom snagom krenu putem
jezičke podrške i za druge jezike osim engleskog. Ova pogodnost korišćenja softvera na
maternjem jeziku najpre je došla do većih svetskih jezika, ali poslednjih godina stiže i do
manjih. Tako u ovom trenutku Majkrosoft lokalizuje svoje proizvode na četrdesetak jezika, a
u planira se lokalizacija na još tridesetak jezika. Ako operativni sistem Windows i programski
paket Office 2003 na srpskom jeziku još uvek nisu stigli do vas, otvorite stranicu google.com
i pogledajte spisak jezika koje Google podržava. Pronađite srpski jezik, podesite ovaj
pretraživač, izaberite ćirilicu ili latinicu i uživajte pretražujući mrežu svih mreža na svom
jeziku i pismu, ma koje od dva naša pisma smatrate svojim. Interes velikih kompanija je
sasvim jasan, to je materijalni interes da svoje proizvode prodaju što većem broju korisnika
na što većem broju jezika. Ovaj materijalni interes imaju i mnoge manje kompanije, a biće ih
sve više. S druge strane, manji i mali jezici za sada dobijaju uglavnom nematerijalnu
satisfakciju. Oni lagano, ali sigurno ulaze u svet savremenih informacionih tehnologija, još
uvek sa korak-dva zakašnjenja, ali i to je mnogo više nego pre desetak godina, kada se
informacionim tehnologijama pristupalo isključivo na engleskim jeziku.

Sve ovo zvučalo bi sjajno, kada ne bilo drugog razloga za zabrinutost . Naime, u procesu
istovremene lokalizacije na više jezika posao se optimizuje uz korišćenje savremene
tehnologije koja počiva na tzv. translacionim (prevodilačkim) memorijama, tj. bazama
podataka koje sadrže ogromne količine prevodnih parova. Na primer, programski paket
Office 2003 sadrži oko 1.500.000 reči na engleskom jeziku. Pomnožite to sa 40 ili 70 jezika,
dodajte 10-15% (koliko su prevodi u proseku obimniji od originala) i dobićete blagu
predstavu o obimu takvog prevodilačkog posla. A to je tek jedan paket programa jedne
kompanije. U narednih nekoliko godina najveće kompanije, poput Majkrosofta, imaće u
prevodilačkim memorijama milijarde reči na desetinama jezika, ako ih već i nemaju.

Šta je tu problem, može se upitati neko. Problem je to što nema ko da pregleda sve te
milijarde reči na desetinama jezika. Jezički se filtrira tek manji deo tog ogromnog jezičkog
materijala, dok najveći deo ide u prevodilačke memorije potpuno bez kontrole. Suštinski,
ideja koja stoji u osnovi ogromnih prevodilačkih memorija vodi ka ekstremno tipiziranom
jeziku i sa ovim problemom susrešće se vrlo brzo svi jezici, bez izuzetka, jer prevodilačke
memorije očigledno predstavljaju prelaznu fazu (fazu "brutalne sile") u razvoju prevođenja
od klasičnog ljudskog prevođenja ka mašinskom prevođenju. Ako imate malo vremena,
probajte da zamislite kuda sve ovo vodi.

A kada se vratite sa tog putovanja u budućnost, susretnite se sa trećim razlogom za radost .

Razvoj informacionih tehnologija uslovio je razvoj nekih po jezik izuzetno blagotvornih
jezičkih alatki. Na prvom mestu, i hronološki i praktično, stoje elektronski rečnici, bilo kao
aplikacije koje se kupuju na CD -u bilo kao vrsta usluge koja je dostupna preko Interneta.
Odmah za njima dolazi ono što postoji i za srpski jezik, ali za sada bez dobrog srpskog naziva
- spelling checker . Neki vole da kažu "kontrolor pravopisa", neki vole da kažu "provera
pravopisa", ali u oba slučaja reč "pravopis" ne odražava ono što taj programčić u srpskom
jeziku zapravo radi. A on ispravlja gršeke u kcanju (ovo su namerne greške, tek da se ilustruje
gde srpski spelling checker ima šta da uradi). Onim što se kod nas obično podrazumeva pod
pojmom "pravopis" bavi se programčić koji se na engleskom zove grammar checker , ali on
za srpski jezik još uvek ne postoji, a nema ga ni na vidiku, jer ga je teško napraviti bez dobrih
i savremenih klasičnih jezičkih priručnika u kojima se jezik opisuje i propisuje.

No, dobro, programčić za ispravljanje grešaka u kucanju sada imamo. Da li ga i koristimo?

Ne, prvo zato što najveći broj ljudi i ne zna da on postoji, drugo zato što je srpska verzija
programa u kome se on nalazi za naše prilike objektivno skupa. Ali ja se plašim da je u
pitanju nešto treće, a to je treći razlog za zabrinutost . Naime, i kada bi svi koji koriste
računar imali taj programčić, ne bi ga svi koristili. Testirajte sebe i svoje prijatelje. Ako ovo
čitate, znači da koristite Internet. Ako koristite Internet, velika je verovatnoća da
svakodnevno koristite i e-poštu. Otvorite svoje prijemno poštansko sanduče i pregledajte e-
poruke u njemu. Koliko ih je napisano ćirilicom? Dobro, dobro, vama je primarno pismo
latinica. Koliko ste poruka primili bez tzv. naših slova ( š, č, ć, đ, ž )? Koliko ste takvih
poruka poslali? Koliko rečenica u tim porukama nema znakove interpunkcije, koliko je reči
napisano malim početnim slovom, a trebalo bi da bude napisano velikim početnim slovom?
Koliko je reči napisano spojeno, a trebalo bi ih pisati rastavljeno? Svi su skloni da ovu pojavu
objasne brzinom, brzinom kojom se živi, brzinom kojom treba odgovoriti na desetine poruka
dnevno. To se katkada i može prihvatiti kao razlog, ali je mnogo, mnogo češće u pitanju
nedopustiva opuštenost. Ta masovna opuštenost u pisanju već je počela da nam se vraća kao
bumerang i polako podriva opšti nivo pismenosti populacije pretvarajući, sve očiglednije,
pismenost u pseudopismenost (ili grublje rečeno - u polupismenost). E-pošta i SMS poruke
već sada su, u generacijama koje dolaze, najrašireniji oblik individualne pisane komunikacije
na srpskom jeziku. Ako se nastavi trend ovaj opuštenosti u pisanju, nikakav pomoćni jezički
softver neće moći da popravi stanje stvari. Ili će se jezik, po već spomenutom principu
samoodržanja, prosto prilagoditi takvom stanju stvari?

I da ne zaboravim ono što sam spomenuo na početku: IT uticaj na srpski jezik . Ako ne vidite
ništa loše u ovoj varijanti naslova, eto još jednog razloga za zabrinutost: informacione
tehnologije donele su stravičnu količinu akronima u naš jezik. To i ne bi bio problem kada
bismo mi znali šta ćemo sa njima, da li treba da ih preslovljavamo ili da ih ostavljamo u
originalu (ako pišemo ćirilicom), da li treba da ih dekliniramo ili ne, kako da ih čitamo.
Pretpostavimo da naslov ovoga teksta zaista sadrži akronim IT. Da li bi trebalo da piše Uticaj
IT na srpski jezik , ili možda Uticaj IT-a na srpski jezik , ili možda ipak IT uticaj na srpski
jezik , čisto da izbegnemo deklinaciju akronima. I kako se uopšte na srpskom čita akronim IT:
/aj-ti/ ili /i-t/ ? Probajte negde da nađete odgovor ili da uhvatite neki sistem. Plašim se da vam
tu ni ET ne može pomoći.
[1] Obratite posebnu pažnju na ovo Boškovićevo objašnjenje koje u suštini spada u domen
socijalne psihologije. Naš večiti problem - duhovna lenjost.

[2] Mada je i ovakva tvrdnja u velikoj meri sporna. Naime, sve je teže govoriti o engleskom
jeziku kao jednom entitetu. Možda bi bilo tačnije govoriti o engleskim jezicima, i to ne samo
u tradicionalnom smislu (britanski, američki, kanadski, australijski itd. engleski), nego i u
smislu onih brojnih transnacionalnih inkarnacija engleskog jezika, pa i metanacionalnih
inkarnacija koje nastaju u velikim grupama govornika čiji je maternji jezik neki drugi (npr.
velika grupacija maternjih govornika španskom koja u SAD koristi engleski jezik, ili takve
grupe maternjih govornika kineskog itd.).

[3] Ako ste pomislili da se problem može rešiti terminom "prenosni računar", prevarili ste se,
jer i tu postoji dvojstvo; naime, neki ljudi misle da bi jezički bilo ispravnije reći "prenosivi
računar". Obaška što se praktično i desktop i laptop i palmtop računari mogu prenositi. O
problemima s množinom da i ne govorim: laptopi ili laptopovi itd