BROJ 21/2, 2004

SEKTE U RUSIJI, Prof. Aleksandar Dvorkin

Medicinska pomoć u Rusiji slabo je pouzdana i veoma skupa. Zbog

toga oglasi koji obećavaju ozdravljenje od svih bolesti privlače pažnju sve
većeg broja čitalaca.

DELATNOST ISCELITELJSKIH SEKTI U ZEMLJAMA BIVŠEG SSSR-a (1)

Centar nade – bolesti u teglama i energetska voda

Nadežda Antonjenko stanovnica je moskovskog predgrađa.

Svojevremeno je radila kao upravnik letnje kolonije mladih izviđača. U isto
vreme zanimala se za nekonvencionalne metode lečenja sa elementima crne
magije. Kada je Sovjetski Savez prestao da postoji, raspala se i organizacija
mladih izviđača. Ubrzo potom (1992) Nadežda Antonjenko doživela je viziju
tajanstvenog starca u belom. Taj starac poklonio joj je viline rašlje govoreći joj
da treba da postane hrišćanka i da isceljuje ljude. Uz nevidljive rašlje,
Nadežda je dobila i energiju koja joj je dala prozorljivost. Njeno hrišćanstvo
svelo se na kupovinu nekoliko ikona za sobu i na nekoliko molitava koje je
naučila napamet.
Svoju isceliteljsku praksu Nadežda je počela je tako što je primala u
svoju kuću podnosioce molbi i što je s njima izgovarala molitve. Godine 1994.
počeli su da joj se javljaju melodični glasovi koji su joj govorili da je dobila dar
da leči tumore. Taj događaj označio je početak njene aktivnije delatnosti na
polju lečenja. Danas, ona je osnivač i upravnik Medicinskog i rehabilitacionog
centra nade. Uvek ju je mogućno videti okruženu gomilom ljudi koje je ona
tobože izlečila – čak i od zloćudnih tumora.
Nadežda zna da ispuni vodu energijom koju dobija transmisijom od tog
starca iz prve vizije. Postoji takođe nekoliko vrsta energije koje ona treba da
emituje. U zavisnosti i od toga kakvom vrstom energije je voda napunjena, ona
dobija i odgovarajući naziv: Rešenje Antonjenko 1, ili Rešenje Antonjenko 2.
Prvu vrstu vode koriste pacijenti kao kapi za nos ili čak kao intravenozne
injekcije. Druga vrsta hermetički se zatvara u tegle i ostaje u Centru. Posle
nekog vremena u vodi se pojavljuju gljivice, bakterijska flora ili nešto u tom
smislu. Naravno da sadržina svake tegle izgleda drugačije. Nadežda tvrdi da
su to bolesti pacijenata koje su zahvaljujući unikatnoj metodi telepatski
prenesene u te tegle. Bolesti ostaju u teglama dok god su joj pacijenti poslušni
i drže se njenih društvenih načela.
Upravo taj faktor, čini se, ključ je svega. Principi koje je Nadežda razradila
brojni su. Na primer, pacijent je dužan da izbaci iz kuće sva ptičja pera ako
hoće da ozdravi. Jer ptice u sebi nose klicu loše energije mrtvih ptica. Bolesni
su takođe dužni da odstrane iz svojih kuća slike i fotografije svih osoba izuzev
Nadeždninih. Drugi princip nalaže da se iz kuće uklone sve domaće životinje,
a naročito psi i mačke (Antonjenko se tu bazira na biblijski stih: Proklet da je
onaj koji bi obležao kakvo god živinče (Ponovljeni zakoni 27,21).

1
 Loše je i kada pacijenti drže u kući predmete od zlata. Ovde se ipak izrazito
sugeriše da je za osobe koje se lišavaju zlata najbolje da ga ostave u centru,
jer ako ga izbace tek tako može da se desi da ga neko slučajno pronađe i
prisvoji.
Nadežda Antonjenko postavlja različite dijagnoze. Ako pod
mikroskopom pronađe krvne pločice koje oblikom podsećaju na leptira,
pacijent treba da se kloni od bilo kakvog kontakta sa leptirima (čak sa njihovim
slikama). Ako pločice liče na flašu, pacijent mora da prestane da pije, itd.
Prema Nadeždi bolest može da potice takođe i iz izmeta, otud je svaki
pacijent obavezan da ga detaljno posmatra. Neki tvrde da u njemu nalaze
pesak, drugi pak kamenje, nokte, čak žabe i puževe. Govori se čak o pacijentu
koji je u svojoj stolici pronašao kornjaču!

NADEŽDA ANTONJENKO PROPAGIRA MNOGO PRINCIPA KOJIH SE

VALJA PRIDRŽAVATI. NAJVAŽNIJI JE ONAJ KOJI KAŽE DA NJENA
ISCELITELJSKA MOĆ DELUJE ONDA KAD PACIJENT OSTAJE U NJENOM
DRUŠTVU.

Pojedini srodnici takođe mogu da produkuju dovoljno veliku količinu

negativne energije da bi ponovo posejali bolest iz tegle u pacijentovo telo. Na
taj način Nadežda tumači brojne smrtne slučajeve svojih pacijenata.
Zabeleženo je u njenom društvu i nekoliko slučajeva ozdravljenja. Ipak,
to često deluje na sledeći način: svako ko dolazi u centar N.Antonjenko sa bilo
kakvim oboljenjem (ili se žali na loše zdravlje), odmah dobija poražavajuću
dijagnozu – tumor četvrtog stepena. Ti tumori više i nisu za operaciju pa je
jedina pacijentova nada čudesno izlečenje. Do ozdravljenja tada naravno i
dolazi, a srećni pacijent ostaje u Nadeždinoj grupi, raskidajući porodične veze.
Rođaci često doznaju za smrt svojih bližnjih posle nekoliko meseci ili godina.
Ipak, za svaki slučaj, Antonjenko za smrt svog pacijenta ima gvozdeni
argument: U Rusiji se ništa dobro neće desiti sve dotle dok slika dvoglavog
orla – genetskog mutanta ostane pod plaštom njenog zagrljaja.

Medicinski mamac

Sekta gospođe Antonjenko samo je jedna od isceliteljskih sekti koje u

poslednje vreme preplavljuju Rusiju. Medicinska pomoć u ovoj zemlji slabo je
pouzdana i veoma skupa. Veoma mnogo ljudi prepušteno je u teškim
vremenima niskom budžetu državnog lečenja koje može da ponudi samo
elementarnu pomoć. Za naprednije lečenje potrebno je, nažalost, debelo
platiti. Zato se u raznim oglasima i pojavljuju ponude lečenja od svih bolesti
što privlači paćnju sve većeg broja čitalaca.
Ovde još treba pomenuti da je u materijalističkom i večito ratničkom
bivšem Sovjetskom Savezu kult nauke jako razvijen. Ljudi su uvereni da će
nauka biti u stanju da razreši sve i to u najbližoj budućnosti, pošto će ubrzo biti
otkriveno sve što treba da bude otkriveno. I zbog toga svakojaki novi iscelitelji
prezentuju svoje usluge u pseudonaučnom svetlu. Sve ostalo je marketing.
Sekte koje primenjuju medicinski mamac možemo podeliti barem na
dve osnovne grupe:
- Prva okuplja sekte, čiji je glavni cilj izlečenje;

2
 - Druga se sastoji iz sekti koje se promovišu tako što obećavaju
zdravlje;
- Treća obuhvata razne psihosekte koje se pojavljuju pod firmom psiho
tečajeva koji garantuju otvaranje puta ka sreći, zdravlju i bogatstvu;
Četvrta okuplja desetine individualnih iscelitelja, veštica, šamana ili
ljude koji tvrde da imaju neki natprirodni dar i razne vrste energije, sve one koji
se u Rusiji nazivaju »ekstrasenzori« i koji nude svoje usluge gotovo na
svakom ćošku. Mnogi od njih imaju svoje fanove koji s vremenom mogu da
formiraju nešto što liči na sektu. Ponekad se sekte predstavljaju kao škole
hipnoze, isceljivanja ili crne magije. Neki učenici ponekad tamo postaju učitelji
i tako se sekte razvijaju.

Sekte čiji je glavni cilj izlečenje

Osim predstavljene Nadeždine sekte u Rusiji srećemo i grupu

okupljenu oko Nju ejdž ideje, Reikija, zatim Aiurvedinu isceliteljsku praksu,
tajanstvenu snagu homeopatije, piramida, arome ili zvona. U Rusiji srećemo i
grupe poput: grupe Mirzakarima Norbekova, Akademiju čelnih problema
Borisa Zolotova, DEIR školu, Lhasi školu, i mnoge druge škole. Nekoliko reči o
prve dve.
Mirzakarim Norbekov (Uzbekistanac koji se pre 10 godina doselio u
Rusiju) govori o sebi da praktikuje sufi meditaciju. Sem toga tvrdi da je doktor
mnogih nauka i akademik mnogih škola. Nudi sistem učenja i vežbi koje
bolesnika treba da leče u potpunosti.
Pred kraj prvog ciklusa tih vežbi svako mora da se zauvek oslobodi
naočara. Argumentacija je sledeća: Sve zavisi od tebe. Hoćeš li da budeš
glupak i ostaneš sa svojom bolešću ili hoćeš da budeš zdrav? Ako biraš drugu
mogućnost moraš da poveruješ velikom Norberku i prihvati ga za svog gurua.
Moraš i da naučiš nekoliko čudnih radnji, makar kao što je to disanje... očima.
Ali je najvažnije da veruješ. Ako veruješ tvoje telo će napredovati shodno tvojoj
veri. To je u suštini veoma blisko osnovnim pretpostavkama
novopentakostalaca, o čemu ćemo kasnije govoriti.
Verovatno najnapredniji stepen predstavlja lečenje impotencije.
Norbekovljeve bivše pristalice tvrde da ti kursevi sadrže tzv. tantre, što je
eufemizam za definisanje grupnog seksa i to u raznim oblicima.
Boris Zolotov, osnivač Akademije čelnih problema poznat je po
seminarima koji, kako kaže, muškarca i ženu mogu da učine potpuno i zauvek
fizički i psihički zdravima. Sem toga može ih pretvoriti u životne pobednike.
Njegova predavanja i seminari relativno su dugi (do 10 dana) i održavaju se u
jednoj zatvorenoj prostoriji (stanu ili iznajmljenoj sali). Vode ih istovremeno
više osoba istovremeno, pri čemu su svi nabijeni u sobama. Tamo jedu,
spavaju i rešavaju zadatke sa predavanja. Nekoliko puta se desilo da se cela
grupa okupi napolju (obično noću) da udahne svež vazduh, vežba i iskoristi
iznajmljena parna kupatila. Većina ipak vreme provodi u zgradi izvodeći
čudne, često ponižavajuće stvari. Zolotov i njegovi asistenti neretko ih fizički
zlostavljaju (pojedine učesnike).
Ti seminari obuhvataju seksualne aktivnosti, obično »javno«
predstavljene u parovima koje određuje sam Zolotov. Ponekad Zolotov
nagovara ljude da masturbiraju pred svima. Dešava se i da učesnike
primorava na tuču da bi zatim, na njegov znak prekinuli borbu i javno imali

3
seksualni odnos. Zolotov često sam prezentuje seminarcima kako da pravilno
imaju odnos, birajući za to jednu od najlepših polaznica.
Očito je koliko te aktivnosti destruktivno deluju na čovekovu psihu. Pretvaraju
čoveka u oruđe koje je u rukama Zolotova ili drugog vođe sekte.

Sekte koje obećavaju zdravlje što čini važan deo njihove

promocije

Verovatno je najpoznatija i najuticajnija sekta Porfira Ivanova (1898-

1983). Ivanovljeva zamisao je u sledećem: da bi čovek mogao da živi večno
on mora da se nauči da živi bez odeće, hrane i pića. Učeći se izdržljivosti u
životu u kojem ne zadovoljava prirodne potrebe, njegov život postaje sve duži.
Ivanov je bio poluanalfabeta sa poodmaklim stupnjem šizofrenije.
Čitavo leto i zimu hodao je u boksericama, videći u sebi boga i spasitelja
ljudskog roda. Njegove pristalice morale su, na primer, da hodaju bose po
snegu svakog dana, da se polivaju ledenom vodom ili da poste svake nedelje
od petka uveče do nedelje u podne. Nisu mogli da pljuju ni da sede. Trebalo je
samo da žive u zajednici i mole se svom učitelju (koji je i pored uveravanja
koje je davao umro). To je tek ponešto od mnogih Ivanovljevih načela. Bilo
kakva medicinska pomoć bila je strogo zabranjena. Jer kako je učio, samo
strogo pridržavanje ovih pravila garantuje savršeno zdravlje.
Posle Ivanovljeve smrti njegova sekta podelila se na dve grupe.
Ivanovljeva udovica stala je na čelo prve, manje grupe, a zatim i njegovi
naslednici. Drugu, veću grupu predvodio je Jurij Ivanov (koji nije Ivanovljev
rođak). Jura je nasledio slavne bokserke svog učitelja i oblačio ih je u
specijalnim prilikama. Juru njegovi sledbenici nazivaju »mladi učitelj«.
Pristalica pogleda prve grupe ivanovaca je prva dama Kazahstana –
Sara Nazarbajeva. Međutim pristalica druge grupe prva je dama Kirgistana –
Mirijam Akajeva. Obe gospođe bezmalo na silu uvode Ivanovljeva načela u
škole, sirotišta i vojsku u svojim zemljama. Zamislite samo decu koja moraju
da stoje tokom celog školskog časa. Na sreću, nisu sve škole prihvatile taj
sistem (iz banalnog razloga – veliki im je trošak da menjaju stolove). Nažalost,
polivanje ledenom vodom široko se praktikuje. Deca i vojnici moraju tada da
podignu ruke i da mole upokojenog, ali i te kako prisutnog Porfira Ivanova:
Učitelju, daj mi snage, daj mi energije!
Centri obe frakcije Ivanovljeve sekte smeštena su u Luganjsku u
Ukrajini, udaljeni su jedan od drugog 50 km. Ipak žive u slozi, bliski su
međusobno i sva materijalna dobra su im zajednička. Funkcionišu kao centri
koji primaju brojne hodočasnike iz ostalih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza.
Činjenica je da Ivanovljeva sekta ima ogromne uticaje. Njegova učenja
upotrebljavaju se kao školski predmet – valeologija (nauka o zdravlju), koji se
doskora predavao u svakoj višoj školi u Rusiji. Ti časovi bili su neka vrsta
pseudonaučnog kursa koji sadrži mnogo Nju ejdž elemenata: teozofiju,
antropozofiju, nekad čak scijentologiju (dijanektiku). Naravno, sem pomenutih
elemenata Nju ejdža kurs sadrži mnoge elemente učenja Porfira Ivanova. Sam
učitelj stalno se vraćao na zdravo telo (»učiteljevo telo«). O svom telu ovako je
pisao: lepota nad lepotama (...), emanira savršen miris, očišćeno je. Moj miris
privlači svakoga.
U velikoj meri valeologiju je propagirao u ruskim školama Odsek za
valeologiju pedagoškog univerziteta u Samari. Njegov dekan bio je otac

4
»mladog učitelja« - Genadij Ivanov. Sam »mladi učitelj« vanserijski je profesor
i docent na tom odseku, a tamo predaje i njegova žena Antonjina. Zanimljivo je
da je njen omiljeni predmet (pored, naravno, ivanizma) – urinoterapija, koju se
trudi da svuda propagira.
Da bi se zamislio naučni nivo koji predstavlja profesor vanserijske
ličnosti Jure Ivanova, osvrnuću se na nekoliko pitanja iz njegovih predavanja.
Primera radi, on poučava da je vasiona vrsta eterične spirale, etar iz koga se
tobože vasiona sastoji, živi je potok miniskularnih vibracija koje se pokreću
brzinom većom od brzine zvuka, duž zatvorene polimerične spirale. Ivanov
takođe piše da u području tzv. Bermudskog trougla postoji rupa dubine 6,5 km.
Na suprotnoj strani Zemlje, u središtu Australije čuvena crvena planina (tzv.
»Auers rock«) predstavlja vrh kupastog tela visine 6,5 km (zajedno sa
njegovim podzemnim delom). Ta planina postaće uskoro novi mesec. Eto
takve koještarije propagiraju se među ruskim učenicima i studentima.
Zahvaljujući čestim protestima pravoslavaca definitivno je ukinuta
valeologija iz školskog programa. Nažalost, to nije potpuna pobeda. Prvo, u
mnogim školama taj je predmet samo promenio naziv i dalje se izučava.
Drugo, odseci valeologije i dalje postoje na raznim univerzitetima. To znači da
novi se novi učitelji stalno obrazuju, a knjige i dalje štampaju.
Ideje Porfira Ivanova pobrale su uspeh verovatno u najznačajnijem
pitanju – za većinu stanovnika bivšeg SSSR-a njegov sistem nije ništa više
nego skup vežbi i metoda za zdrav život. Sa takvom reputacijom sekte sa
uspehom mogu da promovišu svoje aktivnosti i da vrbuju nove članove.

Boris Rakovski: ALTERNATIVNA POBOŽNOST U EVROPI (1)

U središtu pokreta Fokolarina koji se nalazi u živopisnom švajcarskom

gradiću Baar pored Ciriha održao se treći susret predstavnika evropskih
biskupskih konferencija od 25-28. marta 2004. Bio je posvećen alternativnim
religijskim strujama i njihovom prodoru u Evropu – temi koja je u vreme širenja
Evropske unije neprekidno aktuelna.

Na seminaru koji je organizovao Savet konferencija evropskih

episkopata (CCEE), učestvovali su predstavnici bezmalo dvadeset evropskih
episkopata, delegat Apostolske stolice, kao i drugi poznati stručnjaci i
predstavnici medija.
Cilj susreta bio je uspostavljanje saradnje na međunarodnom nivou kao
i otvaranje diskusije o zajedničkim religijskim pojavama koje nastupaju
ravnomerno u pojedinim evropskim zemljama – pre svega o Nju ejdžu i
raznorodnim duhovnim tradicijama koje taj pokret sadrži. Mogućnost susreta i
diskusije u višenacionalnom krugu nije uvek lako izvodljiva. To iskustvo donelo
je mnoga nova zapažanja i iskustva. Možda je to uzrok što sam ovom susretu
posvetio više mesta nego što sam prvobitno nameravao, a želja mi je bila da
ga detaljno izložim u štampi.

Seminar je otvorio Monsinjor Piter Danijel Flitvud, zamenik generalnog

sekretara CCEE. U svom referatu on je približio

vatikanski dokument o Nju ejdžu – Isus Hristos davalac žive vode.

5
 Kako je Monsinjor Flitvud primetio (a imao je velikog udela u izradi tog
dokumenta) – pisanje je bilo inicirano molbama ljudi, naročito biskupa i
sveštenika, ali i veroučitelja i predstavnika svetovnih pokreta iz mnogih
zemalja koji su shvatili da to što pojam Nju ejdža podrazumeva (ideje, tehnike,
itd), ima negativan uticaj na verujuće ljude. Hteli su da znaju kako je najbolje
reagovati na tu pojavu i tražili su praktične savete koje bi koristili u pastoralnoj,
misionarskoj ili pedagoškoj praksi.
Monsinjor Flitvud podelio je sa učesnicima svoje utiske do kojih je
došao dok je radio na izradi dokumenta. Kako sam kaže, na savremenu
duhovnost kritički gleda, ali smireno. Tokom nastajanja dokumenta rodila se
ideja o potrebi suzdržavanja od jednostrane osude Nju ejdža. To bi trebalo da
bude dvostruka preventiva: od udaljavanja ljudi s kojima hoćemo da vodimo
dijalog i od rizika da nas optuže za katolički fundamentalizam.
Prema Flitvudu, Nju ejdž pokret ekstremni je neceloviti fenomen koji
se ne da podvrgnuti uobičajenoj analizi ili jednoznačnoj oceni.
Kada je dokument objavljen, pojedini episkopati apelovali su na vernike
da svoje komentare i pitanja šalju Papskom savetu za pitanja međunarodnog
međureligijskog dijaloga. Stiglo ih je mnogo. Neki su kritikovali tehničke
nedostatke, drugi su iznosili iscrpnu dokumentaciju koja pokazuje stvarnost.
Ukazivali su na to da ova problematika dotiče ljude u celom svetu. Svi prispeli
komentari, računajući i one negativne, bili su uzeti u obzir i pomogli su pri
izradi sledećih zvaničnih deklaracija i dokumenata. Ljudi često govore da
Vatikan ne sluša, ali ovo je pozitivan primer opreznog, ali veoma otvorenog
procesa – apsorbovanja pastoralne mudrosti iz mnogih delova sveta –
napomenuo je Monsinjor Flitvud.
U svom daljem izlaganju Flitvud je zaključio da je na pripremu i overu
dokumenta utrošeno puno vremena, zbog čega je on mestimično neaktuelan.
Pomereni su pojedini akcenti, suštske stvari su postale neki drugi problemi.
Tokom priprema Flitvud je postajao sve svesniji: ne trebaju nam samo
dokumenti o Nju ejdžu; još su nam potrebniji dokumenti o ezoterizmu: Nju ejdž
pokret treba da bude samo preludijum šireg konteksta ezoterične pobožnosti
koja je u stalnom porastu.
Suštinu dokumenta čine dva poglavlja koja analiziraju »razmišljanje«
Nju ejdža i približavaju nam njegove raznolike tradicije. U naredna dva
poglavlja upoređuju se pojedine tačke duhovnosti ili Nju ejdž doktrine sa
hrišćanstvom. Peto poglavlje je kratko osvetljavanje osnovne ideje, a ujedno i
naslov publikacije: Isus Hristos davalac žive vode. Taj naslov, po Flitvudu
najzdraviji je pastoralni motiv za dijalog sa ljudima koji su angažovani ili
privučeni Nju ejdž pokretom. Šesto poglavlje koje sadrži savete kao i neka
upozorenja koja se odnose na trenutnu duhovnost, izazvalo je najveću
reakciju. Završni deo daje iz rečnika neke bibliografske podatke i kratke
formuliacije Nju ejdž razmišljanja, čiji su autori Vilijam Blum i Džeremiho
Tarčer.
Uverenja o poreklu odrednice

»New Age«
različite su, ali čini se da su prvi put taj naziv upotrebili 1900. godine
slobodni zidari škotskog obreda južnoameričke jurisdikcije u naslovu svog
magazina koji je njihov službeni list. Definicija Nju ejdž ishodi iz astrološke

6
interpretacije istorije po kojoj je vek bika (judaizam) pripremio put za vek ribe
(hrišćanstva), a ovaj opet priprema je za naredni vek, vek vodolije koji treba da
nastupi prema određenim proračunima između 1967. i 2376. godine. Prisutno
je mnogo teorija koje govore o tome kako ta promena treba da bude izvedena.
Za jedne, to je spontani razvoj, za druge proces koji treba pomoći
uključivanjem u pokret koji vodi dubokim kulturnim promenama.
Među tradicijama koje ulaze u široka strujanja Nju ejdža, između
ostalog, vidimo drevne egipatske prakse, kabalu, ranohrišćansku gnozu,
sufizam, druidska učenja iz religije Kelta, srednjovekovnu alhemiju, renesansni
hermetizam, zen budizam, jogu. Čak i iz ovog nabrajanja vidi se koliko je Nju
ejdž kompleksan fenomen, ili čak kompleks više fenomena. Taj kompleks je za
mnoge atraktivan i budi potrebu za duhovnim doživljajem. Ovde se javlja
osnovno pitanje: Šta smo kao Crkva učinili da ljudi to traže negde drugde?
Istodobno, nameće se i sledeće pitanje: Koji elementi tog savremenog
duhovnog pokreta mogu biti prilagođeni našoj hrišćanskoj viziji Boga, sveta i
čovečanstva? Da li praktikovanje Nju ejdža omogućava doživljaj onoga što
obećava? Kakva je relacija između pozitivnog mišljenja i stvarnosti? Šta će
ostati ljudska odgovornost za život ovde i sada ako neko prihvata verovanje u
reinkarnaciju?
Ako se odlučimo za kosmičku viziju Hristosa ili primimo panteističko
shvatanje Boga kao bazično za nastanak duhovnosti, ekofeminizma i nekih
drugih sastavnih delova Nju ejdža, onda će nam ponestati prostora na
mišljenje o Bogu kao Ocu ili ličnosti koja se razlikuje od svog stvorenja. Sve će
se tada sliti u ono što Nju ejdž naziva fuzijom. Panteizam je teorija za koju
nema mesta u tradicionalnom ortodoksnom hrišćanstvu. Osnovni problem koji
se ne odnosi samo na mišljenje nego i na terapiju Nju ejdža jeste greh. Zdravo
ga posmatrajući, to je priznanje da si nesavršen. Ali shvatanje savršenstva u
hrišćanskom smislu dijametralno je različito u odnosu na Nju ejdž. Za
hrišćanina, savršenstvo je proces približavanja Bogu a ne prisvajanje Božje
meritornosti. Tačnije rečeno, to je kada postepeno postaješ nalik Bogu a ne
želja da postaneš Bog. Hrišćanstvo nije bitka za moć među ljudima i Bogom
već proces narastajućeg harmoničnog saživota.
Na kraju je Monsinjor Flitvud primetio da osim ezoterizma u Evropi
veliki izazov predstavljaju paganstvo i neopaganstvo, i u vezi s tim
oživljavanje samoniklih religija i stvaranje njihovih raznolikih savremenih
oblika. Za Crkvu ovo predstavlja zahtev da se stvaralački i odlučno odgovori u
svim onim oblastima u kojima ljudi ponajviše traže atraktivne i zadovoljavajuće
duhovne alternative.
Sledeći predavač bio je Monsinjor Pjer Luiđi Čelata, sekretar Papskog
saveta za međureligijski dijalog. On je u svom uvodnom izlaganju taj
dokument procenio kao koristan, mada u ovom trenutku pomalo već
provizoran i to iz dva razloga: fenomen Nju ejdža teško je definisati i on se
neprekidno razvija; Njegove manifestacije menjaju se u zavisnosti od date
zemlje, mada zadržavaju poneke zajedničke ideje i crte.
Zbog toga bi bilo potrebno da se upotpuni to opšte razmatranje
mišljenja koje su razradile pojedinačne crkve, a stoga da bi zajednička Crkva
imala na raspolaganju

7
 konkretne pastoralne predloge.
U pismu poslatom pojedinim državnim episkopatima postavljeno je pet
pitanja: Kako se s vaše strane gleda na fenomen Nju ejdža?
- Opišite glavne simptome u kojima se nalaze osnovna razmišljanja Nju
ejdža;
- Da li je to rastući fenomen?
- Na koji način razni simptomi Nju ejdža utiču na religijske delatnosti
katolika?
- Koje se od objavljenih suštinskih polemika smatraju korisnim za
hrišćansko razmišljanje?
- Kakve pastoralne odluke predlažete?
Dobijeni odgovori opisuju trenutnu situaciju na raznim kontinentima.
Većina odlučno potvrđuje živu sadašnjost i progresivni procvat široke kulturne
struje Nju ejdža, mada takođe otkriva da mnogo ljudi ne prepoznaje tu pojavu,
a pojedine aspekte savremene kulture koji su s pokretom povezani ne
interpretiraju kao jedinstven fenomen. Situacija se razlikuje shodno
geografsko-kulturnim regionima. U Severnoj Americi i u zemljama zapadne
Evrope, a sada i Istočne, Nju ejdž pokret toliko se identifikovao sa
savremenom kulturom da se gotovo smatra za novu paradigmu i to uprkos
tome što razmišljanja koja su njime inspirisana stalno donose nove plodove,
što se takođe koristi u komercijalne ciljeve.
U Afriku taj pokret jedva stiže dok u azijatskim zemljama: Japanu,
Koreji ili Filipinima trenutno vlada velika pometnja koju je on izazvao. To je
postalo tako zbog toga što taj pokret na svoj način interpretira tradicionalne
ideje istočnih religija. Pre svega u odgovorima iz Japana i Koreje ocrtavaju se
neke tipične odlike Nju ejdža, odlike koje tvore prizmu kroz koju se gleda na
lokalne veroispovesti. U pitanju je naročito religija individualističke i
utilitarističke orijentacije, traženje odgovarajuće transformacije, potvrđivanje
koncepta kosmičke energije, kontakta s duhovima, jedinstva nauke i duha.
Odgovori iz pojedinih episkopata donose zanimljiva zapažanja o širenju
pokreta. Govore o tome da Nju ejdž ima svoje korene u zapadnoj ezoteriji XIX
veka, a postaje »nova paradigma« u drugoj polovini XX veka. Trenutno osvaja
nove prostore i to izvan delokruga anglosaksonske i zapadne kulture. Toj
ekspanziji ne može se ipak pripisivati samo neka unutrašnja snaga ideala
pokreta. Čini se da je ona efekat široke vizije kulturnih i ekonomskih planova
koja pokretima različitog porekla i vrste nudi izvesne zajedničke projekte i
društvenu inicijativu. Na taj način nastaje među njima mreža saradnje na
opštesvetskom nivou.
Kao što je primetio Monsinjor Čelata, interesantna stvar iz upitnika bila
je raznorodnost uzroka zahvaljujući čemu Nju ejdž stiče pristalice u
pojedinim zemljama i na kontinentima.
U Poljskoj, na primer, Nju ejdž ljude privlači ponudama izlečenja
korišćenjem kosmičke energije, ili novim stilom života koji karakteriše zdrava
ishrana, harmonija s prirodom i duhovnost. Popularne su i različite metode i
alternativne medicinske forme i forme okultizma.
U Francuskoj preovladava rašireno traženje nečeg božanskog,
nečega što je gore, kao i interesovanje za fizičke i psihičke aktivnosti koje
čoveka čine otvorenim za uticaj viših energija. Često se te aktivnosti bez
većeg razloga spajaju sa budizmom.

8
 U bogatoj sredini Italije uzrok razvoja Nju ejdža vidi se u žeđi za
postizanjem psihofizičke ravnoteže, intenzivnom srećom, čak za nasladom –
što čini isključive dogme vredne poštovanja. Zato se Nju ejdž naročito razvija u
mesnim odmaralištima ili raznim centrima gde se organizuju kursevi
ezoterizma, istočne meditacije, reiki, terapija sa kristalima, itd.
U Argentini, gde se Nju ejdž samo isprva proširio u srednjem i višem
društvenom sloju, dozreo je sada i u narodnoj verziji, ušao u široke mase. To
je naročito vidljivo u knjižarama u koje stalno pristižu knjige o neobičnim
duhovnim iskustvima, susretima sa vanzemaljcima ili kontaktima s duhovima.
Beleži se ovde i povećani uticaj gnostičkih ideja koje predlažu obraćanje
vanzemaljskim bićima i angelologiju bez odnosa sa Tvorcem.
U Čileu i Brazilu je suprotno. Tu se beleži znatan upliv Nju ejdža na
imućnije društvene slojeve čiji članovi posećuju centre ili učitelje istočne
duhovnosti i pribegavaju tehnikama holističke medicine. U siromašnijim
sredinama Nju ejdž je uzrokovao mešanje lokalnih tradicija i ezoteričnih
delatnosti. Njegova atraktivnost je u nekim slučajevima pojačana spajanjem sa
grupama koje su u neku ruku tajne, grupama poput: rozenkrojcera, templara,
teozofa, spiritista, parapsihologa.
U Japanu Nju ejdž se uočava kao uticajna kulturna i verska struja, kao
treći talas alternativne pobožnosti koja je došla nakon talasa novih religija.
Ovde je karakteristična njegova orijentalna orijentacija koja je u skladu sa
mentalitetom, pretežno kod omladine.
Naročito je zanimljiv odgovor iz Papua Nove Gvineje. Nju ejdž ovde
gotovo i ne nastupa, ali neke ideje tog pokreta ukazuju na izvesne spoljne
sličnosti sa verskom tradicijom te zemlje. Ovde je posredi samo jedno:
jedinstvo s prirodom, traženje svoje energije ili principa života, usmerenost na
duhovno biće, interes za duhovno izlečenje od bolesti. Ima i izrazitih razlika.
Nema panteističke vizije, što je za Nju ejdž tipično, niti bilo šta slično
individualističkim tendencijama koje traže ličnu realizaciju pri tvorenju vlastitih
vrednosti. Razlike tog tipa mogu biti korisne za bolje obeležavanje specifičnog
polja Nju ejdža.
Po rečima Monsinjora Čelatea iz dobijenih odgovora ankete proističe
različitost mera i načina na koje Nju ejdž prodire u redove katolika.
U Španiji se beleži porast Nju ejdža, mada je već izgubio svoju snagu
kao ideologija i poseduje veliki uticaj na religijske delatnosti katolika
zaglupljenih strujama kao što su – panteistički holizam, gnosticizam, radikalno
shvaćena ekologija, tendencije ka religijskom iracionalizmu.
U Kanadi verujući ljudi moraju da se konfrontiraju sa nekim
koncepcijama koje imaju svoje ishodište u sekularnom humanizmu koje je već
prodrlo u opšta razmišljanja. Primera radi često se govori o razvijanju ljudskog
potencijala, o praktikovanju pozitivnog mišljenja, realizaciji duhovnog
uzrastanja i sl.
U Koreji su u centru pažnje delanja koja služe kao sredstva
približavanja Bogu i poboljšavanja svog zdravstvenog stanja. Recimo, grupe
koje se definišu kao molitvene u stvarnosti su usmerene na vežbe čiji je cilj
sticanje psihofizičke energije.
U Japanu ideje Nju ejdža šire se u katoličkoj sredini delovanjem
gnostičkih feminističkih grupa kao i praktikovanjem raznih psihoterapeutskih
radnji. Potvrđen je uticaj te ideologije na teologiju religijskog pluralizma.

9
 Odgovori koje smo dobili na naročit način ukazuju na potrebu da se
objasni osnovna koncepcija Nju ejdža i definiše temelj koji treba da postavimo
spram tehnika i metoda koje taj pokret propagira, a da ne dođemo u konflikt sa
verom. Primećuju se takođe i razni pristupi ocenjivanju tog fenomena: od
odlučnog podvlačenja okultističkog karaktera sve do podizanja njegovih
pozitivnih aspekata koje mogu biti osnova za dijalog.

Na završetku svog izlaganja Monsinjor Čelata još jednom se osvrnuo

na pastoralne predloge koji su sadržani u odgovorima. Pomenuo je ovde
naročito dobro pripremljene homilije 1, organizovanje specijalističkih pastoralnih
simpozijuma, pomoć u dubljem ukorenjavanju vere.
Mnogo je specijalizovanih centara koji umesto duhovne formacije
predlažu pretežno psihološku pomoć. To takođe često progura ono što je u
hrišćanstvu specifično: susret sa ličnošću Isusa Hrista posredstvom reči i
života u parohijskoj zajednici.
U pismima se često traži i bolja saradnja među duhovnim vođama, u
cilju prenošenja hrišćanskog nasleđa ljudima koji ga traže. Iz dobijenih
odgovora proističe i hitna potreba da se problematika Nju ejdža prihvati i na
teološkim fakultetima, seminarima, u redovničkim formacijama. Sa žaljenjem
treba konstatovati činjenicu koja se često ne uočava, a to je da i pored širenja
posredstvom masovnih medija ideja Nju ejdža koje su protivne našoj veri,
malo je hrišćanskih centara koji su spremni da daju informacije o tim razlikama
i o hrišćanskim metodama i psihofizičkim tehnikama.
Sudeći po ispitanicima važna je i potreba da se posredstvom
savremenih informativnih sredstava govori o aktuelnom hrišćanskom životu. U
vremenu informativne globalizacije informacije se plasiraju na opštesvetskom
nivou. Možda će to, doduše, doneti veće kontraste i tenzije među pogledima,
ali istodobno to će Crkvi dati mogućnost da pronosi izbaviteljsku poruku u
raznim kulturama i sredinama u celom svetu.
I na polju međureligijskog dijaloga radije se pribegava jasno određenim
idejama kako ne bismo došli do religijskog relativizma ili sinkretizma.
Neodmeren pristup vrednostima drugih religija poput budizma ili lokalnih
tradicionalnih religija, mogu izazvati utisak da je hrišćanski monoteizam i vera
u jednog ličnog Boga koji se javlja u ljudskoj istoriji da bi nas izbavio, suviše
krut i svirep. Stoga je potrebna posebna obazrivost u prihvatanju razlika u
redovima katolika, pre svega pastira crkve u međureligijskim događajima koje
organizuju zajedno sa drugima. Jer postoji rizik da mogu biti upleteni u
inicijative poput ideje transcendentnog jedinstva religija, fundamentalizma, ili
ubeđenja da istorijski razvoj vodi nastanku jedine svetske religije.

Božena Fels: EKUMENSKI PRISTUP SEKTAMA

U Šleskoj Rudi u zgradi Gradskog centra za kulturu održao se III

Međunarodni simpozijum čija je tema bila Zajedničko ekumensko
svedočenje hrišćana o ekspanziji sekti.

1
Propoved koja tumači biblijski tekst. (Prim. Prev.)

10
 Organizator simpozijuma bila je gradska uprava Šleske Rude i
redakcija zajedničkog poljskog tromesečnog lista Sekte i činjenice, koja je pre
toga organizovala i simpozijume posvećene satanizmu i terorizmu u sektama.
Na ovaj simpozijum došli su predstavnici katoličke, pravoslavne i
evangelističke crkve iz nekoliko evropskih zemalja, čak i iz Azije.
Susret je otvorio nastup dečje škole iz Čarnog Lasa izvodeći na
nekoliko jezika ekumensku pesmu. Andžej Stanja, gradonačelnik Šleske Rude
pozdravio je okupljene i pomenuo da je Šleska Ruda naročito pogođena
problemom sekti – satanističkim ubistvom, zbog čega je uložen poseban
napor da se organizuje međunarodni skup. Takođe je izrazio nadu da će skup
uticati na veroučitelje, nastavnike, pedagoge, roditelje i mlade u Poljskoj, u
Evropi, u Aziji...
Sveštenik dr Piotr Karuzela uzeo je potom reč. U svom obraćanju
skrenuo je pažnju na to da taj problem dotiče savremenog čoveka koji je često
izgubljen u svojim životnim traganjima, udaljava se od korenova i neopazice
postaje plen sekti.
Na početku simpozijuma uzeo je reč i sveštenik dr Jan Gurecki,
predstavnik Šleskog teološkog fakulteta u Katovicama i asistent lista Sekte i
činjenice. Izrazio je nadu da je cilj susreta kreiranje i promovisanje dobra pod
delovanjem Duha Svetoga, Duha ljubavi.

Prvi izlagač bio je evangelistički pastor Tomas Gandov iz Berlina,

istaknuti nemački stručnjak za sekte, autor mnogih članaka, knjiga i glavni
urednik tromesečnika Berliner Dialog. On je izneo zapažanje da se u
Nemačkoj beleži pojačana aktivnost novih religijskih grupa počev od
sedamdesetih godina XX veka. U poslednje vreme najviše kontroverzi bude
scijentolozi. To je dobro poznata grupa poznata nemačkim državnim organima
i hrišćanskoj crkvi koja se trudi da se zaštiti od njihovog destruktivnog uticaja.
Već neko vreme evangelistička zajednica i rimokatolička dijecezija u
Nemačkoj imaju svoje opunomoćenike u pogledu problematike sekti i
svetonazornih pitanja. Pokazalo se da su to jedine kompetentne, iskusne
osobe koje o sektama znaju više negoli scijentolozil
Tomas Gandov je primetio da mnogo ljudi u Nemačkoj ima konkretna
očekivanja (dobar savet ili zaštitu slobodne savesti) čak i kad nisu članovi date
crkve. Podvukao je da pitanje bavljenja nemačkih crkvi problematikom sekti i
verskim pokretima sada izgleda naročito važno. Verski pluralizam kao i
multikonfesionalno društvo sa svojim konfliktima postaje polje aktivnosti
svakojakih verskih zajednica. U toj situaciji najvažnijie je da se celom društvu
i osobama pojedinačno predstavi jasna situacija i orijentacija koja se tiče
delujućih sekti i novih verskih pokreta.
Nemački stručnjak je zaključio da ne podržava shvatanje pojavu
religioznosti kao »religijskog supermarketa« ili »religije kao robe«, jer smatra
da prava i dostojanstvo čoveka i to što te ekumenske definicije izražavaju ne
idu jedno sa drugim.
Ni religijska konkurencija ni sinkretička proizvoljnost – nego diskusija i
gde je to moguće susedsko sudelovanje, dijalog i konfrontacija – i danas su
znaci istinskog religijskog susreta – zaključio je Tomas Gandov. – Iz toga
treba da proistekne pomoć nastradalim osobama, preventiva i uticaj na javnu
diskusiju. Okupljene je upozorio i na greške koje su počinjene u Americi i
Japanu u bavljenju destruktivnim verskim kultovima.

11
 Na kraju svog izlaganja zaključio je da je verska sloboda u Evropi
individualno pravo svakog čoveka i da ona ne može postati paravan terorizmu
ili drugom organizovanom prestupu. Nemogućno je biti oruđe u rukama medija
ili »zaštitno pismo« izvesnim privatnim organizacijama ili predstavništvima koja
sebi dodeljuju aktivnosti spram individua, na koje jedino država ima pravo.

Reč je zatim uzeo prof. Aleksandar Dvorkin iz Moskve, u Evropi poznati

ruski stručnjak za pitanje sekti i glavni urednik stručnog tromesečnika
Прозрение. Kao i prethodni govornik, on je autor mnogih tematskih knjiga i
članaka prevedenih na druge jezike. On je u svom referatu ukratko predstavio
uzroke pojavljivanja moskovskog Centra svetog Irineja iz Liona kojim upravlja
do danas.
Centar je počeo svoju aktivnost 1992. godine kada su Odseku za
versko obrazovanje i katehizaciju moskovske patrijaršije počeli da se obraćaju
s molbom za pomoć roditelji i bliske osobe lica koja su nastradala od sekti. On
sam vratio se u Rusiju posle 15 godina boravka na Zapadu. Kako je njegovo
znanje o sektama bilo veće od prosečnog Rusa, preporučeno mu je da se on
pozabavi tim novim problemom.
Profesor Dvorkin počeo je od pomoći žrtvama destruktivne ruske sekte
Bogorodičin centar, čija je doktrina bila unekoliko bliska sekti montanista 2 koja
je delovala u II sv. ratu.
On je tada organizovao konferenciju za vreme koje je na pomen sličnih
verskih destruktivnih grupa prvi put upotrebio danas popularan termin
»totalitarne sekte«. Ta konferencija je rezultirala mnogobrojnim publikacijama.
Dvorkin je kao plodan susret izdvojio svoj susret sa prof. Johansom Agardom
iz danskog univerzitetskog grada Arhus koji već 20 godina stoji na čelu danske
organizacije koja se bavi problematikom sekti. Dvorkin je tada shvatio da u
Rusiji treba otvoriti sličan informacioni centar. Dana 6. septembra 1993. kad je
nastao naš Centar svetog Irineja iz Liona situacija u zemlji bila je teška. Svuda
su delovali agitatori, bez prepreka, kao i predstavnici raznih sekti, a narod koji
je posle teških promena u vreme političke destabilizacije bio u mraku nije bio
otporan na sektaške laži – rekao je Dvorkin.
Od 1988. moskovski Centar sv. Irineja počeo da je izdaje list
Прозрение. Centar još štampa i knjige, brošure, vodi specijalističke internet
stranice, odgovara na telefone, prima zainteresovane, organizuje konferencije.
Moskovski Centar sarađuje i sa ruskim medijima.
Profesor je istakao da u Rusiji trenutno deluje još nekoliko pravoslavnih
centara koji se bave sektama, što je ipak nedovoljno. Ipak se može reći da je
glavno postignuće prelom u ruskom društvu – prihvatanje totalitarnih sekti za
negativnu pojavu. Talas sektaške ekspanzije nedvosmisleno se smanjio, a
same sekte ušle su u novi stupanj razvoja stekavši već ranije određeno brojno
stanje. Trenutno se one bave jačanjem stečene društvene pozicije (npr.
otkupom nekretnina).
2
Prof.Dvorkin je pri tom sa žaljenjem primetio da je sekta „Bogorodičin centar” na početku imala veze
sa poljskom katoličkom crkvom i da je značajna sredstva trebalo da dobija od nje. Tek kasnije poljski
katolici su shvatili sa kakvom organizacijom imaju posla. Teško nam je u ovom trenutku da zauzmemo
stav prema ovom dosta iznenađujućem iskazu moskovskog stručnjaka, jer on sam nije dao bliža
određenja koja se tiču tobožnje veze naše zemlje sa tom ruskom sektom pravoslavnog porekla. U
svakom slučaju, ona do danas u Poljskoj nije prisutna, a „Sekte i činjenice” pisale su o njoj u broju 7
(3/2000) str. 29.

12
 Kad su posredi srodne ruske sekte one se i dalje razvijaju i često se
oglašavaju. Na primer: Kult Anastazije, Ruski ezoterični centar i druge grupe
deluju u okviru široke struje Nju ejdža. Takođe nastaje mnogo novih
psihokultova i takozvanih komercijalnih kultova (marketinških, piramidalnog
karaktera)3. Zato i u tom delokrugu naš rad počinje da se intenzivira – rekao je
na završetku svog izlaganja prof. Dvorkin4.
Zbog nagomilanih obaveza u Poljsku nije mogao da dođe najavljeni
prof. Đuzepe Ferari iz Bolonje, glavni urednik uticajnog i poznatog u svetu
italijanskog tromesečnika Religioni e Sette nel mondo. Ipak, poslao je u
zamenu svog sina Masima Ferarija koji je pročitao očev referat. U njemu je
govorio o sudovima i o politici u Italiji u kontekstu delovanja sekti. Ukazao je
na tri aspekta koja smatra za osnovne. To su: diskusija o celishodnosti
specijalnih zakona u cilju odupiranja pojavi sekti; zakonodavstvo koje se
odnosi na versku slobodu; zakonsko priznavanje verskih zajednica.
Predavač je primetio da je jedan od problema koji se tiče sekti taj što
neke opasne grupe nastoje da budu pravno priznate. Tada bi mogle da deluju
pod paravanom religijske slobode koju bi im dali obavezujući zakoni. Zaštita
manjinskih religioznih prava ne može ipak da zaobiđe poštovanje prema
religijskim individuama svake manjine. Ferari vidi potrebu da se utvrde precizni
kriterijumi, karakteri kao i ciljevi religije i kulta pojedinih udruženja. U te
kriterijume uvrštava njihove istorijske korene, osnovne doktrine, tačno brojno
stanje i ocenu ponašanja grupe na datom terenu kao i utvrđivanje toga da li
religijske prakse tih grupa protivreče zakonu te zemlje i pravima čoveka. Ističe
zahtev da se oformi komisija koja će ocenjivati koliko se slaže funkicionisanje
date veroispovesti sa utvrđenim kriterijumima pre nego što se pristupi pravnim
rešenjima. Država treba da traži garancije da bi zaštitila moralne potrebe, javni
red ili društveno dobro – rekao je.
Potom je Ferari govorio o pitanju pristupa hrišćana članovima sekti. U
odnosu na sekte treba pokazivati ljubav, razumevanje i pažljivo ih slušati . S
druge strane treba biti odlučan i odupreti se svakoj zloupotrebi i nepristojnim
radnjama i pokušajima odvlačenja hrišćana od sopstvene vere.
Izlagač je istakao da se treba suprotstavljati izvrtanju istine, činovima
nasilja, nepoštovanju dostojanstva i slobode ljudske jedinke. Pošto je Isus
poslao apostole u svet da šire Jevanđelje, mi smo dužni da vodimo dijalog,
srećući se sa članovima sekti, da svesrdno objašnjavamo. Pošto sekte deluju
uglavnom tamo gde ljudi Sveto pismo ne poznaju najbolje, a crkvena
zajednica ograničava svoje aktivnosti na birokratiju i masovnost –
evangelizaciju treba sprovoditi tamo gde se živi, radi, troši slobodno vreme.
Posle kratke pauze reč je uzeo gost iz daleke Azije, pravoslavni
sveštenik Aleksandar Novopašin. On je, između ostalog, starešina crkve
Aleksandra Nevskog u Novosibirsku i urednik lista Прозрение kao i
medicinskog periodika 36,6 u Novosibirsku u kome je stalna rubrika
posvećena duhovnom zdravlju i opasnosti od sekti. Sveštenik Novopašin
istakao je da u novosibirskoj i berskoj episkopiji dejstvuje nekoliko desetina
većih i nekoliko stotina malih sekti čija se aktivnost može nazvati
destruktivnom. Pomenuo je sekte kao što su: Duh vere, Hristova crkva,
Scijentologija, Porodica5, Mormoni, Munova crkva ujedinjenja i Jehovini
3
Pri čemu međunarodne organizacije tipa Herbalife ili Amvej, koje potiskuju srodne “firme”.
4
Sledeći govornik trebalo je da bude Zoran Luković iz Beograda, ali nije dobio ulaznu vizu za Poljsku.
5
Ranije poznati kao Božja deca.

13
svedoci. Od sekti koje su se odomaćile pomenuo je Pravoslavnu Bogorodičinu
crkvu.
Primetio je da se u poslednje vreme na teritoriji Sibira beleži pojačana
aktivnost satanističkih grupa koje okupljaju uglavnom omladinu školskog
uzrasta i studente. Njihova delatnost sigurno budi nemir jer se ne ograničava
samo na izvesne magične radnje već i na profanaciju i paljenje pravoslavnih
hramova. Nisu im strane ni pretnje prema njihovim kritičarima, uznemiravanje i
prinošenje žrtava (pa i ljudskih).
U novosibirskim klinikama beleži se porast broja slučajeva psihičkih
bolesti nastalih na bazi delovanja religijskih grupa. Zanimljivo je da se u ruskoj
vojsci neretko dešava držanje propovedi od regruta koji su Jehovini svedoci.
Kod pomenutih Svedoka i scijentologa beleži se porast rasturenih porodica čiji
je uzrok verske prirode.
Sveštenik Novopašin spomenuo je da u njegov centar pristižu žalbe
roditelja čija su deca napustila kuću, odbacila školu i pošla da »služe Bogu« u
krugovima sekti. Svemu tome pridružuje se i prestupništvo. Zakon u Rusiji nije
u stanju trenutno da ograniči destruktivno delovanje sekti i da brani svoje
stanovnike od njihovih uticaja. Zbog toga, takođe, pri novosibirskoj crkvi
svetog Aleksandra Nevskog na čijem je čelu sveštenik Novopašin –
preduzimaju se sistematske aktivnosti koje imaju za cilj suprotstavljanje
sektama: konkretna antisektaška delatnost kao i misionarske delatnosti koje
imaju za cilj jačanje pravoslavlja6. Reč je o informativnoj propagandi na temu
sekti, organizovanju straži ili rehabilitacija žrtvi tih pokreta. Novosibirski centar
sveštenika Novopašina pruža, takođe, konkretne informacije predstavnicima
vlasti i milicije. U saradnji sa njima prikazuje program na regionalnoj televiziji
koji informiše o opasnim sektama u Sibiru. Redovno organizuje tematska
predavanja za organe koji obezbeđuju pridržavanje zakona koji dolaze u dodir
sa prestupničkim aktivnostima sekti.

Iz redakcije češkog lista Dingira došla je na simpozijum urednica

Andrea Hudakova, koju je delegirao glavni urednik dr Zdenko Vojtišek, koji
se tada nalazio u bolnici. Ona je ocrtala istoriju praškog trobroja Dingir koji
izlazi od 1998, a koji je posvećen savremenoj verskoj situaciji u Češkoj. List je
namenjen pretežno parosima, nastavnicima, pedagozima, društvenim i
akademskim aktivistima. Redovno sarađuje sa slovačkim listom Rozmer, kao i
sa Češkim udruženjem za izučavanje sekti i novih verskih pokreta, koje je
osnovano 1993.
Glavni zadatak te organizacije jeste prevencija kao i istraživački rad
koji se odvija u dva pravca: široko shvaćene informacije (dostupnost bogate
biblioteke, organizovanje konferencija, predavanja, publikacije, saradnja sa
organima vlasti i medijima; i savetništvo (telefon za pružanje pomoći,
savetovalište). Govornica je iznela iskustva iz informativne i savetodavne
prakse (povodom delovanja Šri Činmojevih grupa u Češkoj). Svoje izlaganje
završila je napomenama o pristupu problematici sekti praškog centra i
redakcije Dingira. Njihov okvir je nešto između čisto teorijskog pristupa
(akademskog) i odlučno negativnog stava prema pojavi koja je predmet
ispitivanja (antikultskog). Kod nas za sada nije došlo do tako izrazite

6
Kao što je misionarski brod koji plovi rekom Ob ili specijalni misionarski voz koji redovno prolazi
kroz Sibir.

14
polarizacije stanovišta, a do pada aktivnosti opasnih verskih pokreta u našoj
zemlji verovatno neće doći – završila je svoje izlaganje Andrea Hudakova.

Sledeći govornik bio je u Šleskoj Rudi već poznati dr Boris Rakovski,

glavni urednik slovačkog lista Razmer i direktor Centra za istraživanje sekti pri
Ekumenskom crkvenom veću u Slovačkoj. On je podvukao da je ekumenska
saradnja hrišćanskih crkava u sferi novih verskih strujanja počela 1995.
godine. Tada su predstavnici Ekumenskog crkvenog veća u Slovačkoj
imenovali Ekumenski savez za pitanje sekti. Godine 2001. pri savezu je
osnovan Centar za istraživanje sekti.
Delatnost Centra zasniva se na organizovanju predavanja,
specijalističkih međunarodnih konferencija, internet stranice, besplatnom
savetovanju i pružanju konkretne pomoći žrtvama sekti, kao i na izdavanju
tematskog tromesečnika Rozmer – taj list redovno sarađuje sa srodnim
listovima u Češkoj (Dingir) i u Poljskoj (Sekte i činjenice).
Rakovski je istakao da je tako široka aktivnost veoma potrebna pošto
je istina da je u Slovačkoj registrovano 16 crkava i drugih verskih zajednica, ali
mnogim manjim grupama nije pošlo za rukom da se registruje, jer nisu uspeli
da prilože 20.000 validnih potpisa svojih punoletnih članova koji žive u
Slovačkoj. Zbog toga, da bi dobili pravni status, registruju se u Ministarstvu
spoljnih poslova Slovačke na potpuno drugoj pravnoj osnovi – kao tobožnja
građanska udruženja, pri čemu se predstavljaju kao karitativne, obrazovne ili
kulturne organizacije.
Predavač iz Slovačke singalizirao je potrebu da se univerziteti više
interesuju za ovaj problem. Nužno je obrazovati stučne kadrove koji će se
baviti problematikom kultova. Napomenuo je da je potrebno da se u Slovačkoj
osnuje mreža stručnih informativno-savetodavnih centara koji će se baviti
sektama. Za sada u Slovačkoj deluje samo pomenuti Centar za proučavanje
sekti u Bratislavi kao i jedna državna institucija: Institut za odnose između
države i crkve u Bratislavi, koja se ipak samo delimično bavi problematikom
novih verskih pokreta.

Poslednji izlagač bio je voditelj debate i glavni urednik »Sekti i

činjenica«, mr Gžegož Fels – inicijator i saorganizator simpozijuma u Rudi.
Izneo je opštu statistiku u Poljskoj. U najopasnije sekte koje dejstvuju u zemlji
ubrojao je satanističke grupe, Bratstvo Himavanti i Scijentologe. Konstatovao
je da je aktivnost sekti u Poljskoj utoliko problematična da je u tom pogledu
prisutno prilično veliko angažovanje i da stalno nastaju novi nevladini
informacioni centri o sektama (trenutno više od 30). Takođe su poljske vlasti
objavile dva izveštaja o temi pojava sekti (1995 i 2000). Pojavom sekti bavi se,
osim toga, i opštepoljski informaciono-preventivni tromesečnik »Sekte i
činjenice«, čiji je istorijat, zadatke i oblast zanimanja govornik ukratko izneo.
Sekte i činjenice jesu katolički list koji je otvoren za ekumenske
kontakte (ne jednom na njegovim stranicama pisali su evangelistički pastori A.
Stanjek i T. Gandov). Sarađuje sa sličnim evropskim hrišćanskim listovima:
slovačkim listom Rozmer, nemačkim Berliner dialog, i odnedavno ruskim
Прозрение. U ekumenističku delatnost ubrojao je organizovanje
međunarodnog simpozijuma u saradnji sa predstavnicima gradske vlasti
Šleske Rude – trenutno je već treći po redu. Gradska vlast Šleske Rude – i
levičari i desničari – kroz puno angažovanje u organizaciji međunarodnih

15
simpozijuma želi da se efikasno pobrine o dobroj, stručnoj preventivi za
stanovnike gornjošleske oblasti. Zbog toga, takođe, Šleska Ruda koja asocira
jedino na tešku industriju, a od čuvenog zločina iz 1999. i na satanizam, dobija
nov, preventivni oblik – rekao je Fels.
Završavajući svoje izlaganje govornik je pomenuo jučerašnje (18.juna
2004) sazivanje Evropske federacije preventivne periodike koja se bavi
problematikom sekti i novim verskim pokretima. Sedište će biti u Šleskoj Rudi
a za njenog vođu jednoglasno je izabran Gžegož Fels.
Danas, istina, novonastalu Federaciju čeka duga sudska procedura u
vezi sa zvaničnom registracijom, ali se može reći da je ona započela svoju
aktivnost. Pastor Tomas Gandov predložio je njen skraćeni naziv Eurofakti i
pobrinuo se za njenu internet stranicu (www.eurofakty.net), koja će
sukcesivno donositi materijale koje će slati glavni urednici udruženih listova. Te
tekstove će moći da prevode i objavljuju u svojim listovima. Već sada, izuzev
osnivačke redakcije Evropske federacije (iz Poljske, Nemačke, Češke,
Slovačke, Italije i Rusije), želja za učestvovanjem i saradnjom izrazili su
predstavnici listova iz Ukrajine, Austrije, Srbije i Crne Gore, Danske, čak i
Sjedinjenih Američkih Država. Do danas, Federaciju sačinjavaju predstavnici
12 redakcija, pretežno iz Evrope, ali takođe i iz Azije i Amerike.

Darijuš Pjetrek
JOGA ZA HRIŠĆANINA

U februarskom broju nedeljnika »Vprost« (br.8) pojavio se obimni

članak koji se tiče joge, koji je, po mom mišljenju više reklama nego čestito i
objektivno predstavljanje ovog pitanja. Počinje rečima benediktinca, oca Jana
Bereze: To da je joga satanistička izmišljotina mogu da tvrde samo
dvopostotni katolici. Lično ne mislim da je jogu izmislio satana, ali nisam ni
takav optimista koji sledeći oca Berezu tvrdi: Za normalne katolike joga je
samo dobar način da se postigne spasenje, kao molitva ili dobra dela. Može li
joga biti dobra za hrišćanina?

U celom članku jogu gotovo do nebesa veličaju političari i predstavnici

poljskog i svetskog šou-biznisa – Joana Brođik, Barbara Labuda, Magda
Umer. Autori se pozivaju, između ostalog, i na muzičara Stinga koji godinama
uverava da je vežbanje joge učinilo da je dostigao vrhunsko umeće u seksu.
Zaboravili su samo da dodaju da praktikuje tantra jogu koja vodi ka
savršenstvu putem seksualne energije: TANTRA JOGA JE SEKSUALNI PUT,
veliki, prastari sistem rituala i tehnika (prosvetljenje kroz stimulisanje erogenih
zona – vlastiti primer), koje koriste veliku stvaralačku energiju seksualnih
strasti sa ciljem da čovek uzdiže svoju svest na viši nivo.
Reč »tantra« potiče iz sanskrta tanoti –»proširivati« - i trayati –
»oslobođenje«. Da bi se proširila svest, oslobodila fizičke dimenzije našeg
postojanja, koristimo pet čula do samih granica, a zatim te granice prelazimo.
Nedeljnik Wprost navodi i druge primere – Glumica Gvinet Paltro kaže da joj
joga obezbeđuje psihičku ravnotežu. Pevačica Madona dokazuje da joj je joga
omogućila da odbaci privide sopstvene prirode (sklonost ka razuzdanosti,
prepuštanje zavisnosti od seksa, narkotika, alkohola). Geri Halivel

16
(nekadašnja Spice girls) priča kako zahvaljujući jogi zadržava besprekornu
figuru i da je uspela da se oslobodi glavnih greha: taštine, lenjosti, zavisti.
Jednostavno bajka.
Ne nameravam, ipak, da polemišem sa mišljenjem tih ljudi. Više bih
želeo da se pozabavim pitanjem problema: joga i hrišćanstvo.

Članak u listu Wprost iznosi da je joga jedan od elemenata

hinduizma. Atman – pojedinačna duša – predstavlja jedinstvo sa bramanom,
to jest sa apsolutnim. Njihovo razdvajanje preko narastajuće količine dela
(karman) i posledičnog kruga otelovljenja (samsara), može se savladati
oslobođenjem, to jest mokšom. Oslobođenje se ostvaruje naporom individue –
atmana. Cilj života, to jest mnogoutelovljenja jeste raskidanje okova koji
odvajaju atmana od bramana, to jest njihovo potpuno spajanje, slivanje u
jedno. Jedan od sredstava koji vode ka tom cilju jeste joga. Prema Krišni joga
je najbolja za spasenje i sjedinjenje sa Brahmom.
Kao da autori tog članka ne znaju šta je to, pa ću došapnuti: hinduizam
je religija!
Slede konstatacije da joga nije samo sistem fizičkih ili disajnih vežbi
nego i suštinski deo religijskog sistema koji se veoma teško može uporediti sa
monoteističkim hrišćanstvom.
Joga ima sopstveni unutrašnji sistem postupanja koji me više podseća
na pravila života redovničkih zajednica nego desetominutno opuštanje nakon
susreta sa šefom.

Etape puta joge

yamy - zabrane
niyamy – naređenja
pranayama – položaji tela, stavovi (hatha joga)
pratajahara – kontrolisanje životne energije – prane, koju čovek dobija iz
vazduha i hrane uz pomoć disajnih vežbi
dharana – držanje pažnje, koncentracija, usredsređenost
dhyana – meditacija u jogi
samadhi – pun razvoj volje i svesti. Doslovno označava puno ispoljavanje
večne i božanske intuicije. U tom stanju prekida se veza između tela, čula i
duha sa spoljašnjim svetom, i otvara se unutrašnje stanje jastva (atma). Tada
se duša oslobađa vremena, smrti, uslovljenosti i promena, ostvarujući večni
život.

Etika u jogi

Osnovni etički principi obuhvaćeni su u obliku pet zabrana – yam, i pet

preporuka – niyam:

Zabrane – yamy:

Ahimsa – ne ubijaj i ne povređuj nijedno živo biće. Naš odnos prema drugima
treba da bude vedar, strpljiv, srdačan, saosećajan i predan u delima i rečima,
mislima i namerama.

17
Satya – ne laži. Govorenje istine znači da su misli i govor u skladu sa
delanjem. Reč ne može biti ni lažljiva ni zamršena ni prazna. Reči treba
koristiti isključivo za dobro bližnjeg svog.
Asteya – ne kradi. Već sama ljubomora predstavlja krađu.
Brahmčarja – održavanje seksualne apstinencije, obuzdavanje rasplodne
snage – uzdržavanje od seksualne raskalašnosti.
Aparigraha – ne budi pohlepan, škrt, ne vezuj se za materijalna dobra, ne
budi zavidan.

Zapovesti – niyami:

Sauca – čistota – sastoji se od prečišćavanja unutrašnjih organa i otklanjanja

nečistih misli.
Samtosa – zadovoljan si onim što imaš.
Tapas – askeza – strpljivo podnošenje ćudi sudbine.
Proučavanje metafizike joge – to jest svetog pisma hinduizma (u evropskim
zemljama tome se dodaju Biblija i Kuran).
Napor – da bi Bog postao motiv za svako tvoje delanje. Prepusti se volji
Božjoj.

A trebalo je da bude samo vežbanje!

Putevi joge

Karma-joga jeste staza bezinteresnog rada i služenja drugima. To je joga koja

oslobađa kroz rad i joga mudrog postupanja. Karma-joga je jedini put
pozitivnog ponašanja.
Đnjana-joga je put koji vodi do mudrosti putem upoznavanja, razumevanja i
znanja. Odabiraju je osobe koje gaje interesovanja za nauku i osobe sa
visokim intelektualnim kapacitetima. Đnjana joga najviše odgovara ljudima koji
žele da shvataju znanje u intelektualnim kategorijama, da dokazuju njegove
istine, da eksperimentišu. Đnjana joga je pre svega proučavanje svih svetih
knjiga i spisa.

Hatha-joga jeste spoj »sunčanog i mesečevog daha«. Slog »ha« označava

odisaj ili sunčev dah, a slog »tha« mesečev dah. Hatha joga usmerena je na
ovladavanje fizičkim organizmom, u šta se ubraja i psiha. Praktikovanje vežbi
disanja – pranajama, položaja tela – asan – kao i prilagođavanje preporučene
joga dijetike prečišćava i fizički jača telo.

Sistematsko vežbanje asana i pranajame vodi ka stalnom uzdizanju na

lestvici vibracija ćelija i telesnog tkiva, kao i koordinaciji, razvijanju i
harmonizaciji funkcija svih unutrašnjih organa: mišića, zglobova, nervnih
centara i endokrinih žlezda.

Bhakti-joga jeste joga ljubavi, a naziva se još i put posvećenja. Bhakti jogist
ne traži preko ljubavi sreću ni bogatiji život, već obrnuto – živi da bi mogao da
voli. To je put ljubavi ali samo za one koji su sposobni za tako veliku i tako
nadljudsku ljubav da ljudima koji vole na uobičajen ljudski način to izgleda

18
neshvatljivo, to im ne liči na ljubav. Svaka misao, svako delo, svaka čežnja
upravlja se prema Bogu koga bhakti jogist vidi svuda i u svakom.

Raja-joga jeste takozvani kraljevski put. Koncentriše ravnomerno sve puteve.

Nedeljni list »Vprost« još dodaje: Kundalini joga kroz okultizam, Tantra
joga kroz seks (putem meditacije postiže se kontrola nad energetskim
čvorovima u telu – čakrama, kao i sublimacija energije, takođe seksualne).
Termin »joga« javlja se pored pojmova kao što su: »karma« (zbir dela koja
odlučuju o sudbini individue), »maja« (kosmička iluzija), kao i »mukti«
(oslobođenje).

Primetio sam da poljski učitelji joge često operišu jezikom koji je blizak
pojmovima hrišćanstva. Nije teško otkriti da imamo posla sa evropeizacijom
hinduizma (npr. veru u reinkarnaciju gurui »made in Poland« propagiraju kao
istinsko hrišćanstvo).
Mnogi današnji pokreti koriste ovu ili onu vrstu joge. U zapadnom svetu
poznate su sledeće vrste pokreta: Hare Krišna, Transcendentalna meditacija,
Institut za nauku o identitetu »Misija Čaitani«, Okarandas Divine, Light center,
Ananda marga, Sai baba, Bhagvan Rajneš, Jogananda i Krišamurti.
Ekstremni primer primene joge jeste poznata destruktivna sekta Bratstvo
monaškog reda Himavanti koje deluje u celoj Poljskoj. U Varšavi i u mnogim
gradovima Poljske njeni članovi drže vežbe joge za vreme kojih vrbuju buduće
članove. Bratstvo hoće da učestvuje u državnom životu i čak su napisali svoj
program. Hoće da legalizuju narkotike u Poljskoj, da uvedu plaćanje poreza na
prostituciju, protive se prinudnom psihičkom lečenju, podržavaju kloniranje.
Pozivaju se na Opštu deklaraciju o ljudskim pravima. Generalni sekretar
Bratstva, Slavomir Barč ne isključuje aktivno učešće u političkom životu –
zvanično, oni uče raja jogu.
Jedan od savremenih učitelja zena Alan Vots (bivši sveštenik
anglikanske crkve) kaže: ono što zen i druge filozofske oblike filozofije Istoka
čini privlačnim jeste činjenica da otkrivaju široki prostor u kojem se »ja«
konačno ne može odvojiti od Boga.
Moram priznati da me je najviše razbesneo sledeći pasus članka pod
nazivom »Hrišćanska joga«: Joga je nezavisna od svih religija, ona je prisutna
u svim religijama – zapaža prof. Ernest Vud, američki filozof i teolog.
Verovatno je zbog toga joga prihvaćena na Drugom vatikanskom saboru, a
pre šest godina to je učinio papa Jovan Pavle Drugi. U vatikanskom
dokumentu koji je objavljen prošle godine, »Hrišćansko razmišljanje o Nju
ejdžu« sistem joga meditacije pohvalno se propagira kao sistem koji je
podudaran sa hrišćanskim (dok se druge vrste duhovnosti uvezene sa Istoka
osuđuju).
Poštovani čitaoče! Sa takvom konstatacijom ne želim da polemišem!
Mogu eventualno da je shvatim kao tendencioznu manipulaciju iz ugla
konzumenta nedeljnika »Vprost« koji sam uvek cenio i voleo da čitam.
Gospodo autori! Molim vas da konkretno imenujete dokument Drugog
vatikanskog sabora koji prihvata jogu. Predlažem, takođe, da pažljivo pročitate
dokument Hrišćansko razmišljanje o Nju ejdžu, pošto sam ga ga podrobno
prostudirao i nigde nisam našao papin blagoslov joge.

19
 Za dodatnu informaciju urednika citiraću reči Jovana Pavla Drugog iz
dela Preći prag nade: Karmelićanska mistika počinje tamo gde se završavaju
razmišljanja Bude i njegova uputstva za duhovni život. (...) Stoga treba
upozoriti hrišćane koji su entuzijastički otvoreni za različite predloge koji stižu
iz tradicija Bliskog Istoka, a koji se odnose na tehnike meditacije i askeze. U
izvesnim sredinama to je postalo vrsta mode koja se prilično beskritički
prihvata.
M. Leon Nogel, predstavnik katoličkih svetovnjaka koji propagira jogu
na hrišćanskom temelju, samostalno je počeo da primenjuje sistem vežbanja
joge neumereno i skoro da je izgubio razum. Ali članak kojim se bavimo
reklamira, ako tako možemo reći, samo hatha jogu kao vežbanje, prostu
gimnastiku. Pa ipak, ne treba je poistovetiti sa normalnom gimnastikom.
Vežbanje tela služi isključivo vežbanju duha, da bi se pripremilo za meditaciju.
Kao i u svim vrstama joge, hatha joga determiniše vlastito »ja« kao element
božanstva. Tako vodi vežbe do pronalaženja svog »ja« (samog sebe). Hatha
joga treba takođe da očisti od svih nečistota, uzbuđenja i životnih energija koje
su rezultat prethodnog postojanja. Na kraju, ona treba da vodi u raja jogu,
kraljevsku jogu, koja pak vodi ovladavanju duhom i umom, to jest sjedinjenju
sa bramanom.
Poznavalac joge Nensi Fuler konstatuje: Telesna joga vodi ka
duhovnoj jogi koja porobljava duh. Možda joga uzrokuje delimično ublažavanje
napetosti i stresa, ali to ima svoju cenu!
Ta početna telesna postignuća vode u pronicanje i bavljenje jogom.
Joga ima jednoznačni uticaj na duh zbog toga što se vežbe zasnivaju na
»pražnjenju«, isključivanju uma, njegovom totalnom obnaživanju.
Mirča Elijade, čovek koji je pronicao jogu čitavog svog života, došao je
do zaključka da joga pobuđuje promenu pravca svih prirodnih aktivnosti: vodi
ka čvrstom zastoju tela (asana), neprirodnom ritmu ili potpunom zadržavanju
daha (pranajma), fiksiranju duhovnog toka (ekagrata), stagnaciji mišljenja,
potpunom prekidu sperme. Joga je odbacivanje života. Pravi jogist mora da
»umre« za ovaj život i da »žrtvuje« ličnost koju definišu istorija i vreme. A u
listu »Vprost« čitamo: Joga je vlastiti, idealni put prosvećenja. Put ka Bogu
iznad podela – pisao je Mirča Elijade u delu »Joga. Besmrtnost i sloboda«.
Neću komentarisati ove reči.
Na početku članka postavio sam pitanje da li joga može biti dobra za
hrišćanina. Pokušaću sada da ne odgovorim. Hrišćanin koji poštuje biblijsko
učenje mora da odbaci jogu, njeno praktikovanje, kao i njenu filozofiju. Ne
može da deli pogled koji telo determiniše kao božansko, jer to nije biblijsko
gledište i, konačno, vodi bogohuljenju i samoobožavanju. Bog kaže: Nećeš
imati drugih bogova osim mene (Braman). Osim toga Biblija uči da se Bog
stvoritelj razlikuje od svog stvorenja – čoveka. Bog i čovek nisu isto.
Da bi spoznao, da bi se sreo s Bogom, hrišćanin se ne zagleda u sebe
već u Hrista. Najzad, spasenje nalazi ne vlastitim naporom koji vodi
samooslobađanju, već svojim ukorenjivanjem i kroz izbaviteljsku smrt Isusa
Hrista na krstu. Samo pokajanjem i verom u smrt i vaskrsenje Isusa Hrista
nastupiće unutrašnje očišćenje: Krv Isusa Hrista (...) očišćava nas od svakoga
greha ( Prva Jovanova poslanica 1,7). Greh je gorka stvarnost, a ne
»besvest« ili iluzija. Hrišćanin ne postiže spasenje putem poznanja »vlastog
ja«, već spoznavanjem onoga što je za nas učinio Božji Sin.

20
 Joga uči da je to »istinsko ja« božansko, savršeno. Suprotno od toga,
Biblija kaže: ... nema niti jednog pravednika.
Na kraju, ne iznenađuje li činjenica da hindu hrišćani ne vežbaju jogu
čak ni posle susreta sa nepodnošljivim šefom?

Intervju
DVE SENKE

Međunarodno udruženje Društvo Krišnine svesti pokret je koji

potiče iz višnu tradicije. U Poljskoj se razvijao najpre u krugovima
kontrakulture, u redovima mladih. Sada je zajednica registrovana u
mnogim poljskim gradovima. I pored toga što se pokret već toliko
infiltrirao u svakodnevni život u Poljskoj, njegov uticaj na psihu osoba
koje u njemu funkcionišu budi kontroverzu. Bivši član pokreta otkrio
nam je svoje mišljenje.

Moj ulazak u grupu desio se za vreme studija u Krakovu, na trećoj

godini. Prvo sam ih sreo na trgu. Zatim sam ih posetio jedanput, dvaput...

Da li si ranije bio religiozan?

Imao sam čvrst kontakt sa religijom kao naukom. Zanimala me je

veronauka kao i čovek, njegovo mesto u svetu. Bio sam jedinka koja traži
svoje mesto u svetu.

Imao si veze sa katoličkom crkvom?

Ne kao danas. Više kao statičan nedeljni hrišćanin, ništa dublje.

Produbljivanja vere nije bilo, više je to bilo nedeljni odlazak u crkvu.

A kakvi su bili tvoji raniji kontakti sa istočnjačkim religijama?

Bavio sam se istočnjačkom borbenom veštinom – karateom. Kako sam

sticao nove sposobnosti, zanimao sam se sve više ne samo za fizičke veštine,
nego i za otkrivanje duhovnih aspekata. Zainteresovao sam se za kulturu,
umetnost, filozofiju Japana, Kine, za budizam. Pronicao sam zen meditaciju
čije sam elemente učio na trenizima, osećaj unutrašnjeg mira, harmoniju. Hteo
sam nešto više od treninga. Možda otud moje zanimanje za tu organizaciju.
Zanimale su me nove metode joge, relaksacija.

Kakvi su bili tvoji odnosi s porodicom u trenutku kad si sreo

grupu?

S porodicom? Tokom studija sigurno je da su popustili. Imao sam

problem, jer je otac bio alkoholičar. Atmosfera u kući bila je hladna. Oduvek
sam znao da nešto nije kako treba – bilo mi je žao oca. U meni se rađala
zapitanost nad patnjom, može li se ona izbeći, kako živeti bez problema...

21
 Nije to bila patološka porodica, kao što se obično na to gleda. Bila je to
porodica u kojoj se previše pije, ali to niko neće da prizna. Otac se nije lečio.
Jednostavno, porodica žigosana alkoholizmom.

A kako je izgledao emocionalni život?

Odbijali su me bliski kontakti, jer sam gledao svoje roditelje. U načelu

sam izbegavao muško-ženske odnose. Smatrao sam da brak nije zdrava
institucija. Bio sam upućen na samog sebe.

Da li iz vremenske perspektive trenutak ulaska u grupu ocenjuješ

kao poraz?

To iskustvo nije bilo poraz. Činilo mi se da ću, raskidajući sa svetom

koji sam znao i koji sam držao za bolestan, neuređen, biti bolji čovek.
Muškarac treba da u ocu vidi uzor, a ja ga nisam video. Ušao sam u Hare
Krišna, jer sam tražio uzor.

Da li je postojala razlika u tvom zapažanju grupe na početku i

kasnije?

Na početku čovek nema čak ni ime u grupi. Osoba je koja obavlja

najgore poslove, najnezahvalnije... Kao gušter u vojsci. Dobijam najviše
zadataka da ne bih nimalo razmišljao. Kroz posao uče te poniznosti, da si niko
i ništa. Hoće da pobede tvoj ego, da ti dokažu da si ništavan. Da si deo
njihovog boga, deo koji postoji zbog toga da bi mu služio.

A kako je kasnije izgledao tvoj život ?

Kasnije sam, postepeno, počeo da delam prema njihovim zakonima,

shodno sticanju položaja, produbljivanju duhovnosti, sledilo je prelaženje u
grupu privilegovanih učesnika i dominacije nad novima. Bio sam na višem,
mirnijem položaju i moj rad bio je manje ponižavajući, na primer, distribuirao
sam knjige, radio na festivalima, predavanjima, pratio sam goste u ašramu,
vrbovao mlade, izgubljene.

Kako si uočio grupu i kako je ona gledala na tebe u toj situaciji?

Čoveka sve vreme ocenjuju i posmatraju. Moj duhovni učitelj primetio

je da imam sposobnost da prozrem tuđu psihu, da slušam, sklapam kontakte.
Osoba koja me vidi otvorena je, često dajem savete povezane sa vedskom
religijom. Stariji su smatrali da još ne treba da razgovaram sa drugima ali moj
učitelj je drugačije mislio. Moje duhovno ime iz druge inicijacije, kad sam
prestao da budem neofit i postao mlađi sveštenik, monah, glasilo je Snaga
duha, zato što sam teške tekstove uspevao da izložim svakome na njegovom
jeziku, a on sam bi dolazio do toga kakva su uputstva ža njega sadržana u
vedama.

Da li si imao kontakt sa porodicom dok si bio u grupi?

22
 Vrlo ograničen. Hare Krišna zabranjuje takav kontakt, smatrajući da je
grupa nova porodica, a ti nisi vlasništvo roditelja već boga koji ti je udahnuo
dušu. Kontakti s porodicom smatrali su se za manifestaciju mišljenja na
materijalnom, egoističnom nivou. Treba otići od sveta, prekinuti kontakt sa njim
da bi se – kako su učili – vratio duhovnom svetu koji je naša kuća. Mogao sam
da se javim telefonom, čak da otputujem do njih, ali u trenutku kad sam
odlučio da ostanem u hramu za stalno, učinio sam to sa svim posledicama
koje to donosi. U ašramu su postojala izvesna pravila.

Kako je izgledao svakodnevni život?

Ustajali smo oko 4 sata ujutru, tuširali se. Stariji brat stavljao je znak na
čelo, oblačili smo se. Pre 5 sati bili smo okupljeni u hramu, pozdravljali smo
božanstva koja tamo stoje i novi dan. Sledilo je predavanje učitelja, raspodela
poslova, doručak i rad do 16-17. Potom ručak, kratak odmor. Mlađi su imali
svog staratelja koji je išao za njima u korak. Nikad ih nije napuštao. Savetovao
je, smirivao, brinuo da niko ne bude sam i da nikad ne bude vremena za
samostalno razmišljanje. U 18 sati rastajali smo se pozdravom od božanstava,
pili mleko i išli na spavanje.

Gospodarilo se i noćnim vremenom?

Na festivalima kao što su »Stanica Vudstok« ili »Ne s ovog sveta« 7

život je bio podređen principu zabave: služenje obroka, štandovi sa
orijentalnom robom, distribucija knjiga, tamjana... Praznikom, u dane posta
praktično nismo spavali – danas to nazivam molitvenim maratonom. Nisi smeo
da spavaš, samo u ekstremnim slučajevima učitelj bi ti dozvolio, na primer,
ako se onesvestiš od umora.

Da li ste na festivalima vrbovali i ako jeste kako je to izgledalo?

Naravno da smo vrbovali. Na primer, na Stanici Vudstok, ili na »Ne s

ovog sveta«, gde je mlade lako privući muzikom, i mi smo, svirajući orijentalnu
i egzotičnu muziku privlačili interesovanje neohipijevaca koji su saznavali da
su njihovi idoli: Lenon, Pol Makartni i mnogi drugi – odavno bili bhakte, a za
njih oni su predstavljali uzor... To se odigravalo na principu autoriteta – pošto
su takvi, poznati, poštovani ljudi ulazili u tako nešto, onda to znači da je dobro
i vredno da ga prihvatiš i podražavaš.

Da li si pored izleta na festivale imao mogućnost da boraviš izvan

sedišta grupe?

Ako smo putovali u drugi grad da organizujemo distribuciju knjiga ili

predavanja, spavali smo u kućama prijatelja – simpatizera, ne u hramu. Bile su
to osobe koje nemaju organizovan hramovni život, koji su ostali simpatizeri,
koji su pomagali, organizovali noćenja. Ali kad pripadaš hramu onda nema

7
U gradiću Kostšin na Odri svake godine (od 1995) održava se muzički festival „Stanica Vudstok“ pod
pokroviteljstvom humanitarne organizacije „Velikog orkestra praznične pomoći“ iz Varšave. Festival
„Ne s ovog sveta“ organizovao je plesni ansambl u Krakovu u kojem se uči škotski i irski ples. Naziv
festivala potekao je od imena ezoteričnog lista koji je bio organizator manifestacije. (Prim. Prev.)

23
izlaska. Pred starateljem sam morao tačno da referišem šta sam radio i za
koje vreme.

Koliko česti su bili susreti sa ljudima izvan ašrama?

Svake nedelje za ljude iz grada organizovali smo susrete na Malom

trgu u Krakovu kao i u Centralnom domu kulture. Išli smo, takođe, po trgu,
prodavali knjige, kolače, delili letke – poziv na susret sa planom grada i
označenim mestom susreta.

Da li si osećao da te grupa kontroliše?

Kad su dolazili ljudi u hram, uvek se pojavljivao stariji bhakta i

posmatrao. Čovek je uvek imao dve senke, jednu svoju i drugu onoga ko pazi
na njega. Bhakta je uočavao svaku sumnju, rđavo raspoloženje, kontrolisao je
i rešavao probleme... Ako bi, međutim, zabranio razgovor, bez obzira na osobu
i temu, onda razgovora nije ni bilo.

Kakva je bila kontrola u grupi?

Često su se dešavali slučajevi da je u hramu bila osoba koja se bavila

kontaktima sa spoljašnjim svetom: preuzimala je poštu, delila pisma. Nismo
imali svoj novac, kasa je bila zajednička. Ako smo išli do grada onda smo
dobijali izbrojan novac za kartu. Novac od kuće davali smo grupi. Nismo smeli
da posedujemo svoj novac, jer je to značilo ograničenje duhovnog razvoja...
novac je trebalo da ide na porez, svetlo, gas... Ne smeš da slušaš radio, čitaš
novine, gledaš televiziju, jer to prlja duh i ne omogućava ti da se skoncentrišeš
na najvažnije: na boga i njegovog predstavnika u liku duhovnog učitelja. Uvek
je bio neko ko je od nas odbijao spoljašnji život.

Da li je, sem toga, postojalo nešto što je delovalo na ljudsku

psihu?

Da, težak rad, mukotrpan, sizifov. Jedan za drugim ukrug, bez odmora.
Kad se čovek umori od rada, ne razmišlja da li mu je dobro, hoće samo da
spava. To je bila stalna kontrola bez razgovora s nekim drugim o sumnjama,
već samo sa bhaktama, a oni su objašnjavali onako kako su njih učili i kako im
je bilo naloženo – da su na zemlji samo blato i problemi.

Da li je upućivanje na rad bio naredba ili molba?

Nije bilo restrikcije. Ako sam se loše osećao nisam morao da idem u
grad, mogao sam samo da radim u hramu. Mogao sam da utičem na to gde ću
da radim. Ali nešto sam morao da radim.

Kakvi su bili odnosi sa drugim članovima grupe?

Više partnerski, a u zavisnosti od toga ko se čime bavio. Distributeri

knjiga bavili su se nečim drugim od spremača. Bili smo kolege u zavisnosti od
hijerarhije.

24
 Da li su postojali brakovi i kako su oni izgledali?

To ne znam, pošto takve osobe nisu imale prava da borave u ašramu.

Žene i muškarci živeli su odvojeno. Preko noći žene nisu mogle da ostaju u
ašramu. Raslojavanje je bilo izrazito. Žene su imale gori tretman, bile su lišene
poštovanja, uvek su stajale pozadi – čak i na molitvama. Žena je neko ko je
gori i koga treba »popravljati«.

Ko je venčavao?

Trebalo je da se povučemo iz sveta, iz svekolikog fizičkog postojanja,

ali par koji je hteo da se venča, spajao se uz saglasnost učitelja. Učitelj je
davao duhovni blagoslov i duhovno je venčavao prema hinduističkoj doktrini
uz pripremu molitvenog rituala i postova. Trebalo je sklopiti vezu u prisustvu
starešine hrama koji je bio spojnica sa spoljašnjim svetom. On je pomagao u
obavljanju formalnosti, kako bi brak bio u skladu sa državnim zakonom. Par je
odlazio sa njim u opštinu, gde su sklapali građanski brak. Za pokret to nije
imalo osobitog značenja, ali je omogućavalo bolju kontrolu članova i štitilo je
od prebacivanja da se ne pridržavamo državnih propisa.

Ko ti je pomogao da izađeš iz grupe?

Sigurno su ključnu ulogu imali moji pravi prijatelji iz spoljašnjeg sveta.

Kao prodavac i distributer knjiga imao sam malo slobode, ponekad sam bio u
vezi sa roditeljima, oni su imali imanje. Moja funkcija davala mi je osećanje
pripadnosti izvesnoj eliti, uživao sam veće poštovanje među starešinama... U
jednom momentu moji roditeljli su hteli da im pomognem oko letine. Bio je to
jedan trenutak u mom životu. Videvši nesuglasje između predstavljene
doktrine i učenja koji su propagirali stariji, i stvarnosti – počeo sam o svemu da
razmišljam. Takva razmišljanja postajala su sve učestalija. Kasnije sam to
nazivao opštenje sa Svetim Duhom, koji me je osvešćivao i prosvetljivao. Bio
je znak Isusa Hrista da Hare Krišna nije bio odgovor na pitanje o smislu
postojanja, koje se rađalo u ateističkom periodu mog života. Prijatelji su hteli
da odem s njima na »oazu«8... Tamo me je Isus Hristos prosvetlio. Bilo je to
kao doticaj istinitog Boga... Ugledao sam dve slike: sivu, tešku i tužnu – moj
život u ašramu; drugu sliku – laku, prepunu prave radosti i ljubavi, ogromnu
livadu na kojoj sam boravio u nekakvoj svetlosti... Na tom susretu sam shvatio
šta je ta svetlost, da je to taj Bog kojeg sam uzaludno tražio u Hare Krišni...

Po tvojoj sadašnjoj oceni – manipulacija je činjenica ili samo

opravdanje za sopstveni neuspešni izbor?

Sigurno da je činjenica! Razume se da manipulišu čovekom, da ga

lažu, da ga drže uza sebe i kontrolišu – psihički, fizički, emocionalno, plaše ga
spoljašnjim svetom. Čovek gomila u sebi osećanja bespomoćnosti, ništa ne
uspeva sam da uradi, nije mu dozvoljeno da samostalno razmišlja, uvek je kraj
njega neko ko je upućen, ko zna najbolje rešenje za njega. Svestan sam toga
jer sam i sam vrbovao i obmanjivao, varao sam ljude dajući im lažnu nadu,
8
Oaza susret – naziv za ezgzercicije, duhovne vežbe kod katolika. (Prim. Prev.)

25
pomagao sam u tome da budu iskorišćeni... Ne treba se opravdavati na taj
način. Manipulacija je već od prvog kontakta sa grupom, a onaj ko je
izmanipulisan ne može nikako da utiče na to... U sekte ljudi ne ulaze, sekte
vrbuju ljude da u njih uđu. U tome je istina.

Svedočenje
SREO SAM SATANU

Traumatičan događaj učinio je da shvatim koliko sam opasno

balansirao na ivici duboke provalije koja se zove Nju ejdž. Bog me je
uhvatio za ruku kada je trebalo već da se stropoštam u nju.

Hoćete li verovati ako vam kažem da je moje robovanje počelo sa

čitanjem stripa. Bilo je to pre mnogo godina, dok sam još bio učenik osnovne
škole. Tada su me oduševljavali filmovi i knjige iz naučne fantastike. Obožavao
sam da čitam stripove. Jednog dana u školskoj biblioteci (!) našao sam jedan
koji me je naročito zainteresovao. Imao je naslov »Iskrcavanje na Andima« i
govorio je o sudbini posade kosmičkog broda. Science fiction, ali njegova
akcija odvijala se ne u budućnosti nego u drevnoj prošlosti, u vreme
legendarnog postojanja Atlantide. Priča je bila zanimljiva i privukla me je. Ne bi
to bilo opasno da se autori fabule nisu bazirali na pseudonaučnim teorijama
Eriha fon Denikena, o čemu nisu propustili da informišu čitaoce.

Prošlo je nekoliko godina i jednog dana stao sam pred izlog knjižare.
U izlogu je ležalo prekrasno izdanje knjige »Dan kada su došli bogovi« Eriha
fon Denikena. Odmah mi se vratila uspomena na čudesnu priču koju sam
jednom pročitao. Srce mi je jače zakucalo. Znao sam da jednostavno moram
da je kupim. Mislio sam ne toliko na sticanje znanja, koliko na to da će biti
jednako fascinantna kao strip koji sam zapamtio.
Slagao bih kad ne bih napisao da sve do tog trenutka nisu me
zanimale teorije o posetama vanzemaljaca. Fascinirale su me priče o
susretima ljudi sa »tuđim« bićima – i literarne i filmske, i one koje su opisivale
stvarne događaje. Ipak tada nisam bio time preokupiran – to je bilo jedno od
mojih zanimanja. Promenilo se onda kada sam pročitao Denikena. Od prve
stranice čitanje je bilo užasno privlačno. Jedno treba Denikenu priznati: ume
da piše sa strašću. U njegovim knjigama nema mesta dosadi. Uspeva, takođe,
i u tome leži najveća opasnost, prilično lako da ubedi čitaoca u svoje teorije.
Kad sam završio prvu knjigu uzeo sam drugu, pa treću, pa tako dalje...
Nisam primetio veštu manipulaciju skrivenu iza tih stranica. Deniken na
početku nije imao na mene većeg uticaja. S vremenom je ipak počeo da
preoblikuje moj pogled na svet. Verovao sam mu još onda kad su nas došljaci
»odande« više puta posećivali u prošlosti, oblikovali nas. Dokaze za to nalazio
je čak u Bibliji, a takođe i u drugim verskim knjigama. Nije se završilo na
manipulaciji pogledom na svet. Počela je verska manipulacija. Deniken je
žonglirao dokazima, a ja sam počeo da mu verujem da je Bog drugačiji nego
što mi to zamišljamo i kako nas tome uči Crkva. To sam doznao i u to sam
poverovao! Poverovao sam da zaista ima mnogo bogova koji su u suštini
predstavnici visoko razvijenih vanzemaljskih civilizacija.

26
 Zanimljivo da nisam uopšte uočio da to čemu me uči Deniken stoji u
suprotnosti sa učenjem Crkve. Naprotiv, u meni se javilo uverenje da papa u
stvari ne može ljudima da kaže sve što zna, jer oni na to nisu spremni. Mada
će to zvučati kao paradoks, zahvaljujući Denikenu...

Osetio sam sebe kao hrišćanina sa svešću na višem nivou.

Osećao sam da sam prosvetljen čak više od sveštenstva. Imao sam svest o
tome da znam istinu koju drugi ne znaju. Malo mi je bilo i žao tih ljudi.
Ponekad sam razmišljao šta bi se desilo kada bi neko pokušao da mi kaže da
to nije tako. Sigurno ne bih poverovao čak i kad bi ukor došao od biskupa...
Osećao sam da sam bolji i pametniji od drugih.
Kako sam čitao Denikena raslo je i moje zanimanje za ufologiju.
Kupovao sam i gutao knjigu za knjigom, tematske časopise. Većinom, bile su
to pozicije koje nisu zadirale u duhovnost. U pojedinim se ipak pojavljivalo
veoma opasno učenje. Poslanice vanzemaljskih bića govorile su o
eksperimentima čiji je rezultat bio nastanak čoveka, poboljšavanje ljudske
vrste. Nailazio sam, isto tako, na istinske apokaliptične vizije i obećanje da će
došljaci izbaviti od zemaljske katastrofe one koji dosegnu određeni stepen
razvoja. Iz jedne od tih »poslanica« saznao sam da nema greha, da je to
samo ljudska novotarija. Isto tako satana je trebalo da bude samo »dečko
koga treba istući«, kojeg smo sami zamišljali. Rečeno mi je: »Niko nije
grešan!«. Šta god grešno učinio, to neće uticati na moje spasenje ili osudu. U
najgorem slučaju, to ćemo morati da nadoknadimo u narednom životu.
Ko je tada za mene bio Isus? Bio je avatar, prosvećeni čovek u kojem
se otelotvorilo visoko razvijeno duhovno biće kako bi nas učio. Dodajmo – bio
je on jedan od mnogih avatara, jer drugi su bili Buda, Konfučije, gurui
istočnjačkih religija... Ko je za mene bio Bog? Moj »bog« bio je za mene
najviši duh, veliki konstruktor kosmosa, ljubav, sveprisutnost. Moj »bog«
prodirao je u sve. Svaku od ovih formulacija mogućno je prihvatiti ako
hrišćanski veruješ, kad, ipak, ako zakoračiš u oblast Nju ejdža, onda one
poprimaju pomalo drugačije, specifično značenje... Bibliju nisam dohvatao, bilo
mi je dovoljno što su mi drugi podmetali njene fragmente, objašnjavajući uz
njenu pomoć svoje teorije, pokazujući »dokaze«.
Tako je, u opštim crtama, izgledao moj tadašnji duhovni svet.

Sve se promenilo jedne noći. Zajedno sa svojim drugom noćio sam u

Poznanju, u prijateljskom manastiru Prepodobne device Marije. Uveče smo se
dugo molili u perivoju ispred prekrasne figure bremenite Majke Božje. Potom
smo zaspali. Bila je kasna noć kad me je iz sna trgnulo osećanje užasnog
straha. Kao da sam bio oduzet. Mada će neko teško u to poverovati, imao sam
svest o tome da ne ležim na krevetu nego da se uznosim u prostranstvo! Ništa
nisam čuo ni video – okruživali su me tišina i mrak, kao da mi je neko isključio
zvuk i sliku. Nisam osećao nikakav miris. Najgore od svega bilo je snažno
osećanje prisustva SAMOG ZLA! Ne spekulišem, znam sigurno da je te noći
satana stajao pored mene! To je bio izvor tog parališućeg užasnuća. Razdiralo
me je od glave do pete. Osećao sam da me kida iznutra... Hteo sam da vičem,
da zovem u pomoć. Nisam uspevao da izvučem iz sebe ni šapat! Nisam
mogao da računam na ljudsku pomoć... Gde je trebalo da tražim spas?
Užasnutost mi nije dala da mislim šta mi valja činiti. U jednom trenutku
ipak se probilo u meni sećanje da sam uveče na susednom krevetu stavio tek

27
kupljenu brojanicu. Krevet se naslanjao na moj, bilo je, dakle, dovoljno da
posegnem rukom. Nije bilo lako, trebalo je savladati to što kao da me je
zarobilo, što mi nije dalo da se pomerim. Mada je krevet bio jednako visok kao
moj morao sam da posegnem rukom ne samo u stranu, nego i nešto niže.
Najzad sam napipao kuglice brojanice. Tada sam osetio nadu u srcu. Počeo
sam usrdno da se molim, kao nikad ranije ni kasnije. Molio sam se, što je
suštinski važno, pravom Bogu, a ne »bogu« iz mojih predstava, o kojem
ponekad kažem kako ima zelenu kožu i antene na glavi.
Uskoro sam imao prilike da se uverim kako je molitva snažno oružje.
Posle nekoliko trenutaka pored sebe osetio sam, isto tako, potpuno drugačije
biće – puno dobrote... jednako snažno u svojoj dobroti, kao satana u svojoj
mržnji! Mislim da me je čekalo strpljivo dok ga ne pozovem. Oko mene se
odigravala borba kao okršaj dva titana. Ostajao sam slep i gluv, ali sam
osećao da se u prostoru oko mene nešto dešava. Čas kasnije zlo je
odlepršalo, a mene je obujmilo dobro. Strah je momentalno nestao. Srušio
sam se na krevet... Da, jasno sam osetio kako sam pao – kao da sam levitirao
na visini od 10-15 cm iznad dušeka. Oči su ponovo videle, uši su ponovo čule.
Da sam samo želeo, mogao sam da vičem iz sve snage i svim plućima. Ali
zbog čega bih? Molio sam se i dalje sa osećanjem neizrecivog olakšanja.
Moja molitva postala je istinska molitva zahvalnosti Isusu Hristu. Duboko
verujem da mi je

Sam Isus došao te noći kako bi me spasao. Tek to traumatično

iskustvo osvestilo me je koliko sam opasno balansirao po ivici duboke
provalije koja se zove Nju ejdž. Bog je uhvatio moju ruku kad je već trebalo da
padnem u nju. Danas je pravo vreme da glasno govorim o tome šta je Bog za
mene učinio.
Slagao bih kad bih rekao da me od tog vremena više ne zanima
mogućnost postojanja vanzemaljskih inteligentnih oblika života. UFO ipak
nikad neće biti moj »bog«. Sve što sam čitao prepustio sam filteru vere. Hoću
da idem putem jedinog istinitog Boga. Nije to lako – jer moje noge i dalje stoje
u glibu mojih grehova – ali barem znam kome mogu da verujem, koga želim
da pratim na putu svog života.
Pomolite se ponekad za mene, važi?

SCIJENTOLOGIJA – primenjena religijska filozofija?

Scijentologija se predstavlja kao primenjena religijska filozofija

koja treba da pruži pomoć u savlađivanju najtežih prepreka u životu. Ta
se filozofija, ipak, stvarajući svoje strukture služi religijskom simbolikom
i religijskim jezikom. Sem toga, u svojoj poslanici apeluje na religioznu
sferu čovekovog života, uvodi pristalicu u sistem koji se poziva na
reinkarnaciju. Potom sledi ingerencija u veru jedinke.

Izgleda da se sa scijentologijom retko susrećemo u našoj zemlji,

relativno retko, pa ipak sama organizacija neobično je dinamična i
ekspanzivna, te joj vredi pokloniti pažnju. Kad govorimo o scijentologiji, ne
možemo da zaobiđemo Rona Habarda, njenog osnivača, pre svega zbog toga
što je to kontroverzna ličnost, ličnost koja se drugačije pokazuje, koja je po

28
shvatanju scijentologa postala legenda, koja je lišena sjaja veličine po
shvatanju ljudi sa strane.

Tvorac scijentologije – Lafajet Ron Habard

U očima simpatizera scijentologije ličnost njenog tvorca i njegov život

pokazan je kao obilje neobičnosti i neverovanih događaja. Na taj način
komponovana je biografija na internetu na stranici Slobodna zona
scijentologije, organizacije koja govori o sebi da ni na koji način nije povezana
sa scijentološkom crkvom. Prema toj organizaciji Lafajet Ron Habard rodio se
u Tildenu, u Nebrasci (SAD), 13. marta 1911. god, umro 1986. Rane godine
života proveo je u Montani, gde je učio jahanje pored jednog od poslednjih
kauboja i stanovnika pograničnog pojasa, starog indijanskog poznavaoca
medicine i najboljeg prijatelja.
Kao sin mornaričkog oficira putovao je s roditeljima, između ostalog, u
Kinu i Japan. Po povratku u SAD završio je školu, a kao student koledža i za
vreme sprovođenja istraživanja zarađivao je da sebe izdržava pišući razne
članke, na primer o vazduhoplovstvu (bio je i pilot jedriličar, kao i glumac
putujućeg pozorišta), kao i priče. Među njegovim radovima naći ćemo:
vesterne, sportske novele, priče o moru, detektivske trilere, pripovetke čiji je
siže vojna intriga, razne vrste avanturističkih priča čija se akcija odigrava na
svim svetskim kontinentima. Autor je 589 objavljenih dela.
Godine 1932. (tada je imao 21 godinu) Habard je došao do
iznenađujućeg otkrića da kultura u kojoj živi ne raspolaže savršenijim znanjem
o ljudskom duhu od znanja šamana Goldi naroda iz Mandžurije, ili indijanskog
iscelitelja iz plemena Crne noge. U periodu 1933-1940. Habard je vodio tri
ekspedicije, a pohod iz 1940. godine otvorio mu je vrata prestižnog njujorškog
Kluba putnika u istraživača. Učešće u Drugom svetskom ratu ostavilo je
dubokog traga na istraživanja koja je Ron vodio. Počeo je da sintetizuje znanja
koja je preuzeo iz istočnih filozofija, iz svog poznavanja nuklearne fizike i
naučne metodologije, kao i iskustva iz rata. Upravo u to vreme izrađeni su
temeljnji principi dijanetike. Godine 1950. izdao je knjigu pod naslovom
Dijanetika: savremena nauka o psihičkom zdravlju.
Predstavnici zvaničnih načina psihičkog lečenja nisu gajili poštovanje
prema Ronu Habardu. Razume se da je odmah postao meta napada onih koji
su podržavali i zagovarali programe operacija mozga, elektrošokova, primene
narkotika i hipnoze u procesu lečenja. Od tog vremena Habard je nastavljao
svoja istraživanja i napisao je preko 50 radova iz oblasti filozofije,
međuljudskih odnosa i samousavršavanja. Održao je skoro tri hiljade sati
predavanja.
Istraživanja i otkrića kao i čitava tehnologija dijanetike koju je izradio
Ron Habard trebalo je da dovedu do poboljšanja života miliona ljudi. Mnogo
ljudi na čitavom svetu tvrdi da nikada nisu imali odanijeg prijatelja.
Na sasvim drugačiji način život ovog čoveka vidi autor koji nije
simpatizer scijentologije. Članak Marijane Tim koji, mada je smešten u
ezoteričnom periodiku koji budi mnogo kontroverzi, nastoji da pokaže ličnost
osnivača scijentologije u svetlu koji je lišen mita i sjaja. Autorka priznaje da je
Habard došao na svet u Montani i da ga je odgojio deda, veterinar u malom
gradu. Njegovo detinjstvo bilo je potpuno obično. Ronov otac služio je u
mornarici, s obzirom na profesiju puno je putovao i zahvaljujući njemu 16-

29
godišnji sin je posetio nekoliko metropola Dalekog Istoka, ali nije upoznao
tamošnju filozofiju i nije imao veze sa sveštenstvom. U svom dnevniku on se
žalio na prljavštinu i primitivne uslove života. Napisao je takođe da je čitav
problem Kine u tome što Kineza ima previše. Kasnije je pokušavao da studira
nuklearnu fiziku. Zbog slabog uspeha na ispitima prebacio se na kopnenu
inženjeriju, ali je i od tih studija odustao. Sa promenljivim uspehom bavio se
pisanjem naučnofantastičnih romana.
Zvanična scijentološka biografija predstavlja Habarda kao ratnog
junaka koji je oslepeo u vojsci, koji je dva puta proglašavan za mrtvog i
čudesno isceljenog zahvaljujući scijentologiji. Istina je drugačija. Naravno,
služio je vojsku, bio je vođa podmornice sa činom poručnika, ali je brzo sa te
funkcije smenjen. U njegovim ličnim dokumentima pronađena su ovakva
mišljenja poverenika: »Ne prihvata komande jer nije podoban za delovanje u
grupi, ne ume da predvidi posledice svojih odluka, brbljiv je i pokušava da
ostavi utisak važne osobe.«
Pod uticajem uspeha koji je postigla jedna od njegovih
naučnofantastičnih priča u kojoj je opisao svoje otkriće vezano za dijanetiku,
Habard je podmetnuo konstataciju da je najbolji način sticanja bogatstva
osnivanje nove religije. Dijanetika, to jest učenje o razumu ili mislima, trebalo
je da bude panaceja za mnoge bolesti, naročito psihosomatska oboljenja. Taj
broj časopisa, u kojem je to opisivao rasprodao se munjevito, pa je rešio da o
toj temi objavi knjigu.

Scijentološka organizacija

Na početku, pedesetih godina, ujedinjeni pokret oko ideje dijanetike

slovio je za psihoterapeutski pokret svetovnog karaktera koji treba za svakoga
da bude put ka boljitku. Godine 1950. u SAD-u je osnovan prvi dijanetički
centar. Četiri godine kasnije, 18. februara 1954, kada su se pojavili problemi
sa američkom poreskom i zdravstvenom upravom, Habard je u Los Anđelesu
osnovao prvu zvaničnu scijentološku crkvu. Tek tada je organizacija dobila
verski karakter. Psihološke metode primenjene u prvoj fazi aktivnosti
organizacije podlegle su »uduhovljenju« i definisane su kao religiozne. Otada
dijanetika nalazi svoju dopunu u scijentologiji, koja važi za put ka apsolutnoj
slobodi.

Osnovne doktrinarne ideje

Termin »scijentologija« potiče od latinske reči scientia, koja znači

»znanje«, i od grčke reči logos, koja znači »produbljivanje znanja, učenje,
studiranje«.
Evo kako scijentologija određuje samu sebe:
Scijentologija kao religijska filozofija jeste nešto drugo od verske
prakse.
Scijentologija ni na koji način ne utiče na naše lične verske prakse ni
na našu veru.
Scijentolog može postati osoba bilo koje veroispovesti.
Scijentologija će ti dati bolje shvatanje tvoje sopstvene religije.
Scijentologija se predstavlja kao primenjena religijska filozofija koja
treba da pomogne u savlađivanju najtežih životnih prepreka. Ta filozofija, ipak,

30
izgrađujući svoje strukture služi se religioznim jezikom i simbolikom;
organizacione jedinice nazivaju se crkve, u logo je smešten krsni znak. Sem
toga, u svojoj poslanici poziva se na religioznu sferu čovekovog života, uvodi
pristalicu u sistem koji se oslanja na reinkarnaciju. Zatim sledi ingerencija u
veru individue.

Dijanetika
Dia – reč grčkog porekla koja znači »preko«, a nous znači »razum«.
Dijanetika je napredna škola ljudskog razuma, put do srećnog i dobrog
ljudskog postojanja. Taj put je opisao Ron Habard u knjizi pod naslovom
Dijanetika: savremena nauka o psihičkom zdravlju.
Već od samog početka dijanetika se suočila sa kritikom psiholoških i
psihijatrijskih centara Sjedinjenih Država, a 1965. godine australijska istražna
komisija ocenila je tehnike scijentologije kao rđave, a njene prakse kao
ozbiljnu opasnost za društvo i porodicu. Prema tako oštroj reakciji scijentolozi
su zauzvrat ustanovili sopstvenu komisiju za pitanja kršenja ljudskih prava na
psihijatrijskoj ravni. Komisija se predstavlja kao formacija koja ima za cilj
otkrivanje i suzbijanje zloupotreba u psihijatriji. Jedan od ciljeva njenog
delovanja postalo je diskreditacija kruga psihijatara i psihologa.
Jedna od teza dijanetike jeste razlikovanje analitičkog i reaktivnog dela
čovekovog razuma. Ta dva dela u neprijateljskom su odnosu. Neprijatelj koji
deluje protiv nas čak i onda kad želimo čestito da živimo, prema Habardu je
reaktivni razum. On je taj izvor svih nepoželjnih emocija, strahova, sumnji i
psihosomatskih tegoba. Dijanetika postaje, prema mišljenju njenih autora,
jedini put oslobođenja od reaktivnog razuma i oslobađanje istinskih čovekovih
mogućnosti. Drugi deo ljudskog razuma – analitički razum – upoređuje se sa
računskom mašinom. To je samo izvesna analogija, pošto se analitički razum
ponaša doduše kao kompjuter, ali ima znatno veće mogućnosti nego bilo koja
računska mašina koja je do sada konstruisana. Taj razum može da živi u
čeonom režnju – po mišljenju scijentologa za to postoje dokazi – to je ipak
problem moždane strukture i građe, a niko tu strukturu zbilja ne poznaje.
Pristalice scijentologije smatraju da je jedan od delova razuma monitor.
Monitor bismo mogli nazvati centar svesti svakog čoveka. Pojednostavljujući
problem, taj monitor to je je upravo svako od nas. Tokom hiljadu godina na
stotine reči davale su njegovo približno značenje, ali svako od njih se svodilo
na »ja«. Taj monitor se nalazi pod nadzorom analitičkog razuma, ali ne zbog
toga što mu je tako naređeno, već zato što mu je to tako urođeno. Nije demon
koji živi u lobanji niti mali čovek koji izriče naše misli. To je »JA«. Nije važno
koliko smetnji, devijacija, anomalija nosimo u sebi. »JA« će uvek biti »JA«.
Zbog toga svako odstupanje koje se javlja proističe iz prirode podataka koje
analitički razum dobija na obradu.
Reaktivni razum, koji preuzima impulse iz sredine, odgovoran je za
greške analitičkog uma, jer mu isporučuje neodgovarajuće podatke gušeći
time njegove analitičke sposobnosti. Kao rezultat toga, mi izvodimo pogrešne
zaključke, dolazimo do loših odluka i primenjujemo pogrešna rešenja različitih
životnih situacija. Opterećujemo naš analitički razum informacijama o sivm
iskustvima s kojima su u vezi bol i gubitak. Svako od nas poseduje reaktivni
razum, ali bolje bismo izašli na kraj sa svim da ga nemamo. Reaktivni um
sastoji se od svih iskustava koja smo stekli u prošlosti, takozvanih engrama.

31
 Jedini i najbolji lek za porobljavanje reaktivnog razuma jeste
odstranjivanje štetnih engrama – propagira scijentološka dijanetika. Ona je
svojevrsna panaceja za sve tegobe, počevši od psihičkih problema,
nepoželjnih osećanja i ponašanja, kao što su gnev, zloba, uvreda ili kriticizam.
Taj »čudesni« lek leči čak i probleme moralne prirode, na primer rđave
postupke, osećanje krivice, laganje.
Metode koje koriste scijentolozi mogu da vode brisanju reaktivnog
razuma koji tada postiže stanje savršenog »pročišćenja« (clear). Sve zbog
toga da bi naše sećanje moglo da se ponovo katalogizuje u analitički
razum.Tada se vrši prelaz: čovek pun engrama, degenerisan, bolestan –
prelazi preclear – u očišćenog čoveka – clear.

Scijentologija o duši

Kao dopuna dijanetičke metode samopomoći, koja se bavi samo telom

i razumom, Habard je otkrio i »nauku o znanju«, scijentologiju, koju je izneo u
knjizi pod naslovom Scijentologija: Misaoni temelji. Suštinska novina te nauke
jeste tvrdnja o postojanju thetana (duše). Prema Habardu tetan može da
napusti svoje telo i da postoji nezavisno od svega što je telesno. Tetan prelazi
jedan po jedan ciklus reinkarnacije, utelovljujući se u ljude i u bića iz udaljenih
galaksija. Tetana moramo prepoznati da bismo postigli etapu potpune
duhovne slobode, koja se naziva »operativni tetan« (OT). Ta duhovna sloboda
(OT) postiže se prema stepenu čišćenja, clear. Prema scijentolozima čovek
se uzdiže do večnosti po takozvanim lestvicama OT. Operativni tetan u stanju
je da kontroliše materiju, energiju, prostor i vreme, što vodi zaključku da je
svaki korisnik scijentološke tehnologije može da postane autonomni natčovek
ravan Bogu u prostornoj i vremenskoj neograničenosti.
Zanimljivosti radi, vredi predstaviti takođe rodoslov tetana u
naučnofantastičnoj verziji. Prema jednoj od fantastičnih priča pre 75 miliona
godina 76 planeta, među kojima se našla i Zemlja, pala je pod vlast nekakvog
Xena ili Xema i njegovih ljudi. Bića koja su živela na toj planeti bile su najpre
podmuklo zarobljena, a zatim »zagađena« religijom, seksualnim
nastranostima i drugim perverzijama, tvrde scijentolozi. Prema drugoj
fantastičnoj priči tetani posle telesne smrti putuju na Veneru, gde se hrane
lažnim znanjem o svojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Zatim se bacaju u
kapsuli na Zemlju i moraju sami da se snalaze, tražeći odgovarajući telesni
omotač.
Analizirajući učenje scijentologa može se reći da je cilj stvaranje novog
čoveka sa scijentološkim karakterom, kao i novog sveta koji funkcioniše
prema njegovim direktivama. Samo clear i OT bića potpune duhovne slobode
preživeće ovaj svet. Scijentolozi su pak jedini koji uspevaju da ih proizvedu.
Stoga oni koji nisu scijentolozi nemaju šansu za besmrtnost.

Sveštenik Andžej Zvolinjski

MUZIČKE MEDITACIJE SA ISTOKA

32
 Naročito mesto u hijerarhiji akustičnih stimulansa zauzimali su:
udaranje zvona, gongova (tintibulation), razne vrste glasovnih vibracija
(intonation), pevanje, zvuci prirode koja okružuje čoveka svakog dana u
njegovoj prirodnoj sredini.

Meditacija
S mantrom, zvukom ili pevanjem umiruje razum koji je usredsređen na
ritmičko ponavljanje zvuka, reguliše disanje, a time snabdeva organizam
kiseonikom i podiže vitalnost. Mantre sa značenjskim sadržajem,
monosilabične ili polisilabične, ponavljaju se u melodijskom okviru ili na
harmoničan način. U meditaciji se, povrh toga koristi delikatan zvuk
instrumenta, pomno se sluša zvuk zvonceta kao sadržaja meditacije. Sličan
efekat postiže se slušanjem melodija ili pevanjem mantre OM na nekoliko
načina (nastaje vibracija zvuka slična zvonjavi). Meditacija treba da proizvodi
stanje harmonije i ravnoteže između različitih tendencija i suprotnih energija.
Ispitivanja koja obrazlažu te reakcije ukazuju da postoji »standardni
ciklus osećanja« iz kojeg svako ima karakterističan intenzitet koji se razvija od
4,8 sekunde (gnev) do 9,8 sekundi (poštovanje). Slušanjem muzike koja je
komponovana na određeni način čovek spoznaje sopstveni intenzitet
osećanja i uči da oslobađa napetosti koje su nagomilane u telu, stimuliše
čakre.
Savremena psihologija lako se nadovezuje na meditaciju Istoka,
ukazujući na budističke teorije o prirodi čoveka kao i cilju preduzetog napora:
kako bismo »učinili nesvesnim ono što je svesno«, »integrisali volju i intelekt«.
Isto tako podvlači ulogu muzike u sticanju željenih psihičkih stanja, transa i
ekstaze.
Noseći sa sobom naročito bogatstvo tehnika i načina meditacije,
hinduizam i budizam našli su svoje pristalice u XX veku. To je povezano sa
činjenicom da zapadnom civilizacijom dominira tehnologija. Poznavanje
odgovarajuće tehnike i njene primene treba da omogući postizanje željenog
efekta. Slična očekivanja odnose se na duhovnu sferu. Taj trend uzrokovao je
na Zapadu popularnost “učitelja”, “gurua”, “duhovnih učitelja” Istoka, koji
obećavaju sjajno napredovanje u duhovnom razvoju. U korak s tim išla je
fascinacija meditacijskim tehnikama iz istočnjačke tradicije, naročito

Joge i zena

U kojima se naglašava normirana čovekova aktivnost i otkriva da

uspeh svih meditacijskih napora zavisi od toga. Značenja pozitivnih čulnih i
psihičkih utisaka precenjena su time što su poistovećena sa rezultatima
meditacije; prenaglašena je uloga osećanja u kontemplaciji, a isto tako neguje
se tehnički pristup metodama meditacije, dok je molitva shvaćena kao
autopsihijatrija uz precenjenu ulogu svesti. Čuveni hinduistički jezuit, otac
Antoni de Melo, pisao je: Neprekidnim ponavaljanjem ritmičnih fraza: jedan,
dva, tri, četiri – postiže se mistični rezultat jednak onome u kojem većina ljudi
u molitvi ritmično recituje Božje ime!
Zanemarivanje razlika između mistika Istoka i Zapada, izraslih na
hrišćanskoj i hinduističko-budističkoj tradiciji, zasnivalo se pretežno na
neuzimanju u obzir zakona o čovekovom položaju, koji su te tradicije
sankcionisale, na drugačijoj koncepciji Boga i sveta. Ipak, to je omogućavalo

33
traženje sveze između evropske i azijatske muzike s namerom da se stvori
meditativna muzika.
Američka periodic i minimal musik Terija Rajlija i Stiva Rajka težile su
da stvore integralni audio utisak. To je bilo povezano sa istočnim
»pronalaskom« boje zvuka kao nosioca duhovnosti. »Nova muzika« iziskivala
je »čisto slušanje«, oslobođeno od svih dotadašnjih navika razuma i osećanja.
»Novi« kompozitori i izvođači trudili su se da postignu »sintezu savremenog
izraza sa davnašnjom duhovnom vežbom« (prima materia), pručavanjem
nezapadne muzičke i verske tradicije.Tokom toga su se uveravali da, na
primer, u tibetanskom budizmu umetnost igra važnu meditacijsku ulogu, samo
stvaralaštvo jeste put ka prosvetljenju, neprekidna meditacija koja zanosi
druge. Muzika može da bude pročišćavajući proces koji postepeno i
pouzdano otklanja »prljavu prašinu sa očiju duhovnika« i vodi spasenju.
Godine 1966. Džon Lenon u studiju je otpevao tekst koji se sastoji iz
fragmenata Tibetanske knjige mrtvih u verziji Timotija Lirija. Zamolio je
producenta Džordža Martina da tako podesi zvuk da zvuči kao molitva
dalekoistočnog svetitelja na vrhu planine. U leto 1967. Pol Makartni poverio
se listu The People da je shvatio postojanje Boga i da bi »sličan osećaj
mogao da posluži mnogim našim duhovnicima«.
Rađala se svojevrsna

»muzička religija«

Potpomogunuta halucinogenim sredstvom LSD (ušao je na britansko

tržište 1964, reklamiran kao »super ekstra marihuana«). Tokom sledeće tri
godine LSD su uzimali gotovi svi najuticajniji rokenrol muzičari, među njima
Džon Lenon, Pol Makartni, Džordž Harison, Mik Džeger, Kit Ričards, Brajan
Džons, Pit Taunsend, Stiv Vinvud, Erik Bardon, Brajan Vilson, Rodžer
Makgvin, Donovan, Kit Stivens, Džim Morison, Erik Klepton i Džimi Hendriks.
LSD bio je sredstvo za izbavljenje, mističan put, meditacija sama po sebi.
Muzičari su želeli da vole ceo svet. Neki su tvrdili da su videli Boga, drugi da
su oni bogovi. Video sam Boga – izjavio je Brajan Vilson iz Bič bojsa posle
svog prvog narkotičnog »leta« 1965. godine – To je bilo nešto neverovatno.
Fascinacija Istokom olakšala je blizak kontakt popularnim savremenim
muzičarima sa predstavnicima raznih frakcija hinduizma i budizma.
Simptomatični primer može da bude promocija na Zapadu Međunarodnog
društva svesti Hare Krišna. Ona je nastala prevashodno preko

Bitlsa,

Naročito preko Džordža Harisona. Već ranije se on susreo sa učenjem

Maharišija Maheš Jogija, prepuštao se transcendentalnoj meditaciji, fasciniran
indijskom muzikom. U dodir sa Harisonom došao je jedan od britanskih
krišnaita Siamasundara, koji je u pismu Prabhupadiju (osnivaču i vođi
krišnaita) predstavljao vizije svetske revolucije Krišnine svesti sa Bitlsima na
čelu. Prabhupada mu je odgovorio: Iz tvog pisma proističe da gospodin Džon
Harison gaji simpatije prema našem pokretu i ako je zaista zadovoljio Krišnu,
sigurno će moći da nam se pridruži i zajedno s nama povede napred pokret
Samkitan po čitavom svetu. Bitlsi su u žiži interesovanja ljudi iz susednih
evropskih zemalja, kao i Amerike. Gospodinu Džordžu Harisonu dopada se

34
naša grupa i ako bi preuzeo ulogu da organizuje ogromnu grupu Samkirtan, u
sastav koje bi ušli Bitlsi kao i naši momci iz ISKCON-a, bez sumnje ćemo
promeniti svet, koji političari sada toliko mame svojim intrigama.
Efekt sustreta Bitlsa sa krišnaitima bilo je nekoliko pesama inspirisanih
istočnjačkim melodijama, kao što su My Sweet Lord (Slatki Gospode), i album
Living in Material World (Život u materijalnom svetu). Bitlsi su pomogli i
bhaktama (pristalicama Krišne) da snime ploču pod nazivom Hare Krišna
mantra – Harison svira orgulje, uz to bas gitaru i druge instrumente, Makartni
sedi za konzolom koja se već prvog dana prodala u 70.000 primeraka.
Kompaniju Apple Records to je podstaklo na nastavak saradnje.
Slične aktivnosti dovole su do toga da je čuveni ansambl »Hair« pevao
mantru Hare Krišna, što se pretvorilo u muzičko poricanje američkog društva.
Muzika je postala propagandni put krišnanske ideje u svetu. Glavna
knjiga pokreta Bhagavadgita (bhagavan – Bog, gita – pesma) stavlja naglasak
na »život u Bogu«. Kao što je proklamovao B. Radhakrišnan, filozof i
podpredsednik Indije: To je knjiga koja se uzdiže iznad veroispovesti i crkava.
Mada pripada verskoj literaturi hinduizma, govori o jednoj religiji koja je
osnova svih, o ljudskoj duši u njenom večnom stremljenju ka Bogu (...) Svako
ko čita »Gitu«, ma kakve da je vere pronaći će u njoj svet koji otvara dubinu
duhovnih istina, jer istina o kojoj govori »Gita« govori da je ona sveobuhvatna.
S takvim shvatanjem Pesma Gospodnja otvorila se za susret sa svakom
kulturom, pa i sa zapadnom. Susret sa krišnanskom muzikom bilo je
istovremeno doticanje meditacije koju je prepreporučivao Istok.
Svojevrsna moda Istoka olakšavala je

Propagandu krišnanske vere.

Dokaz za to može da bude njihova inicijativa »putujućeg hrama« koji je

1993. krstario Poljskom, organizujući u raznim poljskim gradovima festivale
vedske kulture. To je bila međunarodna grupa od 30 članova koja je
predstavljala, između ostalog, meditativnu muziku koja se svirala na
tradicionalnim indijskim instrumentima (mridanga, harmonijum, kartal, tabla,
sitar), takođe tradicionalne oblike indijskog plesa (bharatnatyam i kathak), kao
i pozorišne predstave koje pokazuju fragmente vedskih epova Mahabharate i
Ramajane. U program festivala uključena je i degustacija vegetarijanskih jela,
kao i nastup ansambla »Village of Peace«, koji spaja u svojoj muzici mantre sa
zvucima zapadnih instrumenata. Osim scenskih nastupa festival takođe
predstavlja izložbe posvećene reinkarnaciji i vegetarijanstva. Možeš da dobiješ
uslugu tradicionalne indijske šminke, da obučeš sari, da kupiš kasete sa
meditativnom muzikom, izdanja i suvenire iz Indije. Festival je gostovao u celoj
Evropi. Organizovao je saradnju sa Velikim prazničnim orkestrom za pomoć i
suorganizator je festivala »Stanica Vudstok« (nisu prisustvovali učesnici
Vudstoka iz 1969).
Indijska muzika prepliće se sa različitim tokovima ekspanzije
orijentalne tradicije, često ulazeći u sastav složenih struktura savremene
kontestacije. Mnogo pevača i instrumentalista pop, rok i džez muzike (jazz-
jatra) polazilo je na studije »do izvora«. Plod toga bila je bit supkultura (beat
movement), definicija mlade posleratne američke generacije, kontinuacija
osećanja poraza, poniženja i bede) u muzičkom pakovanju. Džek Keruak
(1992-1969) spojio je bum (»lezilebović«, »skitnica«) sa budističkim terminom

35
dharma. Godine 1958. javlja se termin beat zenu (»Chicago Review«), koji se
u muzici pojavio kasnije u kompozicijama Džona Kejdža i čuvenog Japanca
Kitaroa.
Američki budizam stekao je još jedno svoje lice. Kako je tačno primetio
jedan istraživač te pojave: Jedno je budizam bio za Emersona9 i Toroa10, a
nešto drugo za vođe teozofa, pukovnika Olkota 11. Još drugojačije shvatali su
ga entuzijaste bit zena pedesetih godina, dok ga je generacija »raširenih
zenica« šezdesetih godina obojila psihodelijom. Tome treba dodati ozbiljne
studije zena japanskih rošija12 sedamdesetih godina i veliku popularnost
tibetanskih lama u SAD-u osamdesetih godina. Učenje istočnjačke religije bilo
je

muzički shvaćeno

kao element zapisa koji obrazlaže preduzimanje konkretnih sredstava

koje nazivaju meditacijskim sredstvima (LSD, skitnica, motocikl, koka,
pasivnost, borba). Takvo sredstvo bila je takođe i muzika u kojoj su
preslikavani neki elementi bogate muzičke kulture Istoka.
Pokret Duhovne obnove, koji je osnovao Maharišdi Maheš Jogi,
zainteresovao je Donovana (fotografiju gurua smestio je na ploči Gift a Flower
to a Garden 1968), kao i Bitlse, pojedine članove Rolingstonsa (Brajana
Džonsa i Mika Džegera), i Majka Lava iz Bič bojsa. Štampa je objavila: Svi se
sada bave meditacijom (Disc and Music Echo, X 1968).
Bluz i džez gitarista Džon Maklohlin 1972. godine prihvatio je učenje
Šri Činmoja i stvorio grupu »Mahavišnu Orkestra«, kako bi eksperimentisao sa
novom formom duhovne muzike. Posle čitanja pisama gurua Manamarhašija
konstatovao je: Bio je to moj prvi susret sa živom religijom. Oni ne shvataju
religiju kao što je to na Zapadu, kao dogmu. Proučavajući indijsku misao
shvatio sam da religija i muzika nisu odvojene nego spojene. Uzeo sam to za
interesantnu pomisao.
Džordž Harison je 1966. godine, upravo pre snimanja Sergeant Pepper
proveo šest nedelja kod Ravi Šankara u Bombaju, učeći osnove sviranja na
sitaru. Zatim je konstatovao: Kroz muziku dopiremo do duhovne sfere. Muzika
se tesno vezuje za duhovnu sferu, kao što znamo iz mantre Hare Krišna.
Prva hinduistička rokenrol grupa »Quintessence« - grupa iz
londonskog naselja koja nastupa u indijskoj odeći, uz upaljen tamjan pevala je
takođe religiozne tekstove poput: Sve je Braman /Svako je Braman/ Ja sam
Braman/Ti si Braman. Izdali su album Dive Deep sa mandalom na omotu i
pesmama: »Ples za jednog«, »Braman«, »Inkantacija za Šri Ramu«.
Učenje Mener Babe oblikovalo je stvaralaštvo Pita Taunsenda iz grupe
»The Who«. Dupli album »Tommy« bio je reklamiran kao prva rok opera na
svetu. On opisuje alegorično putovanje iz duhovnog mraka (Tomi je slep, nem
i gluv) u svest o Bogu.
9
Ralf Valdo Emerson (1803-1882). Američki pesnik i filozof. U mnogim njegovim delima oseća se jak
uticaj Veda. Bio je veliki oslonac i podrška Torou u njegovoj ranoj karijeri.
10
Dejvid Henri Toro (1817-1862). Američki filozof, pacifist; zagovarao je život u prirodi, preteča
ekoloških metoda.
11
Henri Stil Olkot (1832-1907) – suosnivač Teozofskog društva uz Vilijema Badža i Helenu Blavacku.
(Prim. Prev.)
12
Japanska reč u zen budizmu: „ro“ (star), „shi“ (učitelj). Termin koji označava poštovanje, učitelj koji
prenosi znanje. (Prim. Prev.)

36
 Opčinjenost Istokom u slučaju mnogih muzičara brzo je došlo i prošlo.
Lenon i Makartni javno su priznali da je Mahariši šarlatan. Kada se u Titenhrst
parku Svami Prabhupada zaustavio kod Lenona, ovaj ga je upitao: Otkuda
znamo da je duhovni učitelj pravi duhovni učitelj? Godine 1970. Lenon je,
posle kratke terapije u pesmi I Found Out odgovorio svojim obožavaocima:
Stari Hare Krišna nema ništa za tebe./Hteo bi da buljiš u oblake na nebu,
/Sedeo je ekscerebriran, fantazirao nemam pojma o čemu./Ne postoji guru koji
će misliti za tebe./ Sad već znam! Na pitanje odakle dolazi opčinjenost
Istokom kod mnogih mladih ljudi odgovarao je: Traže svog gurua. Kao nekad
ja. Traže nekog supertatu i reći ću vam zašto. Zato što, kad smo bili deca
dobijali smo premalo ljubavi, nežnosti i tako dalje. To se na to svodi.
Posle visokih meditacijskih uzleta muzike za mnoge savremene
muzičke zvezde dolazilo je vreme polemike sa samim sobom.

JEHOVINI SVEDOCI

Vlođimjež Bednarski

Manipulacije tekstovima crkvenih otaca prema učenju Društva Kula

stražara

Želim da skrenem pažnju na to kako se Društvo Kule stražare u svom

dokazivanju služi našim slabim poznavanjem njihove literature. Smatraju da
mogu da koriste različite konstatacije i da to niko neće primetiti, makar one bile
protivrečne. I ne samo to, pozivaju se na tradiciju, ali često selektivno. Za
primer će nam poslužiti neki brojevi »Kule stražare« koji se bave ovim
problemom, kao i noviji priručnik Jehovinih svedoka pod naslovom Čitavo
Pismo nadahnuto je Bogom i korisno je (1998).

Jehovini svedoci su 1937. godine prvi put opovrgli život i smrt apostola
Petra u Rimu, a to i dalje čine. Pri tome, služili su se svim mogućim
»argumentima« da to obrazlože.
Neću ovde da polemišem sa interpretacijom Jehovinih svedoka, jer
sam to učinio na drugom mestu (vidi: U odbranu vere. Sveto pismo i učenje
Jehovinih svedoka, drugih sekti i nekatoličkih veroispovesti; poglavlje: Da li je
sveti Petar bio u Rimu). O bliskoj problematici već sam govorio u prethodnom
broju »Sekti i činjenica«, u članku Jovan u Efesu »da«, Petar u Rimu »ne«?
Napominjem ipak da u Svetom pismu nema direktne konstatacije: »Petar je
nestao u Rimu«, ali nema ni druge, isto tako zanimljive: »Pavle je nestao u
Rimu«.
Zanimljivo je to što Jehovini svedoci, kada dovode u pitanje smrt Petra
u Rimu, ne negiraju Pavlovu smrt na tom mestu, mada u Bibliji nema
informaciji ni o jednoj ni o drugoj smrti. Međutim, ista svedočanstva
starohrišćanske tradicije opisuju smrt oba apostola u Rimu.
Evo šta Jehovini svedoci pišu o Pavlovoj smrti na tom mestu:
Poslednje pismo apostola Pavla očigledno je napisano za vreme
njegovog drugog hapšenja u Rimu, nakratko pred pogubljenjem (Kula stražara
br. 7, 1965, str.5).

37
 Sam apostol Pavle – kao što je prihvaćeno – bio je pogubljen u Rimu
(Kula stražara br. 8, str. 2).
Drugo hapšenje Pavla u Rimu koje se okončalo njegovim
pogubljenjem, desilo se verovatno 64-65. godine n.e. (Kula stražara br.5,
1969, str. 12).
Kako saznajemo, na kraju je otišao u Nikopolj u severozapadnoj
Grčkoj i verovatno je tamo bio uhapšen i odveden u Rim, gde je zarobljen
poslednji put, a potom pogubljen; verovatno je umro mučeničkom smrću od
Neronove ruke posle svog poslednjeg hapšenja u Rimu oko 65.godine (Čitavo
Pismo je nadahnuto... str. 239, 293. Vidi i: Kula stražara br. 13, 1994, str 20;
br.15, 1988, str 29; Godina CVI (1985) br. 7, str. 6; Godina XCVII (1976), br.
23, str. 7).
Otkud Jehovini svedoci to znaju? Iz tradicije! Ako odbacuju
svedočanstvo tradicije koja se odnosi na Petrovu smrt u Rimu, onda treba da
negiraju i onu o Pavlu, jer isti strarohrišćanski zapisi o tome govore.
Jehovini svedoci ipak pišu:
... kao što navodi tradicija – usmrćen je (Pavle) po naređenju
Neronovom (Kula stražara br. 9, 1996, str. 7).
Tradicija navodi da je apostol Pavle pogubljen u Rimu (Kula stražara,
godina XCV (1974), br. 19, str. 21).
Po tradiciji, rimski car Neron naredio je da Pavle bude posečen zbog
učenja o Kraljevstvu božjem (Život večni u slobodi Božjih sinova, 1970,
str.129).
Da li su, prema Jehovinim svedocima, ti isti tekstovi koji se tiču Petra
rđavi, a koji se tiču Pavla dobri? Primetimo, da isti tekstovi tradicije (na koju se
pozivaju Svedoci u slučaju Pavla) ne samo da potvrđuju Petrovu i Pavlovu
smrt u Rimu, već potvrđuju i njihovo ranije prisustvo tamo kada su učili druge.
Naime:
Irinej (rođen 130-40): I tako je Matej za Jevreje napisao i objavio
Jevanđelje na maternjem jeziku, dok su Petar i Pavle u Rimu jevanđelje
propovedali i osnovali Crkvu. Kada su otišli (umrli) Marko, učenik Petrov i
prevodilac, preneo nam je i to što je Petar pronosio. Luka je pak, Pavlov
pratilac, u svojoj knjizi predao jevanđelje, kao što ga je taj apostol propagirao
(Adversus haereses 3:1; 1 (vidi: Euzebije, Istorija Crkve V: 8,2-4).
Gaj (II v.): Ja pak mogu pokazati apostolske trofeje. Popni se na brdo
Vatikana ili idi na put za Ostiju i naći ćeš trofeje onih koji su tu Crkvu osnovali
(Rasprava sa Proklom; Euzebije »Istorija Crkve« II: 25, 7-8)13.
13
Ovaj Gaj, u pisanoj raspravi s Proklom, vođom sekte Katafrigijanaca, kaže ovo o
mestima u kojima se nalaze ostaci gore spomenutih apostola: "Mogu pokazati trofeje
apostola. Jer ako si spreman doći u Vatikan ili na Ostijski Put, naći ćeš trofeje onih
koji su osnovali ovu Crkvu" (Rasprava s Proklom [198. g. p.n.e.] Euzebije, Istorija
Crkve2:25:5)(Prim.Prev.).

38
 Dionizije Korintski: Ti (papa Soter) takođe si svojim savetom pomirio
nasad koji je zasnovan od Petra i Pavla u Rimu i Korintu; jer obojica su slično
zasadili nasade kod nas u Korintu, i poučavali nas, i obojica, naučavajući
slično u Italiji podneli su mučeništvo u isto vreme (Pismo papi Soteru, 172. g.
ne. Euzebije, »Istorija Crkve II: 25,8)
Tertulijan (rođen 155). "Ali ako si blizu Italije, imaš Rim, koji drži vlast i
nad nama. Sretne li crkve, gde su apostoli izlili svoj celi nauk zajedno sa
svojom krvlju; gdje je Petar pretrpio muku sličnu onoj Gospodnjoj, gde je
Pavle krunisan smrću Jovana [Krstitelja, kojem je odrubljena glava]" (Priziv
protiv krivoveraca. 200 g n.e.); Čitamo u „Životima careva” Svetonija (69. g
n.e.), da je Neron bio prvi koji je u krvi ugušio veru koja je nastajala u Rimu.
Tada Petar zaista biva raspet na krst. Tada se Pavle ponovo rađa u
plemenitom mučeništvu (Lek protiv ujeda škorpiona 15:3).
Euzebije (206 g. n.e.): Istorija kaže da je u Rimu za vreme njegove
vladavine (Neronove) Pavle bio posečen, a Petar raspet na krst. Tu vest
potvrđuju nam nazivi rimskih groblja koja nose njihova imena (Istorija Crkve II:
25, 5).
Ali još ranije Klemens Aleksandrijski (oko 95.g) iz Rima podseća
Korinćane na smrt Petra i Pavla: Pogledajmo svete apostole: Petra je ne
jednom i ne dvaput snašlo teško iskušenje (...) otišao je u slavi (...) takođe je i
Pavle našao načina da nam pokaže kakva je nagrada za istrajnost (...) postao
je vesnik Gospodov na Istoku i na Zapadu (...) otišao je sa sveta i prvi
primljen u mestu svetlom (Pismo Korinćanima 5:4-5).
Dakle, vidi se da je tradicija u tome složna i da se uvek zajedno
pominje smrt oba apostola u Rimu. Međutim, Jehovini svedoci ne slažu se s
tim, jer Pavlovu smrt u Rimu prihvataju na osnovu tradicije, dok Petrovu smrt
u Rimu ne prihvataju.
I još nešto za kraj. Jedan jedini put „Kula stražara” (Godina 1972. br.6,
str.6) veoma odlučno sugerisala je smrt oba apostola od Neronove ruke i to u
Rimu: Naravno da je imperijalistički Rim okrutno progonio (...) sledbenike
Hristove (...) Postoji mišljenje da je Rim zadao smrt apostolima Petru i Pavlu
posle velikog požara tog grada, što ga je verovatno car Neron pripisao
hrišćanima.
Pod ovim pitanjem Kule stražare treba da se potpiše svaki hrišćanin.
Da li bi Jehovini svedoci to učinili? Šteta što to mišljenje nije obavezivalo
Jehovine svedoke, već je samo palo onda kad je bilo potrebno Društvu Kule.
Vidi se, dakle, da ono uspeva da piše nešto što drugi put neće prihvatiti u
celini i u šta zabranjuje verovanje.

SEKTE – ZLOUPOTREBE LJUDSKE SLOBODE I PRAVA

Neobično zanimljiva knjiga jeste »Čovek i sekte. Zloupotrebe ljudskih

sloboda i prava« čiji su priređivači S. L. Stadnjičenko i J. Urban. Ona
predstavlja pismena saopštenja koja su izrečena na naučnoj konferenciji 17.

39
oktobra 1997. u Opolu pod nazivom Sekte i zloupotrebe ljudske slobode i
prava.
Naročito ću se pozabaviti osvrtom na one članke koji analiziraju pravni
aspekt sekti. Knjiga se sastoji od devet poglavlja:

J. Galuška Sekte i Crkva

B. Jakubovski Porodica i sekte
V. Novak Omladina i sekte
J. Urban Uzroci širenja sekti

D. Zarembska-Pjotrovska: Sindrom lažnog sećanja

Autorka razmatra izvesni aspekt psihomanipulacije koja se odnosi na
patološke manipulacije onoga što je zapisano u ljudskom sećanju i bavi se
analizom psihološkog nasilja u sektama, tobožnjim otmicama koje vrši NLO,
sećanjem iz prethodnih života (reinkarniracija).

D. Zarembska-Pjotrovska: Oko problema sekti

Članak se bavi psihološkim pitanjem sekti u kontekstu »toksičnih« tehnika
terapija, psihoterapije i psihomanipulacije, izmenjenih stanja svesti i
remećenja slobodne volje ljudi koji borave u sektama. Govori se takođe i o
mitovima – lažnim obrascima shvatanja pojave sekti. Nadasve podsticajan i
nekliširan pristup temi. Preporučujem svima koje zanima psihološka i
psihijatrijska strana pojave sekti.

S.L.Stadnjičenjko, J. Svirska: Pravni aspekti sekti

Autori ovog članka predstavili su pravni aspekt sekti u poljskom
pravnom sistemu: one mogu da deluju kao crkve i verske zajednice,
udruženja, fondacije pod registrom pravne delatnosti i nelegalnih grupa bez
ikakvih pravnih normi, a kao grupe ipak imaju legitimitet. Predstavljene su
takođe izvesne mogućnosti protivdejstva destruktivnim i prestupničkim
aktivnostima sekti koje omogućava poljski zakon: Ustav, građanski zakonik,
porodično pravo i pravo na starateljstvo, pravo stranih lica i ustav koji
garantuje slobodnu savest i versku slobodu.

Mudrecki: Uloga porodičnog suda u slučajevima kada dete

pripadne sekti. Ovaj članak definiše ulogu i zadatke suda u pogledu
starateljstva kada je maloletno dete ugroženo u konfliktu sa sektom. Rezime
teksta čini konstatacija da poljski pravni sistem uz pomoć porodičnog i
starateljskog prava, kao i zakona koji se tiče maloletnika omogućava
sudovima porodičnog zakona da preduzimaju efikasne korake u cilju odbrane
deteta od opasnog uticaja sekti. Izvesni problemi ipak proističu iz izvršnog
postupka predavanja deteta (sporost i neefikasnost postupka). Članak
podvlači i to da je neophodna edukacija roditelja, omladine, nastavnika,
staratelja i sudija u oblasti problematike destruktivnog uticaja sekte na
individuu.
T. Jasudovič: Sekte i novi verski pokreti sa stanovišta evropskih
standarda ljudskih prava. S gledišta evropskih ljudskih prava sekte je
okarakterisao profesor T. Jasudovič. On je izrazio svoja zapažanja uz pomoć
– kao što je to sam definisao – »evropske antikultske terminologije«. Vredi se
setiti da se antisektaškim pokretima prebacuje nenaučnost povezana sa

40
ksenofobijom, strahom od nepoznatog i netolerancijom prema onima koji
»veruju drugačije«.
Autor primećuje da sekte pod firmom »barjaka za ljudska prava«, a
naročito pod firmom »barjaka verske slobode« trasiraju najteže delove i
bombarduju tradicionalne institucije i vrednosti. On uvodi novu definiciju
pojave koja se može nazvati »bombardovanjem ljudskih prava« koje koriste
sekte, što takođe ima aspekt izvesne manipulacije.
T. Jasudovič podseća da takozvane limitacione klauzule dozvoljavaju
izvesna ograničenja u korišćenju zakona o slobodnoj savesti, religije i vere s
obzirom na zaštitu:
- javne bezbednosti,
- javnog reda
- zdravlja i etike
- zakona i slobode drugih ljudi.
U vezi s tim mogu da se jave nedopustive zloupotrebe zakona o
verskoj slobodi, što je tesno vezano sa neadekvatnim ili nedopustivim
prozelitizmom (slučaj Jehovinog svedoka Kokinakisa u Grčkoj) koji više ne bi
dobio mogućnost odbrane na osnovu člana 9 Evropske konvencije o ljudskim
pravima iz 1950. godine. Ovde bi takođe trebalo podsetiti da se Evropska
komisija i Sud za ljudska prava u Strasburu služe »kriterijumom koji
omogućava da se identifikuje religija«, a taj kriterijum, po mišljenju Komisije
ne ispunjava, na primer, vika religija, vezana za feminističko-pagansko
veštičarstvo. Odluku komisije izražava pogled da nisu sve aktivnosti i sva dela
koja su motivisana religijom ili uverenjima, a koja prelaze granicu legalnosti –
zaštićena članom 9. Konvencije. Komisija suštinsko značenje pripisuje
takođe takozvanom »kriterijumu verskog mira« u kontekstu toga da sloboda
religije predstavlja jedan od temelja demokratskog društva i jedan od uslova
pluralizma bez kojeg demokratsko društvo ne može da postoji. Sekte moraju
da računaju na takvu vrednost religije, koje jednostavno ne mogu da traže lak
plen u priznatim religijama jer tako narušavaju postojeći verski mir u društvu
(str. 164-165).
Prof. T. Jasudovič smatra da je pogrešno shvatati prava čoveka kao
garanciju koja u prvom redu ili čak isključivo tobože služi manjinama sve vrste
ili »prevrtljivcima svakojake fele«. To može da dovede do situacije kad nastaje
utisak da ti zakoni više ne služe većini već samo i isključivo manjinama (zar
manjina ne može da progoni većinu? – setimo se samo verskog progona koji
je manjinski komunizam u Poljskoj sprovodio nad katoličkom većinom do
1989. godine). Zbog toga on ističe takođe značenja drugih ljudskih prava
(pored prava na versku slobodu i slobodnu savest):
Pravo na život,
Pravo na oslobođenost od mučenja i neljudskog, ponižavajućeg
tretmana ili kažnjavanja,
Pravo na oslobođenost od ropstva, prinudnog i obavezujućeg
rada,
Pravo na ličnu slobodu i sigurnost,
Pravo na poštovanje privatnog života,
Pravo na poštovanje porodičnog života i pravo roditelja da brinu
o deci, takođe u kontekstu detetove religije i vere,
Pravo slobodnog izražavanja.

41
 Potom autor ukazuje na suštinske elemente preporuka Saveta
Evropskog parlamenta od 5. februara 1992. godine (1178). Ta rezolucija
govori o tome da treba preduzeti obrazovne, kao i zakonodavne mere i druge
mere koje imaju za cilj rešavanje problema koje stvaraju pojedine aktivnosti
sekti. Govori o potrebi zaštite maloletnih lica i sprečavanja otmica. Rezolucija
takođe ukazuje na potrebu za osvešćivanjem lica koja pripadaju sekti, da
imaju pravo da ih napuste, a osobe koje rade u korist sekti ili novih verskih
pokreta treba da podležu registraciji od strane organa socijalne pomoći. Te
osobe ili one koje su već napustile sekte moraju da imaju mogućnost da
koriste pomoć tih organa. Taj dokument takođe preporučuje mogućnost
javnog kontrolisanja programa sekti i njihovih aktivnosti, što ukazuje na
nepostojanje takozvanog prava na ćutanje u toj oblasti.
Rezimirajući, autor podvlači da postojanje sekti i novih verskih pokreta
ima osnove u međunarodnom pravu i široko shvaćenoj verskoj slobodi ili
slobodi uverenja. Pa ipak, s druge strane, od sektaških aktivnosti i od tehnika
pridobijanja novih pristalica (psihomanipulacija, sociotehnika) treba zahtevati
upravo to: poštovanje prava i sloboda drugih ljudi. Aktivnosti sekti i novih
verskih pokreta ne mogu da ugrožavaju tuđu versku slobodu.
Članak završava zanimljivo razmišljanje o izvesnim nepodudarnostima
ustava Republike Poljske sa Evropskim zakonom o ljudskim pravima, na
primer protivrečnost člana 53. i izvesnih zapisa o garancijama verske slobode
i slobodne savesti od 17. maja 1989. (tzv. Pravo na ćutanje) sa pozivanjem na
raniju Preporuku Sreskih odbora Republike Poljske iz 1992. godine, koja više
proizilazi iz pretpostavke da takav zakon ne postoji, što je slično pozivanju na
odluku Evropske komisije za ljudska prava.
Vredi dodati da ovaj tekst predstavlja prezentaciju postojećeg pravnog
stanja kad je u pitanju evropski zakonodavni sistem ljudskih prava, ili odgovor
na takozvano »bombardovanje pravom« koje primenjuju sekte u okvirima
svojih manipulativnih aktivnosti (to bi bila pravna manipulacija pored već
opisanog problema psihomanipulacije i sociomanipulacije – sociotehnika). U
tom pogledu ovaj članak je presudan za antisektaški pokret.

Čovek i sekte. Zloupotrebe

ljudskih prava i sloboda. Uredili S. L. Stadnjičenjko i J. Urban. Opole,
1998.

MATERIJALI SA SIMPOZIJUMA

Godina 2004. verovatno je dobar izdavački period za nas. Kao što

većina zainteresovanih zna, upravo tada smo uspeli da objavimo, maltene
jednu za drugom, dve knjige koje sumiraju dve uzastopne konferencije čiji je
glavni idejni tvorac i koordinator bio naš glavni urednik.
Prva je zbornik referata koji su pročitani za vreme Prvog
međunarodnog simpozijuma u Poljskoj pod nazivom Satanizam u Poljskoj i
Evropi – sadašnje stanje i prevencija. Mada se konferencija održala 2001.
godine, sadržaji koji su tamo predstavljeni i dalje su aktuelni.
Gžegož Fels otvorio je simpozijum referatom u kojem je približio
satanističku ideologiju i praksu, na naročit način podsećajući na ritualno
ubistvo iz 1989. godine koje se odigralo upravo u Šleskoj Rudi.

42
 Sledeći govornik bila je Cecilija Gato Troki iz Italije – predavač iz
oblasti kulturne antropologije na Univerzitetu Keti, gde upravlja institutom za
istraživanje okultističkih pojava. Profesorka je predstavila bogat i originalan
istraživački materijal, jer je učestvovala u raznovrsnim susretima gotovo 20
satanističkih grupa koje se među sobom razlikuju, pa čak i u ponoćnim
skupovima savremenih veštica.
Autor sledećeg teksta jeste pastor Ingolf Kristijansen iz Getingena koji
nam daje solidno tumačenje istorije, tipologije, metoda delovanja savremenih
satanističkih grupa i daje primere preventivnih aktivnosti koje preduzima
nemačka država.
Sledeće zanimljivo predavanje bio je nastup Borisa Rakovskog na
temu situacije u Slovačkoj. Knjigu završava članak Marijuša Gajevskog,
ovdašnjeg direktora Centra za istraživanje novih religija »Rafael« u Krakovu,
pod nazivom Vaspitanje ili demoralizacija – elementi nasilja i satanizma u
kompjuterskim igrama. To je verovatno tekst koji stalno treba da poturamo
starateljima u školskim kompjuterskim radionicama, internet kafićima i
producentima igrica. U raznim medijima već udaraju na sva zvona o tome da
gledanje nasilja ili identifikovanje sa osobom koja je ubica – anestezira.
Osećanja osobe koja igra igrice podležu svojevrsnoj i često nepovratnoj
otupelosti. Ali svi ti apeli ne donose željene efekte. Odlučna većina društva
bagateliše te opasnosti polazeći od svetonazora, marketinga ili, što je još
gore, usled vlastite lenjosti i komoditeta. Lično se radujem da se ta knjiga
konačno pojavila i s velikim zadovoljstvom podsećam na izlaganje gospođe
Gato Troki, Ingolfa Kristijansena i Marijuša Gajevskog. Knjigu toplo
preporučujem čitaocima!

Druga publikacija o kojoj danas govorim sažima sledeću konferenciju,

koja se ovog puta vodi pod geslom Terorizam u sektama. Naročito
preporučujem referat francuskog gosta, Anri Pjer Debora. Kao što je poznato,
Francuska naročito snažno brine o odvajanju države i Crkve. Brine ipak i o
pravima svojih građana, otuda brižno beleženje svih simptoma kršenja tih
prava. Tako se desilo i sa sektama. Francuzi su veoma brzo prihvatili termin
»destruktivna sekta« i konstruisali su zakon kako bi eliminisali tu nepoželjnu
pojavu.
U knjizi ćemo takođe naći tekst Borisa Rakovskog; ovog puta on se
odnosi na problem apokaliptičnih sekti koje često imaju mnogo toga
zajedničkog sa terorizmom. Za one koji se zanimaju za islamske teroriste
sigurno će intrigantan biti članak Jareka Pjenjka o srednjovekovnoj sekti
asasinima.
Terorizam u sektama, osim konferencijskog materijala predstavlja
takođe i bogato poglavlje koje se odnosi na sektu Himavanti koja deluje u
Poljskoj. U njoj je preštampan referat Gžegoža Felsa iz Gljivicke Politehnike
21. februara 2002. godine, za vreme višednevnih predavanja koja su
organizovana pod zajedničkim geslom: Sekte – opasnosti i pretnje. Taj referat
uveo je slušaoce u problem terorizma u sektama, uz osvrt na delatnosti
Bratstva Himavanti. Tu su takođe uvršteni referati svedoka koji opisuju
atmosferu zastrašivanja predavača što su je ljudi iz tog bratstva stvarali za
vreme tih predavanja. Sem toga, ukazano je na buran tok tih otvorenih
susreta. Na kraju je citiran i materijal iz štampe koji se odnosi na Bratstvo.

43
 Nadam se da će te dve knjige obogatiti naše znanje i doprineti
osvešćivanju svih onih kod kojih još nije sazrela svest o tome da su sekte
međunarodni problem. Učestalija konkretna razmena informacija o toj materiji
na međunarodnom nivou jednostavno je neophodan uslov za realizaciju
preventivnih aktivnosti. Reći ću i to da već pripremamo publikovanje referata s
nedavno održanog Trećeg međunarodnog simpozijuma u Šleskoj Rudi pod
nazivom Zajedničko ekumensko svedočastvo hrišćana o ekspanziji sekti.

Malgožata Pjenjek

Satanizam u Poljskoj i u Evropi – sadašnje stanje i preventiva, urednik

Gžegož Fels, Šleska Ruda 2004.
Terorizam u sektama – urednik Gžegož Fels, Šleska Ruda 2004.

ZANIMLJIVOSTI

Stalne nevolje sa Hare Krišnom

Poziv za pozivom na sud bivših članova Hare Krišna. Optuženi su

učitelji, gurui i monasi za seksualno zlostavljanje. Upućeno je preko 500
poziva. Oštećena lica zahtevaju odštetu od ukupno četristo miliona dolara.

Pomalo apsurdno

Kako saopštava Informativna radio agencija rašljari nalaze zaposlenje

u resoru koji mi finansiramo iz svog džepa. Primer za to je priča komandanta
III Policijske stanice u Bjalistoku, koji više od pola godine nije mogao da
pronađe dokument o kaznenom postupku koji se odnosi na falsifikovanje
dokumenata, pa je u tu svrhu zaposlio rašljara. Efekat je bio ništavan.
Dokumenta su bila neophodna za otvaranje sudskog postupka. Dana 29.
marta Okružno javno tužilaštvo u Bjalistoku naložilo je potčinjenoj osobi u
Bjelsku Podlaskom da sprovede istragu u vezi sa nestankom tih dokumentata.

Kad se ne zna o čemu je reč... onda su pare u pitanju

U maju tekuće godine biskup Henrik M. Iz Hrišćanske crkve

propovednika dobre vesti i njegov poverljivi sveštenik Vojćeh V. Uhapšeni su
na 3 meseca. U ime verske zajednice Henrik M. potpisivao je fiktivne ugovore
o donaciji, zahvaljujući čemu je povećavao dohodak svoje zajednice, a ipak je
time pomagao prestupnicima u izbegavanju poreskih obaveza. Tim poslom
bavio se godinama. Kad je 2001. godine stupio na snagu propis o obaveznoj
uplati donacije na račun, događaj je bio obelodanjen. Jedna osumnjičena
osoba već je ranije kažnjavana za napade na kamione, Jacek K. – sveštenik i
jedan od najbližih saradnika optuženog biskupa. Kako saopštava medija
centar Centralnog Istražnog veća, on je dnevno izvršavao po nekoliko
desetina uplata po tri do četiri hiljade zlota na račun Hrišćanske crkve
propovednika dobre vesti. Posle podne tog istog dana, kad bi se skupila
poveća suma, preuzimao je novac iz banke a poreskoj upravi pokazivao je

44
ugovor o donaciji na sumu izvršenih uplata. U aferu je upleteno više osoba.
Zadržano je ukupno 8 muškaraca i 2 žene. Među 58 osoba pod istragom bilo
je čak 41 osoba nad kojima se ranije vodila istraga, od čega je 19 građana
izdržavalo zatvorsku kaznu, a za njih petoro bila je raspisana poternica za
razne prestupe – rekao je oficir Centralne policijske komande. Hrišćanska
crkva propovednika dobre vesti samo je u 2001. godini sklopila fiktivne
ugovore vredne na milione zlota. Pre 2001. godine verska zajednica je više
puta potvrđivala priloge, uzimajući za sebe samo 10 % fiktivne donacije.
Ostatak su zadržavali pseudodarodavci, izbegavajući tako poresku obavezu.
Tačni podaci, ipak, nisu dostupni zato što je biskup spalio dokumentaciju.

Susreti sa egzorcistima

Na izdavačkom tržištu pojavila se nova knjiga Česlava Riške pod

naslovom Susreti sa egzorcistima, u kojoj autor iznosi mnogo primera kako
satana deluje na ljude u savremenom svetu. On donosi povesti osoba koje su
u vezi sa veštičarenjem, nekonvencionalnom meditacijom, kao i povesti
manijaka kompjuterskih igrica. Sve to, kako kaže, može da bude oruđe u
rukama satane.

Aum Najveća Istina = Alef

Vrhovna istina i dalje budi mnogo kontroverzi. Svaki čas se

obelodanjuju nove činjenice. Posle trenutnog potresa javnosti u vezi sa
atentatom u tokijskom metrou, Aum nastavlja da deluje, čak vrbuje nove
pristalice. Po mišljenju policije, broj aktivnih članova sekte iznosi oko dve
hiljade, međutim još šest hiljada ih se nalazi pod velikim uticajem ove sekte.
Na čelu organizacije stoji jedan od bivših lidera Fumihiro Joyu, koji je 2000.
godine izašao iz zatvora i danas zvanično odbacuje upotrebu nasilja. Alef, jer
tako se sekta danas naziva, poseduje u celom Japanu dvadesetak službenih
sedišta ili preko stotinu centara za meditaciju, kao i prodavnice kompjutera.

Visarion – neimar iz tajge

Oko četiri i po hiljade pristalica Visarionove sekte, duboko u Sibiru,

daleko od civilizacije, već 10 godina grade naseobinu i hram svoje nove
religije. Sam Visarion, koji sebe naziva Hristosom, jeste 43-godišnji policajac.
Počeo je svoju aktivnost u vreme pada Sovjetskog saveza. Vernici – većinom
intelektualci poreklom iz velikih gradova, drže ga za izbavitelja. Pravoslavna
crkva proglasila je Visariona za lažnog proroka i anatemisala njegove
pristalice.

Veoma nekonvencionalna medicina

Stanovnik Kaijianga u Sečuanu ukrao je sa groblja barem trideset tela

od 1988. godine. Poverovao je lokalnom proroku da jedenje mrtvih tela može
pomoći njegovoj ženi koja pati od neizlečive bolesti. Stvar je izašla na videlo
kad su u gradu slučajno našli ukradene posmrtne ostatke sa groblja.

Zakon o NLO-u u bugarskom parlamentu

45
 Na zasedanju bugarskog parlamenta u junu tekuće godine, poslanik
Dimitar Dojčinov zahtevao je da se razmotri i prihvati strategija kontakta sa
vanzemaljskim civilizacijama. Između ostalog, ona predviđa namensko
finansiranje naučnog ispitivanja pojave NLO-a. Na tu ideju poslanik je došao –
kako tvrde informativne agencije – kada je nekoliko dana ranije iznad stadiona
u svom rodnom gradu Pernik pored Sofije ugledao dva svetleća leteća tanjira.

Pazite se, masoni!

Četrdesetsedmogodišnji kandidat za člana američke masonske lože

upucan je za vreme inicijacijskih obreda. Vodeći svečanost, 76-godišnji član
lože izvadio je oružje iz pogrešnog džepa, i umesto da testira uplašenost
kandidata pucajući u konzervu pored njega – gađao ga je pravo u glavu i
usmrtio ga.

Moskva bez Jehovinih svedoka

Dana 16. juna tekuće godine posle šest godina intervenisanja da se u

Rusiji delegalizuju Jehovini svedoci, javno tužilaštvo je pobedilo. Oni su toj
verskoj zajednici prebacivali da produbljuje podele među verama, da podstiče
netoleranciju, da razbija porodicu, i da zbog verskih pobuda primorava
ozbiljno bolesne ljude da odbiju medicinsku pomoć. Moskovski sud je
zabranio Jehovinim svedocima da vrše svoje aktivnosti u prestonici Rusije.
Moskovski Jehovini svedoci ipak su najavili da će se pozvati na instancu višeg
suda i da će stvar prepustiti Evropskom tribunalu za ljudska prava.

Ukrajinka oslobođena krivice

Dana 25. marta tekuće godine Okružni sud u Bjalistoku potvrdio je

presudu suda više instance kojim je oslobođena krivice Ukrajinka optužena za
prevaru i nelegalno lečenje. Presuda je pravosnažna. Već smo o tome pisali,
ali setimo se da ju je tužilaštvo teretilo da je od dvadesetak osoba iznudila
preko 30.000 zlota za svoje intervencije koje se sastoje u trljanju pacijentovog
tela jajima i šaputanju molitvi.

Novi međunarodni kontakti

Učesnik međunarodnog simpozijuma u Šleskoj Rudi, pravoslavni

sveštenik Aleksandar Novopašin iz Novosibirska iskoristio je kratak boravak u
Poljskoj da uspostavi kontakte sa poljskom pravoslavnom crkvom. Držao je
nedeljnu liturgiju i propoved u crkvi u Sosnovcu. Tokom narednih dana
zajedno sa profesorom Aleksandrom Dvorkinom iz Moskve susreo se u
Varšavi sa poljskim i varšavskim mitropolitom visokopreosveštenim Savom.
Tu se održala i konferencija za štampu. Gosti su posetili i manastir u
Bjalistoku i Bjalovježi.
Pastor Tomas Gandov drugog dana posle završenog simpozijuma
učestvovao je u nedeljnoj službi u evangelističkoj crkvi u Šleskoj Rudi. Za
vreme svog boravka u Poljskoj sklopio je partnerske kontakte sa
evangelističkom zajednicom u Šleskoj Rudi.

46
 Pravoslavni duhovnik, episkop S. Đevjatovski iz Sosnovca,
evangelistički pastor A. Bjeta iz Virka, kao i katolički sveštenici (ne samo iz
Šleske Rude nego i iz Čehovica, Poznanja i Gdanjska) prihvatili su poziv
organizatora i pored svetovnjaka uzeli su učešće u rudskom ekumenskom
simpozijumu o sektama.

Scijentolozi kući

Vrhovni sud Rusije prihvatio je odluku suda niže instance u vezi sa

likvidacijom organizacije pod nazivom Dianetics koja deluje pretežno u Baškiri
(republika Baškortostan). To je već druga takva odluka suda u republikama, a
koja se odnosi na delovanje scijentologa koji propagiraju svoje ideje pod
plaštom takozvane „dijanetike“. U jesen 2002. godine buku je izazvalo
delegalizovanje humanitarnog scijentološkog centra. Sud je prebacio
organizaciji da vodi medicinsku i edukativnu delatnost bez licence koja se
traži u ruskim zemljama.

Čuvajte se promocija Nju ejdža u sanatorijumima

Dopiru do nas glasovi čitalaca da se u mnogim sanatorijumima i

lečilištima u zemlji ljudi mogu sresti sa manje ili više prikrivenom promocijom
Nju ejdža. Dešava se čak da te ideje propagira uprava tih sanatorijuma,
pozivajući na „stručne savete“ radijestezista ili energoterapeuta. Kako se
pokazuje, lečilište ili sanatorijum savršeno je mesto za aktivnosti šarlatana
svakojake fele i kvazilekare. Oni su već davno primetili da bolesnici na
rehabilitaciji po pravilu imaju više gotovine u džepu, otud usmeravaju ka njima
čitav spektar atraktivnih ponuda poput – individualnog menjanja energije,
intervencija koje poboljšavaju porodični život, izrada prethodnih identiteta na
osnovu fotografije, rada sa anđelima, reiki tečaja, paljenja sveća u ušima po
metodi Hopi Indijanaca, poput kabalističkih i tarot seansi, indijanske ili
tibetanske masaže. Na licu mesta mogu se nabaviti čudesa poput kuvanog
ulja zvanog „eliksir mladosti“ koji je, kako čitamo u letku, lek za sve; poput
karata koje imaju isceliteljsku moć, lepezica, talismana, piramidica, „hvatača
snova“, itd. Na to su potrošene grdne pare, što je samo jedan, minimalni
gubitak u odnosu na ono što možemo duhovno da izgubimo pokušavajući da
se tako lekomisleno lečimo.

Međunarodno u Slovačkoj

U mestu Sveti Jura, dana 13-15. juna, pored Bratislave, održana je

Međunarodna stručna konferencija pod geslom Verska grupa kao potencijalni
izvor opasnosti. Na njoj su učestvovali stručnjaci iz Nemačke, Australije,
Slovačke, Češke, Poljske i Mađarske. Izveštaj sa tog susreta stavićemo u
sledeći broj našeg lista „Sekte i činjenice“.

47