Skripta Iz Knjizevnosti Za Decu

Књижевност и књижевност за децу I 51
Основне одлике књижевности за децу (краткоћа, једноставност обраде, ведрина,

необичан темпо, духовита поента).
Да се ближе одреди овај жанр многи критичари га описују као: аутентични израз човековог
дечјег постојања, литература у чијој структури запажамо одлике које су својствене детињству,
књиж. која најбоље остварује дечји доживљај света, дела која су по својој унутрашњој
структури блиска младом читаоцу, дела која одговарају дечјој доби... Сви покушаји њеног
дефинисања полазе од тематике, слојевитости, значења, структуре и форме. Битно је да дечја
књиж. поседује релативну самосталност, испуњава научне претпоставке, норме књиж. жанра.
Посебност носи ознаке детињства, схватање живота и света, слободу, радост, игру,
елементарност, једноставност и наивност. Одликује се домишљатошћу, унутрашњом јасноћом
и једноставношћу, унутрашњим склопом и комуникативношћу. Доброта, хумор, игра и естетски
идеал, чине њен интегритет. Интегрални делови су елементи наменског, васпитног, образовног
као важни фактори у духовном уздизању човека.
Однос књижевности за децу и књижевности уопште.
Књиж. за децу је посебан део књиж. који обухвата дела која по тематици и форми одговарају
дечјем добу (од 3. до 14. год ), жанровски и типолошки она је неодвојиви део опште књиж.
Књиж. за децу се разликује од опште књиж. по начину уметничког обликовања. Прилагођеност
уметничког дела детету може бити свесна или несвесна. Свесно прилагођена су дела која су
намење деци. Несвесно – су дела која нису намењена деци, али су временом изгубила многе
особине које су их везивале за њихово доба постала су прикладнија за дечју доб. Књиж. за
одрасле, ослобођена језичких правила, разиграна постаје делом дечја, али исто тако унутар
текста намењеног младом читаоцу постоје делови који припадају '' високој '' литератури.
РАЗЛИКА између једне и друге књиж. манифестује се у језику, тематици, емоционалном тону и
највише визији света и хоризонту очекивања. Књиж. за децу вреди онолико колико је
прихваћена од оних којима је намењена. Књиж. за децу није претрпела нагле промене књиж.
школа и струјања, као што је њима подлегла књиж. у целини. Темпо њеног развоја и књиж.
зрелих читалаца није равномеран. У односу на ову другу развијала се спорије. Њен успорен
развој , статичност стила и тематике може се једино објаснити условљеношћу границом дечјег
интелекта. Разлика је у томе што се '' озбиљна '' литература противно дечјој, ставља у службу
политике и дневног живота, задржава сложенији однос према друштвеним збивањима. Писац
за децу је учитељ и водич а писац за одрасле пророк и трибун. Књиж. за децу за разлику од оне
за одрасле има наглашен педагошки карактер. Књиж. дело за децу одликује потпуна јасност,
граматичка компексност свих реченичних делова и рационална довршеност.
ПОЈАМ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ – Књиж. за децу је особен део опште књиж., коју чине дела
уметничке вредности посебно писана за децу, тако да одговарају њиховом интересовању,
психологији, језику и дечијем виђењу света; као и она књиж. дела опчте књиж. која нису
посебно стварана за децу, али су по својој уметничкој структури њима блиска. У тој књиж.
тематика одговара детињству, ликови су подељени, језик јасан, композиција једноставна, а
садржина често фантастична, васпитна и ведра. Дела дечје књиж. делимо у две врсте: 1. дела
која су посебно писана за децу и одговарају природи детињства, његовим интелектуалним и
језичким могућностима, тако да их деца разумеју и прихватају; 2. дела која нису посебно писана
за децу, већ припадају уметничкој књиж. уопште, али су временом изгубила своју друштвену
актуелност, или је слика света у њима наивна и упрошћена, па су постала привлачна и за
децу,нарочито буквалним схватањем садржине, тематиком, фантастиком, издиференцираним
ликовима, једноставном композицијом, и јасним језичким изразом. Нпр. Робинзон Крусо –
Д.Дефо, Гуливерова путовања – Свифт, Путник на уранку – Б. Радиченић, романи, приче у

којима су главни јунаци деца, народне бајке, басне... Обе ове врсте имају нечег заједничког у
односу на детињство, а то је првенствено слика света и човека коју дете налази у њима.
Однос књижевности за децу и књижевности уопште – Између ове две књиж. имагинарна
гранична линија је танка и невидљива. Разлика, уколико постоји, није голема и несамерљива,
већ је у превласти оног елемента који у њима доминирају. Да би се могла повући одређена
видљива међа, морало би се поћи од једног могућег решења: утврдити параметре и принципе
критике књиж. за одрасле и критике књ. за децу, указати на сличности и разлике које их везују,
односно раздвајају. То је тешко остварити. Теоријска мисао о критици срп. књ. за децу исказује
се у текстовима посвећеним малим читаоцима. Темељнијом анализом текстова невидљива
граница постаје разговетнија и ухватљивија. Идеја водиља и начела тумачења су другачија, док
је прилажење појавама које се проучавају једнако. Евидентна разлика између једне и друге
критике је тематске природе: колико је у делу исказана дечја логика. Критика литературе за
одрасле, стваралачким приступом у извођењу закључака ставља је у инфериорни положај.
Критика књиж. за децу и критика књ. за одрсле немају заједничку сагласност о жанровској
припадности одређених књиж. врста. Нпр. басна, као гранична врста, припада књиж. за
одрасле, али новија критичка мисао тврди да детету басна постаје јаснија са стицањем
животног искуства. Пут вредновања мора да тече усменим путем које делује непосредније и
више подстиче на даље комуницирање. Треба пронаћи начине који би се користили за разговор
са децом. То је задатак наставника и васпитача да добију улогу посредника. Идеје и поруке
остају неизмењене али у једном упрошћеном виду.
Дечји хоризонти (дечја машта, дечја игра, дечји смех, дечја рецепција).
ИГРА – Хумор и смех неодвојиви су од игре. Игра као тема доминира у модерној дечјој
поезији. За децу је игра забава и радост, за писце изазов и надахнуће, за критичаре феномен
који има естетску и тематску функцију, а за дидактичаре најпогоднији метод за реализацију
васпитно-образовних циљева. Игра је један од начина на који дете схвата и упознаје свет и
појаве око себе. Деца носе у себи урођен нагон да опонашају одрасле. Зато су они у својим
играма често поштари, трговци, ловци, лекари... Посредством игре деца улазе у свет
уметности и спознају свет из једне другачије перспективе. Дете у игри егзистира, кроз њу себе
манифестује, меша границе између стварности и маште, и господари у њој. Привлачност игре
је у задовољству које детету пружа, она детету чува детињство од претње и забране одраслих,
развија смисао за лепоту и моћ запажања. Игра припема дете за његов будући живот, она је
за њега озбиљно занимање као што је рад за одраслога. Песници децу уводе у сферу књиж.
стиховима који неодољиво подсећају на бројалице, брзалице и питалице. Структура њихових
песама је игра речима, игра ритмовима. Лексичку игру, игру речима утемељио је Змај, а
значајно место заузима у делима Радовића, Лукића, Ршумовића. Песници се играју речима и
намерно ремете логички ред да би остварили жељени ритам, необичан звук и мелодију која
покреће децу на игру и смех. Игра речи темељи се на исказивању речи разних значења ,
сачињавању кованица, сложеница, ређању бесмислених и непостојећих речи и израза.
МАШТА И ФАНТАСТИКА – Машта је најважнија осовина на коју се ослања стваралаштво за
децу. Машта се вреднује као највиша естетска категорија у књиж. теорији у целини. Машта
развија дечју сензибилност, прелама дух детета, омогућује његово разумевање стварности.
Дететова машта се не плаши лета у недостижне висине. Кроз машту дете путује у најудаљеније
крајеве света, упознаје се са чудесним и фантастичним светом и натприродним бићима,
моћима и силама. Фантастично је продукт маште као синтезе свих духовних и стваралачких
човекових моћи. Фант. чини срж дечјег света. Фант. има своје посебне изворе и смисао, није
стравична, није истоветна са фант. других уметничких форми. МАШТА је педходница која крчи
пут пишчев. Путем ње писац се може поистоветити са ликовима. Он се идентификује са

јунаком. То је врхунац. Машта оживљава предмете који чине дате околности. Машта тврди
немогућности и уклања скептицизам ( сумња у оно о чему се пише ). Машта нуди могућност да
се и нешто више представи него што чини сама реалност. Машта је моћнија од реалности. Ако
је машта слаба, читалац се не узбуђује, нема доживљаја, дело одбија читалачку публику као да
је то нека намештаљка. Кад се данас говори о бајци и фантастици, чини се да не постоји
прецизно становиште шта је бајка, фантастика, бајковитост, фантастично, чудесно, чудо,
бајковита прича и роман, фантастична прича и роман, научно-фантастична прича и роман. Ти
појмови преплићу се тако да се стиче утисак да су исти, или веома слични. Ако желимо да
направимо разлику између бајке и фантастике, морамо покушати да пронађемо суштину свега
што разликује једну врсту од друге. За бајку можемо рећи да је усмена легендарна историја са
елементима мита, веровања, обреда и обичаја давних времена, а фантастика уметничка
имагинативна творевина писца, који инстинктом и знањем покушава да продре у најдубље
слојеве своје подсвести. При том, писац ствара оно што би могло да буде, а не оно што је било.
Фантастично је оно невероватно што се у бајци и фантастици догађа проузроковано спољним
фактором. Чудо и чудесно потичу из бајке. Чудо је оно што се догоди само једном. Оно је
невероватно, или вероватно и могуће, али се догађа кад се нико томе не нада, за разлику од
фантастичног које је само невероватно, а догађа се стално. Чудесно припада реду лепог.
Означава нешто невероватно и дивно, што човеку толико опчини чула, да од узбуђења не
може да проговори, а често остане и без даха. Највећа разлика постоји између бајке и научне
фантастике. Наиме, на почетку и крају бајке, не долази до икакве промене природе која
окружује човека, већ остаје каква је одувек била. Мења се само однос снага међу људима, а
добро побеђује зло, или га онемогући за неко дуже време. У научној фантастици догађају се
углавном негативне промене. Долази до уништења околине или неког елемента битног за
човека и људско друштво. Природно окружење пре и после догађаја више није исто и
вероватно никад неће ни бити. У научној фантастици догађају се иреверзибилни процеси без
могућности поправљања уништеног, чак и кад се прича заврши срећно, као у бајци. Остају
трајна оштећења која се одражавају на људима, животињама, биљкама и целокупној природи,
са претећим тоновима који упозоравају и воде коначном уништењу. Усмена бајка је чудесна
прича у којој се дешавају чуда, али она није створена зато да буди лепа осећања. Напротив. У
њој су присутни страшни призори и ужасне смрти, које на први поглед немају оправдања,
изузев да изазову страх и нелагодност. Неко би могао рећи да се по овим елементима бајка
приближава научној фантастици, али између њих не може се ставити знак једнакости. Бајка се
не може уклопити у научну фантастику и поред додирних тачака које постоје. Такви призори у
бајкама опомена су свима који желе да прекрше забране, а истовремено су и скривене поруке
давних времена, које објашњавају начин живота и сурове жртве крвожедним божанствима,
или су пак служили обављању мрачних култова, који не припадају свету бајки. Остали су да,
као трагови прошлости, плаше и опомињу човека на нешто што свесно не познаје, али осећа
као исконски страх. А тај страх отвара давно затворена врата подсвести у којима
фантастичност, натприродно и бајковито чине читаоца истовремено срећним и несрећним
бићем које памти, разуме, жели љубав и срећу, мир и благостање, а притом разара и
уништава. Значи, чине га човеком. Једино ту научна фантастика има спој с бајком, који се истог
тренутка раскида, јер човек мора да сања, да би преживео себе. Зато је бајка човеку прво и
последње прибежиште. Као детету, да би развио машту, учио и пожелео да достигне
немогуће. Кад одрасте, да би лакше поднео све што га притиска и мучи, а на крају живота даје
наду да ће, као у бајци, остварити вечну тежњу за слободом и блаженством на неком месту
где је бајка стварност. Тако фантастичност или бајковита фантастика постају стварност,
упоредни живот човека, без које нема наде и развитка. Јер, измештајући живот из реалности,
човек ствара, гради и утире пут свом коначном очовечењу. То је једини начин да човек
преживи, као биће. На путу ка звездама, човек је много тога уништио. Уколико на време стигне
до циља, за њега има наде. У супротном, нестаће бајка а догодиће се научна фантастика, која
ће истог тренутка нестати, све док неко поново не измашта нову планету, на којој ће све
испочетка бити могуће. То је први схватио Шарл Перо стварајући збирку дечјих прича
Приповести из вилинског света, код нас преведене као Бајке старих времена. Ова збирка
означава настанак уметничке бајке још давне 1697. Сам Перо није се усудио да те приче сврста
у бајке, јер је схватио да бајке нема ако не прођу векови и миленијуми, неопходни да би се
достигла слојевитост, разноврсност и поруке, које бајка садржи. И поред оправдане
опрезности, Шарл Перо највише се приближио усменој бајци, коју је покушао да
трансформише у причу прихватљиву за ондашње мале читаоце, не мењајући ништа од свега
што је народни геније стварао током дугог временског периода. Зато, његове приче
аутентично осликавају време у коме су настале. У њима је бајковита фантастика проткана
елементима мита, обреда и обичаја давних времена, тако да често чини дисхармонију у
приповедању, а понекад доприноси и неразумевању приче, не због нелогичности, већ зато
што садрже бројне слојеве из разних периода, који су се задржали у свести народних
приповедача. Тако фикција са елементима бајке, у којој живе моћна и чаробна створења,
испреплетана елементима бајковите фантастике, без које те приче не би биле страшне, лепе,
невероватне, вешто осликава живот прекривен плаштом маштања, лажиумом који кроз сва
времена помаже да се горке траве живота лакше прогутају. Сви потоњи писци бајки, чак и они
што су делимично преузели приче од Пероа, све се више удаљавају од бајке, да би на крају
двадесетог века дошло до бајковитих прича, које само на површини носе елементе
бајковитости. Малобројни су они који су успели да продру у суштину бајке и да својом
имагинацијом и инстинктом досегну веће дубине овог, свакако најтежег жанра у
књижевности. Можда само у делима Толкина бајка досеже оне дубине које је досегао Шарл
Перо, а у појединим елементима и превазилази свог претходника. Јер, Толкин је успео да
самог себе унесе у бајку и са њом живи претварајући је у легенду која се заиста догодила, као
што су се некада и бајке догодиле, или догађале у измењеном виду, па је легендарно током
времена прерасло у бајковито. Зато, кад данас говоримо о бајци, морали бисмо да поведемо
више рачуна о свему што модерне "бајке" нуде. Да ли су то приче са бајковитим елементима,
које садрже и неке елементе бајке, или је то само начин да се писац приближи читаоцу, а
притом у тим причама или романима нема много елемената бајке због њеног непознавања
или неразумевања. То је веома важно из простог разлога што погрешна или лажна бајка може
учинити много штете у духовном развоју детета. Уместо да га учи племенитости са жељом да
победи зло у себи и свом окружењу, таква бајка, као опасно оружје, може усмерити дете у
супротном правцу, што уосталом и раде многи цртани филмови, приче, романи, стрипови или
сличице за албуме, који бајку користе да би децу, у периоду одређеног развоја, програмирали
да служе мрачним циљевима. Тај аспект коришћења бајке и бајковитости морао би се
озбиљно разматрати и неопходно је покушати да се заустави тај разорни вирус дечјег ума,
који све више улази у наше домове на различите начине. Што се тиче наших стваралаца
бајковите поезије и прозе за децу, њихова дела су различитог квалитета, у зависности од
пишчевог познавања и разликовања бајке од осталих сличних жанрова, као и од талента.
Многи, нажалост, користе неке елементе бајке и фантастике у нади да ће на тај начин привући
читаоце. Они у исто време желе да прикрију недостатак идеја и испразност маште, али и да
преваре читаоца том својом квази бајком и фантастиком. Таквим писцима преваре често и
успевају, јер неретко, иза њихових књига стоји добра реклама и агресивни маркетинг. Ипак,
најгоре од свега је то што такве књиге често добијају награде као добра и забавна дела, ко зна
због чега и из каквих разлога. Наравно, има и оних стваралаца који веома зналачки и опрезно
користе бајку и фантастику у својим делима и тако настављају пут великана наше и светске
књижевности, који су те жанрове уздигли на завидан ниво. На крају треба истаћи да је
уметничка бајка, односно бајковита прича, потребна деци колико и одраслима, као вид
задовољења базичних потреба које је човек од освита историје уносио у генетски код. У
подсвести човека, без обзира које је расе, вере или економског статуса, створени су
затамњени простори, који се осветле истог тренутка кад прави надражај пробуди исконски зов
земаљског Раја, који свако, као праслику, носи у сећању и жели поново да оствари.
Теме, идеје и ликови.
Тематика о мајци улази у књиж. већ са народним успаванкама, у којима се изражава мајчина
брига о детету и њена жеља да дете буде лепо, здраво, напредно и срећно. Успаванке су прве
песме намењене деци (детету), а које му пева мајка. Тематику о мајци нарочито је подстакла
НОБ. Други подстицај о мајци учинио је наш послератни живот у коме мајка добија истакнуто
место у друштву. Мира Алечковић је у мајци, најтоплијој звезди нашег детињства, нашла топао
поетски објект. Најлепша реч, Три маме, Песма за мамине очи, поезија је и химна мајци која
доноси дете на свет, чува га и подиже. Бранку В. Радичевићу, мајка је култни мотив и
јединствена поетска метафора. Испевао је топле стихове о симболу радости и бриге, најближој
личности и правом објекту наше велике љубави. Сваки наслов збирке Песме о мајци: Кад мати
чека, Кад мати лаже, Кад мати без руку остане, Кад мати у војску прати – споменик је свим
мајкама. Радичевићева поезија је, уз песме М. Алечковић, најбоља песма о мајчинској љубави и
величини њених осећања према своме чеду. Блиска као детињство, мати је најуниврзалнији и у
историји књиж. најглавнији поетски мотив. Код Радичевића, она је животни споменик доброте
и вечита људска химна. Г. Витез пева о мајци у песмама Жеља мајци и На мајчин дан. М. Тешић
је песник природе и села, али пева и о мајци – песма Мајка се воли. И песник завичаја, Д. Ерић
пише стихове о мајци – Моја мајка. О Мамином срцу пева Д. Лукић. И у поезији Моше
Одаловића, мајка је врло опевана.
Ликови у књиж. за децу – У књиж. за децу ликове можемо поделити у три врсте: ликови деце,
ликови одраслих и персонифицирани ликови биљака, животиња, предмета и појава. ЛИКОВИ
ДЕЦЕ – различито су приказани у зависности од времена када је дело писано. У време када је
литература за децу пробијала себи пут, нарочито у доба просветитељства, ти ликови су били
извештачени, далеко од реалног детета. То су били ''људи у малом'', кроз такве ликове
говорили су одрасли да би васпитно утицали на психофизички развој детета, да би га правилно
васпитали и припремили за друштво. Прави ликови деце приказују се тек у доба романтизма,
нарочито реализма када је књиж. за децу ослобођена претеране дидактике. Такве ликове у
нашој књиж. за децу први је дао Змај. Они су реални, блиски детету. ЛИКОВИ ОДРАСЛИХ –
прошли су сличан развојни пут као и ликови деце. У просветитељској литератури били су
сувише озбиљни, увек мудри и саветодавни чим дођу у додир са дететом, или су крајње зли
попут нагативних ликова у бајкама. Змај је први који је код нас дао ликовима одраслих људску
душу, описујући их реално и показујући детету како нпр. одрастао Циганин уме добро да лаже
када хвали свога коња да би га продао. Од тада ликови одраслих у овој литератури попримиће
највише овај змајевски шаљив изглед виђен оком детета. Ликови одраслих постаће реални, али
са видокруга и позиције детета. Они су подетињени и раде све што раде деца, али то, наравно,
није увек случај, писац их приказује онако како дете може да их види. ПЕРСОНИФИЦИРАНИ
ЛИКОВИ животиња, биљака, предмета и природних појава – најтипичнији су за ову литературу,
нарочито ако је намењена најмлађима. У књиж. за децу то је нормално, то условљава мали
читалац, који оживљава све око себе и може да разуме само оно што личи на њега и његово
поимање света. Дете воли да се упоређује са свим оним у чему налази макар мало сличности са
собом, а животињски младунци га на такав детињи однос највише асоцирају. Понекад су
животиње толико персонифициране да само по ознаци и неким битним појединостима
подсећају на оно што јесу, док им је све друго људско. Слично је и са ликовима ствари и
природним појавама (М. Данојлић – Два сапуна).
Стил, језик, композицијске и версификацијске карактеристике књижевности за децу.
Реченице – јасне, језгровите, кратке (предшколски узраст); сложене – једноставне реченице са

јасно истакнутим субјектом и предикатом; убацивање реченица у ону основну је могуће ради
појачавања дечје пажње или подстицања на смех (нпр: ''Јесте л' чули, кумо, / - верујте, без шале
- / отвара се школа / за пачиће мале.) Значење реченица – Разноврсне реченице чине стил
живљим и импресивнијим. То је у КЗД услов и захтев. Упитне – Ко си ти ? (Змај), Шта је отац ?
(Лукић), Да ли ми верујете ? (Радовић); Узвичне – Љутито мече ! (Б. Црнчевић); Погодбене – Кад
би ! (Змај); Узбудљиве, импресиване, разигране, маштовите. Дете воли лепршав стил, лак, који
може да узбуди, понесе и привуче. Правило – Боље је поновити снажне и импресивне изразе
него бескрвно и незанимљиво ређати све до ситница. Јер ако се детету допадне неки израз или
ефекат, он пожели да га доживи више пута. Речи – доступне и разумљиве из дечјег фонда речи.
Писац не мора да користи само оне речи које дете разуме, већ и оне које може да схвати у
контексту осталих речи. Теже речи за изговарање дете схвата на свој начин и изговара их онако
како их је разумело. На тај начин добијамо кованице. То се и писцима допало, па су и сами
почели да граде кованице. Дефектне речи – када су у питању тешко изговорљиви гласови ( Р )
на тај начин подржава дете у говору и чини му текст ближим (''здлаво мнују куца, / тлеба да се
руца). Али веома су ретке и нису пожељне за децу јер могу негативно да утичу на развој говора.
Дете може да схвати и као ругање што није у стању правилно да говори. Деминутиви – њима се
изражава танано осећање према нечем љупком и малом, посебно према детету и деловима
његовог тела. Данас су избачени, више се користе атрибути (''... и мале, сасвим мале касе ... '' –
Мамине ташне и татини џепови). Гласови – избегавати тешко изговорљиве гласове, посебно у
скупу речи.
Естетска вредност.
У књижевној теорији естетички приступ подразумева тумачење дела са становишта лепоте,

поетике и естетике. Тешкоћа оваквог приступа је у томе што је у теорији и критици појам лепог
неодређен. Лепота је истина које нема, њој се може једино тежити. Лепота књижевног дела за
децу налази узор у сагласности поетског и поучног израза. Савремена дечја литература стреми
високом домету игре духа, бољем и вишем познавању дечијег света, оживљавању и
подстицању његовог духа, лепоти као снажном естетском извору пријатних осећања. Нова
књиж. техника, нарушавање фабуле, табу-теме, па и сликање ружног које изазива естетски
осећај, све то издваја од класичне лектире за младеж, али и од лектире за одрасле. Модерна
српска критичка мисао усмерена је ка естетским вредностима, супротставља књиж. за децу
застарелој, старински обликованој писаној речи. Из естетског приступа, као супротност
позитивистичком принципу, произићи ће критеријуми или принципи ИГРЕ, ХУМОРА, МАШТЕ и
ФАНТАСТИКЕ, и тзв. хедонистички принцип.
Сазнајна вредност.
За естетику и теорију књиж. најстарији је проблем сазнајно-оцењивачка вредност дела.

Разноврсност тумачења резултат је објективно-субјективно карактера феномена вредновања.
Мора се поћи од хипотезе да дечија литература подразумева систем вредности који одговара
њеној нарави, тј. да се њено књиж. вредновање издваја првенствено по томе што обухвата
особеност дела и малог читаоца-слушаоца, што узима у обзир процес његове рецепције,
вредносно осећање у смислу пријатности, допадања, уживања, тј. разумевања дела. Дело се не
може само за себе оцењивати, већ у оквиру књиж. прошлости, садашњости и будућности. Дело
има онолико вредности колико и аспеката са којих се може сагледати; зато јесте његова
вредност субјективна и релативна у односу на сваког читаоца. Принципијелно сваки суд може
бити тачан и нетачан; погрешан је сваки уколико је произвољан и слеп, а објективан ако је чин
интелектуалне природе.
Васпитна вредност.
Васпитна улога књиж. за децу треба да буде у пуној сагласности са поетским изразом дечјег
писца, односно не треба да буде реализација смишљеног педагошког циља. треба постојати
средина између две крајности. Лош је онај писац који се труди да само васпитава дете, а исто
тако је лош и онај који хоће то да избегне. дете читалац, одбацује обе крајности, не подноси
провидна наравоученија а исто тако ни лепореко празнословље. Дете прихвата оне писце који
знају на поетски начин да му кажу управо оно што њега интересује и што може да му одговори
на многобројна свакодневна питања која у њему искрсавају на путу кроз живот. Међу
мноштвом писаца који пишу за децу, врло је мало оних правих који су стварно дечији писци,
који умеју да поучавају и васпитавају младе читаоце поезијом. У српској књ. за децу посебно
издвајамо Змаја, Радовића, Ршумовића, који су на прави начин знали поезијом да васпитавају
дете. Радовићеве песме за децу су често збуњивале поклонике јасног педагогизма, чак их
згражавале својом ''бесмисленошћу'' и тежњом да се читав живот окрене ''наопачке''. Многи
нису ни слутили колико у тој поезији има васпитне усмерености. Нпр. песма Да ли ми верујете:
У њој је реалност окренута наопачке – јунак песме се неодољиво умива, без престанка ( у
стварности је општа појава да дете занемарује умивање ), мајка у песми виче да је већ доста тог
непрестаног умивања ( што је у стварности обрнуто ), лекар констатује да је вода крива што се
дечак разболео и забрањује му да се умива. Свему је дат супротан смисао, па ће чак и оно мање
промућурно дете схватити да је песма само игра, шеретлук и мала иронија на рачун његовог
немарног односа према умивању и личној хигијени. Песма ће постићи васпитни ефекат не
путем буквалне сугестије и провидног наравоученија, већ игром у којој дете активно учествује
враћајући у нормалан положај оно што је песник у шали изокренуо. Опет се игра претвара у
збиљу, а поетско и етичко осећање чине јединство. Љ. Ршумовић је један од песника за децу
који је најспретније објединио у песми игралаштво и хуману људску поруку детету, што
нарочито долази до узражаја у његовој збирци песама Ма шта ми рече. Све у тој поезији
пожима здравље, све је у њој кристално јасно и питко, пуно животне радости, оптимизма и
људске реалности. Таква је песма Одакле су делије, која ће се, без сумње, свидети сваком
детету. Прихватајући њену игру она ће прихватити и њену јасну васпитну поруку пуну телесног и
душевног здравља, јер које дете не воли да буде здраво, снажно и паметно. Дечији песник,
дакле, васпитава дете својеврсном поезијом, у којој се видно испољава његова изузетна,
животно-оптимистичка и хумано усмерена личност.
Васпитна вредност ( моралистички приступ ) – Моралистички приступ, по којем уметност на
људе врши пресудни морални уплив, потиче из антике, од Платона, а у критици овог вида из
просветитељства. Змајева дечја поезија представља ''праву моралну хигијену''. Сходно томе,
народна књиж. се објашњава као поучна лектира којом се просвећује и подиже народ. Нпр.
бајка – као усменокњижевни облик је васпитно средство и незамењива школа моралности, није
потчињена животу, друштвеном напретку, па је с тога ближа деци. Универзалношћу својих тема
и идеја учи дете да и слаби и немоћни снагом ума могу да савладају све препреке и да правда
мора да победи. Дечја књиж. долази да допуни утицај породице, религиозног и патриотског
образовања, школе, васпитања уопште. Литература за децу врши изграђивање свести која је
човеку најдрагоценији савезник. Идејни квалитети књиж. за децу остају незаобилазни услов
моралности. Пример: Робинзон Крусо – родитељи могу да је искористе у васпитавању радних
навика код деце, указујући на храброст и сналажљивост Робинзона, који је својом огромном
вољом побеђивао природу.
Дечја интелектуална и естетска свест.
Песничко дело код малог читаоца изазива радост, задовољство, пријатно осећање, буди и
заокупља његов дух, одвлачи од играчке и игре и везује за себе.читање је за децу
конзумирајућа активност, забава и разбибрига. Детету су блиски стихови игре и ритма, не тражи
значење речи, њима се задовољава и наслађује. Деца воле брзалице, бројалице, загонетке,
лагарије, говорне игре хуморног и нонсенсног типа због њиховог ритма сазвучја и игре.
Књижевност за децу, у начелу, не тражи мисаони напор, запињање и напрезање при читању.
Дете благу, меку и неупадљиву реч прихвата више емотивно и некритички, без рефлексија и
посредовања интелекта..
Дете као чинилац естетске комуникације (веровање у истинитост приче; прилагођавање,

поистовећивање или супротстављање моделима измишљених јунака). Мали читалац као
васпитаник лектире.
Дете читалац прима само оно дело чија се садржина поклапа са његовим узрасним осећањем и
виђењем света, које му пружа могућност да се идентификује са уметничком садржином,
описаним простором, ликовима и њиховим психичким стањем. Дете уметнички садржај
књижевног дела доживљава као тренутак могуће стварности у којој и оно само учествује. Дете
је активан чинилац, тежи да одмах реализује садржину књиж дела макар и игралачки. Дете
прихвата оног писца који уме на поетски начин да му каже управо оно што га интересује и што
може да му одговори на свакодневна, многобројна питања која у њему искрсавају на путу кроз
живот.
Дете и одрасли читалац.
Дете-читалац прима само оно књижевно дело чија се садржина поклапа са његовим узрасним
осећањем и виђењем света, које му пружа могућност да се идентификује са уметничком
садржином, описаним простором, ликовима и њиховим психичким стањем. Дете уметнички
садржај књиж. дела доживљава као тренутак могуће стварности у којој и оно само учествује.
дете је активан читалац, тежи одмах да реализује садржину књиж. дела макар и игралачки.
Полазећи од природе детета као читаоца и његовог интересовања за књиж. садржаје и облике
ми детињство делимо на три узрасна периода: 1) траје од 2. до 7. год. Овај период карактерише
велика потреба детета за кретањем. Оно тада упознаје свет, машта му је бујна и покретљива.
Привлаче га снажни, упечатљиви, сликовити описи, фантастични догађаји на граници реалног и
иреалног света, динамична радња. Зато воли сликовнице, бајке фантастичне садржине, приче о
животињама, о стварима са што више персонификације, необичних епитета, нонсенсних речи.
Кратке, духовите и ведре песмице брзог ритма, са звучним и игралачким римама и чудесним
хиперболама веома су омиљене код деце овог узраста. 2) траје од 7. до 12. год. дете је
искусније и познаје оно што се налази у његовој околини. Реалније се односи према стварности,
излази из породице у свет и жели да га упозна. Занимају га друга деца, његови другови у игри,
стиче и одређене појмове о времену, сазнаје о догађајима који су се догодили пре него што се
оно родило. Интересују га књижевна дела о деци, њихове особине и поступци, књиге у којима
се описују далеки крајеви, историјске и легендарне личности, историјски и ратни догађаји,
пустоловине изузетних људи. Дуже приповетке и краћи романи су врло погодни за овај узраст,
јер је дете већ у стању да међусобно повеже читав низ догађаја и ликова. 3) траје од 12.г. па до
напуштања детињства. Развија се сазнање о својој личности у друштву и о полној особености.

То је најделикатнији период детињства, у коме већ дете почиње да тражи своје место међу
људима, испитује себе и друге. Интересују га међуљудски односи, особине човека, авантуре,
путовања, упознавање далеких крајева, дела са љубавном тематиком, душевним немирима и
дилемама. Тражи у књиж. делу конфликтне ситуације, па су му врло блиски романи пуни
драматике, полемике, историјски, авантуристички, љубавни и детективски. Привлачи их
родољубива тематика, нарочито борбена – која изражава понос и бунт. ДИДАКТИЧНОСТ
народне поезије – Дидактичност народне поезије за децу је у најтешњој вези са њеном
животном практичношћу и улогом. Тиме је ова поезија, с једне стране, привлачила пажњу
педагога, а на другој страни, она је одбила многе књижевне естетичаре (критичаре), који су је
игнорисали не сматрајући је правом поезијом, већ стихованом народном педагогијом. Мада је
ова поезија имала претежно педагошку основу и мотивацију, она је по својој форми и језичком
изразу ипак више везана за поетику. Наиме, подстакнут неком педагошком потребом према
детету, народни песник то своје осећање преводи на језик поетике и тако утиче на дечију свест
преко емоција, односно, поетским доживљајем. Нпр. ако се дете теже успављује, ако је
несташно или расплакано, онда му мајка пева успаванку сл. стиха: Лула мајка тврдоглавог
Марка ... Дете ће ове речи доживети као нешто лепо и занимљиво, а тек негде у њиховој
позадини осетиће и благ мајчин прекор што не спава. Нешто слично имамо и у познатој
успаванци, у којој мајка, уморна од љуљања, пева прекорно своме детету: Спавај, спавај, сан те
преварио, / прије тебе него твоју мајку ... Ово су ретки примери у којима се педагошка
мотивација песме видније испољава, али и они су изражени поетски лепо. Исти је случај и са
загонеткама, ређалицама и брзалицама, у којима је дидактика јаче истакнута, али је дата у
таквој занимљивој и уметничкој форми да их деца увек радо прихватају, иако их ове творевине
присиљавају на мисаоне напоре са изразитом тежњом да у њима изазивају способност
мишљења, памћења и говора. У целокупнојнародној поезији за децу, народни песник је своју
педагошку мотивацију успео да изрази на поетски начин, користећи при томе не само познате
већ и оригиналне језичко-стилске изразе и уметничке књижевне форме. Он је песмом
васпитавао млади нараштај, осећајући да песма крије у себи божанску силу и моћ, води га у
царство лепоте, склада и узвишености, а самим тим га оплемењује и чини пријемчивим за све
остале људске врлине. Дидактичност народне поезије за деци испољава се у њеном животном
оптимизму, у њеној тежњи да подржи дечју разиграност, да га поетски надахне, упозна са
светом у којем живи и тиме га оспособи за живот.
Успаванке – су песме са кратком лирском фабулом. Певају се деци у жељи да заспу; чедне, тихе
и нежне, а ритам и мелодија су им у складу са клаћењем колевке, љуљашке или којег другог
средства у коме дете треба да заспе. Највише их певају мајке, али и остали укућани – баба,
сестре, тетка и сл. И у нашој, и у светској литератури има мноштво народних и уметничких
успаванки. Често се певају у шаљивом смислу као што чини Десанка Максимовић (Мајка сина у
ружи родила).
Шаљиве народне приповетке – Постанак: Некад су људи веровали у митове, имали су своје
богове ... Када почиње да се распада мит у који више не верујемо, настаје бајка. Живела је
једно време и тог тренутка кад су људи престали да верују у бајке, они стварају нови жанр –
шаљиву народну приповетку (ругање бајци). Најбољи пример за тај прелом је Међедовић – има
одлике и бајке и шаљиве приповетке. То је у ствари пародија бајке, у њему има митских и
бајковитих елемената којима се смејемо. Стилске одлике: кратка, динамична, постоји само
радња, нема дигресија ни описивања, ослања се на начине говора, пуно пажње посвећује
вербалним играријама. Експозиција је кратка, 1-2 реченице и одмах се прелази на радњу. Крај
је центар шаљиве народне приповетке, он је ударна тачка. Извор комике су најчешће ситуације
у које људи западају због своје глупости или оштроумности. То није једини извор смеха – други
извор су неспоразуми. Врсте шаљивих приповедака: подругачице (смислили су их грађани,
варошани да би исмевали сељаке); у другој се исмевају варошани; трећа врста говори о

крађама и подвалама; четврта говори о породичним односима; пета говори о представницима
власти. Ликови: Никад нису само просте шаљивчине које су ту само да би нас засмејавали. Они
су носиоци дубљег значења и њихови поступци имају прикривено значење. Јунаци имају
властито име. Ликови се јављају најчешће у пару, али може их бити и више. Постоји неколико
врста парова: сарадници (два сељака, два трговца); сродници (отац и син, свекрва и снаја);
супарници (Еро и кадија). Јунаци морају бити мање-више на истој равни, истих умних
способности, једнаких интелектуалних моћи. То је неопходно да би постојало ривалство и један
увек жели да буде паметнији од другог. Врсте народних образаца: 1) Најпростији наративни
образац темељи се на ГРЕШЦИ. Јунак најчешће начини неку грешку и ту грешку стално понавља
(''Пустио би ја њега али неће он мене''). 2) Други, мало сложенији наративни образац има у
центру ЗАМКУ. (''Еро и Турчин'') Јунак увек смисли веома добар мамац, противник загризе
мамац, ... (''Крепао котао''). 3) Трећи је облик о МУДРИМ СУДИЈАМА. За нијансу сложенији
облик јер се појављује треће лице. Типична приповетка је ''Праведна пресуда''. Треће лице је
мудро и увек пресуди у корист онога који је требао бити изигран. 4) Наративни образац бави се
распоном између ПРИРОДНИХ ПОТРЕБА и ДРУШТВЕНИХ НОРМИ. Ту припада приповетка
''Ђаволак'', ''Тамни вилајет''... 5) Наративни образац – суштина је у СПОРЕЊУ И ДОКАЗИВАЊУ
УМНЕ НАДМОЋНОСТИ. Јунаци су подједнаки, на истом умном нивоу. Онај који први започне –
губи. Овде постоји само усмено препуцавање. Таква је приповетка ''Шта је најгоре на свету''.
Лазаљке – су песме које се певају детету док пузи. То су песме храбрења и подстицања у време
припреме детета да прохода. По времену када се певају оне претходе ташуњалкама, али је тај
прелаз незнатан и брз, па ташуњалке неосетно преузимају покретачку улогу лазаљки.
Превасходно се заснивају на игри речима, а рефрен им је: Лази, лази !Ташуњалке – су песме
сличне успаванкама, само што успаванка инсистира на дечјем сну, док се код ташуњалки жели
да деца очврсну, стану на ноге и проходају. Оне су подстицајног карактера.Цупаљке – су врло
кратке песме које се певају детету када се држи на рукама или на крилу, или упоредо, па се
ритмичким драшкањем и симулисањем изазива на покрет, поскакивање и цупкање. Обично су
шаљиво интониране, а садржај им често нема никакве везе са радњом која се врши са дететом.
Карактеристичан им је рефрен: Оп, цуп ! Ругалице – су песмице у којима се исказује подсмех са
благом ироничном бојом. Намењене су деци и срачунате на то да ''жигошу'' извесна дечја
претеривања, настраности и мане. На индиректан начин подразумевају једну врсту пошалице
којом се деца провоцирају те се након тога више љуте, ако су злочеста или прихвате поругу као
незлобиву игру и шалу. Ругалица у ствари детету постаје друг који ''ругајући се'' учествује у
једној врсти игре са дететом имитирајући његове речи, покрете, понашање. Отуд је у њима
пошалични карактер доброћудни коректив у коме нема ни стварне злобе ни праве
заједљивости. Бројалице – су стиховано набрајање и ређање извесних, често нејасних,
нонсенсних речи, које су звуковно сложене по мелодијској линији ритмички чврстог реда са
карактеристикама брзог темпа. И оне се користе као игра са децом, као дечја међусобна игра.
Њени највећи квалитети су звучна слика и музикалност.Брзалице – су игре речима и звуковима,
асоцијацијама у којима гласно понављање има улогу развијања меморирања, односно користе
се за то да се све набрајајуће речи изговоре без грешке. У брзом изговору и понављању
најмање од три пута ова звуковна сличност доводи до честих грешака. У настојању да их науче
без грешке деца се у ствари играју, а играјући се изоштравају моћ запажања.
Лирско-епске врсте -баладе.
Лирско епске песме емотивношћу, нарацијом и садржином спадају у ред најбољих усмених
умотворина. У баладама срећемо јунаке, славне мегдане, човеков трагичан удес и потресну
људску драму. Језик је живописан, једноставан и лак по форми.
Пепељуга – Сам почетак код Пероа је веома штур, слаб, кратак. Код Грима је почетак
поетизиран, лирски, емотиван (опраштање од мајке на самрти). Свугде Пепељуга ради тешке
послове, трпи злобу маћехе и сестара. Отац се појављује само код браће Грим, док се код нас и
код Пероа не појављује. Код Грима пепељуга плаче и моли да иде на бал, а код Пероа је она
оличење доброте и он искрено уређује сестре и чак неће да иде на бал; она је самосвесна,
савршена, оличење моралног савршенства. Код браће Грим је то оличење много реалније. Код
Пероа Пепељуги помаже вила (њена кума) али под условом да буде добра. Код Пероа постоји и
забрана (условљавање) да ће чаролија трајати до поноћи. Перо пуно времена посвећује
времена Пепељугином изгледу. Код Грима тога нема – нема дивљења, ни описа. Отац је код
Грима веома агресиван и насилан (секиром разбија голубарник). Код Пероове Пепељуге нема
зависти, али има лукавости (пресвуче се, седи код огњишта, прави се блесава, срећна је због
њиховог провода, али је лукава и пита за ''себе''). Код Пероа Пепељуга разговара са сестрама о
болу, а код Грима тога нема. Код Пероа и код нас нема одсецања прстију и пете, нема насиља
као код Грима. Код Пероа Пепељуга сама предлаже да проба ципелу, а код Грима је откривају.
Код Пероа Пепељуга се мири са сестрама и нема њиховог кажњавања, а код браће Грим
сестрама голубице ваде очи. Пепељуга – српска народна бајка – Настала је у време паганске
религије. Ова бајка је хтонична (свет мртвих = хтонични свет). Она негује, чува, памти давни култ
мртвима и култ предака. По Виду Латковићу ово је бајка о породичним односима. Она поштује
уобичајену композициону шему за бајке, а то је трочлана композиција (1. увод – догађа се у
стварном свету; 2. померање у свет чудесног – виле, аждаје, крилати коњи ... ; 3. завршетак -
повратак у реалност ). Срби су својевремено веровали да душа не може да нестане. После
смрти душа се насељава у нешто друго (биљку, животињу, ...). Ти објекти у које се душа сели су
СЕНОВИТИ ОБЈЕКТИ (остатак старог паганског веровања). Све се одвија у знаку броја 3, јер је
композиција бајке трочлана (девојка добија 3 задатка). Доказ да је бајка настала пре ИX века је
и када крава каже девојци да не једе њено месо већ да кости закопава иза куће. Овај обичај се
назива сахрањивање под прагом. Покојници се сахрањују око куће и што ближе кући; веровало
се да душе остају ту. На тај начин постоји већа сигурност и заштита. ''Ђевојци овој име беше
Мара'' – је доказ да је тај део накнадно убачен, јер ни једна бајка не трпи имановање, ликови
немају лична имена. Постоје само одреднице (баба, слуга, девојка ...). ''Ђевојка на гробу нађе
два бела голуба'' – та два голуба су душа краве која је прешла у голубове. Птице су један од
најчешћих сеновитих облика – душе мртвих се најчешће селе у птице. Црква је такође појам
који је убачен. Пепељуга три пута иде у цркву. Ту се јавља градација (облачење: 1.хаљина од
свиле, 2.... од сребра, 3. ...од сухог злата). Пепељуга заводи принца врло активно, а када треба
да трпи последице, она бежи – онда је пасивна. Њена пасивност показује се нарочито у сцени
када принц долази кући и када се она сакрије под корито. Певац – је душа претка као помагач.
Квалитет наше верзије ове бајке је у томе што нема крви, нема насиља – одсецања пете;
квалитет се огледа у сцени када краљевић проба ципелу на маћехиној кћери, а затим пита има
ли још девојака у кући. Нема кажњавања маћехе – такође је квалитет наше бајке. То није
омашка у бајци, јер оно што је маћеха учинила девојци није вредно кажњавања. То су били
свакодневни послови жене. Њена кривица је једино у томе што је она доведена са стране и што
је она повредила одређена правила једног етноса (породице, племена). Пепељуга се на крају
бајке удаје за краљевића и она на тај начин успоставља равнотежу, обичајна правила, и
исправља грешку свог оца (што је оженио странкињу). Пепељуга крши забране намерно и
свесно – она је сам крива за своју судбину у бајци. Све друге варијанте истичу Пепељугину
невиност. ВЕСТАЛКЕ – у римској митологији су жене које су чувале огњишта, а то је била највећа
могућа част која се жени могла дати. Весталка није могла бити било која. Она је чувала живот
(ватру). Тај положај је био свети и култни. Пепељугин положај није положај глупе и јадне
слушкиње. Овде је она траг поштовања женама које су чувале огњиште. Овај положај ће
обезвредити хришћанство. Народна приповетка – Међедовић – Жанровски Међедовић је
гранична врста (личи и на мит, и на бајку, и на шаљиву приповетку). Увод има везе са митовима
и са бајкама. Из митологије је преузета чињеница да је могућ брак између људског бића и
надприродног бића. То је старо паганско веровање. Сматра се да се из таквог брака рађају
потомци надприродне снаге. Друга ствар је мотив: херој-сироче, који је присутан и у хеленској
митологији. Међедовић је порастао, хоће да иде у свет, ..., чупа букву, ... вуче је, ... па не
може, ... ипак успева – то је пародија мита. У питању је процес иницијације, што ради
Међедовић да би се укључио у свет одраслих и кренуо у свет. Следи сцена када Међедовић
долази до стотина ратара, опклади се да ће појести сав ручак и добија опкладу. Његов апетит се
везује за митске хероје као што је Хераклит код Грка. Међедовић је у ствари пародиран митски
херој. Постоји и поређење са Краљевићем Марком, а то је део када ковач кује посебно оружје
за Међедовића. Како бајка одмиче, Међедовић је све више и више деградиран. До краја се
изгубио и нема га. У тренутку када се прекрстио, Међедовић је дошао на људске размере и једе
као сваки нормалан човек. Ту се прича окреће на другу страну, Међедовић је све ближи
обичном човеку. Деградација иде даље када се појави Брко од кога Међедовић бежи. Брко је
бајковити елемент, пародија змајева из усмених бајки. Начин на који се појављује подсећа на
змајеве – све се тресе, хучи и тешко је то издржати (змајева епифонија). Сцена када Брко легне
девојци главом на крило је типична сцена из усмене бајке која је овде пародирана. Потера када
Брко гони Међедовића има изузетну драматичност. Све иде брзо, све се брзо смењује. Од тог
тренутка приповетка се захуктава да би се на крају десио комичан прасак: ''И на част му била
лаж ! ''. Ова реченица је присутна у виду финалне форме приповедака и бајки, а и овде.
Приповедач се укључује. Такав начин завршавања је изузетни значајан.
Басне ("Вук и јагње"," Лав и миш"," Цврчак и мрав"," Бик и зец")
Не зна се поуздано када је и где настала басна, али неки подаци упућују на закључак да би јој
постојбина могла бити Индија и Медитеран. Ова књижевна врста је у Европу стигла преко
Езопа. Басна је алегорична прича у којој су главни актери животиње, ређе биљке или ствари, а
понекад у заједници са њима и људи; басна је, у усменој или писаној форми кратка, често
духовита прича у прози или стиховима. Најчешће су сатиричног карактера, а порекло имају
порекло из усмене књижевности. Животиње и биљке имају особине људи ( говоре, мисле,
осећају и преживљавају све као разумна бића ). С тога су носиоци људских духовних и моралних
карактеристика и оличење различитих типова људских карактера. Тако, дакле, басна преко
животиња приказује људе и њихове особине. Постоје уметничке и народне басне. Међу њима
нема суштинске разлике, сем у структури и естетском смислу. Свака басна има основну мисао
или поуку ( код Доситеја наравоученије ). У композицији се истичу два дела: фабула – некакав
догађај у којем су главна лица животиње, и морал – поука која произилази из басне.CVRCAK I
MRAV:Cvcao cvrcak jednog celog celcatog leta, tamburao tamburu, svirao svirku, pevao pesmu, - i-
haj! Sunce je sijalo, bilo je toplo i prijatno, cveca i bilja svud unaokolo koliko hoces . Lako je cvrcku bilo
njihovog soka da se najede izmedju dva tamburanja, pa sit da nastavi svirku. Ni na sta drugo
lakoumnik nije mislio, nista nije radio, bas mu je lepo bilo. Bilo mu je lepo, ali u toj lepoti proslo mu je
leto. Poceli su da zavijaju vetrovi, zaledenilo je, jata vrana kruzila su na ogolelim njivama i poljima.
Zamukla je vesela tambura, zamotao je cvrcko vrat salom da ne nazebe, ali hrane- hrane nije imao! Nit
je koga njegova svirka vise zanimala, nit je gde sta imao da nadje za jelo. Otisao je pokunjeno do
gospa- Mravke, za koju se znalo da uvek preko leta prikupi dovoljno zrnevlja i drugog jestiva, pa u
zimskim danima nikada ne ostaje bez hrane. Pomagaj, Mravka! - rekao je. - Daj nesto za jelo, posteno
cu ti vratiti kad opet sunce zablista. A sta si letos radio dok je blistalo? - upita Mravka. Tamburao sam,
pevao, svirao! - odgovori cvrcak. E, kad si letos svirao, sad bogme igraj!- odreza Mravka.
Posle se ipak sazalila na cvrcka, pomogla mu, a on je obecao da ce ubuduce i nesto raditi, ne samo
sviruckati. Tada je kazala: Cvrci, ti, cvrco, - lepo i jasno - tamburaj, sviraj, bavi se time,al pamti,
brate, - kratko i jasno-da osim leta, ima i zime!
Цврчак – несташан, певач, безбрижан, занесењак, слободан од свакодневних брига, ужива у
ономе што му природа даје без рада Мрав: озбиљан, радан, вредан, увек на послу, живи од
свог радаКомпозиција: Увод: представљена лица и проблемСукоб: цврчак тражи хране од
мрава, а овај га пита шта је радио цело лето ( певао )
Расплет: цврчак не добија хранеСтих: жив, кратак, једноставан језикМорал: није изречен;
пословица: „Ко ради не боји се глади“
Легенде ("Свети Сава и ђаци“)
Легенда је сродна миту, а свој најчистији израз налази у опису живота неког човека чији
животни став и понашање чине образац једног типа понашања, односно једног става према
животу и свету. Тако су легенде у најужем смислу описи живота хришћанских светаца. Међутим,
о легендама се говори и када се мисли на опис појединаца који служе као узор и образац за
становити начин живота.Легенде су израз живе маште малог и пред законима неба и земље
збуњеног човека. У нашој усменој предаји постоје приче о личностима и догађајима необичних
и натприродних особина. Најпознатије су о јунацима и свецима.Посебно су интересантне
легенде о Светом Сави првом српском просветитељу. По предању Сава је просветитељ и
чудотворац, добротвор и светац који помаже сиротињи. Сава има улогу васпитног мисионара
који учи народ како се оре, тка, кује гвожђе, сири сир... Легенде се примају као веродостојне
приче, иако им је садржина фантастична.Sveti Sava i đaci:Sveti Sava bio je i učitelj. Jednom
njegovom đaku, jedan put, nestane zastrug meda. Da bi pronašao kradljivca Sveti Sava uzvikne glasno
svojim đacima: "Ko je ukrao med pašće mu danas pčela na kapu". Kad su đaci posle izašli na ručak,
onaj što je ukrao ;bio med neprestano je pazio da mu pčela ne padne na kapu, i tako je u krađi
uhvaćen.
Поезија
Данас се све више устаљује подела поезије на традиционалну и модерну, иако то баш и није
лако временски одредити. Традиционално и савремено исправније је посматрати као две
поетске оријентације које су у извесној мери постојале скоро од самих почетака поезије за децу,
а постоје и данас. Традиционална дечја књиж. више је израз патријархалног света и његових
начела реда и озбиљности света који је далеко мање био спреман да прихвати детињи дух.
Савремена дечја књиж. је одраз једног друкчијег света у ком су основна начела битно
модификована, а посебно је промењен став према детињству. У основи различитих трендова
стоје различити циљеви – педагошко-моралистички и едукативни. Та два циља стварају
различите моделе, који се често и мешају. Могло би се рећи да је Змај, који је утемељивач
традиционалног модела, истовремено правио путеве модерном тренду. Традиционална књиж.
у деци пре свега види ''будуће људе'', посматрајући дете као недовршено биће. Модернисти,
напротив, у деци виде децу, а у детињству аутономан и вредносно супериоран свет.
Модернистички покрет у нашој књиж. везан је за надреалисте (Вучо). Код ''нове школе'' свет
детињства се посматра из дечје перспективе. Једна од дечјих особина које служе као изазов
поетском стваралаштву модерне поезије јесте слободна фантазија. Друга битна особина је
потреба за вечном игром којој старија дечја поезија није придавала довољно пажње. Модерна
поезија је направила напор да схвати не само значај, него и значење игре. Трећа битна особина
модерне поезије је потреба за хумором. Савремена дечја поезија скоро да се не може
замислити без те категорије. Савремена дечја књиж. је донела новине и на тематско-мотивском
плану. Стандардне дечје теме остају, али неке нове по први пут улазе у нашу поезију. То се, пре
свега, односи на промене које су захватиле друштвени живот; долазак индустријске ере, све
оно што је модификовало живот детета у добром или рђавом смислу. Новине се јављају и у
домену стиха, односно метричке и ритмичке организације песме. Нема више строге
римованости и обавезних катрена постзмајевске поезије, смењују се стиховима различите
дужине и слободније компонованим строфама. Модерна дечја поезија је покушала да буде
више лирска, ослободила је риму, направила је флексибилнијом.
Лирске врсте за децу
Успаванке – су песме са кратком лирском фабулом. Певају се деци у жељи да заспу; чедне, тихе
и нежне, а ритам и мелодија су им у складу са клаћењем колевке, љуљашке или којег другог
средства у коме дете треба да заспе. Највише их певају мајке, али и остали укућани – баба,
сестре, тетка и сл. И у нашој, и у светској литератури има мноштво народних и уметничких
успаванки. Често се певају у шаљивом смислу као што чини Десанка Максимовић (Мајка сина у
ружи родила). Лазаљке – су песме које се певају детету док пузи. То су песме храбрења и
подстицања у време припреме детета да прохода. По времену када се певају оне претходе
ташуњалкама, али је тај прелаз незнатан и брз, па ташуњалке неосетно преузимају покретачку
улогу лазаљки. Превасходно се заснивају на игри речима, а рефрен им је: Лази, лази !
Ташуњалке – су песме сличне успаванкама, само што успаванка инсистира на дечјем сну, док се
код ташуњалки жели да деца очврсну, стану на ноге и проходају. Оне су подстицајног
карактера.Цупаљке – су врло кратке песме које се певају детету када се држи на рукама или на
крилу, или упоредо, па се ритмичким драшкањем и симулисањем изазива на покрет,
поскакивање и цупкање. Обично су шаљиво интониране, а садржај им често нема никакве везе
са радњом која се врши са дететом. Карактеристичан им је рефрен: Оп, цуп ! Ругалице – су
песмице у којима се исказује подсмех са благом ироничном бојом. Намењене су деци и
срачунате на то да ''жигошу'' извесна дечја претеривања, настраности и мане. На индиректан
начин подразумевају једну врсту пошалице којом се деца провоцирају те се након тога више
љуте, ако су злочеста или прихвате поругу као незлобиву игру и шалу. Ругалица у ствари детету
постаје друг који ''ругајући се'' учествује у једној врсти игре са дететом имитирајући његове
речи, покрете, понашање. Отуд је у њима пошалични карактер доброћудни коректив у коме
нема ни стварне злобе ни праве заједљивости. Бројалице – су стиховано набрајање и ређање
извесних, често нејасних, нонсенсних речи, које су звуковно сложене по мелодијској линији
ритмички чврстог реда са карактеристикама брзог темпа. И оне се користе као игра са децом,
као дечја међусобна игра. Њени највећи квалитети су звучна слика и музикалност.Брзалице – су
игре речима и звуковима, асоцијацијама у којима гласно понављање има улогу развијања
меморирања, односно користе се за то да се све набрајајуће речи изговоре без грешке. У брзом
изговору и понављању најмање од три пута ова звуковна сличност доводи до честих грешака. У
настојању да их науче без грешке деца се у ствари играју, а играјући се изоштравају моћ
запажања.
Јован Јовановић Змај (избор)
Када се говори о српској књижевности за децу, сигурно да нам је једна од првих асоцијација
име Ј. Ј. Змаја. Он је стекао глас једног од најбољих и најплоднијих уметника који пишу за децу.
Ј. Ј. Змај припада роду великих песника друге половине XИX века. Рођен је 1833.г. у Новом Саду.
Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Халашу и Пожуну. Правне науке је
студирао у Прагу и Пешти, где је завршио и медицину. Почео је да пише веома рано, још као
ђак и студент, и постао је прави песнички геније. Раскинуо је са старом поетиком,
неоригиналношћу, сентименталношћу и форсираном сладуњавошћу. Налазио је нове мотиве и
нове теме чиме је исписао најлепше странице дечје књижевности. На почетку свог књижевног
рада био је сарадник ''Школског листа'' и ''Радована''. Уређивао је сатиричне и дечије часописе
и листове: Комарац, Јавор, Змај (по коме добија надимак), Жижа, Стармали и др. Најдуже је
уређивао Невен, најважнији дечји лист српске књижевности. Змајев живот је обележила
породична трагедија – губитак породице. Ипак, велика туга и бол нису бацили сивило на његово
песничко стварање. Није се предао тузи, песмом се бранио од меланхолије. Змај је објавио сл.
дела: Чика Јова српској деци, Предневенче, Међневенче I, II и III и Чика Јова српској омладини.
Са својих хиљаду и више песама допринео је учвршћењу дечје књижевности као посебне
литерарне уметности. О Змају су писали сви значајнији српски књижевни проучаваоци. Осим
негативног суда песника Лазе Костића и естетичара Богдана Поповића, Змај добија високу
оцену од критичара и стваралаца свих генерација. Издваја се суд Јована Скерлића, по коме је
Змај испевао ''најбоље дечје песме у српској књижевности ...''. Иво Андрић додаје да смо из
Певаније први пут сазнали за магију риме и римовања. И савремени критичари и ствараоци
скренули су пажњу на лиризам, стилску једноставност и естетску вредност његовог песништва.
Као многи велики европски песници, Змај пева по угледу на народну поезију. Певанија је још
за песникова живота имала прођу као народна књига. Обистинило се предвиђање Љубомира
Недића да ће се многе Змајеве песме певати као народне. Змај је био свестран уметник.
Састављао је хумористичну поезију, поеме, баладе, пародије, приче, бајке, басне, анегдоте,
драму ... У средишту Змајевог песничког опуса стји дете и детињство. Он се идентификовао са
дететом и прилазио му као себи блиском и равном. Сликао је и ведре и тужне, и позитивне и
негативне јунаке. Неваљалце, лењивце, осионе, размажене и запуштене. Деци су занимљиви и
антијунаци као што су Лени Гаша, Лени Рава, материна маза, Рашко непослушко и други слични
ликови. Змај је опевао детињство у свим његовим стадијумима. Обједињујући машту, игру, смех
и нонсенс, обраћао се сасвим малој деци. Он је аутор свима познате песме о игри мајке с
дететом ''Таши, таши, танана''. Једна од првих песама која се чита по савлађивању азбуке јесте
''Мали коњаник''. Песма говори о дечјој игри, о безграничним могућностима маште која чини
да дете седећи на столици постане јахач и да ствара оно што му недостаје. То је песма о жељи
за игром и бекством од једноличности. Игра је примарни поетски елемент. Њоме се исказује
љупкост дечје фантазије и занос несташлука. Када се говори о Змају, свакако се морају
поменути и песме ''Циганин хвали свога коња'' и ''Свет''. Прва је песма монолога набијеног
драмским елементима и живе радње. Цига је весељак и шаљивџија, који у ствари не продаје
свога коња, већ се богатим духом брани од своје сиротиње. Хумор је ведар, безазлен, лак и
благонаклон. У другој песми је полетним стиховима исказана лепота света и природе која
човека окружује. Змај је, као слободољубиви песник, стварао и родољубиве песме. Међу њима
се истичу ''Три хајдука'', ''Светли гробови'', ''Ја бих био'' и друге које су одиграле велику
патриотску улогу у нашем народу. Писао је верске и религиозне песме у духу хришћанског
схватања света и живота. Узрок томе лежи у друштвеним околностима и религији као
неодвојивом делу школског образовања, али и у песниковом животу и судбини која га је
разочарала и поразила. Змај је прози поклањао мање пажње. У позним годинама објављује
приче, бајке, басне и хумореске. Он је први донео поезију нонсенса – игру речима, као начина
изазивања смеха. Оно што Змаја такође истиче од својих претходника и савременика јесте то
што је његова поука занемарљива. Не звучи као наравоученије. Ипак, живећи у времену када се
дидактичност ценила као књижевни квалитет, Змај је био склон да поучи читању, послушности,
хигијени, да подстакне на рад и сл. Такве су песме ''Пачија школа'', Чистоћа је пола здравља'',
''Сади дрво'', ''Учимо се'' и др. Лаза Костић је међу првима указао на ''разумску'' жицу његових
стихова и дубокомислене речи. Међутим, и поред тога, Змај се издвојио од својих савременика
јаком индивидуалношћу. А они који су дошли после њега, сви су му дужници, јер је утицао на
све, од слабих и осредњих до најбољих. Велики квалитет су његов избор речи, метафора,
версификаторска лакоћа, ритам и мелодија. Он општи језиком детета. Писао је чистим језиком
свог рода, али је по потреби користио и књижевне архаизме, туђице, дијалектизме варошког и
сељачког типа. Змајево дело је утемељено на богатству идеја и осећања, машти и смислу
за игру, смеху, шалозбиљности, иронији, распеваности, али и поучности. Змај је поставио темељ
српске књижевнсти за децу и младе. Многе његове песме су безвремене и остају да живе у
свести како младих, тако и старијих. Ретки су они који не памте песме ''Жаба чита новине'',
''Свет'', ''Циганин хвали свога коња'', ''Пачија школа'' и многе друге. Змај је подигао српску
књижевност за децу на европску раван и стао је раме уз раме са великанима као што су Керол,
Колоди, Твен, Сен-Егзипери и други. Змајеви поетски јунаци се сврставају у три круга:
БЕЗАЗЛЕНА ДЕЦА – чине највећу групу; примају игру, песму, живот, све оно што виде, радујући
се непознатом и невиђеном; ДОБРА ДЕЦА – много мања група; паметна, послушна, незлобна,
весела, вредна и добри ђаци. Свесна су својих задатака, својих вредности; НЕВАЉАЛА ДЕЦА –
њихови поступци и изглед не одговарају устаљеним грађанским врлинама којима се одликује
''добро дете'', лепог изгледа и уљудног понашања. Ови ликови остављају најупешатљивији
утисак, најживљи су.
Ј.Ј. Змај – Мали коњаник ( Петровић ) – Маштовити стихови о ''малом коњанику'' читају се
одмах по савладавању азбуке. Крећући посредством маште, из свог свакодневног живота, на
далеке путе, играјући се на столици, дете се, у својој уобразиљи, уноси у улогу јахача и ствара
оно што му недостаје. Полетном маштом и илузијом, ритмом и мелодијом стиха, усаглашеним
са њихањем љуљке, имагинацијом и игром, сан је остварен. Живе и неживе ствари су
поистовећене, све је покренуто и коњаник-сањар само што не полети. Не одустајући од свог
пута, уз имитацију коњског каса и заноса игре, коњаник кори своје кљусе ( ''Раго једна, баш си
лена, / Зар те није срам? / Ако нећеш ти да скачеш, / Ја ћу цупкат сам. ). Ова песма је химна
страствене дечје жеље за бекством од једноличности.
Родољубива Змајева поезија (Петровић) – Стварајући у доба богате родољубиве традиције и
србовања, Змај се испољио као слободољубиви песник и национални радник у најбољем
смислу те речи. Песме Три хајдука, Светли гробови, Ја бих био – одиграле су највећу патриотску
улогу у нашем народу. Дед и унук, Гуслар и деца, потом Дижимо школе – по Скерлићу дају
највише стандарде љубави према својој земљи и борбене поезије уопште. Величајући
патриотска осећања и занос, песник не ретко подлегне бомбастој реторици. (Гајић) Његова
поезија носи национално, родољубиво обележје. Упућује децу да воле своју земљу, свој народ.
Национална прошлост, патње и страдање, слава и величина, догађаји и личности из епских
времена у његовој поезији за децу су васпитни елементи. Личности из националне прошлости
су Стеван Синђелић, Хајдук Вељко, Старина Новак. На гробу Хајдук Вељковом – најбоља песма
са родољубивом тематиком; основни квалитет јесте недореченост. Дечја игра на једном
светлом гробу прераста у нов квалитет; руковање се у њој испољило као дечје осећање поноса
што су се затекла крај таквог гроба и нека врста наивног, спонтаног завета. Руковање мртвог
јунака дечјем руковању изражава песникову идеју о чврстини слоге инспирисане хајдучком
етиком, народног витештва. Отуд су руковање и наслућивање ветра који наноси Вељков глас
остварили унутрашњи трептај дечје емоције на помало тајанствен начин. Дед и унук – гусле –
испољавање родољубивог осећања старца који пева о јунацима и епским догађајима из
националне прошлости – да укаже на значај епске песме коју су оне понеле, чувале и догласиле
песниковом времену.
Место Ј.Ј. Змаја у књиж. за децу – У српској књиж. име Ј.Ј. Змаја је појам песника за децу. Са
његовим делом литература намењена деци постаје естетска чињеница која досеже свој
унутрашњи дигнитет. Змај припада роду великих песника друге половине XИX века. У нашој
дечијој књиж. мало је примера чистијег, снажнијег и потпунијег песничког генија од њега.
Раскинувши са старом поетском климом, пригодношћу и неоригиналношћу, сентименталношћу
и форсираном сладуњавошћу; налазећи нове мотиве и нове теме, међу старим мотивима и
старим темама, Змај исписује најлепше и најпотпуније странице дечје књижевности. Змај је
средишњи песник, оријентир и геније који храни песнике. Снажном и богатом маштом
привукао је у своју орбиту све ствараоце. Јаком индивидуалношћу, издвојио се од стваралаца
свог времена. Сви су му дужници, од слабих и осредњих до бољих и најбољих: Тартаља, Д.
Максимовић, Ћопић, Д. Лукић. Нема српског поете који није обасјан његовим чудесним стихом.
Његово дело, утемељено на богатству идеја и осећања, стилској разуђености, неочекиваним
обртима, прожето смехом, шалозбиљношћу, језичким каламбуром, поучношћу – послужило је
као основа за конституисање наше дечје књижевности. Змајева поезија је стуб носач старије
дечје литературе; ''национална читанка'' XIX века. Песникова мелодија се више од једног века
преноси из епохе у епоху и учествује у формирању нових песника који га предају и завештају
другима. Змај је подигао српску дечју литературу на европску раван и стао међу звезде на небу
дечје књижевности, као што су Керол, Колоди, Твен, Сеннт-Егзипери и др.
Дидактичност у Змајевој књижевности – Ауторов дидактички аспект, прожет осетљивошћу
за лепо, без посебне је штете по уметничку вредност, мотив, форму и фактуру дела.
Превладавањем поетске интенције, песник васпитава за један бољи и веселији свет. Мишљу
подигнутом на ниво естетских чињеница којом подстиче имагинацију и наводи на игру, Змај је
понудио образац поезије и уметничке речи. Живећи, међутим, у времену када се дидактика,
преузета из европске традиције, ценила као пресудан књижевни квалитет и певало у складу са
потребама историјског тренутка и националистичке агитације – велики песник није могао а да
своју лиру не стави у службу народа. У лепој књиж. намењеној подмлатку, Змај већма усмерава
стих на поучни колосек. Песме – Учимо се, Сади дрво, Чистоћа је пола здравља, Пачија школа и
др. из тог реда, одају аутора који не преза од непесничких и букварских поука. Откривају
песникову склоност да разјасни, поучи читању, послушности, хигијени, да подстакне на рад и
родитељски изгрди.
Животиње у Змајевим песмама – Уочљиве су две врсте: 1) Песме у којима се суочавају деца и
животиње; 2) Песме у којима се говори само о животињама. Већина сусрета деце са
животињама у Змајевој поезији прерастају у пријатељевање и играње. Има у тој игри
раздраганости, шале и дурења, али и уобразиље којом се дете поистовећује са мачетом и
пилетом. Несташлуци деце и њихових саиграча опевани су у песмама: Маче, Мачка и њена три
мачета, Неће мачка да се играмо, Чудни су ти пилићи итд. Постоје и неспоразуми, било да се
деца плаше ћурака, гусака или паса, било да их узнемиравају и на њима испољавају
неваљалства: Ето шта смо дочекали, Јоја и гуска, Јунак Лука и др. Змајеве песме у којима је реч
само о животињама имају друкчији карактер. По својој структури, по развијеним ликовима и
основној поруци, то су басне у стиху. Неке су чак тако дате да је на крају извучено
наравоученије (Туђе перје). Неке песме ове групе постале су класика наше књижевности: Пачија
школа, Мачак иде мишу у сватове, Жабац и жаба.
Радост и хумор у Змајевој поезији – Посебан израз Змајевог односа према животу, према деци
као јунацима песама и према читаоцима је његов хумор. Ведрина и смех су основни тон његове
поезије. Хумор својим својствима умногоме одређује и разиграност, прекор и критику у
Змајевој поезији. Препознавање деце у поетској басни Пачја школа и шала о њиховој вредноћи
и учењу разведравају, стварају једно безбрижно расположење. Нешто друкчије делује песма
Како би. Смех у њој проистиче из контраста. У другим песмама са ''поучним'' завршецима црта
оштријег хумора је изразитија, тон подсмеха је дубљи и трајнији. То су и уметнички најуспелије
песме: Мали Јова, Гаша и др. Хиперболишући дечје мане и њихова дурења у песми Материна
маза песник је изрекао прекор и наругао се дечјим слабостима. Слично се подсмехнуо страху од
миша у песми Ника и бежању од гуске у песми Јоја и гуска. У стиховима Буха и муха хумор
извире из несклада снаге два инсекта, који муче човека и јуначе се. Песма Чемер-дека, Пелен-
бака има не само тон подсмеха, већ и нешто развијенију сатиричну ноту; исмевају се људска
себичност и сујеверје. Хумор посебне врсте избија из песме која није само поезија за децу –
Циганин хвали свога коња, чија је основна тема произашла из народне изреке ''Сваки цига свога
коња хвали''. Сви ступњеви Змајевог хумора имају својства превентиве и терапије којима
песник ствара атмосферу да се развије права људска личност. Песме су прожете веселошћу, по
чему се препознаје Змајева поезија за децу.
Гвидо Тартаља (избор) (1899-1984)
Гвидо Тартаља је један од најплоднијих и најпопуларнијих дечијих писаца међуратног и

послератног периода. Тартаља је објавио тридесетак књига: збиреке песама, Дечији пријатељи,
Весела зоологија, Дедин шешир и ветар, Гусарска дружина, Од облака до маслачка итд.
Панормаму тартаљевих стихова чине мотиви игриве садржине, ситуационе згоде и
свакидашње сновидовне слике које покрићу имагинацију и голицају дух. Певао је о детету и
детињству, природи. Песник лепоте мора и приморских пејзажа умео је да приближи природу
као књигу која се најбоље разуме и из које се „преписију“ најтананије песме. Циклус песама о
дивљем и домаћем животињском свету иде у ред највреднијих остварења: Весела зоологија. У
Зоологији, кроз духовите минијатуре и досетке, упознаје младе са особинама и ћудима
становника који су кренули из веселог зоопарка: зец, слон, лав, јелен, вук, паун, кенгур, сом,
гавран, свитац, бубамара...читаоца је са њима упознао и у по нечему поучио. У свађи смешних
гусака препознаје се људска сујета и склоност малограђанском понашању. Поема Гусарска
дружина, једно је од Тартаљиних најбољих и најуспешнијих остварења. У хумористично -
сатиричном , пародично – саркастично, интонираној поезији, исмевају се гусари и кроз њихове
слабости, кукавичлук, страх, подваљивање и друге пороке, читаоцима се нуди шанса да
препознају своје настраности.Знатне литерарне вредности је збирка маштовитих ситуација
Дедин шешир и ветар. Почев од насловне песме, читаоца забављају комичне згоде чији је
актер деда, правцати враголан, велико и безазлено дете. Шешир је, такође, сам несташко.
Градитељ враголастих ликова, гусара, у годинама после рата, састављао је песме и приче о
школи, васпитању, изградњи ратом опустошене земље и другим друштвеним темама.
DEDIN ŠEŠIR U dućanu deda bira najlepši od svih šešira:po fazonu i po boji i da njemu lepo stoji. Taj ne
valja! Drugi… Treći…Deda traži šešir veći.Najzad nađe kakav želi. Taj je - bomba! - deda veli.Ali tek što
prekorači prag - udari vetar jači.
"Bomba" dedi s glave sleti a ded, zbunjen, viče, preti, pa se pita zabrinut:Hoće l tako svaki put?Vetar
dedi baš prkosi,
pa mu opet šešir nosi. Šešir nosi. Šta će? Gde će?Na trešnju ga vetar meće.Štap je kratak. Deda
stenje.Na trešnju se teško penje. Svet se skupi. Svako gleda.Kud se penje ovaj deda?Neko kaže: - Deda
hoće da okusi prvo voće.Izišo je rano deda
pa u nebo dugo gleda.Ide on u lov.Al se vetar opet šali,dedi s glave šešir svali.A šešir je nov.Skoči deda.
Lice grči.Za šeširom trči, trči.I još viče: - Stoj! Neće šešir da se preda pa umesto zeca deda lovi šešir
svoj.Vetar nikad miran nije.
Spazi dedu kako šeta.Za današnje vragolije dedin šešir biće - meta. Taj ću! - vetar brzo reši.Razduva se
malo jače i kicoški dedin šešir začas dedi s glave smače.Pa ga nosi čak do plaže,da zaplovi preko
vala.Ded se mršti. Začas kaže:Kakva mu je ovo šala! I obuću već izuva.Bosonog u vodu stupa.Neko
kaže: - Gle, što duva!A ded pošo da se kupa!
Десанка Максимовић (избор)
Уметничко дело Д. М. чини разнобојни тематски миље.Препознатљиви његови елементи јесу

мотиви љубави, живота, природе, човекољубља, социјални садржаји, племенитост, оптимизам,
лепота – љубав према детету изнад свега. Љубав и природа су узајамно повезана и међусобно
нераздељива поетска осећања. Њену поезију красе дух животне ведрине, милосрђе и
разумевање за људске слабости, безгранична вера у људску доброту и сам живот. Њену
уметност прожима и украшава безмерни хуманизам. Поезија Д. Максимовић је синтеза лепоте,

радости и симпатија према свему што постоји. Једно велико слово љубави. Природа у
песничком опусу Д. Максимовић (Петровић) – Д. Максимовић је дубоко одана стварности и
материјалном свету који нас окружује: небу, сунцу, зеленим шумарцима и свему што дише и
гамиже. Још из детињства опчињена лепотом родне природе, доживљавала ју је као
персонификацију слободе, љубави и радости. Била је истински поклоник и ''роб природе''. У
сликама неба, поља, долина, потока, камена, мрака, росе, лахора, зимског ветра, птичијих
гнезда; у сликама животиња, птица, лептира, паука, бубамара, трчуљака, попаца и зрикаваца,
приближена је једна заједница која живи питомим животом и у међусобној љубави. У течним
стиховима о сунчаном пролећу које буди радост бојама и мирисом, песмама о жарком и
пламеном лету, о раскошној и плодној јесени, о лепоти једноличне зимске белине: Шумска
љуљашка; Ветрова успаванка; Ближи се, ближи лето; Ливадско звонце; Весела шума; Снежне
пахуљице и др. – дочаран је велики храм природе. Песма У гостима је весела игра пчела, буба и
лептира на ливади блиставих боја и опојних мириса; песма у којој пршти од заједничке радости.
Многобројни су стихови о небу и поднебљу, о пејзажима, вегетативном и анималном, живом и
неживом свету, у чијој се раскоши боја и звукова ужива. Природа није романтичарско уточиште
или поетска декорација, него култ којем се читалац одаје и коју доживљава у разноликим
видовима. Описи Д. Максимовић су најбољи у српској лирици, поезији живота уопште у правом
смислу. Она није песник градске загушљивости и периферије; анатемисала је и грозила се
''машинске цивилизације''. (Гајић) Ветрова успаванка – песникиња успављује шумицу дахом
ветра, упућује јој речи охрабрења на начин како чини народни песник у својим успаванкама.
Нема разлога страху – заспали су громови и муње, стршљенови, осице и змије. Шумска
(паукова) љуљашка – паук несташлуцима открива начин дечјег понашања. Својим враголијама,
авантурама забрињава посматраче који стрепе да паучић не страда. Дете своје авантуре
надређује родитељском страху од последица. Унутрашња потреба младих бића склоних
ослобађању и жељних независне игре, праћена је страхом да се паучићу нешто не деси. тема је
заснована на принципу унутрашњег контраста. Ближи се, ближи лето – ово годишње доба је
персонификовано.
Григор Витез (избор)
Григор Витез је стваралац особите песничке индивидуалности. После завршене Учитељске

школе у Пакрацу, учио је и васпитавао ђаке, а потом се бавио уредништвом, писао и преводио.
Уметник који је држао до естетске речи, трасирао је пут савременој литератури и оснажио нови
правац стварања, иако није иноватор. Витез махом пева о оном што је традиционално познато у
литератури. Лепезу мотива чини сеоско детињство, село и народни живот, деца, ведрина,
хумор, игра речима. Рат је незаобилазна тема. Опевао је реално и топло доживљене слике
природе. Био је везан за свој завичај. У песниковом свету издваја се чисто детињство, пуно
радости и безбрижности. Стваралачке подстицаје налазио је примарно у властитом детињству.
Одан сунцу, плаветнилу, зеленилу, цвећу, жубору воде и шумским становницима, ствара
поезију раскошног облика и боја, распевану и разиграну. Витезово дело одише свежином,
сликовитошћу, лиричношћу, игром боја и музикалношћу. Сликовитост форме, чистота музике,
обиље глагола, ''Птичју певанку'' чине звучном сликовницом. Поезија Г. Витеза нуди могућност
музичког компоновања. Препелица и Сто вукова, као остварења која задовољавају висока
мерила естетског, чисти су продукт игре и имагинације. Песма Сто вукова највише је
приближена визији природе детињства; песма која погађа у срце дечју психологију страха и
преувеличавања. Дечја бојазан од какве опасности, страх, мрак који покреће машту, наивна
дечја измишљања, једна је од Витезових ''привилегованих тема''. Дело које за подлогу има
причу о страху у коме су велике очи, прича је о дечаку који је, зашав дубље у шуму, и обузет
опасношћу од звери, видео сто зубатих вукова. Са умањењем броја звери, хумор расте до
највише висине. Песник извргава духовитом подсмеху дечју хвалисавост и лаж, чини дечју
машту смешном и провидном. Сто вукова је од песама велике изражајне снаге и поетске
лепоте. Инвентивно дело обавијено хумором На бјелом пољу редари, забавља и нагони на
смех. У песмама радовићевске врсте: Зар ми не верујете и Крава чита новине, штедро су
расипани смех и забава. Како живи Антунтун је од непревазиђених креатура игриво-ведре
оптике. Дечак Антунтун, замлата и шерет-будала, наопаким и нелогичним понашањем, доводи
до провале смеха. Изразита је ауторова љубав према простодушном понашању детета, његовом
животу и окружењу. Дете је насликано природно, са свим његовим особинама и на свим
узрастима. Поезија помало са ђачком аромом, навикава на лепо изговорену реч, негује смисао
за сликовитост и метафоричан израз. Песник младе анимира стихом, нарушава устаљен
поредак, забавља и до суза насмеје. Најближи је малишанима узраста пре поласка у школу као
времену игре. У насловној песми збирке Кад би дрвеће ходало, у којој је тема природа, слике
природе заокупљају читаочеву енергију и интелект, нагоне на размишљање и маштање.
Врхунац песничке снаге и изразито реалистичко хуманистичка поента је у стиховима дечје
доброте и другарства. Песничка игра се претвара у збиљу. Несебичност и доброта јунака гради
крај песме дубоко људским и поетски ефектним (''... Ја бих писао наранџи са југа / Да дође код
мог болесног друга''). Витезова књижевна реч припада нехотичној поезији. И кад је
ненаметљиво поучна, поука није изван структуре слике. Витез не упреже стих у практичне
циљеве. Богата и лепа песма поучава истином и лепотом, а не према неком васпитном обрасцу.
Витезов стих је спој традиционалног и савременог.Уметник је у народној поезији налазио
рудник поетског блага. Он усавршава и оплемењује сазвучја народне речи. Његова поезија,
неретко, оставља утисак као да је од бројалица, брзалица и игривих стихова. Зацело је сјајна
песма о неухватљивости лепоте Жар птица инспирисана народном успаванком и бајком о
истоименој птици. Витез је јасан и разумљив детету. Поезију оплемењене једноставности
карактеришу животна идила, бајковитост и лепота света. Претеже у њој дескрипција, нарација и
лирска сликовитост. Григор Витез удахњује књижевности нови живот, придружује се невеликом
броју уметника који су зауставили пад квалитета и једноличност ритма и риме.
СТО ВУКОВА (ГАЈИЋ) – Став писца према страху – неће заобићи тему, помаже деци да се не боје
страха, нема исмејавања деце, песма помаже да се деца суоче са страхом, да га се ослободе.
Уместо да песник уплаши дете, он га насмеје. Песник стаје на страну детета – није дете криво,
крива је шума; она је густа, не види се ништа. Дечак Јова је тврдио да је видео 100 вукова, а
можда је на крају видео само миша. Песник се не руга детету. Дете се због малог повода може
уплашити. Полако, без подсмеха, писац га доводи до сазнања да му се чини из страха да је то
било 100 вукова. Песма је ведра, шаљива, једноставна. Кад се запричао, слушаоци га прекидају.
Кривац за страх је шума. Наглашен хумористичан тон песме појачавају и стихови који се
понављају (Јовин опис вукова). Промена ритма у казивању (краћи стихови – бржи ритам у
Јовином казивању и дужи стихови – спорији ритам у казивању укућана) намеће од почетка
сумњу у стинитост Јовиног казивања. Да ли Јово свесно лаже или су у питању машта и страх ?
Јова се уплашио сам у мрачној шуми и причинило му се. ПЕТРОВИЋ: Збирка Сто вукова
задовољава висока естетска мерила, чист је продукт игре и имагинације. Песма Сто вукова
највише је приближена визији природе детињства; песма која погађа у срце дечју психологију
страха и преувеличавања. Дечја бојазан од какве опасности, страх, мрак који покреће машту,
наивна дечја измишљања, једна је од Витезових ''привилегованих тема''. Дело које за подлогу
има причу о страху у коме су велике очи, прича је о дечаку који је, зашав дубље у шуму, и обузет
опасношћу од звери, видео сто вукова. Са умањењем броја звери, хумор расте до највише
висине. Песник извргава духовитом подсмеху дечју хвалисавост и лаж, чини дечју машту
смешном и провидном. Сто вукова је песма велике изражајне снаге и поетске лепоте.
Душан Радовић (избор)
Све је речено у две реченице – магично понављање; песник се наругао ловцима који иду у лов,
а ништа не улове; ловац је ухватио ''плавог зеца'', чудног зеца, јединог на свету, али му је овај
побегао; зец је тражио да се уреди да буде леп пред децом; чудни, свезнајући зец је
симпатична животиња која зна шити, пити, француски говорити, али је производ фантазије,
ловчеве хвале и уобразиље; побегао кад га је ловац пустио да се очешља и уреди да деца виде
како је диван; тема је инспирисана духовитим ловачким причама и измишљотинама о враћању
из лова са пуном торбом и онда кад се ништа није уловило ствара илузију о могућем (постојање
зеца) да би на крају схватили да је све срачунато да децу зачуди, изненади, насмеје, раздрага и
занесе; полази од варке, не да обмане већ да се нашали, да развије разборитост, машту и
смисао за уочавање лепоте необичног. ПЕТРОВИЋ: Бајковити стихови о зецу ''једином на свету''
који се не може ухватити, инкарнација је дечје глади и жеље за непознатим и чудесним
доживљајима света бајке и чаролија. Моћном сугестијом, градацијски, анафоричним
стиховима, уз опасност осећања монотоније, поређани елементи појачавају дечју пажњу и
придобијају његово поверење у истинитост онога што се прича. Радовићев зец није плашљив
као у басни: он је лукав, друкчији, модеран, ни налик какве памти дечја књижевност. читалац о
њему има изузетно експресивну представу. Као и Страшан лав, чист је продукт дечје и
песникове маште. НОВО ВУКОВИЋ: Плави зец је парадигма песниковог трагања за непознатим и
неухватљивим. Све почиње од речи, необичне, несвакидашње речи којом може да се изрази
човекова потреба за игром. Песма је испевана модерним стихом, али се у њој осећа утицај
традиције народних ређалица и разбрајалица.
Драган Лукић (избор)
Београдски писац Драган Лукић, песничким првенцем Велика трка, даје школи која рачуна са
голом забавом и с преношењем порука. Касније објављена дела препоручују га као аутора-
иноватора. Еманциповање од педагогије и њених циљева даје импулса његовој литератури.
Његов опус од тридесетак књига, песама, прича, романа, скечева ... , пун раздраганог ритма и
детињства, улази у ризницу српске литературе. Док су се многи гушили у традиционалним и
опеваним темама, он је у широком захвату детињства налази занимљив свет. Примарна
мотивска платформа његовог опуса су стамбени блокови, балкони, паркови и раскрснице. Аутор
Бајке о небодеру приближује читаоцу градски живот. Стихови о високим зградама, хуци машина
и општем урбаном метежу, бензинским пумпама, возовима, тролејбусима, трамвајима и
аутомобилима – поезија су слике, лиричности и ритма. Песникова мета је дете велеградског
амбијента и вреве. Песник живота међу усијаним солитерима од гвожђа и стакла, није само
урбани песник, већ и уметник природе и њених боја и мириса. Зоологија и ботаника у градском
окружењу нашле су своје достојно место. Исто тако, свакодневна стварност, дом и породица,
дечје игре, школски доживљаји, пријатељство, љубав, поверење, искреност, разочарења,
зоомотиви, сунце, ветар, река, патриотизам – примарни су ауторов садржајно-естетски фактор.
Песник није могао да заобиђе ни школу, веселе ђаке, њихова другарства и несташлуке као
неодољиву драгу тему. Лепоту ђаковања опевају јединствени мелодијски стихови песме
''Шапутање''. У песми ''Учитељу'', учитељ кажњава дечака ускраћујући му и заустављајући игру,
од које је све на свету мање велико и мање вредно. Песник се ставља на страну тужнога
ученика коме је учитељ одузео кликере, синоним дечје радости и најмање играчке од које нема
штете. Међу песмама достојним праве поезије, иронично интонирана песма ''Фифи'' заузима
високо место. Разговор грубе даме са уштирканим псетанцетом – живим робом, симболише
претње тиранског васпитања и изопачење цивилизације. Лукић с лакоћом улази у снове и јаву,
чежње и тајне младих, погађа његове најскривеније кутове и откуцаје срца. Аутор је опевао
простодушне дечаке и девојчице, радознале и спремне на игру; поетизује их као безбрижне и

сетне, виталне и поспане, чисте и неумивене. Заговорник детињства као среће, он је страни
увређене девојчице, која устаје против родитељске радозналости и њихових назора. Песма
разиграног питања-наслова ''Шта је отац'', искрена је побуна против сумњи, недостатка
поверења, захтева и прекора од стране озбиљних и званичних родитеља, против школе,
придика и старинског реда живљеја. Стихови ове песме поезија су ''сукоба'' двеју психологија и
генерација. Ведрина је императив Лукићеве поетике. Из песме ''Смеха деци'' трешти весељачка
раздраганост и раскалашност. Хумор у његовим рукама није форма изражавања збиље и не
потенцира васпитну, практичну или другу добит. Лукић се огледао и у прози. ''Лутка без главе'',
прича о разговору пролазника и девојчице занете игром, омиљена ауторова тема о несхватању
детета и његове игре од стране одраслих – антологијске је вредности. Запажени су, такође,
Лукићеви драмски радови. Врло је модерна његова луткарска сценска игра ''Звезда Фифи''. Д.
Лукић успоставља равнотежу између едукативних и чисто литерарних момената, одриче се
поенте, и у томе остаје доследан. Поезију и прозу прати поучност, али без моралисања. Благо
сугерисана идеја засмејава и разведрава, пружа естетско уживање и подстиче на игру. Обиље
речи, оштроумно и неочекивано именовање ствари, измишљање речи и фраза, смела
персонификација и необична поређења, асоцијативност – особености су Лукићевог исказа.
Засипа читаоца духовитим стиховима, комбинује сегменте народног песништва и савременог
израза. Лукићев стих је полетан, ведар, распеван, ритмичан. Музикалност и мелодија омогућује
певање Лукићевих песама. Аутор се према форми не односи увек најбрижљивије. Израз је
често ноншалантан и недотеран.Пише наративним стихом који не подлеже версификацији и
симболичким поетским нормама. Лукићево дело, у основи, не доноси изузетно ново; њиме
нису значајно скренути токови, нити је дошло до преокрета у књижевној норми. Недостаци су
баналност мотива и лексике, претеривање да би се песма допала, местимице исфорсиран стих
и неспретне метафоре. Лукићеву поезију, ипак, волимо са свим њеним манама. Лукић је
створио визију духовитијег и пространијег детињства. Стварајући по мери дечје речи, песник
позива на маштање и игру. Са Лукићем књижевност за децу крчи пут до дефинитивног
конституисања у равноправан модрни књижевни жанр и стиче ранг значајне књижевне
области. Лукић је испевао стихове који, заједно са Змајевим, Ћопићевим, Антићевим и
стиховима других уметника, чине најдубље и најшире дело српске књижевности овога вида.
Момчило Тешић (избор)
М. Тешић од најбољих је изданака сеоске књижевности. Бавећи се целог живота земљорадњом

и поезијом, објавио је већи број књига стихова за децу. Тешић је песник села и живота у њему.
Чистота рустикалне идиле и живот детета у њој; киша, небо, мириси завичаја, жетеоци, дивље и
домаће животиње, птичји свет и остали ситнеж што граји по трави, присан су и неисцрпан
песников мотивско-тематски оквир. Оскудица образовања и сеоска изопштеност, нису се
одразили као дефицит на његовом песничком делу. Домаће животиње и дивље звери, песник
прихвата као лепши део природе. Стихови у којима се доживљава бруј четвороножних или
пернатих створова, иду у ред бисера дечје литературе. У антологијским песмама Први кораци,
Пада киша, Пуж, Мали трубач, Ђачка торба – опевана је лепота живота и читалац засмејан
благим хумором. Едукација и дидактизирање су сведени на најмању меру. Језик вуковске
чистоте, природна и нетражена рима – уздижу аутора збирке Жетеоци као ствараоца високог
реда. Песничко дело аутора ненадмашних стихова песме Жетеоци, добар дан, узима се као
остварење пред којим се застаје са дужном пажњом и естетским поштовањем. Издвојивши се
од покрета коме припада поетском инспирацијом високог реда, властитим лирским бисером од
преко хиљаду песама, Тешић с правом носи заслугу једног од утемељивача нове српске дечје
књижевности.
Мирослав Антић (избор)
У свом истраживању структуре феномена детињства Мирослав Антић се збирком стихова

'Плави чуперак' задржао на оном његовом конституивном елементу који је дефинисао као
'велико детињство'. Несумљиво, песник је осетио загонетност и чаробност тога елемента за који
се никада неће моћи категорички одговорити да ли више припада самом детињству или
почетку човекове зрелости. Обележја 'великог детињства'пружа разнолике поетске могућности:
у питању је дете које више није дете, или човек који још није човек. Пред нама је
најнедефисанија фаза човековог развоја. Пред нама су ломови процеса који тоталну
екстравртност трансформишу у тоталну интравертност, и у коме оба та супротна обележја
људског бића показују тврдоглаву упорност да истрају у свом постојању. Афекти који се у тој
пограничној зони љуског бића јављају најпре су чуђење и бојажљивост. Човек је изненађен
собом. Он сазнаје да је највећа тајна на свету он сам. М. Антић срећно је пронашао свој поетски
медијум. Тако се показује да није никаква случајност што збирка почиње песмом чије је име
'Тајне'. Међутим песник је опрезан: установљавајући присуство тајне он је истовремену
неоткрива, не именује. Да би тајна добила своје друго име (љубав) потребно је да се најпре
осете све одредбе и дејства њеног бића. Показаће се у овој књизи да трагање за именом тајне
пружа инзванредне поетске могућности, али и да, када се именовање коначно догоди, када се
покаже да је то љубав, сама тајна није ништа изгубила од своје загонетности. Могућност за
постојање својих најновијих песама М. Антић налази у чаровитостима тајне која се не разрешује
него се непристрасно и изнова потврђује. Нека нас не завара привидна лепршавост и
лакокрилност речи из којих је сачињана свака песма у овој збирци... М. Антић говори о бројним
нијансама испољавања 'тихог немира', од исказивања првих недетињских узнемирености до
склоњености у самоћу и ћутање. Његов заљубљеник ће постати уображенко који се намерно
држи близине девојчица, али се показује потпуно индиферентним, иако му ниједан њихов
покрет не измиче из видног поља. Али тај заљубљеник уме да се повуче у самоћу, да
непомично зури кроз прозор као биће коме није јасно какве се то промене догодише у њему
самом. повлачећи се у себе како би скило своју велику и прву тајну, то биће се заправо не
желећи, својим држањем намеће пажњу околине појављујући се пред нама као ниј који
завлачи главу у песак. Тако се показује пријатељском оку песниковом да је могућно испевати
'најљубавнију песму', а да у њој не буде 'ни реч о љубави'. Војвођански песник Мирослав Антић
својим делом испуњава празнину која се осећала у љубавној поезији, као најлепшој и
најдирљивијој лирици. Антић није чист дечји писац. У првим његовим стиховима осећа се
подавање туђим утицајима. У почетку је резонер и дидактичар који апострофира дечју
непослушност и родитељски однос према свом породу. Одваживши се да припада новој
естетици, песник за своју тему узима љубав, и то ђачку љубав, тему од које су ранији писци
бежали. Централни мотив свеукупне његове уметности је љубав. Лепота почетничке љубави,
наивне и непатворене, поље је ауторовог деловања и његова симпатија. Антић је проговорио о
буђењу дечје душе без завијања, јасно и отворено. Јединствен антологијски циклус
метафоричног наслова Плави чуперак пева о тек стасалим дечацима и девојчацима, о њиховим
удварањима и потајним љубавима. Плави чуперак је звездана прича о затеченим девојчицама
са кикама и луткама, и дечацима у чијим се срцима, уместо кликера у џеповима, ''котрљају по
два топла и насмејана ока''. То је лирска драма о преображају детињства у младост, о тајним
шапутањима и сањарењима, и о стидним и сметеним изрицањима првих симпатија – поезија
помаљања величанствене и чудесно блиставе прве љубави. Кад би јастуци проговорили, ...А
онда љубав – дочаравају лирско узбуђење и сложено стање духа у коме је све другачије.
Тинејџерска грозница, осећање да у глави нешто тутњи и ври, безгранична срамежљивост – сам
чин љубави што надјача школске обавезе, игру и несташлуке – суптилно су изражени језиком
љубави. Књигу о шетњи удвоје и првој љубави красе плаветни стихови о Сањином прамену косе
усељеном у тихи и безбрижни живот мирног дечака. Смењивањем статичких и динамичких

мотива, мирно и природно, насликан је јунак са плавим чуперком у мислима, који је помешао у
себи ''роткве и ромбоиде'', '' ноте и пирамиде '', ''лептирове и градове'' ... Ненадмашни стихови
о прамену косе који је обузео цело дечаково биће, манифест су љубави и заноса, и ода ђачкога
доба. Разапет између жеље да одрасте и нагона да закорачи у свет с друге стране скамија,
Антићев протагонист је пун немира, усамљен и збуњен, насупрот Ћопићевом дечаку,
својеглавом и нарогушеном према девојчицама. Прва љубав је доба лутања и сањарења, време
корзоа и самоће коју чине две ћутње. Збуњени дечаци и девојчице споразумевају се погледима
и ''зажагреним образима'', говоре у себи оно што би једно другом желели да саопште. Ћутање
је израз љубавних немира и тајна ''великог детињства'', када се упознаје душевна структура
самога себе и налази своје ја у односу на друго ја. ''Први танго'' је метафора прве игре у животу
и опроштаја од школских клупа, корак на путу младости као реке у коју ваља упловити слободно
и без страха. ''Плава звезда'' је вечно трагање за идеалом и срећом која негде сја и чека. Аутор
Плавог чуперка је допринео афирмацији дечје љубавне поезије. Антић се ставља на чело новог
песничког покрета, и проглашава себе родоначелником љубавне дечје поезије. Директан и
заводљив, модеран у темпоралном, естетском и аксиолошком смислу, Антић улази у звездано
коло српских дечјих песника.
Љубивоје Ршумовић (избор)
Ршумовић се стиховима, казаним на нов и интересантан начин, са пуно шарма и хумора, истиче
као еминентно самосвојан песник. Ствара дело које оригиналношћу мења поредак вредности.
Већ првим својим песмама наишао је на одушевљени пријем и заузео једно од најзначајнијих
места у дечјој белетристици. Песник се супротставља традиционалном стиху властитим
изразом, укрштањем народног са модерним, обилном маштом и осећањем за ритам и природу
детињства. Игра као стваралачка активност доминантна је поетска категорија, готово једини
песнички чин и методски дискурс Ршумовићевог стиха. Одважност, стваралачко лукавство,
штосерски егзибиционизам, завитлавање, гротескност ситуације – стварају свет наглавачке
постављен. Маштом, шалом, изненађењем као поетским маниром, надахнутим изразом,
песник голица уво; игра се ради игре и чисто телесног уживања. Антологијски стихови о борби
детета са имагинарним гусарима за миран сан, Десет љутих гусара, подређени су машти и
замамној игри с бројевима. Песма је чист продукт имагинације и нонсенсних вибрација. Сваки
је стих обгрљен ведрином, изазива смех до грохота. Игра мачке с грипозним мишем духовита је
мала комедија (Миш је дибио грип). Песма о доктору мачку и пацијенту који је страдао
''непрегледан'', по вишесмислености и духовитости, најиндикативнија је Ршумовићева песма.
Ршумовић је с развијеним сензибилитетом за дамаре детињства, налазио теме и призоре из
живота младих и урбаног амбијента данашњице. поетизује дечје самоистицаје (Није да се
хвалим), или школу као омиљени мотив (Ау што је школа згодна). Не слика дте апстрактно и
лишено детињства, већ окружно са хиљаду чуда и згода. Патриотизам, по важности други
мотив, изражен је спонтаним лирским сензибилитетом. Домовина, њене лепоте, народ и
његово достојанство, не бране се пушком, већ радом, знањем, стваралаштвом, лепотом и
најбољим људским вредностима. Песме Дете; Вуче, вуче, бубо лења; Бабарога; Деца су украс
света; Глава ми је у торби; иду у сам врхунац песничке имагинације.Писање мелодије по
ауторовим стиховима, потврда су чињенице да је музика релевантна конституента његовог
поетског идиома. Ршумовићев језик је експресиван, метафоричан, праскав и жив – носи у себи
свежину народскога. Једноставност је ударна вредност његове поезије. Остварује брзу и
срдачну комуникацију другарства и пријатељства. Снага текста почива на речима и игри
језиком. Запрепашћење, неочекиван крај, пародија, алузија, пошалица, алегоријске слике и
мисли, лични су песников израз. Парадокс је од најбитнијих стилских фигура. У књизи Још нам
само але фале, супротно традицији, Ршумовић демистификује и доводи у јадан положај
змајеве, бабароге, акрепе, аждаје и друга митолошка страшила патријархалног света. Змај је
докраја понижен и изложен шегачењу, одбачен и незаштићен, и уз то оптуживан. Аутор не стоји
ни у каквој вези са педагогијом. Поука ипак није избегнута, јер, у ствари, нема неваспитне
песме. Циклусом песама Хајде да рстемо, Хајде да се играмо, Хајде да сањамо ... песник позива
децу да расту увис умом и знањем; њом се руга људској малограђанштини. И поред извесних
недостатака, Ршумовић је дао велики допринос естетској снази дечје књижевности. Шарм и
хумор доносе српској литератури читаву малу обнову. После Радовића, он је најлибералнији
мислилац и уметник који је унапредио поетску мисао за децу.
Добрица Ерић (избор)
Уз М. Тешића, Добрица Ерић је најизразитији песник који слави природу и лепоту сеоског
дтињства. Гигантски опус учинио га је широко популарним дечјим и народним писцем. Поезија
Д. Ерића је својеврсна поетска енциклопедија његовог ужег завичаја (Гружа, Шумадија).
Шетајући кроз родна поља, брегове и лугове, песник засипа децу ројевима стихова о свицима,
цвећу, сунцу и птицама, месецима у години, људским занатима, о стоци као сељаковом благу, ...
Наздравља мајци, оцу и деци својој; пожелео је свако добро учитељу, свирачу, природи,
изворима, животињама. Испевао је ведре и безазлене стихове испуњене мирисом жита, воћа,
пољског цвећа. Стихови о лету, и они у којима пролећу свици, уметникова су ''мала сунца''.
Сунце, извор топлине и радости, једна је од најжешћих метафора Ерићевог песничког космоса.
Песник лирских слика којима је испевао оду свму живом, је аутор и хумористичко-лирске поеме
о тополском вашару. Маштом, пошалицама и доскочицама које производе комичан утисак
преувеличавања, помало на карикатуралан начин, празнични колорит српске вароши, бука и
гунгула, претворени су у живописну поетску чаролију. У обиљу боја, мириса, звучних слика,
дочарана је општенародна светковина и опуштеност. Одредиште завичајног скупа је варош
Топола., у којој се остварују жеље и снови, забавља и смеје. Буљуци народа, старо и младо, кола
и стока, сливају се са свих страна. Пазари се и надмудрује, све трешти од смеха и радости. Грме
свирачи, народ се забавља и весели. Аутентичне су и живе вашарске слике о Жики и Цилу, деда
Кићи, баби на рингишпилу и људескари Ики који окреће вола на ражњу. Гружански поета нема
тужних песама: стих, прожет рустикалним хумором, сугерише расположење и животну радост.
Изворна лексика и хумор дају му посебну боју и мирис. У стиху и у прози, аутор је сликао јунаке
детињске безазлености и невине душе. Уметник пева и мисли спонтано и природно. Не поводи
се за поезијом нонсенса и парадокса. Језик му је бистар, једноставан и сочан. Народна лексика
и фразеологија, стилске фигуре, наглашена сликовитост – препознатљиво су својство његове
певаније. Обимну продукцију стихова пуних дарова природе прате падови и ударање у једну
исту жицу. У познијој фази песник као да пише по наруџбини; учи, пева и јадикује. Угађајући
публици и захтевима времена, аутор ствара са цртом васпитне дистанце. Поучност гуши жицу
његове миле и љупке поезије. Ерићева белетристика, као целина, оставља неодољив утисак
неуједначености и супротности између ловора и бршљана.
А. А. Милн (избор) Александар Ален Милн
Новинар, драмски писац, песник и хумориста родио се и живео у Лондону, почео је да пише
веома рано; као 12 – тогодишњак у школском листу.После завршетка школовања у Кембриџу,
1906. дошао је на место помоћника главног уредника сатиричног листа Панч.Дела су му
преведена на скоро све европске и светске језике: Вини Пу, Кућа на Пуовом углу.Песме и приче
је говорио и приповрдао свом сину Кристоферу Робину.У његовим делима анимални ликови
више личе на персонификоване играчке, него на животиње из стварности или из школских

књига
Дела Вини Пу и Кућа на Пуовом углу, истовремено су и приче које писац прича свом сину
Кристоферу Робину и романи намењени ширем аудиторијуму. Како год их посматрамо, на први
поглед се може учинити да су то необавезне, алегоричне приче у којима су главни јунаци дечје
играчке. Пажљивом анализом њихове садржине и доживљаја плаишаног меде, Вини Пуа,
препуних апсурда, изокренутих појмова и нонсенсних стилских акробација, може се закључити
да је аутор у поступцима свога сина откривао дубински слој дечјег бића и наивни свет
детињства, пренесен у свет играчака, дакле, онај период у животу детета када оно не жели или
не може да уочи разлику између реалног и фантастичног, и када му одговарају садржаји
нонсесног и пародичног типа. Приказујући ствари и играчке другачијим од оног што оне стварно
јесу, Милн се потврдио као изврстан познавалац дечје природе, дечјег духа, коме импонују
извитоперене речи, опонашање реалних појава, или обична игра речима и појмовима који
немају јасан смисао и значење. Склоност ка игри, у кућном амбијенту, са играчкама,
предметима и стварима, или у природи, честа је тема Милнових песама. У одсуству играчака,
дете посредством маште, у најближој околини, тражи и открива начин за неки вид забаве и
игре. Песма Четири столице показује да дете у кућним стварима може да види свет из своје
маште и замисли себе у улози која му у том тренутку одговара. Игра је важна у животу детета,
које уме да се уживи у оном што га заокупља, да би личио на одрасле, који пред тежином неког
посла падају у зачаран круг. О томе Милн пева у песми Важан посао, која обилује звучним
фигурама, асонанцама и алитерацијама и анафорама. Звучни ефекти говора нарочито су
снажни у песми бајковите структуре, Ципелице и чарапе. Динамична структура стихова,
оснажена употребом асонанци и алитерација, доживљава се као лака и лепршава мелодија.
С. Ј. Маршак (избор ) Самуил Јаковљевич Маршак
Збирек за децу: Дечица у кавезу, Пожар, Бајка о глупом мишићу, Циркус, Јуче и данас, Сладолед,
Пудлица, Пошта, Какав расејанко.У Машраковом делу огледају се два идејна и уметничка
миљеа : забавно – игричког типа, усмерен у раван маште и фантастике, и други поучно
дидактичке садржине, са јасном цртом сатире и публицистике.
Патриотизам и љубав према раду и изградња домовине, честа је мисао његових стихова,
нарочито у песмама Пожар, пошта, и Прича о непознатом хероју. У осуди грађанског друштва и
капиталистичке идеологије, Маршак је отишао тако далеко да се његова поема Мистер Твистер,
после неких песама Мајаковског, може окарактерисати као политички памфлет у литератури за
младе. У њој је Маршак и тако озбиљно питање као што је проблем расизма приближио
интересовању и пажњи детета једноставном причом о Мистер Твистеру, због расних
предрасуда исмејаног и доведеног у стање немоћног, безнадежног човека, који се на крају
освешћује и доживљава неочекиван, али потпун морални препород. Извор и инспирацију
својих песама Маршак је најчешће налатио у усменој традицији и делима руске класичне
литературе. Маршаков стих је ведар и сведен на ниво духовне досетке, али увек сликовит и
садржајан. Тематски оквир Маршакове поезије широк је разноврстан.Он пева о детету и
његовим кућним љубимцима, о школи и односу ђака према књизи, о вредним и лошим
ученицима, о ученицима и родитељима; једном речју, предмет његових песама је детњство,
сагледано из перспективе детета.Поема Кућа коју је саградио Џек, испевана према једној
Енглеској народној песми, пример је како се лепотом језика, гради лепота поезије. Ослобођена
дидактичких стега, оснажена тоновима непосредног хумора, песма се доживљава као складна
мисаона и естетска целина. Маршак прати дете у свим фазама одрастања; жели да му је при
руци кад год му то затреба, да га посаветује и поигра се с њим, да се заједно радују или пате кад
не иде све како треба. У већини својих песама он је песник и учитељ који не даје деци
нерешиве задатке, и тешке проблеме за размишљање. Циљ му је да дете изведе на прави пут
како би на време сватило правила понашања и начин комуникације са непосредним животним
окружењем. Из песме Први септембар дете сазнаје да тај дан не означава само време поласка
у школу, већ и једну фазу одрастања и један вид осамостаљивања. Песам Дремеж и зевање има
дидактички подтекст, који ће дете прихватити као занимљив дијалог два необична јунака.
Посредством персонифицираних појмова, дремежа и зевања, песник ће посредно, уз благу
дозу хумора, саопштити деци да на време ваља доћи у кревет. Тако се педагошка поука, која је
основни потив песме, до извесне мере сакрива од детета, и ставља у други план, а то је управо
онај начин на који дете у потпуности прима поруке и савете одраслих.
Прича о размаженом мишићу алегорична је и стиховна историја о размаженом, умишљеном
мишићу, који је своју непослушност платио жовотом. То је у ствари, прича о деци, која има
јасну, недвосмислену поруку: деца морају слушати одрасле, а пре свих своје родитеље, иначе
ће скупо платити тешку школу живота. Како се мишићу није допала песма његове мајке, нити
песма дадиља, једног коњића, штуке, мајка мишица је позвала мачку, не би ли успавала свог
размаженог сина. У Напопакој песми Маршак је дао један од многобројних одговора на
питање: чему се све у животу смејемо. Смех се у стиховима ове песме кристалише (издваја) из
алегоричног и немогућег, на самој граници нонсенса, испирисаног садржином руских
фолклорних бајки. Свој стваралачки дар Маршаак је исказао и у жанру драмске игре за дечије
позориште. Његове позоришне игре имају форму стиховне бајке, стваране према мотивима из
усмене традиције (Мачкин дом, Дванаест месеци). Драмски сукоб у овим моделима заснован
је на непомирљивости добра и зла, а тематске раввни: добро – лоше, приближавају његове
позоришне игре бајци; алегорична форма и анимални јунаци са људским особинама асоцирају
на басну, а динамика радње сврстава их у драмски жанр.
К. Чуковски Јојболи Корнеј Иванович Чуковски Јојболи
Песник, приповедач, преводилац, књижевни критичар и теоретичар.Родио се у

Петрограду.Отац их је заувек напустио породицу.Мајка је, желећи да школује децу, не би ли их
извела из беде у којој су провели детињство, радила као праља у богаташким кућама.По
наредби министра Дељанова у школама је извршено чишћење од непримерене деце, Чуковски
је спречен да редовно заврши гимназију.Често је мењао послове и занимања.Самоук;
непрестано чита, учи стране језике, пише чланке и књижевне критике, преводи на руски језик
Киплинга, Вајда, Твена, Дефоа.1962. постаје почасни доктор Оксфордског универзитета – после
Тугењева, он је први руски писац удостојен тако високим звањем.Писао је бајке у стиховима,
намењене малим читаоцима: Бубашваба, Пометња, Телефон, Украдено сунце, Доктор
Јојболи. У делима за децу и младе, као и у народним бајкама, води се непомирљива борба
између добра и зла – мали и слаби обично побеђују моћне и охоле, јер је правда увек на
њиховој страни. Његове бајке имају снажну и дидактичку поенту, каја се може дефинисати као
порука малом читаоцу: „Бори се и бићеш победник“. Највише славе и популарности имала је
бајка Доктор Јојболи, коју је Чуковски написао према мотивима Лофтингове фантастичне приче
о доктору Дулитлу. Прича се састоји из два дела: Путовање у земљу мајмуна и Пента и морски
пирати. Писац је име за доктора извео од речи јој – боли које пацијенти пред лекаром
најчешће изговарају. Остали јунаци су углавном реални или анимални ликови – у овој причи
нема змајева, аждаја, вила, и којекаквих чудовишта, или необјашњивих природних појава.
Једино је Вуцигурко јунак за кога би се могло рећи да припада свету чудеснога и фантастичног.
Он необичн изгледа и необично се понаша; изузетних је особина и физичкох способности, којим
се брани од људи и животиња. Зато је непознат чак и научницима, и зато га нико и никада од
ловаца није ухватио. Он има две главе – једну спреда, а једну одпозади, а када му се приспава,
онда прво спава прва, а после друга. Једна глава спава, а друга гледа на све стране да се ловац
не прикраде и зато ниједном ловцу није пошло за руком да га ухвати. Вуцигурко је

најзанимљивији анимални јунак јер је нестваран и чудесан; његове особине и понашање
распаљују дечју машту и знатижељу. Остали анимални јунаци, докторови љубимци, патка Кики,
пас Ава, гица Скви – Скви, папагај Каруда, сова Бумбу и други, припадају свету реалног.Доктор
Јојболи воли животиње, негује их, храни и лечи „али новац није ниоткуда узимао“, јер му је
било сасвим довољно да му пацијент када оздрави каже чака, што је на језику животиња
значило хвала. Почетак првог дела приче указује на то да је пред читаоцем идила о
пријатељству човека и животиње. Међутим, када Јојболи добија позив да пође у Африку, да би
пружио помоћ оболелим мајмунима, радња добија сасвим неочекивани и драматичан ток. Да
би стигао до станишта мајмуна, главни јунак, слично јунацима из фолклорне бајке, мора прво
да савлада три препреке. Прва невоља је бродолом, друга је сукоб са разбојником Бармалејем,
а трећа – широка река коју је ваљало прећи. Након што је излечио мајмуне, Јојболи се са
експедицијом анималних јунака, међу којима је и нови пријатељ Вуцигурко, враћа натраг, на
новој лађи коју је одузео од Бармелеја. Други део прииче, Пента и морски пирати,
пустоловног је карактера, са обиљем необичних догађаја, авантура и опасности кроз које
пролази доктор Јојболи са својим анималним пријатељем. Њихове пустоловине су мотивисане
потрагом за пентиним оцем кога су пирати отели и сакрили у неку тамну, дубоку јаму. И у овом
делу бајке уочљиви су типични детаљи, преузети из усмене традиције. У фолклорној бајци у
улози отмичара најчешће су змајеви или аждаје, а у потрагу за отетим принцеза,ма обично иду
три царева сина, да би на крају ореол славе припао најмлађем. Овде у потрагу прво крећу
делфинио, па орлови, да би на крају пас Ава успешно обавио задатак. После тога доктора
јојболијаи његову екипу, у селу морнара кога су спасли, дочекују као хероје, а највећи
славодобитник је пас Ава, награђен огрлицом, на којој је писало: „Ави – најпаметнијем, добром,
и храбром псу“. Овде би могао бити крај, али прича још није завршена. Јојболија и његове
храбр пријатеље, чекају гусари разбојника бармалеја. Јојболи их још једном побеђује, одузима
им брод и срећно се враћа кући, да би пружио помоћ болесним животињама, које су га жељно
ишчекивале. Повратак јојболија прослављен је уз громогласне поклике „Малакуча!Малакуча!“,
што је на језику животиња значило „Живео доктор Јојболи!“Описујући доживљаје доктора
Јојболија, Чуковски је развио авантуристичку, путописну и дескриптивну димензију приче, која у
појединим деловима структуре, подсећа на општа места из фолклорних бајки. У овој бајци
анимални јунаци активно размишљају и брзо делују, али се не споразумевају језиком људи, што
је својеврсно неким бајковитим моделима, већ својим говором, који разуме и доктор Јојболи.
Писац у радњу бајке уводи и морнара робинсона, који није актер пустоловина, али прати
доживљаје доктора јојболија, позајмљује му своју лађу, што појачава динамику радње и
изазива пажњу малих читалаца. Иако Јојболи пролази многа искушења и опасности, у бајци
нема стравичних сцена и монструозних ликова ; све је усклађено према схватању света, виђеног
из безазлене, наивне дечије перспективе. Доктор Јојболи припада реду најзанимљивијих
ликова у светској књижевности за децу. Он је племенит и дражељубив, преосетљив на туђе
патње, увек спреман да помогне другима у невољи, макар то било опасно и по његов живот.
Брзо стиче нова познанства и лако комуницира, а у свету животиња има највише пријатеља и
обожаваоца. Он је њихов лекар, заштитник и неприкосновени господар њихових поступака.
Јојболи је по свему необичан; помало комичан, али изузетно увиђаван, пажљив и прагматичан.
Па и поред тога, он не размишља како да заради новац и како ће прихранити своју велику
дружину, већ брине о здрављу својих пријатеља и њиховом расположењу. Животиње га због
тога воле и помажу му кад год им се за то укаже прилика, али не трпе његову сестру Варвару
која је зла и не воли животиње. Портрети Јојболија и Варваре сликани су методом црно – беле
технике, карактеристичне за структуру фолклорне бајке.У особинама ових јунака исказана је
симболична пројекција живота који тече у вечној борби између добра и зла. Када се Варвара
сукобила са Вуцигурком, доктор Јојболи је није узео у заштиту, већ је замолио морнара
Робинзона да је одведе што даље од његове куће да не мучи и не бије његове животиње. Брига
коју јојболи несебично исказује према сваком живом створу освојила је неподељене симпатије
малих читалаца. Његов дијалог с лептиром (који је спалио своје крилце на свећи, а Јојболи му је
пришио ново свилено крилце), само је један од бројнох примера доброте коју писац
супротставља окрутним сликама из реалног света. Чоковски пише једноставно и занимљиво,
језиком који садржи тон и звук народног говора и изворну боју руског фолклора. Његов стил је
наративан и експресиван, а дијалог жив и динамичан. Преузимајући мотив Хуга Лофтинга, који
у средиште фантастичне приче ставља анималног јунака, Чуковски је у својој причи о
необичном доктору само наставио и још више продубио слику анималног света, премештеног у
сверу чудесног и нестварног, саобразно интересовању и читалачком укусу детета.
А. Вучо, Подвизи дружине "Пет петлића"
Александар Вучо је рођен 1897. године. У Паризу и Београду је студирао права, али се бавио
поезијом, прозом, критиком и филмским сценаријем. Сума испеваног није велика. У дечјем
додатку ''Политике'', објавио је 1933, кад и Нушић своје ''Хајдуке'', поему ''Подвизи дружине Пет
петлића''. У послератном периоду је испевао поеме ''Сан и јава храброг Коче'' и ''Момак и по
хоћу да будем''. Са његовом појавом отпочиње нов период певања и раскид са дотадашњом
линијом старе песничке школе. У времену када је у поезији доминирао свет флоре и фауне,
рурална идила, религиозна и романтична тематика, повезивање поучног и лепог; Вучо,
реалистичном садржином, хумором, слободним и неспутаним језиком, ненаметљивим
односом према детету, чини заокрет према модерном курсу певања. Он устаје против
поучности и први поставља тезу о независности литературе од друштвеног живота. ''Подвизи
дружине Пет петлића'' говори о дружини која, одважношћу на којој се може позавидети,
избавља девојчицу Миру из суморног манастира. Прича је забавна, али свакако има и
социјалне обрисе. Спасавање девојчице из интерната није само дечја игра, већ борба за спас
несретне девојчице из руку бездушних монахиња. Дечаци су жељни пустоловине. Спасавањем
девојчице, спасавају и себе од досаде и своје градске сиротиње. Вучо слика дечаке које красе
другарство, одважност, окретност и сналажљивост. Као и код Нушића, нарави дечака откривају
и њихова имена. Свако је понаособ представљен: Крака проводи једноличне и тешке дане у
браварској радионици,гладан, тучен и неплаћен; Ждера Њоре – експлоатисани шегрт, никад
није сит, волео би да постане кит, па да прогута своје бесне газде; Јова је сањар, нежно дете;
Мита, кога свако зове Буља, је авантуриста, не постоји дрво на које се не би попео; а Ђођа-вођа
је ''као гранит камен'', снажан и врло смео. Сваки од њих има неку изузетну особину, а сви
заједно су, како писац каже: ''Пет дечака, пет вршњака, пет вештака''. Петлиће карактеришу
најлепше особине другарства, довитљивости, хуманости, ведрине и чежње за пустоловином.
Али то није пустоловина ради пустоловине, него да се помогне некоме у невољи. Насупрот деци
стоје ликови одраслих: надзиратељка сестра Калавестра и стражар Гуга. Они деци ускраћују
детињство, игру и слободу. Права су ноћна мора сваког детета. Имена сестара довољно нам
говоре о њиховим карактерима: Ананија, Бигамија, Керубина, Чапља и, наравно, Калавестра.
''Пет петлића'' је протест на васпитање и преоптерећење деце радом, глас против дечје глади и
батина. Код Вуча је одсутна намера да се буде поучан. Из његове уметничке вредности
проистичу васпитна својства дела. Песник није подлегао Змајевом певању. Његова поезија је
слободног стиха, неједнаке дужине и ритма. Стих је причљив; пажњу управља ка теми, идеји и
стилу какве књижевност за децу није познавала. Вучова поезија, делујући ослобађајуће, заузела
је значајно место у развоју литературе овог типа. Његово дело је продрло у нова уметничка
подручја и извршило утицај на дечје писце и ствараоце.
Подвизи дружине Пет петлића – Фаза опонашања Змаја прекинута је тек појавом А. Вуча, који
је у поезију за децу унео значајне новине. Теме и ликове Вучо узима првенствено из градске
средине. Његова поезија је живи протест против угњетавања деце. Подвизи дружине Пет
петлића – комбинујући реалност и фантастику, и уносећи елементе недреалистичког манира,
Вучо је од своје поеме створио слојевито дело. Вучово дело се различито доживљава – час као
нека врста модерне бајке, час као поема, час као поетска фантазија са излетима у надреално,
час као нека врста пародије на традиционалне баладе и романсе о витезовима и принцезама.
Поема је компонована у виду класичног епа, са шест посебних певања. Главни ликови су
дечаци, пет вршњака: Крака, Њоре, Јова, Буља и Ђођа-вођа. Амбијент је обична улица. У њој се
окупљају дечаци да би се видели и поиграли. Ови обични јунаци сањају о хуманим
подухватима, играју се и стварају једну човекољубиву идеју – ослободити обичну девојчицу
Миру од нељудских тортура у девојачком институту. Све до трећег певања радња поеме се
одвија реално. Од трећег певања па надаље, необичност постаје основно својство радње.
Већина догађаја у вези са спасавањем мале заточенице има фантастичан карактер. Летети
бачен снагом савијеног бора, лебдети у шареном балону изнад градске панораме, пркосити
свему и свачему, све су то жеље малишана које се само у машти могу остварити. У поеми у
оквиру сукоба између деце и одраслих постоји практички сукоб између фантазије и реалности.
Одрасли се појављују као носиоци реалности, а деца као носиоци фантазијског. Бег јунака на
острво на крају поеме, симболизује без из реалности у фантазију. И у реализацији тог бега деца
бирају фантастичне могућности. Поема је богата лексички, освежена речима из жаргона; стих,
строфа и рима су еластични. Вучо се служи игром речи, необичним језичким обртима. Поетско
дело за децу Александра Вуча, ма колико било јединствено и носило печат свога творца,
можемо поделити на две основне групе. Први би сачињавала пеома 'Подвизи дружине Пет
петлића', а другу остали Вучови песнички производи. Основни разлог за ту поделу је историско-
књижевне и естетске природе. Та поема својим појављивањем управља пажњу поезије за децу
ка новим временима кидајући везе са Змајевом поезијом и оном која се стварала после Змаја.
она означава почетак новог доба певања за децу, установљава поезију, која ће дубље и
снажније захватити стварност не кријући њене тамне стране. Затим, та поема је по
садржинским и формалним уплитањем најбоље дело Александра Вуче. Оно поседује све
елементе будућих Вучових текстова за децу. Та два разлога сматрамо довољним за издвајањем
ове поеме од осталих описа Александра Вуча намењеног дечијем читаоцу. Основа на којој је
грађена поема 'Подвизи дружине Пет петлића' сачињена је од две компоненте: то су на једној
страни, суморна реалистичка слика стварности тридесетих година овог века; и на другој страни,
свет деце и феномен детињства смештен у само гнездо те стварности. Другачије речено, поема
представља обликовање два света: света деце и света одраслих. Између њих повучена је оштра
граница у том смислу што је аутономија оба света нешто од чега поема полази као од
необориве предпоставке. Наиме јунаци поеме су деца, тема је живот тих јунака и догађаји у
којима они учествују, -и то је за песника довољно као доказ постојања једног света, дечијег, који
егзистира паралелно уз свет одраслих, штавише, расте у његовом крилу и развија се на његовој
подлози. Александар Вучо је, дакле, пошао од предпоставке по којој се на подлози стварности
развијају два света: један припада одраслима, други деци. Њега ће у овој поеми интересовати
претежно овај други свет, али неће запоставити ни слику оног првог. Напротив, оно што чини
историјско друштвене координате света одралих биће у центру дечијег света. На тај начин
главно обележје поеме јесте поетско структуирање и обликовање дечијег света, при чему се
свет одраслих не напушта потпуно, већ непрестано налази у видном пољу песника, и пропушта
се кроз призму дечије перспективе. Вучоова поема почиње директним захватом стварности
градског живота. Уводну слику представља крива градске улице начичкана радњама и излозима
с једне стране, и са друге стране, стара кућа девојачког института. Поетски простор саграђен је
тако да одмах сугерира преломни карактер једне историјске реалности. У тој реалности
видљиви су атрибути времена која је прошлост, али која још увек траје – то су зидови 'старе
куће' девојачког института смештеног 'под сенком густих грана', и обележја новог доба које
стоји у знаку трговине и капитала. Песник је поетски транспоновао на почетку своје поеме
стварност једне обичне градске улице, реалност коју одређује типична религиозна установа и
финансиски капитал. Ова слика конкретне градске улице једног доба постаће универзална
панорама времена које чине прве деценије овог века. Непосредно после слике амбијента у
коме ће се одиграти главна збивања и главни моменти у развоју радње, песник нас упознаје са
протагонистима свога дела. Његови јунаци су дечаци из града, обликовани према
карактеристичним особинама које их, упркос томе што су вршњаци и што њихов живот има
пуно заједничких црта већ по самој припадности социјално угњетеном слоју друштва,
индивидуализују и често чине различитом. Крака – Његово суморно детињство сачињено је од
штурих шегртских дана проведених у браварској радионици мајстора чији је педагошки
поступак сведен на древну девизу 'батене су из раја изишле'. Први додир са животом довешће
овог дечака до сазнања дубоког раскорака који постоји између оног што се учи у школи (занат је
злато) и онога што у животу бива. Ждера Њора – Он је чистач у фабрици трикотаже Мукотрпан
и за дечију снагу претежак посао, који је поврх свега толико бедно плаћен да дечаку недостаје и
за храну, учиниће га вечном гладницом. Глад је прерасла у начин на који дечак егзистира, оно је
његово основно осећање света у коме он постоји. Јова – 'нежно дете', има богато развијен
унутрашњи живот. Основни однос према свету овај дечак успоставља преко своје осећајне
маште. Нарочито се ноћу разгарају његове унутрашње визије. Ноћ у поетском контексту овог
Вучоовог дела има значење и значај двоструког симбола: с једне стране она покрива неправде,
које дан тако немилосрдно доноси деци, а с друге стране открива чудесан свет маште. Мита –
пењући се по дрвећу развио је извесне црте примитивистичког понашања и песник се не либи
да их без икакве осуде констатује. Ђођа Вођа – 'снажан'и 'врло смео', Његов је статус вође целе
дружине природна последица снаге поменутих личних особина. Његова виталност и
издржљивост неоспорно надмашују једностране особине вршњака. У портретисању својих
малих јунака песник је, можемо закључити, реалист. Кратким, али упечатљивим и ефективним
поступцима и средствима он остварује сваки лик дечака понаооб, захватајући непосредно грубу
стварност градске улице и преносећи је на сирове боје своје поетске слике. Дружина Вучових
малих јунака може се посматрати и као скупина дечака настала отуђењу људских односа. У
потрази за хуманом и хуманистичком суштином света и људског постојања, изгубљеној у
суровој збиљи одраслих, дечаци Вучоове градске улице спонтано су се окренули према себи
формирајући друштво у малом, у коме неће бити неправде и злостављања. Постављајући
међусобне односе на основи коју чини другарство, љубав и тежња ка лепим и чистим животним
просторима, чланови ове дружине кренуће у акцију која се граничи са авантуром, ангажоваће
своје недовољне али зато не мање племените снаге за исправљање неправде нанесене једном
детињству, чиме ће према мери своје људскости даровати свету у коме живе оно што је највише
затрпано страшном силом капитала: потребу за слободом. Као контраст, шареним,
динамичним, препуним боја и живописности, сликама у којима су остварени портрети дечака и
улични амбијент, Вучо даје стравичну и беживотну атмосферу института. Свака реч у стиховима
гради ту атмосферу. У институцији 'зидови одјекују ко пећина нека шупља', мртвачки и мрачан
простор је између њих. Све је у одајама између тих зидова нивелисано и доведено у ред,
девојчице у размештена као ствари. Све је дисциплиновано, умртвљено у ред и мир,
обезљуђено. Сестра Калавестра потпуно је са оне стране животе уопште, а посебно дечијег. Она
је као каква сабласт, очи су јој водњикаве... Упоредо са опсликавањем лика главне сестре,
песник на најкраћи могући начин портретише чувара института. Сестра Калавестра и стражар
Гуга крајње су консенквенције у односу на све што чини људскост. Институт је монструм који је
насликан као смртни непријатељ духа детињства. Песник зна да деца не разумеју религиозност,
поготово да према томе незнају критички да се односе, али схватају непријатељство. Он
показује да је религија човеков непријатељ. Александар Вучо (1897. – 1985.) представља
песника скретничара у области наше дечије литературе, он је начинио прекретницу у
сликањудруштвене и социјалне стварности свога времена. Створио је нову форму песничког

стиха у дечијој поезији, обогатио језик чудесним варијацијама нових речи. Полазећи од
квантитета написаног за Вуча не можемо рећи да је плодан писац (1931. 'Сан и јава храброг
Коче', 1933. 'Подвизи дружине Пет петлића', 1936. 'Парк у предграђу', 'Мој отац трамвај вози'). У
време када настају дела Вуча нико у нас не пева о социјалним, друштвеним и хуманитарним
проблемима везаних за дечији свет и детињство. Уносећи нове димензије става према
детињству, теме његових поема фантастично-апстрактне, он је са њима близак надреализму.
Поема 'Подвизи дружине Пет петлића' звучно оглашава његов хуманизам и пацифизам. У време
када је писао ову поему имао је у виду многе обесхрабљене раднике не само у Београду, већ и
широм света, па је својим доприносом радничкој класи, преко својих представника – деце,
указао на чињенице које су биле евидентне као немиле силе. Његовој критици подлеже и
религија, моћни чинилац грађанског друштва. Њену институцију, Вучо слика у вези са Миром и
њеним заробљеништвом међу окрутним сестрама, а са њом се обрачунава преко подухвата
дечака у ослобођењу девојчице. Њему деца служе као носиоци нових друштвених снага и идеје
ослобођења човекове тамнице заблуда, лицемерја и мистике.
Сан и јава храброг Коче – Ова поема се заснива на често коришћеном поступку – обавијање
радње фикцијом сна. После кратке реалистичне експозиције, радња се пресељава у подручје
сна и цео њен ток се тамо одвија. У поеми је развијен један популаран мотив познат у дечијој
фантастичној литератури: лет над непознатим пределима и доживљаји који из тога произилазе.
Лет Вучовог јунака се остварује помоћу авиона, а не помоћу птица, он је у свему другом
фантастичан и невероватан. Вучо се у овој поеми добро послужио вечитом примамљивошћу
егзотике. Далека копна и мора, необична флора и фауна, мало позната острва и континенти –
све то интригира фантазију младих читалаца. Вучова поема афирмише једну исконску људску
страст, пре свега препознатљиву код деце – страст лутања. Коча у виду сна иживљава поменуту
луталачку страст. Поема има социјални карактер: интересовање за Африку није само последица
за егзотичним садржајем. Спасавање малог Папуанца, пријатељство и дружење два дечака
различитих раса и различите боје коже, носи у себи хуманистичку позадину и јасну социјалну
симболику. У својој поеми 'Сан и јава храброга коче' Вучо је главног јунака оплеменио људским
врлинама, дао му је широко срце и херојску упорност. Откривајући нова подручија тема и
мотива до тада непозната дечијој литератури код нас, Вучо је открио и нове могућности певања
о њима. мисли се на бројне новине у погледу језика и стила, он је мајстор слике и метафоре,
умео је да укрсти у стих и старо и ново, конкретно и апстрактно, његов основни циљ је да
језиком постигне драматику текста. Његов језик је градског порекла и шатровачког карактера.
Речи које се чују на улици (кркљанац, здипити...) су нове и инвентивне. Вучо је пошао од
уверења да писање за децу није спуштање на њихов ниво, већ уздизање на ниво детињства,
што подразумева виши ниво стваралачке одговорности. Уливао је веру у мењање друштва у
којем деца живе. Усмеравајући своју иронију према политици, цркви друштвеним ситуацијама
међуратног периода у београду и свету уопште, Вучо је свој хуманизам посветио деци градске
периферије која сама стичу средства за живот радећи у радионицама и фабрикама. Својеврстан
у сликању ангажоване дечије воље, он је кренуо путем потврде личности детета кроз говор,
мишљење и акцију.
Д. Ерић, Вашар у Тополи
Dobrica Erić je najizrazitiji pesnik koji slavi prirodu i lepotu seoskog dtinjstva. Gigantski opus učinio ga
je široko popularnim dečjim i narodnim piscem. Poezija D. Erića je svojevrsna poetska enciklopedija
njegovog užeg zavičaja (Gruža, Šumadija). Šetajući kroz rodna polja, bregove i lugove, pesnik zasipa
decu rojevima stihova o svicima, cveću, suncu i pticama, mesecima u godini, ljudskim zanatima, o
stoci kao seljakovom blagu, ... Nazdravlja majci, ocu i deci svojoj; poželeo je svako dobro učitelju,
sviraču, prirodi, izvorima, životinjama. Ispevao je vedre i bezazlene stihove ispunjene mirisom žita,
voća, poljskog cveća. Stihovi o letu, i oni u kojima proleću svici, umetnikova su ''mala sunca''. Sunce,
izvor topline i radosti, jedna je od najžešćih metafora Erićevog pesničkog kosmosa.Pesnik lirskih slika
kojima je ispevao odu svmu živom, je autor i humorističko-lirske poeme o topolskom vašaru. Maštom,
pošalicama i doskočicama koje proizvode komičan utisak preuveličavanja, pomalo na karikaturalan
način, praznični kolorit srpske varoši, buka i gungula, pretvoreni su u živopisnu poetsku čaroliju. U
obilju boja, mirisa, zvučnih slika, dočarana je opštenarodna svetkovina i opuštenost. Odredište
zavičajnog skupa je varoš Topola., u kojoj se ostvaruju želje i snovi, zabavlja i smeje. Buljuci naroda,
staro i mlado, kola i stoka, slivaju se sa svih strana. Pazari se i nadmudruje, sve trešti od smeha i
radosti. Grme svirači, narod se zabavlja i veseli. Autentične su i žive vašarske slike o Žiki i Cilu, deda
Kići, babi na ringišpilu i ljudeskari Iki koji okreće vola na ražnju. Gružanski poeta nema tužnih pesama:
stih, prožet rustikalnim humorom, sugeriše raspoloženje i životnu radost. Izvorna leksika i humor daju
mu posebnu boju i miris. U stihu i u prozi, autor je slikao junake detinjske bezazlenosti i nevine duše.
Umetnik peva i misli spontano i prirodno. Ne povodi se za poezijom nonsensa i paradoksa. Jezik mu je
bistar, jednostavan i sočan. Narodna leksika i frazeologija, stilske figure, naglašena slikovitost –
prepoznatljivo su svojstvo njegove pevanije.
Baka na ringispilu
Бајке Шарла Пероа
Bajka je najvažnija u dečjoj literaturi. Ona se označava kao čudesna priča. Da bi odredili tačniji pojam
bajke trebamo prvo odvojiti kategoriju čudesnog od kategorije fantastičnog. Obe kategorije se odnose
na obeležavanje nekog događaja kao nadprirodnog, nemogućeg. Razlika je u odnosu prema pojavi
čuda. Ako se čudo prihvata kao moguće, kao nešto što postoji, onda je u pitanju kategorija – čudesno,
i ova kategorija je karakteristična za bajku. Bajka se dešava u svetu u kome su čarolije prirodne, magija
pravilo, nadprirodni element u bajci nije nimalo strašan pa čak ni čudan. Postoje narodne i umetničke
bajke.Prvi koji je pisao umetničke bajke bio je Šarl Pero. Motivi su narodni, autor je uglavnom zadržao
duh i atmosferu narodne bajke. Pero naglašava moralnu stranu i insistira na razumu i mudrosti.
Prilagođavao je bajku ukusu visokih dvorskih krugova pa je i u njoj bilo dosta lirskog. Pisane su jasnim
stilom tako da ih može čitati širok krug čitalaca. Bajke su kratke, dramatične, pune lakih ritmičkih
stihova preuzetih iz narodnog pesništva. Iracionalnost je umanjena i čvrsto ispretpletena sa realnošću.
Бајке Браће Грим
Вилхем и Јакоб Грим су почели да сакупљају бајке 1806. године и прва збирка штампана је под
називом Дечије и домаће бајке која се појавила у два тома. Браћа Грим приступају бајкама као
богатим као богатим духовним изворима из којих се путем прича сазнаје мит, религија, начин
мишљења, машта народа, вера у победу добра. Иако они тврде да је њихов допринос једино у
бележењу и објављивању народних бајки, оне носе боју оригиналности и ауторске инвенције.
Према Милану Црнковићу све Гримове бајке се могу поделити у 4 групе: БАЈКЕ СА
ФАНТАСТИЧНИМ ЕЛЕМЕНТИМА, ПРИЧЕ У КОЈИМА ПРЕОВЛАЂУЈУ РЕАЛИСТИЧНИ МОТИВИ; ПРИЧЕ
У КОЈИМА СУ ГЛАВНИ ЈУНАЦИ ЖИВОТИЊЕ и БАЈКЕ СА РЕЛИГИОЗНИМ МОТИВИМА.Главни јунаци
Гримових бајки су деца. Она пате, воле, раде, желеда поммогну, преображавају се у животиње,
путују, копају благо... Обично одлазе у шуму која је симбол препреке и безизлаза. Тамо проведу
неко време и врате се као победници, са искуством више. Ликови у Гримовим бајкама су ткђ из
свих друштвених слојева па се срећемо са краљевима, царевима,као и сиромасима,
чобанима...Дела: Црвенкапа, Пепељуга, Трнова Ружица, Снежана, Ивица и Марица...
Бајке Х. К. Андерсена
Исидора Секулић је рекла да Андерсен ''прави бајке од самих истина''. Стилске одлике по
којима се препознају Андерсенове бајке: живео је у време романтизма и све одлике тог
времена су се одразиле у његовим бајкама; у своје бајке уноси психолошке елементе
(Девојчица са шибицама – халуцинација); извори које црпи за своје бајке су најразличитији –
мотив проналази у народној бајци, код других аутора, других народа, у природи, и обрађује их
на свој начин; у његовим бајкама нема страха, насиља, надприродних бића, чудовишта, митских
елемената; његове бајке су изразито поетичне, лирске и у великом броју сентименталне, али и
филозофске; у његовим бајкама има пуно личног, убацује пуно биографског (Ружно паче –
аутобиографска бајка); трансформација – има пуно преображаја у његовим бајкама; инсистира
на чулним утисцима у смислу да их видимо, осетимо, чујемо; обраћа пажњу на визуелно-
акустичне елементе (Цвеће мале Иде); он персонификује ствари, биљке и животиње; све је
живо, све воли, све пати, све дише; јунаци су подједнако животиње, биљке, ствари и људи;
животиње – Ружно паче, Срећна породица, Мали вилењак, Палчица; биљке – Цвеће мале Иде;
ствари – Оловни војник, Црвене ципелице, Кресиво; тема ''несретног детета'' – Девојчица са
шибицама; социјална позадина; бајка рађена у градацији; приказује сплет иреално-реално;
шибице су носилац дубоке симболике – оне су метафора живота, извор светлости, топлине,
симбол наде, будућности.
Царево ново одело – Андерсен је овде отворио нову тему: супериорног детета. Бајк је врло
духовита, хумористичка и на тај начин она илуструје колико људи могу неприродно да се
понашају. Људи су углавном жртве неких конвенција, норми, жртве страха од њих. Сва људи у
овој бајци су жртве неких друштвених норми које морају поштовати. Истина је оно што мени
кажу да је истина, а не оно што видиш ( типична људска особина свих народа и свих времена ).
Није истина да је цар го, он има дивно одело. Људи превише страхују да ће бити изопштени из
заједнице ( да ће упирати прстом у њих ). На крају бајке, једино дете говори истину да је цар го,
оно што и одрасли виде али не могу да кажу. Андерсен је стави да је свет детета супериорнији
од света одраслих. Свет одраслих је извештачен, пун правила и интереса, спутан. Свет деце је
природан, слободан, све је просто и једноставно. Дете није слабашно и крхко, зависно од
родитеља. На крају је цару речено да је го ( што је он знао све време ) али он наставља да
корача у поворци још достојанственије иако му је било неугодно. Тешко је људима да признају
глупости, радије ће се направити луди и наставити тако.
Бајке А. С. Пушкина
Као и у другим својим делима (поезији, приповеткама, драмама и роману), Пушкин је и у

бајкама доследан борац за све што је демократско, прогресивно, слободарско и људско. У бајци
о рибару и рибици, најизразитијој у том богледу, злоупотребом мужевљеве доброте,
егоистична примитивна, незајажљива и незахвална старица, у пароксистичкој похлепи да
постане царица свега, па чак и мора у којој би да јој златна рибица служи, на крају се поново
нађе пред распуклим коритом од кога је почело њено незаслужно напредовање у присвајању
моћи и владавине. Пушкинова старица је симбол људске наурачунљивости, и
бескрупулозности, у чему се злоупотребом другога, небирањем средстава, настоје да остваре
егоистични циљеви, безобзира на последице и осећања оних који се за то користе. Из
контекста пишчеве бајке следи порука: у животу се морају имати обзири и знати људске
границе моћи, да се не би повредиле основне људске норме позитивног понашања.
Осујећујући људску похлепу, Пушкин у овој бајци кажњава зло као основни узрок немира и
несреће света. У 'Бајци о цару Султану', славна личност је припрости цар који намучи своју жену
и малог сина. У овој бајци, Пушкин је указао на честу појаву уплитања примитивне и
злонамерне родбине у интимни брачни и породични живот, осујећујући овакве поступке као
приватно и друштвено зло које често сплеткама загорчава живот недужним људима. У
Пушкиновим бајкама је остварена идеја о остварењу идеја о ослобађању људске личности и
људског друштва заблуда, примитивизма, похлепе и свега другог што уништава људски понос и
достојанство, у реалистичким обртима који замењују романтичарске визије и фантастику,
победу добра над злом.Пушкин пише бајке у стиху, у десетерцу и осмерцу. Оне указују на
вечиту тежњу писца да укаже на то да увек мора тријумфовати истина, правда и добро. Написао
је пет бајки у стиху, различите дужине. Иако романтичар, Пушкин сасвим реалистички приступа
проблемима. Мотиви се преплићу. Мотив незахвалности и похлепе, себичност, простота (цара)
и охолост су код Пушкина представљени на нов начин.
Бајка о рибару и златној рибици – Пушкин је желео да кроз ликове стараца и
персонифицирани лик рибице доведе до сазнања да све има своју меру и вредност, а ако се то
прекорачи, следи казна. Бајка има класичан почетак, приповедачки тон, место збивања радње
није одређено, време није прецизирано, само је присутна констатација о ситуацији у којој су се
налазили баба и деда. После кратког и мирног увода следи заплет – старац је уловио златну
рибицу. Старац је добродушан, пушта рибицу и не тражи никакву награду. Сматра да је највећа
награда вратити живот ономе коме прети смртна опасност. Баба је похлепна, смишља жеље од
којих свака наредна представља понижење старца и ниподаштавање рибице. На крају старица
тежи свемоћи на копну и мору и жели да је рибица служи. Пропињање морских таласа
симболизује немир природе изазван незаситном људском ћуди. Ћутање рибице открива њено
незадовољство поретком. Она је персонификација добра. Човек се мора борити против
дехуманизације својим дубоким мислима. Не сме дозволити да мрачне силе у човеку разоре
све добро. На крају, баба је кажњена, враћа се животу поред распуклог корита. Тумачења:
човек је открио да у природи постоје богатства која ће му помоћи да лакше и лепше живи, али
човек не може да овлада природом, човек не разуме природу; прича о женској нескромности и
похлепи; доба када је жена водила главну реч и о свему одлучивала; све је у градацији, старица
постепено повећава своје захтеве; она хоће да влада природом, а то је неумерена жеља; човек
се душмански односи према природи; Зашто на крају рибар губи све, ко је крив ? Жена је крива
за губитак. Зашто су то ликови старих људи ? Они су прошли много у животу и сад на крају
прижељкују пуно. Бајка о цару Салтану – говори о суровим обрачунима на дворовима. Три
девојке разговарају шта би урадиле кад би се удале за цара. Најмлађа се удаје за цара и он
одлази у рат. Шаљу му писмо да му је жена родила чудовиште и он јој поручује да га не чека
када се буде вратио из рата. У нашим бајкама двојак мотив прерушавања: дању животиња, а
ноћу оно што јесу; принц се преобуче у сиромаха или сиромах у принца. Овде је зачаран лабуд
(девојка) и младић нормално прихвата причу са девојком-лабудом. Слика из патријархалне
породице када син тражи благослов од родитеља. Писац не нуди строге казне, него се неки
покају. Пушкин је мотивима једноставне народне бајке знао дати бујан романтички колорит и
блистави звучни сјај.
Бајке Гроздане Олујић
До појаве Гроздане Олујић бајке су писане у традиционално – поучној варијанти, биле су

изразито дидактичне, морализаторске. Гроздана Олујић је ово пресекла, јер су њене бајке
поетске. Објавила је неколико романа за одрасле и књиге бајки: 'Седефна ружа', 'Небеска река'.
Бајке које она пише представљају квалитетни скок српске ауторске бајке. Њене бајке се увек
дешавају у садашњости. Садашњост код ње има универзално значење, а то је једна
савременост. Исти такав однос има према простору у ком су смештене бајке. Теме (које су)
најчешће у њеним Бајкама Су: потреба и потрага за љубављу – јунак тражи љубав ('Црвени
макови', 'Златокоса'); - трагање за идентитетом ('Седефна ружа'); проналажење идентитета у
уметности; сукоб са искушењима пред коју нас живот постави ('Огледало') и честа тема –
отуђеност живота у граду ('Брег светлости'). Када бира своје јунаке постоје две могућности, то су
деца или антропоморфизоване ствари (предмети, појаве, биљке, животиње). Сва деца у њеним
бајкама су сама, изолована, отуђена од целог света, дечија несигурност у смислу једног
психолошког поремећаја (сличност са Андрићем), нема ведрине, игре, смеха... На тај начин је
блиска једној савременој струји српске књижевности за децу –УРБАНА ТЕМА, ПРОЗА – наставља
традицију коју је започео А. Вучо. Специфично за бајке Гроздане Олујић је да се не завршавају
срћно. Крај је или трагичан (анти-бајка) или амбивалентан (она увек оставља један отворен
простор да се остваре жеље, сви снови које јунаци нису успели да остваре, увек оставља дозу
наде). Заплет у бајкама не настаје променом стварности као у традиционалној народној бајци,
већ променом самог јунака. мотивација која нагони јунака да се промени су: чежња, жеља и
потрба, осујећена нада. Највише јунака чезне за заједништвом, а оно је доминантно због тога
што су јој омиљене теме биле отуђеност. Постоји извесно жнровско мешање у делима Г. Олујић,
наиме у ткиво бјке упадају фантастични елементи. Чим јунак сумња у нешто необично, то је
фантастично, то више није бајка. Ништа у приповедању Г. Олујић није немогуће, ништа није
надљудско. То стремљење врхунском доживљају и сазнању, стремљење је савременог детета и
човека, тежња да се скучени простори превазиђу, а границе међу њима избришу. Њене бајке
полазе класичних узора али их она осавремењује и у њих уноси проблеме савременог детета. У
њеној причи се на занимљив начин преплићу фантастика ин реалност, смех и туга. Бајке говоре
страху пред могућим уништењем човекове околине, али наглашавају премоћ добра над злом. У
свим тим бајкама доброта је скривена у дечијем срцу. Због тога сви јунаци носе у себи људску
особину, али и жудњу за потврђивањем међу људима.Гроздана Олујић у литературу за децу
улази ауторском бајком. Средиште њене радње прожимају архаично и савремено. Робовање
урбаном амбијенту и џиновским облакодерима најнепосредније се тичу њеног опуса. Њене
бајке урбане симболике носе реалистичке обрисе и дешавања. Свака од њих из Седефне руже и
друге бајке и Небеске реке, има подлогу и покриће у стварним и животним приликама, те су
јунаци ближи јави и овоземаљском начину савладавања препрека ка остварењу узвишених
циљева. У делу Г. Олујић преплићу се стварност и фантастика, добро и зло, смех и туга;
тријумфује племенитост и доброта, хуманизам и љубав према људима. Издвајају се бајке
Маслачак, Златокоса, Дечак и принцеза, Златни тањир, и Златопрста. Изузетна поетска порука је
битна ознака бајки Седефна ружа и Небеска река. Седефна ружа је загонетка лепоте живота на
земљи и чежњи за сном и даљинама, а у исто време и бајка о дечјим мислима и сновима.
Небеска река је визија реке која жели да се вине у небо и постане шарена дуга. Парабола је о
снази човековог духа и његовој неоствареној жељи. Чар дела Олујићеве је у машти и љубави.
Љубављу се побеђују сва зла и невоље. Све је у невидљивој и међусобној повезаности: дете се
претвара у цврчка, девојка у звезду или ружу, река у дугу, врабац у дечака. Метаморфоза је
релевантан естетички елеменат. Приповедање Г. Олујић, симболичким ликовима,
вишеслојношћу значења – упућује и опомиње на људске поступке и њихове мисли. Искорачење
изван природног, претвара земаљски живот у мору. У Огледалу лепотица продаје душу ђаволу и
помоћу огледала остаје за сва времена лепа и млада. Она бива омражена и, напослетку, сама
заишти свој крај. Аутономне уметничке креације обезбеђују ауторки велику репутацију. Њене
бајке разбијају устаљени поредак вредности и размичу границе у властитом жанру.
Бајке Десанке Максимовић
Свет детињства и природе такође је честа тема и инспирација у прозним делима Десанке
Максимовић. У прозном остварењу она се ослања на усмену традицију, нарочито на фантастику
бајки, митове, легенде и народна предања. У свим облицима њемог прозног стварања
доминира хуманизам према човеку и свету (Милинковић, 1999). Њена проза за децу највише
има квалитета када је поетски надахнута. Зато су многе њене приче прошаране стиховима. Она
је тиме тежила да разбије визуелну монотонију прозе која замара децу. Такве су нпр. приче:
„Кућа у болници“, „Деца хоће зверињак“, „Ништа без жртава“, „Непоштени такмичар“, „Месечев
рођендан“... У природи сликаној у прози Десанке Максимовић увек се нешто збива, ради и
ствара. Сва у покрету, њена природа се доживљава као радионица и градилиште са стотинама
ситних радника и мајстора, као обданиште са мноштвом старатеља и деце, као школа у којој
малишани непрестано уче... (Огањовић,1978). У причама и бајкама, у којима преплиће
елементе стварних или могућих збивања са бајковитим и легендарним причањима, песникиња
је такође, испољила однос према деци као хуманист и поклоник природе. Патриотско осећање
развијено у неколико прича сведочи колико она инсистира на љубави према свему што припада
народу и домовини (Огњановић, 1978). Доброчинство и узвраћање доброчинства су чести
мотиви бајки Десанке Максимовић. Такве су бајке: „Бајка о лабуду“, „Риба возарица“..., затим
приче „Птице на радију“, „Распеване приче“... Игра је импресивно дочарана у бајци „Прстен на
морском дну“. Саучествујући у болу девојчице којој је нестао прстен, морски јеж крене у водену
дубину и проналази драгоцени предмет. То тражење, дато у виду жртве, открива богату слику
морске фауне и флоре. Основна идеја ове бајке јесте да нада увек постоји и увек треба
веровати у успех. У дечијим интересовањима посебно место заузимају играчке и живи свет
природе. У бајци „Цар играчака“, кућица на точкићима језди пољем и привлачи пажњу
непознатог путника. Вучен жељом да привири унутра, он скаче на трем и открива један нови
свет. У кући је угледао мноштво оживе-лих играчака које раздрагано вршљају по кући под
вођством пајаца, цара играчака. Цар остале упозорава на присуство човека, али се на крају
сприја-тељише и незнанца одвукоше у земљу играчака. Након неког времена борављења у тој
земљи, он се враћа својој деци са много покона у рукама. У бајци „Сврака крадљивица“ у лику
свраке, песникиња подсећа на могућност моралног искривљавања повлашћене индивидуе и
говори у напору сироте девојчице да открије лопова бројних драгоцености. Ова бајка говори о
личностима које својом упорношћу и трудом у животу изборе уважавање и признања. У „Бајци
о дивљој крушци“ крушка симболише честите људе који не могавши да понесу злурадост,
пакост и мржњу околине, испуњени горчи-ном и болом, у свету неправде и неразумевања
остају без нада. „Бајка о кратковечној“ је алегорична прича о лептирици која не познаје
свакодневне бриге обичних створења већ је усмерена љубави која је основни смисао њеног
постојања. Она у свом срцу носи љубав и разумевање за све што је подложно земаљској
судбини. Лепота живљења се у овој причи открива кроз значајне тренутке кроз које пролазе сва
бића: рођење, сазре-вање, борба за потомство и смрт. Суочена са својим окружењем,
лептирица губи на материјалном плану, али успева да спаси дух и моћ одупирањ пролазности.
Кратковечни век је раван једном људском дану. Садржина ове приче, тј. оно кроз шта пролази
Кратковечна доприноси динамици живота, физичких промена и промена осећања. Сићушна
бића и њихова хуманизо-вана симболичка сарадња и социјално осећање дружења, богатства и
узајамне помоћи, подигнути су на степен универзанле ознаке живота. Тако осмишљен, живот
Кратковечне постаје ознака за постојање испуњено сном, вером, вољним импулсима и свим
психичким стањима са којима се човек сусреће у животу. Ова прича наводи да је основни
смисао људског посто-јања, не време човековог трајања, већ избор и начин његовог живљења.
У животу ништа не сме да протекне узалудно и бесмислено, ма колико он био кратак, у њему
треба видети лепоте и радости и треба настојати да се у њему оствари максимум задовољства
активношћу, радом и узајамном помоћи. Поред родитеља, Десанка Максимовић је највише
волела своју баку, која јој је занимљивим причама отварала врата у чудесни и бујни свет наше
народне бајке. Те приче су биле повод за многа њена дела. Прича „Ако је веровати мојој баки“
садржи бајковиту интерпретацију живота, у духу народног предања и легенди о настанку
појединих бића и ствари и њихових имена. Човеков далеки предак, уплашен законима
природе, објашњавао је природне појаве на темељу митова и легенди. У овој причи добро се,
такође, не предаје силама зла, али ипак понекад посустаје. Тако је Добра Вила, спашавајући
своје најдраже од Злог Вилењака, створила нове облике живота. Преобразила је Руменку у
црвену ружу, Сиротана у бршљан, Бродара у локвањ, а свог Гласника у сунцокрет и тако им
продужила трајање (Милинковић, 1999).
Бајке Бранка В. Радичевића
Branko V. Radičević, romanopisac gradskog i običnog seoskog života, stvorio je delo živih pesničkih
slika koje mlade generacije čitaju sa zanimanjem i uzbuđenjem. Na stranicama autorovih knjiga
smenjuju se dečaci i odrasli, animalni svet i predmeti bliski čoveku; junaci, carevi; veseli cigani, sunce,
mesec u sjajnim čizmama, mesečeva deca, čudni vetrovi i zmajevi. Majka je pesnikov kultni motiv i
jedinstvena poetska metafora. pripoveda o lepoti života, čovekovoj dobroti, usamljenosti i vrlini, o
ljudskoj hvalisavosti, gluposti i pohotljivosti. Bajka o Šaljivčini je plemenito delo koje je našlo
podsticaja u izvornom narodnom melosu i šaljivo-šeretskom humoru. Ispričan je život ljudi u
svakojakom izobilju i divoti – ali bez smeha. Starac kome je dojadio takav život, potražio je sebi smrt, i
u času kada je naumio da digne ruku na sebe – iz krošnje drveta se izdvoji jedna grančica i pretvori u
sviralu. Ćopićevski human i zdrav humor težišna je oznaka Poslastičarnice kod Veselog čarobnjaka. Car
koji je jedini imao pravo da se smeje u svom tužnom gradu, čarobnjaci-pekari, pekarski pomoćnik
Hlepko Somunović, veseljak Cigan Ciganović, namrgođeni Mrgud Najnamrgođeniji, neočekivane i
smešne zgode, izazivaju eksploziju smeha. Radičevićevo delo krase nezaboravni dečji prijatelji iz
životinjskog sveta, kao i likovi odraslih i dece. Neobične protagoniste pisac dočarava tradicionalističkim
postupkom, pletući realističko sa fantastičnim. Humor, igra, imaginacija – osnovni su instrumenti
njegove poetike. Pripoveda postupkom koji podseća na narodnog pripovedača. Stvara svežim jezikom,
bogatim značenjem i zvukovima, slobodno i inventivno. Njegova poezija nosi humanističku poruku.
Zabavlja lepo, poučava mudro i plemenito. Branko V Radičević je jedan od pionira koji povlači
''poetičke'' koordinate savremene književnosti za decu i mlade.
Езопове басне, (избор)
У науци о књижевности прихваћено је мишљење да је најстарији грчки и европски баснописац

Езоп, о чијем животу нема много података. Штавише, не зна се поуздано да ли је уопште живео
или је измишљена личност. Према предању Езоп је живео у 6. веку п.н.е., у Египту, одакле је у
Грчку доведен као роб. Узима се као аутор многобројних басни, касније преведених на све
светске језике; басне које је створио постале су народна својина. LISICA I GAVRAN Gavran nadje
negde komad mesa i drzase ga u kljunu, stojeci na drvetu. Lisica onjusi meso, pritrci pod drvo i pocne
hvaliti gavrana, govoreci:"Mili boze, krasne pticice! Lepa perja sto imade.! Da jos ima kakav glas, ne bi
nad njom ptice bilo!" Gavranu nije milo bilo da ga lisica, pri tolikoj njegovoj lepoti, za mutava drzi,
otvori kljun, pak stane grakati.Padne meso dole, ugrabi ga lisica i prozdere, govoreci i podsmevajuci
mu se:"E, moj gavrane! Imas svasta, ali pameti nemas!"
Езоп је, басну сматрао да поучи човека, оплемени га и учини часнијим и хуманијим. Најлепше
његове басне, као
што су Јелен и лав, Коњ и магарац, Гавран и лисица, Пас и петао, Лав и лисица, Лав и Миш, Вук и
јагње,
Корњача и орао, Корњача ио зец, Лисица и грожђе, Цврчак и мрави, нису написане само у функцији
поуке.
Оне су мала ремек - дела која малом и одраслом читаоцу пружају осећање задовољства и духовну
релаксацију
у обиљу хумора, бистрине и мудрости:
Због своје дидактичке и моралне вредности , Езопова басна је нашла широку примену у
свакодневном, политичком и културном животу свих сталежа. Иако је басна старија од Езопа,
није случајно што се баш он сматра њеним творцем и оцем. Он је у басну уградио сву народну
мудрост и етику, лепоту и пороке живота, сву истрајност малог човека који опстаје борећи се
против својих и туђих мана и слабости.

Доситејеве басне (избор)
Доситеј је рођен у банату, у Чакову, данашњој Румунији, у породици сиромашног занатлије.

Оставши рано без родитеља, тетак га прихвата и шаље на учење заната, али љубав према књизи
одводи дечака у манастир Хопово. Манастирски живот му је послужио као грађа за
књижевноуметничко обликовање. Залуђен књигама житија светаца, млади Димитрије води
живот као прави пустињак. Закалуђерује се и добија монашко име Доситеј. Суочен са
испразним монаштвом, напушта светитељски живот и враћа се стварноме свету. Креће у бели
свет да би се из њега вратио као учен и зрео човек. Највише је допринео да се уметничка
писана реч окрене према овоземаљским темама и поприми светован, хуманистички дух. Он је
функцију литературе видео искључиво у служби народа. Свим силама је био посвећен ширењу
просвете у свом народу. Бавећи се одгајањем омладине, Доситеј се нашао на терену
књижевности. ''Живот и прикљученија'', најзрелије Доситејево оригинално дело, прекретница
је у развоју српске књижевности и почетак литературе за младе. Боравак у манастиру,
колебање да остави калуђерски живот и школу и крене у потрагу за откривањем света; одлука
да га ништа не може отргнути од књиге – све је то блиска и привлачна садржина за дечји
читалачки узраст. Други део романа у форми ''писма'' своме пријатељу, сав је у целомудрености
и од готових оцена. Младеж реалистички верно доживљава ''бацање мантије'', ''облачење
цивила'', дечакове догодовштине и путовања у културна европска средишта. Обрадовић у
фрушкогорском манастиру упознаје басне Езопа, Галена, Игњатија, Лафонтена, Лесинга и др.
Оне су га занимале због њихове сазнајне и поучне вредности. Доситеј, каже Јован Деретић,
разбија сажети стил езопске басне и наративно је проширује карактеристикама ликова и
дијалогом, тако да оне израстају у минијатурне приповетке. Посебно је карактеристично
наравоученије које објашњава басну – есејистички коментари басана (полазећи од подлоге,
расправља о темама свог просветитељског програма уносећи у њих примере из историје,
митологије, књижевности, пословице ...). У тексту који дописује, аутор истиче да збивања и
ликови животиња приказују људске нарави и одређене типове. Поуке у баснама Лав и магарац,
Коњ и бик, Курјак и јагње, Два јарца, Магарац и жабе, образложене коришћењем пословица,
упућују на реалан живот, пријатељство, поштовање правде, на људску мржњу и злобу.
Наравоученија су, уз аутобиографију, најзанимљивији и најоригиналнији књижевни састави.
Први је критичар и пропагатор књижевности код Срба. Аутор Живота и прикљученија постаје
близак широким читалачким слојевима и најпопуларнији писац. Он пише простонародним и
природним језиком, блиским свакоме. Стил му је разговетан и интелектуалан. Држао је до
форме мисли, емоционалности и сензибилности. Доситеј тихим и поучним стилом, са много
топле срдачности и осећајности припрема терен дечјој литератури. Пре њега, литература за
децу је у фази загревања. њему ваља захвалити што је А. Мразовић у свом Поучителном
магазину приступио издавању страних дела прикладних млађем свету. Са превођењем светских
писаца започиње нов литерарни жанр: дечја књижевност.
Басне Доситеја Обрадовића – У фрушкогорском манастиру, Доситеј упознаје басне Езопа, Ла
Фонтена, Лесинга и др. Преводио је и прерађивао басне других писаца, и посвећивао своје
басне деци. Уз сваку басну, Доситеј је ставио наравоученије – поуку која из њих следи. Те поуке
су често и врло опширне, па се и удаљава од онога што сама басна у себи садржи. У њима
Доситеј, на основу свог искуства и стеченог знања, а са становишта просветитељских идеја,
заузима став према друштвеним појавама. У својим баснама критикује носиоце мрачњаштва и
непријатеље просвете. Кроз наравоученија Доситеј намерава привући младе умове да сами
долазе до истина, да паметно мисле и суде. Доситејеве басне је, због напредних мисли које
провејавају кроз наравоученије, црква прогласила лошим. Басне су га занимале због своје
сазнајне и поучне моћи. каткад је у басне уносио описне детаље и краће дијалоге, чиме је
разбио сажет, елиптичан стил езоповске басне, дајући јој форму краћих, једноепизодних
приповедних модела. И поред тога, суштина басне остала је непромењена. Његова структура
се, као и раније, темељила на три основна елемента: алегоричној форми, животињама као
главним јунацима и неизоставном наравоученију. Његове басне одликују занимљиви јунаци,
духовит обрт и благ хумор. Наравоученије посебно занимљиво истиче да збивања и ликови
животиња приказују људске нарави и одређене типове. Поуке у баснама Лав и магарац, Коњ и
бик, Курјак и јагње, Магарац и жабе, образложене коришћењем пословица, упућују на реалан
живот, пријатељство, поштовање правде, на људску мржњу и злобу.
Приче Лава Толстоја (избор)
Ime Lava Tolstoja veže se, uglavnom, za dva, svima poznata dela. Naravno, u pitanju su "Ana
Karenjina" i "Rat i mir". Ipak, ne treba zaboraviti ni druga njegova dela, među kojima se naročito ističu:
"Detinjstvo, Dečaštvo, Mladost" (koja je neka vrsta autobiografije) i "Vaskrsenje" .
Приче А.П.Чехова (избор)Антон Павлович Чехов – приче
руски новелиста, приповедач и драмски писац, родио се у Таганрогу у породици ситних

трговаца , „провинцијских дућанџија“ .Кад је напунио 16 година, отац му се преселио у Москву,
да би избегао затвор због неплаћених дугова.
1879. после завршетка гимназије прикључио се породици која је већ живела у Москви.У
Москви је завршио студије медицине али као лекар је радио веома кратко књижевни рад
је поччео сарадњом у хумористичним листовима и часописима.Збирке приповедака : Шарене
приче, У сумрак, Степа, Оболео је од туберкулозе 1885. године, болест га није спречила да
ствара; у последњој деценији живота настале су његове познате драме Ујка Вања, Галеб,
Вишњик, Три сестре ( у Немачкој га је стекла смрт) И у причама о детињству и деци, чехов
остаје у жанру новеле која је његов „основни род“. Слике детињства су шаренолике и
разноврсне. Прича Остриге садржи исповест дечака који оживљава успомену на болно и
сиромашно детиоњство; на тренутак туге у коме он није могао да схвати узроке беде у којој се
нашла његова породица. Елиптична реченица и шкртост дијалога су стилска средства којим
писац развија психолошку димензију приче. Беда је оно што човек себи тешко признаје чак и
када му она, као камен, виси о врату. Посебно је у овој причи, из перспективе детета,
инпресивна слика оца, који је спао на просјачки штап.Прича Вањка нуди суморну визију живота
који се чудно поиграо са судбином сиротог дечака, који се отиснуо у свет да изучи занат. Нежна
дечакова природа супродстављена окрутној реалности, алегорична је слика света који тарје у
непрестаном антагонизму добра и зла. Безизгледност дечаковог писма да стигне оном коме је
намењено, говори о безизгледности малих и слабих да се изборе за свој комадић света у
суровим условима живота. Neke njegove pripovetke su zapravo komedije a druge tragedije. Pisao je
o ruskom egoizmu i hvalisanju pojedinih lica. U svojim pričama i dramama on stvara jedinstvenu
atmosferu. Čehov ne opisuje uzroke društvenog ponašanja i ne ocenjuje postupke likova već ih
opisuje, ismeva ako treba i takođe opisuje njihove živote. Mnoge Čehovljeve drame se igraju danas u
pozorištima. Stvorio je jedinstvenu sliku ruskog realizma koji se može doživeti kroz smeh ili kroz suze.
U književnoj kritici je dosta često mišljenje da Čehov nije imao snage da napiše roman. I sam Čehov je
rekao: ,,Ne umem da pišem veće stvari“. Većina njegovih pripovedaka je komična pa je zato on od
smeha stvorio sopstveno oružje protiv ružnih pojava života: eksplozijom smeha je ismevao laži,
korumpirane ljude i one na vlasti. Pola veka posle svoje smrti, Čehov je ostao u senci ruskih
romansijera. Tek, kasnije ljudi su shvatili njegov značaj i u njemu otkrili genijalnog umetnika.
Приче Ивана Цанкара (избор)Ivan Cankar se rodio 10. svibnja 1876.g. u Vrhniki, pokraj Ljubljane.
Srednju školu je završio u Ljubljani, a zatim je otišao u Beč da uči tehniku. Studije nije završio, ostao je
književnik i živio od književnog rada. U domovinu se vratio 1909.g. Za dvadeset godina rada napisao je
tridesetak knjiga objavljujući pjesme, pripovjetke, romane, drame, eseje i kritike. Za poznavanje Ivana
Cankara najvažnija je njegova proza. Najpoznatije pripovjetke su mu: “Vinjete”, “Knjiga za lakomisne
ljude”, “Kuča Marije pomoćnice”, “Sluga Jernej i njegovo pravo”, “Grešnik Lenart”, “Moj život” i “Slike
iz snova”. Cankar je napisao i tri romana: “Tuđinci”, “Na klancu” i “Martin Kačur”. Cankar je u svojim
djelima prikazivao ljude u borbi za malo sreće u životu povezivajući njihovu sudbinu u snažnu cijeline.
Posebno poglavlje u djelu Ivana Cankara je siječanje na dijetinjstvo. Uz likove dijece svuda je i lik
majke. Ivan Cankar umro je 11. prosinca 1918.g Lisac Tema: Dječakova ljubav pema liscu kojega drži
zatvorenog iako zna da bi trebao živjeti slobodan u prirodiOsnovna misao: Treba voljeti životinje i
omogučiti im normalan život. Likovi: Dječak, lisacSadržaj: Dječak je imao mladog lisca koji je živio
privezan samo nekoliko dana. Kada je jednog jutra došao da ga vidi lisac je bio mrtav. Rekli su da se to
slučajno dogodilo, ali dječak je bio siguran da je životinja sama sebi oduzela život. Uskoro je dobio
drugog lisca. Dječak ga je hranio i pazio, ali se lisac sve čudnije ponašao. Jednog jutra primjetili su da
nema najljepše kokoši. Drugi su put vidjeli kako pokušava uzeti kunića. Da nebi napadao životinje
premješten je na usamljenije mjesto. Poslije nekoliko dana diječak je otišao do kuće. Kada se vratio
lisca više nije bilo, žene su ga ubile jer je krao piliće. A ručali su tada pečene piliče. Suhe kruškeTema:
Krađa krušaka iz ormara Osnovna misao: Ne smije se krasti i misliti samo na sebeLica: Lina, Janez,
MajkaSadržaj: Majka je košaricu suhih krušaka čuvala u ormaru da bi ih podijelila dijeci nekom
posebnom prigodom. Janez i Lina nisu mogli dočekati taj dan. na nagovor sestre Line Janez je otkinuo
dasku na ormaru i dočepao se krušaka. kada je napunio pune džepove otišli su iza kuće da ih pojedu.
Činili su to nekoliko puta, a osječaj krivice se potpuno izgubio. Jedne nedjelje majka je otvorila ormar i
ugledala praznu košaricu. Svi su začuđene gledali u majku koja je tražila krivca. Progovorila je Lina i
prstom pokazala na Janeza. Dok je Janez objašnjavao kako je to učinio majka je sjela na klupu i
zaplakala. Janezu je bilo žao, ali ništa nije mogao učiniti.
Приче Бранка Ћопића (избор)
Ћопићев језик садржи '' чистоту и лепоту свежег изворног говора, осунчан је и пун виталности;
преливен значењима и мелодиозан, са обиљем меких лирских провинцијализама''. Ћопић је
љубав према народном језику понео из детињства. Његов језик је својеврстан говор света који
уобличава: то је завичајни говор људи из Подгрмечја, али надграђен у пишчевон стваралаштву.
Ћопић није стваралац који употребљава само дијалекатске речи, већ приповедач који негује
чист књижевни израз са тежњом да га обоји локалним говором који му даје мелодију
поднебља. У Ћопићевом језику може се приметити да писац ствара и тзв. ''личне речи'' као
производе духа и језичке имагинације ( небесије, потукача, лоповија, гурељ, згубидан ...;
одмаглити, срондачити, спузнути, бабоњати, ...; наљоскати се, вуцарати се, гонетати се, ... ). У
језику Ћопићевих приповедака могу се запазити трагови ''слатких турцизама'' (бојаџија,
камџија, пенџер, авлија, џабе ...), као и наноси шатровачког говора (крелац, укебати, дрпити,
здипити ...). Ћопић је склон комотној игри с језиком. Не само да ''меси'' његове облике и
значења, већ и прилагођава личној граматици и логици, подређујући тако језик своме свету и
свој свет језику. То је прави смисао стваралаштва. Ћопићев језик је језик његовог света, језик
босанског начина мишљења и изражавања, у коме (како је приметила И. Секулић) има нешто
земаљско, сељачко, блиско. Стил се у Ћопићевом случају појављује као веома особена и
аутентична мисаона организација. Ћопићев стил умногоме је близак народном приповедању.
При томе, мислимо на структуру реченице, а и на њен песнички део (употреба тропа и фигура).
Ћопић строго води рачуна најпре о логичком смислу реченице, међуреченичним односима и
благом таласању њеног синтаксичког тока. Његов стил стиче језгровитост, концизност и логичку
јасноћу. Ћопић стилом постиже успеле описе предела, природе и ликова. Поједине Ћопићеве
приче у целини делују као велико филмско платно на коме се запажају и најситнији детаљи. Ту
снагу непосредности и изразитости приповедач постиже стилом, у коме се он осећа као

централна личност стваралаштва. Пратећи појаву фигура и тропа у Ћопићевом стилу, може се
запазити да он користи готово све најглавније елементе песничког језика. Код њега се, поред
компарације, метафоре, персонификације и симбола, јављају још хипербола, градација и
ономатопеја. Ћопићева склоност ка динамичном и емотивном стилу запажа се у случајевима
када урања у свет сећања и карактерише ликове, менталитет или епоху о којој приповеда. Без
сумње, Ћопићев стил има највише снаге у директном споју с народним говором, тј. у говору
његових јунака који нису друго до писац сам. (Пример: Савин монолог упућен деда Раду – из
приче Мученик Сава).
Хумор Бранка Ћопића – О Ћопићевом хумору су говорили и писали многи, али само мањи број
критичара се потрудио да открије праву природу његовог хумора. Пре свега треба истаћи да је
Ћопићев хумор близак хумору усменог народног приповедања. Чари хумора Ћопић је понео из
завичајног краја. Његов хумор је елементаран и народни. Природу Ћопићевог хумора
инспиришу ''мали људи''. Ћопић је још из детињства хумор схватио као олакшање живота, па га
је таквог уносио и у књижевност. Ћопићев хумор се може разврстати у неколико видова: 1)
лирски хумор – најчешћи вид хумора (Башта сљезове боје); 2) ведри хумор (понекад опор и
незграпан) (Мученик Сава); 3) хумор преливен сетом као присенком туге (Башта сљезове боје;
Поход на мјесец; Разговор с Богом); 4) хумор са елементима горчине и јеткости (хумор
сатиричног типа) (Јеретичка прича; Заточеник) 5) црни хумор (На слободи). Зависно од теме и
идеје коју обрађује у одређеној приповеци, писац испољава и одговарајући вид хумора. Хумор
настаје избором тема и мотива. Нпр: разговор с мртвим човеком, разговор с Богом, крађа
сопствене имовине, одлазак животиње у хајдуке, прављење ракије од нечисти, освајање
месеца и васионе и др. Ипак, Ћопићеве приповетке не би могле да постигну хумористички
ефекат без присуства ликова као носиоца главних радњи (Насрадин-хоџа, Николетина Бурсаћ,
дед Раде, лопов Сава ...). Ћопић гради хумор још и сценичношћу; драмским тренуцима који
остварују комичан ефекат са пуно духа. Ћопићева склоност ка фантастичним, космичким и
митским представама света такође се одсликава на хумористичком плану (Побуњени
машиновођа, Доживљаји мачка Тоше, Изокренута прича ...). Хумор се код Ћопића јавља и у
тренуцима персонификованих, хиперболичних, ономатопејичних и компаративних слика (У
псећем селу, Доживљаји мачка Тоше,...). Уз обилно коришћење језичког материјала – псовки,
клетви, стихованих доскочица, шатровачког говора, Ћопић је појачао снагу хумора. Ћопићев
хумор садржи још један, изузетно важан, квалитет: то је намера да се путем хумора открију
ведрине живота, да се превладају бол и трагедија, да се живот учини светлијим – и да се у
свему томе остане човек: топао, отворен и присан. Ћопић: ''Сматрам да ми много боље лежи
простосрдачан, ведар хумор, неголи сатира. Сунчан хумор потребнији је човечанству, доста му
је ионако горчине''.
Бранко Ћопић - У свијету медвједа и лептирова – Фантастика Б. Ћопића се разликује од
фантастике и чудесности других писаца по томе што у њој нема чудесних бића (вила, вештица,
краљева, патуљака ...) те зато она представља спој између стварности и игре духа коју остварује
специфичним хумором и лириком. Збирка бајки Свијет ... једна је од значајнијих. Свет биљака,
животиња, природе, Ћопић уређује као какав чаробњак. Он хода по шуми, уочава веснике
пролећа, сусреће се са Жућом рачунџијом, са Живом Ватром и Рисом Усамљеником, мачком
који је отичао у хајдуке. Писац дубоко залази у чаробну шуму и открива да је сунчев певач ту да
испева песму о цврчку, о медведу чији је једини циљ да тражи храну, о црвеном врапцу који не
зна за тугу и смрт, о месецу и његовој бајци. Путује писац, а са собом води младе читаоце исто
онако како га је кроз свет приче водио његов деда Раде у светове снова и маште. Заокупљен и
опијен лепотом природе и животом стних животиња у њој, писац лирским тоновима указује
читаоцима колико су та радовања лепоти са природних извора потребна. Не смета што се
цветови разних боја јављају испод грмља, што ветар говори, што се животиње буде и крећу да
се сусретну са Жућом рачунџијом, веселим овчарским псом кога су одвели да чува виноград.
Самоћа и досада разједају ово псеће биће, али ту је кртица која ће му правити друштво и која
ће га забављати и насмејати. Персонифициране људске особине, хумор и доза ироније
провејавају као какав ехо. Жућина прича представља духовну храну, од његовог лајања
подрхтавају звезде на небу, буде се животиње, отварају се чудне приче о чудним јунацима. Паук
не прихвата прекоре ситних животиња које се боје да ће им мрежом прекрити небо. Оне желе
да виде плаветнило неба, зато воде борбу да се паукова мрежа искида. Захвално је срце бубица
што су велики ветрови очистили свет од мрежа и паукова. И цврчак тражи сунце, јер му оно
представља извор живота и инспирацију да пева о животним весељима и радостима. Тужан је
када нестане сунца, спреман је да крене у свет да га тражи. Дивно је сазнање душе сунчевог
певача цврчка да нема живота без извора топлоте. Лирски изливи душе цврчка плене својом
искреношћу. Он умире од беле смрти певајући ведру сунчану песму. Попут славуја из
Хофманових бајки, цврчак пева своју последњу песму. Градећи своје бајке, Ћопић обогаћује
савремену, ауторску бајку новим мотивима и непоновљивим ситуацијама. Њему у том поступку
није ништа непознато, ни невиђено, ни онда када пише бајке у стиху, као што су бајке Чаробне
шуме. Иако ове бајке подсећају на стиховане басне, песник се не одваја од авантура јунака и
обавезног, али ненаметљивог дидактичког закључка. Враћање природи, животињама, биљкама,
свету маште и снова омогућава писцу да речју изатка нови свет који је близак људима.
Приче Стевана Раичковића (избор)
Раичковић припада обичајима утврђеној књижевности. он носи латентну ноту романтике и

идиле. Није пошао форсираним модернистичким путем преображавајући се у дете. Вредност
његовог стваралаштва за младе је у поетској снази, пренесеном значењу, драматици и
небеском плаветнилу. И у поезији, и у прози, аутор слави природу као сликовиту и звучну
поезију, пева и приповеда о необичним људима, животињама, птицама. Раичковић је
примарно песник,али је талентован и за приповедање. Велико двориште је прво остварење. У
кратким, узбудљивим, прозним облицима о дечаку, селидби, лопти, псу Жутку, оцу, кући крај
Тисе ... евоциран је стварносно утемељен свет. То су нејасна сећања на детињство без радосног
усхићења. Дружина под сунцем најављује уметника чистих поетских структура, маште и
природе. Песме, садржине блиске дечјој литератури, носе у себи животност и богатство
сликарских елемената. Поема Гурије слика је људског односа према природи и визија
тајанственог света воде, аласа и шумара. Јунак поеме, Гурије, убогом и прозаичном животу у
сиромашној и тесној, али топлој изби, супротставља се сновима, животом и данима што
пролазе као у сну и на јави. Стари рибар, необичан становник природе, привлачи властитим
племенитим особинама и својим постојањем изван животне динамике. Мале бајке, праве
песме у прози, без развијене фабуле, немају карактер бајки због њихових реалистичких датости.
Проза о дечаку, месецу, рибици, травкама, цветовима, ветрићу, пужу голаћу – развијена је
метафора. Раичковићеве приче лирских, фантастично-пеалистичких мотива и метафоричних
порука, одају стварност у чију се истинитост не сумња. Приповедање у првом лицу уноси
атмосферу блиску читаоцу и везује га за себе. Приближава се читаоцу складним и једноставним
стилом. Краткоћом и једноставношћу обраде, необичним темпом, духовитом поентом,
остварен је приближан склад између поезије и живота. У делу аутора Великог дворишта и
Ветрењаче има наноса моралне филозофије и призвука поуке. Но, његов опус не налази
смисао у усмеравању ка људском сазнању и потврди чињеница. Његово стваралаштво тежи
мудрости без мудровања, анализи без ситничавости, уметности без разметања. Порука је на
оној плодној граници између уметности и филозофије.
Приче Драгана Лукића (избор)

Београдски писац Драган Лукић, песничким првенцем Велика трка, даје школи која рачуна са
голом забавом и с преношењем порука. Касније објављена дела препоручују га као аутора-
иноватора. Еманциповање од педагогије и њених циљева даје импулса његовој литератури.
Његов опус од тридесетак књига, песама, прича, романа, скечева ... , пун раздраганог ритма и
детињства, улази у ризницу српске литературе. Док су се многи гушили у традиционалним и
опеваним темама, он је у широком захвату детињства налази занимљив свет. Примарна
мотивска платформа његовог опуса су стамбени блокови, балкони, паркови и раскрснице. Аутор
Бајке о небодеру приближује читаоцу градски живот. Стихови о високим зградама, хуци машина
и општем урбаном метежу, бензинским пумпама, возовима, тролејбусима, трамвајима и
аутомобилима – поезија су слике, лиричности и ритма. Песникова мета је дете велеградског
амбијента и вреве. Песник живота међу усијаним солитерима од гвожђа и стакла, није само
урбани песник, већ и уметник природе и њених боја и мириса. Зоологија и ботаника у градском
окружењу нашле су своје достојно место. Исто тако, свакодневна стварност, дом и породица,
дечје игре, школски доживљаји, пријатељство, љубав, поверење, искреност, разочарења,
зоомотиви, сунце, ветар, река, патриотизам – примарни су ауторов садржајно-естетски фактор.
Песник није могао да заобиђе ни школу, веселе ђаке, њихова другарства и несташлуке као
неодољиву драгу тему. Лепоту ђаковања опевају јединствени мелодијски стихови песме
''Шапутање''. У песми ''Учитељу'', учитељ кажњава дечака ускраћујући му и заустављајући игру,
од које је све на свету мање велико и мање вредно. Песник се ставља на страну тужнога
ученика коме је учитељ одузео кликере, синоним дечје радости и најмање играчке од које нема
штете. Међу песмама достојним праве поезије, иронично интонирана песма ''Фифи'' заузима
високо место. Разговор грубе даме са уштирканим псетанцетом – живим робом, симболише
претње тиранског васпитања и изопачење цивилизације. Лукић с лакоћом улази у снове и јаву,
чежње и тајне младих, погађа његове најскривеније кутове и откуцаје срца. Аутор је опевао
простодушне дечаке и девојчице, радознале и спремне на игру; поетизује их као безбрижне и
сетне, виталне и поспане, чисте и неумивене. Заговорник детињства као среће, он је страни
увређене девојчице, која устаје против родитељске радозналости и њихових назора. Песма
разиграног питања-наслова ''Шта је отац'', искрена је побуна против сумњи, недостатка
поверења, захтева и прекора од стране озбиљних и званичних родитеља, против школе,
придика и старинског реда живљеја. Стихови ове песме поезија су ''сукоба'' двеју психологија и
генерација. Ведрина је императив Лукићеве поетике. Из песме ''Смеха деци'' трешти весељачка
раздраганост и раскалашност. Хумор у његовим рукама није форма изражавања збиље и не
потенцира васпитну, практичну или другу добит. Лукић се огледао и у прози. ''Лутка без главе'',
прича о разговору пролазника и девојчице занете игром, омиљена ауторова тема о несхватању
детета и његове игре од стране одраслих – антологијске је вредности. Запажени су, такође,
Лукићеви драмски радови. Врло је модерна његова луткарска сценска игра ''Звезда Фифи''. Д.
Лукић успоставља равнотежу између едукативних и чисто литерарних момената, одриче се
поенте, и у томе остаје доследан. Поезију и прозу прати поучност, али без моралисања. Благо
сугерисана идеја засмејава и разведрава, пружа естетско уживање и подстиче на игру. Обиље
речи, оштроумно и неочекивано именовање ствари, измишљање речи и фраза, смела
персонификација и необична поређења, асоцијативност – особености су Лукићевог исказа.
Засипа читаоца духовитим стиховима, комбинује сегменте народног песништва и савременог
израза. Лукићев стих је полетан, ведар, распеван, ритмичан. Музикалност и мелодија омогућује
певање Лукићевих песама. Аутор се према форми не односи увек најбрижљивије. Израз је
често ноншалантан и недотеран. Пише наративним стихом који не подлеже версификацији и
симболичким поетским нормама. Лукићево дело, у основи, не доноси изузетно ново; њиме
нису значајно скренути токови, нити је дошло до преокрета у књижевној норми. Недостаци су
баналност мотива и лексике, претеривање да би се песма допала, местимице исфорсиран стих
и неспретне метафоре. Лукићеву поезију, ипак, волимо са свим њеним манама. Лукић је
створио визију духовитијег и пространијег детињства. Стварајући по мери дечје речи, песник
позива на маштање и игру. Са Лукићем књижевност за децу крчи пут до дефинитивног
конституисања у равноправан модрни књижевни жанр и стиче ранг значајне књижевне
области. Лукић је испевао стихове који, заједно са Змајевим, Ћопићевим, Антићевим и
стиховима других уметника, чине најдубље и најшире дело српске књижевности овога вида.
Данијел Дефо, Робинсон Крусо
Несумљиво је Русо, у складу са својим схватањима о 'природном човеку', на свој начин тумачио
Робинзона, као што су то чинили бројни каснији писци робинзонци, поготово у доба
романтизма илиданас кад ту тему експлоатишу у филмовима, али чињеница је да су се
Робинзоновим животом и судбином заносиле читаве генерације и да и данас заокупирају
пажњу и машту младих читалаца. Постоје различите теорије о постанку тог дела. У његово
време објашњавали су многи бродски дневници и описи путовања, прва сензација била је
причање шкотског морнара Александра Селкирка који је живео на једном ненастањеном тлу.
Робинзон се користи свиме што може дохватити од цивилизацје, скупља све предмете који нису
пропали у бродолому и тек се тако одржава у животу, чак и новац спрема мада му у том часу
нимало није од користи: боји се свега што природа у себи крије, боји се самоће, чезне за
друштвом и сваки час би се, кад би му то било могуће, вратио у цивилизацију какво год оно
било; сретан је кад је Петко покрај њега; прави је подузетник буржуј свога времена који
смишља како би експлоатисао богатство отока, а према Петку односи се као господар према
слузи. Шта данашњи млади читалац налази у Робинзону...наћи ће много тога: увек свежу
егзотику путовања и непознатих крајева (бродолом, пусти оток, бујна непозната природа), држ
опасности и борбе за одржање, поносно уживање у човеку који неће клонути ни у најтежим
уветима и који је кадар да савлада природу, напетост која извире из бојазни читалаца 'хоће ли
њему симпатични јунак моћи издржати све недаће, хоће ли доћи брод...' Читалац одмах ѕаволи
Робинзона, жали га и диви му се, стрепи над њим и радује се због његовог успеха, уживљава се
у њега. Касније Робинзонове пустоловине након одласка с отока, читаоцу више нису
интересантне, његов јунак гоби терен под ногама, више не узбуђује и не заноси, није у свом
амбијенту. Робинзон је истински човек, са свим људским осећајима, с манама и врлинама – и
све то искаче у први план када се упоређује са многим другим робинзонима.
Џонатан Свифт, Гуливерова путовања
Мада сиромашан и без племићке титуле, која је у енглеској много значила, велики сатиричар је
умео да својим оштрим пером и поноситим ставом извојује себи изузетан углед и уважење у
том свету. Добро познавање политичких прилика у Енглеској омогућило му је да се доцније, у
ГУЛИВЕРОВИМ ПУТОВАЊИМА, критички осврне на њих. Свифтов оригиналан текст, Гуливерова
путовања, састоји се од четири дела, четири путовања. Прво путовање одвело је Лемјуела
Гуливера у земљу малих људи, у Лилипут, друго у земљу џинова, Бробдингнап, треће у Лепуту, а
треће у земљу разумних коња. Последња два дела, које говоре о путовањима у Лепуту и у
земљу разумних коња, мање су позната, а и мање значајна од прв два. У путовањима у Лепут
писац је изложио сатиру бескорисна и бесмислена научна истраживања. То је међутим и
слабији део Гуливерових путовања. У путовањима у земљу разумних коња долази до изражаја
пишчево разочарење у човека, његов песимизам и жестоки гнев што се човек његовов доба
тако ниско спустио, што се својом похлепом и нискошћу претворио у бића гора од животиње.
Прва два дела представљају не само најлепше и књижевно највредније дело Гуливерових
путовања него и најлепше странице у Свифтовом стваралаштву уопште. То су странице
изузетне , необичне лепоте, пуне разигране маште, хумора и сатире. Пишчева бујна машта
створила је ту два потпуно нова и веома занимљива света. Први је свет Лилипутанаца, свет
малих људи. У том свету све је у складу са његовим малим становницима: биљке и животиње,
куће, коњи, стреле... Други свет је свет џинова у коме су становници већи од Гуливера колико су
Лилипутанци мањи били. И овде је све у складу са растом становништва, почев од огромних
власи траве и џиновских стабљика жита, међукојима се нашао Гуливер када је први пут
закорачио у ову необичну замљу, па до птица, инсеката, против којих се морао борити са мачем
у руци... И један и други свет Свифт је успео да оживи, и удахне живот његовим становницима.
На први поглед ведра и занимљива за читање, Гуливерова путовања имају и воју озбиљну,
сатиричну страну. Писац је изложо подсмеху и критици разне појаве у друштвеном и
политичком животу Енглеске. Описујући, нпр., забаве на лилипутанском двору, показујући како
се у Лилипуту добијају високи положаји у државној управи, писац описује како се до њих
долазило у тадашњој Енглеској. Да би неко добио високи пложај, у Лилипуту није било
потребно да поседује способности потребне за тај положај, него неке сасвим неважне, или тако
маловажне, као што је ходање на конопцу... Свифт је био одлучан противник поробљавања
једног народа од стране другог. Зато његов Гуливер брани Лилипут од напада Блефусконаца, а
при том одбија захтев лилипутанског краља да учествује у покоравању и поробљавању тог
слободног и храброг народа. У Гуливеровим путовањима Свифт врло вешто спаја и преплиће
свет маште, своје занимљиво и узбудљиво приповедање, са озбиљном намером и поруком.
Управо то и представља највећу вредност овог његовог ремек-дела.
X. Б. Стоу, Чича Томина колиба Херијета Бичер Стоу Чича Томина колиба
Чича Томина колиба дело које представља , до сада, најпотресније сведочанство о суровом
животу црнаца у време америчког ропства. Својим романом, након удаје за доктора ( борц
против ропства) и друштвеним деловањем, допринела је доношењу закона о укидању ропства
1865. године. Писан је за Националну еру ( Вашингтон ) 1850. гоодине . Објављен је 1852.
године и убрзо је преведен на многе светске језике. Код нас је први пут објављен у преводу
Милана Д. Рашића 1853. године.Иако није писан за децу, овај роман више од 150 година након
настанка, са подједнаком пажњом читају и деца и одрасли. Обесправљеност црнаца
инспирисала је списатељицу да осмисли и развије фабуларни ток романа у две паралеле на
којима се одвијају две независне људске драме, од којих једна има срећан, а друга трагичан
епилог. Роман говори о робовласничком друштву у коме су белци били неприкосновени
господари својих робова; животу робова који су скапавали на плантажама белаца, често
препродавани, а за најмању непослушност или покушај бекства, шибани и мучени или на смрт
пребијани. Уверљивост приповедања и животност слика у којим је, описујући појединачне
судбине људи, сугестивно дочарала трговину црним робљем, расну дескриминацију и друге
суровости ропства, сугеришу мисао да је списатељица фабуларни ток романа градила на
фрагментима из стварног живота. Такав приступ догађајима учинио је да њено дело, поред
уметничке, има и неоспорну социјалну, васпитну и естетску вредност.
Догађаји и јунаци нису сликани једностарано, методом црно – беле технике. Чак и господари
нису дати у истом светлу; мистер Шелби је човечан и великодушан, а његов син Џорџ ће у свом
односу према црнцима чак и надмашити оца, када одлучи да на свом имању укине ропство. За
разлику од њих, Симон Легри, последњи господар чича Томе, „ чије су песнице од сунца
опаљене, очврсле као гвожђе“ , оличење зла и типичан пример робовласника који са робовима
поступа као са стоком. У његовом понашању нема ни најмање искре људског. Трговци робовима
такође су сурови и у њиховим поступцима не постоји самилост ни разумевање за људе који
имају статус робова. Мистер Хали је типичан примертрговачке прагматичности у којој закон
тржишта и дух капиталистичке прорачунатости уништавају у њему и последње зрно човечности.
Када му мистер Шелби говори о Томи као о вредном и поштеном човеку кога ваља уважавати,
мистер Хали иронично констатује: „Ви мислите частан колико су црнци часни“, показујући своју
искљученост и нељудскост према припадницима друге расе.
Фабуларни ток и идејну вредност романа Харијета је градила на поступцима главних јунака, пре
свих чича Томе и брачног пара, Џорџа и Елизе. Из њиховог односа према господарима намећу
се два опречна метода у борби против ропства. Псступци Џорџа и Елизе сугеришу побуну и
пркос, као најбољи пут до слободе, док чича Тома инсистира на трпељивости узорног
хришћанина који је уверен да ће праштањем заслужити спас и избављење.
Млади мулат Џорџ је паметан и вредан, али му средина због боје коже не да да искаже своју
истинску вредност. Карактер његовог бића навео га је на бекство. Оправдање за своју одлуку
налази у чињеници да је и он човек, барем толико добар као и његов господар, од кога је
паметнији, образованији и који нема право да од њега направи „кљусе за вучу“ . Џорџ схвата
узроке и тежину свога положаја, али не види начин за обарање друштвеног поретка у коме су
једни неприкосновени господари, а други бедни робови. Својом храброшћу он ће се изборити
за личну слободу, али не и за слободу народа коме припада. Као што ће се испоставити,
проблем ропства неће решити побуном појединаца, већ организованим отпором свих
обесправљених.
Незадовољство које се у души Џорџа таложило још од детињства, од тренутка када је отргнут од
породице, па до тренутка новог искушења када му је запретила опасност да изгуби сина и жену,
претворило се у одлучан отпор човека који се бори за егзистенцију своје породице.Градећи
портрет Џорџове жене Елизе, списатељица је посебну пажњу посветила психолошкој
компоненти њеног карактера. Околности у којима Елиза живи натерали су је да тешке животне
ситуације
М. Твен, Дожшљаји Тома Сојера
„Moje knjige su kao voda, dok su knjige velikih genija kao vino. Srećom svi piju vodu". (Mark
Tven).Pravo ime Marka Tvena je Samuel Langhorne Clemens. Pseudonim Mark Tven po prvi put je
upotrebio 3. februara 1863.u tekstu koji je poslao „Territorial Enterprise"-u, listu koji je izlazio u
Virginia City-ju. Inače „Mark Twain" je bio izraz mornara sa reke Misisipi, koji je označavo da je voda
dovoljno duboka da brod može da prođe.Godine 1876. objavljuje „Avanture Toma Sojera", a 1884. i
nastavak ovog romana „Avanture Haklberi Fina", koji se smatra remek - delom američke literature.Том
Сојер и Хакалбери Фин су аутентични јунаци, остварени реалистичким маниром. Први пут на
сцену ступају деца са својим добрим и лошим странама. Твен није идеализовао своје јунаке,
мада су они и поред свих својих лоших страна племенити и невероватно шармантни. Фабула
романа је авантуристичка. Роман обилује хумором, мајсторски грађеним ликовима и зналачки
ствараном атмосферо
Луис Керол, Алиса у земљи чуда
Luis Kerol engleski je pisac. Napisao je mnoge fantastične pripovetke za djecu. Njegove pripovetke
razvedravaju i zabavljaju dječiju maštu.Roman Alisa u zemlji čuda je fantastični roman, Kerol koristi
san kako bi radnju premestio u irealno.Snovi u kojima je sve moguće i nepresušna mašta devojčice
( Kerola) dali su mu podlogu da stvori delo izuzetne vrednosti.Zec koji nekud žuri, voda od koje
postajes malen i kolač od koga porasteš, orao koji puši lulu, leptiri sa krilima od maslaca i hleba, konji
koji igraju kriket samo su neki od elemenata koji čine ovaj izvanredni svet prožet humorom i igrom u
koji nas Alisa vodi i koji ostavlja taman dovoljno praznina da ih dete popuni svojim maštanjima.Alisin
san je mladom čitaocu prezentovan tako da nakon prvobitne začuđenosti zajedno sa Alisom stupa u
ovaj čarobni svet, zajedno sa njom radoznalo razgleda i osluškuje, smeje se, strahuje i beži.Glavna
Kerolova junakinja poseduje upravo ono što i sva deca – radoznalost. Radoznalost poput žeđi koja je
vodi sve dalje i dalje kroz nepoznati čudesni svet.Spas od dosade Alisa pronalazi u samoj sebi,
dovoljno je samo sklopiti oči i dopustiti mašti da crta obrise nekog egzotičnog, magičnog i samo našeg
sveta.Роман је објављен 1865. године из пишчеве љубави према три ћерке господина Лидена,
управника Оксфордског универзитета, чијег је и сам био студент и професор математике ( Чарлс
Доџсон ); сматра се првим фантастичним романом за децу. Почетак романа је уметнички слаб
( Алиса са сестром, леп и сунчан дан ) Експозиција није фантастичан, већ је типична
реалистична сцена. Роман није фантастичан од самог почетка. Фантастика почиње у сцени
сусерета са зецом: 1. Алиса лежи не ћебету са сестром, наилази зец, али Алиса не обраћа
пажњу ( зечеви постоје – реално ); 2. зец проговара, Али Алиса не реагује ( говоре и у баснама и
бајкама, а Алиса је то прерасла ); 3. зец из прслука вади сат, Алиса у том моменту скаче и одлази
за њим – ОВО ЈЕ НАДРЕАЛИЗАМ, тј. почиње фантастика. ( упадају у рупу ). Све се то дешава у
сну, јер је сан најчешћи оквир за фантастику за децу. Роман почиње сном на ливади и завршава
се буђењем на тој истој ливади. Композиционо решење – сан.У роману се користи игра речима,
разбија се једна реч, а ствара друга(Алиса пропада у јаму и каже; „ У ваздуху нема мишева, али
има шишмишева„). Алиса пропада у нови свет, односно, путује кроз своју психу, нови свет нема
граница и Алиса стално упознаје саму себе. Луис Керол је један од првих писаца за децу који се
бави психом и подсвешћу детета.
ЛИКОВИ ( јунаци ): Алиса, Бели Зец који непрестано гледа на сат и жури, Пух, Лажна Корљача,
Шеширџија, Мачак Церекало, Војвоткиња, Мартовски Зец, Краљица и Краљ - Срце, Гусеница
која пуши и други јунаци шпила карата, Двојка, Петица, Седмица и Пуб.Алиса је, за разлику од
већине дотадашњих јунака, девојчица ( сви су скоро били дечаци – Том Сојер, цареви синови ).
Она се не бори ни зашта, ништа не треба да доказује; њена улога је улога пасивног посматрача
скоро у целом роману. Девојчица - посматрач! Алиса се стално пита „ Ко сам ја? „ – стално себи
поставља то питање. Писац је тиме понудио могућност да роман доживимо као причу о
одрастању и сазревању, као причу трагања за идентитетом. Проблем одрастања је у сцени
издуживања ( колач – поједи ме ) и смањивања ( бочица – попи ме ). Луис Керол се на гротеси
начин поиграо проблемом одрастања. Не треба поредити са Гуливером, зато што је Гуливер
одрастао, а мења се свет око њега, а овде се Алиса мења, а свет је фиксан.
Aлиса стрпљива, радознала, расположена за игру, комуникативна и креативна, са наглашеном
цртом доброг, породичног васпитања, што јој помаже у сусрету са необичним јунацима у
непредвидивим околностима; праведна је и спремна да се жртвује за слабе и угрожене, па
макар и сама запала у невољу. То се нарочито види када брани оптуженог Пуба,
супротстављајући се и самој Краљици која у суду тражи пресуду пре самог суђења; Алиса је
забринута и судбином пламена када се свећа угаси, о нормама људског понашања; Алиса не
уме да саслуша саговорника, често му упада у реч, поставља незгода и нелагодна питања и
испољава елементе нарцисоидног понашања; не допушта да други овладају њеним емоцијама
и поступцима, одлучно се супротставља неистомишљеницима, чак и Краљици која ће је осудити
на смрт.
Пух: задовољан собом, једе и спава, ништа не мења; живот људи који су стално у истим
оквирима и траже и од деце да се укалупе.
Краљица – Срце: је уствари, прототип енглеске краљице Викторије, сујетне и немилосрдне
деспотице, која и за најмању ситницу нареди да се некоме одруби глава. Њена самољубивост
налаже да при проласку њене свите сви морају да клече погнутих глава, што се самој Алиси
учинило нелогичним и апсурдним, јер шта ће јој свита коју нико не види! У игри крокета Алису
је посебно изненадило сазнање да су фламинзи употребљени као штапови, јежеви као лопте, а
од пресавијених војника направљени лукови. Игра се одвијала мимо свих правила, па је
Краљица сваки час наређивала да се некоме одруби глава. Приказујући игру, Керол је развио
алегоричну слику о суровости владарке којој су поданици служили као обичне ствари, или као
предмет игре и забаве.
Мачак Церекало: највећи краљичин опонент који се отворено руга њеној тиранији и власти,
вешто избегавајући њену срђбу; повремено се појављује и изчезава, за своје поступке једино он
не сноси последице, јер је, кад год т о пожели – невидљив, неухватљив; то га чини супериорним
и снажнијим чак и од Краљице Срце; чак и Алиса је опчињена његовим начином нестанка: -
прво одлази реп, па остали делови тела редом, до задржаног осмеха који последњи нестаје.
Бели Зец: слуга; беспоговорно извршавају краљичине наредбе и жеље;
Лик Краљице и других јунака из персонификованог шпилу карата, представља нови приступ
индивидуализацији ликова у структури ауторске бајке. Од Двојке, па преко Пуба, до Краљице и
Краља и њихових подчињених, мали се читалац упознаје са јунацима какве није сретао у
фолклорној бајци.
Животиње као јунаци су веома нарцисиоидни, а неки чак и шизофрени. Ови ликови, на
симболичком плану, представљају одрасле ( све је слика односа одраслих према деци ). Овај
роман можемо тумачити као критику живота одраслих. Ако посматрамо једног по једног јунака
који се окупљају око Алисе, они уствари представљају одрасле: зец и клобучар – шизофрени
јунаци; пух – типичан флегматик; мачак – сатиричар који се свима руга, подсмева; неки сматрају
да је то лик писца ( аутобиографијско ). То је свет где нема компромиса, нити минималне
толеранције, а то је уствари, свет одраслих. То је контрасна слика света одраслих и деце. Алиса
покушава да успостави неку логику, стално тражи компромисе и начине споразумевања, али не
успава и бежи из тог света.
Луда чајанка: разговор зеца, клобучара у пуха, незамисливо и бесмислено – алузија на Енглезе
и испијање чаја у одређено време.
ТРИ ТУМАЧЕЊА романа:
1.путовање кроз подсвет земље чуда = наша подсвест; 2.социолошки приступ; критика за
аристократију у Енглеској у 19. веку и уопште света одраслих ( сви ликови су одрасли, само
је Алиса дете );3.интимно сазревање детета ( повећање и смањивање Алисе представља
отуђеност одређених органа у пубертету ).
Однос према језику чини 90% овог романа. Однос писца према језику је истоветан као и однос
који има дете. За дете је примаран - глас је оно што одређује природу те ствари (ав –ав – пас), а
сцена у роману (беее – овца – сцена када се краљице претворила у овцу јер је имала сличан
глас ).Деца се играју речима „ Скинеш шиш – остане миш !“ – поигравање са цепањем речи. Реч
је нешто што је живо, што је променљиво. Реч је за дете једна језичка маса која се може
преобликовати ( додавати слова, одузимати слова ). То личи на помало деструктивну игру, али
је истовремено и конструктивна игра ( ствара се нешто ново што је смешно,
забавно ).Заступљени су и нo seans-ни стихови – ми те стихове не можемо верно превести и
немају смисла за одраслог човека. За дете то није тако: дечја говорна алхемија ради по
принципу сажимања – деца сажимају речи - чига бурге шисве – што је функција жаргона.
Носенсни стихови су и дијалози. Ти стихови у 19. веку представљају најаву онога што ће писци
писати у 20. веку ( Чекајући Годоа, Бекет и Ћелава певачица, Монеско ).Алиса је доспела у свет
који се стално мења. Писац не тражи свој свет у вештицама, вампирима, вилама, већ он зачиње
модерну фантастику која се ослања на психоанализи ( она тражи то ирационално у човеку ). Цео
роман се дешава у сну, а сан представља подсвест, све се дакле, дешава у човековој глави.
Роман се бави проблемима људске психе, подсвести – то је једно од могућих тумачења.
Антоан Сент де Егзипери, Мали принц
(Црнковић) Мали принц није бајка у правом смислу речи, већ савремена фантастична прича са
много значења и порука. Писац описује специфичан поглед на свет, живот, односе међу
људима, духовне потребе. Значење приче је различито за сваку особу, другачије за исту особу у
различитим раздобљима живота. Поставља се питање – ко је главни лик – авијатичар који се
принудно спустио у пустињу, или Мали принц који је кренуо у посету Земљи и разочарао се у
људе ? писац се жели вратити у детињство и доживљавати свет срцем, душом и наивношћу
детета. Нацртана овца за дете је много већа реалност ако је поседује и доживљава. Дете је
сретно у свом малом свету, а људи су несретни јер само јуре и ни за шта немају времена.
Егзипери жели рећи да кад би људи гледали очима детета, више би и боље видели и били
сретнији. Многа деца неће разумети ову књигу, друга ће је доживети на свој начин, јер она
више говори одраслима него деци. Прича има нов садржај о нов језик. приказао је у њој
модерног човека и његове преокупације. Око лика авијатичара плете свет чудесног. преко
чудесног, у наивном причању, приказао је свет реалног, а у причу је унео нову, модерну поезију.
створио је и нови лик – Малог принца, каквог раније у причи није било. Егзипери је у времену
човека-роба рачуница и сапетог крутим системом, притешњеног ратом, покренуо модерног
човека да открије у ''малим'' вредностима интимну величину која даје животу смисао. Његово
казивање је скромно и једноставно. Настоји да се што више приближи наивној, чистој,
једноставној, благој, малим задовољној и сретној дечјој природи. (Огњановић-Цветановић)
Прича се самоизграђује од елемената реалног и фантастичног, тече једноставно, природно,
сликовито. Овца, змијски цар који је прогутао слона (што је за одрасле цртеж шешира, а за
Малог принца змијски цар), спријатељили су авијатичара и дете. Егзиперијева мисао: Суштина
ствари се не да очима видети, већ се мора тражити срцем. Мали принц прича о астероиду са
ког гледа залазак сунца и о свом јединственом цвету, ружи. На путу до Земље срео је краља
коме су сви остали поданици, уображенка за кога су сви његови обожаватељи, човека који
непрестано пије, пословног човека који сматра да су и звезде његове, фењерџију који стално
пали и гаси фењере, географа који не зна да ли на његовој планети има језеро ... Свим овим
изнета је истина о одраслима, неумитна логика стварности која Егзиперија није задовољила.
Духовно осиромашен, неспособан да се споразуме са другима, човек не може да доживи срећу
у обичним стварима у којима деца откривају вишу лепоту. Лисица и змија, са којима се
Егзипери сусреће, преузимају улогу свесних бића да прошире садржаје живота, просторе и
видике скучених људи. Лисица га је научила како да је припитоми да би користили једно
другом. Тек је тада Мали принц схватио да је његова ружа јединствена иако је на земљи видео
вртове ружа. Разумео је да баш оно што је радио за њу чини драгоценом и да је то довољно за
срећу. (Гајић) Мали принц (дете) неће да живи на планети где сви људи пију и свађају се, или
где сви желе да буду владари. Он бежи од њих. На једној планети му се свидело (људи гаје
цвеће, руже). Егзипери је на страни деце. Чим деца беже, тај свет није добар. Средишњи део
приче личи на бајку – дечак трага за планетом на којој је све лепо, али увек дође на погрешну
планету. Завршни део – пилот је поправио авион и заједно трагају за бољом планетом и тако се
удаљавају од Земље. Мали принц је симбол детињства, бежи од света одраслих. (Смиљановић)
Дело је пуно хуманизма, ненаметљиве дидактике и филозофије. Зато је вишезначно. Кратке
реченице, са више слојева значења откривају на индиректан начин дубоку мисао писца. Кроз
сусрет са Малим принцом писац преплиће чудесно и тајанствено, дозвољава јунаку да
поставља питања и тражи одговоре од одраслих. Мали принц учи многе ствари од одраслих,
схвата животне представе, али је незадовољан јер га људи нису научили љубави. Он не уме да
воли. Он једино воли своју ружу. Мали принц путује. У пустињи проналази воду (симбол на
само живота, већ и духовне хране). ''Очи су слепе. Треба тражити срцем...'' За класичну бајку
карактеристичан је срећан крај. За ову, крај је само привидно трагичан. тело Малог принца није
било на песку. Сувише би било тужно да овакво биће задеси физичка смрт. Зато се на крају
разлеже смех који представља наду у повратак Малог принца. Растанак је представљен
симболично, поетском сликом. Егзипери је успео да осветли духовне потребе људи бајковитим
садржајем. Мали принц констатује да се живот на Земљи међу људима одвија без смеха и
смисла. Зато се треба борити за виши смисао живљења, за проналажење његових суптилних
вредности. Фантастична прича 'Мали принц'је настала при крају Егзиперијевог живота и може
се схватити као језгро свих његових књижевних дела, као морални кодекс о схватању живота и
детињства као његовог суштинског и неотуђивог састојка. Ова чудна прича говори о авијатичару
који је, због квара на авиону, морао да се спусти у пустињу, на ужарени песак и о малом
необичном становнику астероида Б 612. У тренутцима када је очајан и удаљен од људи,
разумео је да су многе ствари, које је сматрао животним вредностима, постале безвредне.
Егзиперијви путеви и судбина се укрштају са путевима и судбином дечачића који је, гоњен
самоћом и жељом за пријатељством, допутовао на Земљу са своје планете, једва веће од
обичне кућице.
Прича се разграђује од елемената реалног и фантастичног и тече једноставно, природно и
сликовито. Када је Мали Принц затражио да му пилот нацрта овцу, овај се присетио да је у
детињству цртао змијског цара који је прогутао слона и да су одрасли видели обичан шешир.
реконструисао је свој први цртеж, али се Мали Принц побунио, желео је да му нацрта овцу.
Разумели су се и постали пријатељи. Егзиперијева мисао да се суштина ствари очима на да
видети, већ да се мора тражити срцем, овде се најбоље потврдила. Егзипери показује веру у
дете и своје схватање детињства чије чари извиру из животне реалности, за разлику од света
одраслих, који је најчешће немоћан да је неоголи и не учини суровом. Казивање је утолико
занимљивије што га преузима дете: док пилот покушава да поправи авион, Мали Принц прича
о својој планети са које је,колико је желео, могао посматрати залазак сунца, о свом
јединственом цвету (ружи) која му је задавала проблеме, о томе како је кренуо на друге
астероиде и стигао на Земљу. На том путу срео је краља за кога је свет сасвим упрошћен јер су
за њега други људи само поданици; уображенка коме су други људи обожаваоци; човека који
непрестано пије јер се стиди што не може да престане да се опија; пословног човека који нема
времена ни за кога... У свему овоме препознаје се истина о животу одраслих, неумитна логика
стварности каја Егзиперија није задовољила. То је стварност модерног човека притешњеног
крутим системима, поробљеног рачуницом и профитом, духовно огољеног и осиромашеног,
усамљеног и неспособног да се споразуме са другима, човека који јурећи за животом и упавши
у ратну драму, нема времена нити може да задовољство и срећу доживи у малим и обичним
стварима у којима деца откривају вишу лепоту. бајковит оквир приче се, тако, приближава
реалности. Вешти и мудри, змија и лисица, са којима аутор Малог Принца сусреће на земљи,
преузимају улогу свесних бића да прошире садржаје живота, просторе и видике скучених људи.
Змија је рекла да је човек усамљен и међу људима, а лисица је научила човека да је припитоми
како би користили једно другом, јер људи немају времена да било шта упознају, а познају само
оно што је припитомљено. Тек тада је Мали Принц схватио да је његова ружа јединствена.
Разумео је да је оно што је он радио за њу чини драгоценом и да је то довољно за срећу.
Егзипери у овој причи, оствареној лирским говором и драмским приповедањем, иако је
намењена и деци и одраслима, читаоца упућује сфери поимања живота и света, налазећи у том
поимању вредност ненатруњену баналним и вулгарним облицима људске стварности. Non si
vede quei che si possede, pershe si mira quel che si brama. (Не види се оно што се има, јер се
гледа оно што се жели)
Карло Колоди, Пинокио
Карлп Колоди (1826-1890). Нов и данас већ широм света познат класичан лик дечије бајке, лик
Пинокија, лутке дечака, унео је у литературу италијански писац Карло Корнуини, тј.
псеудонимом Колоди. Колоди је изградио лик овог романа свесно мешајући машту и збиљу,
али на начин ближи Каролу него ранијим писцима. Пинокио је дрвени лутак дугога носа кога је
истесао од једне цепанице мајстор Ђепето. Подлога није митске природе, макар сличних
примера има у народним бајкама. Колоди као да вели: замислите, за игру и забаву, да постоји
живи лутак истесан из цепанице и уживите су у оно што би му се могло догодити. А Пинокију се
свашта догађа. Упада из неприлике у неприлику, показујући при томе све добре и лоше стране
правог човека, што ће на крају и постати. Пратећи његове авантуре, сусрећемо се са многим
лицима из приче (Вила), антропоморфно приказаним животињама (мудри и добри Цврчак,
симбол дома; ликове варалице и лопова, Мачак и Лисица...) и лицима из реалног света
(власник позоришта, судац, жандари...). Пинокијеве догодовштине су игра ведре маште, збиље
(Пинокио као дечак не воли учити, лаже, не иде кући кад треба, па га насамаре лопови, осећа
кајање и љубав према оцу, заљубљује се у Вилу, као дрвени лутак умало да изгори итд.); као
алегоријско лице (добива магареће уши, и постаје прави магарац кад с пријатељем Луцигнолом
проводи све време у игри немислећи на учење. Пинокио, у машти Клодија, делује као прави
човек, ту долази до изражаја Клодијев реализам у опису и даљем вођењу радње.. Мали
читалац треба само да се уживи у одређену ситуацију и прихвати је, а даље нормално прати као
да се налази у реалном свету те може у Пинокију и његовим потезима видети себе, свије жеље,
добре стране, мане и казну те за то може стићи. Тако је све скупа богато и духовно преведена
игра уживања у чудесно и доживљвање збиље. Написан пре 150 година, Пинокио има особине
модерне приче. У њему се отвара ведра панорама дечијег света , машта није спутана, али
полази од дечијег доживљавања и слива се у то, сав је саздан од ткива дечије игре. колико пута
мала деца умотавају у крпице комадић дрвета те у њиховој игри то дрвце игра улогу дечака и
девојчице, иде у школу или у шетњу, добива батине или прекоре због лошег понашања.
Пинокио је богато окестриран литерарни израз такве игре, зато је деци близак, доживљавају га
као властиту игру, лако се уживљавају у његове згоде и незгоде. Једноставан језик и жив начин
приповедања придоноси томе да је Пинокио једнако драг сваком детету.
Вилијам Соријан, Тата, ти си луд. Виљем Саројан
 рођен у Америци,рано остао без оца, па је од 7- ме године живео у сиротишту, јер га мајка
није могла издржавати
 после запослења мајке, враћа се да живи са њом.Школу је напустио када му је било 12 год. Да
би самостално зарађивао за живот.Био је продавац новина, новинар, фармер, управник поште
и писац.У 12 – ој години је прочитао све књиге из градске библиотеке.У 13 – ој почео да
пише.Збирке приповедака: Удахни и издахни, Зовем се Арам; романи, Људска комедија,
Смешна ствар; драме, Твоје најбоље године; романи за децу Тата, ти си луд и Мама, волим
те.У роману Тата, ти си луд, има доста исповедног и аутобиографског; у поступцима дечака
Пита и његовог оца, препознају се неки детаљи из пишчевог живота. Главни јунаци су отац и
син; на њиховом односу писац је говорио о детињству али је и проблематизовао и читав низ
друштвених питања – однос деце и родитеља, однос према школи, начин учења и сл. Отац
коме нередовно пристижу мали ауторски хонорари заноси се идејом да напише књигу о
кувању којом би решио проблем добре а јефтине исхране. Његов десетогодишњи синчић
такође жели да постане писац, па са оцем често разговара о свом будућем роману. Сам
почетак радње наговештава дирљиву историју о социјалним проблемима просечне америчке
породице, али писац о сваком новом поглављу не очекивано прелази на сасвин нове и
неповезане теме или догађаје, па се стиче утисак да он и не пише причу, већ прави евиденцију
свакодневних збивања, повремених путовања и разговора које води са сином. Типолошки и
структурално, ово Саројаново дело и није роман у правом смислу те речи, већ збирка кратких
причица од којих се свака може узети као посебна логичка, идејна и уметничка слика.
Посматрано у целини, дело нема експозицију и развојне токове радње. Писац се заиста
потрудио да свако поглавље представља причу за себе у којој, поред главних јунака нека
обична ствар, појава или биће – лопта, мач, шоља, стена, кола, постељина, облак, жена, лоза,
дрво, брод, воз, црква, човек, бог, застава, коњи и сл. – предтављају тему или предмет
дијалога, предмет посматрања, проблем полемике или препирке или, загонетку коју ваља
решити.
Каткад се читаоцу може учинити да су све приче једноличне и досадне а дијалози без
драмског набоја, помало монотони, заморни и тешки. Писац једноликост бескрајних
разговора повремено освежава и стилски уобличава каквим парадоксом, духовитом досетком,
или животном максимом.Отац и син су у роману равноправни саговорници; кадкад они
неочекивано, замењују улоге, па је дечак онај који поучава, саветује или нешто објашњава.
Истинитост је квалитет њиховог дијалога; на томе обојица инсистирају, чак и када је реч о
непријатним стварима и истинама. Син ће оцу више пута признати да не воли школу, да је чак
и мрзи, на шта ће отац неочекивано мирно рећи :
- Добро, ако си завршио доручак, онда хајде одвешћу те донде, па ћеш моћи још мало да је
мрзиш.Не брини, мрзећу је.Зашто?Зато што то није место за учење, то је све.Које је
место за учење?Море, дом и свет.
Воја Марјановић истиче да је смисао овог Саројановог романа у „тражењу модела за
васпитање младих“ и да он представља неку врсту скривене или модерне педагогије за
родитеље.Да би неко постао писац мора научити да посматра и запажа, да буде радознао и да
зна о чему жели да пише. Дечак је сигуран у своју љубав према писању, јер је и његов отац
писац, а он управо жели да пише као отац, мада је свестан да за тако нешто још није одрастао.
Отац ће му предочити да „писац мора да воли овај свет, иначе не може да пише“. Љубав је тема
у којој писац често размишља о роману. Она је основна предпоставка и услов успеха у било
којој човековој делатности. У дечаковим речима и поступцима, на више места у роману,
препознаје се писац који открива неки детаљ или податак из свог живота, или поглед на свет.
Дечакова изјава: „ Дођавола са људским родом, тата. Ја припадам надљудском роду“, је
премудра мисао за десетогодишњака. Пре би се рекло да је то пишчев став о потреби слободе у
комуникацији, односу и понашању деце и одраслих. Писац полаже наду у способност детета да
уочи лицемерје одраслих и да само извуче корисне закључке и моралне ставове. Саројан је
дечака у свом роману приказао знатно умнијим и самосталнијим, да би га учинио дораслим за
разговор о озбиљним тешким питањима. Једно од тих питања је и суштина и смисао постојања,
проблем смрти и човековог трајања кроз дело. У животу сваког појединца, све је неодређено и
неизвесно, осим извесности смрти. Човек који створи велико дело, наставља духовни живот и
оставља неизбрисив траг о свом постојању.Роман Тата ти си луд инспирисано је лепотом
детињстава у коме нема нерешивих проблема, намргођених лица и људског плача. Детињство
је дочарано као најлепше доба живота, као радост која се обнавља успоменама, чак и у оним
тренуцима који нису и сувише радосни и лепи. Усвету таквог детињства брзо се одраста и учи;
па и најтеже лекције живота, лакше се савладају уз игру, разговор и смех.
Б. Нушић, Хајдуци
Бранислав Нушић је рођен 1864. године у Београду. Био је песник, приповедач, романсијер,
путописац, фељтониста и комедиограф. Он је писац између књижевности за одрасле и
књижевности за децу. У српској књижевности за децу Нушић је познат по свом роману
''Хајдуци'' и као оснивач ''Малог позоришта за децу''. Своје прве књижевне кораке начинио је у
дечјим листовима под псеудонимом Алкибијад Ђ. Нуша. Прву приповетку ''Мој анђео'' објавио
је у ''Српчету''. У сомборском ''Голубу'' штампа песме. Аутор ''Народног посланика'',
''Покојника'', ''Госпође министарке'' и др. познатих комедија, у позној фази књижевне каријере
издаје дечји роман ''Хајдуци''. Ово дело је представљало освежење у поређењу са дотадашњом
традиционалном књижевношћу. Њиме започиње истински роман у литератури ове врсте. У
основи овог романа је предање, анегдота, бајка ... Писац је за фабулу узео реалистични мотив –
бекство деце од школе, породице и свакодневних обавеза. То је прича о дечјем несташлуку,
обести, авантури, бегу у непознато и тежњи за слободом. Деца подражавају славне претке и
њихов начин живота, веома маштовито и духовито. Нушићева склоност ка шали и карикатури
исказани су у необичној одлуци дечака са градске периферије са напусте топла огњишта и
школу и крену у зелену гору. Дечаци маштају да постану горски одметници и да ће сејати страх
и трепет међу онима који су им се било како замерили. Радња почиње и завршава се на истом
месту – на храстовом стаблу, где су се деца окупљала након школе. Само су дечја осећања и
расположење друкчији на почетку и крају приче. Тематске целине су следеће: припреме за
полазак, договор у млину, полагање заклетве, одлазак у планину, хајдуковање, непредвиђене
тешкоће и сурови хајдучки живот, слом и коначно – пораз, срамотни повратак свакодневици и
батине. У овом роману главни јунак није појединац него цео дечји колектив – Чеда Брба, Жика
Дроња, Миле Врабац, Сима Глуваћ, Мита Трта, Лаза Цврца и приповедач (пошто је роман писан
у првом лицу). Деца се окупљају у дружину да покажу свој отпор и противљење својим
родитељима, учитељу, школи и обавезама, али и да остваре неки свој циљ из маште. Деца
опонашају понашања која су карактеристична за одрасле. Узор су им хајдуци и њихова борба у
прошлости. Сцена полагања заклетве на гробу разбојника Максе Жабе, прави је пример
имитирања предака. Да би што више личили на хајдуке, дечаци се придржавају одређених
правила понашања и дисциплине (долазак на тајни састанак у млину и суђење Цврци
издајнику). На челу сваке дечје дружине налази се вођа. То је обично дечак који се истиче
својом храброшћу, одлучношћу, памећу, неустрашивошћу и правичношћу. Остали чланови
дружине му исказују поверење и послушност. Нушић је у ''Хајдуцима'' највише простора
посветио лику ''хајдучког харамбаше'' - Чеди Брби. Он је идејни творац одметања у хајдуке.
Покреће и осмишљава све акције у које се укључују остали јунаци. Он измишља текст хајдучке
заклетве и поставља правила понашања. Чеда Брба је прави бунтовник. Жели да постане хајдук
да би се осветио свима који су га неправедно прогонили. Иако се наметнуо за вођу дружине,
Чеду не красе нарочито позитивне особине. Друштво се није уверило у његово јунаштво. Нема
сведока у борби са Матамутом. О томе сазнају само из Чединог хвалисања. Ипак, прихватајући
непотрвђено Чедино јунаштво, дечаци се сами осећају јунацима које ће опевати песма. Брба
није увек на потребној висини улоге ''харамбаше'' коју је сам себи доделио. У неким
ситуацијама Брбино понашање јасно показује осталим члановима дружине да се њихов вођа
нимало не разликује од њих и да је подложан истим сумњама и страху ( ''борба'' с магаретом). У
Чединој дружини однос између вође и чланова не заснива се на пријатељству и поверењу. У
њиховом међусобном односу постоји извесна дволичност и прикривање својих мисли и
осећања. Харамбаша Брба је главни негативац. Он није морални и интелектуални ауторитет.
Доводи у немилост дечаке, излаже их срамоти и батинању, а опет ужива симпатије читалаца.
Лику чеде Брбе супротстављени су остали дечји ликови у роману. Чединим особинама
супротстављене су особине осталих дечака. Док је Чеда жељан да влада, препреден и одлучан,
дотле су остали дечаци наивни, детињасти, трпељиви и страшљиви. Нушич је с великим
мајсторством градио ликове дечака. Своје јунаке слика служећи се њиховим именом и
надимком, анегдотом, описом, монологом и дијалогом, поступцима у одређеним ситуацијама и
међусобним поређењем ликова. Дело обилује хумором. Из онога што су деца замислила и
онога што им се дешава, проистичу многе смешне ситуације. Кроз своје поступке другари су
доведени у неочекивана искушења и комичне ситуације, као што је ''напад'' магарета,
утољавање глади жиром и трњинама или ''робовање'' у свињцу. Веселом тону приче доприноси
и песничка вештина Милета Врапца, анегдота о ''глувоћи'' Симе Глуваћа и неспоразум због
неразумевања значења речи ''епидемија''. Прва одметничка ноћ није баш онаква какву су
''хајдуци'' замишљали. Уплашени дечеци се од хајдучке збиље – шуме и мрака, бране
разговором. Прва је прича о јунаштву Марка Краљевића, а последње је пишчева, разгаљива и
поучна. Занимљива је и бајка Лазе Цврце о свађи лутака, Глуваћева о људској хуманости,
Врапчева о оданости и Тртина о дечјој облапорности. Све ове приче имају неку поуку и нису у
вези са током радње, па утичу да књига буде непотребно развучена. То је једна од недостатака
овог дела. Други недостатак се јавља због пишчеве жеље да поучно делује на читаоце.
''Хајдуци'' су настали у тренутку када је наша литература за децу заостајала за књижевношћу за
одрасле. Утицала је на рад потоњих писаца. Са романом ''Хајдуци'' отворене су вратнице
књижевности за непознати свет.
Д. Максимовић, Прадевојчица
Десанка Максимовић је рођена 1898. године у Рабровици, у Бранковини. Oна је кључна личност
у развоју српске књижевности за децу и младе. Oдрасла је на селу читајући Змајеве песме и
књиге које јој је набављао отац. Oд ране младости била је сарадник дечјих листова. Oбјавила је
већи број књига за децу. Oна је међу првима вратила литературу на дечји ниво. Њено
уметничко дело краси разноврсна тематика. Преовлађују мотиви љубави, живота, природе,
човекољубља, социјални садржаји, племенитост, оптимизам, лепота – љубав према детету
изнад свега. Њену уметност украшава безмерни хуманизам. Поезија коју ствара је синтеза
емоција лепоте, радости и љубави. Пише о свету који нас окружује: небу, сунцу, шумарцима,
пољима и долинама, ветру и свему што дише и гамиже. Стиховима о сунчаном пролећу,
жарком лету, плодној јесени и зимској белини дочарала је најлепше појаве у природи. Песме о
живом и неживом свету пуне су раскошних боја и звукова. Њени описи сматрају се најбољим у
српској лирици. Д.Максимовић није песник града, она је чаробњак који природне лепоте
преноси на лист хартије. Д. Максимовић пише и о деци. Слика стварне дечаке и девојчице који
се разликују по особинама, али су слични у љубави према игри и животу. Нема неваљале деце
или ружних поступака. Песникиња се не обраћа стармалом детету. Једна од првих песама које
чује сваки нови школарац јесте песма ''Првак''. Oва песма обезбеђује себи почасно место у
антологијској збирци најлепших стихова о ђачком животу у школи. Д. Максимовић је прво
песник, па тек онда приповедач. У прози пише о шумским животињама, птицама, царевима,
просјацима, вилењацима, патуљцима, змајевима и др. бићима из митологије. Бајке су
нејобимнији део њеног опуса. У збирци ''Ако је веровати мојој баки'' примарни мотив је победа
добра над злим, тријумф лепоте и живота. Роман ''Прадевојчица'' говори о почецима људске
цивилизације и стварању уметности пре више десетина хиљада година. То је прича о тешком
животу ловаца и сакупљача плодова, а пре свега о сазревању девојчице Гаве, која је вероватно
прва уметница на свету. Гава се издваја од њених вршњакиња по интересовањима и таленту.
Свој дар мора да држи у тајности, до тренутка када буде могла да открије свету своју радионицу
– пећину коју је сама осликала по узору на оца, племенског сликара и врача. Д. Максимовић је у
доба наших давних предака сместила и љубавну причу, причу о симпатији двоје младих – Гаве и
племенитог и храброг Бука. Када Бук страда у лову, ова детиња симпатија умире са њим, а Гава
открива нову, можда ону праву љубав, према тајновитом странцу. Њихови тајни састанци у
шуми су ''преци'' љубавних састанака на које је свако од нас са зебњом и великим
ишчекивањем ишао. Насупрот ликовима одважног Бука и уметника Клека, је лик опаког,
исквареног и подлог Гена. Oн је негативац каквог свако време има, човек који живи да другима
чини зло. ''Прадевојчица'' нам доноси неке сурове животне истине, попут гладовања, и
трагедије, као што је Буково страдање или смрт мајке на порођају, али, као свака бајка,
завршава се срећно. Гава налази сродну душу у лику странца, кога прихвата цело племе као свог
члана. Двоје младих су преци будућих сликара, вајара или лекара. У ''Прадевојчици'' можемо
препознати Д. Максимовић-песникињу. Роман је пун прелепих описа природе, какве може да
створи само Десанка. Наша велика песникиња је испевала и потресне родољубиве песме. Д.
Максимовић је аутор чувене ''Крваве бајке'', симбола страдање српског народа. Посвећена је
трагичној смрти крагујевачких ђака које су стрељали немачки фашисти. Погибија невиних ђака
опевана је потресно-баладичним, топлим и наративним тоном. Песма је натопљена тугом и
саосећањем. Ауторка је дала горку опомену против људског страдања и смрти. Многи аутори
упадају у клопку дидактичности. Стварају дело чисто ради поуке. Д. Максимовић, равнотежом
маште и ангажмана, избегава замку дидактике. Oна измирује естетски и етички аспект.
Морални утицај је у снази естетске природе песме и њене самоваспитне функције. Извлачењем
поенте из игре остварена је дидактичност у вишем смислу. У васпитном смислу њено дело је
изузетно коректно. Д. Максимовић ствара у духу народне речи, вуковском чистотом. Израз је
савршено једноставан и стилски уобличен. Њен текст је чистих лирских тонова, беспрекорне
форме. Нема тражења речи на силу, ничег претераног. Ипак, критичари јој замерају ''срећне
завршетке'' и версификациону форму у духу традиционалног певања, помало стародевојачку. У
прози је присутна праволинијска структура, лабава композиција и споредни описи. Песникиња
није подлегла зову модерне уметности. Не следи модерне реформаторе и пут експеримента,
већ иде сопственим путем. Своју поезиу темељи на игри и машти, на спознаји, и звучној форми.
Рима и мелодијски правилно организована поетска слика издвајају је од других стваралаца и
чине најмузикалнијим српским песником. Поседовала је изузетну машту, смисао за фабулу и
пребогат речник. Д. Максимовић се код нас идентификује са појмом песника. Oна је песник
кога све генерације држе у сећању.
Десанка Максимовић „Прадевојчица“ – У овом роману песникиња нам казује колико су деца
свих народа и свих времена иста и колико су њихова осећања уопште и љубав општељудски. У
сржи романа две су вечне теме – љубав и уметност. Oне се преплићу, употпуњују, једна другу
осмишљују и обогаћују. У основи Прадевојчице стоји неколико значајних запажања о
праљудима који носе савремене и општељудске истине. Главна тема романа су тамна времена и
човекова прошлост, борба животиња, обредне игре, полазак у лов, пећински сликари и ловци,
оскудица и глад. Роман говори о почецима људске цивилизације и стварању прве уметности. У
овом роману Д. Максимовић показује како се са развојем цивилизације јавила потреба за
развојем уметности и како је таленат девојчице Гаве, испољен путем стварања пећинских
цртежа, од стране њених саплеменика доживљен као нешто посебно, као божанско дело. Д.
Максимовић је у Гави, племенитом Бауку, уметнику Клеку и опаком Гену, открила вечну дечју
потребу за игром, забавом, радошћу, сањарењем. Пребацујући се маштом у древно време, она
је у њој испољила и савремене облике дечјих преокупација, жеља, снова и младалачких
немира. Бавећи се потајно сликарством, Гава представља радозналији слој деце која показују
смисао за духовне вредности. Ватра и вода у Прадевојчици стоје као силе од којих зависи
људска егзистенција; без њих човек не може, иако оне некад представљају и претњу у виду
пожара и поплава. Води и ватри је првобитни човек приписивао мистична својства. Oбредни
ритуали и церемонијали исказани у Прадевојчици приношењем жртава доприносе
употпуњавању представа о далеким људским прецима. Oво је најбоље прозно остварење Д.
Максимовић. Модел бајке, обреда, религијско мишљење, сугестивна нарација, и говор јунака о
себи у трећем лицу, дају роману чар архаичног. Дело је писано занимљиво са местимичним
искрама хумора, низом дескриптивних епизода и богатом маштовитошћу.
Б. Ћопић, Орлови рано лете
Бранко Ћопић је рођен 1914. године у селу Хашанима код Босанске Крупе. Основну школу је
завршио у родном месту, гимназију у Бихаћу, а учитељску школу у Карловцу. Дипломирао је на
Филозофском факултету у Београду. Једно време је био уредник ''Пионира'' и ''Змаја''. Ћопићево
дело претежно је посвећено литератури детињства. Знатан простор у његовом опусу заузима
природа и свет разних животиња. У књизи бајки ''У царству лептирова и медведа'' описан је
један шарен и нежан свет инсеката, паука, птица, медведа. Причама алегоријске форме о
лукавству, себичности, верности и радиности, приповедач најављује заокрет у књижевности. И у
другим делима, с пуно симпатија, дефилују разноврсне животиње – јежеви, лисице, мачке и др.
Мачак Тоша, из поеме ''Деда Тришин млин'', је најпривлачнији. То је мачак чудне нарави, лола и
скитница. Одлучује да напусти старца и оде у хајдуке. Али, као и Нушићеви ''хајдуци'', враћа се
подвијена репа. Песма говори о величини међусобне слоге и љубави, неспоразума и
смицалица. Прожета је животном ведрином и хумором. Машта и хумор су пишчева покретачка
снага. Нема детета којег не насмеје ''Изокренута прича'' са својом испретураном радњом и
ликовима. Прича захтева од детета активан однос. Б. Ћопић је аутор ''Пионирске трилогије''.
Орлови рано лете – Најбољи роман ратне трилогије је ''Орлови рано лете'' – прича о
опраштању од младости, безазлених несташлука и прикључењу борби против фашиста. Дечаци
из босанског села Липе не могу даље да трпе учитељева иживљавања и одмећу се у шуму.
Ученици, предвођени Јованчетом – потомком хајдука, у знак протеста против учитеља
''Паприке'' (''злоћуд мамуран чича''), напуштају школу и у Прокином гају формирају
побуњеничку дружину. Први део романа непогрешиво подсећа на Нушићеве ''Хајдуке''. Али
свака сличност је, у ствари, разлика: полагање хајдучке заклетве на гробу разбојника Максе
Жабе, односно хајдука Јованчета; магаре из ''Хајдука'' и Стричев магарац Сивац; неславан
завршетак хајдуковања уз добре батине, и Николетино спасавање части ''одметника од школе''
и др. За разлику од ''Хајдука'', ова дружина нема ''лажног'' вођу. Јунаци су различити, али тиме
се међусобно допуњују. Јованче је вођа бегунаца и командант логора, Лазар Мачак је мајстор
каквог надалеко нема, Стриц је вешт пењач, а Луња, девојчица са шестим чулом и Стричева
верна сенка, а ту су још Ник Ћулибрк, Вањка Широки, Ђоко Потрк и Николица с приколицом (пас
Жуја). Имена, презимена и надимци деце упућују на њихове телесне или карактерне особине.
Уз децу треба поменути и пољара Лијана који је ''дете у души'', и који у другом делу романа,
када деца преузимају на себе веома важан задатак обавештавања села о доласку непријатеља,
постаје прави сарадник и помоћник деце. Момак Николетина Бурсаћ је прави делија и узор
дечацима, који их никада не разочара. Овај лик је јунак приповедака са ратном садржином
''Доживљаји Николетине Бурсаћа''. Антијунаци Ћопићевог дела су господин Паприка и сеоски
кнез Ваљушко. Језик и стил су квалитет који ''Орловима'' даје нову димензију, присност и
топлину. Б. Ћопић је о рату, борцима, знаним и незнаним јунацима и жртвама испевао стихове
високе лирске вредности. ''Херојева мајка'', ''Омладинка Мара'' и ''гроб у житу'' су потресни
стихови о страдању младих. Његово дело је еп о борби српског народа за слободу која је
стечена уз много жртава. Патриотизам је доминантно песниково осећање. Са њиме
родољубива поезија добија већу вредност. Ћопићев књижевни рад почива на усменој
књижевности, на њеној природности. Његово дело не пати од вештине естетизовања. Нема
усиљених појединости и настојања да се казивање улепша. Ипак, пишчев обиман рад прате и
понеке мањкавости. Осети се недостатак версификације и мелодије; у прози - споредни описи и
епитети који штете целини. Међутим, све је то занемарљиво у односу на целокупан Ћопићев
опус. Свој таленат је посветио, пре свега, уметности за децу и младе. Надмашио је у себи писца
за одрасле и извршио огроман утицај на писце књижевности за децу. Без Ћопићевог дела
српска књижевност би била много сиромашнија. Роман 'Орлови рано лете'је први део
Ћопићеве Пионирске трилогије. у том роману Ћопић је писао о детињству прожетом
несташлуцима и доживљајима из ђачког живота и о доживљајима из НОР-а у којима деца
примају на своја нејака плећа врло озбиљне борбене и животне задатке. Ћопић је дете
Босанске крајине. Љубав и топлина који избијају из многих радака и зраче из већине ликова у
Пионирској трилогији, вероватно су подстакнути присношћу и поистовећивањем писца са
многим јунацима који израстају у роману 'ОРЛ'. Стварајући Прокин гај и говорећи о
'одметништву' дечака од школе, писац је имао на уму групу својих другова који су одлазили у
велики гај уместо у школу. У гају су изградили читав логор а враћали се кући заједно са ђацима
који су били на настави. Прокин гај и Јованчетова дружина блиски су писцу и он их је годинама
носио у себи, у своме сећању. Ђачко бежање из школе и логоровање, иако су прекршај школске
дисциплине, писац није представио као неваљалство. То су несташлуци и прва дечија настојања
да се осамостале, да подражавајући старије докажу и своју личност. Дечаци нису бежали од

учитељице коју су волели, него од учитеља који их је тукао. Реч је о младалачком отпору према
људима који не поштују достојанство дечака. Дечији протест и пркос су спонтани као и многи
други њихови поступци. Лепота ове младе дружине из Ћопићевих романа јесте управо у томе
што су њени припадници весело, динамично друштво које је увек у акцији и које доживљава и
које доживљава низ занимљивих згода и незгода. Прва игра и прво право ратовање Јованчетове
дружине започеће у Прокином гају. У њему ће бити смештена и партизанска радионица. У
логору у Тепсији деца ће јуначки издржати родитељски препад и љутњу, због бежања из школе,
и пред њиховим очима ће гај и Тепсија бити преривени бомбама из италијанских авиона.
Хумор Бранка Ћопића (по Слободану Ж. Марковићу) – У Ћопићевим делима за децу хумор има
специфичну функцију. Његов смех није производ комичне ситуације у којој се испољавају
људске мане и недостаци, већ долази као израз веселог расположења и раздраганости којима
су испуњена дела. Ведрином и насмејаношћу писац осваја децу, јер је веселост и смех саставни
део њихове природе. Ћопићев хумор проистиче колико из тока радње и изгледа појединих
јунака, толико и из карактеристичног надимка, шале и поређења. Без обзира на повод, смех је
карактеристика општег расположења у његовим делима за децу (Орлови рано лете, Доживљаји
мачка Тоше ...). ( Т. Петровић ) Машта и хумор су пишчева покретачка снага. Свет игре и
животног оптимизма приказан је у фантастично-хумористичној прози – Приче испод змајевих
крила. Читалац је занесени сањар који лети испод крила чудовишта и упознаје широки и
шарени, весео и тужан свет. Изокренута прича, бесмисленом структуром, испретураном
радњом и ликовима, њиховим парадоксалним довођењем у везу, захтева од детета активан
однос. Магија приповедања ствара илузију да је прочитано живље од живота који нас окружује,
да предмети и бића изгледају нестварни, а његове сенке стварне. Чича Триша је незаборавни
лик из хумористичко-шеретске прозе (Доживљаји мачка Тоше, Деда Тришин млин). Доброту и
душевност старог млинара, индиректно осветљава мачак Тоша, безобразник који једе сланину
своме газди, чак захтева од њега да му лови мишеве и на сваки начин користи старчеву
племенитост. Необична је слика када кротки чича одлучује да несташног мачка утопи у реку.
Оштрица смеха зна за меру и границу. То је песма о међусобној слози и љубави, неспоразумима
и смицалицама – прожета је животном ведрином и изворним хумором. Ћопић стварност
хумористички трансформише и посматра са њене ведрије стране. Све је подређено смеху и
фино прикривеној иронији или порузи, машти и игри. У песми Вашар у Стрмоглавцу пршти
народски, искрен и благодетан хумор. Трешти смех из урнебесних ситуација, из међусобних
надмудривања, дијалога и тока радње.
Бранко Ћопић – У свијету медведа и лептирова (Гајић) – У делу се преплићу фантастика и
анимални свет. Тематски остаје у духовном свету свог рустикалног значајног амбијента. Начин
приповедања је традиционално казивање засновано на класичним народним приповедачким
основама. Доминирају животиње, њихови односи са обележјима људских карактеристика и
нарави. Испољавају се егоизми, лукавства, лоповлуци, препредењаштва, али и верност,
оданост, слога, борбеност и пожртвовање. Фантастика је у његовом приповедању спрегнута са
реалношћу, произилази из ње или јој се враћа.
Бранко В. Радичевић, Учени мачак
Бранко В. Радичевић, романописац градског и обичног сеоског живота, створио је дело живих
песничких слика које младе генерације читају са занимањем и узбуђењем. На страницама
ауторових књига смењују се дечаци и одрасли, анимални свет и предмети блиски човеку;
јунаци, цареви; весели цигани, сунце, месец у сјајним чизмама, месечева деца, чудни ветрови и
змајеви. Мајка је песников култни мотив и јединствена поетска метафора. приповеда о лепоти
живота, човековој доброти, усамљености и врлини, о људској хвалисавости, глупости и
похотљивости. Аутор ''Ученог мачка'' негује хумор који је део његовог духовног бића и духа
народа коме припада. Комику гради на језику. Хумористички роман ''Учени мачак'' је истински
лепа и маштовито испредена прича о мачку који, поставши свршени матурант, у потрази за
звањем, доживљава необичне догодовштине. Његов сусрет са псом, помоћником управника
винограда, запослење у млину на месту мерача и рачунџије, учењачки дијалог са псом; боравак
у шуми међу непознатима, муке његове, сретање са дивљом мачком, путовања и растанак са
псом и, на крају, повратак учених и славних пријатеља своме старом месту: маукању поред
топле пећи и лајању у кућици од дасака – прича је која има реалистичну подлогу и која се
продужава у дететовој уобразиљи. Можда мачак може постати знаменит: живи били па видели
– вели писац. Роман носи забавно обележје, али су евидентне његове сатиричне и друге
симболичне импликације. Бајка о Шаљивчини је племенито дело које је нашло подстицаја у
изворном народном мелосу и шаљиво-шеретском хумору. Испричан је живот људи у
свакојаком изобиљу и дивоти – али без смеха. Старац коме је дојадио такав живот, потражио је
себи смрт, и у часу када је наумио да дигне руку на себе – из крошње дрвета се издвоји једна
гранчица и претвори у свиралу. Ћопићевски хуман и здрав хумор тежишна је ознака
Посластичарнице код Веселог чаробњака. Цар који је једини имао право да се смеје у свом
тужном граду, чаробњаци-пекари, пекарски помоћник Хлепко Сомуновић, весељак Циган
Цигановић, намргођени Мргуд Најнамргођенији, неочекиване и смешне згоде, изазивају
експлозију смеха. Песмама о мајци заузима високо књижевно место. Радичевић је испевао
топле стихове о симболу радости и бриге, најближој личности и правом објекту наше велике
љубави. Сваки наслов из збирке Песме о мајци – споменик је свим мајкама. Радичевићева
поезија је, уз песме М. Алечковић, најбоља песме о мајчинској љубави и величини њених
осећања према своме чеду. Радичевићево дело красе незаборавни дечји пријатељи из
животињског света, као и ликови одраслих и деце. Необичне протагонисте писац дочарава
традиционалистичким поступком, плетући реалистичко са фантастичним. Хумор, игра,
имагинација – основни су инструменти његове поетике. Приповеда поступком који подсећа на
народног приповедача. Ствара свежим језиком, богатим значењем и звуковима, слободно и
инвентивно. Његова поезија носи хуманистичку поруку. Забавља лепо, поучава мудро и
племенито. Бранко В Радичевић је један од пионира који повлачи ''поетичке'' координате
савремене књижевности за децу и младе.
Бранко В. Радичевић – Учени мачак (Црнковић) – Има сатире; људи који се уздигну,
заборављају порекло и стиде га се. Чини се да тонови те сатире нису најсретније одабрани.
Створио је оригиналан тип приче или бајке и његова уметничка поука је о потреби весеља и
ведрине, племенита је и прикладна дечјој доби у сваком времену. (Петровић) Хумористички
роман Учени мачак је истински лепа и маштовито испредена прича о мачку који, поставчи
свршени матурант, у потрази за звањем, доживљава необичне догодовштине. Његов сусрет са
псом, помоћником управника винограда, запослење у млину на месту мерача и рачунџије,
учењачки дијалог са псом; боравак у шуми међу непознатима, муке његове, сретање са дивљом
мачком, путовања и растанак са псом и, на крају, повратак учених и славних пријатеља своме
старом месту: маукању поред топле пећи и лајању у кућици од дасака – прича је која има
реалистичну подлогу и која се продужава у дететовој уобразиљи. Можда мачак може постати
знаменит: живи били па видели – вели писац. Роман носи забавно обележје, али су евидентне
његове сатиричне и друге симболичне импликације.
Чедо Вуковић, Тим "Лавље срце"
Црногорски романописац Чедо Вуковић се показује као аутор изворног надахнућа и нове
поетске снаге. С даром за откривање чудесних мотива и догађаја, уноси оно што је одговарало
дечјој литератури као уметничкој категорији. Његова фантастика није ''чиста'', изван сфере
реалности, већ хипотетички реалистичка. У уметности младих он узима за ''тему'' дечју машту и
жеље, свет испуњен љубављу, људском добротом и изазовима. Свако његово дело прати
изразита акционо-авантуристичка тоналност. Свемоћним оком, причом о изуму - лампи
чудесних својстава и моћи, актеру који, доспевши до ње, удовољава властитим
најфантастичнијим жељама, аутор искушава научно-фантастичну романескну прозу. Летелица
професора Бистроума, по садржају и радњи, модерна је бајка у чијем завршетку тријумфује
добро и разум. Умом дечака Жељка, професора Бистроума и снагом змаја Нестижиме, савладан
је опаки господар Робот, симбол пакости и мрака. Тим лављег срца се издваја из романсијерове
поетике. Смела визија и слика бежања, потера и игра животиња, заједничка коегзистенција и
љубав животиња и људи, граде хумористично-сатирични роман, својеврсну модерну басну
управљену игри. Фабула романа је у овоме: дечак страствено одан лопти, измишља тим од
разноврсних звери из зоопарка, у чему му помоћ пружа чувар и дресер Муња. Фудбалски тим –
окретношћу, брзином, снагом, одлучношћу, срчаношћу и лукавством, спортски се надмеће по
белом свету и, на крају, победнички враћа у свој врт. Актере Вуковићевог опуса краси тежња за
узбудљивим и фантастичним, за авантуром. Игра је почетни импулс којим аутор реализује своје
маштовите подухвате. Стил је природан, лишен уштогљености и сложених конструкција.
Неспутан, аутор је измишљао чудне, свемогуће направе, лабораторије, роботе, летилице,
ласере, падобранце, змајеве, животиње као носиоце улога, чудотворна обличја људскога ума и
руку, свет који на граници стварности и имагинације, реалног и немогућег. Вуковић је један од
првих наших писаца жилверновске оријентације.
А. Поповић, Судбина једног Чарлија
Занимајући се уметношћу за децу, Поповић стиче глас изграђеног уметника у дечјој драмској
литератури. У страсној жељи да изговореном речју подстакне савременог актанта, романсијер
се опредељује за традиционалне мотиве на модеран начин. Судбина једног Чарлија, роман о
мачку чији је живот испуњен пустоловинама, осваја срца игривошћу, хумором, радостима и
тугом. У лику мачка који напушта мајку – чувара касапнице, који путује бродом у Напуљ,
упознаје се с малом Виолетом, представља смешно позориште, тргује шеширима, допада у
шатру међу циркужџијама, одлучује се на самоубиство, потуца се, нашао се у новинама –
најпосле доспева у страо гвожђе на прашњавом тавану – аутор на комично-алегоричан начин
дарује читаоцу њему драгог јунака. Прозом чудних вратоломија, у којој апсурд и машта
потискују здраву логику, нађени су нови слојеви читалаца.
Жил Верн, 20000 миља под морем
Jules Verne (1838. – 1905.) je bio slavni francuski pripovjedač i ostavio je puno djela za mladež: 63
romana i 18 novela pustolovnog, znanstvenog i znanstveno-fantastičnog sadržaja. Polovicu toga čine
knjige o moru.U svojim je djelima predvidio mnoge tehničke izume koji su danas dio naše stvarnosti i
naše tehnologije. Temeljna misao toga velikog sanjara je:"Sve što jedan čovjek može zamisliti, drugi
ljudi to mogu ostvariti."Фабуле Вернових романа су вешто кројене, дијалози интелигентни,
ликови најчешће храбри, интелигентни, понекад ексцентрични. Време шетњи по космосу,
слетања на месец, спуштања у морске дубине не може остати немо и слепо пред научним
визијама и сновима писца који је та научна достигнућа предвидеои описао стотину година
унапред.Овај роман је научно-фантастичан. Уочљива је јединственост јунака- капетана Нема
бунтовника,сањалице , осветника који нас води на узбудљиво и задивљујуће путовање
Наутилусом. Жил Верн је очигледно био изванредан познавалац физике, географије, као и
историје. Несумљиво најатрактивнији у овом роману је сусрет са морем и са животом у
њему.Читајући роман обогаћујемо своја знања о огромним и сићушним становницима мора
као и о тајнама морских дубина.

Чедо Вуковић, Свемоћно око.
Дела: Хало небо, Тим лавље срце, Свемоћно око, Летелица професора бистроума.У
књижевности за децу Вуковић за тему узима дечију машту и жеље, свет испуњен љубављу,
људском добротом и изазовима. Причом о свемоћној лампи чудесних својстава и могућности,
актеру који доспевши до ње удовољава властитим најфантастичнијим жељама аутор искушава
научно-фантастичну прозу.
Драмска књижевност за децу – избор из драмфских остварења за децу Г. Тартаље, Д.

Радовића, Б. Трифуновића, Љ. Ђокића, А. Поповића, Љ. Ршумовића и И. Бојовића.
Драмска књиж. се пише ради извођења на позорници уз помоћ глумаца, а не ради шитања, па
је зато и нема много у књижевности за децу. Драмска књиж. за децу, нарочито ону мању, краће
је форме, у виду једночинке са неколико снажних заплета и упечатљивих сцена. Тематика је из
дечјег свакодневног живота, породице и школе (Г. Тартаља, Д.Радовић).
ЉУБИША ЂОКИЋ – ПОЗОРИШНЕ БАЈКЕ – Љ. Ђокић је написао десетак драма за децу. У књизи
Позорошне бајке има пет драма: Биберче, Грдило, Витез Страха, До последњег шаха и Бајка о
времену. Своју стваралачку жеђ писац напаја на неисцрпним извориштима народног
стваралаштва и плете бајковиту мрежу људских снова, односећи се према фолклору
активистички и градилачки. Везе Позоришних бајки са народном књижевношћу су очигледне, а
указивање на њихов постанак неће сметати спонтаном доживљају који оне пружају. То им
омогућује да се укаже на њихову самосвојност и оригиналност. Неке везе са народним
умотворинама могу се истаћи на примеру драме Биберче. У њој је присутан основни подстицај
из истоимене бајке и огледа се у несразмери између раста главног јунака и величине његових
жеља и људске моћи. Ђокић је своје дело писао у стиху (римовани дистих дванаестерац) у који
се уклапају дијалози као њени саставни делови. Неке етичке особине (правдољубивост,
поштење ...), неке карактерне особине (храброст, упорност и несебичност) и њима супротне
(неправичност, лажљивост, кукавичлук и грамзивост) код појединих ликова у драми чине
њихову доминирајућу и одредничку вредност која се испољава тек у процесу исказивања
јунака. Писац је у лексици одржао комуникацију са својим праузором. То је уочљиво у именима
јунака (Биберче, Добриша, Звездан). Имена указују на карактере као у народним делима.
Биберче, Грдило и Витез Страха су писане у стиху, а До последњег шаха је у прозном
дијалошком казивању. Због надреалистичких слика је изражајно блиска претходним бајкама.
Бајка о времену је лоцирана у одређеније време, које је блиско савремености и са ликовима
који имају одлике свакодневице и који су блиски људима. Писац неосетно прелази са прозног
казивања на стих који је примерен ситуацији, са више лиризма и живљим ритмом. Љ. Ђокић је
спојио митско са савременим. Његове драме су остале у роду бајки. Писац је равноправно
приказао свет бајки и свет реалности, чешће у хармонији него супротстављен. У целини
гледано, ове драме су целовите, литерарно дограђено дело које се стваралачки наслања на
традицију и надграђује је модерним поетским светом. Прожима се реално и фантастично,
чудесно и надреално. Песнички језик писца је једноставан и јединствен,разноврстани богат.
ДУШАН РАДОВИЋ – КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС – Радња овог дела има бајковиту садржину,
дијалошку форму, драмски набој, са обиљем нонсенсних слика, које се завршавају
неочекиваном наивном перипетијом у духу лаке дечије игре. Уводне сцене са музичком
предигром коју изводе ''најславнији гусари на свету'' и вест о непобедивом седмоглавом
чудовишту које се појавило у Кинеском мору наговештавају драматику наведених збивања у
којима ће пензионисани и већ отписани капетан Џон Пиплфокс звани Звоно, својим подвизима
одбранити гусарску част и остварити личну сатисфакцију. Главни ток радње испуњен је
авантурама капетана и његових гусара који пловећи рема Кинеском мору траже најбољи начин
да савладају седмоглаво чудовиште. У свим етапама композиције видна је песникова тежња да
прозаичне слике трансформише у импресивне књиж. слике које имају уметнички сјај и више
етичку смисао. Нарочито је сугестивна слика, када капетан открива посади да им је у борби
против чудовишта поред снаге којом су итекако обдарени, неопходно и знање које им
недостаје. На тој релацији песник је створио импресивне ефекте хумора ( наређење капетана да
посада решава укршене речи како би се духовно уздигли и поправили њихов интелектуални
ниво ). Интензитет драмске радње и неизвесност њеног исхода песник је остварио у неколико
наративних слика, које подстичу малог читаоца на максимално ангажовање свести (члан посаде
извлачи из воде поруку неког гусара који се опрашта од живота). Игра добија неочекивани
заокрет и занимљив драмски ток. У том тренутку самопоуздање и храброст гусара, замењује
страх који кулминира до безнађа и опште пометње. Својим лукавим скоком у разбеснеле таласе
капетан Џ.П. подиже емоционални набој радње и извесних будућих радњи. Након тога,
подизање посаде добија очекиван ток. Интензитет радње појачава се појавом брзотоварећих
људи, од којих посада сазнаје да је чудовиште потопило 16 бродова. Реакције јунака и њихови
поступци и одлуке усливљени су у свим фазама фабуларног тока, више спољашњим догађајима
и околностима, него емотивним стањем и унутрашњим конфликтима. Зато се њихов обрачун са
чудовиштем претвара у лаку игру и наивно надмудривање у коме су много лакше дошли до
трофејне победе и 7 одсечених глава, него што се могло очекивати из предигре у којој је добро
артикулисана психологија главних јунака.
Т. Петровић - Поглед на српску драмску књиж. за децу – Романтизам је време почетка и
промовисања дечје литерарне речи у њеним аутентичним диманзијама и вредностима. Змај је
посебно неговао драмски род у Јавору и Невену. У српској књижевности Јоаким Вујић је ''отац
српског театра''. Он је на измаку 18. века изводио ђачке представе на свечаностима крајем шк.
године. Змај је аутор луткарске игре гротескних песничких слика и чудесне фантастике
''Несретна Кафина''. Количином свог драмског опуса издваја се Милева Симић. Почетком 19.
века осећа се квалитативни помак анимирањем ђачких позоришта и школских приредби. Поред
оснивача Малог позоришта – Б. Нушића, Б. Цветковића и М. Сретеновића, јављају се и други
драмски писци. 1937.г. , са отврањем Родиног позоришта, драмски књижевни род је
интензивиран у већем степену. Дела: Пут око света малог Јованче Мицића, Наша деца, Кирија,
Географија – Б. Нушић, његови драматизовани Хајдуци, и сцене из Аутобиографије; Волшебни
магарац – Ј.Ст. Поповић; Немања, Цар Ћира, Живе лутке – М. Сретеновић; Патуљци, Дечја соба –
Д. Максимовић; Дан примања – Г. Тартаља и др. Бошко Трифуновић (1920) је аутор драме Бајка
о цару и пастиру, стиховане рустикалне игре сочних дијалога. трифуновићева бурлеска о
изворној пучкој духовитости најдуговечнији је наш играни позоришни комад. Ђак сомборске
учитељске школе, Јован Удицки је са успехом писао комаде за дечје позориште и театар лутака
(трокњижје - Дечје приредбе). Позориште ''Бошко Буха'' (1950) оживљава позоришни живот. На
врата књижевности куцају писци златних руку: Б. Ћопић, Д. Радовић, Г. Витез, Д. Лукић и др.
Ствараоци се све више кушају у писању игроказа, једночинки, радио и ТВ игара и серија и сл.
Истичу се: Г. Тартаља, Д. Радовић, А. Поповић, Љ. Ђокић, Д. Лукић, Љ. Ршумовић, Душко
Трифуновић и др. Аутор Судбине једног Чарлија, Александар Поповић, са посебним успехом се
огледао у драмском жанру. Запаженим остварењима: Црвенкапа, Снежана и седам патуљака,
Пепељуга; затим ТВ серије На слово, на слово; ТВ драма Вага за тачно мерење, даје значајан
допринос развоју драмског књиж. рода. Љубиша Ђокић је познат по сл. насловима: Биберче,
Позоришне бајке, Мала позорница и Оловни новчић. Драмске ТВ серије Коцка, коцка, коцкица
и Коларићу-панићу донеле су му неподељено поверење у широким круговима гледалаца.
Миленко Мисаиловић је аутор драма Вечити цвет, Враголанка није ђаво и Чудна земља;
сценске текстове Радослава Павелкића – Кликераши, Весели воз, Црвенкапа и збуњени вук –
краси хумор и деформација карактера и ситуација; Душан Ковачевић, у драмском делу

Свемирски змај, прича о свету испуњеном бесмислом и глупостима; Стеван Пешић се
експонира као стваралац једноставне драмске форме и израза делима Град са зечјим ушима и
Кад је Дунав био МЛШЈ; итд.

Skripta Iz Knjizevnosti Za Decu

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Skripta Iz Knjizevnosti Za Decu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Књижевност и књижевност за децу I 51

Основне одлике књижевности за децу (краткоћа, једноставност обраде, ведрина,

Однос књижевности за децу и књижевности уопште.

Д.Дефо, Гуливерова путовања – Свифт, Путник на уранку – Б. Радиченић, романи, приче у

пут пишчев. Путем ње писац се може поистоветити са ликовима. Он се идентификује са

Теме, идеје и ликови.

природним појавама (М. Данојлић – Два сапуна).

Стил, језик, композицијске и версификацијске карактеристике књижевности за децу.

Реченице – јасне, језгровите, кратке (предшколски узраст); сложене – једноставне реченице са

У књижевној теорији естетички приступ подразумева тумачење дела са становишта лепоте,

За естетику и теорију књиж. најстарији је проблем сазнајно-оцењивачка вредност дела.

Дечја интелектуална и естетска свест.

Дете као чинилац естетске комуникације (веровање у истинитост приче; прилагођавање,

Дете и одрасли читалац.

напуштања детињства. Развија се сазнање о својој личности у друштву и о полној особености.

варошани да би исмевали сељаке); у другој се исмевају варошани; трећа врста говори о

Лирско-епске врсте -баладе.

Басне ("Вук и јагње"," Лав и миш"," Цврчак и мрав"," Бик и зец")

Лирске врсте за децу

Јован Јовановић Змај (избор)

Гвидо Тартаља (избор) (1899-1984)

Гвидо Тартаља је један од најплоднијих и најпопуларнијих дечијих писаца међуратног и

Уметничко дело Д. М. чини разнобојни тематски миље.Препознатљиви његови елементи јесу

уметност прожима и украшава безмерни хуманизам. Поезија Д. Максимовић је синтеза лепоте,

Григор Витез (избор)

Григор Витез је стваралац особите песничке индивидуалности. После завршене Учитељске

Душан Радовић (избор)

Драган Лукић (избор)

простодушне дечаке и девојчице, радознале и спремне на игру; поетизује их као безбрижне и

Момчило Тешић (избор)

М. Тешић од најбољих је изданака сеоске књижевности. Бавећи се целог живота земљорадњом

Мирослав Антић (избор)

У свом истраживању структуре феномена детињства Мирослав Антић се збирком стихова

усељеном у тихи и безбрижни живот мирног дечака. Смењивањем статичких и динамичких

Љубивоје Ршумовић (избор)

Добрица Ерић (избор)

А. А. Милн (избор) Александар Ален Милн

више личе на персонификоване играчке, него на животиње из стварности или из школских

Песник, приповедач, преводилац, књижевни критичар и теоретичар.Родио се у

не прикраде и зато ниједном ловцу није пошло за руком да га ухвати. Вуцигурко је

сликањудруштвене и социјалне стварности свога времена. Створио је нову форму песничког

Д. Ерић, Вашар у Тополи

Као и у другим својим делима (поезији, приповеткама, драмама и роману), Пушкин је и у

Бајке Гроздане Олујић

До појаве Гроздане Олујић бајке су писане у традиционално – поучној варијанти, биле су

Бајке Десанке Максимовић

продужила трајање (Милинковић, 1999).

Бајке Бранка В. Радичевића

У науци о књижевности прихваћено је мишљење да је најстарији грчки и европски баснописац

против својих и туђих мана и слабости.

Доситеј је рођен у банату, у Чакову, данашњој Румунији, у породици сиромашног занатлије.

Приче Лава Толстоја (избор)

руски новелиста, приповедач и драмски писац, родио се у Таганрогу у породици ситних

снагу непосредности и изразитости приповедач постиже стилом, у коме се он осећа као

Приче Стевана Раичковића (избор)

Раичковић припада обичајима утврђеној књижевности. он носи латентну ноту романтике и

Приче Драгана Лукића (избор)

Данијел Дефо, Робинсон Крусо

Џонатан Свифт, Гуливерова путовања

Луис Керол, Алиса у земљи чуда

Карло Колоди, Пинокио

Вилијам Соријан, Тата, ти си луд. Виљем Саројан

Б. Ћопић, Орлови рано лете

да се осамостале, да подражавајући старије докажу и своју личност. Дечаци нису бежали од