Православни богословски факултет

Универзитет у Београду

Проблем "filioque"

предмет: Општа историја Цркве

професор: Ивица Чаировић

студент: Душан Мићићеловић

бр. индекса: 16/074

У Београду, 2018. год.

 Проблем "Филиокве"

Учење, тј. догматски уметак западне цркве под називом "филиокве" вуче своје
корене из Шпаније. Оно је јеретичко учење које се појавило крајем VI века.
Проблематична је из више разлога, али главно је да се поменутим учењем нарушава
вера Цркве у којој се каже да Дух Свети, треће лице Свете Тројице происходи од Оца.
Оваква формулација је утврђена осмим чланом Никео-цариградког вероисповедања
(Символа вере) и то на Другом васељенском сабору одржаном 381. године у
Цариграду. Оваквим уметком су се на верском плану догађале драстичне промене. Са
њим (уметком филиокве) у Символу вере се обнавља или васкрсава духоборство, али
се у питање доводи и вера у Свету Тројицу - хришћанског Бога и уноси се тотална
пометња у учење Цркве о личним својствима сваког од лица Свете Тројице.

То учење значи следеће: да Дух Свети исходи и од Сина (лат.filius - син и que - и)
а не само од Оца. Латини су на једном сабору у шпанском граду Толеду, одржаном
447. године, устали против аријанства које се задржало на западу. Хришћани су
сматрали, да ће овим уметком нагласити "истину" и превагнути у победи против
аријанства (познато је да аријанци сматрају да је унутар Свете Тројице Бог Син мањи
од Бога Оца. Због тога су и унели овај додатак или интерполацију на сабору 589.
године у Никео-цариградски Символ вере. Тако је ново исповедање гласило: "Дух
Свети исходи и од Оца и од Сина".

Убрзо се овакво учење ширило по Европи, а додатак је читан и у дворској цркви

Карла Великог. У Енглеској је било разних догађаја везана за исповедање вере.
Филолошка истраживања писаних вероисповедања пре Великог раскола 1054. год. и уз
помоћ историјске методологије, долази се до закључка да је вероисповедање на
Британском острву у периоду VII и VIII века било под јаким континенталним утицајем
(Галија - Франачка држава). У VII веку се у богослужбеној пракси користио Символ
вере без поменуток уметка "филиокве" али се у званичним документима (сабор у
Хетфилду 679.) осећа утицај потврде тзв. Атанасијевог исповедања. У првој половини
VIII века англо-саксонац Бонифације користи православно вероисповедање, без
уметака, а његов наследник Лул у другој половини истог века користио
филиоквистичко веросиповедање. Још је било епископа који су на различите начине
исповедали веру (неки православно - Едулф и Тидфред, а неки са интерполацијом
Филиокве - Деиеберг), али је то тема за неки други рад. Нама је битно да нагласимо
овим примером, да "филиокве" није тек тако ни прихваћен а ни одбачен, него да је то
био један процес кога су пратиле разне историјске, филолошке и философске
околности.

Сабор у Риму из IV века, под председништвом папе Дамаса, на крају свог

православног исповедања вере ставља анатеме на све оне који исповедају да Дух Свети
исходи и од Сина. Исто тако, православно исповеда и сабор четристотине отаца
африканских у V веку Хунерику, вандалском цару аријанцу када су му морали послати
писмено своје исповедање вере.

Било је и личности са самог запада, нпр. папа Лав III, који је сазнавши за овај
додатак, био мишљења да се он не сме уносити у Символ вере. Чак је и протествовао
против тога. Он је наредио да се на две сребрне таблице, да би што више нагласио свој
став и неслагање, наредио да се испише Символ вере без додатка "филиокве" а на крају
је додао: "Ово сам ставио ја, Лав, из љубави и старања за православну веру". Али
упркос свему томе, ово филоквистичко учење се све више и даље ширило. На истоку се
у Цркви за ово учење сазнало око 649. године из писма папе Мартина I, које је он
упутио на Исток са сабора у Риму. Повод је био спор око монотелитизма. Још једна
личност која не иде у корист филоквистичком исповедању вере је и папа Јован VIII
чији је легат на сабору 879, заједно са свима осталима потписао осуду против оних
који се усуде ма једном јотом повредити Символ Никео-цариградски.

Патријарх Фотије (820-886) које је председавао сабором у Цариграду 867,

"филиокве" је осудио и као недопустив додатак у Символу вере и као учење. На сабору
879. године је у присуству представника западне Цркве осуђен сваки додатак у Никео-
цариградски символ вере. Овај додатак је један од главних узрока настанка најпре
раскола, а затим и одвајања Запада од Цркве. Коначно је додатак "филиокве" на Западу
унет почетком XI века у време папе Венедикта VIII (1014).

Постоји много начина на које су се, као оправдање за своје поступке,

римокатолици позивали усред додавања оваквих уметака. Обим овог рада нам не
дозвољава да дубље зађемо у ту проблематику, али навешћемо један пример
погрешног позивања на основе уметка, и уједно га оспорити. Све то је како би се
показала комплексност тематике и реалног проблема. Наиме, запад се позива на
установе сабора и њима покушавају да оправдају свој уметак Сиволу вере. Они се
позивају на неколико помесних сабора и на два "васељенска". Помесни су III Толедски
589. године, IV Толедски 634. године, VI Толедкси 638. године, VIII Толедкси 653.
године, XI Толедски 675. године и Аквизгрански 809. године, а "васељенски Лионски
1274. и Флорентијски 1437. Позивти се на установе споменутих сабора је од врло мале,
скоро никакве користи за заштитнике правилности овог уметка, јер историја мало шта
јасно говори о овим шпанским саборима, а сабор Аквизгрански свечано својим
деловањем осућује филоквистички уметак. Историја никако јасно не сведоли, да су
споменути шпански сабори уносили у своја вероисповедања "филиокве", јер у
споменицима истих сабора ми налазимо израза, који доказују сасвим супротно,
доказују, да Дух Свети исходи од Оца само, и да је Отац једини извор свега Божанства.
Тако, на пример, у вероисповедању толедског сабора 638. год. читамо: "credimus
Patrem ingenitum, increatum, fontem et originem totius Divinitatis", а у оном толедског
сабора 675. год. читамо: "Patrem non genitum, non creatum, sed ingenitum profitemur: ipse
enim a nullo originem ducit, ex quo et Filius nativitatem, et Spiritus Sanctus processionem
accepit. Fons ergo iose et origo est totius Divinitatis. А да је на толедском сабору 589. год
читан Символ вере без "филиокве", сведочи нам, између других западних богослова, и
кардинал Белармин. Поред свега тога, и када би баш хтели да допустимо ту неодрживу
могућност да то није тако било, мора се запитати у ком контексту се користи фраза о
исхођењу. Да ли оно вечно или временито (временско) исхођење, које објашњава
Свети Максим Исповедник Грцима правдајући то западно учење (а како га је Атанасије
библиотекар протумачио), да су западњаци наиме, говорећи о исхођењу Духа Светога
и од Сина, разумевају тиме временито Његово посланство у свет од Сина а никако
вечно исхођење. А сабор у Аквизграни, иако притискан од стране Карла Великог, није
попустио да исповеди учење о филиокве, и на крају ништа није донесено. И пошто није
могао да истера своје, Карло Велики шаље папи у Рим посланицу да он потврди нови
догмат.

Богословље римокатолика, догмом о "филиокве" појашњава вечни однос између

Оца и Сина као и једнакост Сина у свему са Оцем и по суштини. Православни
богослови, чувајући предање и веру Цркве, указивали су на неоправданост и погубност
учења о "филиокве". Оно је пре свега интерполација и повреда једног Символа вере
који је донет на једном Васењенском сабору. Овај додатак није усамљен, он има
негативне последиве и у односу на друге истине хришћанске вере. Хришћанско
тројично богословље стоји на ставу да је Бог Отац једини "извор и узрок Божанства",
постоји јединство суштине или бири у божанском бићу, али се тиме не нарушава нична
- ипостасна различитост или посебност сваког од три Лица. Син се вечно рађа од Оца, а
Дух Свети вечно исходи од Оца. То, опет, указује на лично својство и посебност Оца у
односу на Сина и Духа, а то је рађање и исхођење, односно Отац је начело или почетак.
У том смислу учење о "филиокве" поништава јединоначалије Оца унутар тројичног
Божанства.

Што се тиче тога како се правилно треба излагати исхођење Духа Светога од Оца
а не од Оца и Сина, ми то у овом раду нећемо писати из два разлога: залази се у
догматичност која није циљ овог есеја; због недостатка места, тј. зацртаних граница
ширине самог есеја. Али напомињемо да се то може наћи код Патријарха Фотија у
његовој Окружној посланици, у делима светих отаца као што су Свети Јован
Златоусти, Свети Максм Исповедник, Свети Марко Ефески, др. Никодим Милаш, Све
Јустин Поповић и други.

У обимној, замршеној и дугој историји хришћанске Цркве било је више покушаја

да се превазиђе ова догматска разлика која западну цркву одваја од васељенске Цркве
Христове, као што су Лионска унија 1274. или Флорентинска унија 1439. Сагласност
још увек није постигнута, до дана данашњег.
 Литература:

1. Поповић Р. Извори за црквену историју

2. Поповић Р. Васељенски сабори - одабрана документа

3. Поповић Р. Појмовник црквене историје

4. Чаировић И. Вероисповедање у Енглеској у VII и VIII веку

5. Чаировић И. Опис Карла Великог у Ајнхардовом делу "Живот Карла Великог

6. Милаш, др. Никодим Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља

7. Поповић, др. Јустин Житија Светих