Aleksandar Sergejevič Puškin
EVGENIJE ONJEGIN
Prožet taštinom imao je pored toga i
onu naročitu oholost koja čini da se sa
podjednakom ravnodušnošću priznaju
dobri kao i rđavi postupci, što je
posledica izvesnog osećanja nadmoćnosti,
možda samo zamišljene.
Iz privatnog pisma
Ja svet ne želim da zabavim;
Rad sam da se dojmim tvojih želja
Dostojniji bih dar da stavim
Hteo u ruke prijatelja,
Dostojniji te duše krasne,
Pune dubine i čistote
I poezije žive, jasne,
I prirodnosti i lepote;
No šta ću - bar ko zvuke strasne
Primi šarene glave ove:
Smešne i tužne male scene,
Prostodušne i uzvišene,
Nemarne igre, žive snove,
Plodove ćaska, rada vrednog,
Iz mladosti i zrelih dana,
Otkrića hladnog uma jednog
I dnevnik srca punog rana.
PRVA GLAVA
Da doživi hita, da oseti žuri.
K. Vjazemski
I Ispoljiti je kod nas lako.
"Moj časni stric je uzor pravi
Otkad je sasvim zanemogo
I misli sad u staroj glavi:
Svi treba da ga štuju mnogo.
Nek drugom to za primer služi,
Al', bože, kako to dotuži
Kraj bolesnika stalno biti,
Ni dan ni noć ne odlaziti;
Kakvo je to pritvorstvo ružno
Davati lek sa setnim licem,
Ćaskati s polumrtvim stricem
I popravljati jastuk tužno, -
Misleći pri tom, al' za sebe:
Kad će već doći vrag po tebe!"
II
Sa mislima su tim daleko
Nosila kola moga junaka,
Po volji Zevsa što je steko
Nasleđa svojih svih rođaka.
O, prijatelji mog Ruslana!
S junakom mojega romana
Bez predgovora, odmah sada,
Upoznaću vas ko što spada:
Moj Onjegin svoj život poče
Kraj Neve; kraj te reke iste
Gde možda i vi rođeni ste,
Il' blistali ste, čitaoče.
Onuda nekad šetah i ja,
Al' meni sever slabo prija.
III
Služeći za čast i za ime,
Njegov se otac u dug spleo;
Tri bala davo svake zime
I straćio imetak ceo.
Junaka mog je sreća htela:
Madame je prvo nad njim bdela,
Monsieur je zatim sa njim bio,
A dečak beše živ, no mio.
Monsieur l' Abbe', ko Francuz pravi,
Siroto dete da ne muči,
U šali poče da ga uči;
Moralom ne hte da ga gnjavi;
Nestašluke bi pretnjom stišo,
I s njim u park, u šetnju, išo.
IV
Kad Evgeniju mladost stiže,
To doba slatke sete naše,
Od učenja on ruke diže,
A starog monsieur oteraše.
Moj Onjegin je na slobodi!
Već ošišan po novoj modi,
Odeven kao dandy šeta,
Pojavio se usred sveta.
U francuskom je on pun znanja:
Govori, piše podjednako;
Mazurku igra vrlo lako
I sasvim prirodno se klanja;
Šta ćete više? Svet se slaže:
Drag je i umom raspolaže.
V
Svi učili smo više, manje;
Ponešto zna od svega svako,
Te učenost i vaspitanje
Junak je moj, po sudu mnogih
(Sudija odlučnih i strogih),
Pun znanja bio, al' po modi.
Nasledio je dar da vodi
Neusiljene razgovore
O ovoj ili onoj stvari,
Da ćuti kao stručnjak stari
Ličnosti važne kad prozbore,
I žarom hitrih epigrama
Da budi osmehe kod dama.
VI
Sad latinski u modi nije,
Na znanje ću vam ipak dati;
Znao je dosta Evgenije
Da može epigraf da shvati,
Da Juvenala uz reč splete,
Da na kraj pisma vale mete,
I pamtio je ko đak vredan
Iz Eneide distih jedan.
Nikad mu nije došla volja
Kroz hronološki prah da rije
Po stolećima istorije,
Al' anegdota svaka bolja
Od Romula do naših dana
U svest mu osta urezana.
VII
On nije imo strast za zvuke
Da celog veka rime kuje,
I nije znao kraj sve muke
Trohej i jamb da razlikuje.
Mesto Homera, Teokrita,
Poručio je Adam Smita.
I ekonomist posto potom,
A sudio je vešto o tom
Šta zemlju spasava od bede,
I zašto može i bez zlata,
Zemaljska blaga kad su data,
Bogatstvo da joj obezbede.
Al' otac sve to nije znao,
I svu je zemlju za dug dao.
VIII
Sve šta je znao Evgenije
Ne mogu reći kraj sve volje;
Al' ono što je ko genije
Od svih veština znao bolje,
Ono u čemu mu je mladost
Našla i brigu, a i radost,
I ono na šta trošio je
Lenjosti pune dane svoje, -
Beše veština nežne strasti,
Koju je Nazon opevao,
Zbog čega je ko patnik pao
I blistav, buran vek pun časti
Završio van Italije
U gluhoj stepi Moldavije.
IX
..................
..................
..................
X Al' pada mrak. U sanke seda.
Znao je nevešt da se tvori,
Da ljubomoran, mračan biva,
Da razuveri, nagovori,
Da tuguje, da nadu skriva,
Da bude ohol i poslušan,
Pun pažnje, ili ravnodušan.
Kako je bio rečit sjajno,
A kako ćutljiv osećajno
I nehajan u pismu strasnom;
Znao je dušu da unese
U ono čime obuzme se,
I mogla je u oku jasnom
Stidljivost, drskost, nežnost čista,
I suza poslušna da blista.
XI
I nov je znao da se pravi,
Naivnost šalom da očara,
I laskanjima da zabavi,
I očajanjem strah da stvara;
Da razumom i strašću ruši
Ustezanja u mladoj duši,
Da čeka slabost, ako treba,
Da nehotičnu nežnost vreba,
Da ljubav prati, da je budi,
Da prvi odziv srca pozna,
Da osećanja tuđa dozna,
Sastanak tajni da iznudi,
Pa posle mirno i udvoje
Njoj lekcije da daje svoje.
XII
Kako je rano mlad i smeo
Zanosio kokete strasne,
A uništenje kad bi hteo
Za suparnike svoje časne,
Kako je spremo reči jetke,
Klevete, zamke ili spletke!
No supruzi su (ma šta krili)
S njim prijatelji uvek bili:
Ugađo mu je muž naduven
Đak Foblasov i prepredenjak,
Sumnjičav starac, sed poštenjak,
I rogonja i gord i čuven,
Sav zadovoljan svačim redom:
Sam sobom, ženom i obedom.
XIII. XIV
..................
..................
XV
U krevetu je još i drema,
A već mu nose poštu novu.
Pa šta je? Poziv. On se sprema:
Tri kuće ga večeras zovu;
Na bal, na dečije poselo...
Pa gde će biti veče celo?
I koga će pre svih obići?
Svejedno, on će svuda stići.
A dotle u svom bolivaru
I prepodnevnoj toaleti
Izveze se u grad i leti
Po prostranome bulevaru
Sve dok na satu ne odzvoni
Na ručak poziv monotoni.
XVI
"Hej, s puta! S puta! " - već se začu.
Zasrebrilo se inje leda
Na dabrovome ogrtaču.
K Talon-u hita (što pre samo!)
S Kaverinom se našo tamo;
Na mlazu vina čep odleta
U tavan pravo, ko kometa;
Pred njim je roast-beef krvav, vreo,
Mladosti raskoš - gljiva zrela,
To najbolje od galskih jela,
Strazburški pirog svež i beo,
Sir limburški čuvena glasa,
I lopta zlatnog ananasa.
XVII
A žeđ i dalje traži čaše
Da zaliju kotlete nove.
Al' časovnik junake naše
Na novi balet, evo, zove.
Zakonodavac binskih ljudi
I nepostojan i pun ćudi
Poklonik čarobnih aktrisa,
Počasni građani kulisa, -
Naš junak polete teatru,
Gde svako tu slobodu ima
Da entrechat sa pljeskom prima,
A da izviždi Kleopatru
I da Moini "bravo" kliče
Da bi se čulo kako viče.
XVIII
Čarobni kute, divno mesto!
Slobode drug, satirik smeo
Fonvizin tu je imo presto,
Knjažnjina tu je uspeh sreo,
A delio je danak suza
I danak burnih aplauza
Naš Ozerov sa Semjonovom.
Katenjin tu je slavom novom
Oživeo Kornejev bljesak,
Šahovski tu je oštroumni
Roj komedija dao šumni,
A Didlo žnjeo slave pljesak.
Tu je, u senci sjajnih sala,
I moja mladost proticala.
XIX
Da čujete moj glas pun tuge,
O, boginje, vas nema više!
Da l' ste još iste, il' vas druge
Smenivši ne nadoknadiše?
Da l' ću još čuti pesme vaše,
I Terpsihore da l' ću naše
Gledati igre uzvišene?
Il' više neće sresti mene
Poznato lice kada uđem,
I s razočaranim lornjetom
Pred nepoznatim, stranim svetom,
Ko hladni gost na piru tuđem,
Počeću nem i sam da zevam
I da o prošlom dobu snevam?
XX
Vri pozorište. Loža bljesak.
Na parter i fotelje pljušti
Sa galerije žustar pljesak
I zavesa u letu šušti.
U vazdušastom sjaju svome,
Gudalu verna čarobnome,
Sva prozračna, u nimfa jatu,
Istomina se sja u zlatu.
Jedna joj noga u krug plovi,
A vrh se druge poda tako...
Najednom skok! I prhnu lako
Ko vetar s usta Eolovi'.
Sada se pogne, sad izvije
I hitrom nogom nogu bije.
XXI
Svi tapšu. Evgenije stiže.
On gazi goste duž fotelja;
Iskosa dvojni dogled diže
U lože novih dama strelja.
Sve galerije njim preleti;
I licima i toaleti
Pronađe odmah silne mane,
Pa muški svet na obe strane
Pozdravi, i u pravcu scene
S dosadom najzad diže pogled,
Al' zevajući skide dogled
I reče: "Treba sve da smene;
Podnosio sam balet dosta,
Al, dosadan i Didlo posta".
XXII
Još zmaj, sirene, vrag i amor
Uzbunjuju taj prizor slavni,
Još snom lakeji blaže zamor
Na bundama uz ulaz glavni,
Još gledaoci trupću, šmrču,
Ućutkuju se, kašlju, hrču,
Još pljeskanje unutra trešti,
Još pozorište sjajno blješti,
Još zebu konji, nogom kuju,
Pod amovima sneg ih praši,
Još pored vatre kočijaši
Dlan o dlan biju, gazde psuju,
A Onjegin već kući juri,
Da se obuče što pre žuri.
XXIII
O, da l' ću dati crtež verni
Odaje gde je čudak učen,
Pitomac mode besprimerni
Obučen, svučen, pa obučen?
Sve što nam otmen London nudi
Za zabavu i modne ćudi,
I što po morskim pučinama
Za mast i drvo šalje k nama,
Sve što Pariza ukus žedni
Na svoju korist proizvodi
Za zabavu, za svet po modi,
Za raskoš i sjaj nepregledni, -
Sve to sad krasi sobu sretnog
Filozofa nepunoletnog.
XXIV
Ćilibar žuti turskih lula,
Porcelan, bronza sto zaprema,
I prava radost nežnih čula -
Brušeni kristal pun parfema;
Češljići, sjajne testerice,
Krive i prave makazice,
Sto vrsta četki: nežne, grube,
Za nokte, kosu i za zube.
Da dodam nešto stihu našem:
Ruso je zgranut bio time
Što nokte čisti Grim pred njime,
Pred rečitim komedijašem .
Tu zaštitnik slobode, ljudi,
Nije u pravu što se čudi.
XXV
Jer čovek može trezven biti
Iako sjajne nokte ima;
Zbog čega dobu prkositi?
Običaj - to je despot svima.
Onjegin beše u odeći
Od Čadajeva pedant veći,
I to što kicoš zovu svuda,
Jer bojao se oštrog suda.
On dnevno pred ogledalima
Provede barem dva-tri sata,
I kad se najzad javi s vrata,
Kao Venera izgled ima,
Kad boginja u maske krene
Pa se u muško preodene.
XXVI
Njegovom sjajnom toaletom
Očarao bih vaše oko,
I mogo bih pred stručnim svetom
Da opišem je na široko.
Moj posô je i to zacelo,
Al' to bi bilo vrlo smelo,
Jer pantalone, frak i bluza
Te reči nema ruska muza,
A vidim, kriv pred vama svima,
(O čemu i sam sudim strogo),
Da mi je roman šaren mnogo:
Toliko stranih reči ima,
Iako sam u vreme staro
Veliki rečnik naš otvaro.
XXVII
Al' sada nije reč o tome;
Bolje na bal da pohitamo.
U ekipažu najmljenome
Naš junak već je pošo tamo.
S karuca, što u nizu dugom
Stoje u redu jedna s drugom,
Fenjeri dvojni sjajem zračnim
Pred palatama blešte mračnim
I na sneg liju duge svoje.
Svetiljki puna, sjajna, čista,
Raskošna zgrada jedna blista;
Po prozorima senke stoje
I klize ko niz tamnih skica
Profili muških, ženskih lica.
XXVIII
Al' evo već i mog junaka;
Ko strela brzo ispeo se
Preko širokih basamaka;
Razmrsio je pramen kose,
I ušo... Već je puna sala,
A muzika je malaksala;
Mazurka sada sve zanima,
Teskobe, vreve svuda ima;
Gardisti zvekću mamuzama,
Proleću ljupkih dama noge
I njinim tragom oči mnoge
Proleću pune sjajnog plama;
Zaglušili su zvuci glasni
Zavidljiv, ženski šapat strasni.
XXIX
U dane žudnji, radovanja,
Bio sam lud za balovima.
Za pisma, ljubav i priznanja,
Da l' igde lepšeg mesta ima?
Supruzi vrli, ja pred vama
Stojim sa svojim uslugama;
Da vam na nešto pažnju skrenem:
Ja hoću da vas opomenem!
Budite majke i vi strože,
Pazite ćerke netremice,
Držite lornjet svoj uz lice,
Jer inače, - sakloni, bože!
Ovako pero zato piše
Što davno već ne grešim više.
XXX
Na zabave sam ja do sada
Života mnogo protraćio.
Da moral zbog njih ne opada,
Ljubitelj njihov još bih bio.
Ja volim bujnu, plahu mladost,
Teskobu, raskoš, sjaj i radost,
I naših gospa toalete,
I nožice... Al' s mukom ćete
U Rusiji pronaći mesto
S tri para vitkih ženskih nogu.
Ah, dugo već ja dve ne mogu
Da smetnem s uma. I sad često
Već hladne misli zbog njih blude;
U snu mi one srce bude.
XXXI
U kakvom kraju, gde i kada
Zaboravićeš na te dane?
Nožice drage! Gde ste sada?
Gde gazite cvetiće rane?
Na istoku ste rasle nežnom,
I u mom kraju tmurnom, snežnom
Svoj trag vi niste ostavile,
Zavolele ste draži svile
I raskošnu mekotu saga.
Zbog vaših čari, zar sam davno
Zaboravljao ime slavno,
Progonstva bol, i mesta draga?
Iščeze sreća mladih leta
Ko s livada trag vaših peta.
XXXII
Dijane grudi, lice Flore,
Drugovi, to su divne stvari!
Al' mene noga Terpsihore
Privlači više no te čari,
Proriče ona mome oku
Nagradu sjajnu i visoku
I večito u srcu mojem
Slobodne želje budi rojem.
Volim je, ti to znaš, Elvina,
Pod stolom kad je stolnjak skriva,
U proleće na vlacu njiva,
U zimsko doba kraj kamina,
Na blistavom parketu sala
I na granitu morskog žala.
XXXIII
Još uvek pamtim more burno
Kad zavideh kraj hladne stene
Valima što su tekli žurno
Pred noge da se bace njene,
I žudah da sa njima mogu
Dotaći usnom dragu nogu.
Ne, nikada u strasne dane
Mladosti moje razbuktane
Ne žudah tako kao tada
Armida mladih usne rujne,
Obraza njinih ruže bujne
I žudnje puna prsa mlada!
Ne imadahu nikad strasti
Nad mojom dušom takve vlasti.
XXXIV
Al' pamtim ja i drugo vreme;
Kad uspomena dođu zvuci,
Ja opet držim srećno streme...
I nožicu sa njim u ruci;
Opet je mašta uzavrela,
I krv se opet širi vrela
Po srcu što se davno hladi,
I opet ljubav, opet jadi!
Al' dosta slavih gorde duše
Brbljivim glasom lire čedne;
Ljubavi one nisu vredne
Ni pesme koju nadahnuše;
Tih čarobnica reči mnoge
Obmanjuju - ko njine noge.
XXXV
A Onjegin? - Naš junak čudni
Na počinak se žuri kasni,
A Petrograd je mnogoljudni
Probudio dobošar glasni.
Trgovac usta, nosač prođe,
Na pijacu kocijaš pođe;
Ohčanka nekud s vrčem krete,
A sneg joj škripi ispod pete.
Jutarnji žamor već se širi
I dižu se nad krovovima
Stubovi novog, plavog dima.
Iz radnje pekar, Nemac, viri,
I često, ko i svakog dana,
Otvara prozor svog dućana.
XXXVI
Al' zamorna je balska vreva,
Te jutro u noć preokrete,
I sad u slatkoj senci sneva
Bogatstva i veselja dete.
Kasno se digo novog jutra,
I život pred njim sve do sutra
Jednoličan i šaren puče;
I sutra isto što i juče.
Pa da l' je srećan Evgenije
U svetu svojih mladih leta,
Pun uspeha kod lepog sveta,
Kraj slasti koje život krije?
Je l' srećan usred hučnog slavlja,
Mlad, neoprezan i pun zdravlja?
XXXVII
Ne: žar iz srca ode rano.
Dosadio mu svetski šum,
A ženama ne beše dano
Da dugo mame njegov um.
Neverstva mu je bilo dosta,
A dosadno drugarstvo posta,
Jer nije bio takvog kova
Da pije šampanj zbog drugova
I onda kad mu to ne prija,
Niti da bude dobre volje
Kada ga muče glavobolje.
I najzad (mada kavgadžija)
Napustio je kavge svoje,
Kuršume, sablju i dvoboje.
XXXVIII
I bolest, čije su poreklo
Morali naći već lekari,
Splin, kako bi se negde reklo, -
Naša čamotinja u stvari,
Ovladala je njim pomalo.
Zacelo njemu nije stalo
Samoubistvo da pokuša,
Al' sada mu je hladna duša;
Ko Child-Harold je nedosežan
Išo u salon iz salona;
Ni spletke sveta, draž bostona,
Ni uzdasi, ni pogled nežan,
Baš ništa pažnju da mu skrene,
Ni da ga trone, da ga prene.
XXXIX. HL. HLI
..................
..................
XLII
Vas, ćudljivice višeg sveta,
Napustio je prvo on;
I zbilja, danas kod vas cveta
Dosadan, prazan, visok ton;
Iako možda neka dama
Tumači Seja i Bentama,
Njin razgovor je - mada čedna
Nesnosna besmislica jedna.
A uz to su toliko nežne,
Svečane, umne, tačne, vredne,
Oprezne tako, tako čedne,
I muškom svetu nedosežne,
Da može i sam izgled njin
U čoveku da stvori splin.
XLIII
I vi, lepotice, u svetu,
Vi, koje kasno noću nose
Po petrogradskom polusvetu
Karuce brze - odreko se
Moj Onjegin i vaše vlasti;
Taj otpadnik od burnih strasti
Zatvorio se sad u kući,
I počeo je zevajući
Da piše, al' mu baš po ćudi
Ne beše ovaj rad pun muke;
Nije mu išlo to od ruke,
Te nije dopo u red ljudi
Na koje neću da se jadam
Jer i sam u tu vrstu spadam.
XLIV
I besposlici opet odan
I duševnom prazninom mučen,
Cilj izabro je blagorodan
Da prisvoji um tuđ i učen;
Gomilu knjiga, eno, sprema
I čita, čita - svrhe nema;
Ta dosadu, ta laži krije,
Tu savesti, tu smisla nije;
Na svakoj lanci i verige;
Iz mode su izišle ove,
A kao stare su i nove;
Ko žene ostavi i knjige,
I policu gde prašne stoje
Zavesom crnom pokrio je.
XLV
Ko on, i ja tad zbacih breme
Zakona svetskih i taštine
I s njim se združih u to vreme
Jer zavoleh mu osobine;
Maštanju sklonost nehotičnu,
Nastranost retku, ničem sličnu,
I um zajedljiv, brz i hladan.
Ja ogorčen, on setom svladan.
Obojica smo u to doba
Poznali igru strasti jasno;
U oba srca žar je zgasno,
Obojicu je srela zloba
Fortune slepe i zlog sveta
Na samom jutru naših leta.
XLVI
Ko živi, misli, taj u duši
Ne može da ne prezre ljude,
Ko oseća, tog večno guši
Bol koji prošli dani bude;
Za njega ništa lepo nije,
Jer sećanja ga grizu zmije
I kajanja ga uvek more.
Al' sve to krasi razgovore;
Zbunjivo me je u početku
Govor i duh junaka moga,
Al' svikoh ja i pored toga
Na njegov um, na reč mu jetku,
Na šale pune žuči kobne,
Na epigrame mračne, zlobne.
XLVII
Ah, kako smo se često leti,
Pod nebom jasnim i prozračnim,
Kad noć na tihu Nevu sleti
I kad u talasima mračnim
Ne ogleda svoj lik Dijana, -
Sećali strasnih, davnih dana,
I ljubavi proteklih tajno
I bezbrižno i osećajno
Upijali bez reči, sretni,
Dah blagotvorne dobre noći.
Ko sužnja tužnog i bez moći
Što nosi san u čestar svetni,
Prenosile su tad i mene
U moju mladost uspomene.
XLVIII
Oslonivši na granit rame,
Moj Onjegin je mračna lika
Sanjao sa mnom usred tame
Kao što pesnik sebe slika .
I sve je tiho bilo tamo;
Straža se u noć zvala samo
I s Miljonske je kolska zveka
Stizala do nas izdaleka.
Šireći skladno vesla svoja
Na reci čun se njiho neki
I očaravo nas daleki
Rog, ili smela pesma koja...
Al' slađi je za šetnje kasne
Zvuk Tasove oktave strasne.
XLIX
Jadranski vali, Brenta, drage,
Videću jednom ja i vas,
I nadahnuća pun i snage
Vaš čarobni ću čuti glas!
Drag je on deci Apolona;
Po gordoj liri Albiona
Meni je znan i srodan mi je.
O, noći zlatne Italije!
Uživaću i ja u vama
Sa mlađanom Venecijankom,
Čas brbljivom, čas nemom znankom
U čudnim, crnim gondolama.
Usta će moja s njom da steku
Petrarkin govor i reč meku.
L I sumračna svežina gaja,
Da l' će mi doći čas slobode?
Vreme je, vreme, ja joj kličem;
Čekam i bludim pored vode;
Jedrima lađa mašem, vičem.
Pod rizom bura, s ovih gora,
Po raspuću širokog mora.
Kada ću poći na put žurni
I ostaviti život tmurni
U ovom kraju neprivlačnom?
Pa tad pod nebom zemlje rodne
U afričko žestoko podne
Za Rusijom da čeznem mračnom,
Ljubav i patnje gde sam znao
I gde sam srce pokopao.
LI
Da sa mnom vidi zemlje strane
Onjegin htede da se krene,
Al' udes je za duge dane
Odvojio od njega mene.
U grob i njegov otac ode
I pred njime niče ko iz vode
Poverilaca lanac dugi;
U svakog um i račun drugi.
U proces da ga ne upletu,
A zadovoljan tim što ima,
Nasleđe on je dao njima
Ne videći u tome štetu,
Il' predvidevši izdaleka
Da smrt i starog strica čeka.
LII
Baš tad je primio, u stvari,
I poziv da u selo ide;
Pre smrti stric je hteo stari
Bar još jedanput da se vide.
Na ovu vest, u selo pravce,
Poštanskim spregom strmoglavce
Na sastanak naš junak krete;
Usput je zevo i pun sete
Pripremao se radi para
Na uzdahe i izgled skroman
(I tim ja počeh ovaj roman),
Al' našao je strica stara,
Na stolu, hladnog i bez daha,
Ko gotov danak zemnog praha.
LIII
Sav svet mu beše na usluzi,
Jer pokojniku sa svih strana
Dođoše druzi i nedruzi,
Ti stalni gosti svih sahrana.
Do groba su ga otpratili,
Popovi, gosti; jeli, pili,
A zatim su se svi razišli
Ko da su nekud poslom išli.
Naš junak žitelj sela posta:
Taj rasipnik i vetrogonja
Postade vlasnik zemlje, konja,
Lugova, voda - i tu osta.
I njemu beše vrlo milo
Što menja život čime bilo.
LIV
Dva dana su mu bile nove
Samotne dolje toga kraja,
Potoka priče, šumor zove,
Al' trećeg, polje i lug mali
Nisu ga više zabavljali;
Zatim ga od njih dremež svlada
I on već jasno vide tada:
Iako dvorci bulevara,
Balovi, karte ne postoje,
Da i u selu dosadno je;
Stražari i tu čama stara
I progoni ga svakog trena
Ko senka ili verna žena.
LV
Ja život volim tih, pun mira
I seosko spokojstvo divlje;
Zvonkija tu je moja lira,
a stvaralačke misli življe.
Tu far niente zakon vlada.
U dokonosti, punoj sklada,
Kraj samotnih jezera bludim,
I svakoga se jutra budim
Zbog zadovoljstva i slobode.
Tu mnogo spavam, malo čitam,
I retko kad za slavom hitam.
Zar nisam tu, uz razonode,
Uz nerad, mir i šetnje rane
Najsrećnije ja našo dane?
LVI
Ljubavi, selo, cveće, polje,
Lenjosti! Ja sam vama odan!
Hoću da istaknem što bolje
Da Onjeginu nisam srodan,
Da ne bi čitalac poneki,
Ili izdavač kakav preki
Klevete ili laži koje,
Sravnjivo ovde crte moje,
I tvrdio u krugu višem
Svoj portret da sam ovde dao,
Ko gordi Bajron što je znao,
Kao da ne mogu da pišem
O nekom drugom po potrebi,
Već jedino o samom sebi.
LVII
Svi pesnici su uvek bili
Maštanja strasnih prijatelji.
I meni su se snovi snili
I duša je po čudnoj želji
Sačuvala njin oblik tajni,
Muza im dala život trajni,
I opevo sam ja u stihu
Devojku gorsku, divlju, tihu,
I robinjice sa Salgira.
Al' prijatelji moga rada
Pitanje od vas čujem sada:
"Za kojom žudi tvoja lira?
Kojoj u roju gordih žena
Pripada setna pesma njena?
LVIII
Čije se oči tebi sjaje
I nadahnuća bude prava?
Ko nagradu tvom stihu daje,
I koju stih tvoj obožava? "
Nijednu, dragi prijatelji!
Neutešan u strasnoj želji
Iskusih ljubav. Srećan koji
Sa njome rime zna da spoji,
Jer dvostrukom je njega snagom
Pesnički zanos stigo sveti,
Utehu on je našo seti
I Petrarkinim išo tragom
I slavu steko stihom golim,
A ja sam glup i nem kad volim.
LIX
Prošla je ljubav, došla Muza,
Razvedrio se mračni duh,
Oslobođen od starih uza
Čarobne zvuke traži sluh.
Pišem i srce već ne tuži,
A pero sada ređe kruži;
Kraj započete strofe stroge
Ne šara ženske glave, noge...
Pepeo hladni gde da plane?
Još tugujem, al' suza nema
I trag se bure skoro sprema
Iz duše moje da nestane,
A tada ću na novu temu
Početu pesmu il' poemu.
LX
Razmišljah već o formi plana,
Junaku kako da dam ime,
I prvu glavu svog romana
Završio sam srećno time.
Sve to sam pregledao strogo;
Znam, protivrečnog ima mnogo,
Al' neću na to da se vratim;
Cenzuri dug ću svoj da platim,
Pa ću na gozbe novinarske
Da pošaljem svoj plod i muku.
Sad putuj, delo mojih ruku,
Ka obalama Neve carske!
Zasluži slavu za moj trud;
Nepravdu, grdnje i loš sud.
DRUGA GLAVA
O rus!...
Hor.
O Rus!
I
Divno je mesto bilo selo
Gde Onjegin je samovao;
Idiličan bi duh zacelo
Blagoslov tamo nebu slao;
Po strani, gord i štićen bregom
Od vetrova sa hladnim snegom,
Nad rečicom se zamak dizo;
Pred njim se lanac polja nizo
I zlatne njive boja pune,
Belasala se gdegde sela,
Na paši pasla stada bela,
A divljega su vrta krune
Širile senke svoga hlada,
Stanište nimfa i drijada.
II
Slavni je zamak sazdan bio
Ko pravi zamak što se zida;
Starinski ukus on je krio,
Sav otmen, tih i skladnog vida.
U sobama visokim tama,
Gostinska sva u tkaninama,
A peći od šarene gline
I carske slike, ukras čine.
Sve to je sada trošno jako,
Al' prijatelju mom nimalo
Do toga nije bilo stalo,
Jer zevao je podjednako
U odajama novim, modnim
Ko i u ovim staromodnim.
III
Nastanio se baš u sobi
Gde godinama stric je huko,
Ključarku psovo i u zlobi
Kroz prozor gledo, muhe tuko.
Tu mastila ni kapi nema;
Na prostom podu divan drema;
Sto, dva ormana i papiri...
Moj Onjegin ormane širi;
U jednom su računi stari,
U drugom četa boca ima,
Krčazi s voćnim sokovima
I prestareli kalendari;
čiča pun posla i pun brige
U druge nije gledo knjige.
IV
Na posedima zemlje svoje,
Nekako vreme da provede,
Naš Onjegin naumio je
Da najpre novi red zavede.
Pustinjski mudrac taj sve menja;
Starinski jaram kulučenja
Lakim je dankom smenjen bio
I rob je sreću pozdravio.
Al' škrti sused zlo je teško
Već video u svemu tome
I gunđao u kutu svome
A lukavo se drugi smeško;
I svi se sad u jednom slažu:
Opasan čudak on je - kažu.
V Zagrevahu mu krv i grudi.
S početka svi su išli k njemu,
Al’ pošto su mu stalno sluge
Privodile na zadnjem tremu
Ždrepca za poljske šetnje duge
Čim samo čuju ili vide
Da neki gost u goste ide -
Svi uvređeni do dna duše
Poznanstvo sa njim prekinuše.
"Neotesan je, grub je s nama,
Farmazon to je, učtiv nije,
On čisto vino samo pije,
Ne ljubi ruke naših dama,
Sve da i ne, ne kaže da-s."
Raširio se takav glas.
VI
Stigo je baš te iste zime
Nov spahija u svoje selo,
I susedi su i nad njime
Izrekli sličan sud zacelo.
Njemu je ime bilo Lenski;
Lepotan i duh getingenski
U svetu svojih mladih leta,
Poklonik Kantov i poeta
Iz Germanije on je tmurne
Doneo znanja znake nove:
Slobodoljubiv duh i snove,
Nastrane misli, želje burne
I reci večno u zanosu,
A do ramena crnu kosu.
VII
Od razvrata i zlobe ljudi
On nije stigo još da svene
I zgrevali su mlade grudi
Srdačnost druga, nežnost žene.
Naivno mu je srce bilo,
Ljuljuškalo ga nade krilo
I novog sveta sjaj i šum
Opijali su mladi um.
Sumnje je on u lepe laži
Ili u slatke snove krio,
I život je za njega bio
Još zagonetka puna draži;
Nad njom je glavu lupo rado
I čudima se samim nado.
VIII
A verovo je da postoji
Na svetu srodna duša neka
Što čezne da se s njime spoji,
I što na njega stalno čeka.
I da će uvek biti jači
Drugovi nego opadači,
I da će lance čak da prime
Da njemu spasu čast i ime.
Da žive i u naše vreme
Ljubimci sudbe, što se trude
Da usreće na svetu ljude,
I da će to božansko pleme
I nas najednom obasjati
I da će svetu sreću dati.
IX
Samilost, prkos gorde glave,
Ljubav za opšte dobro ljudi,
I slatke muke prve slave
U svet se on sa lirom krete;
Pod nebom gde je pevo Gete,
Pesničkim ognjem punim snova
Usplamtela je duša ova.
Veštinu muza, skladnih sanja,
Izneverio nikad nije;
I njegov stih i danas krije
Večito lepa osećanja,
Svežinu mašte snažne, plodne
I čar prostote neophodne.
X
Pevo je ljubav, njoj pokoran,
I pesma mu je bila čista
Ko dečji sanak blagotvoran
I kao mesec što se blista
U pustinjama tihog neba:
Bog uzdaha i sluga Feba.
Opevao je tugu, magle,
Rastanke nesrećne i nagle,
Romantičarske ruže, liru,
I zemlje tuđe i daleke,
Gde je prolivo suza reke,
I opevo u tihom miru
Svog uvelog života setu
Pre no što uze dvadesetu.
XI
U selu, gde je Evgenije
Jedini da ga shvati mogo,
Gozbama selskim nikad nije
Poklanjo Lenski pažnje mnogo.
Od suseda je bežo bučnih
Jer se iz njinih priča hučnih
O vinu, žetvi i o psima,
O kosidbi i rođacima,
Baš nisu sjala osećanja
Ni pesnička žestina tajna,
Ni razum, ni bistrina sjajna,
Pa ni veština školskog znanja,
A njine žene nisu mile
Čak ni toliko umne bile.
XII
Bogat i zgodan, on je tada
Ko mladoženja priman svuda;
Taj običaj u selu vlada;
Svako je spremo kćer da uda
Za suseda svog poluruskog,
Čim uđe, govor kruga uskog
Navrće priču na osamu,
Na momačkog života čamu,
Pa zovu gosta samovaru
I čaj mu Dunja sipa tada;
Njoj šapću: "Dunja, pazi sada!"
A zatim nose i gitaru
I pisne ona (bože blagi!):
" O, dođi mi u dvore, dragi! "
XIII
Al' eto, Lenski nije hteo
Da robovanje primi slatko,
I s Onjeginom kad se speo,
Načiniše poznanstvo kratko.
I zbližiše se; val i kamen,
Stihovi, proza, led i plamen
Nisu baš tako mnogo strani;
Dosadni behu prvi dani
Jer nisu bili istih ćudi,
Al' zatim su se snašli bolje,
Jahali svaki dan u polje
I postali baš bliski ljudi.
Tako se (to i mene peče)
Iz dosade drugarstvo steče.
XIV
Al' kad se bez pritvorstva sudi,
Ni tom drugarstvu verni nismo;
Nule su za nas drugi ljudi
A jedinice samo mi smo.
Naš uzor su Napoleoni;
Dvonogih bića milioni
Oruđa prosta sad su za nas;
Čuvstva su divlja, smešna danas.
Snošljiv je bio Evgenije;
Mada je ljude dobro znao
Pa ih uopšte prezirao,
Bez izuzetka ni to nije;
Neke je zbilja uvažavo
I cenio je čuvstvo pravo.
XV
S osmehom on je slušo Lenskog;
Nadahnut pogled, govor buran
Pesnika mladog getingenskog
I um u sudu nesiguran -
Mom Evgeniju sve je ovo
Izgledalo još sasvim novo,
I trudio se on da spreči
Hladnoću svojih oštrih reči,
Jer što da tuđoj sreći smeta?
Doći će vreme; neka živi
I nek' se pesnik malo divi
Svem savršenstvu ovog sveta!
Oprostimo mu varke ove
I mladih dana žar i snove.
XVI
Na prepirke i mudrovanja
Sve ih je moglo da pobudi;
Nauke, dobro, zlo i znanja,
I ugovore drevnih ljudi,
Sudbinu, život, grobne tajne
I predrasude mnoge trajne, -
Po redu tu je sve i svašta
Podvrgla sudu njina mašta.
Zanesen žarom poezije,
Pesnik je čito u to vreme
Sa tmurnog severa poeme
I pažljivi je Evgenije,
Iako ništa ne razume,
Sve slušao što bolje ume.
XVII
Zanimale su njih i strasti
I sećo ih se Evgenije
(Spasen od njine burne vlasti)
Sa uzdahom što setu krije.
Srećan je ko je za njih znao
Pa ih se najzad otresao,
Srećniji ko ih ne poznaje
I ko se vrlo retko kaje;
Ko rastancima ljubav leči,
Ko mržnju spletkom utoljava
I s drugom i sa ženom zeva
Bez ljubomore i zlih reči...
Srećan, ko karti svoja prava
Na nasleđe ne poverava.
XVIII
Kad život naš u dane kasne
Pod zastavu spokojstva skrene,
I kada strast u nama zgasne
I postanu nam smešne njene
Samovolje i bujne težnje,
Zakasnele kad prođu čežnje -
Smireni, mada ne bez truda,
Slušamo tada s pažnjom svuda
I tuđih strasti jezik bučan,
Te nam to opet srce budi;
Tako invalid stari, hudi,
Brkonja mladih govor zvučan
Iz kuta svoga s pažnjom prati
I čulji uši sve da shvati.
XIX
Al' zato naša plaha mladost
Da čuva tajnu nije sklona;
Ljubav i mržnju, bol i radost
Razglasi uvek rado ona;
Ko ljubavni invalid stari
Slušo je junak moj, u stvari,
Ispovest svoga druga novog
I tajne srca pesnikovog.
Naivnu savest, punu želja
Lenski je hito da otkrije,
I saznao je Evgenije
Ljubavnu priču prijatelja,
Pripovest koju krase snovi
Što za nas davno nisu novi.
XX
A voleo je... ljubav ovu
I ne sretamo danas više;
Jedino dušu pesnikovu
Na takvu ljubav osudiše:
Sve isti snovi, mašte iste,
Vecito stare želje čiste
I uvek isti stari jadi;
Ni dalek put što srce hladi,
Ni rastanaka dugo vreme,
Ni sati koje muza traži,
Ni tuđe zemlje pune draži,
Ni gozbi huk, ni znanja seme,
Baš ništa nije ni u čemu
Izmenilo tu strast u njemu.
XXI
Još kao dete Olgi odan,
Sa srcem što je još bez rana,
On beše svedok blagorodan
Zabava njenih prvih dana;
On je u krilu šumske sene
Delio radost igre njene,
A očevi se bliski stekli
I deci venca dva obrekli.
U tihom kutu divljeg sveta
Ona je puna čari, želja,
Cvetala pored roditelja,
Ko što đurđevak tajno cveta
Skriven u gustoj travi sela
Od leptirova i od pčela.
XXII
Zanose prve mlade krvi
Njemu je ona darovala;
I frula mu je uzdah prvi
Sanjareći o Olgi dala.
Sad zbogom, igre zlatne, puste!
On voli sada šume guste,
Samoću, setu i tišinu,
Zvezde, i noć i mesečinu,
I mesec, neba luču sjajnu,
Čijoj smo i mi nekad moći
Davali danak budnih noći
I radost jada - suzu tajnu,
A sad je nama on za mraka
Zamena slabih svetiljaka.
XXIII
Uvek je skromna, uvek vredna
I vesela ko jutro bila;
Ko pesnikov je život čedna,
Ko poljubac je bila mila.
Kose joj behu boje lana,
Oči ko plavo nebo dana,
Pokreti gipki, a struk loman...
Al’ uzmite ma koji roman
I naći ćete sazdan verno
I Olgin portret. On je mio
I drag je meni nekad bio, -
Pa dodijao neizmerno.
Dozvol'te da vas malo bolje
Zabavim sestrom naše Olje.
XXIV
Tatjana joj se sestra zvala;
Prvi put ime to - Tatjana,
Ćudljiva muza sad je dala
Ličnosti nekoj iz romana;
Pa šta? - Zar nije skladno, zvučno?
Al' znam ja, s njim je nerazlučno
Sećanje na dah ropskih soba,
Na sluškinje i drevno doba.
Naš svet imena ružna daje,
Ukusa kod nas malo ima
(Pogotovo u stihovima),
A prosveta nam ne pristaje,
I mi smo od nje - ma šta rekli -
Izveštačenost samo stekli.
XXV
Ona se, dakle, Tanja zvala,
Čar i svežinu sestre njene
Priroda Tanji nije dala
Da tim na sebe pogled skrene;
Ćutljiva, divlja seti rada,
Bojažljiva ko srna mlada,
Sred porodičnog toplog krila
Ko tuđinka je ona bila.
Da mazi se ne beše sklona
Kraj oca i kraj majke svoje;
Sa decom ko i sama što je
Da skače nije htela ona;
Često, u prozor zagledana,
Sanjarila je celog dana.
XXVI
Sanjarenje - njen znanac stari -
Od mladosti je njene rane
Krasilo maštom punom čari
Dokone, duge selske dane.
Prsti joj iglu nisu znali;
Da ukrašava đerđev mali
Svilenom šarom - nije ona
Nikada bila mnogo sklona.
Tanji je draže bilo tada
Da se sa dobrom lutkom malom
Sprema u igri i sa šalom
Za zakon što u svetu vlada
I da joj daje opomene
Od svoje mame naučene.
XXVII
Al' sad, u ovim godinama,
Za lutke više nije znala;
O vestima i modi dama
Sa njima nije raspravljala.
Nestašluci joj behu strani;
Strašnih su priča drevni dani
U tami zimske noći snene
Obuzimali misli njene.
A kad bi dadilja dovela
Na livadu iz okoline
Decu da Olgi društvo čine,
Tanja da igra nije htela
I klonila se smeha zvučnog
I zabavljanja njinog bučnog.
XXVIII
Ona je rado na balkonu
Čekala kad će zora plava,
Kada na belom nebosklonu
Sazvežđa kolo iščezava,
I svetlost se vidikom širi
I vesnik jutra, vetar piri
I prikrada se dan polako.
Zimi, kad noći krilo lako
Nad zemnim krajem duže vlada,
I duže spava u tišini
Na magličastoj mesečini
Lenjivi istok - čak i tada,
Po navici u iste čase,
Pri sveći Tanja dizala se.
XXIX
Roman je bio radost njena
I naknada za sve, a ona
U varke beše zaljubljena,
U Rusoa i Ričardsona.
Njen otac beše čovek mali,
U prošlom veku zaostali,
On knjige nije nikad čito
I da l' su štetne nije pito;
Smatro je da su igra prava
I njega nije bilo briga
Kakva kod ćerke tajna knjiga
Pod jastukom do jutra spava.
A mati? - bila je i ona
Bez pameti od Ričardsona.
XXX
Da, volela je Ričardsona,
Al' ne što mu je dela znala,
I što je više Grandisona
No Lovlasa simpatisala,
Već zato što je njena strina
Moskovska kneginja Alina
Njoj napunila glavu time.
Mladoženja __________je još te zime
Njen suprug bio: da uzdiše
Za drugim tad je ona stala
Što joj se svido, to je znala,
Umom i srcem mnogo više;
Taj Grandison je bio krasan
Kicoš i kockar prvoklasan.
XXXI
Ko on i ona s puno sklada
Po modi beše odevena,
Al' drugom su je dali tada
Bez pristanka i znanja njena.
I da utiša jade njene
Razložni muž se brže krene
U svoje selo, gde je žena,
Sam bog zna kime okružena,
Plakala dugo, noću bdila,
Da se razvede najpre htela,
A zatim kuću preuzela,
I zadovoljna najzad bila;
Navika uvek s neba sleće
Ko zamena kad nema sreće.
XXXII
Ta navika je utišala
Jad kojem leka nije bilo,
A sasvim ju je, bogu hvala,
Otkriće jedno utešilo;
Uz odmor, trud i brigu trajnu,
Dokučila je važnu tajnu:
Kako da mužem sasvim vlada;
I sve nabolje pođe tada.
Sa voljom poslu svom je prišla
I rashodima upravljala,
Za kaznu je u vojsku slala,
Na kupanje je petkom išla,
Služavku tukla kad dotuža -
Ne pitajući za to muža.
XXXIII
Nekad je ona krvlju znala
Da krasi strane spomenara,
Praskoviju Polinom zvala
I pevala kad razgovara,
Nosila steznik sasvim usko
I rusko N ko N francusko
Umela kroz nos da proplete.
Al' sve se brzo preokrete;
I zaboravu sad je dala
Albume, korset i Polinu;
A nekadašnju je Selinu
Akuljkom opet prosto zvala,
I najzad vatom postavila
Halat i čepac svoj od tila.
XXXIV
Njen suprug ju je obožavo,
U ćudi joj se nije pleo.
Verovo joj je, mirno spavo,
U halatu je pio, jeo,
I život mu je mirno teko;
Ponekad bi se kod njih steko
Krug običnih, no prisnih lica,
Suseda dobrih porodica;
Da sebe žale, druge kude,
I zabave se koječime,
Pa prođe veče duge zime,
A dotle već i čaj im nude;
Već večeri, već snu je vreme,
Pa se i gosti kući spreme.
XXXV
Život se njihov, tih i častan,
Držo predanja i starina:
Kod njih je uvek tiganj mastan
O mrsu bio prepun blina;
I postili su bez omaške;
Voleli kola i ljuljaške
I gatanje i pesme hora.
Na Trojicu, kad bdenja spora
S dosadom sluša puk nedužan,
Oni su lili tad iz oka
Tri suze na struk bosioka;
Ko vazduh kvas im beše nužan,
I kod njih su pri jelu, vinu,
Služili goste prema činu.
XXXVI
I starili su tako oni.
Tad muža pozva tama groba
Pod novi venac da se skloni.
U podnevno je umro doba,
Baš kad su ga na obed zvali;
Susedi su ga oplakali,
Deca i žena puna tuge
Iskrenije no mnoge druge.
On beše prost i dobar "barin"
I tamo gde prah njegov sniva
Nadgrobna ploča stoji siva:
Smireni grešnik Dmitar Larin,
Gospodnji rab i brigadir
Pod ovom pločom nađe mir.
XXXVII
Među penate kad je svoje
Stigao Lenski izdaleka,
Grob susedov posetio je
I stekla ga je tuga neka.
Tom pepelu je uzdah dao.
"Roor Yorick! - on je šaputao -
Ko dete sam mu često puta
Skidao orden sa kaputa
I igro mu se na rukama!
Olgu je meni hteo dati;
Pito se: da l' će dočekati?...
I Lenski tu, u senci hrama,
Napisa s tugom i sa žarom
Nadgrobnu pesmu znancu starom.
XXXVIII
Tu je pred jednim grobom tužnim
I prahu svoga oca jadnog
Odao poštu bolom dužnim.
Na brazdama života hladnog
Sudbine volja tako menja
Ko kratke žetve pokolenja;
I svako od njih klasa, vene,
A nova idu da ga smene.
Tako i naše mlado pleme
Buja i ključa kao bura
I dedove ka grobu gura,
Al' doći će i naše vreme,
I unuka će naših četa
Odgurati i nas sa sveta.
XXXIX
A dotle nek vas, braćo slavna,
Opija laki život malo;
Za mene on je stvar ništavna
I nije mi do njega stalo.
Od varki ja sam skrio zene,
Al' dira još ponekad mene
Zaboravljenih nada snaga.
Jer teško mi je da bez traga
Ostavim svet i život ceo;
Al' ne pišem ja hvale žudan;
Svoj tužni udes i vek čudan
Da proslavim bih možda hteo,
Pa da na mene, ko drug predan,
Podseti ljude bar zvuk jedan.
XL
Možda će voljom čudne sreće
Nečije srce on da trone
I možda na dno Lete neće
Zvuk strofa mojih da potone!
Jednom će možda, mudra lica,
Buduća neka neznalica
Reći pred mojom slavnom slikom:
To beše pesnik nad pesnikom!
Zahvalnost primi s moje ruke,
Ti, pokloniče muze setne,
Čiji će pažljiv um da sretne
I sačuva moj stih i zvuke,
Čija će ruka ili govor
Obnoviti moj stari lovor.
TREĆA GLAVA
Elle était fille, elle était amoureuse.
Malfilâtre
I Ušla i setna ko Svetlana
"Kuda ćeš, Lenski? Vi, poeti! " -
"Izvini, već je vreme moje". -
"Ne držim te ja, ali gde ti
Provodiš svako veče svoje?"-
"Kod Larinih." - "E, to me čudi;
Zar nije glupo, sam prosudi,
Da tamo traćiš veče svako? " -
"Nimalo". - "Baš ne shvatam kako;
Već vidim kako to izgleda...
Sve srdačna i prosta lica,
Obična ruska porodica;
Dom gostoljubiv i pun reda,
Slatko pri večnom razgovoru
O kiši, lanu i o toru..." –
II
"Pa ne vidim ja zla u tome." -
"Dosada zlo za tebe nije?" -
"Tuđ sam ja višem svetu tvome
I domaći krug draži mi je
Gde mogu..." - "Opet sad ekloga!
Pobogu, dragi, dosta toga!
Pa? Ideš? Žao mi je mnogo.
Ah, zbilja, Lenski, da l' bih mogo
Da vidim onu koju hvališ,
Filidu tu tvog uma, pera,
Stihova, suza et cetera?
Upoznaj me s njom." - "Ti se šališ?'
"Ne." - "O, pa hajde, sada svrati!
Sa pažnjom će nas dočekati.
III
Hajdemo."
Lete droške njine.
Pojaviše se. Rasipaju
Usluge ljubazne starine
Što često jako skupo staju.
Čin ugošćenja, evo, kruži,
U zdelama se slatko služi,
I za njih se kraj stola nače
Voštani krčag borovnjače.
..............
..............
..............
..............
..............
..............
IV
Al' evo, oni kući lete,
Nose ih kasom kola laka,
Pa hajde bar da oslušnete
Razgovor naša dva junaka:
"No, šta je? Zevaš, Evgenije?" -
"Navika, Lenski". - "Ko da ti je
Dosadnije no pre?" - "Nimalo."
I tako već je veče palo.
Andrjuška, brže, eto mraka!
Već mi je glupih mesta dosta.
Ta Larina je malo prosta,
Al' ipak vrlo mila baka.
Borovnjače se one bojim;
Otežaće mi sokom svojim.
V
Kaži mi, koja je Tatjana? " -
"Pa ona, što je nevesela
Kraj prozora bez reči sela". -
"I ti si srce mladoj dao?" -
"Što?" - "Ja bih drugu izabrao
Kada bih ko ti pesnik bio.
Lik Olgin je zacelo mio,
Al' podseća na mrtvu sliku;
Rumena je i puna ona
Baš ko Vandajkova Madona,
Il' glupi mesec na vidiku".
Vladimir nešto suho reče
I ćutao je selo veče.
VI
Dolazak ovaj mog junaka
Kod Larinih je (što bih krio?)
Stvorio mnogo utisaka,
A susede je zabavio.
Nagađanja su tekla kradom;
Svuda se o tom priča s nadom
I ne bez greške svako sudi;
Ženika Tanji našli ljudi,
A neki ni to nisu krili
Da će i svadba skoro njena,
Ali je, kažu, odložena,
Jer prsten nisu nabavili.
O svadbi Lenskog već se davno
Govorilo u društvu javno.
VII
S dosadom te je besposlice
Slušala Tanja, al' je kradom
Mislila o tom nehotice
Sa nejasnom i slatkom nadom,
Ta misao do srca prođe:
Zaljubila se - vreme dođe.
Proleće tako budi vrelo
U toploj zemlji zrno zrelo.
Davno je njena mašta budna
Kroz nežnu tugu neprestanu
Tražila svoju kobnu hranu;
I ljubavna je patnja čudna
Stezala mlade grudi stoga,
A duša čekala... ma koga,
VIII
I dočekala; oku svanu;
Rekla je: to je on! i sada,
Avaj, u noći i na danu,
I kad je retki san savlada, -
Sve sada ovom srcu dragom
O njemu priča čudnom snagom,
I dosadne su joj i mučne
Nežnosti pune reci zvučne
I brižne oči sluškinjine;
Utonula u tugu ona,
Ne sluša goste svog salona
I zaludice kune njine
Dolaske bučne, iznenadne,
Sedeljke duge i dosadne.
IX
Sa kakvom pažnjom sad Tatjana
Nad ljubavnim romanom bdije
I kako živo očarana
Zavodljiv otrov njegov pije!
Maštanja snagom, snagom snova,
Oživljena stvorenja ova:
Malek-Adel uz De Linara,
I Verter, patnik taj pun čara,
Volmar kraj svoje ljubavnice,
I Grandison, taj uzor ljudi
(Što sad u nama dremež budi) -
Svi oni sad su isto lice
Za sanjalicu nežnu bili:
U Onjegina su se slili.
X Kraj starih lipa, pored vrela,
U mašti kao heroina
Pisaca dragih živog uma,
Kao Klarisa, il' Delfina,
Tatjana u dubine šuma
S opasnom knjigom sama slazi...
Tu traži ona i nalazi
Svoj tajni žar i snove svoje,
U punom srcu što se poje.
Prisvaja sada lako, žedno,
Tud bol i sreću duša njena,
I ona šapće zanesena
Junaku dragom pismo jedno.
Ali naš junak (što bih krio?)
Grandison zbilja nije bio.
XI
Nekad je svaki pisac živo
Junaka svog u prvoj glavi
Svečanim stilom opisivo
Ko savršenstva uzor pravi.
Snabdevo je to biće čedno,
Gonjeno uvek nepravedno,
Iskrenom dušom, umom tačnim
I licem blagim i privlačnim.
Pun samo čistih osećaja,
Junak je njegov mlad i smeo
Da žrtvuje se uvek hteo,
I najzad negde oko kraja,
Porok je uvek kažnjen bio,
A lep se venac dobru vio.
XII
A sad nas magla obavija;
Nas od morala dremež hvata;
I u romanu porok prija;
I tu mu danas šire vrata!
Britanske muze laži nove
Devojčicama kvare snove
I idoli su sada njeni
Il' Vampir onaj zamišljeni,
Il' Melmot, skitac onaj hudi,
Il' Večni Žid, il' Gusar žučni,
Il' Sbogar mraćni, nedokučni,
A Bajron svojom srećnom ćudi
Oblači krajnji egoizam
U namrgođen romantizam.
XIII
Al', prijatelji, čemu sve to?
Prezrevši pretnje boga Feba,
Prestaću i ja možda, eto,
Da budem pesnik, voljom neba
U mene novi vrag će ući,
U prozu ću se ja povući
I tad će zalazak moj skroman
Da ispuni starinski roman.
Al' neće tajni strah ubice
Da opiše to delo slavno;
Prepričaću vam jednostavno
Predanja ruske porodice
LJubavne snove pune čari
I običaje dana stari'.
XIV
Prepričaću vam priče znane
Oca il’ strica mog sa sela,
Sastanke mladih zakazane
Bol ljubomore što sve menja,
Rastanke, suze pomirenja,
Pa ću ih opet zavaditi
I venac ću im najzad sviti...
Ja pamtim reči nežne, strasne,
LJubavi bolne reči znane,
Što su u one prošle dane
Kraj nogu ljubavnice krasne
S jezika živo tekle moga.
Al' odvikoh se ja od toga.
XV
Tatjana, voljena Tatjana!
Nad tobom mi je suza pala;
Sudbinu tužnu svojih dana
Tiranu modnom ti si dala.
Propašćeš, draga, al' pre toga
U slepoj nadi srca svoga
Ti želiš sreću kobne strasti,
Upoznaješ života slasti,
Čarobni otrov želja piješ,
I svuda srećnih sastajanja
Ti utočišta vidiš, Tanja,
Sa njime gde ćeš da se skriješ;
u svemu vidi tvoja duša
Tog kobnog duha što te kuša.
XVI
LJubavna patnja Tanju goni
I pošla je u vrt da tuži;
Najednom zemlji oci kloni
Malaksala da put produži;
Nadimaju se prsa njena
I sva je vatrom oblivena;
Zamro joj dah i stao um,
U oku sjaj, u uhu šum...
Nastupa noć i mesec bdije;
Nadgleda neba daljni svod,
U granama slavuja rod
Izvija zvučne melodije;
U tami Tanja još ne spava
I svoju dadu oslovljava:
XVII
"Ne spava mi se noćas, nano!
Otvori prozor..." - "Hoću, rado,
Al' šta je to sa tobom, rano? " -
"Dosada... hajde, pričaj, dado!" -
"O čemu, Tanja? Pre sam znala
Zbitija bezbroj, mnogo šala
I gatki o zlim duhovima
I devojkama... sad o njima
Već ništa ne znam... sve se, Tanja,
Zaboravilo što se znalo;
Na zlo se mnogo štošta dalo;
Izdaje razum..." - "Pričaj, njanja,
U vaša minula vremena
Jesi li bila zaljubljena? " –
XVIII
"Otkuda! Nisam ja ni znala
Za ljubav u tim godinama,
Jer bi me u grob oterala
Svekrva moja ili mama." -
"I udala si se? A kako?" -
"Gospod je, kćeri, hteo tako;
Meni je trinaest bilo, Tanja,
Još mladi bio je moj Vanja;
Dve nedelje je jedna snaga
U našu kucu navraćala
I blagoslov je svojta dala;
Gorko sam plakala od straha,
Uz plač su kosu mi raspleli,
Uz pesmu crkvi me poveli
XIX
I u tuđ rod uveli, rano...
Ti ne slušaš?" - "Ah, dado, nije..
Tuguje moje srce, nano,
Rođena moja, sad da mi je
Da isplačem sve suze svoje!..." -
"Ti nisi zdrava, dete moje!
Pomiluj, Bože, i sahrani!
Šta hoćeš, čedo, kaži nani...
Sva goriš... evo vode svete..." -
"Ja nisam bolesna ni snena;
Znaš, dado... ja sam... zaljubljena!"
"O, Gospod bio s tobom, dete! " -
I dadilja je s nemim žarom
Krstila Tanju rukom starom.
XX
"Ja volim", - dadi došaptava
Pitomica sirota njena;
"Ti, mila moja, nisi zdrava!" -
"Pusti me, ja sam zaljubljena".
Mesec je sjao nov nad gajem
I ozaravo tužnim sjajem
Tanjine kose raspletene,
Čari lepote setne njene
I staricu što s brižnim žarom
Pred njom u noći sedi bledoj
Sa maramom na glavi sedoj,
U kaftanu dugačkom, starom...
I sve je snilo u tišini
Na nadahnutoj mesečini.
XXI
Posmatrajući mesečinu,
Daleko Tanja srcem bludi,
Al' misao u glavi sinu:
"Sad idi, dado, dobra budi,
Primakni stočić bliže sveći...
I daj mi pero... sad ću leći."
I evo najzad Tanje same.
Tišina. Mesec sja iz tame,
A nalakćena Tanja piše;
Na umu joj je Evgenije,
Poruka njena ljubav krije
I čednom strašću ona diše.
Al' gotovo je pismo njeno...
Tatjana, kom je namenjeno?
XXII
Lepotice sam znao mnoge
Hladne ko čiste zime snežne;
Neganjive, svečane, stroge
I samom umu nedosežne.
Zadivljen taštom ćudi njinom
I njinom prirodnom vrlinom,
Da pobegnem od njih sam hito
I s njihovog sam cela čito
Natpis što s pakla plaši ljude:
Sad ostavite nade vaše!
Za njih je slast da druge plaše,
A nevolja da ljubav bude!
Al' možda __________i vi viđali ste
Na Nevi takve gospe iste.
XXIII
U krugu ropskih poklonika
Viđah i druge gospe krasne,
Ravnodušna i tašta lika
Za uzdahe i hvale strasne.
I šta zaključih svojom glavom?
One su ljubav takvim stavom
Odbijale s početka jako,
Al' opet bi je stekle lako
Bar sažaljenjem punim mere;
Bar utisak bi čovek steko
Da njine reči zvuče meko,
I trčao je s puno vere
LJubavnik mlad i slep i potom
Za oholom i zlom lepotom.
XXIV
Pa zar je Tanja više kriva
Bezazlena i čedna što je,
Što ne laže, što budna sniva
I veruje u snove svoje?
Što bez veštine i bez znanja
Voli po težnji osećanja?
Što ne sumnja još duša njena
I što je tako obdarena
Istrajnom voljom, umom jasnim,
Živošću mašte i još pri tom
Upornom ćudi plemenitom
I srcem nežnim ali strasnim?
Zar neće biti oproštena
Lakomislena ljubav njena.
XXV
Pribrano sudi um kokete,
Tatjana ne zna šala šta je,
I ljubavi ko milo dete
Do kraja svoje srce daje;
Ne misli strasna duša njena:
Odložimo dok skoči sena,
Zapletimo u mrežu dublje,
Budimo nadom samoljublje,
A kad u našoj bude vlasti,
Umorimo ga sumnjom sporom
I prenimo ga ljubomorom,
Jer inače će, lišen slasti,
Lukavi sužanj rad slobode
Da zbaci okov i da ode.
XXVI
Da spasem čast svom zavičaju,
Teškoće mnoge mi predstoje;
Zacelo moraću na kraju
Prevesti pismo Tanje moje:
Bez naših knjiga i žurnala
Ona je ruski slabo znala
I jezikom se lepim svojim
Služila s mukom, ja se bojim,
A pisala je na francuskom.
Ponavljam opet i pred vama:
Dosad se nije ljubav dama
Izlivala kod nas na ruskom;
Još gordi jezik naš toliko
Poštanskoj prozi nije sviko!
XXVII
Svi sada naše dame gone
Da čitaju na ruskom. S mukom
Zamišljam kako sede one
sa Dobronamernim pod rukom.
Pesnici, i vi reći ćete:
Zar izbranice vaše svete,
Te, kojima ste uvek slali
Sve pesme što ste sastavljali,
Kojima srca davali ste, -
Zar nisu ruski slabo znale?
Zar nisu ljupko izvrtale
NJegove reči zvonke, čiste,
I služile se, ja se bojim,
Jezikom tuđim kao svojim?
XXVIII
Ne dao bog da me na balu
Presretne student dugokosi,
Mlad bogoslov u žutom šalu
Il' naučnik što čepac nosi!
Kad ženska usta se ne smeše,
Kad u gramatici ne greše, -
Ja ne volim naš ruski govor!
Možda će (na zlo po moj lovor)
Lepotice potomstva stati
Da slušaju žurnala glas,
Gramatici da uče nas,
I stihove će sastavljati!
Šta moja muza tad da čini?
Verna će ostati starini.
XXIX
Brbljanje bučno, nepravilno
I izgovor pun loših ćudi,
I danas čine još da silno
Ko pre ustrepte moje grudi;
Da pokajem se nemam snage;
Bice mi galske reči drage
Ko mladosti mi grešne priča,
Ko stihovi Bogdanoviča.
Al' dosta. Sad u dug mi spada
Tanjinog pisma da se latim.
Ja dadoh reč... i? da je vratim?
Odustao bih rado sada;
Parnija nežnog stih ne godi
Ni našem vremenu ni modi.
XXX
Pevaču tuge i Veselja,
Kada bi sa mnom sada bio,
Neskromnom molbom prijatelja
ja bih te, mili, namučio:
Da mi u strofe zvučne, jasne,
Tuđinske reci Tanje strasne
Prevede moćna muza tvoja!
O, gde si? dođi: prava svoja
Sa pozdravom ja tebi dajem...
Al' odviknut od naših hvala
Kroz tmurni krš dalekih žala
Pod finskim nebom, tuđim krajem,
On luta i u njemu duša
Moj nemir ne zna i ne sluša.
XXXI
Preda mnom leži pismo njeno;
Ko svetinja mi ono osta;
Čitam ga s tugom pritajenom
I nikada mi nije dosta.
Ko uli njoj tu nežnu snagu,
Bezazlenost i ljupkost dragu?
Otkud joj zanos taj pun sanja,
Bezumni govor osećanja,
Iskrenost kobna i prijatna?
Ja ne znam. Ali, evo jednog
Prevoda slabog, nedoslednog;
Kopije blede živog platna,
Il' zvučnog mesta iz Frajšica
Kada ga svira učenica.
Tatjanino pismo
Onjeginu
Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l' ću steći.
Al' ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi... mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.
Drugi!... Al' ne, ja nikom ne bi'
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ' ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U duši davno glas odzvanjo...
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O, priviđenje moje drago,
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I šapnuo mi reči nade
LJubavi pune i iskrene?
Ko si ti? čuvar duše mlade
Il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!
Završih! Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha...
XXXII
Uzdah po uzdah Tanju guši;
Treperi list pod rukom njenom,
NJenog se pisma omot suši
Na jeziku neokvašenom.
Priklonila je glavu lako,
A ogrtač se meki smako
Sa Tatjaninih divnih leđa...
Al' mesečina sve je bleđa;
Pomalo već dolina rudi
I ko kroz maglu iskrsava;
zasrebrili se vir i trava,
Pastirov rog težaka budi;
Vec sviće, svi se dižu vredno;
Mojoj __________Tatjani je svejedno.
XXXIII
Ne vidi ona jutro sjajno,
Pognute glave još sanjari
I ne spušta na pismo tajno
Izrezbareni pečat stari.
Al' tiho vrata već otvara
Dadilja njena seda, stara,
I s čajem k njoj u sobu pođe:
"Ustani, kćeri, vreme dođe!
Pa, čedo moje, ti si spremna!
O, rana ptico moja mala!
Kako sam sinoć strahovala!
Neka je Bogu hvala zemna,
Noćašnje tuge nestalo je,
Ko makov cvet je lice tvoje". –
XXXIV
"Nešto mi, nano, sad učini..." -
"Dabome, mila, vrlo rado". -
"Ne sumnjaj ništa... i ne brini.
Ah... nemoj mi odreći, dado!"
"Ta neću, čedo, ni za Boga! " -
"Unuka kradom pošlji svoga,
Nek ovo pismo preda, kaži,
O... susedu... al' ti mu traži
Ni reči da ne progovara
o meni i o pismu mome". -
"Da, mila moja, ali kome?
Iščilela mi pamet stara;
Suseda, čedo, mnogo ima,
Gde bih i broja znala njima! " –
XXXV
"Uh, nedosetljiva si, nano!" -
"Pa već sam stara, moja mila;
Izdaje mene razum, rano,
A okretna sam nekad bila
I gospodara ja sam svoga..." -
"Zar mi je, dado, sad do toga
O pamćenju da slušam tvojem?
Vidiš, o pismu reč je mojem
Za Onjegina". - "Dobro, čedo,
Ne ljuti se na mene tako:
Znaš, nerazumna ja sam jako,
Al' što je tvoje lice bledo?" -
"Onako, dado, ne zbog toga.
Unuka što pre pošlji svoga! "
XXXVI
No prođe dan bez odgovora
I nasta drugi - pisma nema.
Veđ spremna čim se javi zora
Tatjana čeka sa svog trema.
Al' evo Lenski stiže k njima;
" A kakva posla drug vaš ima?
Domaćičin je pozdrav bio; -
Pa on je nas zaboravio".
Na to je Tanja ustreptala,
A starici naš Lenski reče:
"Doći će danas, al' doveče;
Sad ga je pošta zadržala".
I Tatjana je oči skrila
Ko da je prekor osetila.
XXXVII
Smrkavalo se i u kući
Čulo se vrenje samovara;
Kineski čajnik zgrevajući,
Kolutala se vrela para.
Iz Olginih se vrednih ruku
U dimljivom a tamnom luku
Tek skuvan čaj u šolje slivo,
A sluga skorup posluživo.
Kraj prozora je Tanja bila
I disala u okna svoja;
Sanjarila je, mila moja,
I divnim prstom beležila
Na zamagljeno staklo to
NJoj draga slova E i O.
XXXVIII
Al' duša joj je tugovala,
A pune suza bile oči.
Kad, topot!... Krv je u njoj stala;
Onjegin stiže!... ona skoči
I pobeže na trem, a s trema,
Od senke lakša, bleda, nema,
u dvorište, pa u vrt pravce,
I hita, hita strmoglavce,
Da obazre se ne sme kući;
Most i šumarak je obišla,
na jezersku aleju sišla,
I tu, na potok hitajući,
Jorgovan svoj je pokrhala
I zadihana najzad pala.
XXXIX
Na klupu...
"Tu je Evgenije!
O, Bože, šta je pomislio! "
Sa bolom njeno srce bije,
Roj nada se u njemu skrio.
Još drhte prsa, uši bruje,
Da l’ ide? - sluša, al' ne čuje,
Jer sluškinje su neke male
Malinu s bliskih leja brale
I pevala po zapovesti.
(Ta zapovest je data s nadom
Da malinu ovako kradom
Lukava usta neće jesti,
Jer pesmom biće zauzeta:
Dovitljiv izum selskog sveta!)
Devojačka pesma
Devojke, lepotice,
Dušice i sestrice,
Poigrajte, devojke,
Pa nam se razgalite!
Zapevajte pesmicu,
Pesmu našu najdražu,
Momčića namamite
Kolu našem veselom.
Kada momka smamimo,
Izdaleko spazimo,
Bežimo, lepotice,
Zaspimo ga višnjama,
Višnjama i malinom
I rumenom ribizlom,
Neka ne prisluškuje
Pesme naše najdraže,
Neka više ne gleda
Devojačkog igranja.
XL
Osluškujući nehotice
Kako se zvonka pesma širi,
Tatjana krije svoje lice
I čeka srce da se smiri,
A obraze da vatra prođe;
Al' ne sme kući još da pođe;
Trepere grudi, strah je mori,
A lice joj sve jače gori...
Tako u ruci tužno trepti
I lupa krilom leptir slabi
Kad ga nestaško kakav zgrabi;
Tako i zec u polju cepti
Kad naglo spazi izdaleka
Da ga u grmu lovac čeka.
XLI
Sa uzdahom se nazad digla
I otišla sa klupe svoje,
Al' do aleje kad je stigla,
Onjegin pred njom izniko je!
Blistavog oka, mili moji,
Ko strašna senka pred njom stoji,
I kao vatrom dotaknuta
Tatjana zasta nasred puta.
Al' šta je posle toga bilo
Da ispričam sad snage nemam;
Na odmor se i šetnju spremam;
Pričanje me je umorilo;
Kada se smirim i prohodam,
I nastavak ću već da dodam.
ČETVRTA GLAVA
La morale est dans la nature des shoses.
Necker
I. II. III. IV. V. VI.
VII
Što čovek manje voli ženu,
Tim lakše on se svidi njoj,
I pre zaplete dušu njenu
U sablazni i laži roj.
Razvrat je hladan i naduven
Nekada bio jako čuven
Zbog ljubavne veštine svoje:
Bez ljubavi uživao je.
Al' zabava pristoji ova
Majmunskom soju ljudi slavnih
Iz dedovskih vremena davnih.
Sad bledi slava Lovlasova
Sa slavom žutih potpetica
I vlasulja sa gordih lica.
VIII
Jer ko na svetu sada mari
Da uvek glumi jedno isto,
Da uverava u te stvari
Sa kojima su svi načisto,
Da iste priče sluša svuda
I ruši bezbroj predrasuda,
Al' predrasuda tavih koje
Čak ni kod dece ne postoje!
Kome sad neće da dosade
Zakletve, molbe svakog dana,
"Pisamca" na desetak strana,
Prstenje, lažni strah i nade,
Obmane, suze, pretnje, spletke,
Muževi, matere i tetke?
IX
Tako je junak moj mislio.
Zabluda burnih predan vlasti,
U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al' razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom, -
Morô je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.
Tako je prošo leta mnoga
Straćivši cvet života svoga.
X Dostojan biti ja, Tatjana.
U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;
Iznevere - odmarao se,
Odbiju - njemu nije krivo.
Napušto ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.
Mržnju i ljubav njinu nije
Ni pamtio moj Evgenije.
I gost se tako kreće kasni
Na vist - i kada igra prođe,
On ravnodušno natrag pođe
Da kod kuće na miru zasni,
A sutra ni sam ne zna reći
Gde će ga nova noc zateći.
XI
Ali je pismo od Tatjane
Uspelo živo da ga trone.
Nevinih snova reč ga zane
I vihorom mu misli pone
I setio se lika setnog,
Bledila njenog neprimetnog,
I u san sladak, čist i čedan
Utonuo svom dušom predan.
U njemu možda vaskrsnuše
Negdašnja vatra, strast i rane,
Al' nije hteo da obmane
Iskrenost ove čedne duše.
Hajdemo u vrt pored sela
Gde sa sa njime Tanja srela.
XII
Trenutak-dva su nemi bili.
Al' Onjegin je pred nju stao:
"Pisali ste mi; što bi krili?
I ja sam, evo, pročitao
Ispovest čiste duše jedne,
LJubavi vaše reci čedne;
Ta iskrenost je meni draga,
Oživela je njena snaga
Roj davno mrtvih osećaja;
Al' da vas hvalim za to neću;
Odužiću se za tu sreću
Iskreno, prosto i bez sjaja:
Sa iskrenim priznanjem svojim
Sad ja pred vašim sudom stojim.
XIII
"Kada bih mirnim, kućnim krugom
Ograničiti život smeo,
Da budem ocem i suprugom
Prijatni udes kad bi hteo,
Kad bi me krilu sreće slične
Mamile slike porodične,
Srce u meni tad, zacelo,
Nevestu drugu ne bi htelo.
Bez lažnog sjaja ću vam reci:
Našavši svoj ideal stari,
Poželeo bih vas u stvari
Za druga mojoj hudoj sreći,
A svemu lepom u zalogu,
I bio srećan... ako mogu...
XIV
" Al' nisam stvoren ja za srecu,
I duša moja njoj je strana;
Vrlina vaših nikad neću
Verujte (savest jemstvo daje),
Da brak će muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni,
Navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze...
Al' mene neće to da trone;
Razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće, takve uze
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo, dugo vreme?
XV
" Šta goru sliku da nam pruži
Od kuće, gde sirota žena
Za nedostojnim mužem tuži
Danju i noću usamljena,
Gde muž, iako zna joj senu,
Sudbinu kune svoju, njenu,
I vazda ćuti sav sumoran,
LJutit i hladno ljubomoran?
A ja sam takav. Zar ste o tom
Sanjali u dnu duše čiste
Dok ono pismo pisali ste
Sa takvim umom i prostotom?
Zar takav udes celog veka
Po volji sudbe da vas čeka?
XVI
"Povratka nema godinama
I dušu neću obnoviti...
Ja gajim ljubav prema vama
Ko brat, il' veću, može biti.
Pa čujte me bez svakog gneva:
Vaša će duša još da sneva
I snom da smeni stare snove;
Listove drvo stiče nove
S prolećem novim, s novim dobom.
Takva je, valjda, volja neba:
Zavolećete još, al’ treba...
Da vladate od sada sobom;
Svako vas neće razumeti
A neiskusnost često šteti".
XVII
I tako je on propovedo.
Od suza slepa, nema, hladna,
Krijući svoje lice bledo,
Slušala ga je Tanja jadna.
On joj je ruku dao tada;
Pognute glave, puna jada,
U nesvesnom se nekom stanju
Oslonila Tatjana na nju.
Pošli su oko povrtnjaka
I skupa stigli. Da ih kori,
Niko ni reč ne progovori;
Jer seoska sloboda svaka
Ima po neka prava svoja
Kao i gorda Moskva moja.
XVIII
Priznajmo sad na sudu hladnom:
Postupio je vrlo milo
Naš poznanik sa Tanjom jadnom.
Ne, prvi put sad nije bilo
Da plemenitu dušu oda
Iako zloba ljudskog roda
NJega da štedi nije znala:
Dušmani, druzi, (bogu hvala,
To jedno isto biti može)
Častili su ga svakojako.
Neprijatelja ima svako,
Al' od drugova, spasi bože!
Ah, drugovi i njina prava!
Ne pamtim ja njih zabadava.
XIX
Pa šta? Pa ništa. Već sam dreman:
O, puste, crne misli moje!
Da dodam ipak još sam spreman
Da nema takve spletke, što je
O vama neki lažov stvara,
A rulja krepi i razgara,
Da nema takve besmislice
Ni epigrama sa ulice,
Koje vaš drug u kutu sobe,
U krugu gde je društvo časno,
Ne bi ponavljo stoput glasno,
Slučajno i bez svake zlobe;
A odan vam je pored toga
I ona vas voli... ko svoj svoga!
XX
Hm! Čitaoče plemeniti,
Rodbina vaša kako živi?
Al' možda će vam pravo biti
Da doznate od mene i vi
Šta rođaci u stvari znače?
Pa evo, kad se govor zače:
NJih moramo da poštujemo,
Da volimo, koliko smemo,
Da viđamo na dane svete,
Il' ako to u stanju nismo,
Da šaljemo za Božić pismo, -
A da se oni nas ne sete
Za celo ono vreme drugo...
Nek nam ih bog poživi dugo!
XXI
Od prijateljstva i rodbine
Bolja je ljubav nežnih žena;
I usred bura zle sudbine
Biće vam ona privržena.
Zacelo... Ali vihor mode,
Pa javnog mnenja brze vode,
Ćud prirode, pa brige braka,
A žena je ko pero laka...
Uz to principe svog supruga
Sve ispravne i vrle žene
Treba da štuju i da cene,
Te tako začas vaša druga
Na stranputicu ode pravo!
Sa ljubavlju se šali đavo.
XXII
Kog voleti? Kom verovati?
Ko neće da nas izneveri?
Dela i reči ko će znati
Da stalno na naš aršin meri?
O nama laži ko ne seje?
Taj što nas brižno pazi, gde je?
Ko porok naš da trpi hteće?
Ko dodijati nikad neće?
O, uzaludni tragaoče,
Ne trošite naprazno snagu -
Volite sebe, ličnost dragu,
Moj poštovani čitaoče!
Dostojan predmet to je zbilja;
Prijatnijega nema cilja.
XXIII
Kad susret prođe, šta je bilo?
Pogodićete i vi lako;
LJubavna tuga srce milo
I dušu sete žudnu jako
Ko nekada još uvek mori;
Još jače sad u Tanji gori
LJubav uzalud probuđena.
Sanak se kloni odra njena
I svet života, zdravlje, radost,
Spokojstvo staro, osmeh mazni,
- Sve propade ko zvuci prazni
I ljupke Tanje tamni mladost:
Tako na nebu bura siva
Tek rođen dan u tamu skriva.
XXIV
Tatjana tuguje i čami,
Samuje, gasi se i vene;
Sad ništa više nju ne mami,
Ne doima se duše njene.
A susedi kad k njima svrate
Šapću i važno glavom klate:
Vreme je, vreme da se uda!...
Al' dosta! Sada s malo truda
LJubavi srećne slikom drugom
Da razgalim i vas pristoji.
I nehotice, mili moji,
Moje se srce puni tugom;
Oprostite mi, ja vas molim,
Ja tako svoju Tanju volim.
XXV
Sve silnije u svakom trenu
Mamljen lepotom Olge mlade,
Svom dušom najzad pod vlast njenu
U slatko ropstvo Lenski pade.
Stalno je s njom; u sobi njenoj
Sede pri sveći nepaljenoj,
A čim se novo jutro rodi,
U vrt, u šetnju on je vodi.
I onda? Tu, pun strasti slepe
I nežnim stidom svojim smeten,
On sme ponekad nem i spleten,
A hrabren smehom Olge lepe,
Da nežno ljubi skute njene
I dirne kose raspletene.
XXVI
On često čita pokraj Olje
Poučne strane kog romana,
Gde prirodu zna pisac bolje
Od samoga Šatobrijana.
Al' dve-tri strane laži raznih,
Buncanja pustih, priča praznih
Opasnih jako po duh ženski,
Preskače silno rumen Lenski.
Sami u nekoj tihoj seni
Oni sad često pokraj šaha
Zaneti igrom i bez daha
Za stolom ćute podnimljeni.
I Lenski moj dok tako sede
Pešakom svoj top, eno, jede.
XXVII
Kad kući ode, treba reći,
I tu se trudi on zbog Olje;
Albuma njenog list leteći
Doteruje što može bolje:
Čas crta polja, grobni kamen,
Kipridin hram i baklje plamen,
Il' pticu što na liri stoji -
Sve perom i u nežnoj boji,
A čas na listak kraj drugova,
Pod potpisima, sasvim s kraja,
On stavlja stih pun osećaja,
Spomenik nemi živih snova,
trenutne misli trajni trag
zauvek isti, svež i drag.
XXVIII
I vi ste videli, zacelo,
Albume naših gospođica
Ispunjavane vrlo smelo
S početka, s kraja, duž ivica.
U znak drugarstva, po predanju,
Bez ritma i u svakom stanju
Stihovi u njih uneti su
Nažao našem pravopisu.
Na prvoj strani sretaš slovo:
Qu' écrirez-vous sur ses tablettes;
I potpis: t. à. v. Anette;
A na poslednjoj čitaš ovo:
Ko te od mene voli više
Taj ispod mene neka piše.
XXIX
Tu ćete naci cvet, bukete,
Dva srca pored zublje kobne,
I zakletve pročitaćete
O ljubavi do daske grobne.
Kadet je neki tu po đački
Podmetnuo stih zlikovački;
U takav album, na to mesto,
I ja da pišem rad sam često,
Uveren da će tamo moći
Moj usrdni i zvučan ogled
Da zasluži pun pažnje pogled,
I da svi zatim neće poći
S osmehom jetkim tu da traže
Da l' moje pero vešto laže.
XXX
Al' vi, po svetu rasejane,
Iz knjižnice đavolske knjige,
Albumi skupi i bez mane,
Vi, stihotvorca modnog brige,
Vi, koje krasi s puno sklada
Il' Baratinskog muza mlada,
Il' Tolstojeve boje sveže, -
Nek božiji vas grom sažeže!
Kada mi pruži sjajna dama
In-quarto svoj pun tvrda veza,
Obuzima me bes i jeza
I navire stih epigrama
Iz moje duše mesto hvale,
A ti im piši madrigale!
XXXI
Za mladu Olgu madrigale
U album Lenski naš ne piše;
Ne sja oštrinom prazne hvale;
LJubavlju pero Lenskog diše;
Što god o Olgi čuje, spazi,
U stihovima on izrazi;
Istine pune strofe teku
I elegija čine reku.
Ti, nadahnuti Jazikove,
U zanosima srca svoga,
Opevaš tako ko zna koga,
I elegije divne ove
Ispričaće ti verno jednom
Priču o tvom životu bednom. –
XXXII
Al' tiše! Čuješ! Kritičari
Traže od moje lirske braće
Da elegija venac stari
Bace i vreme da ne traće:
"Ta dosta ste nad svojim listom
Kukali sve o jednom istom;
O prošlom, bilom, s bolom, s tugom;
Pevajte sad o nečem drugom! " -
"Tako je! Masku i kinžale
Pokazaćete nam zacelo,
I tražićete od nas smelo
Ideja novih kapitale!
Zar ne?" - Nipošto! Drugo dajte:
"Gospodo, ode sastavljajte,
XXXIII
Po redu stare dobre mode
Kao u davno doba vredno!..." -
"Zar jedino i uvek ode?
Najzad, zar nije baš svejedno;
Seti se, šta satirik veli!
Zar tuđih misli pesnik sveli
Dosadu kod nas manje stvara
No tuga naših liričara?" -
" Al’ ništavne su elegije,
Pa je i njihov cilj neplodan,
A ode - visok, blagorodan..." -
Da li je tako ili nije
Reko bih, ali ćutat pre ću;
Da zavadim dva veka neću.
XXXIV
Poklonik slave i slobode,
Burnoga duha, željan dela,
Naš Lenski bi i piso ode,
Al' Olga ode nije htela.
O, da l' postoji pesnik što je
Čitao dragoj pesme svoje?
Nagrada viša, mili moji,
Na svetu, kažu, ne postoji.
Zbilja, da srećna ljubavnika
Što čita sanje pune slasti
Predmetu stiha svog i strasti -
Dragani milo-setnog lika!
Srećan, iako misli njene
Drugim su možda zabavljene!
XXXV
Svog maštanja proizvod rani
I zvučnih misli lanac dugi
Ja čitam samo svojoj nani,
Mladosti moje vernoj drugi;
Il' suseda dokopam svoga
I posle ručka dosadnoga
U mračnom kutu ja ga gnjavim
I tragedijom nekom davim.
Ili (al' ovo nije šala)
Nad jezerom se šetam našim
I jata divljih plovki plašim
Sričući rime pored žala:
Čim čuju pesme kako zvone
S obala brzo beže one.
XXXVI. XXXVII
A Onjegin? - Pa da! Dabome.
Strpljenja molim; eto zgode;
Ispričaću vam sad o tome
Na šta mu celo vreme ode.
Ko pustinjak je dane nizo;
U sedam leti on se dizo
I hito skoro bez odela
Na reku ispod svoga sela
Ko pesnik Bepa i Đulnare
Preplivo ove "Dardanele",
Ispio šolju kafe vrele,
I listao žurnale stare,
A zatim se odevo...
XXXVIII. XXXIX
Čitanje, šetnje, san duboki,
Potoka žubor, šuma hlad,
I devojaka crnookih
Poljubac nežan, svež i mlad,
Poslušan uzdi konjic čio,
Primamljiv obed uvek mio,
Sa bocom dobrog belog vina,
Pa mir, samoća i tišina,
I njegovog života eto!
Ne štedeći s uživanjima
Bez osećaja on se njima
Predavao u divno leto
Zaboravivši gradska lica
I čamu balskih zaludica.
XL
Al' severno je leto samo
Karikatura južne zime;
Sine i ode! svi to znamo,
A gordimo se ipak njime.
Već je i sunce ređe sjalo,
Nebo na jesen odisalo
I dan je kraći, kraći bivo...
S tužnim se šumom proređivo
Tajanstven svod što šume nose.
Polja je krila magla rana,
Karavan kreštavih gusana
Na jug je hito. Bližilo se
Vreme kad čama svet osvoji;
Već novembar na pragu stoji.
XLI
U magli sviću zore hladne,
U polju zamro rada zvuk;
Kraj vučice se svoje gladne
Iskrada na put mrki vuk;
Nanjušio ga konj, pa frkće
I straha pun, u življi trk će
Putnik da nagna ždrepca vranog.
Pastir uz rumen jutra ranog
Iz tora krave sad ne goni
I ne skuplja ih zvukom roga
U podne oko svojeg loga;
Glas devojke u izbi zvoni
I vreteno - drug zimskih noći,
Pred njome zvrji u samoći.
XLII
I evo puca mraz već duže
I ledom srebri polja mnoga
(Čitalac čeka na slik ruže;
Pa hajde, što pre sročimo ga!)
Ko modni parket sjajna, cista,
U ruhu leda reka blista,
A čitav narod dece sveže
Led klizaljkama zvucno reže.
Crvenih nogu tromi gusak
Naumivši da vodom plovi
Oprezno stupa na led novi -
I pada. Kao zvezdan pljusak
Sleće na polje i na breg
Veseo, blistav prvi sneg.
XLIII
Šta bismo mogli u to vreme?
U šetnju? Sada puste paše
I sumorne poljane neme
Dosadnom muče oči naše.
Jahati šumom il' ravnicom?
- Zaparaće konj potkovicom
Neveran, klizav led pod sobom
I sigurno će pasti s tobom.
Pod krovom samuj. Vreme teče;
Eno ti Scott-a; čitaj, spavaj,
Il' nećeš? - rashod proveravaj !
Pij, srdi se, pa prođe veče,
A sutra će te isto sresti
I slavno zimu ćeš provesti.
XLIV
Ko Čajld Harold - i Evgenije
Lenstvuje već od ranog jutra;
U kadi s ledom on se mije
I selog dana je unutra;
Računicom'zanesen lakom
I naoružan tupim takom
On sam sa sobom i bez para
S dve kugle igra bilijara.
Seosko veče sve je bliže;
Zaboravljen bilijar drema,
A kraj kamina sto se sprema;
Onjegin čeka, Lenski stiže;
Sa trojkom vranih konja juri,
Na večeru se k njemu žuri.
XLV
Udove Kliko il' Moeta
Božansko vino već je, eno,
U hladnoj boci za poeta
Na sto u času izneseno.
Blistavo ko sa Ipokrene,
Mene je ono igrom pene
(Što nalikuje mnogo čemu)
Očaralo, i ja sam njemu,
Davao, braco, zadnju paru.
Da l' pamtite još vreme staro?
Čarobni mlaz je njegov stvaro
U zanosu i bujnom žaru
Toliko šala, vedrih snova,
Gluposti, svađa i stihova!
XLVI
Al' izdaje me sok taj šumni
I stomak moj od njega strada
I evo, bordo treznoumni
Više od vina volim sada.
Ja aju nisam vičan
Jer ljubavnici on je sličan
Bezbrižnoj, lakoj, sjajnoj, čiloj,
Svojeglavoj i pusto miloj.
Al' ti si, bordo, sličan drugu,
Koji je svud i uvek rad
Da pomogne kad dođe jad,
U bedi da razagna tugu
I dokonost da s nama deli.
Nek živi bordo, drug naš vreli!
XLVII
Utrnuo je vatre plamen;
Pepeo hvata zlato žara;
Vije se blede pare pramen,
S kamina jedva veje jara;
Iz lula dim u dimnjak plovi.
Na stolu blista pehar novi,
Penuša se od starog vina.
Lagano pada noćna tmina...
(Ja volim kad se digne huka
Drugarskih laži pored čaše
U vreme kojem naziv daše
"Doba između psa i vuka", -
A zašto, ko će da pogodi!)
Razgovor ovaj sad se vodi:
XLVIII
" A susetke šta rade naše?
Tatjana? Olga? Kaži pravo?" -
" De, nali mi još pola čaše...
Dosta je, dragi... Sve su zdravo;
Za tebe su mi pozdrav dale.
Ah, mili, što se prolepšale
U Olge grudi, a ramena!
A kakva je tek duša njena!...
Svratimo k njima! Da l' se slažeš?
Zadužićeš ih. Sam prosudi;
Dvaput si bio kod tih ljudi,
Pa sada ni nos da pokažeš!
Uh... baš sam smeten; vidi samo!
Od nedelje si pozvan tamo! " –
XLIX
"Ja?" - "Da, Tatjana srede ove
Imendan slavi. NJena mati
Poručuje ti da te zove
I ozbiljno taj poziv shvati!" -
" Ali biće tamo sveta, buke,
I svakoga od svake ruke..." -
"Ma nikog, veruj, to bar znamo!
I ko bi bio? svoji samo!
Učini drugu, kad te zovu!
Hoćeš li?" - "Primam." - Baš si mio!'
Pri tom je Lenski iskapio
Susetkin poklon, čašu novu,
I setio se opet Olje;
LJubav je takva, dobre volje.
L
Srećan je bio on zbog toga
Što blizu beše željen čas
I nove tajne bračnog loga
I ljubavnoga venca klas
Na njega sada čekali su.
Ni snevale se njemu nisu
Nedaće bračne s bračnom tugom,
I zevanja u nizu dugom.
Dok protivnike braka, žena,
Odbija život supružnika
Ko mrski lanac istih slika,
Il' roman stila Lafontena, -
Dotle je Lenski - što bih krio?
Za takav život stvoren bio.
LI
On beše voljen... bar je tako
On mislio i srećan bio.
Po sto je puta srećan svako
Ko veru nije izgubio,
U kome želje razum guše,
Ko uživa u sreći duše
Ko pijan putnik u krevetu,
Ili ko leptir na svom cvetu.
Al' jadan onaj ko u glavi
Sve predvidi i prozre lako,
Ko mrzi reč i delo svako
Ko smisao im vidi pravi,
Čiji je duh i srce jadno
Zaledilo iskustvo hladno.
PETA GLAVA
Ne znaj za strašne snove te
O, Svetlano moja!
Žukovski
I I u predanja starog kova.
Te godine je iznad sela
Trajala dugo jesen stara,
Zemlja je žudno snega htela,
A pao je tek januara
Noću, i rano novog dana
U prozoru je svom Tatjana
Spazila plot i grane svele
I krovove od snega bele,
U zimskom srebru stabla snena,
Na staklu šare svakojake,
Na dvorištu, pred kućom, svrake
I sagom zime zastrvena
Malena brda pored sela.
Beli se, blista, zemlja cela.
II
Zima... i seljak već sveččano
Obnavlja vožnjom sanke stare;
Na novom snegu konjče vrano
Zapliće nogom puno pare.
Rijući brazde rahlog snega
Odvažno leti trojka s brega;
U gunju i s crvenim pasom
Sa boka vozar tera kasom.
Uamivši ko konja sebe,
Pokućar deran, eno, vuče
U saonama svoje kuče;
Nestašku davno prstić zebe:
I boli ga i smešno mu je,
A mati ga kroz prozor psuje...
III
Al' možda prizor slike moje
Da vas privuče ne bi mogo.
Priroda prava, prosta, to je,
Tu otmenosti nema mnogo.
Nadahnut strasnim lirskim bogom
Drugi je pesnik sjajnim slogom
Opiso prve snežne dane
I svu lepotu zime rane.
I vas on pleni, mi to znamo,
Kad slika stihom strofe sjajne
U saonama šetnje tajne,
Al' ovde mi ne natpevamo
Ni njegove, ni tvoje rime,
Pevaču mladi, finske zime!
IV
I ne znajući još zbog cega,
Svom ruskom dušom je Tatjana
Volela ciču ruskog snega
S hladnom lepotom zimskih dana,
Volela sunce sve u inju
I kasnih zora svetlost sinju,
Jutarnji rujni sneg i sanke,
I noćne magle krstovdanke.
Tih večeri do poznih sata
Kuća je puna slavlja bila,
A ženska sluščad dolazila
Da gospodama svojim gata,
Proričući im, ko i lane,
Rat i ženike kapetane.
V
I verovala je i Tanja
U gatanja i zbilju snova,
U mesečeva predskazanja
Proganjali su znaci Tanju
I svaka stvar je tajno za nju
Po nagoveštaj neki krila
I predosećaj mučan bila.
NJen mačor, što na peći sanja,
Šapom je svoju njušku mio:
A to je znak za Tanju bio
Da idu gosti. Kad bi Tanja
Spazila kadgod mesec novi
Gde s leve strane nebom plovi,
VI
Pobledela bi, uzdrhtala.
Kada bi zvezda s gornjeg sveta
Niz tamno nebo nekud pala
I rasula se tokom leta,
Požurila bi Tanja tada
Da kaže dok još zvezda pada
NJenome srcu šta je milo.
Al’ kada bi se negde zbilo
Da sretne popa il' monaha,
Il’ da u polju izdaleka
NJen put pretrči hitri zeka, -
Sve smetena od silnog straha
U crne bi se slutnje dala
I nesreću predosećala.
VII
Pa? Mnogo čudnih, tajnih čari
U strašnome je našla ona.
Priroda čini takve stvari
Protivurečnom uvek sklona.
Već mesojeđe! Kakva radost!
Lakomislena gata mladost,
Ta kojoj ničeg žao nije;
Pred njome vidik životni je
Još nedogledan, čist i zlatan.
Kroz naočare starost gata
Stojeći ispred grobnih vrata;
Gubitak njen je nepovratan;
Svejedno: sve ih nada stara
Brbljanjem svojim dečjim vara.
VIII
Tatjana sad sa tajnim žarom
U vodu topljen vosak stavlja,
A on joj svojom čudnom šarom
Nekakve čudne stvari javlja.
Iz čanka gde njen vosak plovi
Pomaljaju se prstenovi;
I k njoj se prsten otisnuo,
A napev se starinski čuo:
"Seljaci tu su prebogati,
Lopatom zgrću srebro drago,
A kome pesma, onom blago! "
No tužni pripev pesmu prati
I sluti smrt i zlo da hodi;
Devojci više mačka godi.
IX
Vedro je nebo. Mrazno veče.
Hor zvezda kao sjajna svita
Nečujno, složno nebom teče.
U dvorište Tatjana hita
Da ogrnuta šalom gata;
Ogledalom da mesec hvata,
Ali u mračnom staklu tamo
Žalosna luna drhti samo...
Čuj... škripi sneg... to ide neko;
Na prstima mu hita Tanja;
NJen glasić zvoni i odzvanja,
Ko svirala treperi meko:
" Kažite ime " Gleda on
I odgovora: Agaton.
X Zapne za vrt, a čas iz uha
Da vrača još se htelo Tanji:
Po savetima dade svoje
Naredila je da u banji
Pripreme kradom sto za dvoje.
Al' strah ju je najednom bilo
A ja se setih šta se zbilo
Sa Svetlanom, te ove noći
Na vračanje s njom neću poći.
Tatjana svilen pojas snima
I svlači se, u krevet mnije;
Nad njome LJeljo lebdi, bdije,
A tu, pod njenim jastucima,
Ogledalo u perju sniva.
Tišina... Tanja otpočiva.
XI
Snio se čudan san Tatjani.
Sanja da noću sama hodi
Po nekoj ledenoj poljani...
Unaokolo magla brodi;
U smetovima pred njom huči,
Sav se kovitla i klobuči
Penušav potok crn i sed;
Ne okiva ga zime led.
A most je drhtav, nesiguran;
Dve leske ledom ulepljene
Preče se iznad vode, pene.
Pred vrtlogom što huči buran
I ne znajući šta da čini,
Tatjana zasta u divljini.
XII
I ko na rastanak pun tuge
Na potok se Tatjana tuži,
A nema ko sa strane druge
Nad vrtlog ruku da joj pruži.
Al' tad se jedan smet najednom
Pokrete i u smetu lednom
Nakostrešeni medved niče.
Tatjana ah!- on mumla, riče
I kandže pune snežnog praha
Tatjani pruža. Srca hladna
Oslonila se Tanja jadna
I koracima punim straha
Bujicu prešla te putanjom
Produžila - i? medved za njom.
XIII
Da obazre se ne sme više,
Ne može sada njena noga
Da pobegne i trag da zbriše
Ispred lakeja čupavoga.
On pristiže i dahće gladno...
Pred njom je šuma... Borje hladno
U mrgodnoj lepoti snuje;
Pramenjem snega granje mu je
Opterećeno, a u kruni
Jasika, breza, pala lista
Sjaj svetiljaka noći blista.
Niotkud puta; strmen, žbuni,
Sve u dubokom snegu spava,
Sve krije magla i mećava.
XIV
U šumu Tanja; medved za njom.
Puna je snega šuma suha;
I čas joj grana nad putanjom
Iščupa zlatnu alku njenu,
A čas u snegu zaglavljenu
Papuču gubi s noge nežne
Il' nema kad sa zemlje snežne
Da digne pali šal iz ruku;
Medveda iza sebe vidi
I drhtavom se rukom stidi
Da digne skute što se vuku;
Trči, a on po njenom tragu:
I već Tatjana gubi snagu.
XV
U sneg je pala; medved staje,
Diže Tatjanu i s njom beži.
Ne oseća ga, pokorna je,
Bez pokreta, bez daha leži.
Putanjom šumskom on odmiče;
Najednom izba pred njim niče;
Okolo pustoš; sa svih strana
Divljim je snegom zavejana,
Samo je okno jarko sjalo,
A u njoj vika, huk se ori;
" Moj kum tu živi - medved zbori
Ogrej se sad kod njega malo! "
I on je nosi do doksata
I spušta na prag ispred vrata.
XVI
Osvestila se Tanja naša
Bez medveda na tremu sama;
U izbi lelek i zvek čaša
Kao na većim sahranama.
U svemu tome smisla nema;
Kroz rupu Tanja viri s trema
I vidi - sede kraj ognjišta
Za stolom sama čudovišta.
Na jednom rog i pseće čvalje,
Kostur je s njim na jednoj nozi
I čuma s bradom ko na kozi;
Na drugom petlov kljun i tralje,
Ni ždral ni mačak kraj njih prede,
A repat kepec s njime jede.
XVII
Još gore je u drugom jatu:
Rak paukove jaši sapi,
Na guščijem se vrti vratu
Lobanja u crvenoj kapi,
Mlin priseda u plesu čilom,
Razmahuje i pucka krilom.
Pevanje, lavež, smeh i ropot,
Razgovor ljudski, konjski topot!
Al' šta je bilo kad Tatjana
Tu vide onog, što je mio
I strašan njoj toliko bio -
Junaka mog i mog romana?
Onjegin s njima za sto seda
I kradom on u vrata gleda.
XVIII
On mahne, i svi tapšu tada;
Pije - svi piju i svi huknu;
Nasmeje se - sve kikot svlada;
Namrgodi se - svi umuknu.
Domaćin tu je, jasno to je;
Sve manje strašno postalo je
I sad sa žudnom pažnjom Tanja
Otvara vrata čudnog zdanja.
Al' vetar žiške svetiljaka
Poče da gasi naokolo;
Potamnelo je vrzin-kolo,
Onjegin okom sja iz mraka;
Od stola svog se besno diže
I vratima je on sve bliže.
XIX
Strašno je Tanji. Da umakne
Trudi se, al’ se jedva miče;
Ne može s mesta da korakne
I zalud muči se da viče.
Tad Evgenije vrata lupi
I priviđenja strašnoj grupi
Pokazala se Tanja jasno:
Siktavi kikot grunu glasno.
Sve oči, surle, krivi zubi,
Repici s ćubom, brci, kapci,
Palacala u krvi, papci,
Rogovi tupi, prsti grubi,
Svi upravljeni na nju stoje,
I sve to viče: moje! moje!
XX
Onjegin – moje! - rece, grozno,
Vrzino kolo pršte smesta;
S njim sama Tanja osta pozno
U mraznoj tami onog mesta.
On blago vuče Tanju jadnu,
Na klupu on je spušta hladnu
I tu u kutu punom tame
Obara glavu njoj na rame.
Najednom Olga tu doluta.
S njom Lenski uđe, svetlost blesnu;
Onjegin ruku diže besnu
I divlje očima koluta;
Nezvane goste grdi one,
A Tanja jedva živa klone.
XXI
Prepirka jača... za nož seže
Onjegin i već Lenski pada;
Jedan se strašan krik razleže;
Zbile se senke; drhti zgrada...
I Tanja naša toga časa
Probudila se od užasa...
U sobi vidno; ona gleda;
U prozoru kroz šare leda
Već igra zrak rumene zore.
Škripnuše vrata i ko lasta
Uleće Olga vragolasta,
Rumenija od Aurore,
I već Tatjani, evo, traži:
"Ko ti se u snu javljo, kaži!"
XXII
Al' ona puna neke brige
Ne vidi sestru; preokreće
Za listom list debele knjige
I da prozbori ni reč neće.
Priznajmo, nema knjiga ova
Ni pesničkih šarenih snova,
Ni mudrih istina ni slika;
Ipak, ni Vergil od klasika,
Ni Scott ni Bajron ni Seneka
Ni žurnal mode najnovije
Zanimo tako nikog nije.
To beše Martin il' Zadeka,
Snotumač prvi, gatar slavni,
Haldejski vrač i mudrac glavni.
XXIII
Imo je to duboko delo
Jedan prodavac putujući,
I došavši u njino selo
U njihovoj ga prodo kući
Sa primerkom Malvine stare
Tatjani za tri i po pare,
Uzevši za to basne pride
Po vašarima što se vide,
Gramatiku, dve Petrijade
I treći deo Marmontela.
Zadeka posta kraj svih dela
LJubimac Tanjin. Zatim stade
Uteha da joj biva prava
I nerazdvojno s njom da spava.
XXIV
Zbog svoga sna je brižna Tanja.
Ne shvata značaj njegov ona
I sad bi htela strašnih sanja
Smisao dubok da dokona.
U sadržaju Tanja redom
Azbučnim traži redosledom:
Bor, bura, vrana, jež i jela,
Mecava, medved, mrak, posela
I druge reči... Neće moci
Da smiri njene strepnje knjiga,
Al' puno zla i mnogo briga
NJoj sluti san od prošle noći.
Zato je time što je snila
Uznemirena dugo bila.
XXV
Al' sad će jutro da se rodi
I rujnom rukom zora razna
Sa suncem na svet, evo, vodi
Radosni praznik imendana.
Kod Larinih od samog jutra
Sve vri i spolja i unutra.
Karuce, sanke, droške proste
Susede voze, voze goste.
U tremu gužva; puna soba;
Dočekuju se nova lica,
Cmakanje, kikot gospođica,
Na pragu žamor i teskoba:
Struganje peta, lavež, tiska,
Cik dojilja i dečja vriska.
XXVI
Pustjakov krupni, gladan vazda,
Stiže sa ženom punog lika;
Za njime Gvozdin, uzor gazda,
Gospodar ubogih mužika;
Skotinini sa kosom sedom
I s decom svakog rasta redom
Od tridesete pa na niže.
Petuškov, sreski kicoš, stiže,
I s njim bratanac moj Bujanov,
Sav maljav i u svom kačketu
(Kakav je poznat celom svetu),
Savetnik bivši tu je Fljanov,
Taj teški spletkaš, podmitljivko,
Alavko, lopov i šaljivko.
XXVII
Sa porodicom Harlikova
"Musje Trike" pun duha, dara
Skoro je stigo iz Tambova
S vlasuljom preko naočara.
Ko pravi Francuz, on u džepu
Kuplet za Tanju nosi lepu
Na napev koji znaju svi:
Réveillez vous, belle endormie.
Na strani nekog almanaha
Kuplet je našo taj kraj slike
Dosetljivi poeta Trike;
Na svet ga izneo iz praha
I smelo mesto belle Nina
Upiso: belle Tatiana.
XXVIII
Iz obližnjeg je stigo grada
Idol odmaklih gospođica,
Matera sreskih prva nada,
Komandir četni, rujna lica.
On uđe... Novost! (kakva samo!)
Kapelu vojnu šalje amo
Naš pukovnik, a sam je prati!
O kakva radost: bal će dati!
Poskakuju unapred cure,
Al’ ručak nose i po starom
Za sto se kreće par za parom;
Da s Tanjom sednu gospe žure;
Muškarci spram njih stoje s reda.
Krsti se, mrmlja skup i seda.
XXIX
Umuknuli su razgovori;
Sva usta žvaću. Prašte flaše,
Jedika, suđa zvek se ori
I zvone iznad stola čaše.
Al’ gosti brzo opet staju
Da redom dižu opštu graju;
Ne sluša niko; tu se vice,
Prepire, smeje, pišti, kliče...
Vrata se šire! Lenski uđe.
S njim Onjegin. " Ah, sveti oče! " -
Domacica će. Gosti skoče
I zbijaju se. Svoje suđe
Pomeraju i, evo, sleću
Dva druga i za sto ih meću.
XXX
Posadiše se spram Tatjane;
Ko srna kad je hajka goni,
Bleda no mesec kada svane,
Ka zemlji ona oči kloni.
Plamsaju u njoj strasti burno
I ovde joj je teško, tmurno,
Ne čuje šta joj kažu oni,
Spremna je suze već da roni
I bila je u tome trenu
Gotova da se obeznani.
Al' razum, volja u Tatjani
Pobediše tu slabost njenu.
Dve reči im kroz zube šalje
I ostaje za stolom dalje.
XXXI
Nastupe ženske Evgenije
Da trpi nije mogo više;
Nesvesti, suze mnogo čije
Podnosio je i suviše;
Na pir kad stiže, više-manje,
Već beše ljut. Al' tužne Tanje
Kad uzbuđenje ono vide,
S dosadom sa nje pogled skide,
Nadu se i još tu, u kući,
Reši da Lenskom za sve plati
I ravnom merom da mu vrati;
Zatim, unapred likujući,
On poče goste ovog pira
U mislima da karikira.
XXXII
No nije samo on tu mogo
Da vidi Tanjin nemir strasni,
Al' oči, misli, tad je mnogo
Mamio neki pirog masni
(Nesrećom, soljen preko mere).
Ali da mast pečenja spere
Uz blanmanže i uz teleće
Cimljanika se na sto meće
I četa vitkih čaša, koje
Imaju skladnost stasa tvoga,
Boginjo čistog stiha moga,
Zizi, kristalu duše moje,
Pehare gde sam ljubav pio
I često, često pijan bio.
XXXIII
Rasta se boca s čepom vlažnim;
Uz prasak vino kipi slavno
I diže se sa licem važnim
Trike kupletom mučen.davno.
Tišina... skup bez reči sedi.
Tatjana premire i bledi...
Trike se na nju s listom smeši
I peva kuplet svoj i greši.
Sa sviju strana pljesak pada,
Klicanja stižu. Sada Tanja
Pred njime mora da se klanja
I pesnik skroman, velik mada,
NJoj nazdravlja pred celim svetom
I daje svitak sa kupletom.
XXXIV
Za pozdravom se pozdrav niže;
Zahvaljuje se Tanja svima;
Kad Evgenije pred nju stiže,
Bledoća što je obuzima
I nemir što je tako mori
Samilost i u njemu stvori.
Poklonio se Tanji malo,
Al' nežnošću je čudnom sjalo
NJegovo oko a i lice;
Da l' što je stvarno ganut bio,
Ili se samo našalio,
Da l' namerno il' nehotice,
Tek, pogled mu je nežno sjao
I Tanji srce vaskrsao.
XXXV
Stolice grme odgurnute
I gomila u salu kreće;
Iz košnice na svetne pute
Tako i pčela roj izlece.
Za susedom se sused muva
I zadovoljan ručkom duva;
Devojke nešto šapću same,
Uz kamin sele njine mame,
I stolovi su spremni davno.
Igrače strasne, stare, nove,
Starački lamber, boston zove,
I vist - još uvek ime slavno,
Sve rođaci što isto rade,
Sve porod čame i dosade.
XXXVI
Već osmi krug su sastavili
Junaci vista i po osam
Promenili su mesta bili.
Čaj nose! Uvek voleo sam
Da poznam čas po ručku, čaju.
U selu vreme uvek znaju
Jer tamo je naš stomak vredan
Časovnik dobar i uredan.
U zagradi da dodam strogo:
U mom romanu reči ima
O gozbama, o čepovima
I raznom jelu odveć mnogo,
Kao kod tebe, o, Homere,
Idole obe ljudske ere!
XXXVII. XXXVIII. XXXIX
Al' nose čaj i samo što su
Devojke da ga piju stale,
Flauta, fagot zvuke prosu
Za vratima široke sale.
I obradovan ovim šumom
Petuškov ostavlja čaj s rumom
I kao sreski Paris vrli
Po našu Olgu, eno, hrli;
Po Tanju Lenski. Junak pira,
Moj tambovski poeta zove
Stariju od dve Harlikove;
Pustjakovu Bujanov bira;
U salu sve se ovo zbija
I bal u punom sjaju sija.
XL
Još u početku mog romana
(Vi pogledajte prvi deo)
Da slikam bojama Albana
Bal petrogradski ja sam hteo.
Al' tad se snagom prazne mašte
U uspomene zaneh tašte
I setih nogu znanih dama...
Nožice, dosta ja za vama
Lutah po svetu nogom smelom;
Izdaje mladost dane moje,
Mudrije stvari sad pristoje:
Da popravim stihom, delom,
I da iz glave koju pišem
Odstupanja i greške brišem.
XLI
Jednolik, buran i bezuman
Ko život mlad što vri sa žarom,
Valcera vihor kruži šuman
I promiče već par za parom.
Al' osvete trenutak stiže;
Sa osmehom se tajnim diže
Onjegin Olgi. Pun hitrine
Obleće sa njom goste njine;
Na stolicu je zatim spušta,
O ovom, onom, reč povede
I ponova je tad odvede;
U nov se valcer s njom upušta.
Zgranutost opšta. Lenski čuje,
Sopstvenom vidu ne veruje.
XIII
Mazurka grunu. Nekad, davno,
Kad mazurka zagrmi tašto,
Cela se sala tresla slavno,
Pod petama je patom prašto,
Zvektala okna ispod rama.
A sad se i mi poput dama
Niz uglačani pod klizamo;
Po palankama još je samo
Mazurka i sad zadržala
Negdašnje draži, isto lice:
Poskoke, brke, potpetice
Da izmeni tu nije znala
Moda, naš tiran ili mana,
Ta opšta bolest naših dana.
XLIII. XLIV
Pred mog junaka u tom trenu
Petuškov i Bujanov vode
Tanju i mlađu sestru njenu.
I Onjegin sa Olgom ode.
Nehatno, lako, on je vodi
Taštini njenoj da ugodi
Laska joj nekim madrigalom,
Ruku joj steže leteć salom
I već na taštom licu Olje
Gordosti rumen jače granu;
Moj Lenski vide sve i planu;
Pun ljubomore i zle volje,
Kraj mazurke on čeka ove
I u kotiljon Olgu zove.
XLV
Al' ona neće... Zar ne može?
Tu igru već je obećala
Onjeginu... O, bože, bože,
Šta čuje? Zar je mogla, znala?
Iz pelena već u kokete!
Lakomisleno jedno dete!
Već zna lukavstvo duša njena,
Neveri već je naučena!
Da udar primi snage nema;
Proklinjući đavoluk ženski,
Svojega konja traži Lenski
I jezdi kući. Pištolj sprema,
Olovo, kugle sad ga teše
I sudbinu će da mu reše.
ŠESTA GLAVA
La, sotto i giomi nubilosi e brevi,
Nasce una gente a sui l'morir non dole.
Petr.
I S pet hvati keca seko metkom.
Kada se Lenski povukao,
Onjegin mučen čamom novom
Kraj Olge se u misli dao,
Osvetom sasvim smiren ovom,
Olga je zevala zbog toga,
Tražila okom Lenskog svoga
I kotiljon je beskonačan
Mučio ko san dug i mračan.
Al' evo kraja. Večeraju.
Od soba slugu sve do trema
Za zvanice se noćaj sprema;
Svakome treba sna na kraju,
I Onjegin pun čudne sete
Na počinak sam kući krete.
II
Mir je zavlado kod Larine;
Pustjakov hrče u salonu
Kraj svoje teške polovine.
Na stolicama u san tonu
Petuškov, Gvozdin i Bujanov
I nešto nezdrav stari Fljanov.
U staroj kapi, potkošulji,
Naš Trike se na podu žulji.
U sobi Olge i Tatjane
Devojke snom su obuzete.
Kraj prozora svog puna sete,
Pod zrakom blistave Dijane
Još bdi Tatjana sama, bleda
I mračna, pusta polja gleda.
III
Dolazak njegov iznenadan
I pogled blag u onom trenu,
Postupak s Olgom neprikladan,
Prožima do dna dušu njenu.
Ne može ona i ne ume
Nikako njega da razume;
LJubomora joj grudi reže,
Ko hladna ruka srce steže,
Ko bezdan srna i bez traga
Po njome huči i odzvanja
"Propašću ovde", - šapce Tanja:
" Al' propast je od njega draga.
Ne ropćem: što glas podizati?
On meni sreću neće dati".
IV
Al' napred, napred, pričo moja!
Sad nova ličnost čeka na nas.
Od sela Lenskog, Krasnogoja,
Na pet-šest vrsta živi danas
I zdravo traje dane, noći
U filozofskoj toj samoći
Zarecki, nekad svađalica,
Vođ kockara i mračnih lica,
Kafanski tribun pust i prodan.
A sada dobar, prost i cenjen
Otac (iako neoženjen),
Spahija miran, sadrug odan
I častan čovek (bože zdravlja!)
Tako se život naš ispravlja!
V
Nekad je laskav svet u njemu
Brkao hrabrost s ćudi jetkom;
I zbilja on je na svom tremu
A istako se i u boju;
Zanesen zbiljski u svom stroju
Sa konja on se, pijan, smelo
U blato svalio debelo
I tako posto plen Francuza.
Dragocen jemac njine vlasti!
Taj novi Regul i bog časti
Rado bi opet dopo uza
Da usred Veri restorana
Tri boce suši svakog dana.
VI
Al, on je znao nov da bude,
Da magarči glupake slavno,
I da od mudrih pravi lude
Il’ kradomice ili javno.
Mada ni njemu baš sve nije
Svaki put prošlo bez lekcije,
I mada je KO prostak pravi
Ponekad moro da zaglavi,
Ipak je znao i da ćaska,
Da odgovara bistro, tupo,
Da, ako treba, ćuti glupo,
Da sa računom laže, laska,
Da zavadi dva druga stara,
Na dvoboj da ih nagovara,
VII
Il' da ih miri hučno, slavno,
Utroje da bi doručkovo,
Pa da ih bruka posle javno
Veselom laži što je skovo
Sed alia tempora! I smelost,
(Ko ljubav kada dođe zrelost),
Sa mladošću nas prvom prođe.
I moj Zarecki se takođe
U senci višnje, akacije
Od starih bura sada hladi;
Ko mudrac živi, kupus sadi
Ko plemeniti Horacije,
Azbuci uči mališane
I gaji plovke i gusane.
VIII
On glup nimalo bio nije;
Ne ceneći mu dušu hladnu;
Zavoleo je Evgenije
Sud trezven njegov i reč skladnu.
Sa zadovoljstvom on se, eto,
Sa njime viđao i sreto,
I iznenađen nije bio
Kad ga je i sad opazio,
A ovaj, kad se pozdraviše,
Sa razgovora naglo skrete
I drugu pismo od poete
Dade ne rekav ništa više.
Naš junak je uz prozor stao
I za se ga je pročitao.
IX
To beše otmeno i skladno,
No kratko pismo - kartel bolje;
Lenski je učtivo i hladno
Pozivo druga na pištolje.
Onjegin odmah reče stoga
Donosiocu pisma toga
Bez mnogo reči, pun hladnoće,
Da može kad god oni hoće.
Bez primedbe gost kući pođe;
Da ostane još nije mogo,
Jer imao je posla mnogo.
Al' Evgenije kad sve prođe
I sam sa svojom dušom osta,
Nezadovoljan sobom posta.
X I on je nemo pogled skrio.
Na sopstvenome sudu strogom
Krivicu svoju je priznavo
I osuđivo se u mnogom:
Pre svega nije imo pravo
Što se sa strašću nežnom, čednom,
Poigrao dan pre najednom.
A drugo: nek se pesnik mlati;
To sasvim može da se shvati
Kod njega: Ali Evgenije
Mladiću odan dušom celom
Da pokaže je moro delom
Da predrasuda sužanj nije,
Ni neki deran prek i smeo,
Već častan čovek i muž zreo.
XI
Da ispolji je čuvstva mogo,
Ne ko zver da se nakostreši,
I moro srce mlado mnogo
Da razoruža i uteši.
" Al' sad se, eto, u te stvari
Duelista umešo stari;
I sada već za sve je kasno
Jer on je spletkaš, to je jasno;
Zacelo, samo je prezrenje
Lakrdijašu takvom plata,
Al' smeh glupaka, huk šapata..."
I, eto, to je javno mnenje!
Opruga časti i naš bog!
I svet se vrti oko tog!
HII
Nestrpljiv i pun mržnje svoje
Odgovor doma pesnik čeka.
I, evo, sused doneo je
Odgovor važan iz daleka.
Mog pesnika to smiri mnogo;
Jer protivnik je zlurad mogo
Da stvori šalu od te svađe,
Izgovor neki da pronađe,
I skloni grudi od pištolja.
Al' sad su sumnje rasterane;
Da stignu treba pre no svane
Do pustog mlina usred polja,
Da nišane i skrešo štedro
U slepo oko ili bedro.
XIII
Rešen koketu da postidi,
Naš Lenski prvo nije hteo
Pre dvoboja da Olgu vidi;
U sat je gledao dan ceo,
Odmahnuo na kraju rukom
I pošo k njoj sa svojom mukom.
On htede da je zgrane ovim,
Dolaskom da je zbuni novim,
Al' umesto da je iznenadi -
U susret Lenskom punom sete
Ko pre sa trema ona slete
Lakomislenoj slična nadi;
Bezazlena, ko uvek čila,
Baš ista kakva je i bila.
XIV
"Što odoste pre svih onako?" -
Takav je Olgin pozdrav bio,
A to je Lenskog smelo jako
Pred ovim čistim okom smesta
LJubomore i tuge nesta;
Zauvek nekud iščeznuše
Kraj vetrenjaste ove duše.
O, još je voljen i još voli,
Sad slatko tronut vidi on.
I kajući se već je sklon
Da oproštaj od Olge moli,
Al' nema reči, trepti sav
I srećan je i skoro zdrav.
XV. XVI. XVII
I opet pored Olge drage
U setne snove Lenski leti
I, evo, više nema snage
Na prošlo veče da je seti.
" Spašću je - šapće on u sebi -
Da razvratnik taj gnusni ne bi
Laskanjem punim podle žudi
Okužio te mlade grudi.
Ne dam da toči stručak cveta
Crv prezreni i zatrovani
Pa dvojutarnji cvetak rani
Da svene pre no što procveta."
A sve to znači, ja se bojim:
Na dvoboj ću sa drugom svojim.
XVIII
Da je on znao kakva rana
Tatjani mojoj srce peče,
Il' da je znala bar Tatjana,
O, da je znala ono veče
Da će njih dvojica pre zore
Nad mrakom groba da se bore,
Možda bi njena ljubav, tuga,
Sjedinila dva bivša druga.
Al' ljubav ovu ni slučajno
Naslutio još niko nije;
Jer ćutao je Evgenije,
A tugovala Tanja tajno;
Dada je mogla da dokona,
Al' nedosetljiva je ona.
XIX
Lenski je bio celo veče
Čas nem, čas vedar, čas pun suza,
Al' takvu ćud zauvek steče
Svaki ljubimac strasnih muza.
Čas je uz klavir mesto biro
I akorde sve iste sviro,
A čas je Olgi pogled slao:
"Zar nisam srećan?" - šaputao.
Al' kući mora on još malo;
Steže ga srce čudnom snagom;
Na oproštaju s Olgom dragom...
Ko da se ono razdiralo...
A ona brižno gleda njega:
"Šta vam je?" - "Ništa." - Nestade ga.
XX
Kad kući stiže, on pištolje
Pregleda pa u sanduk vrati.
Zatim se svučen i pun volje
Svog Šilera pri sveći lati.
Al' misao ga jedna goni
I san se bolnog srca kloni;
Tajanstvenu i punu čara
Pred očima on Olgu stvara.
Da knjigu sklopi Lenski hita
I grabi pero; stih za stihom
Pun zanosa u nizu tihom
Teče i zvoni. On ih čita
Naglas u punom noćnom miru,
Ko pjani Deljvig na svom piru.
XXI
Ti stihovi su sačuvani
I dosad su kod mene bili:
"Proleća moga zlatni dani
Kuda ste, kuda othrlili?
Šta novo jutro meni sprema!
Pogled ga traži, al’ ga nema;
U gustoj tami još se krije...
Al’ sudbe zakon večiti je,
I bilo da me strela mine,
Il' da probode moje grudi, -
Svejedno: svakom sudba sudi
Da redom bdije il' počine,
I blagosloven nek je san
I tegobnih pregnuća dan!
XXIII
Zablistaće se zora sutra,
Raširiće se danak sjajni,
A ja ću možda istog jutra
Sići u tamu grobnih tajni,
I uspomenu na poeta
Progutaće duboka Leta,
A mene svet zaboraviće.
Al' da li ćeš ti, divno biće,
Sa suzom doći ranoj urni
Da tuguješ i misliš tamo:
Voleo me je, meni samo
Posvetio je život burni!...
O voljena, o ti, daleka,
O dođi, dođi, muž te čeka!..."
XXIII
Tako je piso mutno, mlako,
(I romantizmom to se zvalo,
Romantike u tom iako
Za mene nema baš nimalo).
I, najzad, već pred zoru plavu
Oborio je Lenski glavu;
Nad modnom reči ideali
Na oči su mu snovi pali.
Al’ tek što su ga sanje ove
Omamile, - već sused lupa,
U njegov tih kabinet stupa
I Lenskog budi on i zove:
"Vreme je, hajde, sedam bije
I već nas čeka Evgenije".
XXIV
Al' varao se; još je snevo
Naš Evgenije tvrdi san;
Već bledi noć i već je, evo,
Petao sreo novi dan,
A Onjegin još čvrsto spava;
Već sunce zemlju obasjava,
I mećava se mala vije,
A nije još moj Evgenije
Mahnuo ležaj svojih sanja;
Nad njime još je san oklevo...
Probudio se najzad, evo,
I zavese lagano sklanja;
Gleda i vidi da je vreme
Već davno na put da se spreme.
XXV
On žurno zvoni. Pravo s trema
Sluga Guillot pred njega staje;
Papuče, halat on mu sprema,
Al' mesto tog mu rublje daje:
Naš junak se odela lati,
A sluzi reče da ga prati
Naredivši pre toga njemu
Za dvoboj da ponese spremu.
U sanke seda i kroz polja
Leti u mlin pod prahom leda.
Stigoše. Sluzi zapoveda
Da spremi par Lepaž-pištolja,
A konje da u polje goni
I kraj dva hrasta da ih skloni.
XXVI
Lenski je već na njega čeko
Oslonjen o zid rečne brane,
Dok je Zarecki nedaleko
Tražio mlinskom točku mane.
I Evgenije, evo, hita,
A zgranuti Zarecki pita:
„Gde vam je svedok? Barem jedan!“
Metodičnosti uvek predan,
U dvobojima pedant stari,
On nije hteo bez veštine
Da tek onako čovek gine,
Vec propisno, po redu stvari,
I po predanju, a bez šale
(Što je, zacelo, vredno hvale).
XXVII
"Moj svedok? - reče Evgenije: -
Monsieur Guillot je tu, pred nama;
Moj drug je on i odan mi je.
Pa nema mesta primedbama:
Iako lice nepoznato,
Ispravan čovek on je zato".
Gnev je Zarecki jedva stišo:
A Onjegin je Lenskom prišo:
"Da počnemo?" - "Da, već je kasno
Obojica su za mlin zašli,
I dok su se no strani našli,
Zarecki naš i lice časno
Da dogovore svrše svoje, -
Krijući pogled oni stoje.
XXVIII
Neprijatelji! Zar je davno
Puteve njine krv razvela?
Zar nisu sve doskora javno
Delili odmor, misli, dela
I trpezu i čase nada?
Ko protivnici krvni, sada
Lagano oni jedan drugom
Baš kao u snu strašnom, dugom,
Spremaju smrt i grobno polje...
Zašto se ne nasmeju sada,
Pre no što jedan od njih strada,
I raziđu se drage volje?
Al' divlje se sve mržnje naše
Od lažnog stida danas plaše.
XXIX
Zablistaše pištolji zlobno.
Već zvoni malj po nabijaču.
Kroz čelik zrno klizi kobno
I prvi put se oroz začu.
Mlaz sitnog praha, siv i tanak,
Potprašuje pištolja čanak.
Usađen čvrsto kremen brušen
Još zapet stoji. Nem i smušen,
Za visok panj se Guillot skrio,
A dva su plašta pala skraja
I trideset dva koračaja
Zarecki već je odmerio;
On drugove na mesta prati
I svak se svog pištolja lati.
XXX
"Sad napred". -
Još ne nišaneći,
Odvažna, ali mirna lika,
Sigurnim hodom i ćuteći,
Četiri smrtna stepenika,
Četiri stope oni kroče...
Tad Evgenije prvi poče,
Nastupajući stalno bliže,
U hodu pištolj svoj da diže.
Pet stopa još polako broje;
Sada i Lenski oko levo
Sklapa i cilja - ali, evo,
Onjegin u tom pucao je...
Sudnji čas i pesnik jadni
Ispušta nemo pištolj hladni,
XXXI
Na svoje grudi stavlja ruke
I pada. Pogled maglom skriven
Smrt izražava a ne muke.
Tako sa mesta svog odriven
Niz obronak sa strmog brega
Lagano pada grumen snega...
Obuzet naglo jezom hladnom
Onjegin hita Lenskom jadnom,
Gleda ga, zove... al' ne vredi:
Pesnika nema. Već se stišo.
Pre vremena u grob je sišo,
Naišla bura, svetak bledi
Sveo u zore prvom žaru,
Zgasnuo oganj na oltaru...
XXXII
Nauznak mirno je počiv'o,
Probilo grudi tvrdo tane,
Na čelu setan mir je sniv'o
I pušila se krv iz rane.
Doskora na dnu srca toga
Još nadahnuća behu mnoga,
Mržnja i ljubav tu se krila,
Život je ključ'o, krv se vrila!
Sad k'o u domu opustelom
U njemu sve je miru sklono;
Umuklo je zanavek ono;
Nabeljen prozor kredom belom;
Domaćice mu nema s vatrom,
A gde je, bog zna... trag se zatro.
XXXIII
Slatko je strelom epigrama
Razjariti dužnika svog,
Slatko je ako je on pred vama
Pripremivši bodljikav rog,
U zrcalu te drske pesme
Sam sebe da prepozna ne sme,
Il' shvati ko je stih taj skov'o
I urlikne: pa ja sam ovo!
Prijatnije je još, zacelo,
S razdaljine propisane
Pripremati mu smrt i rane,
I ciljati u bledo čelo,
Al' precima ga otpraviti
Prijatno teško da će biti.
XXXIV
Šta ako drug od ruke vaše
Padne ubijen vašim metkom,
Jer vas je negde pokraj čaše
Uvredio il' reči jetkom,
Il' pogledom, il' odgovorom,
Il' nekom glupošću još gorom, -
Il' što vas je na svoje žao
Iz dosade na boj zvao?
Šta ćete tada osećati,
Kad on na zemlji i pun praha
Lagano hladni lišen daha,
A smrt mu bledo lice prati,
I kad je nem i sasvim gluh
Za vaše reči njegov sluh?
XXXV
Pun bola što mu srce pije,
Stežući pištolj što ga peče,
U Lenskog gleda Evgenije,
„Šta ćeš, ubijen“ – sused reče.
Ubijen!... Strašnom reči zgromljen,
Junak se moj sav drhtav, slomljen,
Udaljuje i zove sluge.
Zarecki na saone duge
Tovari s pažnjom mrtvo telo.
On strašni teret vozi kući...
Od mrtvog konji zazirući
Kopaju nogom polje belo,
Frkću i penom đem svoj kvase...
K'o strela trojka zagnala se.
XXXVI
Mog pesnika je vama žao:
Tek stasao i još u cvetu,
Pun srećnih nada on je pao
Ne ispunivši ih na svetu.
Gde su sad one žarke čežnje
I plemenite one težnje
NJegovih mladih osećanja
I smelih ili nežnih sanja?
LJubavne žudnje gde su sada?
Gde su prenuća, gde je znanje,
Gde od sramote zaziranje,
Gde drage mašte pune sklada,
I poezija i lepota,
Odjeci nezemnog života?
XXXVII
Možda je i on bio stvoren
Za slavu il' za dobro sveta;
Zamukle lire glas razoren
Možda bi teko bezbroj leta;
Za pesnika su možda novog
Na lestvicama sveta ovog
Visoka mesta bila spremna
I njegova je senka zemna
Ponela tajnu u mrak noći
I životvorni njen je glas
Propao možda za sve nas,
I do nje u grob neće doći
Vekova, himna puna sjaja
Ni blagoslovi naraštaja.
XXXVIII. XXXIX
A možda je mog poeta
Običan udes jednom čeko;
Prohujala bi mlada leta,
Ohladnelo bi srce meko;
Promenio bi narav mnogo,
Mahnuo muze, ženu smogo,
U selu svome srećan, rogat
Nosio halat sit i bogat
I poznao života zbilju...
S kostoboljom bi starost sreo,
Mršao, debljo, pio, jeo
I najzad bi u izobilju
Skončao svoje dane stare
Uz decu, babe i lekare.
XL
Ma kako bilo, čitaoče,
Al' pesnik ljubavlju opijen,
Sanjalo što tek život poče,
Od ruke druga je ubijen.
Levo od onih selskih kuća
Gde je pitomac nadahnuća
Živeo, - dva se bora splela.
Pod njima lope hladna vrela
Potoka bližnjeg. Lišen snage,
Mlad orač katkad tu zastane,
A žetelice, kada svane,
Tu gnjuraju u vir krčage.
Uz potok, tu, u senci hlada
Spomenik skroman stoji sada.
XLI
Pod njim (na polja puna sete
Jesenja kiša kad se sleva)
Opance svoje čoban plete,
O ribarima s Volge peva,
A varošanka mlada neka
Što tu, u selu, leto čeka,
Kad strmoglavce jaše sama
Po poljima i livadama,
Zaustavlja pred njim ajgira
Pritegnuvši dizgine vično
I čita natpis letimično
Dignuvši veo svog šešira,
I suza što će da se stoči
Zastire maglom nežne oči.
XLII
Ukorak jaše doljom ravnom
U svoje misli zadubljena;
Sudbinom Lenskog tužnom, davnom,
Dugo se bavi duša njena.
I misli šta je s Olgom bilo?
Da l’ joj se srce napatilo,
Il' brzo prođe vreme jada?
I gde je njena sestra sada?
A gde begunac taj od sveta,
Pomodnih žena dušman modni,
Taj čudak tmurni, nikom srodni,
Ubica mladoga poeta?
O svemu što ste radi znati,
Na vreme ću vam račun dati.
XLIII
Al' sada ne. Iako mnogo
Junaka volim svog, i mada
Da mu se vratim već bih mogo,
Do njega meni nije sada.
Godine već su prozi sklone,
Godine laku rimu gone
I s uzdahom da priznam žurim:
Za njom sve teže, teže jurim;
A pero nema više volje
Do šara ko pre album-knjige;
Drukčije sada, crnje brige,
Hladnije misle, teže bolje
U svetskoj vrevi i u miru
Bune mi dušu, bune liru.
XLIV
Druge mi želje život dade,
Nove sam jade upoznao;
Za prve želje nemam nade,
A starih me je jada žao.
Ah, snovi! gde je vaša radost?
Gde njena večna rima - mladost?
Zar zaista je najzad ceo
NJen lepi venac sasvim sveo?
Zar zbilja, već, bez prazne hvale,
Bez lažne pesničke slobode,
Proleće mojih dana ode
(Što tvrdih dosad radi šale)?
Zar povratka mu više nije?
Zar trideseta skoro mi je?
XLV
Moram da priznam, makar, nemo,
I moje podne, eto, nasta!
Pa da se lepo rastanemo,
Mladosti moja vetrenjasta!
Hvala ti za sve tvoje slasti,
Za jad, za drage muke strasti,
Za huk, za gozbe, bure stare,
Hvala ti za sve tvoje dare!
Iz tvoje sam se ruke štedre,
Budan i kad sam snove snivo,
Do volje svega nauživo...
Dosta je! Sad ću duše vedre
Nogom na novi put da stanem,
Da od života prošlog danem.
XLVI
Osvrnimo se. Zbogom mesta,
Gde su mi dani tihih slasti
Tekli u senci gluhih cesta
Lenosti puni, snova, strasti,
A ti mi, mlado nadahnuće,
Raspaljuj maštu ubuduće;
Kad drema srce, ti ga preni
I često, često svraćaj k meni!
Ne daj da dušu tvog poeta
Okuži, stvrdne ili sledi
I pretvori u kamen bledi
Mrtvilo ovog kobnog sveta,
Tog vira, gde uprkos želji
Svi kupamo se, prijatelji!
SEDMA GLAVA
Moskvo, Rusije kćeri draga,
Gde ravna tebi još postoji?
Dmitrijev
Ko rodnu Moskvu da ne voli?
Baratinski
U Moskvu put! sta znači videt
sveta kras!
A gde je lepše? - Tu gde nema nas.
Gribojedov
I Gde veseli ste zimi bili;
Prolećnim zrakom gonjen vrelim,
Napuštajući vis i breg,
U potocima mutnobelim
Na livade se slio sneg.
Priroda cela vedro sreta
Kroz sanjiv osmeh jutro leta;
Sve plavljim sjajem nebo blista;
U paperju zelenog lista
Još prozračne se šume puše;
Iz voštanoga svoga saća
Na livade se pčela vraća;
Doline se šarene, suše,
Kopore stada i u noći
Izvija slavuj u samoći.
II
Bolno je tvoje dolaženje,
LJubavi doba, premaleće!
Kakvo se tužno uzbudenje
Kroz krv i dušu moju kreće!
Kako me slatko, bolno greje
Proleće što na mene veje
I dahom lice moje dira
S oltara divljeg poljskog mira.
Ili su meni slasti strane?
Pa sve što buja, sve što živi,
Što se veseli, blista, divi,
Dosadu stvara, bol i rane
U mojoj duši mrtvoj davno.
I sve je za nju pusto, tavno.
III
Il' možda kada dah proleća
S jeseni palo lišće vrati,
Nas gorkoga gubitka seća
Šuštanje novo što ga prati,
Jer poredimo u dnu duše
Sa šumama što vaskrsnuše
Godine naše brza hoda
Kojima nema preporoda.
Možda nas tada u svom sjaju
Kroz pesničke daleke snove
Proleće neko staro zove,
I tad o nekom drugom kraju,
O drugoj noći punoj čari
Treperi srce i sanjari.
IV
Vreme je! sada, u proleće,
Bac, lenštine i trezvenjake,
Epikurejce, decu sreće,
Bac, Levšinove škole dake
I seoske Prijame sjajne,
I vas, o gospe osećajne,
U selo zove Vesna mlada;
To doba šetnji, cveća, rada,
Doba toplote puno plama,
Sablažnjivih i čudnih noći.
U selo sada treba poći
I u širokim poštankama,
U kočijama punim stvari
Mahnuti gradski zaklon stari.
V
Moj čitaoče dobre volje,
Karucom što ste iznajmili
Mahnite i vi varoš bolje
Hajdemo da sa tihog huma
Slušamo kako šapće šuma
Nad divljom rekom što se vije
Kraj sela gde je Evgenije
Ko pustinjak u dane bile
Sumorno teko zime svoje
Ko sused mlade Tanje moje,
Te sanjalice naše mile...
Gde sad ga nema, gde je bio,
Gde tužni trag je ostavio.
VI
Kraj gora tu što leže krugom
Hajdemo tamo, gde pun draži
Vijuga potok bujnim lugom
I kroz šumarak reku traži;
Da peva tu kroz drač i cveće
LJubavnik Vesne - slavuj sleće
I izvora se šapat čuje;
Spomenik jedan trošni tu je
U senci jela ostarelih.
NJegova ploča kaže siva.
"Vladimir Lenski tu počiva,
Što rano pade smrću smelih,
Tog i tog leta združen s grobom.
Pesniče mladi, mir sa tobom! "
VII
Na opuštenoj grani bora
Što iznad urne šumi tiho,
Nekad je rani vetar s gora
Tajanstven venac jedan njiho.
Nekad, u dane davno bile,
Dve sestre tu su dolazile
Da zagrljene suze rone
U noći iznad humke one.
Al' spomenik je sada bledi
Zaboravljen, a put do mesta
Zatrven... S grane venca nesta,
Pod njime samo čoban sedi,
Ko nekad peva pesmu sete
I ubogo opance plete.
VIII. IX. X
Siroti Lenski! Suze jada
Dragana nije dugo lila;
Nevesta nikad nije mlada
Svom bolu dugo verna bila.
Drugi je njenu pažnju steko,
I puno jada srce meko
LJubavnom laskom drugi stišo,
Ulan je Olgi vešto prišo,
Ulan je ljubav duše njene;
I pred oltarom, mili moji,
Stidljivo ona s njime stoji
Pod vencem, glave oborene
I krije oči pune plama
Sa osmehom na usnicama.
XI
Siroti Lenski! Na dnu groba,
Tu, gde se gluha večnost širi,
Da li je moglo u to doba
Izdajstvo da ga uznemiri?
Il' srećan i bez osećaja,
Moj pesnik lišen zemnog kraja
Ne pati sada ni zbog ćega
I svet je tuđi nem za njega?
Da, zaborav i dugo vreme
Za grobom svima nama sudi;
Glasovi dragih, mrskih ljudi
I ljubavnica tad zaneme,
I jedino potomstvo stigne
Da procesom imanje digne.
XII
Uskoro zvonkih reči Olje
Kod Larinih je zamro zvuk;
Rob sudbine i tuđe volje,
Ulan je moro s njom u puk.
Suzama gorkim oblivena,
Na rastanku je mati njena
Dovoljno snage s mukom smogla;
Da plače Tanja nije mogla;
Al' ipak je i njoj na kraju
Bledoća smrtna lice skrila.
A kad se na trem čeljad zbila
I kada je na oproštaju
Gomila oko kola stala
Tatjana ih je ispraćala.
XIII
Dugo je, ko kroz maglu sanja,
Gledala tad za njima s praga;
I sama, sama sad je Tanja;
Golubica se njena draga,
Godina mnogih druga mala
Dalekoj sudbi odazvala;
Drugarica je mlada njena
Zanavek od nje rastavljena!
U pusti vrt je Tanja zašla,
Bez silja luta i bol krije,
Al' utehe joj nigde nije
I oduška još nije našla
Za prigušene suze svoje
I srce kida se na dvoje.
XIV
Sad u samoći teškoj gori
Još jače strast u srcu njenom
I glasnije joj ono zbori
O Evgeniju udaljenom.
Neće ga sresti... a i čemu?
Da mrzi dužna je u njemu
Ubicu brata svog pre svega...
Pesnik je pao... al' se njega
Ne seca niko već, i drugom
Nevesta, evo, sad mu pođe,
A sećanje na njega prođe
Ko dim po plavom nebu. S tugom
Dva srca možda još i sad
Žale... al' čemu bol i jad?
XV
Bilo je veče. Mrak se hvato.
Strujale vode. Zuk se čuo.
Rasturalo se kola jato
I preko reke je buknuo
Ribarski oganj. U dolini
Na srebrnastnoj mesecini,
Utonula u bezbroj sanja
Dugo je sama išla Tanja.
Najednom, nad poljanom nekom
Spahijski zamak vidi s brega,
Selo i šumu ispod njega
I bujni vrt nad sjajnom rekom.
Gleda - i njeno srce malo
Jače je, brže, zakucalo.
XVI
I Tatjana se sad koleba:
"On ovde nije. Ne znaju me.
Da pođem, ili natrag treba?
Al' bar da vidim dvor i šume ".
I, evo, ona skreće s puta,
Zbunjeni pogled stazom luta
Bez daha je sa brega sišla
I dvorištu je pustom prišla...
Kerovi na nju kidisaše,
Ote se strašan krik Tatjani
I domaći se mališani
Sjatiše oko gošće naše;
Goneći pse uz grdnu graju
Pod zaštitu je uzimaju.
XVII
Da l' sme da vidi dvor spahijski?
Upita Tanja. Sluščad naže
Trkom Anisi u stan bliski
Da ključeve od trema traže.
I evo, najzad, i Anise;
Pred njima uzlaz otvori se,
I Tanja stupa na prag dvora
Gde beše junak moj doskora.
Zaboravljen bilijar spava;
Na rastrtom divanu, vide,
Počiva korbač. Tanja ide,
A starica joj objašnjava:
"Ovde je kamin; tu je gazda
Voleo sam da sedi vazda.
XVIII
Sa njime tu je obedovo
Pokojni Lenski, sused jadni.
Izvol'te za mnom - sad je ovo
Gospodinov kabinet radni;
Tu se odmaro, kafu kušo
Od upravnika vesti slušo
I čito knjigu kad ustane.
Sa mnom je tu u prošle dane,
U nedeljne svečane čase,
Nadevši svoje naočari,
Magarca igro gazda stari,
Neka mu Gospod dušu spase
I podari u grobu pokoj,
U zemlji, mačici dubokoj!"
XIX
I očaranim pogledima
Unaokolo Tanja bludi;
Sve ovde za nju draži ima
I sve joj setnu dušu budi
Radošću nekom polubolnom;
I sto sa mračnom lampom stolnom,
I krevet širok i zastrven,
I knjiga breg i stalak drven,
U prozorima pejzaž mračan,
Unutra bledi mrak salona
I tamni portret lord-Bajrona,
I mali kip od gvožđa glačan
U kapi, s celom tmurno snenim
I s ručicama prekrštenim.
XX
U sobi, gde sve modom diše,
Ko začarana stoji Tanja.
Kasno je. Hladan vetar briše,
U dolji mrak; šumarak sanja
Nad zamagljenom, hladnom rekom.
Mesec za gorom spava nekom.
I lutalica naša mlada
Kod kuće treba da je sada.
Krijući svoje uzbudenje,
Sa uzdahom i ne bez sete,
Obratnim putem Tanja krete,
Al’ najpre uze dopuštenje
Da opet svrati i bez brige
Da tu, u zamku, čita knjige.
XXI
Sa ključarkom se Tanja rasta
Na pragu. I u osvit plavi,
Čim jutro drugog dana nasta,
Na pustome se tremu javi.
Tu je, u tihom kabinetu,
Zaboravivši sve na svetu,
Ostala najzad Tanja samo
I plakala je dugo tamo...
A zatim knjige dokopala;
Da čita najpre nije htela,
Al' začudi je izbor dela;
Na čitanje se zatim dala
I novi svet je tu najednom
Puko pred njenom dušom žednom.
XXII
Mi znamo da je Evgenije
Namrzo knjige i sve drugo,
Al’ ipak neka dela nije
U nemilosti držo dugo,
Ko Đaura i Don Žuana
I s njima dva il’ tri romana
U kojima se vek ogledo,
I čovek - našeg doba čedo -
Ocrtan bio dosta verno
Sa nemoralnim svojim duhom,
Sa dušom sebičnom i suhom,
Što maštu voli neizmerno,
I s ogorčenim umom čudnim
Što vri pregnućem uzaludnim.
XXIII
Stranice mnoge tu su krile
Znakove noktom urezane,
I odmah su zaustavile
Tatjanin pogled takve strane.
S trepetom prate oči njene
Zbok kakve misli, napomene,
Začuđen beše Evgenije;
S čime se slago, s čime nije;
Tu svake nove strane lice
NJegovog pera potez krije;
Tu svoju dušu Evgenije
Ispoljava i nehotice
Kroz kratke reči i kroz slike,
Kroz krstove i upitnike.
XXIV
I Tanja je pomalo stala,
Svakoga dana i sve više,
Da shvata onog, bogu hvala,
Za kime mora da uzdiše
Po volji moćne sudbe svoje.
Taj tmurni, kobni čudak - ko je?
Nebeski stvor il’ ada trag?
Taj anđeo, taj nadmen vrag,
Šta je on? Eho drugih ljudi?
Je l' Moskov s praznom dušom taštom
Pod Haroldovim crnim plaštom,
Il’ prazni tumač tuđih ćudi?
Da l' rečnik modnih reči nije?
Je l' parodija Evgenije?
XXV
Zar je tajanstven čvor rasplela?
Zar prava reč u duši sinu?
Protiče vreme... s uma smela
Da kod kuće se davno brinu
A susedi se tamo sreli
I razgovor o njoj poveli:
"Šta ćeš? Tatjana nije dete -
Starica mrmlja puna sete -
Olja je mlada. Da je sreće
Da udomim i Tanju sada.
Al' šta ću sa njom? nije rada;
Svakome odmah isto: neće,
I sve jednako ćuti, tuži,
Ili po šumi sama kruži".
XXVI
"Je l' zaljubljena?" - "A u koga?
Bujanov ju je zaprosio:
Neće". - "Petuškov?" - "Ne, ni toga.
Naš gost je husar Pihtin bio.
Kako se mnogo staro za nju,
I kako je obleto Tanju!
Pomislih, bar on ima nade;
Taman! i opet sve propade". -
"A što? pa šta je vama stalo?
U Moskvu, na trg svih nevesta!
Tamo je mnogo praznih mesta! " -
" Ah, bože, prihoda je malo..." -
"Za jednu zimu već će stići,
Il’ ćete zajam od nas dići".
XXVII
Pogodan savet, mudar jako,
Starici već se mnogo svide.
Sve sračuna pa reši tako
Da na zimu u Moskvu ide.
Tatjana čuje novost ovu;
Pred strogi svet na sud je zovu!
Zar seoske prostote svoje
Da ispolji sve ružne boje!
Zar starom spremom što obuče
I nezgrapnim rečenicama,
Kicoša gradskih, gradskih dama,
Podrugljiv pogled da privuče?
O straha! ne, zar nije bolje
Da ne napušta lug i polje?
XXVIII
Budna sa prvim zrakom ranim
Ona u polja ide stara
I očima ih očaranim
Gleda i s njima razgovara:
"Zbogom, doline mira pune,
I vi, planina znanih krune,
I vi, šumarci, znanci stari,
Zbogom, božanske, drage čari,
Prirodo vedra, nasmejana!
Svet spokojan i prisan dajem
Za taštinu pod lažnim sjajem!
Zbogom, slobodo mladih dana!
Kuda i zašto put me trudi
I šta mi novi udes nudi? "
XXIX
Sve duže traju šetnje njene;
Čas potok, čas brdašce cvetno
Na sebe njenu pažnju skrene,
Zaustavlja je neosetno.
Kao sa starim drugovima
Sa poljima i lugovima
Da popriča Tatjana žuri.
Al' kratkog leta vreme juri,
Jesen u zlatnoj dođe togi.
Priroda trepti bleda, snena,
Ko žrtva sjajno urešena.
I, evo, goneć oblak mnogi
Fijuknu sever, lišće skide,
I čarobnica zima ide.
XXX
Razmetala je sneg i stegla
Pramenjem belim grane bora,
I ko talasav ćilim legla
Po poljima i oko gora;
Sa skamenjenom rekom žala
Prostirkom mekom poravnala,
I rad je svet i mi sa njime
Vragolijama teta-zime.
Tatjana naša samo nije;
Ne ide zimi u susreće,
Da udiše žar mraza neće,
Niti da prvim snegom mije
Ramena svoja, lice, grudi;
Tatjanu plaši put za studi.
XXXI
Dan puta davno svi su znali;
I poslednji rok prođe slavno;
Presvukli su i ojačali
Zaboravljene sanke davno.
Zaprege proste - troja kola
Potreba kućnih voze pola:
Stolice, šerpe, škrinje, pegle,
Perine i sa slatkim tegle,
S živinom koš i stvari druge...
Lonci, lavori et setera,
Svakakvo blago tu se tera.
Već digoše galamu sluge
I oproštajne suze rone;
Na dvorište i kljusad gone,
XXXII
U spahijske ih sanke prežu;
U kuhinji se obed vari,
Tovare kola već i vežu,
Psuju se žene i vozari.
Na čupavo je kljuse lomno
Bradati gonič seo skromno;
A čeljad se kraj vrata jati
I gospodare svoje prati.
Sedoše. Slavni voz lagano
Promiče i za vrata skreće...
" Sad zbogom, tihi kuti sreće,
I pusti dome, mesto znano!
Da l’ će vas opet sresti oči?..."
I Tanja potok suza toči.
XXXIII
Kad prosveta i među nama
Raširi međe malo više,
Sa vremenom (na tablicama
Filozofskih računa piše
Kroz petsto leta) - stari, uski,
Izmeniće se puti ruski,
I Rusiju će, smemo reći,
Sjedinjujuće trase seći,
A mostovi će smelim hodom
Da preko reka kroče lukom;
Razmaknućemo brda rukom
I proričemo svod pod vodom,
A svet će moći tad da ište
Po stanicama konačište.
XXXIV
Sada su kod nas loši puti;
Zanemareni trunu mosti,
A gamad ne da ni trenuti
Na stanici kad legnu gosti.
Noćišta nema: izba hladna;
Na zidu lista štura, gladna:
To jelovnik naprazno čami
I zalud vaš apetit mami,
A kiklopi iz stepe travne
Kraj tinjavoga ognja kleče
I čekićima ruskim leče
Proizvode Evrope slavne,
U blagosilju trase njene
I bedu zemlje nasleđene.
XXXV
Zato su zimi vožnje zgodne
I zimska šetnja lepa, slatka;
Ko stih bez misli pesme modne
I zimska je putanja glatka.
Vozare bar imamo orne,
A trojke su nam neumorne
I da nam pogled razvesele
Ko plot trepere vrste bele.
Kola i svoga kočijaša
Povela je na put Larina
Strepeć od skupih vozarina,
I dosadom se Tanja naša
Nasladila u snežnom prahu,
Jer sedam dana putovahu.
XXXVI
Al' već su blizu i pred njima
Sa Moskve, iz daljine plave,
Ko vatra zlatnim krstovima
Gore daleke drevne glave.
Kako uživah u toj slici
Kada su crkve i zvonici,
Dvorci i bašte zasađene
Iskrsli naglo ispred mene!
Kako sam često s puta mučna,
Gde lutalačka sudba zove,
Moskvo, o tebi snevo snove!
Moskva! koliko reč ta zvučna
Za rusko srce mnogo skriva,
Kako se u njoj sve odziva!
XXXVII
Okružen gajem i dubravom,
Petrovski zamak mrk i smeon
Nedavnom još se gordi slavom;
Tu je uzalud Napoleon,
Još uveren u sreću svoju,
Čeko na kleklu Moskvu moju
Sa ključevima starog Kremlja..
Ne, moja Moskva, moja zemlja,
Pred njime nisu pogle glave;
Umesto dočeka i dara
Ognjem je srela Moskva stara
Junaka mrskog punog slave.
Odavde on je nem i tmuran
Posmatrao njen plamen buran.
XXXVIII
Zbogom, svedoče pale slave,
Petrovski zamče! Hajde, idi!
Već se na rampi bele glave
I trošarina već se vidi;
Po Tverskom trgu preko puta
Odskaču sanke pored klupa,
Promiču straže i portiri,
Dućani, dvorci, manastiri,
Fenjeri, sanke, bašte rodne,
Trgovci, kuće i seljaci,
Tornjevi, vrti i kozaci,
Pa apoteke, kuće modne,
Kipovi lavlji pored vrata,
Na krstovima čavki jata.
XXXIX. HL
Već seo čas i više traje
Ta mučna šetnja i po mraku
Uz vrata najzad trojka staje
Kod Haritona u sokaku.
Kod tetke to su stigle sada
Od sušice što davno strada.
Sa čarapom pod jednom rukom
U trošnom ruhu svom i s mukom
Pred njima širi vrata znana
Poznati Kalmik, star i beo.
Unutra ih je uzvik sreo
Kneginje stare sa divana;
I starice se grle s plačem
Raspitujuci se o svačem.
XLI
"Ah, kneginjo!"
- 'Rachette! " - "Alina!'
"Davno je bilo!" - "Vreme leti..."
" Jeste l' na dugo? Ah, kuzina!
Pa ko bi mogo predvideti!
Pobogu, scena iz romana..." -
" A ovo mi je kći Tatjana". -
"Ah, Tanja! bože! hodi amo!
Kao da sanjam, vidi samo!
Da l' pamtiš, mila, Grandisona? " -
"Ko? Grandison?... a, Grandison!
Da, pamtim, pamtim, gde je on?" -
"Tu. Živi sad kod Simeona;
Bio je baš na Badnje vece;
Oženio je sina - reče.
XLII
A taj... no sve će na red stići;
Da pokažete našu Tanju
U svojtu ćete sutra ići...
Ja više nisam to u stanju;
Na žalost, jedva nose noge.
Al’ umorne ste s vožnje mnoge;
Da počinemo, hajde, drage,
Izdaju grudi... nemam snage...
Ta teška mi je sad i radost,
A ne tek samo bol i jad...
Nizašta više nisam sad...
Pod starost život sav je gadost.
I tu je sasvim malaksala
Sa suzama u kašalj pala.
XLIII
Bolesne tetke nežnost ova
Rastužila je Tanju moju,
Ali joj smeta kuća nova,
Jer je na sobu svikla svoju,
I ne može pod svilom ovom
Na krevetu da spava novom,
A praporaca zveket bučni,
Jutarnjeg posla vesnik zvučni
Iz postelje je diže rano.
Kraj prozora Tatjana seda;
Već bledi noć i ona gleda;
Al' pred njom nije polje znano,
Već tuđa staja i kuhinja
I tuda bašta puna inja.
XLIV
Svakoga dana sad Tatjanu
Vode u svojtu na obede
I setu njenu rasejanu
Nose pred babe i pred dede.
Rodbinu stiglu izdaleka
Srdačan doček svuda čeka;
I hleb i so; veselje slavno.
"Porasla Tanja! Zar sam davno
NJoj na krštenju ime dala?
A ja za uši često vukla!
Ja hranila i malo tukla!
A ja na ruke uzimala! "
I sve se uglas babe sete:
"Godine naše tako lete!"
XLV
Al' promene se tu ne vide;
Sve je po starom i u miru
Tante Jelena još uvek ide
U onom tilovom šeširu;
Lukerja Lvovna još se maže,
A LJubov Petrovna još laže;
Ko pre je Ivan Pjotrič glupav,
A Sejmon Pjotrič škrt i čupav,
A Nikolavna Tolstoguba
Finmušu još je ljubavnica,
Još ima onog isto špica
I istog muža - člana kluba,
Što krotko pored žene svoje
Jede i pije sve za dvoje.
XLVI
Tatjanu grle njine kćeri,
A moskovskoga mladog sveta
Skup gracija je najpre meri
Nemo od glave pa do peta:
Nalaze da je nova znanka
Izveštačena, palančanka,
I nešto bleda, a i tužna,
A inače nimalo ružna;
Prirodi zatim sve podležu,
Druže se, Tanju k sebi vode,
I češljaju je naspram mode;
LJube je, nežno ruke stežu
I pričaju joj osećajne
LJubavne tajne, ženske tajne,
XLVII
Pobede tuđe, a i svoje,
Lukavstva, snove, nada čase,
I nevine se priče roje
A ogovaranja ih krase.
Zatim ko platu za brbljanje
LJubavne priče i od Tanje
Zahtevaju da čuju one;
Al' Tanja ko u san da tone
Da ih razume ne zna, neće,
Bez učešća im reči sluša
I tajnu što joj krije duša,
Bogatstvo drago suza, sreće,
Bez reci čuva i ne želi
Ni sa kim ovde da je deli.
XLVIII
Da čuje Tanja želju ima
I razgovor visokih lica,
Al' u salonu sve zanima
Nekakva prazna besmislica;
Gomila to je siva, stara,
Dosadna i kad ogovara;
Kroz njine reči, suhe, prazne,
Kroz spletke i kroz vesti razne
Ne sine miso dane cele
Sem slučajno il’ nasumice,
Ne razvedri se um i lice
Nit' šale srce razvesele.
U svetu tom kroz laž i tupost
Ni smešnu nećeš sresti glupost.
XLIX
Skup arhivske gospode mlade
Procenjuje Tatjanu zlobno;
Gordosti puni i dosade
Govore o njoj međusobno;
Šaljivčina je neka jadna
Pronašo da je divna, skladna,
I već kraj vrata on uzdiše
I elegiju Tanji piše.
I Vjazemski je Tanju sreo
Kod dosadne i stare strine
I uspeo pred njom da sine,
A starac neki sed i sveo
Primetivši kraj njega Tanju
Raspituje se, eno, za nju.
L
Al' tamo gde se Melpomene
Izvija plač visokim glasom,
Gde pozlaćene rize njene
Pred ravnodušnom lete masom,
Gde Talijina hladna duša
Pljeskanje čuje i ne sluša,
Gde Terpsihori još se samo
Mladići dive (mi to znamo,
Jer tako beše i sa nama
U vreme vaše, a i moje) -
Tu nisu na nju oči svoje
Obratili lornjeti dama,
Ni stručnjaci visokog tona
S partera ili sa balkona.
LI
Pa i u klub se Tanja kreće;
Vrućina, gužva sve je jača,
Muzika grmi, blešte sveće,
Promiče par po par igrača;
Grupice ljudi se šarene,
Ženska je sprema ko od pene,
Udavače lepotom sjaje -
Sve poražava osećaje.
Pomodar hita na to mesto
Da pokaže svoj prsluk skladan,
Drskost i lornjet gord i hladan,
A bivši husar svraća često
Da ispred dama i gospode
Zablista, osvoji i ode.
LII
Nebo je puno zvezda sjajnih,
A Moskva puna lepotica,
Ali od svojih druga bajnih
Blistavijeg je luna lica.
Tako i ona koju ne sme
Da uzbuni zvuk moje pesme,
Ko uzvišena luna čista
Sred mladih žena sama blista.
Kako božanski gordo kroči
Po zemlji izmeđ' drugih ljudi,
Kako su nežne njene grudi
I sete pune divne oči!...
Al' dosta, dosta, ne bi l' stao?
Bezumlju svom si danak dao!
LIII
Smejanje, tiska i pokloni;
Mazurka, valcer sve u letu;
A kraj dve tetke u koloni,
Zaboravljena u tom svetu
Tatjana gleda i ne vidi;
Mrskoga sveta tog se stidi;
Ovde se guše njene grudi,
Za svojim selom ona žudi,
Žudi u polje svom drveću,
U zabačeni kutak tajni
Gde potočić vijuga sjajni,
Romanima i svome cveću
I lipovoj aleji toj
Gde negda on se javljo njoj.
LIV
Daleko njena miso brodi:
Zaboravljen je svet i bal,
A dotle oka s nje ne svodi
Nekakav važan general.
Podmignule se tetke nešto
Gurnule Tanju laktom vešto
I šapnule joj obe, evo:
"Tatjana, brzo gledaj levo!" -
"Šta je to? gde?" - "Za božje ime,
Svejedno šta je, gledaj samo!
Vidiš u onoj grupi tamo...
Okrenuo se... sad su s njime
I oficiri neki trupni..."
"Ko? je l' general onaj krupni?"
LV
Sad pobednički, ali s tugom
Oprostimo se mi od Tanje
I krenimo se stazom drugom
Jer moram već da dam na znanje
Ko je sad predmet mojih želja:
Opevam mladog prijatelja,
NJegovu ćud i sreću hudu!
O, epska Muzo! mojem trudu!
Blagoslov podaj! Već je vreme!
Snabdej me štapom pouzdanim,
Ne daj da skrenem i zastranim.
Dosta je. S leđa dole breme!
Klasici počast odah časno:
Pristup je tu, iako kasno.
OSMA GLAVA
Fare thee well, and if for ever
Still for ever, fare thee well.
Byron
I Pohađala je čerge tajne
Kad sam u vrtu mog Liceja
Cvetao i bez briga skito,
Kada sam čito Apuleja,
Dok Cicerona nisam čito,
U doljama se tada čudnim
Sa labudovim krikom žudnim
Kraj vode što u miru blista
Javila meni Muza čista.
Ozarila se soba mala;
I tu je Muza mojih sanja
Počela prva pirovanja;
Veselja dečja opevala,
Prošlosti naše dane slavne
I mekog srca snove davne.
II
S osmehom svet je Muzu sreo,
Polet nam dade uspeh novi,
A Deržavin me star i sveo
Slazeći u grob blagoslovi.
....................
....................
....................
....................
....................
....................
....................
....................
....................
....................
III
Ko zakon koji večno traje
Priznavah tada samo želje
Sa svetom delih osećaje
Povedoh Muzu na veselje,
Na hučne gozbe, raspre glasne,
Pred oštre pretnje straže kasne.
I ona je na gozbe k njima
Sa svojim išla darovima;
Ko bahantkinja neka mala
Pevala društvu pokraj čaša
I nekadašnja mladež naša
Za njom je plaho pristajala,
A ja sam gord na svoju drugu
U prijateljskom bio krugu.
IV
Al' njihovih se mahnuh uza
I odoh u svet... ona za mnom.
Kako je često nežna Muza
Blažila nekom pričom mamnom
Samoću mojih gluhih staza;
Kako je često sa Kavkaza
Jezdila sa mnom ko Lenora
Na mesečini kršnih gora
I vodila me do Tavride
Da slušam s njom u noćnoj magli
S obale morski ropot nagli,
Taj stalni šapat Nereide,
Hor talasa, tu himnu mora
Ocu zemalja i prostora.
V
I prestonice naše sretne
Zaboravivši gozbe sjajne
Sred Moldavije puste, setne,
Skitaca stepskih; tu se krila
I kraj njih je zaboravila
Reč bogova i mesta znanih
Zbog jezika još divljih, stranih,
Zbog pesama njoj bliskih stepa...
Al' promeni se sve u tome
I Muza tad u vrtu mome
Ko gospođica nice lepa,
U oku s nekom setnom brigom
I s francuskom malenom knjigom.
VI
I prvi put sam sad u stvari
Sa Muzom u visokom krugu;
Gledam na njene stepske čari
Uz ljubomoran strah i tugu;
Kraj dama, kraj aristokrata,
Kicoša vojnih, diplomata,
Promiče ona i tu seda;
Redove guste njine gleda
I raduje se vrevi šumnoj,
Vrenju odela, reči, zvanja
I svetu što se redom klanja
Domaćici još mladoj, umnoj
I muškaraca crnom ramu
Što okružava svaku damu.
VII
I sviđaju se njoj ti gosti;
NJin skladni zbor, odela mrka,
Hladnoća mirne oholosti
I godina i zvanja zbrka.
Al' ko to stoji nepokrtan
U probranome skupu setan?
Svima je tuđ i usred vrenja
Ko lanac mrskih priviđenja
Pred njime roj se lica vije.
Šta, splin il' gordost patnje to je
Na licu tom? I ovde što je?
I ko je on? Zar Evgenije?
Zar on?... Da, tačno, on je ono.
- Je l' davno njega udes dono?
VIII
Je l’ smiren sad il' isti osta?
I da li se još čudak pravi?
Kažite šta on sada posta,
Kakav će sada da se javi?
I šta će biti? - Lik Melmota?
Il' kosmopolit, patriota,
Čajld Harold, kveker s lažnom laskom,
Il’ prsiće se drugom maskom?
Ili će biti jednostavno
Ko vi, ko ja, ko drugi ljudi?
Moj savet mu je: nek se trudi
Da mahne modu prošlu davno.
Dosta je laži, ludorije...
- Da l' vam je poznat? - Da, i nije.
IX
- S nenaklonošću što se tako
Izražavate vi o njemu?
Da l' zato što mi uvek lako
Dajemo i svoj sud o svemu,
Što neopreznost strasnih glava
Il' vređa, ili ismejava
Ništavnih ljudi ponos besni?
Što razum često i pritesni,
Što odveć često nehotice
Držimo da su reči dela
I što je glupost zla i smela,
A važnost svetu - važne trice,
Te prosečni i prosti ljudi
Jedino gode našoj ćudi?
X Domaćici je dama prišla;
Srećan, ko beše mlad na vreme,
I ko kad treba posta zreo,
Života hladnog ko je breme
S vremenom steko i poneo,
Ko čudne snove nije sanjo,
Od sveta ko se nije sklanjo,
Ko s dvadeset beše kicoš cenjen,
I s trideset već zgodno ženjen,
S pedeset ko je skino s vrata
Dužnosti privatne i druge,
I ko je slavu, čin i sluge
Po redu steko pored plata,
O kome mnenje beše dovek:
N. N. je zbilja krasan čovek!
XI
Misao nikom nije mila
Da zalud mladost imali smo,
Da nas je ona prevarila,
Da mi njoj verni bili nismo,
I da su naše lepe želje,
Nevini snovi i veselje
Morali redom istrunuti
Ko lišće što u jesen žuti.
Teško je onom ko pred sobom
Jedino ima niz obeda,
Ko život kao obred gleda,
I ko za svetom i za dobom
Pristaje, a ne deli s njima
Misli i strasti koje ima.
XII
Postavši predmet priča šumnih,
(I vi ćete, zacelo, reći)
Mrsko je to, kod ljudi umnih
Glas pritvornog čudaka steci,
Il' glas šašavka kakvog jadnog,
Satane odvratnog i hladnog,
Il' Demona mog zlog u svemu!
Onjegin (da se vratim njemu),
Ubivši druga na dvoboju,
Bez cilja, posla, na zlom glasu,
Do dvadeset i šeste rasu,
Neradom mučen, mladost svoju;
Bez posla, žene da ga prati,
Ne znade ničeg da se lati.
XIII
Savladalo ga nespokojstvo
I žeđ da menja mesta mnoga
(Veoma mučno jedno svojstvo,
Krst dobrovoljni retko koga).
On ostavi dolinu nemu
I mirno selo gde se njemu
Javljala skoro svakog dana
Krvava sena dobro znana,
I putovanje poče dugo
Bez cilja, istih osećanja;
Al' njemu su i putovanja
Dosadila ko i sve drugo,
Te vrati se i odmah zađe
Ko Čacki pravo na bal s lađe.
XIV
Al’ sva se sala uzburkala
I šaptanja su skup obišla;
Kraj nekog važnog generala
Neužurbana, skromna, skladna,
Ni brbljiva, ni mnogo hladna,
Bez pogleda što lete svima,
Bez ciljanja da uspeh ima,
Sva prirodna i vedrog lika,
Bez podržavanih manira,
Sva jedostavna, puna mira,
Ona je bila verna slika
Du comme il faut... (Oprosti slogu,
Prevesti, Šiškove, ne mogu...)
XV
Dame su htele do nje bliže,
Starice slale osmeh mali,
A klanjali se ljudi niže
I poglede joj ugrabljali,
Devojke kraj nje išle tiše,
A od svih drugih ljudi više
Ramena i svoj nos je digo
General što je sa njom stigo.
U njoj i njenim pokretima
Lepote ne bi našli mnogo,
Al' u njoj niko ne bi mogo
Nacći ni ono, za šta ima
Londonska moda rečcu strogu:
Vulgar. (Izvini, al’ ne mogu...
XVI
Meni se dopada reč ova,
Al' ne znam da prevedem šta je;
Kod nas, međutim, još je nova
I retko joj se počast daje,
A išla bi u epigramu...)
Al' vraćam se na našu damu.
U bezbrižnoj lepoti mila,
Za istim stolom tu je bila
Sa Voronskom, sa Ninom sjajnom,
S tom Kleopatrom Neve čiste,
I vi zacelo rekli biste,
Da Nina svom lepotom bajnom,
Iako slepi sve i pleni
NJu nije mogla da zaseni.
XVII
"Zar ona - misli Evgenije: -
Za ona tu? - Da, zbilja... znači...
Iz stepskog sela? Valjda nije!..."
I sada lornjet on privlači
I obraća ga pored sveća,
Na onu, čiji lik ga seća
Zaboravljenih crta, draži...
"Čuj, kneže, da l' znaš, hajde, kaži,
Ko to sa crvenom beretom
Kraj poslanika španskog seda?"
Knez Onjegina nemo gleda.
"Uh! Dugo nisi već sa svetom.
Upoznaću te ovog trena". -
"Pa ko je ona?" - "Moja žena". –
XVIII
"Ženjen si! novost s prvim danom!
Da l' dugo?" - "Već dve zime ima". -
"A kojom?" - "Larinom". - "Tatjanom!
"Ti znaš nju?" - "Ja sam sused njima".
"O, pa hajdemo onda, hodi! "
I ide knez i ženi vodi
Svog srodnika i druga svoga;
Kneginja gleda gosta toga...
Ma šta se njoj u duši krilo,
Ma kako beše toga trena
Iznenađena, začuđena,
Promene na njoj nije bilo;
NJen ton i dalje osta biran,
Ko pre njen pozdrav beše miran.
XIX
Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il' rumena...
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći. Barem htede
Razgovor sa njom da povede
I - ne uspe! Upitala ga
Kad, i iz kog je došo kraja?
Ide l' iz njenog zavičaja?
Zatim je pogled oka blaga
Prenela na svog muža s gosta,
Izišla... i on ko kip osta.
XX
Je l’ ovo ista ta Tatjana,
Kojoj je on u pustom gaju
Još u početku mog romana,
U divljem i dalekom kraju,
Pažljivo, da je ne uvredi,
Moralne držo propovedi?
On i sad čuva pismo njeno
Gde srce leži izliveno,
Gde iskrenost, sloboda vlada.
Je l' ona to, il' san je bio?...
Ta, koju on je ostavio
Sudbini skromnoj njenoj tada,
Zar se sa njime sada srela
Ravnodušna i tako smela?
XXI
Na počinak on kući krete
I ostavi taj raut bučan.
Snevo je san pun čudne sete,
Čas pun vedrine, a čas mučan.
Al' evo, i probudio se;
Od kneza N. mu pismo nose;
Večeras zovu... bože, bože!
Ići će k njoj ! i što pre može
Odgovor učtiv on mu daje.
U kakvom čudnom snu on bludi?
Šta je to s njim i šta se budi
U hladnoj, lenoj duši? Šta je?
Dosada? Gordost? ili snova
Mladosti briga - ljubav nova?
XXII
Trenutke broji, u sat gleda,
Nikako dan da stigne kraju...
Al' deset je... u kola seda,
Pred njenim tremom ona staju.
On kneginji sav drhtav hita;
Tatjana sama nešto čita;
Dva-tri trenutka nem od sreće
On sedi sa njom. Reči neće
Na usta mom junaku bednom.
Sav smeten on je, jedva čuje,
Uzvraća s mukom. Glava mu je
Zaokupljena mišlju jednom;
Uporno gleda on i bledi;
Slobodno, mirno ona sedi.
XXIII
Muž prekida taj čudan prijem
I neprijatnost tete-a-tete-a;
On oživljava s Evgenijem
Đavolstva, šale prošlih leta;
Oni se smeju. Stižu gosti
I solju spletki i pakosti
Oživljava se bučno veče;
Ćaskanje lako, evo, teče,
A besmislice smeh već dižu.
Al' prenemaganja tu nema,
I pričanja bez plitkih tema,
Bez večnih istina se nižu
I ne plaše sluh našeg uha
Smelošću svojom punom duha.
XXIV
Al' tu je cela prestonica,
Obrasci tu su naši modni,
Svud viđena i slavna lica,
Glupaci svuda neophodni,
Starije dame još bez muža,
Naoko zle i pune ruža,
I nekoliko gospođica
Bez osmeha, svečanih lica,
I poslanik što priča s žarom
O državničkim poslovima,
I sedi starac što se s njima
Smeje i šali još po starom:
Otmeno, mudro, ali vešto.
Danas je smešno tako nešto.
XXV
Večito željan epigrama,
Tu je gospodin ljut na svakog;
Na muški ton, na plitkost dama,
Na preslađenost čaja mladog,
Na priče o romanu bledom,
Na monograme, na sve redom;
Na novine, na rat, migrenu,
Na zimu, sneg i svoju ženu.
....................
....................
....................
....................
....................
....................
XXVI
Čuven zbog niske duše svoje
I Prolasov je tu sa njima,
Što tupi sjajno pero tvoje,
St.-Rriest, u mnogim albumima.
Iz vrata drugi despot bala
Gleda ko slika iz žurnala;
Ukrućen ko heruvim drven,
Nem, utegnut i nešto crven.
A prevejan ko neki hudi,
Namernik drski s gordom glavom,
Poslovnim, važnim svojim stavom
Podsmešljiv osmeh ovde budi
I zgledanje je nemo njemu
Prigovor opšti i u svemu.
XXVII
Al' Onjegin je dušomc
Tatjanom bio zanet slavnom,
Ne zaljubljenom i nesmelom
Devojkom jadnom, jednostavnom,
Već kneginjom visokom, hladnom,
Beskrajno gordom, ali skladnom
Boginjom naše carske Neve.
O, ljudi, svi ste poput Eve,
Praroditeljke drevne naše;
Ne privlači vas dozvoljeno;
Zmija i čudno drvo njeno
Večito mame srce vaše!
Zabranjen plod vam ono sprema
I raja bez tog za vas nema.
XVIII
Promenila se mnogo Tanja!
U ulozi se snašla ovoj
I navike svog teškog zvanja
Stekla u toj sredini novoj.
Devojku tihu ko da traži
U ovoj hladnoj, punoj draži
Zakonodavki sjajnih sala?
A nekad mu je srce dala
I nekad je u mraku noći
Dok Morfej do nje ne dobludi
Čeznula za njim puna žudi,
I dizala na mesec oči
Želeći da ko žena verna
S njim prođe put života smerna.
XXIX
Svim uzrastima ljubav vlada,
Al' srcu mladom i još čednom
Korisno strasni nemir pada
Ko rane bure polju žednom;
Ono se kišom strasti krepi,
Sazreva kroz taj zanos lepi
I moćni život daje plod,
Raskošni svet i slatki rod.
Al' kada starost na nas padne
Na zaokretu naših dana,
Trag mrtve strasti pun je rana...
Tako u jesen bure hladne
Skrivaju blatom do i lug
I naže tužnih šuma krug.
XXX
Bez sumnje naš je Evgenije
Ko dete zaljubljen u Tanju.
LJubavnim snom zanesen bdije;
Sanjari stalno, noću, danju;
Glas razuma ne slušajući
On svakog dana njenoj kući
Odlazi, luta oko trema
I prati je ko senka nema,
Sav srećan kad joj zaogrne
Ramena sjajna mekim plaštom,
Kada je takne rukom taštom,
Il' razmakne liverje crne
Pred njome, ili ako stigne
Ispušten rubac da joj digne.
XXXI
A ona - ne primećuje ga;
Ne zapaža bledoću setnu,
Kod kuće mirno prima njega,
Reč-dve mu kaže kad se sretnu,
Pozdravom ga se katkad seti,
A neki put ga ne primeti:
Ne liči ona na koketu;
Ne trpe to u višem svetu.
Da bledi junak naš je stao -
Ne vidi ona il' ne mari;
Onjegin vene i u stvari
U sušicu je skoro pao.
I svi ga šalju u tom stanju
Lekaru, a on, gde? - u banju.
XXXII
A on ne ide; pradedima
Svoj dolazak da javi hoće,
No Tanja sve to mirno prima
(NJen pol je takav; pun hladnoće!).
Al' uporne je i on ćudi;
I još se nada, još se trudi;
Smeliji no zdrav, s teškom mukom
On bolestan i slabom rukom
Kneginji jedno pismo piše.
Mada je smatro (s puno prava)
Da pošta ništa ne rešava, -
Al’ eto, nije mogo više
Da trpi jade srca svoga.
Evo vam pisma njegovoga.
Pismo
Onjegina Tatjani
Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje!
Kada ja u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom,
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo...
Nesrećni Lenski tad je pao...
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću. Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim,
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatam
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća,
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim... to je sreća!
A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već i onako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al' da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti...
Bojim se da će da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem...
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
LJubavnom žedi biti moren,
Umom u srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem,
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam,
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...
Da protivim se sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj;
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.
XXXIII
Odgovor čeka. Al' ga nema
Na drugo pismo ni na treće...
Na neko se poselo sprema...
Čim uđe... ona!... O, da sreće!
Al' stroga je i puna briga,
Ni reči s njime, ne vidi ga...
Kako je sada duša njena
Jovanskim mrazom okružena,
Kako se trude usne njene
Da prekor ili gnev zadrže!
Onjegin oštar pogled vrže:
Al' gde su suze pritajne?
Gde sažaljenje? Ne, njih nema;
Na tome licu gnev se sprema,
XXXIV
Il' ono krije strepnju tajnu
Da muž il' svet ne dozna zao
Kroz šalu ili reč slucajnu
Sve Evgenije što je znao.
Ne, nade nema. Ide kući
Bezumlje svoje proklinjući,
Al' ono ga sve jače sleta
I odriče se on od sveta.
Tad mu u tihom kabinetu
Dodoše na um dani oni
Kada je stala da ga goni
Čamotinja u hučnom svetu,
Kad ga je stegla puna zlobe
I nagnala u mračne sobe.
XXXV
Da čita opet, redom uze:
Gibona, Herdera, Rusoa,
De Stal i ostale Francuze,
Šamfora, Biša i Tisoa;
Čito je skepse punog Bela
I čito knjige Fontenela,
Od naših malo, al' od svega,
Ne libeći se ni od čega:
I almanahe i žurnale,
Gde pouke nam štedro nude,
Gde sada mene tako kude,
A gde sam nekad madrigale
Čitao meni upućene;
Pa gospodo. E sempre bene.
XXXVI
I? Čitale su oči žudne,
No misli su daleko bile,
A jadi, želje, mašte čudne
Duboko se u dušu zbile.
Kraj pravih vrsta, mimoidom,
Duhovnim on je čito vidom
I druge vrste, i u njima
Zaborav mogo tek da ima.
A to su bila il' predanja
Iz prošlosti daleke, tavne,
Il' nevezane sanje davne,
Il' priče, pretnje, predskazanja,
Il’ gatke pune žive laži,
Il' nežna pisma puna draži.
XXXVII
I njegov um i osećanja
Tonu u zanos taj sve brže,
A misli pred njim pune sanja
Svoj šareni faraon drže.
Čas vidi tu, na snegu tankom,
Kao na logu shrvan sankom
Pociva mladić nem, izvijen,
I čuje reci: pa? ubijen...
Čas nitkova i klevetnika
Zaboravljena vidi lica...
Tu su i čete nevernica,
Tu je drugova bivših slika,
I selo, kuća... i gle, tamo,
Uz prozor ona... ona samo!...
XXXVIII
Sviko je na taj zanos tako
Da tek što s uma nije sišo,
Il' pesnik posto. Bilo kako,
Skupo bi račun taj izišo!
Pa ipak tad umalo nije
Primio i moj Evgenije
Od mene snagom magnetizma
Moc pesničkoga mehanizma.
I licio je na poeta
Kad pored svog kamina sedi,
Dok pred njim titra odsev bledi,
A on uz pesmu Venedetta
U oganj baca baš ko pesnik
Il' papuču, il' dnevni vesnik.
XXXIX
Zima je već odumirala
Pod toplim dahom, ali nije
Ni s uma sišo, bogu hvala,
Ni pesnik posto Evgenije.
Prolećno sad ga budi doba;
Dvostruka okna svojih soba
I udobne salone svoje
Gde kao mrmot zimovo je,
On ostavlja: u sanke seda,
Niz Nevu leti posut injem:
Na izbrazdanom ledu sinjem
Sunce se igra i ogleda;
Ulice kopne već pod snegom.
Pa kuda svojim brzim spregom.
XL
Naš junak tako rano juri?
Pogodili ste već; dabome!
Moj neizlečiv čudak žuri
Tatjani svojoj, sudu svome!
Ko senka hita on sa trema;
U predvorju ni duše nema;
U sali, nikog. S njenog praga
Otvara vrata... ali šta ga
Pogađa tako, ko bi reko?
Kneginju on pred sobom gleda;
Nedoterana sedi, bleda,
Sa tugom čita pismo neko,
Na hladnu ruku obraz kloni
I tiho potok suza roni.
XLI
Ko ne bi bio sad u stanju
Da odgonetne tugu njenu,
I da prepozna jadnu Tanju
U kneginji, u ovom trenu?
Pun sažaljenja i pun jada
NJoj Onjegin pred noge pada,
A ona drhti, setna, bleda,
I Onjegina nemo gleda
Bez čudenja, bez svakog gneva...
Sve shvata: izraz koji moli,
Prekorni pogled prepun boli...
Devojka skromna koja sneva
S negdašnjim srcem, živih čula
U njoj je opet vaskrsnula.
XLII
Ne podiže ga ona, ćuti,
Očiju s njega još ne skida,
Premrlu ruku nežne puti
Od žudnih usta ne otkida.
O čemu Tanja misli sada?
Tišina dugo, dugo vlada
I tiho najzad ona veli:
"Sad ustanite, ma šta hteli,
Ja hoću da se razumemo.
Da l' pamtite još vrt kraj sela
Gde sam se nekad s vama srela
I slušala pred vama nemo
Sve pridike i opomene?
Danas je, evo, red na mene.
XLIII
Mlada i možda lepša ja sam
Bila u bednom selu našem,
I volela vas; i šta? šta sam
Našla u hladnom srcu vašem?
Odgovor beše strogost sama.
Ne, novi nisu bili vama
Devojke čedne ljubav, jadi...
I sada - bože! - krv se hladi
Kada se u snu setim tamnom
Pogleda onog, hladnog glasa...
Al’ ne krivim vas: toga časa
Postupili ste časno sa mnom,
I spasili me od mnogih zala;
Svom dušom vam na tome hvala...
XLIV
U pustinji, daleko, sama,
Van taština i dvorske svite
Nimalo se ne sviđah vama...
Pa što me sada progonite?
Što sada vašu pažnju skrećem?
Da l' zato što se sada krećem
U višem društvu, što ga primam,
Što ugled i bogatstvo imam?
Da l' što nas dvor sad pazi tako
Jer ranjavan je muž u boju,
I što bi sad sramotu moju
Primetili u društvu lako
I mogla bi u toj sredini
Sablažnjiv ugled da vam čini?
XLV
Ja plačem... Ako Tanju jadnu
Vi niste još zaboravili,
Uz gnev i vašu jetkost hladnu
Meni bi dani draži bili
- U mojoj kad bi bilo vlasti -
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali Za novinarske spletke teške
U meni mladost punu snova Nađeš nad mojim pognut slogom!
I štedeli ste srce vrelo. Raziđimo se ovim. Zbogom!
A šta je sada vas dovelo L
Pred moje noge? raskoš ova! Zbogom i ti, moj saputniče,
Zar s vašim srcem, s vašom časti I ti, moj verni ideale,
Da robujete sitnoj strasti? I vi, sve draži moje priče
XLVI Žive i trajne, mada male!
Sva raskoš ta je, Onjegine, Pesničku sreću kraj vas nađoh:
Pozlata mog života mučnog; Mir kad u buru sveta zađoh,
Jer čemu sve te svetkovine I prijateljsku reč takode...
I uspesi kod sveta hučnog? O, mnogo dana otad prođe
Dala bih rado odmah sada Kad su Onjegin i Tatjana
Sve, sve te krpe maskarada, Došli u moje budne snove,
Sav ovaj blesak, dim i sjaj I kad sam ja pun strepnje nove
Za svoje knjige, divlji gaj. Daljinu slobodnog romana
Za boravište naše bedno, U magičnom kristalu sjajnom
Za mesta gde sam kraj mog sela Još naziro skrivenu tajnom.
Vas, Onjegine, nekad srela, LI
I za to groblje neugledno Oni što behu tad kraj mene
Gde stoji krst i senka grana Sada su davno već daleko,
Nad grobom gde je moja nana. A drugih nema da ih smene,
XLVII Kako je nekad Sadi reko.
A moguća je sreća bila... Bez njih se roman bliži kraju,
No udes moj je rešen sada. A ona što je u svom sjaju
A možda i ja, što bih krila, Tanjinog lika uzor bila...
Nepažljivo postupih tada. I nju je sudba ugrabila!
Zaklinjala me mati jadna, Srećan je ko svoj pehar skroman
A spremna beše duša hladna Ne pije do dna neprestano,
Na svaku novu volju neba. Ko pir života mahne rano,
Udala sam se. Sada treba Ko ne dočita njegov roman
Da odete, jer ja vas molim. I ostavi ga iznenada
U srcu vašem pored strasti Ko ja junaka mojeg sada.
Ponosa ima, ima časti; K r a j__
Zašto da krijem? još vas volim,
Al’ drugom ja sam poverena
I ostaću mu verna žena".
XLVIII
Izišla je, i Evgenije
Ko zgromljen još na mestu stoji.
Kakvih se misli vihor vije,
I šta se u tom srcu roji?
Al' mamuza se zveket čuo,
Tatjanin muž je iskrsnuo
I mog ćemo junaka sada,
U ovom crnom času jada,
Da ostavimo, možda s tugom,
Zanavek... Dosta leta, zime,
Lutasmo istim putem s njime!
Kliknimo sada jedan drugom
Ko pozdrav naše "ura!" slavno.
Vreme je (zar ne?) već odavno!
XLIX
Moj čitaoče, ma ko bio,
Da oprostim se s tobom želim
Ko prijatelj i sadrug mio...
Pa zbogom. Ma šta putem smelim
Tražio ti kroz strofe moje;
Da l' uspomene burne svoje,
Da l' odmor što od truda leči,
Da l’ žive slike, jetke reči,
Il' pravopisne moje greške, -
Daj, bože, da bar jednu mrvu
Za maštanja, za radost prvu,