Suzana Mijatović 2014/0896

Ezra Paund i periodika

Jayne E. Marek „A Disorting Lens. Ezra Paund and Literary Editors“

Ključna teza teksta Jayne E. Marek („A Distorting Lens. Ezra Pound and Literary Editors“):
moderne studije časopisa treba da pristupe uticaju Ezre Paunda na periodiku sa objektivnije strane,
imajući u vidu i zanemarene uloge žena, koje su itekako bile značajne za periodiku.

Pitanja:

- „Mitologija“ koja okružuje Paunda: Marek dovodi u pitanje (isključivo) Paundov veliki uticaj,
na prvom mestu zbog „muškog pogleda“ na svet i literaturu.
Koliko autorki i urednica je ostalo u senci zbog njegovih stavova po pitanju žena koje su u to
vreme bile na vodećim položajima časopisa (setimo se njegovog mišljenja da žena treba da se bavi
sporednim pitanjima, dok će muškarci stvarati i oblikovati kritiku i književnost)?
Ako takve autorke i urednice postoje, nije li potrebno i njima odati zasluge?
* Podsetnik:
Virdžinija Vulf u eseju „Sopstvena soba“ – naglasak na pitanju nemogućnosti žena da prodru u
svet koji je „muški“ orijentisan (primer: Džudit Šekspir).

- Marek: Paundov primer otvorene mizoginije pokazuje i stanje u kome su žene morale da rade.
Možemo, dakle, govoriti ne samo o ignorisanju uloge žena u periodici i književnosti već i o
uslovima u kojima su žene morale da rade.
U vreme Paundovog aktivnog učestvovanja u objavljivanju časopisa, žene su mogle da dobiju
poziciju urednica, što ranije nije bio slučaj. Da li se, onda, dobijanjem ove pozicije došlo do
ravnopravnosti?
Drugačije rečeno, ako se promenio njihov položaj, konvencionalna svest je ostala na snazi, i to
pokazuje i Paundov primer pogleda na mogućnosti žena na takvim pozicijama – neka se bave
finansijama i „manje važnim“ pitanjima a „mi muškarci“ ćemo pisati kritike i vredna dela.
* Dodatno pitanje vezano za nama savremeno društvo: zar nije i danas, pored velikih koraka ka
ravnopravnosti, potrebna i izmena konvencionalne društvene svesti?

* Tačno je, doduše, da je Paund imao taj elitistički i egoistički stav koji je išao i protiv drugih
muških kritičara koje je smatrao manje vrednim od sebe, ali je on ipak smatrao da je prava
književnost muška književnost, i pravio je izbor muških autora (kao što smo videli) ignorišući
ženske autorke kao npr. Emili Dikinson.
* Vorticizam je kod Paunda opisan očigledno u ključu muškog kreativnog rada – to se naročito
očitava u njegovom pismu Kvinu: preovlađujuća maskulinost koja će „preuzeti“ Englesku.

- Odnos Paunda prema urednicama časopisa, Monro/Henderson („Poetry“) – smatrao njihove

funkcije kao one koje su u službi njegovih interesa.
- Kada govorimo o tome da se mnogo toga postignutog dodelilo Paundu: primer imažizam (H.D,
Amy Lowell);
Mnogi kritičari koriste Paunda kao objektiv kroz koji posmatraju modernizam, čime se po strani
stavljaju veoma značajne uloge žena koje su u velikom broju bile urednice časopisa tog doba u
Americi i Engleskoj.

*Setimo se teksta: Robert Scholes „Ezra Pound, Founder of Modern Periodical Studies“:
 Ezra Paund prepoznat kao najznačajniji kritičar uključen u periodiku od 1909 do 1923;
 Elitizam i egoizam prepoznati kod Paunda, ali više u opštoj želji da presuđuje šta će se objavljivati,
kako će se objavljivati i slično;
 Spominje se mizoginija - orijentisanost ka „muškoj književnosti“ i „muškom pogledu na
književnost“; otkrivanje autora koji su uvek muškarci (vrsta „slepila“ za autorke u književnosti,
kao npr. Emili Dikinson).
 Paund u pismu Miltonu Broneru – muški autori su naginjali tome da sami preuzmu vođstvo
nad uredništvom, ali žene su se ipak pokazale preduzimljivijima (u smislu obavljanja „manje
važnih“ poslova, dok bi muškarci trebalo i dalje da se bave pisanjem i kritikom).
 Paund u pismu Džonu Kvinu: predlaže „muški pregled“ na književnost, koji ne bi dozvolio
učešće žena jer od njih upravo i dolazi sva „bolest“ časopisa tog vremena („most of the ills of
american magazines (the rot of medieval literature before them for that matter) are (or were)
due to women“). Paund priznaje da postoji možda šest žena čije radove smatra dobrim, ali da
bi pristao da i njih izgubi zbog obustavljanja sveukupnog zla koje je od žena poteklo.

Pitanja:

Scholes se ne osvrće toliko na problem mizoginije koju pokazuje Paund, ističući na prvom mestu
veliki značaj ovog autora za periodiku tog vremena.
Ne upada li Scholes i sam u nedoslednost, naginjući tome da smatra Paunda više ekscentrikom
kome se može oprostiti što je tako mislio o ženama ako je toliki doprinos imao u razvijanju
časopisa i književnosti?
Koliki je Paundov udeo u periodici i bio, ako se jedan od vodećih kritičara tog vremena na taj
način ophodio prema ženama koje su bile na vodećim pozicijama časopisa?
Možemo li govoriti o zanemarivanju doprinosa ženskih autorki i urednica, baš zbog
mizoginističkog stava muškaraca tog vremena?

Na osnovu ovoga može se govoriti ne samo o umanjenom (ili potpuno ignorisanom) značaju žena
učesnica u književnosti, već i o jednom suštinski rodno podeljenom periodu moderne literature.
Zaključak teksta Jayne Marek odnosi se na zahtev da se mizoginija kod Paunda (ali i uopšte uzev,
u književnosti) mora uzeti u obzir kao važan faktor političkog iza već zapisane istorije.
Na to se odnosi i naslov njenog teksta: koliko zapravo dobijamo iskrivljenu sliku jednog vremena,
ako je očigledno postojanje velikih rodnih razlika unutar njega, i to razlika na koje se ne skreće
pažnja? To nije sve – kako onda možemo i govoriti o dobrom poznavanju iste te istorije, ako slika
koju o njoj dobijamo nije potpuna, i objektivna?