Lipar 66

Липар XIX/ 66 / 2018.
Уредништво Editorial Board

проф. др Часлав Николић Časlav Nikolić, Associate Professor, PhD
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац Faculty of Philology and Arts, Kragujevac
одговорни уредник Editor in Chief
доц. др Јелена Арсенијевић Митрић Jelena Arsenijević Mitrić, Assistant Professor, PhD
оперативни уредник Managing editor
проф. др Владимир Поломац Vladimir Polomac, Associate Professor, PhD
доц. др Биљана Влашковић Илић Biljana Vlašković Ilić, Assistant Professor, PhD
доц. др Мирјана Секулић Mirjana Sekulić, Assistant Professor, PhD
доц. др Јелена Даниловић Јеремић Jelena Danilović Jeremić, Assistant Professor, PhD
доц. др Невена Вујошевић Nevena Vujošević, Assistant Professor, PhD
доц. др Бојана Вељовић Bojana Veljovic, Assistant Professor, PhD
доц. др Тамара Стојановић Ђорђевић Tamara Stojanović Đorđević, Assistant Professor, PhD
др Ана Живковић Ana Živković, Teaching Assistant, PhD
Радомир Митрић, сарадник за Radomir Mitrić, Associate for digitization and
дигитализацију и веб презентацију web presentation
Универзитетска библиотека у Крагујевцу University Library of Kragujevac
проф. др Ана Јовановић Ana Jovanović, Associate Professor, PhD
Филолошки факултет, Београд Faculty of Philology, Belgrade
проф. др Павле Ботић Pavle Botić, Associate Professor, PhD
Филозофски факултет, Нови Сад Faculty of Philosophy, Novi Sad
др Јана Алексић Jana Aleksić, PhD
Институт за књижевност и уметност, Београд Institute for Literature and Arts, Belgrade
проф. др Персида Лазаревић ди Ђакомо prof. Persida Lazarević di Giakomo, Full
Универзитет „Г. д Анунцио”, Пескара, Professor, PhD
Италија Тhe G. d’Annunzio University, Pescara, Italia
доц. др Маријана Поца Marianna Pozza, Assistant Professor, PhD
Универзитет „Сапјенца”, Рим, Италија University of Rome „La Sapienza”, Italy
проф. др Татјана Алексић Tatjana Aleksić, Associate Professor, PhD
Универзитет Мичиген, САД University of Michigan, USA
проф. др Јеленка Пандуревић Jelenka Pandurević, Associate Professor, PhD
Филолошки факултет, Бања Лука, Република Faculty of Philology in Banja Luka, Bosnia and
Српска (БиХ) Hercegovina
доц. др Светлана Калезић Svetlana Kalezić, Assistant Professor, PhD
Филозофски факултет, Никшић, Црна Гора Faculty of Philosophy in Nikšić, Montenegro
доц. др Остап Славински Ostap Slavinski, Assistant Professor, PhD
Филолошки факултет Универзитета „Иван Faculty of Philology, „Ivan Franko” National
Франко”, Лавов, Украјина University of Lviv, Ukraine
доц. др Борјан Јанев Borjan Janev, Assistant Professor, PhD
Пловдивски универзитет, Пловдив, Бугарска University of Plovdiv, Plovdiv, Bulgaria
доц. др Мартин Стефанов Martin Stefanov, Assistant Professor,
Факултет за словенску филологију, PhD Faculty of Slavic Studies,
Универзитет „Климент Охридски”, Софија, University „St. Kliment Ohridski”, Sofia,
Бугарска Bulgaria
Секретар уредништва Editorial assistant
Бојана Вељовић Bojana Veljović
Часопис за књижевност, језик, уметност и културу
Journal for Literature, Language, Art and Culture
година XIX / број 66 / 2018

Year XIX / Volume 66 / 2018
Универзитет у Крагујевцу
University of Kragujevac
САДРЖАЈ
Студије
Ивана Банчевић Пејовић

ПОСТМОДЕРНИЗАМ ИЛИ ПОСТХУМАНИЗАМ:
ПЕДАГОГИЈА КАО ИНСТРУМЕНТ БОРБЕ ПРОТИВ
ПОСТМОДЕРНИСТИЧКОГ РЕЛАТИВИЗМА................................ 11
Ervina Dabižinović
RODNI, KLASNI, NACIONALNI I JEZIČKI ASPEKTI
OBRAZOVANJA ŽENA U BOKI KOTORSKOJ: 18–20. VIJEK...... 29
Чланци
Ивана Стојановић Шешлак

КУЛТУРОЛОШКО СУПРОТСТАВЉАЊЕ БАЛКАНА
И ЕВРОПЕ СА ОСВРТОМ НА РУКОПИСЕ
ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ О БАЛКАНУ................................................ 55
Снежана Р. Булат
ЛИК СУЛТАНА БАЈАЗИТА У ДРАМИ
ОЛИВЕРА МИТЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА............................................ 75
Бирсена Џанковић
РАЗОРНОСТ ХАЛИЛОВИЋЕВОГ СМЕХА .................................... 87
Селма Хасановић
КОМИКА У РОМАНУ БИХОРЦИ ЋАМИЛА СИЈАРИЋА .......... 105
Сања П. Веселиновић
ФУНКЦИЈА МОТИВА ФОТОГРАФИЈЕ
У НАРАТИВНОЈ СТРУКТУРИ РОМАНА
ЗОРАНА ЖИВКОВИЋА ТУМАЧ ФОТОГРАФИЈА......................... 121
Бојана Вељовић
НАРАТИВНИ ПРЕЗЕНТ, ПОТЕНЦИЈАЛ И ИМПЕРАТИВ
У РОМАНУ МОЈКОВАЧКА БИТКА ЋАМИЛА СИЈАРИЋА......... 137
Аница В. Глођовић
ТЕМПОРАЛНОСТ И АСПЕКТУАЛНОСТ ЕНГЛЕСКОГ
ПРОШЛОГ ПЕРФЕКТА И ЊЕГОВИХ СРПСКИХ
ПРЕВОДНИХ ЕКВИВАЛЕНАТА................................................... 157
Софија И. Мијовић
Статус интерфикса у структури придевских
сложеница у немачком и српском језику................ 173
Jelena Josijević
PHONOLOGICAL, MORPHOLOGICAL AND SEMANTIC
FEATURES OF VERBS AS POWERFUL LITERARY DEVICES
IN ELMA MITCHELL’S THOUGHTS AFTER RUSKIN................. 189
Прикази
Ана Вучићевић
МЛАДИ ФИЛОЛОЗИ: ТРАДИЦИЈА И ИНОВАЦИЈА................. 203
Велимир Младеновић
ПРЕ И ПОСЛЕ АПОЛИНЕРОВИХ КАЛИГРАМА........................ 213
Стефан П. Пајовић
ПЕСНИЧКИ КОМПРИМАТИ ФИЛОЗОФИЈЕ.............................. 217
Оригинални научни рад
316.72:37
7.03:82.02
Ивана Банчевић Пејовић1

Бремен, Немачка
ПОСТМОДЕРНИЗАМ ИЛИ ПОСТХУМАНИЗАМ:

ПЕДАГОГИЈА КАО ИНСТРУМЕНТ БОРБЕ ПРОТИВ
ПОСТМОДЕРНИСТИЧКОГ РЕЛАТИВИЗМА2
У раду се испитује валидност терминологије: значење, повезаност и злоупотреба појмова

којима жели да се прикрије антихуманистички или обезвреди хуманистички потенцијал идеја
на које термини упућују. У раду се дискутује о повезаности педагогије, школства, политике
и њихове интеракције у виђењу стварности и схватању човека. Изнад свега, наглашава се
повезаност светске политике и наизглед безазлених и наводно неполитизованих области
човековог делања као што је школство, али прати и традицију сличних пракси кроз историју
западне цивилизације.
Кључне речи: постмодернизам, постмодернистички релативизам, педагогија, политика,

хуманизам
Харолд Пинтер је у Нобеловој беседи „Уметност, истина и

политика“3, подсетио светску јавност да мало зна о ратовима и злочини-
ма у којима је од 1945. до 2005. године учествовала Америка. Деценија
након беседе обележена је жешћим и неправеднијим сукобима од оних
које је Пинтер у беседи побројао. Ове чињенице неизоставно намећу пи-
тање шта тако велики број ратова говори о односу западне цивилизације
према уметности и према развоју хуманости уопште. Свакодневно смо
сведоци како бројни образовани интелектуалци и холивудски уметници
бране и правдају крвопролића која се у име слободе, демократије и раз-
них хуманитарних акција свакодневно чине. Ако се савремено доба сма-
тра постмодерним, онда су аутори књиге Увод у постмодернизам, Ричард
Апигнанеси, Крис Герет, Заиудин Сердар и Патрик Кери, који користе
слику и реч као средство изражавања, можда у праву када свој приказ са-
временог тренутка завршавају реченицом да је „једини лек за постмодер-
низам неизлечива болест романтизма“4 (Апигнанеси, Герет 2005: 189).
1 ibancevic@yahoo.com
2 Рад је делимично измењен део докторске дисертације Одбрана креативности: Вилијам Блејк
у савременој књижевној критици, уметности и педагогији израђене под менторством проф. др
Љиљане Богоеве Седлар.
3 Видети: http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/2005/pinter-lecture-e.html,
06.06.2014.
4 Доступно на: http://m.friendfeed-media.com/f3597c836dfb453c7a51a6995baebd1f26362eda,
12.07.2014.
Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XIX / Volume 66 11
Данас су бројни револуционарно настројени уметници, књижевни

теоретичари и пре свега педагози, о којима ће у овом тексту бити речи,
удружени у борби против постмодернистичког релативизма. Кључна
питања на која треба дати одговоре су шта је, коме је и зашто потре-
бан постмодернистички релативизам. Амерички универзитетски про-
фесор Питер Мекларен, аутор књиге Критичка педагогија и култура
предаторства5: супротстављене политике у постмодерно доба6 (1995),
постмодернистички релативизам види као стратегију скретања пажње
и заташкавања кључних питања која се односе на традиције слободе и
праксу угњетавања у оквиру западне цивилизације. Механизам помоћу
ког се то постиже је механизам који питање: „Како можемо елимини-
сати патњу?“ подрива питањем: „Шта је патња?“7 (Мекларен 1995: 16).
Револуционарној критичкој педагогији која би да мења свет који
ствара култура предатора, припада и Мекларенов најближи сарадник,
Анри Жиру8. У недавном разговору с Билом Мојерсом, из новембра 2013.
године, о стању савременог америчког школства, Жиру покреће бројне
теме које западно школство жели да прикрије. Повод за интервју била
је књига овог педагога под називом Zombie Politics and Culture in the Age
of Casino Capitalism (Зомби политика и култура у време казино капита-
лизма, 2011). У интервјуу Жиру, веома изазивачки, савремене америчке
школе назива „зонама дис–имагинације“, јер се у њима укида уметност
која покреће питања о томе шта значи бити креативан, а за једино валид-
но знање сматра се рационално, мерљиво и прагматично знање9 (Жиру
2013а). Тако се, по мишљењу Жируа, стварају не људи, већ зомбији, који
„губе душу и људски потенцијал за правду и једнакост“ (Исто). Овом
изјавом он јасно брани хуманизам и хуманистичке идеале10.
О хуманизму који представља врсту отпора колонизацији ума,
Жиру говори и у есеју “Postmodernism as Border Pedagogy: Redеfining
the Boundаries of Race and Ethnicity“ („Постмодернизам као педагогија
5 Универзитетски професор Питер Мекларен говори о предаторској култури која прождире све
остале алтернативне културе и начине живљења, а капитализам сматра једином могућом реал-
ношћу.
6 Књига није преведена на српски, али наслов јесте и налази се на корицама превода Мекларено-
ве књиге Че Гевара, Пауло Фреире и педагогија револуције. Оригинални наслов је: Critical Pedagogy
and Predatory Culture: Oppositional Politics in a Postmodern Era.
7 [...] questions related to oppression and liberation have a greater propensity to become lost in a new
postmodernist relativism, where the question of “How can we eliminate suffering?” collapses into
the question, “What is suffering?
8 Професор историје, Беверли Саутгејт, у књизи Postmodernism in History: Fear Or Freedom? (2003)
(Постмодернизам у историји: Страх или слобода?) подсећа да је традиција отпора предаторској
западној култури видљива још у поезији Вилијама Блејка: Одјеци Вилијама Блејка могу се
чути када Анри Жиру пише о оспособљавању студената „да читају свет другачије“ и да „скупе
храброст да замисле другачији и праведнији свет и да се за њега боре“ (Саутгејт 2003: 168).
9 Доступно на: http://billmoyers.com/segment/henry-giroux-on-zombie-politics/, 11.06.2013.
10 Мекларен у књизи Life in Schools: An Introduction to Critical Pedagogy in the Foundations of Education
(Живот у школама: Увод у критичку педагогију у темељима образовања) има потребу да раз-
двоји трагични хуманизам (који обелодањује нашу сопствену непотпуност) од либералног ху-
манизма који кроз прихватање превазилази границе (Мекларен 2016: 9).
12 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

ПОСТМОДЕРНИЗАМ ИЛИ ПОСТХУМАНИЗАМ: ПЕДАГОГИЈА КАО ИНСТРУМЕНТ БОРБЕ...
граничног идентитета: Редефинисање границе расе и етничке припад-

ности“, 1991). Жиру прати историјске услове за настанак постмодер-
низма и каже да је постмодернизам настао као реакција на модерни-
зам, јер је модернизам „у свом виђењу историје која тежи напретку и
промени на боље, што је подразумевало и остварење идеала друштвене
правде, ретко успевао да сагледа расну и етничку припадност као мо-
ралне, политичке и културне параметре којима би испитао оствареност
идеје друштвене правде“11 (Жиру 1993: 455). Ти ентитети приписивани
су дискурсу Другог, који је представљао маргину у односу на центар, то
јест, маргину у односу на „трансцеденталног, рационалног, белог, евро-
центричног субјекта мушкарца“ (Исто). Дискурс Другог није имао своју
репрезентацију, своју културу, колективни глас или историјску тежину,
а идеал друштвене правде није остварљив ако се неке групе игноришу
и дискриминишу, односно ако идеал правде не обухвата све људе. По
Жируу, највећа снага постмодернизма била је у његовом радикалном
приступу образовању које је, узимајући сада и гласове Другог у обзир,
представљало део шире борбе за остварење демократије и друштвене
правде и равноправности, стварајући љубопитљивог грађанина који
критички гледа на легитимне евроцентричне форме мишљења12 (460).
Шест година потом, у књизи Pedagogy and the Politics of Hope: Theory,
Culture and Schooling (Педагогија и политика наде: теорија, култура и
школство, 1997), у есеју „Border Pedagogy in the Age of Postmodernism“
(„Педагогија граничног идентитета у доба постмодернизма“), Жиру
подсећа да постмодернизам отпора треба допунити педагогијом гранич-
них идентитета како не би изгубио своје радикалне потенцијале и како
се не би урушио преиспитујући сопствени језик, а занемарујући језике
11 The dominant discourses of modernity have rarely been able to address race and ethnicity as an
ethical, political, and cultural marker in order to understand or self-consciously examine the no-
tions of justice inscribed in the modernist belief in change and the progressive unfolding of history.
In fact, race and ethnicity have been generally reduced to a discourse of the Other, a discourse that
regardless of its emancipator or reactionary intent, often essentialized and reproduced the distance
between the centers and margins of power. Within the discourse of modernity, the Other not only
sometimes ceases to be a historical agent, but is often defined within totalizing and universalistic
theories that create a transcendental rational white, male, Eurocentric subject that both occupies
the centers of power while simultaneously appearing to exist outside time and space. Read against
this Eurocentric transcendental subject, the Other is shown to lack any redeeming community tra-
ditions, collective voice, or historical weigh—and is reduced to the imagery of the colonizer [...].
12 Postmodernism radicalizes the emancipator possibilities of teaching and learning as a part of a
wider struggle for democratic public life and critical citizenship. It does this by refusing forms of
knowledge and pedagogy wrapped in the legitimizing discourse of the sacred and the priestly; its
rejecting universal reason as a foundation for human affairs; claiming that all narratives are partial;
and performing a critical reading on all scientific, cultural, and social texts as historical and political
constructions. In this view, the broader parameters of an anti-racist pedagogy are informed by a
political project that links the creation of critical citizens to the development of a radical democ-
racy; that is, a political project that ties education to the broader struggle for a public life in which
dialogue, vision, and compassion remain critically attentive to the rights and conditions that organ-
ize public space as a democratic social reform rather than a regime of terror and oppression.
Других, односно све оно што је представљало револуционарни, (пре)

испитивачки и креативни потенцијал у образовању13 (Жиру 1997: 151).
Резултати постмодерне педагогије за коју се залагао Жиру, на жа-
лост су непрекидни ратови које против Другог воде НАТО, Партнерство
за ’мир῾, ЕУ и САД, који указују да је у пракси дошло до узурпације и
преиначења зацртаних добрих намера. Невероватном брзином постмо-
дернизам је изгубио своје револуционарне потенцијале и претворио се
у своју супротност, у инструмент у рукама политичке и војне репресије
и експлоатације. Да би до тога дошло, „дебели покривач лажи“, о коме
је говорио Пинтер, постао је још дебљи.
Стратегијама постмодернизма треба се позабавити зато што се у
њиховом развоју препознаје систем којим се све брже и брже позитивне
револуционарне идеје преиначују и претварају у своје супротности14.
Достојевски је тај процес описао у причи о Великом инквизитору, у пе-
том поглављу романа Браћа Карамазови (1880): инквизитор објашњава
Исусу да је црква задржала његово име, али да је одавно већ у служби
оног ’другог῾. Термин хришћанство се задржао, али хришћанство није
променило империју, већ империја хришћантво, те смо кроз историју
сведоци да се вера у Христа и његова хумана начела злоупотребљавала
и претварала у супротност првобитним Христовим идејама.
Вилијам Спанос, аутор књиге America’s Shadow: An Anatomy of
Empire (Америчка сенка: анатомија империје, 1999) и оснивач првог аме-
ричког постмодерног часописа „Boundary 2“ (граница 2), у интервјуу о
овом часопису из 2006. године “The Counter-Memory of Postmodernism:
An Interview with William V. Spanos“15 („Контра сећање постмодерни-
зма: Интервју са Вилијамом В. Спаносом“), али и у књизи Крај образо-
вања: ка постхуманизму (1992), коју је објавио пре тога, говори о потен-
цијалима и првобитној замисли постмодернизма, а затим с горчином
наводи у шта се он претворио. Поменути часопис је постмодернизам
промовисао као рађање нове имагинације која води проблематизовању
парадокса и мањкавости на којима почива култура западне цивилиза-
ције и који представља неку врсту контра–сећања, контра–историје, не
у смислу негирања, већ преиспитивања и допуне званично прихваћених
ставова (Спанос 2006). Слично Жируу, и по Спаносу је постмодернизам
био замишљен као критика модернизма. Међутим, пошто постмодер-
низам није остао доследан првобитној идеји и разлогу настајања, опо-
13 I believe that such a disruption of traditional meaning offers important insights for developing
a theory of border pedagogy based on a postmodernism of resistance. But this language runs the
risk of undermining its own political possibilities by ignoring how a language of difference can be
articulated with critical modernist concerns (...)The brief final section of this paper will offer some
considerations of how the critical insights of a postmodernism of resistance can be deepened within
a theory of border pedagogy.
14 1991. године у књизи Постмодернизам, или, културна логика касног капитализма Фредерик
Џејмсон је установио да постмодернизам, како и сам наслов студије говори, сада треба
поистоветити са логиком касног капитализма, који представља потпуну антитезу његових
првобитних поставки.
15 Доступно на: http://www.theminnesotareview.org/journal/ns67/interview_spanos.shtml, 30.09.2012.

равку хуманизма, Спанос користи термин постхуманизам као подсе-

тник на оригиналне циљеве постмодeрнизма. Спанос у интервјуу каже
да се, попут Хајдегера, ни он не одриче хуманизма, већ га промишља,
односно изнова разматра целу западну традицију по питању разуме-
вања човека:
Дакле, идеја хуманизма на коју се указивало преводима грчких филозофа,

од оригиналног до изведеног тумачења у Риму, требало је, по Хајдегеру, да
да човеку метафизички идентитет који је био универзалан, непроменљив,
и тиме, концепт човека који је био предвиљив, пошто је главни циљ био
производња добрих грађана. Како би Хајдегер рекао циљ тог пројекта је:
„Eruditio et institutio in bonas artes“ – учење и подучавање добром владању.
А то је било неопходно јер је главни циљ био покоравање и подређивање
света ван римских метропола.
Другим речима, у римској традицији ствара се концепт човека по коме
је човек мера свих ствари. [...] Овакав хуманизам – овакво хуманистичко
мишљење – дубоко је империјално [...] и постаје фундаментално, нарочито
у периоду Просветитељства – у такозваној антрополошкој ери, када је ан-
тропологија заузела место теологије [...]. Човек као освајач, Човек окренут
против света и самог Бића је корумпирана употреба хуманизма. Што је
супротно позитивнијој сили, егзистенцијалној категорији бриге.16 (Исто)
У књизи Крај образовања: ка постхуманизму Спанос се детаљно

бави интересима услед којих се револуционарна снага постмодернизма
претворила у пуку релативизацију. Шездесетих година прошлог века су
се, посебно због рата у Вијетнаму, стекли услови на америчким уни-
верзитетима да се преиспита тренутни поредак моћи из онтолошког,
културолошког, економског и социо-политичког угла. То је подразуме-
вало довођење у питање основних поставки система: деловање и после-
дице потрошачког капитализма, патријархата и расизма (Спанос 1993:
xxiii). Аутор књиге парадокс претварања постмодернизма у контраре-
волуциону супротност приписује природи западне културе која миле-
нијумима робује логоцентричном поретку. Логоцентрични поредак је
развио самоодбрамбене механизме који омогућавају да се процес зло-
употребе и уништавања идеје хуманизма кроз историју перманентно
16 But I detect not a rejection of humanism by Heidegger in that essay, but a rethinking of the hu-
man, which is to say a rethinking of the entire Western tradition’s understanding of the human.
[...] So the idea of humanism that is precipitated by this translation of Greek thinking, originative
thinking, to derivative thinking by the Romans, was intended, according to Heidegger, to give man
a metaphysical identity that was universal, unchanging, and therefore, a concept of man which
involved predictability, because the primary concern was the production of good citizens. How did
Heidegger put this? “Eruditio et institutio in bonas artes”—scholarship and education in good con-
duct. And that was necessary because their primary concern was the conquest and subordination of
the world outside the Roman metropolis.
In other words, what the Roman tradition does is to create a concept of man in which man is the
measure of all things. [...] So this humanism—this humanist thinking—is profoundly imperial [...]
becomes fundamental, especially in the period of the Enlightenment—the so-called anthropologi-
cal era, when the anthropologos has taken the place of the theologos [...] That is the corrupt use of
humanism, Man as the conqueror, Man as conquering force against the world or even against Being.
That is opposed to the more positive force, the existential category of care.
одвија, а да се при том не идентификује као деструктиван, већ се свим

институцијама система легализује, нормализује и брани.
Може се закључити да модернизам није идентификовао расцеп
који је постојао још у грчком хуманизму – наводну демократију, а свес-
но искључивање одређених група људи из учествовања у заједничком
животу и одлучивању (робове, али и жене и децу), на шта ће указати,
како Жиру тврди, постколонијализам. Модернизам није установио
да западна цивилизација, која би требало да почива на демократији,
заправо почива на лажи о инфериорности одређених група и искључи-
вању које је карактеристично за патрифокална друштва, о чему гово-
ри универзитетска професорка бел хукс. Она заузима знаменито место
међу критичарима културе предатора, с насловима књига као што су
Teaching to Transgress: Education as the Practice of Freedom (Образовање
као пракса слободе, 1994), затим All about Love: New Visions (Свe о љу-
бави: Нове визије, коју је наменски написала 2000. године да би у нови
миленијум проследила Фромове ставове о умећу љубави) и The Will to
Change: Men, Masculinity, and Love (Воља за променом: мушкарци, му-
жевност и љубав, 2003). Као заговорник критичке педагогије, бел хукс
културу предатора види утемељену на систему који обједињује импе-
ријалистички супрематизам и капитализам белог човека. Она каже:
Упоредо с буђењем феминистичке, антирасистичке и постколонијалне

критике империјалистичког супрематистичког капиталистичког патријар-
хата белог човека, јавља се и жесток покушај да се поново устоличи
патријархат.17 (хукс 2004: 52)
Говорећи о патријархалном устројству света, о бесправном и

подређеном положају деце и жена, који се проширио и на остале не-
белачке расе, говори и Фреди Перлман. У есеју објављеном као књига
Против Левијатана, против Његове Приче!18 (1983), Перлман говори
о изостављеним перспективама историје. Његова критика званичне
17 In the wake of feminist, antiracist, and postcolonial critiques of imperialist white-supremacist cap-
italist patriarchy, the backlash that aims to reinsrcibe patriarchy is fierce.
18 Оригинал наслова је Against His – story, Against Leviathan, а на корицама књиге је Блејкова
илуминација Левијатана Вилијама Блејка. Предаторе и културу предатора Блејк је
идентификовао још крајем осамнаестог века у Венчању неба и пакла (1790–1793) где каже:
Прождирач сматра да Плодотворац треба да буде у оковима; али греши, јер посматра само
делиће постојања, замишљајући их као целе.
Али Плодотворац не би био Плодотворац кад Прождирач не би, попут мора, примао вишак
његових плодова.
Неко ће рећи: „Није ли Бог једини Плодотворац?“
Ја одговарам: „Бог чини и јесте само кроз постојећа бића, људе.“
(Блејк 2002: 107)
У наведеним речима Блејк прави разлику између људи који су плодотворни креативци и оних
који туђу креативност прождиру („prolific“ и „devourer“), што га чини претечом многим ми-
слиоцима двадесетог века. У предговору за драму Лир Едвард Бонд, који је у својим драмама
превасходно исказивао бригу за омладину, говори о томе како се прождирачи формирају још
као деца, што представља синтезу Блејкове мисли о улози педагогије, образовања, религије и
уметности при образовању човекове личности и његовог система вредности.

историје у форми алегорије, представљена је као борба Мајке Земље

(матријархалних принципа) и Левијатана (патријархалних принципа).
Перлман детектује корене и различите објаве те званичне историје која
„пљачка гробове“ не би ли силеџијски избрисала заостале контради-
кторне приче из сећања људи у сваком њеном чину. Перлман каже:
Модерни пљачкаши гробова су копали кости ових богова и излагали их у

стакленим ковчезима као Позитивне доказе. Пљачкаши гробова користе
ове ковчеге са костима да из људског сећања истерају и застраше друге
приче, различите од њихових. Али у односу на хиљаде других, приче
пљачкаша гробова су досадне, и њихови ковчези са костима говоре само
о њима самима.19 (Перлман 2009: 10)
У званичној историји је приказана „мушка прича“ (на енглеском

је могућа игра речи, јер историја се каже history, што се може разло-
жити на присвојни придев за мушки род његов – his и причу – story), а
женама је дозвољено да у њу уђу једино уколико отелотворују мушке
епитете20 (49). Перлман не само да проблематизује родне односе, већ и
колонијализам, називајући Централну Африку, Аустралију и Америку
местима нечувених холокауста, Левијатановим трофејима, али указује
и на чињеницу да је „прича сваке инвазије уједно и прича бескрајног
отпора“21 (277).
Перлман суди сваком сегменту званичне историје, било да се
ради о древним цивилизацијама, догађајима из Библије, или појединим
људима који су у ту историју ушли по мерилима које Перлман засни-
ва на контрасту предетерминисано и самодетерминисано. Први појам
(предетерминисано) одговара патријархалном систему вредности, а
други појам (самодетерминисано) матријархалном. Кроз целу књигу се
инсистира на томе како је данашњем човеку званична, патријархална
историја закинула увид у првобитну људску заједницу. По званичном
патријархалном тумачењу, у првобитним матријархалним заједницама
човек је морао да се бори за опстанак; по Перлману, напротив, човек је
тада уживао у изобиљу живота. Аутор каже:
Не бих да користим реч „примитивни“ за људе који су уживали у богатству

живота. Користићу ову реч за себе и своје савременике, и прогресивно
сиромаштво наших живота (14).
19 Доступно на: http://www.raiazome.com/Fredy_Perlman--Against_His-story%2c_Against_Levia-

than--01, 13.08.2012.
20 Перлман на том месту каже: „Мери Џејн Шулц је демистификовала реч [’историја’]. Када гово-
римо о стварној Историји, тачније his-story, мислимо на његову причу. То је искључиво мушка
ствар. Ако се жене и појаве у њој, појаве се у оклопу машући фалусоидним облицима. Такве
жене су мушкарци.“ (Перлман 2009: 49).
21 Перлман ту каже: „’Средња Африка’, ’Аустралија’, ’Америка’ нису називи места на којима су
живела слободна људска бића. То су називи незапамћеног холокауста, џиновских колонија, мон-
струозних левијатанских трофеја. То су ’празни континенти’Левијатана.“ (Перлман 2009: 277).
Перлман још говори и о неоснованости термина матријархат. Ус-

вајањем речи „архија“, која означава владање, матријархату су додеље-
не карактеристике које том друштвеном уређењу не само да нису инхе-
рентне, већ су сасвим супротне. Приписивање дијаметрално супротних
карактеристика матријархату, Перлман везује за исполитизовану педа-
гошку праксу и његова сатира званичног школства22 гласи:
Пошто нас је школа редуковала на брисану таблу, не можемо да знамо

како је изгледало одрасти као потомак хиљаду генерација визионарства,
увида и искуства.
Не можемо да знамо шта је значило да научимо да чујемо биљке како
расту, да осећамо њихов раст.
Не можемо да знамо шта је значило да осетимо плод у материци, да
научимо да осећамо семе у материци земље, да осећамо као што Земља
осећа, и да напокон напустимо себе и пустимо да нас Земља поседује,
да постанемо Земља, да постанемо првобитна мајка свеукупног живота.
Ми смо стварно сиромашни. На хиљаде генерација визионарства, увида
и искуства је избрисано.
Уместо да напустимо сопство, уместо да окусимо оно мало што можемо
од њихове моћи, ми дефинишемо и правимо категорије.
Говорим о Матријархату. То име је јевтина замена за искуство. Најјев-
тинија, јер ми смо увек у потрази за најјевтинијим. Једном кад је име на
вратима, врата могу да се затворе. А ми желимо да врата остану затворена.
Матријархат је име које [је] стајало на вратима доба у коме су жене по-
знавале себе, док су их мушкарци истовремено препознавали као оне које
зачињу, као створитељке живота, као утеловљења првих бића, као прва бића.
Знати име на вратима не значи ништа. Знање започиње са оне стране
прага. Чак је и име на вратима погрешно. „Матри“ се односи на мајку,
али „архија“ долази из сасвим другог времена. „Архија“ се односи на
владу, на вештачки поредак супротстављен природном, на поредак где
је архонт непрестано мушкарац. Анархија би био бољи назив за врата.
Грчки префикс „ан“ значи „без“. (15–16)
Додељујући западноевропској пракси имена која откривају њену

праву природу и скривене намере, Перлман за просветитељство каже
да његов рационализам представља мржњу према природи, а његов ху-
манизам мизантропију:
Касније ће тобожње просветитељство истргнути разум из сваког људског

и природног контекста, а плодови победе ирационалног под маском раз-
ума, биће убрани када атоми живих бића из Хирошиме и атоми њиховог
природног окружења буду разнесени најновијим проналаском ирацио-
налног „разума“. (252)
22 In these establishments, which are nothing but early schools, human beings are systematically
broken, the way horses or oxen are broken, to bear weights and pull loads. They are separated
from their own humanity, from all natural activities and sequences, and taught to perform artificial
activities and identify with Leviathanic sequences. They become disciplined springs and wheels
engaged in a routine that has no relation to human desires or natural cycles. Доступно на: http://
www.raiazome.com/Fredy_Perlman--Against_His-story%2c_Against_Leviathan--14, 13.08.2012.

Разум, људска моћ да схвати смисао, биће срозан на инструмент за

растакање смисла. Онај ко расуђује, уместо да тежи да ухвати космички
контекст у ономе што изгледа као изоловани феномен, сада тежи да из-
олује феномен из сваког контекста23. Смисао је замењен дефиницијама,
разум анализом, митологија науком. (254)
Критикујући просветитељство, Перлман истовремено даје и

оштроумну осуду злоупотребљених постмодерних теорија које, попут
просветитељства, феномен издвајају из контекста и сецирају га „раста-
чући његов смисао“. На критику просветитељства, Перлман надовезује
критику ренесансе, која је омогућила иницијацију Хобсовог Левијатана
у свет западно европског друштва, а чији су уметници преплавили свет
адвертајзингом и пропагандом, комерцијалном уметношћу, док су ис-
тински уметници називани боемима и пустињацима. У наредном Перл-
мановом цитату региструје се Блејкова подела на људе прождираче и
плодотворце:
Они који су способни да се потпуно посвете Левијатану неће бити мајстори

уметничког заната, а они који могу да се баве уметничким занатом, неће
бити способни да сасвим пониште своју људскост. Поклоници левијатан-
ске моћи на крају ће деградирати до уметничких идиота које ћемо знати
као оглашиваче, рекламере, самозване „комерцијалне уметнике“, док ће
уметници постати толико неспособни да обожавају Левијатана да ће их
добри људи Левијатана сматрати за дегенерике и називати „боемима“. (256)
О настанку културе предатора, која је заменила поредак плодот-

ворних, говоре и разне женске асоцијације које се појављују у докумен-
тарним филмовима Канађанке Доне Рид. Онa прави разлику између
култура и цивилизација чији је педагошки задатак био да створи човека
који другима пружа помоћ и подршку (the nurturer или како би Блејк
рекао the prolific) и патријархалних друштава чији је задатак супротан,
стварањем човека освајача (the conqurer или како би Блејк рекао the
devourer)24 (Рид 1989). У ред оних који нису желели да интернализују
наметнуте патријархалне ставове спада и Риjан Aјслер која је у књизи
Путир и оштрица: наша историја, наша будућност25 (1987) извршила
поделу на културу кооперације и на културу доминације. И педагози
попут Ериха Фрома говоре о заборављеном језику матријархата, док на
системску деградацију жена указује и режисер Питер Селарс, који ис-
тиче да у грчким драмама још увек налазимо гласове жена које се буне
23 Блејкова формулација је: У зрну песка видети свет / И бескрај на руке длану / И небо кроз један
дивљи цвет / И вечност у једном дану. (в. Блејк 2007: Знамења невиности, 225)
24 The Goddess Remembered (Запамћена богиња). Доступно на: https://www.nfb.ca/film/goddess_re-
membered, 21.11.2013.
25 Наслов оригинала је The Chalice and the Blade: Our History, Our Future, наслов је преведен у
раду Јелене Стојановић, „Писање и/или револуција: драма Керил Черчил ’Болница у време
револуције’“, објављеном у: Липар XII, 49/2, 2012, 64.
против патријархалне идеологије, док се њихов траг у Риму чисти26 (Се-

ларс 2007). Урсула Ле Гвин у својим говорима упућеним класама дипло-
маца 1983. и 1986. године 27 (Ле Гвин 1983, 1986) и зулу шаман, Кредо
Мутва, који у својој поруци свету подсећа да се свако људско биће рађа
и са мушким и са женским умом, односно са мушким и женском обли-
ком перцепције28 (Мутва 2008), опомињу да су људи у мушкој трци за
влашћу и доминацијом заборавили на женску, тамну страну стварности,
коју настањују потлачени и сиромашни, етикетирани као неуспешни од
стране белог богатог мушкарца. Ту недопуштену област, упозорава Ле
Гвин, свако од нас понекад у животу посети и на жалост, углавном не
зна како да се у њој снађе, јер се о њој, прогнаној из света успешних
мушкараца, који не знају за самилост и симпатију, не говори, као да
не постоји. Ле Гвин и Мутва апелују да, ако женску страну стварности
ускоро не уважимо, њеним игнорисањем и негирањем постојања хума-
низма, нестаће и самог човека.
Сви ови аутори покушавају да истраже корене људске деструк-
тивности и долазе до закључка да деструктивност подстичу, а креатив-
ност строго контролишу и преусмеравају културе чији је циљ и идео-
лошка основа потреба за доминацијом над другим, супротно начелима
солидарности и сарадње које су биле одлике мирних матрифокалних
заједница29. Постмодернизам који се представљао као ново средство
борбе против култура доминације, завршио је, као што то аутори књиге
Увод у постмодернизам кажу, као „теоретска одбрана тероризма“ (Апиг-
нанеси, Герет 2005: 189). Стога је значајно истаћи постојање аутора који
нису били заведени постмодернизмом. Када су немачког писца Хајнера
Милера питали шта има да каже о постмодернизму, рекао је да је једи-
ни постмодерниста кога познаје – његов пријатељ модерниста који ради
у пошти. Револуционарност постмодернизма лежала je у покушају да
се крај историје у двадесетом веку (два светска рата) повеже са мили-
таризмом грчке и римске цивилизације. Сви велики модернисти, као
и многи велики писци попут Шекспира и Блејка, критиковали су кон-
цепцију хуманизма која се везивала за грчку ’демократију’, односно за
милитаристички, робовласнички систем који је насилно заменио ми-
ленијумска матрифокална морална и друштвена начела. Као што ни
постмодернизам није био потребан Спаносу, тако ни постхуманизам
26 Athenian democracy was somewhat imperfect in that, well, only men could vote so if you were a
woman, achild, a foreigner, or a slave – too bad! Meanwhile, in the Greek theater, the title of every
play: the name of a woman, a child, a foreigner, or a slave. Every play was about what could not be
said in the Senate. Every play was about what was missing in the official discourse, and was a story
of somebody who did not have a permission to speak. Доступно на: http://www.sf360.org/feature/
peter-sellars-the-state-of-cinema, 09.10.2008.
27 Доступно на: http://www.ursulakleguin.com/LeftHandMillsCollege.html, 30.09.2012. и http://ser-
endip.brynmawr.edu/sci_cult/leguin/, 31.12.2013.
28 Доступно на: http://www.globalonenessproject.org/library/interviews/message-world, 30.09.2012.
29 О прогонима антрополога који су истраживали и указивали на предност заједница заснованих
на матрифокалној матрици говори доктор Ешли Монтегје.

није био потребан Блејку и његовим следбеницима, зато што су имали

јасну дефиницију хуманизма који је Европа кроз своју историју изневе-
равала, а који они нису заборавили.
Поменути аутори баве се критиком образовања, јер се путем об-
разовања преноси систем вредности на коме друштвени поредак почи-
ва и преко ког се репродукује. Педагогију коју критикују Атол Фугард
је назвао лекцијама о нељубави и из личног искуства је инсистирао да
таква педагогија сакати дете и дубоко оштећује будућег човека. Да би се
зауставила злоупотреба образовања (које се стално ’реформише’ да би
заправо остало исто – најмоћнији државни идеолошки апарат, како би
Алтисер рекао), потребно је да се открива права природа процеса који-
ма су деца изложена и да се непрестано и изнова испитују подаци који
говоре о њиховом дубоком незадовољству у култури. Насиље у школа-
ма, психички проблеми огромног процента деце који се лече медика-
ментима, а не критичким размишљањем и теоријским знањем, јасно го-
воре зашто педагогија јесте централна преокупација тако великог броја
педагога, уметника и дубоко забринутих родитеља. За сада империја и
даље добија битку против пророка и педагога који јој се супротстављају.
Иако ти пророци често нису признати, и често се сматрају лудацима и
мистицима, у констатовању несагласности између људских могућности
и онога што човеку институције система дозвољавају, нису усамљени
нити изоловани.
У есеју “Education for Social Justice and Liberation“ („Образовање
за друштвену правду и ослобођење“) из 2002. године Мекларен говори
о задатку образовања да трансформише друштво. Визија оваквог об-
разовања не спроводи се у пракси. По мишљењу Мекларена, под тре-
нутним околностима немогуће је да било јавне, било приватне школе
створе политички ангажоване грађане који ће се борити против ко-
лонизације субјекта, против владајућег поретка моћи, против расне,
класне и родне дискриминације, против глади и сиромаштва, иако би
сврха образовања требало да буде управо успостављање друштвене
правде. У књизи Че Гевара, Пауло Фреире и педагогија револуције која је
2013. објављена на српском језику, Џо Л. Кинчело, аутор предговора,
каже: „Нико други ко се бави критичким образовањем нема Питерову
способност […] да усмери нашу пажњу на везу између педагогије и не-
правде.“ (Кинчело 2013: 9). У објашњењу које сам Мекларен даје о пот-
реби за врстом људи које представљају Че Гевара и Фреире, и на које
он своје читаоце подсећа, Мекларен појашњава своја опредељења тако
што истиче да се постмодернизам, као водећа ’филозофија’ данас, не
бави проблемом патње, за разлику од марксизма (Мекларен 2013: 29).
Потенцирајући значај саосећања у борби за правду, у поглављу „Снага
љубави“ Мекларен каже:
Оно што Фреиреа издваја од већине левичарски настројених образовних

радника, у данашњој ери циничног разума [ума], и оно што га духовно
спаја са Чеом, јесте његово неприкривено инсистирање на значају и сна-
зи љубави. Љубав је, како тврди, најважнија одлика дијалога и саставна

сила која оживљава сваку педагогију ослобођења. Љубав, укорењена у
наративима трансресије и дисиденције, постаје корен наде. […] Љубав у
том фреиреовском смислу постаје кисеоник револуције који храни крв
историјског памћења. (272)
По Мекларену, две руке револуције, рука револуционара муче-

ника и рука револуционарног учитеља, које ће се једног дана спојити и
променити свет, оличене су у Че Гевари и Фреиреу: „Једна нас зове да се
боримо против немогућих препрека, за недостижне циљеве; друга нам
усмерава поглед на оно што је изгубљено и улива наду да ћемо успети
да све то поново изградимо са неком наредном генерацијом“ (279).
Треба напоменути да је постмодернизам, популаризован седам-
десетих година прошлог века, послужио као моћно оруђе реганизма и
тачеризма. ’Револуционарном’ релативизацијом свих вредности које је
пропагирао, постмодернизам је успевао да неутралише критичку моћ
уметничких дела која су се супротстављала британској и америчкој не-
оимперијалној политици.
На „постмодерном“, то јест „зомби“ универзитету, како данашње
високошколске установе назива и Френк Вебстер, професор социоло-
гије на Лондонском градском универзитету, знање више нема никак-
ве везе са истином и моралним вредностима. Науку интересују само
технолошке иновације и патенти који могу да буду од финансијске
користи послодавцима30 (Вебстер 2009: 20). Социолог Зигмунд Бау-
ман постојећу ситуацију описује у студији Life in Fragments: Essays in
Postmodern Morality (Живот у фрагментима: есеји о постмодерној морал-
ности, 1995) и у књизи Society Under Siege (Друштво под опсадом, 2002),
где слично Момбиоту упозорава да хуманистичка традиција нестаје са
универзитета – универзитети су под опсадом профитерства за које је
једино мерило знања материјална и финансијска учинковитост.
Амерички драмски писац, Тони Кушнер, у есеју “A Modest
Proposal“31 („Скромни предлог“), на следећи начин коментарише опције
које су, иначе бистрој, школској америчкој деци остале на располагању
у свету одређеном профитом:
У свету у коме се сулудо неконтролисано профитерство, и рекордна

разлика у богатству међу грађанима који живе усред катастрофално
опустошене животне средине, називају ’промена обима’ или ’раст’ у ’ја-
кој’ економији; у свету у коме неизбалансирани буџети изазивају далеко
већу моралну индигнацију него немогућност да се приушти здравствена
30 Доступно на: http://cjms.fims.uwo.ca/issues/07-01/Frank%20Webster.pdf, преузето 10.08.2010.

I have no doubt that universities will continue to survive, but maybe they will go on, at least in part,
as zombie institutions (the living dead) since it is quite unclear what their distinguishing features
will be. There is no special knowledge that defines a university, no clear hierarchy of academic
disciplines, no core values to be upheld. In the postmodern university, pretty much anything is
admitted, so long as it be presented as ‘useful’.
31 Доступно на: http://www.dennisbaker.net/docs/modest_proposal.pdf, преузето 12.07.2014.

заштита […] јер наизглед потпуна идеолошка доминација слободног тр-

жишта налаже да се понашамо као да живимо на рубу сиромаштва, без
обзира на очевидно огромно богатство нација […] једина нада за децу, у
недостатку покрета друштвеног отпора, је да нађу начина да (као твор
својим смрадом) од себе отерају предаторе.32 (Кушнер 1998: 85–86)
Кризу у образовању најдраматичније је приказао Тери Иглтон у

есеју под насловом „Death of the intellectual“ („Смрт интелектуалаца“,
2008). Иглтон говори о промени парадигми на којима универзитет по-
чива, односно о томе како је шездесетих унивезитет био место критике
система, а сада служи интересима оних против којих се некада борио33
(Иглтон 2008). По његовом мишљењу универзитет не може да се про-
мени изоловано од друштвених околности које га окружују: да би се
универзитет „отргао из загрљаја касног капитализма, друштво мора да
обезбеди бесплатно образовање и академску независност“ (Исто). Игл-
тон прихвата став Маркса, са којим се слаже и Чомски, да свет не може
да се промени, а да се пре тога свет не разуме: улога интелектуалаца,
односно универзитета, је да помогну људима да јасније сагледају ствар-
ност коју, тек пошто су је критички преиспитали, могу да промене. Игл-
тон у есеју „Смрт интелектуалаца“ жали што више не постоје интелекту-
алци попут Едварда Палмера Томпсона, Рејмонда Вилијамса, Едварда
Саида, Сузан Зонтаг, Ролана Барта и Хане Арент. Цитирајући Чомског
који је још увек жив, прећутно га сврстава у ред оних који би могли да
се изборе за идеје слободног и хуманистички настројеног образовања,
које је човеку у наслеђе, поред осталих, оставио Пауло Фреире.
У књизи Chomsky оn MisEducation (Чомски о погрешном образовању,
2000), коју је у част Чомског приредио Доналдо Маседо, у интервјуу
са Маседом, Чомски критикује такозвано демократско образовање које,
уместо да ствара независне мислиоце и даље представља „софистицира-
ни колонијални модел образовања“. Као алтернативу колонијалном пе-
дагошком моделу Чомски препоручује учење Паула Фреиреа (Маседо
2004: 12–13). Попут Иглтона и Спаноса, Чомски такође шездесете види
као тренутак када су студенти, жене, црнци и остале мањине, покушали
да не буду само пуки посматрачи (spectactors), већ активни учесници
у демократији. Међутим, привилегована класа, којој одговара status
32 In a world in which mad, out-of-control profiteering and record disparities in wealth and in the
midst of catastrophic environmental despoliation is called “downsizing” and “growth” in “a robust”
economy; in a world in which imbalanced budgets are accorded far more moral indignation than a
dearth of affordable health care [...] because the apparently complete ideological dominance of the
free market teaches everyone to behave as if he or she lived in a starvation economy, regardless of
the manifestly gigantic wealth of the nations [...] children’s only hope, lacking a social resistance
movement, is to skunk the velociraptors away.
33 [...] compared to the years in the late 1960s and 1970s when there was a thriving socialist and femi-
nist intellectual culture in these islands. This didn’t mean that all students back then were card-car-
rying Marxists or feminists; it just meant that these ideas made a kind of everyday cultural sense,
enjoyed a kind of general currency, as Darwinism did in Victorian times. The real problem today is
that universities have largely ceased to play their classical role as sources of critique. Доступно на:
http://www.redpepper.org.uk/death-of-the-intellectual, 10.08.2010.
quo и привидна демократија, спречила је ову потенцијалну револуцију,

скретањем пажње с релевантних проблема и питања на тривијалне и
небитне ствари. Како то Чомски каже:
Када „распамећено стадо“ покушава да буде нешто више до пуки посматрач,

када људи покушавају да постану учесници у демократски настројеним
акцијама, специјализована класа реагује називајући то „кризом демокра-
тије“. Зато припадници елите толико мрзе 1960-те, када су групе људи које
су биле историјски маргинализоване почињале да се организују и да се
хватају у коштац с политиком специјализоване класе, посебно по питању
Вијетнамског рата, али и домаће социјалне политике.
Један начин да се контролише „распамећено стадо“ је да се следи и им-

плементира концепт школе Трилатералне Комисије, по коме су школе
институције одговорне за „индоктринацију младих“. Припадници „рас-
памећеног стада“ морају да буду дубоко индоктринирани у складу са
вредностима и интересима приватних или државних корпорација. Они
који су едуковани по вредносним мерилима доминантне идеологије и
који докажу своју лојалност доктринарном систему могу да постану део
специјализоване класе. Остатак „распамећеног стада“ мора да се држи
под контролом, да не би изазвао невоље, и мора да заувек остане само
посматрач дешавања и пажња мора да му се одврати са правих тема које
су битне […] Оних 70 процената људи који мисле да је Вијетнамски рат
био морално погрешан, треба да се, по мишљењу специјализоване класе,
заштити од сопственог „погрешног закључка“ да рату треба да се одупире;
они треба да верују у званично мишљење да је Вијетнамски рат био само
пука грешка.34 (Чомски 2004: 23).
У вези са ситуацијом коју помиње Чомски, Вилијам Спанос у књи-

зи Крај образовања даје осврт на Харвард на коме је 1974. године запо-
чета реформа друштвених наука како би се отклониле последице које
је отпор Вијетнамском рату имао на нацију. Као што је Чомски приме-
тио да су тада владајуће класе прогласиле „кризу демократије“, тако и
Спанос напомиње да је Харвардски универзитет тада прогласио „кризу
студија Енглеског језика и књижевности“ (Спанос 1993: 1). Проглашење
34 When the „bewildered herd” attept to be more that spectators, when people attempt to become par-
ticipants in democratic actions, the specialized class reacts to what it calls a „crisis of democracy”.
That is why there is so much hatred among elites for the 1960s, when groups of people who had
been historically marginalized began to organize and take issue with the policies of the specialized
class, particularly the war in Vietnam but also social policy at home.
One way to control the „bewildered herd” is to follow the Trilateral Commision’s conception of
schools as institutions responsible for the „indoctrination of the young.” The members of the „be-
wildered herd” have to be deeply indoctrinated in the values and interests of private and state – cor-
porate interests. Those who succeed in becoming educated in the values of the dominant ideology
and who prove their loyalty to the doctrinal system can become part of the specialized class. The
rest of „bewildered herd” need to be kept in the line, out of trouble, and remain always, at most,
spectators of action and destracted from the real issues that matter. [...] The 70 percent or so of
people who think that Vietnam War was morally wrong need, according to the specialized class,
to be protected from their „misjudgements” in opposing the war; they need to believe the official
opinion that the Vietnam War was just a mistake.

кризе на универзитету имало је исте циљеве као и проглашење кризе

у држави. Циљ је био ширење конформизма код америчких студена-
та у погледу на комплексне проблеме америчке државе и америчког
друштва, као и давање „културног легитимитета […] политичкој струк-
тури моћи“ (4). По Спаносу је дебата о „две културе“, вођена између
Арнолда и Хакслија, затим између Ливиса и Сноуа, и на крају између
Фукоа и Хајдегера, заправо расправа о онтолошком корену кризе35 (10).
Спанос, као и Ливис, сматра да је човеков свет вештачки подељен на
„две културе“, на свет науке и уметности, разума и емоција, а дисоција-
цију је изазвао патријархални систем вредности који примат даје науци
и разуму (конституисаном знању), јер их је лако контролисати. Тако и
Спанос, као и Ливис, не жели да учествује у дисоцијативном образовању
које човека види раздељеног, већ апелује да се осмисле алтернативни
образовни програми који ће превазићи ту подвојеност и који ће чове-
ка видети као целину, те ће подједнако неговати његов интелектуални,
емоционални и морални развој. Спанос, као и Томпсон, сматра да је:
Историјски задатак интелектуалаца опозиције да домисле савремене од-

носе моћи и покажу их у [контексту и] континуитету бића од онтолошког
(антропологије) кроз културолошки (дискурс Човека) до економског и
социополитичког (праксе конзумерског капитализма, патријархата и
расизма). Једино такав трансдисциплинарни облик критичког мишљења
може да обезбеди ефикасан отпор неоимперијализму замаскираног у
хегемонијском дискурсу „новог светског поретка“.36 (xxiii, xxiv)
Да би се човек ослободио капиталистичког, патријархалног и

расистичког неоимперијализма који логоцентрични поредак намеће,
Спанос предлаже да се, кроз образовни пројекат критичког мишљења,
Фукоово „дисциплинарно друштво“ претвори у трансдисциплинарно
друштво, односно друштво целовитог критичког мишљења.
Треба још једном поменути мишљење Жируа да је педагогија ве-
зана за моћ, за укључивање и искључивање, за легитимност и изопш-
теност, а да је пре свега морална и политичка пракса37 (Жиру 2016).
35 [...] the theory and practice of education in the ontotheological tradition has been Appolonian, its
purpose the domestrication of obscure Dionysiac force by bringing it to light, identifying its parts
with a comprehensive and visible structure, and putting it to social use.
36 The task contemporary history has assigned oppositional intellectuals is that of thinking contem-
porary power relations in terms of a relay extanding throughout the indissoluble continuum of
being, from the onthological (the antropologos) through the cultural (the discourse of Man) to the
economic and sociopolitical (the practices of consumer capitalism, patriarchy, and racism). Only
such а transdisciplinary mode of critical thinking can enable effective resistance to and subversion
of the neoimperialism that masks itself in the hegemonic discourse of the ‘new world order’.
37 Pedaggogy is always about power, because it cannot be separated from how subjectivities are
formed or desires mobilized, how some experiences are legitimated and others are not, or how some
knowledge is considered acceptable while other forms are excluded from the curriculum. Pedagogy
is a moral and political practice [...].
У истом маниру у књизи Мерила времена38 Херберт Маркузе савремени

свет у коме живимо види као „неофашистички период империјализма“
(Маркузе 1978: 76). Поменути друштвени критичар, који је данас реле-
вантан исто колико и шездесетих и седамдесетих година прошлог века,
у књизи предочава да се отпор [нео]империјалистичкој експанзији у то
време већ одвијао у Латинској Америци указујујући на то да је успешна
ослободилачка борба вијетнамског и камбоџанског народа посведочила
да је могуће одупрети се САД, тој „најмоћнијој разарачкој машини свих
времена“. Маркузе у том светлу истиче да је:
[...] једина стварна опозиција која се данас у САД бори да би успорила

глобалну контрареволуцију јесте опозиција радикалне омладине и ми-
литаната из гета. Све разлике у питањима стратегије и тактике, све иде-
олошке разлике морају да буду „одложене“, све саморазарачке акције,
сва нетрпељивост и сав дефетизам, због заједничке борбе оне морају
унапред да буду превазиђене – јер данас се не ради о офанзиви, ради се
о самоодржању покрета као радикалне политичке снаге. (Исто)
Маркузеова оцена времена у коме живимо представља у извесном

смислу синопсис тема које су биле предмет овог истраживања39. Потреба
за заједничким деловањем, за новим интернационализмом (и интердис-
циплинарним приступом) данас је актуелна због чињенице да је после
неуспелих буржоаских и радничких револуција, током задња три века,
ширење разних неслобода поново у току. Глобализација неслободе, као
и у претходним периодима, подразумева наметање антихуманистичке
(данас „постмодерне“) етике, односно спровођење система вредности
који фаворизује прагматичност, рационалност и профитерство, а соли-
дарност и сарадњу сматра препрекама неометаном развоју ’способних’.
38 Треба напоменути да је књига написана 1975. године, а код нас је објављена већ 1978. године.
Овај податак увелико говори о аспирацијама и страни којој се у то време приклањала наша
земља у борби против неоимперијализма. У тексту „The Pictures of the Poet“ („Слике песника“,
1982), приказу ново објављене књиге Блејкових ликовних радова, напомиње се да је веза између
Блејка и Маркузеа већ успостављена: „There are followers who regard Blake as a countercultural
guru, somehow akin to Wilhelm Reich or Herbert Marcuse, and others, on the left, for whom Blake
is a pre-Marxist revolutionary“. Текст је објављен у Њујорк Тајмсу, 3. јануара 1982. Доступно на:
http://www.nytimes.com/1982/01/03/books/the-pictures-of-the-poet.html, 12.07.2014.
39 У предговору књиге Естетска димензија (The Aesthetic Dimension, 1977) Маркузе о револу-
ционарној уметности каже следеће: „[...] умјетничко дјело може се назвати револуционарним
ако на основи естетског преображаја, кроз судбине узорних појединаца, приказује владајућу
неслободу и снаге побуне и на тај начин продире кроз мистифицирану (и окамењену) друштве-
ну стварност и разоткрива обзоре промјене (ослобођења). У том би смислу свако аутентично
умјетничко дјело било револуционарно јер би доводило у питање перцепцију и разумијевање;
оно би разобличавало успостављену стварност, наговјештавало ослобођење. Такво би одређење
револуционарности умјетничког дјела вриједело за класичну драму, као и за Брехтове драме,
за Гетеове Wahlvewandtschaften, као и за Hudejahre Гинтера Граса те подједнако за Вилијама
Блејка и Рембоа. (Маркузе 1981: 205) Ипак, у наставку есеја Маркузе каже како уметност може
да промени свест, али да не може да промени друштво. Он раздваја естетску и политичку ди-
мензију уметничког дела и каже да их је Бењамин неоправдано сагледавао у инетррелацији“
(Маркузе 1977: 39-53). Ипак недавно је објављен чланак који потврдно говори о Маркузео-
вој вери у дејство педагогије ослобођења. Доступно на: http://roarmag.org/2014/07/marcuse-
neoliberalism-culture-violence, 29.07.2014.

Литература
Апигнанеси, Герет 2005: R. Appignanesi, C. Garratt, Introducing Postmodernism,
Cambridge: Icon Books Ltd.
Блејк 2002: В. Блејк, Вилијам Блејк: изабрана поезија и проза, Београд: Итака.
Вебстер 2009: Webster, F. The Postmodern University, Research and Media Studies.
‹http://cjms.fims.uwo.ca/issues/07-01/Frank%20Webster.pdf›. 10.08.2010.
Жиру 2013а: Giroux, H. Henry Giroux on Zombie Politics-Interview with Bill Moyers.
‹http://billmoyers.com/segment/henry-giroux-on-zombie-politics/›. 13.06.2014.
Жиру 1993: H. Giroux, Postmodernism as Border Pedagogy: Redifining the
Bounderies of Race and Ethnicity, y: J. Natoli, L. Hutcheon (ed.), A Postmodern
reader.
Жиру 1997: H. Giroux, Pedagogy and the Politics of Hope: Theory, Culture and
Schooling, New York: Westview Press.
Жиру 2016: Giroux, H. Beyond Pedagogies of Repression. ‹https://monthlyreview.
org/2016/03/01/beyond-pedagogies-of-repression/›. 24.02.2017.
Кинчело 2013: Џ. Л. Кинчело Предговор, у: П. Мекларен, Че Гевара, Пауло Фреире
и педагогија револуције, Београд: Eduka.
Иглтон 2008: Eagleton, Т. Death of the intellectual.‹http://www.redpepper.org.uk/
death-of-the-intellectual/›. 10.08.2010.
Кушнер 1998: Кушнер, Т. A Modest Proposal. ‹http://www.dennisbaker.net/docs/
modest_proposal.pdf›. 12.07.2014.
Ле Гвин 1983: Le Guin, U. A Left-Handed Commencement Address. ‹http://www.
ursulakleguin.com/LeftHandMillsCollege.html›. 30.9.2012.
Ле Гвин 1986: Le Guin, U. Bryn Mawr Commencement Address. ‹http://serendip.
brynmawr.edu/sci_cult/leguin/›. 31.12.2013.
Маркузе 1978, H. Markuze, Merila vremena, Beograd: Grafos.
Мекларен 1995: P. McLaren, Critical Pedagogy and Predatory Culture: Oppositional
Politics in a Postmodern Era, New York: Routledge.
Мекларен 2016: P. McLaren, Life in Schools: An Introduction to Critical Pedagogy in
the Foundations of Education, New York: Routledge.
Мекларен 2013: П. Мекларен, Че Гевара, Пауло Фреире и педагогија револуције,
Београд: Edukа.
Мутва 2008: Mutva, K. A Message to the World. ‹http://www.globalonenessproject.
org/library/interviews/message-world›. 30.09.2012.
Перлман 2009: F. Perlman, Protiv Levijatana, protiv njegove priče!, Beograd: Utopia.
Пинтер 2005: Pinter, H. Art, Truth & Politics,
‹http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/2005/pinter-
lecture-e.html›. 06.06.2014.
Рид 1989: Read, D. Goddess Remembered.
‹https://www.nfb.ca/film/goddess_remembered›. 21.11.2013.
Селарс 2012: Sellars, P. Edible education.
‹http://www.youtube.com/watch?v=iCutrx6nbic›. 22.05.2013.
Спанос 2006: W. Spanos, у: Williams, J. J., The Counter-Memory of Postmodernism:
An Interview with William V. Spanos. ‹http://www.theminnesotareview.org/journal/
ns67/interview_spanos.shtml›. 30.9.2012.
Спанос 1993, W. Spanos, The End of Education: Toward Posthumanism, Minneaplois:
The university of Minnesota Press.
хукс 2004: b. hooks, The Will to Change: Men, Masculinity, and Love, New York: Atria
books.
Ivana Bančević Pejović / POSTMODERNISM OR POSTHUMANISM: PEDAGOGY

AS AN INSTRUMENT OF DEFIANCE AGAINST POSMODERN RELATIVISM
Summary / The essay examines the truthfulness of terminology: the meaning, inter-
relations and misuse of concepts meant to disguise anti-humanistic intentions or to
devalue the potential of humanism in the ideas related to the terms. It discusses the
connection of pedagogy and education to politics and their interaction in the percep-
tion of reality and understanding of man. Above all, it emphasizes the interrelations of
world politics and apparently innocent and non-politicized areas of human activities
such as education, yet it also follows the tradition of similar practices through the
history of Western civilization.
Key words: postmodernism, postmodern relativism, pedagogy, politics, humanism
Примљен: 15. октобра 2017.

Прихваћен за штампу јануара 2018.

37.01-055.2(497.16 Boka Kotorska)“17/19“
Ervina Dabižinović1
ACIMSI Centar za rodne studije
Univerzitet u Novom Sadu (doktorski program)
RODNI, KLASNI, NACIONALNI

I JEZIČKI ASPEKTI OBRAZOVANJA
ŽENA U BOKI KOTORSKOJ: 18–20. VIJEK2
Cilj ovoga rada je da predstavim istorijat razvoja obrazovanja za žene u Boki Kotorskoj u odnosu
na vjerske, klasne, nacionalne, jezičke i rodne uslove pod kojima se obrazovanje mijenjalo i
širilo, od privilegije za muškarce do potrebe za obrazovanjem oba pola tokom poslednja dva
vijeka. Ukazujem na elemente viševjekovne sistemske diskriminacije za obrazovanje mladih žena
u pogledu mogućnosti obrazovanja, što je jedan od elemenata njihove nevidljivosti u javnim
tokovima istorije, a i u sadašnjem vremenu. Razvoj obrazovanja žena posmatram u dvije faze:
I faza: do dolaska Austrije (kada su se žene obrazovale po samostanima, uz privatne učitelje
u svojim kućama onih koje su mogle da ga imaju, jer pripadaju bogatom staležu); II faza: za
vrijeme austrijske uprave kada se otvaraju javne škole za žene i muškarce i to na primjerima:
ženske učione u Perastu, Privatne osnovne škole u Herceg Novom, Prve trgovačke ženske škole
u Kotoru (srednja stručna škola), Privatne ženske građanske škole.
Rezultati pokazuju da je postojao čitav niz prepreka do potpunog osvajanja ravnopravnosti u
osnovnom i srednjem obrazovanju za oba pola. Rezultati se djelimično porede sa podacima iz
drugih krajeva jugoslovenskog prostora i zaključuje da je tokom poslednja dva vijeka sporo tekao
proces osvajanja prostora za obrazovanje ženske djece i omladine u Boki Kotorskoj u odnosu na
proces u drugim djelovima jugoslovenskog prostora u isto to vrijeme.
Ključne rječi: klasa, nacija, obrazovanje, pol, rod, vjera, žene
1. UVOD
Teško je odrediti početak obrazovanja žena s obzirom na to da postoji

malo podataka sačuvanih na jednom mjestu. Žene kao zasebna grupa nisu
do sada bile u fokusu istraživanja, posebno ne dio današnje Crne Gore koji
je imao specifičnu istoriju zahvaljujući posebnom geografskom položaju –
izlasku na more.
Početak obrazovanja žena, u smislu društvenog zahtjeva i formalnih
konsekvenci, datira nekoliko vijekova kasnije od obrazovanja muškaraca,
tek od sredine 19. vijeka.
1 dervina@t-com.me
2 Zahvaljujem prof. dr Svenki Savić na korisnim primedbama na prethodnu verziju ovoga rada, kao i
na stalnoj motivaciji da tekst dobije finalnu formu.
2. CILJ ISTRAŽIVANJA
Cilj ovoga rada je da predstavim istorijat razvoja obrazovanja za žene

u Boki Kotorskoj u odnosu na vjerske, klasne, nacionalne, jezičke i rodne
uslove pod kojima se obrazovanje mijenjalo i širilo, od privilegije za muš-
karce do potrebe za obrazovanjem oba pola tokom poslednja dva vijeka.
3. OSNOVNI REZULTATI ISTRAŽIVANJA
Rezultate istraživanja iznosim hronološkim redoslijedom razvoja

obrazovne politike u navedenom geografskom prostoru, s obzirom na pol-
ne, klasne, jezičke i nacionalne specifičnosti.
3.1. Polne specifičnosti: obrazovanje muškaraca

Za muškarce je najranija faza obrazovanja počela u samostanima i
manastirima, u nekoj zajednici, dok su rijetke žene u istom tom vremenu
iz visokog staleža bokeškog društva obrazovane privatno u svojim kućama,
izolovano od zajednice. Tako istorijski slijed bilježi rijetke obrazovane po-
jedinke i mnoge obrazovane muškarce.
Tek uspostavljanjem druge austrijske uprave i Zakona o školama
(1879), kojim su sve škole proglašene državnim, a sistem obrazovanja je-
dinstvenim i sveobuhvatnim, stvoren je preduslov za žensku djeca za upis
u javne škole različitih društvenih slojeva. Tim je došlo do ukupnog obra-
zovnog poboljšanja u opismenjavanju, pa i žena. Sistem obrazovanja po
zakonima austrijske carevine na području Boke Kotorske važio je do kraja
I svjetskog rata i proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918),
potom Boka ulazi u državu na čijoj teritoriji važe jedinstveni zakoni. Reč je
o periodu od skoro 40 godina kontinuiranog trajanja jednog zakonodavnog
sistema, što je bilo relativno dovoljno vrijeme da se rezultati obrazovnog
sistema pokažu djelatnim.
Od 1326. godine u Kotoru datiraju sačuvani pisani podaci o kon-
tinuiranom obrazovanju muškaraca. Od tog perioda istoričari prate
školski život (iako nema tragova školskih arhiva sve do pred kraj 19. i
početak 20. vijeka).
Od 13. do 18. vijeka podaci o obrazovanju se nalaze u samostanskim
i manastirskim dokumentima ili knjigama koje su opismenjeni mladići pre-
vodili, kako bi se širila katolička i pravoslavna vjera u Boki. Osim obuča-
vanja mladića za sveštenički i prevodilački poziv, sveštenici su u školama
predavali osnove i vještine pomorstva. Imali su u vidu da je Boka zaliv koji
je u svojoj burnoj prošlosti predstavljao mjesto mješanja uticaja različitih
kultura i politika (samo petnaest stranih i domaćih uprava), na spoljašnjem
planu važna geostrateška tačka na Mediteranu (Boka Kotorska je bila važ-
na ratna luka i vojna baza), a na unutrašnjem planu razvoj pomorstva kao

RODNI, KLASNI, NACIONALNI I JEZIČKI ASPEKTI OBRAZOVANJA ŽENA...
strateške grane od koje se živjelo. Bokeški gradovi su raspolagali brojnom

trgovačkom flotom. (Kovijanić 1970: 106–112).
U 14. vijeku na osnovu sačuvanih spomenika kulture može se za-
ključiti da je Kotor bio glavna luka i najkulturniji grad, sa razvijenim pri-
vrednim i kulturnim životom. Imao je vrlo razvijenu pomorsku i kopnenu
trgovinu i nauku; zatim gradsku upravu, novac, brodogradilište, Statut,
sirotišta; apotekare i ljekare, fizikuse i hirurge, latinske notare i domaće
organizovane esnafske i vjerske bratovštine.
Grad dobija školu za koju se prema listi nastavnika (koju su uglav-
nim činili notari, magistri-gramatici i doktori gramatike) može reći da se
vjerovatno radilo o srednjoj školi u kojoj su se obrazovali patricijski sino-
vi. Obrazovanje je na ovim prostorima pratilo društveni i ekonomski ži-
vot, uključeno u kulturni napredak i razvoj nacionalnog identiteta. Većina
istraživača ovog perioda naglašava borbu za pismenost i obuku muškaraca,
jer je u Boki kao i na drugim mjestima, obrazovanje predstavljalo isključivo
muški javni prostor.
U 17. i 18. vijeku došlo je do migracija pravoslavnog stanovništva iz
Crne Gore i istočne Hercegovine (tokom Morejskog rata). U ovom periodu
Boka Kotorska je imala oko 30.000 stanovnika, od čega je veći broj činilo
pravoslavno stanovništvo, poslije istjerivanja Otomanske Imperije iz Boke,
na proširenom mletačkom području (Obad 2009: 812). Većinsko stanov-
ništvo u Kotoru, Dobroti i Perastu je rimokatoličko, dok zaleđe tih gradova
čini pravoslavno stanovništvo3. Razlika u vjerskom i rodnom identitetu nije
bila jedina, na nju su se nadovezale razlike između bogatih patricija i siro-
mašnih stanovnika Boke.
Djeca bogatih plemićkih bokeških porodica, finasijski podržana od
mletačkih vlasti kojima je bilo u interesu da se patrijiciji obrazuju na itali-
janskom jeziku, dobijala su u Boki više od elementarnog obrazovanja koje
su kasnije nastavljali da šire u stranim zemljama, najčešće u Italiji.
Od 1634. godine mladi Kotorani koriste dvije stipendije mletačke
vlade za stipendiju na Univerzitetu Padova (Jakov i Ivan Trifuna Paskvali
1653; Marijan Mihailov Buća 1663), od po 70 dukata, čak i poslije razornog
zemljotresa 1667. godine.4
Početak 19. vijeka (1807–1813) predstavlja kratak period francu-
ske vladavine u Boki Kotorskoj. Prema proceni većine autora, izuzetno je
značajan po domicilno stanovništvo jer je došlo do širenja sloboda, poput
one na području obrazovanja kada se otvaraju osnovne (pučke) škole za
dječake u gradovima i djevojčice pri samostanima koje su držale „dumne“
(kaluđerice), ili su one imale privatne učitelje u svojim domovima. Žen-
ska djeca su u tadašnjim prilikama učila isključivo ukoliko su pripadala
3 Radi detaljnijeg uvida u obrazovanje u Boki Kotorskoj služila sam se podacima u nalazima autora
koji su se bavili posebno obrazovanja kod rimokatoličkog stanovništva Boke, a to su radovi istoričara
Rista Kovijanića, Iva Stjepčevića i Antuna Miloševića. Podatke o obrazovanju pravoslavnih stanov-
nika Boke pronašla u radovima Sava Nakićenovića, Marije Crnić Pejović, Toma Krstov Popović.
4 Kotor je stradao od nekoliko zemljotresa: 1608, 1631, 1632, 1667.
plemićkim porodicama, a djeca iz siromašnih slojeva društva bila su van

obrazovanja (ukoliko su znali čitati i pisati naučili su to isključivo od svo-
jih sveštenika i kaluđera).
U drugoj deceniji 19. vijeka austrijske vlasti su pokušale da ukinu
svu tekovinu Francuske na ovom području tako što su zatvorili škole. Me-
đutim, 1817/18. godine otvoreno je više osnovnih škola u Kotoru za dječa-
ke, zatim niža realna gimnazija i ženska dvorazredna osnovna škola (Naki-
ćenović 1913: 208).
Do uspostavljanja austrijske uprave obrazovanje nije bio jedinstven i
organizovan sistem i proces je tekao vrlo neujednačeno, a nastava je izvo-
đena na italijanskom jeziku u gradovima na čitavoj teritoriji Boke (tada
u sklopu Dalmacije). Djeca u manjim mjestima i zaleđu Boke nisu učila
italijanski jezik, već su govorila srpskim ili hrvatskim jezikom. Razlika u
znanju djece u selu i gradu bila je znatna i odražavala je klasne i rodne
razlike, s obzirom na to da su ženska djeca držana podalje od pismenosti
poput djece iz siromašnih slojeva.
Neka mjesta su imala privatne škole za pomorce koje su vodi-
li sveštenici franjevci mnogo ranije od drugih, zbog različitih istorijskih,
društvenih i ekonomski okolnosti. Tako je osnovana 1638. godine škola u
Perastu (za koju je 1680. dao svoju kuću Marko Mazarović, ugledni Pera-
štanin). Školu su vodili sveštenici katoličkog franjevačkog reda skoro dva
vijeka, do 1875. godine kada nastavu preuzimaju svjetovni učitelji. Slične
škole postojale su u Kotoru, Budvi, Herceg Novom i Prčnju.
Uz borbu za obrazovanje paralelno je tekla i borba za uvođenje na-
stave na maternjem jeziku u školama u Boki. Ali smjena italijanskog jezika
kao nastavnog, trajaće dugo i odražava borbu moći između dvije vjerske
politike, bez obzira na uložene napore o zajedničkom suživotu. Ta borba
pokazuje koliko je značajno pitanje jezika kao reprezenta nacionalnog i
vjerskog identiteta. 5
3.1.1. Od škole za muškarce do škole za muškarce

i žene: Kotorska Gimnazija
Na primjeru kotorske Gimnazije, kao najstarije škole u Boki, dajem
uporedan pregled početaka razvoja pismenosti i obrazovanja muškaraca.
Ona je značajan spomenik kulturnog života u kontinuitetu od 12. vijeka:
na početku kao gramatikalna gimnazija, potom klasična i realna do danas.
Zatim dajem podatke za škole za žene, na osnovu pronađenih podataka
koji svjedoče o pojavi prvih ženskih učiona, preko rijetkih osnovnih i
srednjih, stručnih škola za žene koje su se pojavile sedam vijekova nakon
škola za muškarce.
5 Primjer te borbe možemo da uočimo na primjeru gimnazije u Kotoru u kojoj od 1865. do 1872.
godine traje borba između Kotorske opštine, Okružnog načelništva, dalmatinske vlade, školskih
katoličkih vlasti, pravoslavnog episkopa i njegovog vikara za Boku. U prepisci između institucija i
predstavnika uočavamo da je velik broj bio za uvođenje srpskohrvatskog jezika nastave, sa ćiriličnim
i latiničnim pismom.

Početkom 19. vijeka opština Kotor je tražila od austrijskih vlasti

osnivanje javne škole za pomorstvo i trgovinu (1802–1804). Vladin delegat
u Kotoru Bernard barun de Rozeti (Bernard barun de Rossetti) zahtjeva da
ga obavjeste o tome da li postoji fond koji bi mogao da se koristi za osnivanje
jedne takve škole, da li je grad spreman da djelimično finansira školu i
koja bi to škola bila neophodna gradu.6 Predstavnici kotorske opštine sudac
Jerolim Paskali Pima (Jerolim Pasquali Pima) i glavar grada Frano konti
Smekija (Frano conte Smecchia) odgovorili su vrlo opširno 1804. godine
izvještajem koji sadrži podatke o: postojanju škola na području grada
Kotora; odsustvu finansija i potrebi za tri škole namijenjene različitom
tipu stanovništva u Kotoru: „jedna za puk, druga za dobrostojeće, a treća
za svećenstvo“ (Antun Milošević 1937: 4). Tu su i predlozi za osnivanje
stručnih škola poput pomorske, trgovačke i poljodjelske, s obzirom na to
da je Boka imala zanatlije, poljoprivrednike i trgovce, koji su finansijski
podržavali izgradnju škola kako bi se razvijali poslovi koji su bili aktuelni.
Prema tom izvještaju školu za sveštenstvo i puk bi trebalo da vode franjevci
u samostanu Svetog Duha.
Planirani nastavni kadar za Školu za patricije bio bi iz reda
„Skolopima“ (redovnici nastavnici). Planirane škole za puk u Dobroti (gdje
je bilo neophodno izgraditi samostan), Prčnju, Perastu i Herceg Novome,
Budvi, takođe su trebala voditi sveštena lica. Godišnji budžet ovih škola
procjenjen je na 3360 fiorina, a obezbjeđen je na taj način što su Bokelji
ustupili otok Gabrijel (Stradioti) Austriji na korišćenje. Dogovor je
prekinula promjena vlasti u Boki: austrijsku vlast zamjenila je francuska
uprava, pa su radovi na osnivanju škole nastavljeni 1810, kada je francuska
uprava nakon uvida u zapuštenost obrazovnog pitanja u gradu odlučila da
otvori javnu gimnaziju u Kotoru. Gimnazija je zatvorena nakon prestanka
francuske uprave nad Kotorom 1814. godine. Carskom odlukom od 14.
avgusta 1864. godine odobreno je osnivanje realne gimnazije u Kotoru,
dok je dalmatinsko namjesništvo7 dostavilo uslove pod kojima ova škola
treba da radi. Od 7. januara 1865. godine „s naukovnim jezikom naškijem
(srpskohrvatski)“ otvoren je prvi razred gimnazije koji pohađa 15 učenika.
Pod uticajem Stefana Mitrova Ljubiše koji je bio predsjednik
budvanske opštine i narodni poslanik u Carskom vijeću, kao i Đura
Vojinovića, predsjednika hercegnovske opštine i poznatog političara, borba
za srpskohrvatski jezik je okončana odlukom Školskog pokrajinskog vijeća
(od 14. maja 1877), kada je određeno da „u svim pučkim školama Kotorskog
kotara (administrativna oblast) bude srpskohrvatski jezik kao naukovni, a
italijanski jezik da se uči kao obavezni predmet u svim redovnim školama“
(V. Vuleković Boljević 1973: 23). Posredstvom pravoslavne vjeronauke koju
su pohađala djeca pravoslavnog stanovništva srpski jezik je ušao u školu,
jer su bukvar i drugi udžbenički tekstovi bili na srpskohrvatskom jeziku.
Škola je radila po zakonu kojeg je 1869. donijela austrijska vlast, kojim je
6 U dopisu od 27. aprila godine 1804, br. 202, poslatom sucima i glavarima grada.
7 Akt 16797/4177, od 27. septembra iste godine.
najveći broj škola u Boki Kotorskoj proglašen državnim, a nastavni kadar

činili su svjetovni učitelji.
Od 1872/3. god. realna gimnazija u Kotoru postala je velika gimnazija
sa osam razreda. Prva četiri razreda bila su realna gimnazija, a sa petim
razredom počinjala je klasična gimnazija. Osmi razred gimnazije uveden
je školske 1875/76. god. Od osnivanja 1865. do školske 1910/11. godine
gimnaziju su pohađali isključivo muškarci.
3.2. Postepen upis djevojčica u Gimnaziju

Prema podacima iz programa rada gimnazije u periodu školske
1873/74. upisano je 93 učenika u osam razreda, od kojih je samo jedna dje-
vojčica. Upis ženske djece odobren je naredbom8 ali isključivo „privatno jer
tako nema razlike u spolu“. Sledeće školske godine, 1874/75. upisano je
111 učenika, među kojima je bila i jedna djevojčica (Elizabeta Murvar), ali
kao privatna učenica.
Skoro dvadeset godina kasnije, naredbom Školskog pokrajinskog vije-
ća (od 10. aprila 1896) upozorava se na sadržaj ispita zrelosti za „ženske“9.
Tek u prvoj deceniji 20. vijeka, dozvolom nadležnih školskih vlasti
1910/11. ženska djeca dobijaju dozvolu za pohađanje nastave u gimnaziji.
Činjenice govore da je od školske 1873/74. godine bilo moguće da djevojke
pohađaju gimnaziju samo kao privatne učenice, s tim što su na kraju go-
dine polagale razredni ispit. Po naredbi Ministarstva bogoštovanja i nasta-
ve „ženske učenice mogu pohađati gimnaziju kao hospitantkinje u mjestu
gdje nema ženskih liceja, više djevojačke škole ili ženske preparandije”10.
Tako su ženska djeca dobila pravo da prisustvuju nastavi, ali u ograniče-
nom postotku od samo 5%.“
Međutim, kotorske familije nisu ni ovaj mali odobreni broj uspjeva-
le da zadovolje. Na početku su se upisivale samo tri-četiri učenice. Prva
redovna upisana učenica I razreda i jedina u čitavoj gimnaziji školske
1910/11. bila je Milka Mirković.11
Mali broj nastavnica i profesorica bio je uključen u rad gimnazije,
poput malog broja učenica, najčešće kao pomoćne nastavnice, pripravnice
(suplenta). Rad škole je obustavljen tokom Prvog svjetskog rata i nastava
nije izvođena, nego se nastavlja nakon rata (1917/18). Škola u Kotoru je
ostala klasična gimnazija od 1880. do 1924/25. godine kada je pretvorena
u Realnu gimnaziju. Gimnazije u Kotoru, Dubrovniku i Zadru najstarije su
gimnazije na području Jugoslavije (gimnazija u Kotoru od 1965. nosi ime
Stefan Mitrov Ljubiša).
U Tabeli 1. na kraju rada predstavljena su abecednim redosledom
mjesta, godine i škole koje su radile u periodu od skoro sto godina (1814–
8 Naredba br. 789 od 21. marta 1874.

9 Program gimnazije za školsku 1895/95.
10 Naredba Ministarstva bogoštovanja i nastave od 27. februara 1910.
11 Izvještaj 1939/40, str. 10.

1918), a pohađalo je oko 4000 uglavnom učenika i nekoliko učenica. Škole

su nastajale u različitim mjestima Boke koje je naseljavalo pravoslavno i
katoličko stanovništvo. Četrdeset godina nakon otvaranja prvih osnovnih
škola za dječake, otvaraju se i osnovne škole za djevojčice (što se vidi iz
tabele). Škole su bile pod upravom Nadzorništva u Zadru (u vreme kada je
Boka Kotorska bila u sklopu Dalmatinske oblasti). Nadzorništvo je preko
Komisije sprovodilo planove i programe rada, propisivalo udžbenike, dava-
lo dozvole za rad škola, ukidalo i zatvaralo škole, donosilo uredbe i propise
u školstvu. Administrativni naziv maternjeg jezika kojim su se služile škol-
ske vlasti u Zadru je Illirico dalmato12. Uz njega se u školama u Boki učio i
la linqua illirico serviano coi caratteria cirilliana13 (Rade Kustudić 1964: 8).
Od 1803. godine u Morinju je formirana prva škola u kojoj se nastava od-
vijala na srpskom jeziku i koristilo ćirilično pismo (Špiro Milinović 1974:
69). Škola je otpočela da radi u kući Pavla Tripova Matkovića i njegove žene
Andrijane, rođene Vojvodić, da bi kasnije bila premještena u kuću Krila
Matova Milinovića, istaknutoga „rodoljuba i dobrotvora morinjske škole“.
Austrijske vlasti su zabranjivale otvaranje narodnih škola koje bi oni
finansirali, tako da su mještani bili prisiljeni da ih sami izdržavaju i staraju
se o učiteljima (za početak su učitelji bili mještani, većinom sveštenici, jer
vlasti u Boki nisu dozvoljavale dovođenje učitelja sa strane, niti su školu
zakonom priznavali). „Školska godina dijelila se na dva polugodišta, poslije
kojeg je polagan završni ispit. Školu su pohađali muškarci, a ona im je
služila da dalje upisuju pomorske učione“ (Špiro Milinović 1974: 95).
Škola u Morinju je 1869. godine ušla u sistem državnih škola. Morinj
i škola bili su mjesto aktivnog otpora Austriji. Kotarsko školsko vijeće14 mo-
rinjsku školu obavještava da je odlukom C(arsko) Kr(aljevsko) pokrajinsko
školsko vijeće unapredilo od jednorazredne mješovite škole u dvorazrednu.
Iz izvještaja se vidi da je škola dobila i drugo odjeljenje – zabilježeno je da je
pored redovnog učitelja sa djecom radila učiteljica (Agata Rasnor, A. Tatić).
Antica Dabinović Madžar bila je narodna učiteljica od 1911. do
1921. u školi u Morinju. Rođena je u Carigradu (1881) “u vremenu kada
su njeni roditelji – rodom iz Spiča, tamo boravili kao i mnogi iz ovih kra-
jeva“ (Milinović 1974: 51). U carigradskim školama stekla je obrazovanje,
govorila je francuski i italijanski. Kada se 1895. vratila u Boku Kotorsku
nastavila je školovanje u Ženskoj učiteljskoj školi u Dubrovniku. Radila je
nakon završetka školovanja u sedam raznih mjesta, ukupno 23 godine, dok
je 1922. godine dobila posao u Kotoru. Penzionisana je kao upraviteljica
Ženske zanatske škole u Kotoru (1937), a bila je jako aktivna u Kolu srp-
skih sestara, društvu poznatom po humanitarnom, kulturnom, prosvjet-
nom i privrednom razvoju Kotora. Umrla je 3. marta 1968. godine u Do-
broti, upamćena kao učiteljica nekoliko generacija morinjske škole, koje je
pripremila za nastavak obrazovanja u kotorskoj gimnaziji.
12 dalmatinski
13 „Ilirski jezik se obilježava ćirilićnim slovima“ (prevod Ivane Mihović).
14 Dopisom iz 5.12.1903, br. 3032.
U toku I svjetskog rata (školske 1914/15.) škola je bila zatvorena.

Sačuvani dokument iz tog perioda govori o naporu žena i majki koje traže
od Pokrajinskog vijeća da vrate učitelja iz borbi kako im djeca ne bi bila
„zaopuštena i razvratna“. Od 1923. godine u morinjskoj školi je radila uči-
teljica Zorka Milinović.
Javna Nautička škola u Kotoru otvorena je 24. septembra 1849. go-
dine. Radila je po nastavnom planu tako što se na početku izučavala vje-
ronauka, matematika, nautika i geografija, a nešto kasnije istorija, fizika,
astronomija i brodogradnja. Dugogodišnji rad pomorskih škola rezultirao
je otvaranjem pomorske akademije i pomorsko-trgovačke akademije. Ne-
kadašnja Viša pomorska škola nakon Drugog svjetskog rata prerasta u da-
našnji Fakultet za pomorstvo nastavljajući kontinuitet ovih škola.
Ukazala sam na elemente viševjekovne sistemske diskrimincije za
obrazovanje mladih žena u pogledu mogućnosti obrazovanja, što je jedan
od elemenata njihove nevidljivosti u javnosti tokom istorijskog, a i sadaš-
njeg vremena.
3.2.1. Počeci obrazovanja žena u Boki Kotorskoj:

ženske učione
Početak otvaranja ženskih škola iznosim na osnovu pronađene
arhivske građe, iz školskih izvještaja i tadašnje štampe, što dočarava
prirodu borbe za početke obrazovanja žena u Boki Kotorskoj. Iako je većina
podataka rasuta i dobar deo nije sačuvan, ipak se može ustvrditi da su žene
čekale dugo na pravo da se obrazuju. Izloženi podaci odnose se na vrijeme
od pojave prvih dokumenata koja su sačuvana o postojanju ženskih učiona
u pojedinim mjestima do vremena kada je došlo do organizacije mješovitih
zajedničkih škola koje su pohađali pod istim uslovima muškarci i žene a što
predstavlja period do sredine 20. vijeka.
Razvoj obrazovanja žena imao je dvije faze:
I faza: do dolaska Austrije, kada su se žene obrazovale po samostani-
ma, uz privatne učitelje u svojim kućama koje su mogle da ga imaju jer su
pripadale bogatom staležu;
II faza: za vrijeme austrijske uprave kada se otvaraju javne škole
za žene i muškarce i to na primjerima ženske učione u Perastu, Privat-
ne osnovne škole u Herceg Novom, Prve trgovačke ženske škole u Kotoru
(srednja stručna škola), Privatne ženske građanske škole u Herceg Novom.
Dolaskom Austrije u Boku Kotorsku škole su proglašene državnim,
finasirane su iz sredstava uprave i države po odobrenju austrijskog cara, ali
i donacijom roditelja. Obrazovanje mladih je izjednačeno po polu, za žene
i muškarce, ali i za bogate i siromašne, na osnovu važećih zakona. Tako su
eliminisani razlozi i opravdanja kojima su se protivnici obrazovanja žena
rukovodili, a najčešće su kao argumenti uzimani: nekorisnost obrazova-
nja za žene, nepodobnost žena za obrazovanje, siromaštvo, izostajanje
sredstava i volje za otvaranje i finansiranje škola za žene, izbjegavanje
značaja njihovog opismenjavanja.
Žene i siromašni obuhvaćeni su procesom opismenjavanja u jedno-

razrednim učionama po mjestima Boke. Rodna i klasna pripadnost sjedinili
su one grupe stanovništva koje (ne)maju moć u društvu.
3.2.2. Ženska učiona Perast (jednogodišnja škola)

1848–1915.
Istorija ženske učione u Perastu do sada nije napisana, niti je bila
predmet ozbiljnijih istraživanja, iako pronađena dokumenta upućuju da je
uz mušku učionu, zapravo preteča današnje škole. Austrijska vlast je Pra-
vilnikom iz 1823. godine izdala propis za pučke škole na području Dalma-
cije po kojima moraju postojati niže pučke škole sa osnovama obrazovanja,
za svu djecu svih staleža. Pretpostavlja se da je tada donesena odluka o
otvaranju ženske učione uz mušku u Perastu. Između 1835–1848. pojav-
ljuju se rijetki podaci u dokumentima o nastajanju prve ženske učione i
osnovnih škola za žensku djecu.
U Kotoru su se javile prve ženske učione i osnovne škole (1836/37),
a gotovo 70 godina kasnije, od 1901. godine počinje sa radom i prva privat-
na srednja škola za djevojke (prema Savu Nakićenoviću).
U Herceg Novom je formirana Ženska učiona pri samostanu Svetog
Antuna 1848. godine.
U Prčnju je od 1856. godine radila ženska škola.
U Perastu u Arhivi škole (iz 1880), na osnovu uvida u dokumenta
o korespondenciji između kotarskog Školskog vijeća i Mjesnog Vijeća (iz
1883), uočavamo da se Vijeće obraća ne ženskoj učioni već Ženskoj školi
u Perastu, iz čega možemo zaključiti da je ona od jednorazredne učione u
ovom periodu bila škola sa više razreda. Propisani standard za otvaranje
osnovne škole bio je da se škola mora otvoriti tamo gdje ima manje od pede-
set dječaka i djevojčica od 6 do 12 godina. U nižim pučkim školama nastavni
jezik predavanih predmeta je bio „dalmatinski” i srpski nešto kasnije.
U osnovnim i nižim školama u Boki su se uglavnom izučavali
sledeći predmeti: osnove katoličke ili pravoslavne vjere, pisanje, čitanje,
računstvo, pouka o stvarima, upoznavanje mjera, utega novca i osnovna
pravila za uredno pismeno izražavanje misli. Za omladinu koja je mislila
da se posveti daljem školovanju otvorene su više pučke škole sa više
razreda, jer su pučke učione obično bile jednorazedne poput muške i žen-
ske učione u Perastu sredinom 19. vijeka.15 U višim pučkim školama sa
tri razreda, osim onih predmeta koji su se učili u nižim pučkim školama,
predavali su se: osnove katoličke i pravoslavne vjere, čitala Biblija, kra-
snopis, pravopis i gramatika, jezik. I više i niže škole bile su predviđene
za mušku i za žensku djecu.
Nastavni jezik. Prema sačuvanim i pregledanim dokumentima u
ženskoj i muškoj učioni u Perastu nastava se obavljala na narodnom jeziku
15 Arhivska građa pučke (muške i ženske učione u Perastu) Muzeja grada Perasta.
što potvrđuje dokument Visokog C. Kr Pokrajinskog vijeća16 u kojem stoji

da će svaka učiteljica i učitelj da unese praćenje učenja „srbskohrvatskoga
jezika i računice“. Sačuvana i pregledana korespodencija i administracija
obavljala se na hrvatskom jeziku, a škola je imala vjeronauku iz rimokato-
ličke i pravoslavne vjere. Na osnovu dokumenata može se reći da su ško-
lu do njenog stavljanju u mješovitu učionu pučke škole vodile učiteljice:
Anka Brill Mihović; Anka Žeželić; Agneza Radmilović Čižek. Preimenova-
njem ženske učione u pučku mješovitu školu učiteljica Anka Žeželić se po-
javljuje i kao učiteljica te škole.
Zapošljavanje učiteljica vršeno je putem „natječaja na stalno pokri-
će mjesta učiteljice pri ovdašnjoj ženskoj učioni“. Uzimane su u obzir sve
poslate prijave koje su morale da sadrže dokumenta sa „svjedodžbom uči-
teljskog osposobljavanja i ispitom zrelosti“. Trebalo je priložiti dokument
koji može da uputi da navedena učiteljica ima i neke specifične obuke i
položene ispite, ali i dokumenta koja obavještavaju o promijeni brač-
nog statusa.
Posebna propisana pravila važila su za učiteljice koje izaberu da uđu
u brak sa učiteljima ili nadučiteljima kojima se oduzima pravo na dalji rad i
primanja. Potvrdu nalazimo u dokumentu 17upućenom svim Pučkim škola,
a sadrži sledeće:
„Budući da obično muž odgovara na potrebe u obitelji, ne nalazi se dovoljno

opravdano, da pitanje pripomoćne učiteljice, koje su udate za učitelje ili
nadučitelje, pa se stoga ubuduće takove molidbenice ne bi mogle uzimati
u obzir, nego samo kad bi njima bile u prilog vanredne okolnosti dostojne
uvažavanja“.
Ovaj sačuvan dokument dokazuje da su se škole dugo pridržavale

takve naredbe. Na osnovu Popisa djece koja su dužna pohađati žensku uči-
onu u Perastu (a u skladu sa članom 18. Pokrajinskog zakona od 14. rujna
1881, školske 1889/90), pohađalo je 29 učenica.
Ipak je te iste godine Upraviteljstvu mješovite pučke škole u Perastu
upućena odluka Pokrajinskog školskog vijeća (br. 1058), kojim se potvrđu-
je da zbog malog broja djece pretvori učione u „mješovito nerazdijeljeno
odjeljenje“ (u potpisu Mjesno školsko vijeće18, Perast 9. jula 1898, pred-
sjednik Antun Milošević). Na postojeću odluku reagovali su u Mjesnom
vijeću na inicijativu roditelja čija su ženska djeca pohađala školu, da je
takva odluka neprihvatljiva i da škola mora ostati podjeljena prema polu.
Do stvaranja mješanih razreda tada nije došlo.
Što se plana i program tiče do 1885. god. djevojčice su u ženskoj
učioni učile: čudoređe, vjeronauk, naukovni jezik, računstvo i ručne rado-
16 Odluka iz tiska okružnice od 23. septembra 1885, br. 2904.

17 Dokument pod br. 2047, od 14. avgusta 1906. godine.
18 Članovi Mjesnog vijeća škole za godinu 1886: Marko Tomičić, Opat, župnik, Dekan nadzornik; Jovo
Kostič, Paroh grčko istočni; Marko Balaban zamjenik; Anka Žeželić, učiteljica Anton Rossi, učitelj.
Tijelo se bavilo aktuelnim pitanjima ženske učione.

ve, o čemu svjedoči i Svjedodžba o pohađanju učione, a od 1889/90. kao

rezultat Učiteljske skupštine (od 14 septembra 1889/90), u nastavu se uvo-
di tjelovježbe kao propisane šetnje, radi fizičkog i duševnom mira kao i
„crtanje s poukom o mjerstvenim oblicima, poučavati ovaj važan predmet
ukoliko okolnosti dopuštaju /ujedno s poukom u računanju/“.
Predmeti. Uvidom u dokument koji se zove Zaglavci, u tački I dnev-
nog reda prihvaćen od V. zemaljske skupštine koja je vijećala u Kotoru,
1894. god. može se uočiti da se popis predmeta za učenje proširuje i da su
učenici i učenice od te godine učili sledeće predmeta :
1. jezik: „da bude pod II hrvatski ili srpski nastavni jezik svrha: vješto
čitanje rukopisa i tjeskopisa latinicom i ćirilicom; razumijevanje
onoga što se govori i čita, što tačnije i pravilinije izražavanje
misli i govora i pisma;
2. U svrsi zemljopisa IV stvarni nauci neka budu: poznavanje

pokrajne te Austro Ugarske Monarkije u onome što je lakše i
potrebitije. U tačci VII definisani su predmet nauke:1.Nastavni
jezik; 2. Pouka moralno-religioznih i građanskih dužnosti na
temelju osobitih štiva;
3. Povjest: kratke slike iz općenite kulturne povijesti, osobitim

obzirom na ono što je bliže po vremenu i doticaju;
4. Zemljopis: kratke slike za gospodarsko obrtiničkog pogleda

osobitim obzirom na Austro-ugarsku Monarhiju i na „susjedne
krajeve“;
5. Poglavitije iz nauka prirodopisa i prirodoslavlja a u odnošaju sa

hranidbom, sa naukom čovječijeg tijela i sa čuvanjem zdravlja;
6. Računica: Zadaci crpljeni iz praktičnog života. Ovaj program

predviđao se sprovesti i za odrasle u popodnevnim i večernjim
časovima na dobrovoljnoj osnovi. U istoj tački pod brojem
9. uređuje se naredbom sledeće: „Ženske se ne smiju nikad
poučavati u večer, ni sa muškima skupa”.
Odsustvovanja sa nastave – najčešći je problem, uz didaktičko-pro-
svjetne korekcije u sadržaju nastave i predmeta s obzirom da je bilo objek-
tivnih i subjektivnih razloga za takva izostajanja. Najčešći razlog izostanka
siromašne ženske djece bio je briga za starije i mlađe članove porodice koje
nije imao ko da čuva, zbog lošeg ekonomskog stanja porodica. U pojedinim
porodicama roditelji su radili ili je problem bio da je jedan od roditelja
preminuo tako da su poslove brige preuzimala ženska djeca. Subjektivni
razlozi koji su znatno uticali na rad škole, ali i na razvoj svijesti o znača-
ju obrazovanja za žene, jesu nemotivisanost roditelja da obrazuje žensku
djecu, izgovorom da im nije neophodno obrazovanje za (ranu) udaju. Za
neopravdan izostanak učenica ili nepohađanje nastave ženske djece, bile

su određivane kazne od 50 do 60 novčanica.
Što se tiče sastava odeljenja prema polu učenika, godine 1892. god.
još uvjek se insistira na odvojenim učionama i ne miješanju muške i ženske
djece u razredima, a pozivali su se na broj djece i na dotadašnju praksu.
Pravila ocjenjivanja određivalo je Ministarstvo bogoštovanja i nasta-
ve. Tako je Ministarstvo odlukom za pučke i građanske učione (iz novem-
bra 1884 18:18/80.) naredilo da se preinače bilješke koje su ustanovljene
po školskom nastavnom pravilniku, a koji se odnosi na procjenjivanje uče-
nika i učenica pučkih i građanski učiona upotrebljavajući sledeće bilješke:
–– za čudoredna ponašanja: sasvim primjerena, primjerena, manje
primjerena i neprimjerena.
–– za napredak u nauki: veoma dobro, dobro, dostatno, nedostatno
–– za marljivost: postojana, dovoljna, nepostojana.“
Naredba sadrži naznaku da se bilješke moraju voditi uredno. Da se
radi o vrlo organizovanoj aktivnosti koje je sprovodilo Pokrajinsko Vijeće
govori i postojanje instrukcija o vođenju obrazaca o stanju zdravlja učeni-
ka/ca, zatim prostorija za rad i uslova u kojima učenici uče, o prihodima
učitelja i promjenama. Svake godine je obrazac popunjavan, a stizale su
instrukcije ukoliko su se tražile dodatno informacije.
Svake godine vodila se evidencija o poklonjenim i razdijeljenim knji-
gama za siromašnu djecu. Tako je 1887. god. 29 djevojčica bilo je upisano
u žensku učionu. Pravilnikom rada škole bilo je regulisano pitanje štednje
učenika. Učiteljica je vodila štednju učenica, a propisano je i da će u dnevni-
ku, pored imena, stajati posebno obilježje kako bi bilo uočljivo i jasno.
3.2.3. Briga o jeziku, rodu i političkoj korektnosti

Dokumentacija sadrži i jedan zanimljiv dokument19 koje je uputilo
C.Kr. Kotarsko vijeće, u kojem stoji Odluka Ministarstva koje je propisalo
da se stalnim nadučiteljicama pučkih i građanskih škola u službenom
saobraćaju daje naslov „gospođa“ i onda ako su neudate.
Rad ženske učione i ženske škole po polnoj segregaciji trajao je do
1901. god. kada u dokumentaciji bilježi da se radi o Pučkoj školi u Perastu.
Prema obrascu A „Uput“ , koji se popunjavao svake godine, a svrha
je bila da se utvrdi stanje javnih pučkih škola (na primjer u 1910. godini),
potvrđuje se da je škola imala svoju zgradu sa dvije učionice, knjižnicu
za učitelje, da je italijanski nastavni jezik. Broj djece koja su pohađala te
godine školu bio je: 24 dječaka i 18 djevojčica. Te godine bilo je 8 dječaka
ponavljača i 6 djevojčica koje su ponavljale razred. Bila je jedna učiteljica u
ženskoj učioni i dva učitelja u muškoj. Bilo je slobodno jedno radno mjesto.
Djevojčice su od tada učile ručne radnje i brigu o starim ljudima, vođenje
pučke kuhinje. Tokom trajanja I svjetskog rata učile su u samostanu sveti
Ante pored kojeg je bila škola.
19 Dokument Upravama pučkih škola u Kotoru br. 1779. od 14. maja 1914.

Škola je po ovoj evidenciji u 1918. god, nakon I svjetskog rata, ima-

la 29 učenika i 24 učenice, sa jednom učiteljicom i dva učitelja. Nakon I
svjetskog rata škola je radila kao mješovita osnovna škola za dječake i dje-
vojčice. Postoji i danas kao jedna od jedinica osnovne škole Veljko Drobn-
jaković, Risan.
3.3. Privatna osnovna škola za žensku omladinu:

Herceg Novi
Početkom 20. vijeka, privatnu osnovnu školu u Herceg Novom
formalno je osnovao red Sestara sv. Križa iz Đakova (1901) na inicijati-
vu kotorskog biskupa Franja Ućelinija (1847–1937), kojeg je jako brinulo
„patriotsko vaspitavanje ženske omladine“ od osnovne škole kao „budućeg
stuba porodice“. Iz ove privatne osnovne škole proizašla je Građanska žen-
ska škola dve decenije kasnije (1921/22). Škola je bila smještena u samo-
stanu Svetoga Antuna. Prema hronologiji škole koja je ubilježena u njenom
Ljetopisu, Zavod Sestara sv. Križa iz Đakova odredio je četiri sestre „za
uzgoj ženske mladeži“, (Justinu Bokuš, Korneliju Kukelj, Petronilu Erić i
Vicenciju Kreil).
Franjo Ućelini je sestre smjestio u zgradi Kapucina (ogranak samo-
stana) kod sv. Antuna, gdje su otvorene osnovna škola i zabavište za dje-
cu predškolskog uzrasta. Program rada bio je kao i u drugim osnovnim
školama, ali je uključio i učenje vjeronauke. U prvi razred školske 1903/4,
upisano je 16 djevojčica, a u zabavište 12. Broj djevojčica popeo se 1909/10
na 28 u školi, od kojih je bilo 14 pravoslavne vjeroispovjesti. Škola je bila
ekumenska - primala je djevojčice katoličke i pravoslavne konfesije - s ob-
zirom na vjersko opredeljenje Učelinija koji je baštinio jugoslovenske ideje
svog učitelja Štrosmajera, pa je zajedništvo i tolerancija među različitim
vjeroispovjestima, proizilazila iz tog koncepta, bila značajan aspekt suživo-
ta u ovim krajevima.
Školu su nadgledali Franjo Ućelini i Andrija Lazarević iz Kotora.
Ova škola imala je privatni karakter, sve do prvih godina nakon I svjetskog
rata. Od 1913/14. god. škola dobija odluku nadležnih vlasti (Školskog vije-
ća u Kotoru i Ministarstva bogoštovanja i nastave u Beču) o pravu javnosti,
čime je izjednačena sa ostalim osnovnim školama. Po popisu predmeta
nije se razlikovala od ostalih osnovnih škola u kojima su se učili pisanje i
čitanje vjeronauka, prirodopis, računanje i sl. Škola je radila i za vrijeme
I svjetskog rata kada je uvedena gimnastika kao aktivnost koja je uvježba-
vala djevojčice u dužnostima u toku rata. U školskoj 1920/21. porastao je
broj djevojčica na 126, tako da su školske vlasti u Kotoru odlučile da status
škole bude promjenjen u dvorazredna. Broj od 70 do 80 učenica je varirao
godinama.
Od 1935. godine škola je počela da prima i dječake, čime je pretvore-
na u mješovitu školu.
3..4. Privatne srednje škole za žene u Boki Kotorskoj

Tek početkom 20. vijeka otvaraju se privatne srednje škole za žene
koje su imale za cilj obrazovanje, radno osposobljavanje i školovanje za
praktična zanimanja s obzirom da je trgovina bila jedna od bazičnih eko-
nomskih grana Boke, a loše ekonomske prilike diktirale su da žene moraju
da rade da bi se porodica izdržavala. Prema pregledanim izvještajima ovih
škola pojavljuju se i prve učiteljice i predavačice.
Plan i program uključio je grupu osnovnih predmeta koji su bili za-
jednički svim srednjim školama i posebnu grupu predmeta koji su planira-
ni za obrazovanje žena i to: ručni rad i stručne predmete.
Učiteljice koje su radile u školama sem nastavnih osnova predavale
su ručne radnje i umjetnost. Ubrzo će se planovi rada u nastavi proširiti
što se da uočiti iz pojave privremenih učiteljica koje će u stručnim ško-
lama predavati strane jezike. Kao i druge srednje škole i ove škole su imale
godišnje izvještaje koji su sadržali važne tekstove za nastavnike, planove i
programe rada za tu školsku godinu, opis predmeta, didaktičko- metodo-
loški dio, listu učitelja i broj sati koji su predviđeni, kao i aktuelne novine
i promjene.
Izvještaj sadrži statističke podatke o broju upisanih i završenih uče-
nica i ostvareni uspjeh u toku te školske godine.
3.5. Prva trgovačka srednja ženska dvorazredna

škola Kotor: 1901–1914.
Dana 10. oktobra 1901. god. konstituisan je privremeni Kuratorij s
ciljem da u Kotoru „ustroji privatnu djevojačku školu iznad pučke ško-
le“ (Prvi izvještaj Privatne djevojačke trgovačke škole u Kotoru, 1908–
1909: 4). Njega su činili: Aleksandar Mikulič, gimnazijski profesor i kate-
heta, Lazar Millina, veleposjednik, Pavle Radimiri, nautički profesor, dr
Jovo Stefanović, javni bilježnik, dr Artur Verona, opštinski ljekar.
Razlozi kojima su se članovi tijela rukovodili da bi argumentovali
otvaranje ove škole, uprkos opštem mišljenju da se muškarci i žene pripre-
maju za različite zadatke: žene za „časnu zadaću majke“ i one koja prenosi
te zadatke na svoje kćerke, dok se muškarci pripremaju za dužnosti kojima
će obezbjediti porodicu i dužnosti u kojima će upotrebiti ono čime raspo-
lažu, a to su “duševne sposobnosti uređenja javne politike općine i države,
a junačka desnica mačem u ruci brani red i poredak, plod njegovih raz-
mišljanja i pokušaja razni su izumi u svim područjima“. Uočena je potreba
da se posveti pažnja daljem odgoju i razvoj obrazovanja ženske omladine,
i zahtjevi realnosti da često žene moraju da izdržavaju svoje roditelje ili
nejaku braću s obzirom na istorijske, ekonomske i druge prilike koje su
vladale u Boki Kotorskoj.

Kuratorij20 je formiran kako bi kod nadležnih školskih vlasti, obezbi-

jedio dozvola za osnivanje, uredio pravilnik na osnovu kojeg će škola raditi,
obezbjedio nastavni kadar i sredstva za nje rad. Troškovi škole u prvoj go-
dini rada, obezbjeđeni su iz školarine koju su plaćale učenice u iznosu
od 10 kruna mjesečno. Tako mali fond uticao je na broj sati i časova koje
su učenice pohađale. Nedjeljni fond časova je bio 12 sati a učile su: srpski
ili hrvatski, talijanski i njemački jezik, zemljopis, povjest, računicu, ručne
radnje i crtanje. Jedan razred od 14 učenica, pohađao je popodnevnu na-
stavu, u zgradi Carske. Kraljevske. nautičke škole, jer nije bilo sredstava da
se plaća posebna zgrada.
Opštinsko vijeće grada ubrzo je 1901. god. opredijelilo 30 kruna mje-
sečne pomoći, do trenutka kada škola dobije državnu pomoć ili postane dr-
žavna ženska škola, kako je bilo planirano. Borbu za opstanak škole i njeno
uključivanje u sistem obrazovanja, Kuratorij je nastavio kod Ministarstva
bogoštovlja i nastave u Beču, na način da je tražio preinačavanje sadržaja
škole jer ženske srednje škole nisu bile na listi finansiranja Ministar-
stva. Njihovo otvaranje i rad planirano je da finansira opštinsko i pokrajin-
sko vijeće Kotora. Tako je zbog vjerovatnijeg pozitivnog ishoda ubjedljivim
argumentima, dobrim rezultata i zahtjevom jedne od jačih grana razvoja
Boke Kotorske i grada Kotora, trgovine, obezbjeđena svrhovitost, a škola
preimenovana u trgovačku žensku školu. Kuratorij je uzeo u obzir oba
razloga i uvrstio u nastavni plan i program predmete: trgovačka aritme-
tiku, trgovačko dopisivanje, vođenje knjiga, čime je škola postala stručna
srednja trgovačka škola za žene. Već druge godine rada oformljena su dva
razreda sa 29 učenica.
Školske 1903/4. god. škola je imala veći broj predmeta a organiza-
ciono se sastojala iz: pripremnog tečaja i dva razreda. Na predlog carskog
nadzornika, Eugena Gelčika (Eugena Gelchica), da se izradi detaljna na-
stavna osnova, a odlukom od 24. juna 1903. godine (br. 3375) traženo je od
Zemaljskog odbora u Zadru i Trgovačke obrtničke komore u Dubrovniku
škola je preimenovana u stalnu. Škola je radila po uzoru na škole u Austri-
ji sa sličnim programom rada. U prvoj godini rada od osnivanja imala je
jedan razred. Međutim u toku borbe za opstanak i razvoj ove škole lokal-
na uprava i tadašnje Ministarstvo za bogoštovanje i prosvjetu u kraljevini,
odobrili su osnivanje pripremnog razreda i izvođenje nastave u dvorazred-
nom sistemu.
Broj upisanih djevojaka se godinama povećavao što se može uočiti
iz temeljno vođene dokumentacije pa je u prvom izvještaju taj broj 29, dok
20 Privremeni kuratorij će ubrzo biti preimenovan u stalnu upravu, uz sva odobrenja kotarskog i po-
krajinskog vijeća. A od 1904/5. je uveden francuski, kao još jedan strani jezik. Stalni kuratorij činili
su: predsjednik Vladimir. PL. Budisavljević. Prijedorski; članovi Juraj Carić, upravitelj nautičke ško-
le u Kotoru, zastupnik nastavne uprave; Josip Radoničić, pomorski kapetan, zastupnik trgovačke i
obrtničke komore za Dubrovnika i Kotor; Antun Rossi, ravnajući pučki učitelj i općinski vijećnik,
zastupnik općine Kotor; Tripo Simović, upravitelj Carske.Kraljevske.vel realke u Spljetu (Unastavlj
C. Kr.), zastupnik nastavne uprave; Adam Verona, općinski vijećnik zastupnik zemaljskog odbora
kraljevine Dalmacije; Đuro Vukotić, zastupnik nastavne uprave i zamjenik predsjednika.
je u izvještaju škole za 1912/13. taj broj 50. Školu su pohađale djevojke iz

Kotora, Dubrovnika, Kranjska, Crne Gore, Amerike (prema dokumentima
koji su bili neophodni za upis djevojaka).
U Tabela br. 2 (u Dodatku 3. str. 20) dati su nastavni predmeti Prve
trgovačke ženske dvorazredne škole Kotor (1901) iz kojeg se vidi raznovr-
snost znanja koje su djevojke dobijale tokom procesa nastave.
Dokument IV. Izvještaja Dvorazredne djevojačke trgovačke škole za
školsku 1911/1912. godine sadrži popis nastavnog tima iz kojeg se vidi da
su među 16 nastavnika nalaze dvije žene: Ana Lanca, učiteljica pučke škole
u Dobroti, predavala je kaligrafiju i ženske ručne radnje u svim razredima,
ukupno 6 sati nedjeljno, na osnovu čega se može zaključiti koji je predmet
u pitanju i koliko vremena provodile sa djevojkama, tj. učenicama. Uz nju
Danilo Zorka, osposobljena učiteljica za francuski jezik i ručne radnje, ta-
lijanski i njemački i francuski u pripremnom razredu, njemački i francuski
u prvom i francuski jezik u drugom, ukupno 12 sati na nadjelju.
Pregledom ostalih izvještaja o radu ove škole utvrdila sam da se na
listi nastavnog osoblja povremeno nalazila Vrbica Marija koja je predavala
francuski i njemački jezik u prvom i drugom razredu, sa 9 sati nedjeljno.
Plan i program rada škole obuhvatio je sadržaje opštih predmeta,
jezika i stručnih predmeta važnih za trgovinu, kao i ručni rad. Tako su
učenice učile iz predmeta prirodne znanosti „opća svojstva tjelesnosti, za-
kon ustrajnosti, zemaljska teža, zrakoplov, brzina zvuka, upliv topline na
dimenzije tijela i agregatna stanja [...]“. Učenje jezika predviđalo je sledeće:
„kratko ponavljanje iz prošle godine, jaki glagoli, najvažnije iz nauke o re-
čenici, učenje prozaičnih i pjesničkih komada naizust, pravopisne vježbe,
vježbe u konverzaciji na temelju štiva, dvije školske zadaće na mjesec“. A
iz ručnih radnji „pletenje, potpletanje, krojenje i šivenje i vezenje“. Za-
ključujem da je škola osposobljavala djevojke za rad s obzirom na stručne
predmete i jezik koje su učenice izučavale. Predmeti ručni rad, krojenje
i šivenje ovima školama daju formu stručnih škola, a u skladu je sa pa-
trijarhalnim obrascem ženske uloge, osposobljavanje za dobru domaćicu,
suprugu i majku.
Od ukupno 16 predavača bilo je samo tri predavačice na osnovu
čega se može zaključiti koliko je tada bilo malo obrazovanih žena iz struke
nastavnica, područje obrazovanja suvereno je pripadalo muškarcima kao
plaćeno zanimanje, ali i da su jezici, ručni rad i zemljopis uglavnom bile
discipline u kojima su se pojavljivale nastavnice.
Ova škola radila je do pred sam početak I svjetskog rata, a nakon rata
nije ponovo otvarana.
3.6. Privatna ženska građanska škola u Herceg

Novom
U Herceg Novom privatna ženska građanska škola (1921–1941), na-
stala je uz Privatnu osnovnu školu – Učelini pri Zavodu sestara sv. Križa.
Ova škola je imala (kao i gimnazija u Srbini), niže srednješkolsko obrazo-
vanje ženske omladine, bez obzira što je bila institucija katoličke crkve.
Primala je učenice svih vjeroispovjeti (rimokatoličke, pravoslavne i musli-
manske) i školovala ih pod istim uslovima, jedino se vjersko obrazovanje
sprovodilo odvojeno. Škola je svoje programe zasnivala na progresivnim
idejama Štrosmajera, učitelja Franje Učelinija, Bila je internatskog tipa,
otvorena za smještaj učenica iz drugih mjesta Boke. Emancipatorski i
prosvjetni dio njegovog rada u Boki Kotorskoj trpi nezasluženo sudbinu
ženske nevidljivosti. Potpuno odsustvo interesovanja za poziciju i položaj
žena, značajno je odredilo i Učelinijevu (ne) vidljivost, uprkos obimnom
ekumenskom doprinosu koji je ostavio iza sebe.
Već u trećoj deceniji 20. vijeka (1931–1938) većina učenica su bile
pravoslavne vjeroispovjeti. Uz osnovne predmete, i vjersko obrazovanje
škola je podučavala: muziku, strane jezike (njemački, italijanski i francu-
ski) i ručni rad. Na školu su se odnosili svi propisi, naredbe i raspisi kao i na
druge škole. Na početku svake godine utvrđivan je plan i program. Spisak
predmeti koji su se predavali tokom četiri razreda sadrži: nastavni jezik,
zemljopis, povjest, vjeroispovjesti, fizika, matematika, prirodopis, krasno-
pis, kućanstvo, talijanski, njemački, francuski jezik, hemija, gimnastika,
pjevanje, glasoviranje (neobavezno), ručni rad i odgoj.
Na predlog pokrajinske Vlade u Splitu, ovoj školi je 1922. god. od-
lukom Ministarstva prosvjete, dato pravo na javnost, tako da je stekla
javno-pravni karakter. Odlukom kotarskog vijeća u Kotoru 1923. godine,
svjedočanstvo ove škole izjednačeno je sa svjedočanstvom bilo koje srednje
škole, s tim što je upis u višu trgovačku školu podrazumjevao polaganje
prijemnog ispita.
Završni ispit (iz predmeta: matematike, srpskohrvatskog i francu-
skog jezika, istorije i geografije) je uveden 1927. godine. Te prve godine
završni ispit položile su 23 učenice. (Arhiv Herceg Novog prema zvaničnim
knjigama, upisnicama, dnevnicima, katalozima). Svi državni, vojni, vjerski
i drugi praznici slavljeni su sa svim školama, kao i sa Kolom Srpskih se-
stara sa kojim je postojala prisna humanitarna saradnja i organizovane su
razne priredbe i zabave. Na kraju školske godine stariji razredi su odlazili
na ekskurziju.
Zaključujem da je privatna ženska građanska škola, sa pravom javno-
sti, odigrala važnu ulogu u obrazovanju i vaspitanju učenica Boke Kotor-
ske. Važnost ove obrazovne ustanove za žensku omladinu najbolje je pred-
stavila u knjizi Sjećanje žena o socijlizmu-u traganju za identitetom, jedna od
žena, čija je životna priča objavljena u ovoj knjizi svedoči o zadovoljstvu i
značaju učenja i rada, zatim o pregledu strukure osoblja i časova, kao sje-
ćanje na sadržaj škole, što potvrđuju visoku ozbiljnost i dobru strukturu te
škole i njenih osnivača:
„Škola i internat u Herceg Novom bio je na visokom nivou po organizaciji

rada i života u njemu. Nalazio se blizu Hotela „Boke“ (koji je na žalost nakon
zemljotresa 1979. srušen) i sadašnje crkve Svetoga Antuna. U njemu je bilo
svega nas 36 djevojčica iz čitave Jugoslavije, plaćao se 750 dinara, mjesečno
plus ostali troškovi školskog pribora i drugih potreba. Časne setre su ga držale
od kojih su mnoge bile obrazovane u Francuskoj, Italiji, Austriji. U okviru
internata osnovan je ogranak niže gimnazije, nazvan Građanska škola koja
je radila po programima predviđenim za gimnaziju. Jedan dio predmeta
predavale su časne sestre: francuski, likovno, muzičko i bilogiju, a za ostale
predmete su dolazili ostali profesori iz gimnazije. No što je karakterisalo
tu školu i taj rad ja nikad ne mogu da zaboravim, a i ne želim. To iskustvo
sam kasnije kroz svoj rad pokušala da implementiram u naš sistem, u onom
dijelu rada u sekcijama i vanškolskom radu: slikanje, crtanje, razne tehnike
primjenjene umjetnosti, lične vještine, sposobnost da ušiješ dugme, da okrpiš
čarape i sl. Tu se razvijao jedan duh, način razmišljanja, sistem „uradi sam
sve što možeš i nemoj ništa da baciš“. (LJ. V. P 2004: 26).
Škola je zatvorena dolaskom Italijanskih okupacionih vlasti (1941) i

nije više oformljena nakon rata. U Boki Kotorskoj nije otvoreno više škola
za djevojke, a obrazovanje je podrazumevalo ravnopravno mušku i žensku
populaciju.
4. DISKUSIJA DOBIJENIH REZULTATA
U Boki i u regionu obrazovanje žena obilježeno je nastojanjem za

osnovnim opismenjavanjem i za sticanjem minimalnog znanja. Neki od ra-
zloga zašto su žene opstajale trpeći nesigurnost i podređeni položaj u poro-
dici i u društvu su: mali broj školskih objekata van samostana i manastrira
u kojima su se školovali muškaci, obrazovanje rijetkih pojedinki isključivo
visokog sloja društva, negativan stav šire sredine prema školovanju žena,
ostavljanje odluke o školovanju ženske djece na volju roditeljima.
Upoređivanjem podataka za Boku Kotorsku i Vojvodinu uočava se da
su se i na jednom i na drugom mjestu u 19. vijeku školovale samo bogate
pojedinke kojima su bili obezbjeđeni učitelji. U Vojvodini su žene iz imuć-
nih porodica školovane po ugledu na one iz Pešte i Beča, a Novi Sad je već
tada imao prvu književnicu (Eustahiju Arsić), slikarku (Katarinu Ivanović),
advokatkinju (Mariju Milutinović), feministkinju (Dragu Dejanović), prve
političarke (sestre Ninković), naučnice (Milevu Marić Ajnštajn) i javno gla-
silo ženski časopis „Ženski svet“ (1887), prema podacima Gordane Stoja-
ković (2001: 17).
Ostaje da se podaci za Boku Kotorsku uporede sa onima u Hrvatskoj
i Bosni i Hercegovini, sa delovima jugoslovenskog prostora u kojem se au-
strougarski model školovanja dovoljno dugo održao, te je kao sistem uticao
na elemente identiteta kao što su rod, klasa, nacija, vjera. Činjenica je da
je od svih jugoslovenskih djelova Vojvodina imala (i danas ima) vjersku,
nacionalnu i etničku raznovrsnost veću u odnosu na druge djelove austro-
ugarskog carstva u 19. vijeku i u prvoj deceniji 20. vijeka.

6. DODACI
Dodatak 1.
U izvještajima o radu Kotorske Gimnazije prvi put se pominju žene
za društvene grupe predmeta u školskoj 1920–1940. u statusu suplenta i
nastavnika.
Marija Nikiforova (1933) suplent, profesor istorije i francuskog jezi-
ka (1935. premještena u Realnu gimnaziju u Baru);
U grupi društvenih nauka
Ivanka Piletić (1926/7), istorija i geografija;
Stamenka Nikitović (1928/29), suplent geografija;
Dobrila Radosavljević, (1930–32), suplent geografije i istorije (pre-
mještena u Aranđelovac);
Ružica Mihailović Mesar (1934/35), suplent, geografija i geologija;
Branka Martinović (1932/33), suplent geografija i njemački jezik
(premještena u Glinu).
U jezičkoj grupi predmeta predavale su u gimnaziji:
Danica Radojković, školska 1923/24, nastavnik srpskohrvatskog je-
zika;
Nadežda Balaščević, školska 1928/29, suplent francuskog i srpskohr-
vatskog jezika (premještena 1934. u Mostar);
dr Stefanija Purec-Haker (1929/30 i 1937/38), suplent njemačkog i
francuskog jezika;
Anica Marković (Brozičević) (1936), suplent, profesor srpskohrvat-
skog jezika i književnosti:
Dafinka Solević (1934/35), suplent francuski jezik i jugoslovenska
književnost;
Jelena Radović (Dančetović) (1934/36), suplent francuski i njemački
jezik;
Ljubica Ljubojević (1937/38), profesor njemačkog i srpskohrvatskog
jezika, (premještena u Mostar);
Zora Aćimović školska 1937/38, suplent francuski i latinski jezik;
Magdalena Vitina, profesor njemački i srpskohrvatski jezik;
Sultanija Andrejević, školska 1939/41, nastavnica građanske ško-
le-njemački jezik;
Vjera Ujčić, školska 1939/40, suplent srpskohrvatski jezik i istorija;
Nada Pleterski, školska 1939/40, supelnt francuski jezik i jugoslo-
venska književnost;
Milica Caračević, školska 1940, profesor francuskog jezika i higijene;
Tatjana Zis, školska 1940/41, profesor francuskog jezika.
U grupi prirodno-matematičkih predmeta predavale su u gi-
mnaziji:
Marija Mitrović, 1929/30, privremeni učitelj prirodopis i geografija;
Jovanka Rađenović, školska 1933–1940, nastavnik matematike i cr-

tanja;
Jelena Smerečinskaja, školska 1938–1940, suplent prirodopis, hemi-
ja i higijena.
Vještine su predavale:
Sofija Berđajeva, školska 1930/31, profesor crtanja i pisanja;
Marija Kontić, školska 1925/26, učitelj gimnastike;
Marija Mozeti, školska 1927/28, učitelj gimnastike;
Olga Zgorelac školska 1929/31, honorarno je predavala ženski ručni
rad;
Dodatak 2.
Tabela.1: Javne i privatne, muške i ženske škole za vrijeme druge austrijske

uprave u Boki Kotorskoj (1814–1918)
Mesto Godina/Muška Godina/ Ženska

Baošići 1903.
Bijela 1872.
Bogdašići 1893.
Braići 1904.
Budva 1831/32.
Niža osnovna škola
Dobrota i Muo 1845.
Donja Lastva 1832.
Dragalj 1896.
Đurići 1880.
Glavati Glavatičići 1881.
Gornja Lastva 1844.
Gradište 1896.
Herceg Novi 1830. muška 1848. ženska škola
1833/34. Niža osnovna škola
Kastelastva 1837.
Klinci 1878.
Kameno 1885.
Kotor 1836/37.
prva ženska škola/
1901. Privatna
ženska trgovačka
škola
Kruševice 1903.
Kuti 1878.
Lepetane 1856.
Mišići 1908.
Mline 1886.

Mojdež 1878.
Mokrine 1882.
Morinj 1803.
Orahovac 1896.
Praskavica 1875.
Prčanj 1856. ženska škola
Prijeradi 1881.
Perast Privatna škola za dječake 1847. 1883. ženska učiona
1889. ženska pučka
škola
Podi 1898.
Pokrivenik kod Đenovića 1870. državna osnovna š. za
dječake i djevojčice
Reževići 1886.
Stolivo 1815.
Sušanj 1897.
Sutvara 1875.
Sutomore 1880.
Ledenice 1903.
Lepetani
Radanovići 1878.
Radovići 1877.
Risan 1831/32. 1844.
Škaljari 1895.
Tivat 1880.
Topla 1869. prva državna osnovna
škola
Ubli 1897.
Vranovići 1899.
Dodatak 3.
Tabela 2: Nastavni predmeti Prva trgovačka ženska dvorazredna škola Kotor

(1901)
Pripremni Prvi Drugi

Predmeti Svega ura
razred razred razred
Nauk o vjeri 1 1 1 3
Hrvatski ili srpski jezik 3 3 3 9
Talijanski jezik 2 3 3 8
Njemački jezik 3 3 6
Francuski jezik 2 2 4
Opći zemljopis 1 1
Trgovački zemljopis 2 2 4
Aritmetika 3 3
Trgovačko računanje 2 3 5
Nauk o trgovini 2 2 4
Vođenje knjiga i trg. dopisnivanje 1 2 3
Prirodne znanosti 3 2 5
Krasnopis
Ručne radnje 2 2 2 6
Pisaći stroj 2 1 1 4
Ukupan broj sati u razredu 14 25 26 65
Literatura
Kovačević 2004: Lj. Kovačević, Sjećam se...sjećanje žena u socijalizmu-traganje za
identitetom, Kotor: ANIMA Centar za žensko i mirovno obrazovanje.
Kovijanić, Stjepčević 1957: R. Kovijanić i I. Stjepčević, Kulturni život starog Kotora
(XIV–XVIII), Cetinje: Istorijski Institut NR Crne Gore.
Kustudić 1964: R. Kustudić, Obrazovanje u Boki, Kotor, Glas Boke, br. 220–225.
Milinović 1974: Š. Milinović, Podaci o istoriji Morinja i lokalnih mjesta, Morinj:
Turističko društvo Morinj.
Miloševića 1937: A. Milošević, Škole u Kotoru, Kotor, Glas Boke, br. 207–219.
Nakićenović 1913: S. Nakićenović, Boka – antropogeografska studija, Beograd:
Državna štamparija Kraljevine Srbije.
Obad 2009: S. Obad, Boka kotorska za neoapsolutizma, Časopis za savremenu povjest,
Zagreb: 805–826.
Stojaković 2001: G. Stojaković, Znamenite žene Novog Sada, Novi Sad: Futura
publikacije.
Stjepčević 2003: I. Stjepčević, Arhivska istraživanja Boke Kotorske, Perast:
Biblioteka Gospa od škrpjela.
Vuleković-Boljević 1973: V. Vuleković-Boljević, Gimnazija Stefan Mitrov Ljubiša,
Kotor: Društvo istoričara Crne Gore.
Ervina Dabižinović / GENDER, CLASS, NATIONAL AND LANGUGE ASPECTS OF

FEMALE EDUCATION IN BOKA KOTORSKA: 18th – 20th CENTURY
Summary / The aim of this work is to present the historical development of female
education in Boka Kotorska with respect to the religious, class, national, language
and gender conditions under which education changed and spread from the privilege
of men to the need for education of both genders over the last two centuries. We
focus on the elements of centuries-long systematic discrimination in the education of
young women regarding the opportunities for education, which is one of the elements
of their invisibility in public over the past and present periods. The development of
female education has been inspected in two phases:
Phase I: before the period of Austro-Hungarian Monarchy (when women were educated
in convents, or by private teachers at home for those who could afford it);
Phase II: during the Austro-Hungarian reign when public schools were opened for
men and women – ladies` classrooms in Perast, Private Elementary School in Herceg
Novi, First Women’s Trade School in Kotor (vocational school), and Private Women’s
Civil School.

The results show that an array of obstacles was in the way of the full recognition of
equality in elementary and secondary education of both genders.
It may be concluded that over the last two centuries the process of developing the
education of female children in Boka Kotorska was rather slow when compared to
the same process in other regions of Yugoslavia at the time.
Key words: education, women, gender, sex, nation, class, religion
Примљен: 10. октобра 2017.

Прихваћен за штампу децембра 2017.
316.722(497+4)
821.163.41-4.09 Секулић И.
Ивана Стојановић Шешлак1

Универзитет у Београду
Филолошки факултет (докторанд)
КУЛТУРОЛОШКО СУПРОТСТАВЉАЊЕ БАЛКАНА

И ЕВРОПЕ СА ОСВРТОМ НА РУКОПИСЕ ИСИДОРЕ
СЕКУЛИЋ О БАЛКАНУ
Балкан се одређује као назадни, често и некултурни, нецивилизовани простор који се

најчешће повезује са насиљем. Отуда се пореди са буретом барута, те долази до настанка
новог појма, балканизација, што ову тему чини додатно актуелном. Научни радови разма-
трају ове односе у складу са оријентализмом Едварда Саида и постколонијалном теоријом.
У овом раду се пореде схватања Милице Бакић-Хејден у делу Варијације на тему Балкан
и Марије Тодорове у делу Имагинарни Балкан. Хејденова предност даје оријентализаму и
против је схватања Оријента као „неопипљивог”, наводећи пример Индије (за Британце
„Драгуљ у круни”). Тодорова уводи појам балканизам. Обе ауторке, уочавајући предрасуде у
одређењу Балкана, примећују да се он често своди само на османлијско наслеђе. Рукописи
Балкан Исидоре Секулић садрже актуелност данашњице, где се ова супротстављеност види
кроз однос великих и малих народа. Циљ овог рада је указивање на постојећа стереотипна
мишљења и потребу за обазривошћу, нарочито приликом сагледавања културе неког на-
рода или националне мањине. Указује се на специфичност балканског простора, као и на
променљивост многих линија подела унутар Европе и Балкана.
Кључне речи: Балкан и Европа, културолошка супротстављеност, Милица Бакић-Хејден,

Марија Тодорова, Исидора Секулић, стереотипизација
Увод
Многобројни путописи, штампа и стручна литература о Балкану

сведоче како Балкан поседује многобројна лица, те балкански простор
неретко подлеже и стереотипизацији. Овај назив (Балкан), употребљен
да означи простор на југоистоку Европе који се дуго налазио под Ос-
манлијама, доводи и до неслагања. Ове несугласице проистичу из од-
ређења и начина на који овај простор виде истраживачи, од путописаца
и новинара до историчара, археолога и политичара. Наравно да циљ
није оправдавање Балкана, али треба указати на постојање предрасуда.
Поменуте предрасуде проистичу и из честих ратова вођених на балкан-
ском простору, што напослетку доводи до настанка појма балканиза-
ција са изразито пејоративним значењем. Никако се не може тврдити
1 ivanaseslak@gmail.com
да су такве представе својствене овом региону и једино што га одређује.

У тим одређењима Балкана који се често супротставља Европи, где се
Европа уздиже на пиједестал, Балкан се своди на другост. Оваква схва-
тања углавном представљају супротстављеност између напредног Запа-
да и назадног Истока, који је неретко и инфериоран. Притом се забора-
вља на чињеницу да су управо Балкан и античка Грчка колевкa европске
цивилизације. У складу са тим Предраг Мутавџић каже:
„На овом полуострву поникли су најважнији елементи европске културе,

науке, образовања што га чини извориштем свих извора. Отуда се и данас
у уметничким, културним, и политичким круговима неретко каже како
су на Балкану изникле све особености које су касније омогућиле да се
у потпуности формира савремени човек Европе.” (Мутавџић 2013: 13)
Парадоксално је што се почетак многобројних подела приписује

управо старим Грцима и њиховој подели на грчки свет и варваре, при
чему су варвари сви они који нису Грци.
Најчешћа одређења Балкана су као моста или раскршћа, грани-
чне територије, због многих цивилизација које су ту боравиле и њи-
ховог међусобног додира, што и сама Исидора Секулић на крају своје
приступне беседе каже, називајући Балкан светским друмом. Затим
следе одређења Балкана као специфичне мешавине (народа, култура,
религија). Већ поменуто негативно одређење2 истиче поред заосталости
овог региона, подељеност, а нарочито завађеност народа и њихове стал-
не сукобе, те се Балкан пореди са буретом барута. Супротстављеност у
култури између Балкана и Европе је у овим представама највећа, често
несагледива и непремостива.
Поред Исидоре Секулић која пише о Балкану, на балканско бреме
наилазимо и у многим причама и песмама писаца са ових простора. За
многе, Кравава бајка, песма Десанке Максимовић, која почиње позна-
тим стиховима „Било је то у некој земљи сељака, на брдовитом Балка-
ну”, поново се повезује са страдањем, крвљу и ратовима.
Оријентализам и/или балканизам?
Милица Бакић-Хејден у својој књизи Варијације на тему Балкан

поставља питање „да ли су и у којој мери спољне представе о ʻнама’,
о ʻБалкану’, временом интернализоване и у том смислу постале наша
ʻсудбина’?” (Бакић-Хејден 2006: 18). Ова ауторка наглашава да таква и
слична питања наводимо захваљујући Едварду Саиду и његовој књизи
Оријентализам (1978), јер управо он уводи тзв. појам другости говорећи
о различитим облицима културне доминације Окцидента над Оријен-
том. Према виђењу ове ауторке, оријентализам је новији појам, док
2 Које се везује уз термин балканизација. (прим. аут.)

КУЛТУРОЛОШКО СУПРОТСТАВЉАЊЕ БАЛКАНА И ЕВРОПЕ...
дискурс као „уходани начин говора” (Бакић-Хејден 2006: 19) постоји

од раније. Помиње Марију Тодорову и књигу Имагинарни Балкан, те
каже да балканизам који уводи Тодорова јесте „прецизнији термин са
фокусом на Балкану” (Бакић-Хејден 2006: 20). Према мишљењу поме-
нуте ауторке, ова два појма се преклапају, али реторика балканизма не
може да стоји сама за себе, ни да буде издвојена од „оријенталистич-
ке реторике и феноменологије” (Ibidem). Бакић-Хејденова наводи два
примера из књижевности где се уочава културолошки став Западне Ев-
ропе према Балкану. У одломку из Гетеовог Фауста нарочито се може
увидети да Балкан не потпада под дефиницију онога што се сматра Ев-
ропом. У цитату „кад тамо доле, код Турака, међ собом народи се кољу”
(према Бакић-Хејден 2006: 16), јасно се истиче простор под Турцима,
који самом том чињеницом представља нешто друго што не потпада
под Европу.
О празницима причу не знам бољу

Но што је рат и бука рата,
Кад тамо доле, код Турака
Међ собом народи се кољу…
Крај прозора се стоји, празни чашица,
Посматра како плови реком лађица,
Па идеш весо кући у вечерњи час,
Захваљујући богу што је мир код нас. (Други грађанин)
[…]
Нек они тамо ломе вратове,
Нек метеже приређују и ратове;
ал код нас ред нек влада стари. (Трећи грађанин) (према Бакић-Хејден
2006: 16)
За Европу се увек везује строго утврђени ред, те у складу са

тим Бакић-Хејденова наводи део песме где се насупрот Балкану за
Европу каже „ал’ код нас ред нек влада стари” (Ibidem: 16). Mожемо
се питати и зашто о празницима нема боље приче него оне која за
тематику има насиље. Други пример који Бакић-Хејденова наводи
говори о увреженом мишљењу остатка Европе о менталитету народа
са Балкана, у овом случају Срба. Вајмарски војвода Карл Августус
био је фасциниран српском епском песмом Бановић Страхиња, али
је сматрао да је њен завршетак измењен у немачком преводу:
„Не дам вашу сестру похарчити,
Без вас бих је могао стопити,
Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
Немам с киме ладно пити вино;
Но сам љуби мојој поклонио.”
Помало је такијех јунака,
Кâ што бјеше Страхинићу бане. (Ђурић 2009: 257–258)
Према његовом тумачењу, немогуће је да Бановић опрашта жени

неверство, јер то није у складу са српским менталитетом. Преводилац је
највероватније изменио завршетак песме како не би „вређао осетљиви
укус немачке публике” (в. Меденица у Бакић-Хејден 2006: 17). Јасно
се немачка публика издваја од свих страхота и ужаса који би се могли
десити на Балкану. Војвода се поставља као познавалац српског мен-
талитета, а право је питање колико (и да ли уопште) заправо познаје
начин живота Срба. Према његовом мишљењу, вероватнији завршетак
би укључивао насиље, те претпоставља да су браћа убила сестру. Како
наводи Бакић-Хејденова, пошто постоји више различитих завршетака
епских песама, „збиља, постоји једна у Далмацији која би испунила
очекивања немачког војводе” (Бакић-Хејден 2006: 17–18). Ова ауторка
исказује став да српски менталитет није сводив на једну одредницу,
с обзиром на чињеницу да је менталитет сложен појам. Бакић-Хејде-
нова, говорећи о разликама у културолошким схватањима онога што
подразумевамо под појмом Европа и појмом Балкана, каже да се то нај-
боље види у постављању питања да ли ми Балканци припадамо Европи.
Ауторка износи став да је проблем у томе што се то питање поставља са
извесном лакоћом и што је постало тако природно. Балкан и географски
и културно припада Европи, мада садржи извесну специфичност. Ово
претходно поменуто питање ипак се може поставити и другачије, тј.
зашто Европа отуђује Балкан од себе, а „свој сложени идентитет своди
на само једно искуство – западно-европско (хришћанско)” (Бакић-Хеј-
ден 2006: 26) или на Западну Европу. Истицање Западне Европе упућује
на поделу Запад–Исток, која према мишљењу ове ауторке, јесте и поде-
ла на западну (римо-католичку) и источну (православну) цркву. Овде
има још линија подела. Бакић-Хејденова наводи и поделу која пред-
ставља једну опадајућу скалу вредности, где се иде од севера и запада
према југу, тј. истоку (Бакић-Хејден 2006: 35). Могла би се поменути и
изрека која постоји у нашем језику „што јужније то тужније”, која је у
складу са предрасудама о заосталости и лењости народа који живе на
југу. Међутим, од свих стереотипа који су се везивали за Балкан, најупе-
чатљивији је онај који Балкан поистовећује са насиљем. Ребека Вест је
сама признала у књизи Црно јагње сиви соко3 (1942) да је „насиље заиста
било све што сам знала о Балкану, све што сам знала о Јужним Слове-
нима” (West 1946: 23)4, јер насиље се сматрало „урођеним својством
људи који ту живе” (Ibidem). Насупрот Балкану истиче се Европа, коју
представља Запад, приписујући сам себи појам цивилизованог света
(Бакић-Хејден 2006: 55). Европи су својствене многобројне поделе кроз
историју, а неке од њих су и превазиђене. После Другог светског рата
кроз поделу на Запад и Исток подразумевала се подела на западну ка-
питалистичку и источну комунистичку сферу. Са рушењем Берлинског
зида нестаје и ова подела. Унутар Европске Уније, која је опредељена за
3 Black Lamb and Grey Falcon (прев. aут.)
4 Violence was, indeed, all I knew of the Balkans, all I knew of the South Slavs. (прев. aут.)

политику ширења, и даље се чују запажања о подели на стару Европу

и остале земље које су касније примљене у чланство ове организације.
Овакви примери показују да поделе и даље постоје, али нам говоре и о
њиховој променљивости. Уколико се вратимо на оријентализам и оз-
наку оријенталан можемо опет говорити о поделама. Сања Лазаревић
Радак у књизи Откривање Балкана каже да: „Онај ко је означен као
ʻоријенталан’, нужно се сматра културно ‘инфериорним’, чиме се даље
разумева као политички немоћан, неспособан и недорастао цивилиза-
цији” (Лазаревић Радак 2013: 16–17). Када говоримо о најучесталијој
подели Исток–Запад, можемо се запитати и о почецима оваквих поде-
ла. Према Михаилу Ростовцеву, те поделе датирају од времена старих
Грка који су правили разлику између грчких племена и тзв. варвара.
То је „убеђење које су већ одавно Грци непоколебљиво заступали, у то
време је прихватила већина становништва: постоји само једна цивили-
зација, и то цивилизација грчког полиса, а све изван ње је ‘варваризам’”
(Ростовцев 2004: 163). У књизи Историја старог света још каже:
„Занимљиво је истаћи да је модерна историјска мисао од Грка наследила

овакав приступ. И данас је уобичајено да се супротстављају Запад и Ис-
ток – Грчка, као носилац праве и јединствене цивилизације пореди се са
Истоком као представник једне другачије цивилизације, ниже вредности
од прве, цивилизације на коју се не могу применити иста мерила.” (Рос-
товцев 2004: 163)
Сања Лазаревић Радак износи своје запажање да „Балкан у тексту,

готово по правилу представља тачку културне неуједначености” (Лаза-
ревић Радак 2013: 24), те се може довести у везу са постколонијалним
стањем. Уочава се тежња да се постане што „европскији” или да се ци-
вилизује „варварство”. У тим тежњама, балкански простор и његове гра-
нице се мењају у зависности од тренутних ситуација, захтева великих
сила, те се једноставно „неки његови делови искључују да би се укључи-
ли у Европу, или му се придружују други делови” (24–25).
Марија Тодорова наглашава утицај Едварда Саида, његовог
оријентализма и литературе о постколонијализму на свој рад (Тодоро-
ва 2006: 8). Док су појмови оријентализам и балканизам изузетно слич-
ни, ова ауторка истиче разлику међу њима. За Балкан каже да је „исто-
ријски и географски конкретна целина” насупрот Оријенту, који се од-
ређује као „неопипљив”, метафорички и симболичан5 (Тодорова 2006:
60). Међутим, Тодорова наводи и друге разлике. Балкан никада није био
класична колонија јер „[н]ико ко је живео на Балкану током отоман-
ске власти није сматрао да живи у колонији” (Ibidem: 19). Разматрајући
виђења и запажања многих писаца, аутора текстова о Балкану, Тодо-
рова говори о тзв. стереотипу који се мењао, као и о одликама региона
5 Хејденова каже да балканизам јесте прецизнији појам, али је против схватања Оријента као нечег
неопипљивог и географски неконкретног. Зато наводи да је за Британце Индија била и историјски и
географски конкретна, будући да су је називали Драгуљ у круни. (прим. аут.)
које су опште, а то су „клишеи о гостољубивости, о сељацима и брђани-

ма, људима блиским природи, о назадности, нехигијени” (Ibidem: 240).
Оваква слика је „магловита и неодређена да се подједнако могла при-
мењивати и на народе ван Балкана” (Ibidem). Критикујући стереотипе,
указује да они као такви не могу бити везани искључиво за један гео-
графски простор. Доводећи у везу балканско и појам оријентално, који
се подударају, каже да балканско добија и „додатне одлике окрутности,
неотесаности, нестабилности и непредвидивости” (Тодорова 2006: 241).
Наравно, као супротност за оба појма, и за балканско и за оријентално
јесте Европа, која представља све оно што се не подразумева под овим
појмовима. Европа означава „чистоћу, ред, самоконтролу, карактер,
осећај за закон, правду, ефикасну администрацију” (Ibidem). Балкан се
одређује као регион са недовољно развијеном културом, тачније, посе-
дује „назадну културу и цивилизацију” (Тодорова 2006: 259), чиме се
глорификују достигнућа Запада. Оно што издваја овај регион, а у исто
време представља његов проблем је „етничка комплексност Балкана”
(Ibidem: 256). На овом месту се западна Европа јасно издваја. Док на
западу „појединачне нације живе у мање или више хомогеним целина-
ма, на Истоку су оне тако измешане” (Ibidem). У ствари, Балкан је само
географски у Европи, мада је његова периферија, али културолошки он
је нешто сасвим друго:
„Пошто је географски неодвојив од Европе, али је културно конструисан

као ‘унутрашња другост’, Балкан је згодно послужио да апсорбује мноштво
екстернализованих политичких, идеолошких и културних фрустрација које
потичу из тензија и противречности својствених регионима и друштвима
изван Балкана.” (Тодорова 2006: 355)
Миша Глени о поимању западњака и виђењу Балкана њиховим

очима каже:
„Током многих деценија западњаци су ове земље сматрали неистраженом

зоном која раздваја добро уређену европску цивилизацију од хаотичног
Оријента […] Примера ради, ако неко има ‘балкански менталитет’, то ука-
зује на склоност ка превари, претеривању и на непоузданост. […] Балкан
је очигледно посебан изузетак од правила против стварања стереотипа.”
(Глени 2001: 11)
Балкан се често види као гранична територија или област (што

заправо дуго кроз историју и јесте био), као спој, али и граница, ме-
сто сусретања, повезивања два света, Европе и Азије, Запада и Истока,
хришћанства и ислама, али и културе и некултуре, цивилизације и не-
цивилизације, развијености и неразвијености итд. Наравно да је овде
реч и о препознатљивим стереотипима који су се формирали путем
многих путописа и већ формираној спољашњој перцепцији о Балка-
ну. Тодорова, позивајући се на Цветану Георгијеву, поставља добро
питање, а то је може ли се живети на мосту или раскрсници, јер „[м]

ост је само део пута, ветровит и опасан, а не људско пребивалиште”

(Georgieva у Тодорова 2006: 139). Метафора моста или раскршћа је
уобичајена за многе ауторе, те тако Мирко Грчић, у свом раду „Балкан
као културни субконтинент Европе”, каже да „Балкан као културни ре-
гион, у којем се преплићу трагови европских и ваневропских утицаја,
открива у суштини културу раскршћа […]. У очима Европљана овај ре-
гион је и данас периферан према западној култури” (Грчић 2005: 209).
Овај аутор такође истиче географску припадност Балкана Европи, али
разлике се уочавају у култури где „Балкан ни до данас није успео да
савлада културну дистанцу” (Ibidem). Исток и Запад су се прожимали
вековима на балканском тлу. Према Грчићу све то ствара утисак да
је Балкан објекат светске историје, а никако субјекат: „Балкански ет-
нографски, културни и политички мозаик постепено се помаљао као
својеврсна цивилизацијска синтеза свега што је долазило с истока, се-
вера или запада” (Грчић 2005: 210). Овај аутор каже како Балкан пред-
ставља границу и то „између две групе људских цивилизација: европс-
ке и неевропске” (Грчић 2005: 211). Грчић износи став да под утицајем
једне такве свести, „човека на раскршћу” (Ibidem), долази до многих
деоба, дуализама који су карактеристични за балканске просторе, те
се у књижевности јављају одређени симболи, најчешће баш река или
мост, затим крчма, манастир, сеобе, деобе и проклета авлија (Ibidem).
Иво Андрић је написао књигу под овим називом. Многи аутори који
се баве Балканом метафору моста узимају као главно одређење. Сами
народи на Балкану себе на исти начин виде, тачније „себе доживљавају
као раскрсницу цивилизацијских контаката и као мост између култу-
ра” (Тодорова 2006: 138). Овакво виђење Балкана није својствено само
западном посматрачу, или да се не ограничавамо на запад, посматрачу
споља, него и самим људима који су рођени и живе на Балкану. Тодо-
рова наводи Иву Андрића и његово дело На Дрини ћуприја за које је
писац добио Нобелову награду 1961. године, а које такође одржава ову
метафору моста. Према Лексикону страних речи и израза, ћуприја је
турцизам који потиче од турске речи kӧprü, што значи мост (Вујаклија
1996/97: 915). Овде се у самом односу види дихотомија која се ствара
између Европе и Балкана, где Европа узима и присваја овај термин
(мисли се на Западну Европу), а Балкан који је саставни део Европе је
његов проблем, периферија, граница и постаје оно друго. На овај начин
се уводи појам другости, али по Тодоровој је боље рећи „непотпуно
друго” или још боље „непотпуно сопство”: „Тај међу-положај Балкана,
његов гранични карактер, могао је од њега једноставно да створи не-
потпуно друго; уместо тога, Балкан се поима не као друго већ као не-
потпуно сопство” (Тодорова 2006: 72). Сања Лазаревић Радак уз своје
одређење Балкана спомиње и његов гранични карактер, јер је „[г]ра-
ничност, различитост и неспојивост елемената, њихова стална подвоје-
ност заправо су оно што Балкан чини целином” (Лазаревић Радак 2013:
21). Милица Бакић-Хејден у свом раду „Шта је то тако византијско на
Балкану” спомиње „међупростор” и одређење Балкана како није „ни

овде ни тамо”, наводећи да сама Европа треба да препозна и измири се
на неки начин са многобројним „сопствима” па и са „балканским соп-
ством” (Бакић-Хејден 2003: 92). На почетку овог рада Бакић-Хејденова
наводи да у бици која се води „између истине и предрасуда” често по-
беђују предрасуде (Бакић-Хејден 2003: 78), а највише их је везано у ис-
торији за период Византије, зато што је свргавала цареве, патријархе,
била укључена у многе сплетке и сл., наглашава ова ауторка (Ibidem:
78). Са формирањем стереотипа долази до изједначавања балканизма
са оријентализмом, где се Балкан представља као друго и другост.
Балкан заиста представља својеврсну специфичност, изразито
различиту мешавину народа, култура, наслеђа и традиција. Што се
наслеђа тиче, углавном се балкански простор поистовећује са осман-
лијским наслеђем, те на тај начин долази до поистовећивања ових
простора са нечим заосталим и назадним. Често се из свеобухватне
анализе изузима античко и византијско наслеђе, који такође одређују
ове просторе и народе. Османлијско наслеђе се сагледава најчешће
кроз османлијске (турске) утицаје који прожимају све поре једног
друштва. Османлијско царство јесте било исламска држава за коју су
„не-муслимани били грађани другог реда” (Тодорова 2006: 312). Тек
друго тумачење османлијског наслеђа које Тодорова помиње, схвата
га као „комплексну симбиозу турске, исламске и византијске, односно
балканске традиције” (Ibidem: 314). Заједнички живот свих народа под
истом влашћу морао је, како ова ауторка примећује, да доведе и до
настанка заједничког наслеђа. Османлијско наслеђе се изједначава са
исламом, те се уочава и пресудни утицај религије. Поред овог чисто
религијског схватања наслеђа долази до истицања оријенталног, ле-
жерног понашања, назадности и сличних представа о Турцима. Сања
Лазаревић Радак, у књизи Откривање Балкана, каже да је и до данас
присутан „концепт отоманског наслеђа” који се некритички изједнача-
ва са непожељним особинама „у оквирима хришћанске етике” (Лазаре-
вић Радак 2013: 89). Османлијско царство које је контролисало добар
део европског континента, никада од стране других европских држава
није третирано као део европске цивилизације и културе, те се у тим
истим оквирима, према мишљењу ове ауторке, провлачило и схватање
Балкана. Као последица свеприсутног страха од даљег ширења Турака
и њиховог утицаја у Европи, долази до сталног размишљања о њихо-
вом протеривању из Европе. Поменута ауторка проблем препознаје у
томе што дуга присутност Турака на Балкану доводи до контаминира-
ности „балканских култура неприхватљивом другошћу”, а затим кроз
процес „симболичког избацивања Турака из Европе, избачени су и они
освојени” (Лазаревић Радак 2013: 90). По Бакић-Хејденовој, у делу Ва-
ријације на тему Балкан, до оваквих негативних слика долази због по-
горшавања стања у Османлијском царству крајем 18. века. О утицајима
и наслеђима се може пуно говорити, вртећи се у круг питањима коме

шта од културе живљења данас припада или, боље рећи, шта је ко од

кога преузео. Сусрећемо се са турцизмима које смо прихватили, док
неких можда нисмо ни свесни. Било да је реч о песмама, инструменти-
ма, храни, наилази се на пуно сличности. О кафани као специфичној
за балканске просторе Бакић-Хејденова каже: „И најзад, ту је кафана
која је постала неодвојив део балканског простора” (Бакић-Хејден 2006:
161). Није све што је дошло с Турцима лоше, али „отоманска прошлост
се осликава тамним бојама, много више него хабзбуршка” (Бакић-Хеј-
ден 2006: 160). Mожда зато што се та османлијска прошлост доживљава
као „неевропска”, а тиме и „нехришћанска” (Ibidem: 160). Византијско
наслеђе се представља кроз источну православну веру, која се одржа-
ла упркос многобројним освајањима кроз историју. То не важи само за
време владавине Османлија, него и за комунистички период када је ре-
лигија била оспоравана и гушена. Данас је ово наслеђе актуелно кроз
архитектуру и манастире, иконописање и веру. Према Милици Бакић-
Хејден „византијско наслеђе се састојало од споја хришћанске религи-
озности са домородачком (а то значи прехришћанском) религијском
праксом балканских народа” (Ibidem: 148). Овде се види да нема јас-
ног и потпуног континуитета наслеђа, ствара се један специфичан кон-
гломерат наслеђа, ако се изузме религија. Према овој ауторки, види се
„континуитет промена”. Када се говори о рушењу приликом освајања
често се то приписује Османлијама, што јесте био случај. Након пада
Цариграда 1453. године, град постаје Истамбул, али његово освајање
прати рушење огромних размера. Бакић-Хејденова наводи речи Муха-
меда Освајача (султан Мурат II) који је са сузама у очима узвикнуо:
„Како само уништисмо онакав град!” (Ibidem: 149). Рушење ипак није
било непознато ни Хабзбурзима. Еуген Савојски, у свом дневнику након
освајања Сарајева 1697. године, наводи како су запалили град и „срав-
нили га до земље” (Ibidem: 155). Балкан је био битан само као брана
османлијском утицају коме се требало одупрети, а да се притом не по-
ремети равнотежа великих сила. Вековна упућеност балканских народа
једних на друге и заједнички живот доводи до стварања новог наслеђа
које би се могло назвати балканским.
У својој књизи Тодорова наводи да је термин балканизација
најважнији појам који се изводи од речи Балкан. Крајем 19. века реч
балкан почела је све више „да се употребљава са политичком конота-
цијом, а не у чисто географском смислу, и односила се на државе нас-
тале после распада Отоманског царства: Грчку, Србију, Црну Гору, Ру-
мунију и Бугарску” (Тодорова 2006: 96). Користила се да означи процес
распарчавања и уситњавања територија. Како примећује ова ауторка,
на крају Првог светског рата „само је једна балканска држава, Албанија,
додата на већ постојећу карту Балкана” (Ibidem: 97). Са друге стране,
настанак Југославије је „процес супротан балканизацији” (Ibidem). Овај
појам представља уситњавање држава, тачније стварање нових, али са-
мим тим и нестанак некадашњих империја. О томе Миша Глени у својој
књизи о Балкану наводи: „Балканизацију су као термин прво користили

новинари и политичари, али да би описали не политичку исцепканост
Балканског полуострва већ појаву неколико нових државица које ће за-
менити империје Хабзбурга и Романових” (Глени 2001: 13).
Балкански ратови и многа зверства почињена у име нација у ве-
ликој мери су допринела негативним конотацијама које се односе на
овај регион, нарочито када је реч о Другом балканском рату. „Први бал-
кански рат карактерисале су изузетна свирепост и крајња безобзирност
према цивилном становништву које је имало несрећу да живи на под-
ручјима где се водила борба” (Глени 2001: 255). Овај рат је запамћен као
рат који се водио за ослобађање од турског јарма, док је Други балкан-
ски рат окарактерисан као експанзионистички. Иако су кратко трајали
(први је трајао око шест недеља, а други још краће), погинуло је око 200
хиљада бораца без цивила (Ibidem: 239). Овим ратовима коначно дола-
зи до истеривања Турака, тачније Турске из Европе. После атентата на
престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву и избијања Првог
светског рата, а нарочито после сукоба на територији бивше СФРЈ, овај
термин добија изразито погрдно одређење. У већ поменутој књизи ау-
тора Мише Гленија, наведен је део из књиге У Европи која је написана
1940. године. Ову књигу написао је амерички новинар Џон Гантер, док
из садржаја видимо да се на Балкан гледа са презиром и ниподашта-
вањем, што се да приметити у његовим речима како је „[н]едопустива
увреда људској природи и природи политике што ове бедне и несрећне
мале земље на балканском полуострву могу, а то и чине, међу собом да
воде спорове који изазивају светске ратове” (Гантер 1940: 437)6, а затим
наводи да је, како каже, „[о]ко сто педесет хиљада младих Американа-
ца погинуло због једног догађаја 1914. године у некаквом блатњавом,
примитивном селу, Сарајеву” (Ibidem)7. Глени наводи да „Гантеров пре-
зир одражава дубоко укорењено и општеприхваћено уверење на Запа-
ду да је Балкан отров који прети да наруши здравље Европе” (Глени
2001: 13). Очигледно је реч о појави која се јавља у западној штампи где
се на догађаје са Балкана гледа из сужене перспективе, прихватањем
уврежених мишљења као константе. Тодор Мирковић констатује да у
„штампи западних земаља, па и неких балканских, Балкан се обележа-
ва и политиколошки, често са неким негативним конотацијама [...] о
Балкану се говори (и мисли) као о региону заосталог, некултурног [...]
и сукобима склоног народа”, али и „народа ниже класе, нижих циви-
лизацијских вредности, региону знаном и као европско буре барута”
(Мирковић 2016: 9). О већ поменутом поређењу Балкана са буретом
барута ствари би се могле сагледати и из другог угла: „Балкан није био
6 It is an intolerable affront to human and political nature that these wretched and unhappy little
countries in the Balkan peninsula can, and do, have quarrels that cause world wars. (Gunther 1940:
437) (прев. аут.)
7 Some hundred and fifty thousand young Americans died because of an event in 1914 in a mud-
caked primitive village, Sarajevo. (Ibid: 437) (прев. аут.)

буре барута, као што се обично верује. Ова метафора није прецизна.
Балкан је био само траг барута који су велике силе саме оставиле. Буре
барута била је Европа” (Глени 2001: 252). Да Европа заиста јесте била
потенцијално буре барута показује нам избијање два светска рата у току
двадесетог века. Када се чинило да је коначно успостављен мир (1918)
и да је коначно крај ратним дешавањима у Европи, после само мало
више од двадесет година (1939), нападом Немачке на Пољску избија
Други светски рат. Са овим ратом Балкан не можемо довести у узрочно-
последичну везу као што је случај са Првим светским ратом. Често се
заборавља да су и велике силе биле учеснице у многим дешавањима на
Балкану, као и да је њихов утицај на историју Балкана огроман. Доказ
за интересовање великих сила за ово полуострво јесте и сам Берлински
конгрес 1878. године. За место одржавања конгреса изабран је Берлин,
јер је Немачка, према Бизмарку, била једина незаинтересована страна.
С друге стране, Бизмарк је обавестио османлијске делегате да конгрес
није сазван због Турске, јер „[н]е бисмо мењали Санстефански уговор
да он није дирао у одређене европске интересе” (Seton-Watson у Тодо-
рова 2006: 323). Друге силе учеснице су и пре конгреса договориле неке
битне одреднице, али и поделу Балкана.
О Исидори Секулић и њеним рукописима о Балкану
Кад већ говоримо о Балкану, неопходно је споменути и Исидо-

ру Секулић, познату књижевницу, преводиоца и великог балканофила.
Постхумно објављени есеји Исидоре Секулић под називом Балкан носе
у себи дух данашњице. Јован Христић, у књизи Есеји, говорећи о ве-
личини ове књижевнице каже да „изузев Скерлића, Андрића и Црњан-
ског, нема знатнијег српског писца овог века који је толико написао”
(Христић 1994: 101), а затим наводи да „по броју библиографских једи-
ница са њом се може мерити једино највреднији наш хелениста, Милош
Н. Ђурић” (Ibidem). Исти аутор наводи за ову књижевницу да је „нај-
више од свега, наш велики есејист” (102). Била је позната по широком
образовању, јер је говорила чак седам језика, као и врсни „познавалац
књижевности, уметности и културе” (Милановић Храшовец 2008), те је
једна од ретких за коју можемо рећи да је поседовала енциклопедијско
знање. Исидора Секулић је позната по погледима космополите, јер је
сматрала да је култура оно што треба да нас спаја, о чему у предгово-
ру књиге Балкан под називом „Политике пријатељства” пише Наташа
Марковић. За Исидору Секулић Марковићева каже: „Била је довољно
Српкиња и довољно космополита” (Марковић у Секулић 2008: 11). Тре-
бало би да се поносимо што је једна оваква личност потекла из нашег
народа, јер „[с]ваки културан народ поносио би се да је имао Исидору
Секулић” (Ibidem: 9). И. Секулић заслужено јесте прва жена члан Српс-
ке академије наука и уметности.8 Приступна беседа Исидоре Секулић

приликом пријема у Српску Академију („Нека реч о анонимном раду”)
пронађена је сасвим случајно. Како пише Радован Поповић у тексту
Летописа Матице српске под називом „Непознати рукопис Исидоре Се-
кулић”: „Нађена је, сасвим случајно, до сада необјављена, у досијеу са
седница часника Академије (Архив САНУ). То је њена ода анонимном
раду” (Поповић 2008: 1119). На самом крају текста беседе ове књижев-
нице спомиње се Београд и Балкан, а у одређењу ових простора Исидо-
ра Секулић употребљава речи „светски друм”: „Београд је на Балкану,
Балкан је светски друм, светски друм није ни миран ни удобан завичај
– па се у Академији и живи и мисли и ради уз много потписанога и
непотписанога збивања и истрајавања” (Секулић2 2008: 1119). Поповић
нам наводи да је текст писан на препознатљивој ћирилици, куцан на
машини са одређеним исправкама.9 Ова књижевница за приступни го-
вор бира да говори о анонимности, јер је и сама била тиха и ћутљива,
али у исто време речита. Није случајно што је академик Владета Јеро-
тић назвао „најговорљивијом ћуталицом”.
У раду са темом „Исидора Секулић, књижевница у култури мушке
доминације” Марије Павловић, у закључку о Исидори Секулић стоји:
„На крају, с правом можемо рећи да не постоји писац у српској књижев-

ности као што је Исидора Секулић, чије је стваралаштво обухватило толики
културни рад […] написала преко стотину критичких приказа о писцима и
проблемима из југословенске књижевности, преко седамдесет о писцима
стране књижевности, око стотину есеја о уметности и животу и двадесетак
есеја из области ликовне и музичке уметности.” (Павловић 2010: 71–72)
Поред речи хвале у времену које је било тешко, а у којем је ства-

рала, остајала je и несхваћена. Била је сведок балканских ратова, затим
Првог, а онда и Другог светског рата. Управо је то ратно време обеле-
жило њен рад. У прилог томе стоји и чињеница да је Исидора Секулић
постојала као усамљена, издвојена индивидуа чији космополитизам у
тадашњој средини није могао бити схваћен, као ни њен начин писања
са нагласком на индивидуализму. После романа Сапутници упућена
јој је првенствено критика Јована Скерлића, према чијем мишљењу
књига и њен садржај нису примерени, јер се „појављују у јеку српско-
бугарског рата” (Павловић 2010: 11), те би требало да буду „у функцији
националног интереса и уздизања националне свести” (Ibidem), а не да
говори о главобољама. Замерали су јој космополитизам и одсуство на-
ционализма. Милован Ђилас критикује књигу Исидоре Секулић Њего-
шу, књига дубоке оданости. Због ове критике и страха од анатеме, своју
8 Примљена је у Краљевску српску академију наука као дописни члан од 16. II 1939. Дописни
је члан Српске Академије Наука (Одељења литературе и језика) од 22. III 1948, а као редовни
1950. (од 14. XI 1950). Доступно на: https://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=511.
9 Као и многи њени рукописи који су доступни на интернет страници Универзитетске библиоте-
ке. (прим. аут.)

другу књигу о Његошу спаљује10 (Милановић Храшовец 2008). О већ

поменутој актуелности Исидориних рукописа о Балкану говори и Ми-
лица Бакић-Хејден:
„Њена размишљања о Балкану као целини, не само у географском него

и у културолошком смислу, забележена скоро пре седамдесет година, а
нађена после њене смрти у необјављеним рукописима, звуче нам данас
и те како савремено, добивши у међувремену ново значење управо у
контексту категорија оријентализма, балканизма или византизма […]”
(Бакић-Хејден 2006: 99)
Бакић-Хејден наводи како је Исидора Секулић била и веома вешта

у процени, јер је још тридесетих и четрдесетих година увидела да се
Балкан користи за процену балканских народа, који некад мање а некад
више припадају Балкану.
Књигу Балкан чине три есеја: „Балкан” (Белeшке једног Балкано-
фила), затим „Проблем малог народа” и „Усредсређујемо се, расејаност
није мана него порок”. У овим рукописима виде се предрасуде које о
Балкану постоје и које су лако уочљиве:
„Стран свет и страни политичари обично немају никакво или имају само
слабо знање и искуство балканско. А ако га имају какво-такво, из посебних
политичких разлога приказују Балкан увек као разбијен брод, и који још
и даље љуља бура неслоге и нетрпељивости, и који неминовно мора да
држи неко споља да не потоне.” (Секулић 2008: 25)
Секулићева скреће пажњу на чињеницу да се Балкан често

представља „као разбијен брод”, али и брод који „и даље љуља бура
неслоге” (Ibidem). О утицајима других, који представљају једну
неминовну константу на овим просторима, каже како тај брод „мора
да држи неко споља” (Ibidem). Колико само истине има у Исидориним
речима, види се и кроз суд историје. Често су на овим просторима морали
да се одразе различити утицаји страних сила (које неретко на Балкан јесу
гледале и делале у складу са искључиво својим интересима). Балканско
тло је по Исидори Секулић „испарано, рањаво, до костура измршавело и
осушено” (Секулић 2008: 19). Казујући да су сигурни и непоколебљиви
утисци „сиромаштво” и „уморно балканско тле”, специфичност Балкана
је и „архитектура друма и хана” (Ibidem). Ово се може повезати са толико
истицаним моментом раскршћа и моста, вечите метафоре која одређује
Балкан. Секулићева спомиње да је Балкан „једно велико гробље разних
господарења и цивилизација” (Ibidem). Јасно је да су се овде протезали
утицаји разноразних цивилизација, култура, да су све оне остављале свој
траг, али и нестајале. Јован Цвијић сматра да су ови простори одувек
довођени у везу са цивилизацијама које су ту боравиле. На почетку
књиге Балканско полуострво и јужнословенске земље, у Уводу, Цвијић
10 О овоме исто и у одељку „О књижевници” уз књигу Балкан Исидоре Секулић. (прим. аут.)
говори о томе да је ово полуострво пуно пута мењало имена „чешће него
ма која од европских географских целина”, а „имена позајмљивана било
од цивилизација које су се на њему развијале, или од имена великих
царстава која су се на њему смењивала” (Цвијић 1922: 4). Исидора
Секулић, међутим, уочава и специфичност полуострва, па тако каже:
„Полуострво, нарочито кад је витко и вретенасто, дакле много отргнуто

од згрудваног континента и згрудваног људства, то је заиста засебан свет.”
[...] Полуострва много апсорбују, резервоари су. На полуострвима, стога,
изводе се многе промене, врши се у току времена велики број експери-
мената, теоријских и практичних, у области чисте мисли, културног рада,
државних устројстава, политичких метода.” (Секулић 2008: 21)
Ауторка потом наводи специфичности полуострва као што су

клима, егзистенција, жива бића, али и култура, вера, друштво и поли-
тика. Тада и подсећа да се треба сетити Балкана, јер управо стара Грчка
и Византија балкански су „продукт”. Док нас је стара Грчка задужила
сјајном филозофијом и политичком мишљу, Византију И. Секулић од-
ређује као „чудо од државног организма, који се из тоталних рушевина
поново дизао” (Секулић 2008: 23). Ауторка додаје: „Балкански свет тре-
ба подсетити на Балкан, и на сјајне традиције Балкана” (Ibidem). Пре-
ма И. Секулић Балкан јесте истовремено и идеал и проблем, те се зато
позива на Платона који је пишући о држави указао да држава пропада
управо због „унутрашњих грешака” (Ibidem). То има у виду и Исидора
Секулић када пише о Балкану, јер жели да самим Балканцима укаже на,
како она каже, „ванредно мудре и тачне мисли баш једног полуострвља-
нина” (Ibidem) и да су, осим слободе, потребни разум и пријатељство.
Ова књижевница подсећа на ново време које би требало да наступи, а
то је време пријатељства и разума. Осврнула се у својим белешкама
и на проблеме који муче мале народе. У изјави једног Енглеза, на из-
ложби југословенске ликовне уметности у Лондону, види се срж дилеме
која разједа Европу у њеном односу према Балкану. Питање је докле је
Балкан Европа, тачније где почиње а где престаје да буде једнак Евро-
пи. Секулићева је навела речи (Енглеза кога спомиње) о уметности и
уметницима: „Јасно је, опажа се, да ти уметници имају европског, и јесу
Европљани, и раде европски, па ипак све то није. А не могу да ухватим
где престаје оно што јесу и почиње оно што изгледају” (33), а затим
одушевљава причом о шумском духу11. Tако је са нашим европејством,
приповеда нам Секулићева, шумски дух, придобија принцезу и одводи
је кући, мора да је чува као очи у глави, јер она хоће да бежи. Секулиће-
ва нас уводи у бајку за коју, како на крају наводи, није сигурна да ли ју
је њен саговорник уопште разумео. Пошто је дух задремао, принцеза
11 Интересантно је поменути да код старих Словена лесник представља шумског духа, док лес на
старословенском значи шума. У околини Врања овог су шумског духа звали и Шуман, у Русији
су га звали љеши. Лесник се замишљао као антропоморфно биће, али често са главом неке ро-
гате животиње, обично обучен у крзно. Доступно на: http://www.starisloveni.com/Lesnik.html.

је побегла, али дух је кренуо таквим скоком, да је, нажалост, „према-

шио и далеко за собом оставио принцезу” (Секулић 2008: 33). Дух је
онда наставио да лута, али није успео да нађе или поврати своје благо.
Духу не преостаје ништа друго сем плакања. Да би боље описала однос
између великих и малих народа, ауторка се поново враћа на причу о
шумском духу. Тако „сувишни велики корак шумског духа, то је расна
агресивност”, док „[о]не горке сузе после, то је меланхолија” (Ibidem:
43). Говорећи о односу између малих народа и великих, ауторка изво-
ди закључак да велики виде агресивност, али не знају за меланхолију.
Управо је та „меланхолија племенита и творачка на свој начин” (Секу-
лић 2008: 45). Према схватању Исидоре Секулић „велики народ оно што
има то често и јесте; и, што је још важније, оно што изгледа, то и јесте,
и у том смислу и има” (Ibidem: 35). Мали народ „нешто јесте и нешто
има” (Ibidem: 37), али пошто је „безначајан, или мало значајан као др-
жава и култура, он вреди што вреди само са својим расним особинама”
(Ibidem). Његова вредност остаје локализована, јер „мали народ живи
[...] у међународној самоћи” (Секулић 2008: 37). Мали народи остају
у зачараном кругу, јер како примећује ауторка, изглед малих народа
зависи од утисака великих. Секулићева употребљава реч од туђинца,
тачније, од оних који су пропутовали и дају свој суд. Управо се у неразу-
мевању од стране великих уочава проблем стварања предрасуда. Често
долази до тога да велики народи, не налазећи оно што траже, објављују
да је неки народ без традиције и примитиван, објашњава Исидора Се-
кулић: „Велики народи се варају у питању традиције код малих народа.
Велики народи не знају читати те традиције. Они тешко могу да ухвате
дубоко интимне осетљивости које носе у себи и владари малих народа,
и цео народ, а тек уметници његови!” (Ibidem: 41). Према схватању Ис-
идоре Секулић, стварање уметника је несавршено, јер им је и живот та-
кав. Уметници воле несавршенство „јер је то симбол њихових живота и
судбина: имање и немање, чар и бол, одмор па умор” (Ibidem: 47). У ру-
кописима Исидоре Секулић које наводимо спомиње се Симеон Столп-
ник, кога ова књижевница назива уметником из малог народа, који у
својој огромној тежњи ка Богу не бива схваћен од околине. Бирао је
места осаме за себе и своје молитве, бунар, камену стену и на крају сту-
бове на којима је стајао. Разумеју ли то други „онако како ми то знамо
и разумемо” (Ibidem), Исидора Секулић поново поставља ово питање,
помињући и Енглеза са почетка поглавља.
У последњем одељку, Исидора Секулић говори о усредсређености.
Мали народи, ако се већ и налазе на „периферији културе”, треба да
негују ову усредсређеност. Ова књижевница, мале народе види као уса-
мљене, те каже: „Усамљени смо много” (Ibidem: 53). Ауторка сматра
да је потребно „одсуство расејаности и заборавности” (Ibidem). Према
мишљењу саме књижевнице „то су ствари са којима се остаје после ра-
това, победа и пораза” (Ibidem: 55), кроз усредсређеност на биће, на
језик, морал и Бога. Критикујући друге и њихове грешке у сагледавању
културе малих народа, указује и на наше грешке, јер треба „да се бо-
римо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје
и остају зато што су међу најбољима” (Ibidem: 57). И. Секулић наво-
ди: „Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо” (Ibidem: 59), опо-
мињући и подсећајући Балкан на то да је целина. Говорила је да се на
то, да смо целина, на Балкану често заборавља, док за заборавност књи-
жевница каже: „А ту заборавност стран свет најбоље зна од свих балкан-
ских знања. И ињорује се Балкан као целина а појединости и пробле-
матичности балканске, важне по политику и страног света, називају се
свим могућим терминима [...]” (Секулић 2008: 27). То је оно што једна
изузетна жена, бриљантног ума, широких погледа, велики космополита
поручује. Балкан види кроз традиције старе Грчке и Византије, али не
спомиње Турску. Намерно или ненамерно, османлијске утицаје који су
многи аутори истицали у својим анализама у први план, изоставља.
Исидора Секулић се одликује посебним изразом, пише оно што
види и у сагласности са својим утисцима. Иако наизглед мала, књижица
о Балкану је велика исто онолико колико је Исидора Секулић велика
личност. Знала је да препозна замршене односе између Европе и Бал-
кана које представља кроз однос великих и малих народа. Неразуме-
вање културе проистиче свакако и из незнања другог саговорника, а не
само постојећих предрасуда. Била је мудра кад је говорила и о „губљењу
у преводу”, тачније о томе како Његош и његово дело не може бити
схваћено, јер кад се преведе на други језик више није оригинал, а кад
није оригинал онда не може да се схвати: „Народне песме и Његош,
када се преведу, губе веома много, па нас Французи и Енглези с правом
питају: па шта?” (Јеротић 2007). Исидора Секулић пише о потреби да
Балкан препозна свој огромни културни потенцијал, али и своју потре-
бу да буде целина, постављајући један нов поглед на Балкан. С обзиром
на то да Балкан у себи носи многобројне метафоре, можда ће баш ова
књига, која је и издата у двојезичном издању, направити крупан корак
у препознавању Балкана на један други начин. Ова књижевница устаје
против свих предрасуда, уврежених мишљења, поручујући и самим
народима на Балкану значај ове спознаје. У овоме се огледа величина
Исидоре Секулић, док њено стваралашво остаје као заоставшина непро-
цењиве вредности. О њеним Молитвама, академик Владета Јеротић,12
каже у емисији Агапе која је њој посвећена:
12 У својој приступној беседи одржаној на свечаном скупу САНУ 21. маја 2001. године академик
Владета Јеротић анализирао је Исидорине Молитве у Топчидерској цркви, изневши став да
овај спис, поред Ђакона Богородичине цркве и Књиге о Његошу, представља њено завештање, из-
рекавши суд да су ове молитве Исидоре Секулић редак пример мистичног созерцања у српском
уметничком стваралаштву. „За мене нема много сумње да су се овом ‘созерцању’ сасвим при-
ближили или га у потпуности остварили још само Његош у деловима његове Луче Микрокозмe,
Лаза Костић у Santa Maria della Salute, Владика Николај Велимировић у деловима његове Мо-
литве на језеру и Момчило Настасијевић у песмама Молитвe и Речи из осаме, наводи Јеротић
(Доступно на: http://srpskoblago.rs/isidora-sekulic/).

„Те Молитве њене које су објављене, наравно је ли, десет молитава,

мени је то врхунско што је она икада писала, а шта је све писала, домаћа
књижевност, страна књижевност. Пазите, ја сам ушао у Академију Наука
Српску са тим Молитвама њеним, то је мој приступни говор био [...].”
(Јеротић 2016)
Једноставна особа а врхунска књижевница, огромног енцикло-

педијског знања, потекла из малог народа, стоји раме уз раме својим
радом уз многе светске књижевнике. Са сигурношћу можемо тврдити
да ће ова ауторка изазивати још више пажње истраживача, јер поред
„апостола самоће”13, како су је критичари називали, цео њен живот био
је посвећен књижевности, читању и писању. Када је преминула (1958),
један од књижевних критичара је рекао да је отишао „литерарно најкул-
турнији човек нашег тла од Ћирила и Методија до јуче, до данас, можда
до прекосутра”.14 Оставила је рукописе и размишљања о Балкану и ње-
говом огромном културном потенцијалу:
„Полуострво је засебан свет. Државе и народи на њему, као у један брод

укрцани, морају имати један општи политички проблем и политички
идеал, ма колико иначе разноврсни били. Балкан долази у обзир пре свих
држава на Балкану, када год је моменат тежак и опасан, свеједно да ли
опасан политички или културно. Хоће ли Балкан једаред отворити очи
успаване, и видети свој огромни културни капацитет, ако замахне као
целина?” (Секулић 2008: 25)
Закључак
Најновији ратови током деведесетих година прошлог века још

више доприносе већ формираним стереотипним репрезантацијама о
Балкану, где се балкански простор неретко културолошки супротста-
вља Европи. Отуда и настанак научних радова који ове односе разма-
трају са становишта оријентализма и постколонијалне теорије. Циљ
истраживања је приказ оваквих мишљења, представљање најчешћих
одредница балканског простора, као и постојећих предрасуда о њему. У
овом раду су компаративном анализом разматрана становишта Мили-
це Бакић-Хејден и Марије Тодорове, са освртом на рукописе Исидоре
Секулић о Балкану. Указује се на чињеницу да је ова књижевница и те
како била свесна постојања стереотипних мишљења о Балкану, које из-
ражава кроз призму односа малих и великих народа. На основу анализе
изнетих примера у овом раду, указује се на специфичност балканског
простора, на променљивост многих односа и линија подела које постоје
13 У прилогу „О књижевници” уз књигу Балкан, Београд: Плави јахач, 2008.

14 Радио-Телевизија Војводине, „Времеплов: Рођена Исидора Секулић”. Доступно на: http://www.
rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/vremeplov-rodjena-isidora-sekulic_568805.html.
унутар Европе и Балкана. Аутори који пишу о овим темама, слажу се

да стереотипна одређења не могу бити својствена само једном региону
или географском простору.
Бакић-Хејден 2006: М. Bakić-Hejden, Varijacije na temu Balkan, Beograd: Institut
za filozofiju i društvenu teoriju.
Бакић-Хејден 2003: М. Bakić-Hejden, Šta je to tako vizantijsko na Balkanu?, у:
Balkan kao metafora: između globalizacije i fragmentacije, Beograd: Beogradski krug.
Вест2 1946: R. West, Black Lamb and Grey Falcon, London: Macmillan & Co. Ltd.
Гантер2 1940: J. Gunther, Inside Europe, New York and London: Harper & Brothers.
Глени 2001: М. Gleni, Balkan 1804–1999: Nacionalizam, rat i velike sile, Beograd:
Samizdat/b92.
Грчић 2005: М. Грчић, Балкан као културни субконтинент Европе, Гласник
српског географског друштва, свеска LXXXV, бр.1, (497)(4).
Ђурић 2009: В. Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд: Учитељски
факултет Универзитета у Београду.
Јеротић 2007: Јеротић, В. Посете, одломци. Задужбина Владете Јеротића у
сарадњи са ИП Ars libri, Београд. ‹http://www.rastko.rs/rastko/delo/11669›.
20.12.2017.
Јеротић 2016: AgapeShow 2016 - Vladeta Jerotić o Isidori Sekulić (06.03.16), ‹https://
www.youtube.com/watch?v=jbT-loJQTuI›. 16.12.2017.
Лазаревић Радак 2013: S. Lazarević Radak, Otkrivanje Balkana, Pančevo: Mali
Nemo.
Милановић Храшовец 2008: Milanović Hrašovec, I. Pisanje kao religiја. ‹http://
www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=721981›. 13.12.2017.
Милошевић: Milošević, N. Lesnik. ‹http://www.starisloveni.com/Lesnik.html›.
14.12.2017.
Мирковић 2016: Т. Мirković, Nacionalna i verska struktura i bezbednost Balkana,
Beograd: Еvropski centar za mir i razvoj.
Мутавџић 2013: П. Мутавџић, Балкан и Балканологија: увод у студије Југоисточне
Европе, Београд: Чигоја штампа.
Павловић 2010: Pavlović, М. Isidora Sekulić, die Schriftstellerin in der Kultur der
männlichen Dominanz (Isidora Sekulić, književnica u kulturi muške dominacije). Wien
2010. ‹https://core.ac.uk/download/pdf/11590370.pdf›. 10. 12. 2017.
Поповић 2008: Поповић, Р. Непознати текст Исидоре Секулић, Нови Сад:
Летопис Матице српске. ‹http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_482_5.
pdf›. 24.12.2017.
Ростовцев 2004: М. Ростовцев, Историја старог света: Грчка, Рим, Београд:
Фамилет.
Секулић 2008а: I. Sekulić, Balkan, Beograd: Plavi jahač group.
Секулић2 2008б: Секулић, И. Нека реч о анонимном раду. Нови Сад: Летопис
Матице српске. ‹http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_482_5.pdf›.
24.12.2017.
Тодорова 2006: М. Тodorova, Imaginarni Balkan, Beograd: Biblioteka XX vek.
Вујаклија 1996/97: В. Милан, Лексикон страних речи и израза, Београд: Просвета.

Христић 1994: Ј. Христић, Есеји, Нови Сад: Издавачко предузеће Матице српске.
Цвијић 1922: Цвијић, Ј. Балканско полуострво и јужнословенске земље. ‹http://
www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_1.pdf›. и ‹http://
www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_2.pdf›. 05.11.2017.
Ivana Stojanović Šešlak / THE CULTURAL OPPOSITION OF THE BALKANS AND

EUROPE WITH A REVIEW OF ISIDORA SEKULIĆ’S MANUSCRIPTS ON THE
BALKANS
Summary/ The Balkans are often designated in the imagination of Western Europe
and consequently the greater part of the world as a backward, uncultured and uncivi-
lised region frequently associated with violence. Therefore, it is usually compared to
a gunpowder barrel waiting for a spark. Because of this, we are witnessing the birth
of a new term, Balkanization, which makes the subject at hand very current. Scien-
tific studies deal with these relations based on Edward Said’s concept of Orientalism
and postcolonial theory. This essay is an attempt at a comparative analysis of Milica
Bakić Hayden’s Variations on the Subject of the Balkans and Maria Todorova’s Imagin-
ing the Balkans. Hayden prefers the use of Said’s concept of Orientalism as a basis
for the study of these relations and is against understanding and representing the
Orient as unfathomable, taking India as an example (“The Jewel in the Crown” for
the British). Unlike Hayden, Todorova introduces a new concept, Balkanism, derived
from Orientalism, but more specific to the given subject. Both authors notice the
existence of numerous stereotypes involved in the designation of the Balkans as well
as the fact that it is often viewed in the light of its Ottoman heritage alone. Isidora
Sekulić’s manuscripts The Balkans, although decades old, are nevertheless imbued
with the actuality of the present moment, in which this cultural opposition is best
seen through the great vs. small nations relations. This essay aims to point out the
already existing stereotypes about the Balkans as well as the need to be careful when
attempting to perceive the culture of a nation or a national minority. It aims to bring
attention to the specificity of the region as well as to the capacity for transformation
of the many lines of division within the Balkans and Europe itself.
Keywords: the Balkans and Europe, cultural opposition, Milica Bakić-Hayden, Maria
Todorova, Isidora Sekulić, stereotypization
Примљен: 21. јануара 2018.

Прихваћен за штампу фебруара 2018.
821.163.41-12.09 Димитријевић М.
Снежана Р. Булат1
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Одсек за српску књижевност и језик
ЛИК СУЛТАНА БАЈАЗИТА У ДРАМИ ОЛИВЕРА

МИТЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА2
Проблеми са турском али и угарском силом, принудили су удовицу кнеза Лазара да прихвати
савез са Турцима. Од Миличине одлуке је зависио опстанак државе, те је између осталог, била
приморана да своју кћер Оливеру преда османском султану Бајазиту I. Оливерину жртву коју
је поднела за српски народ драмски је уобличио Мита Димитријевић, те јој је посветио драму
под називом Оливера. Рад има за циљ да представи начин на који је креиран лик султана
Бајазита. Ради прецизног расветљавања поступака султана Бајазита и преображаја кроз које
овај драмски јунак пролази, значајна истраживачка пажња је посвећена сагледавању његовог
односа према Оливери, најмлађој кћерки кнеза Лазара и кнегиње Милице. Биће сагледано и
у којој мери се писац ослањао на историјске списе и средњовековну књижевности приликом
писања овог драмског остварења.
Кључне речи: Бајазит, Оливера, драма, жртва, љубав, страдање.
Српска историја обележена је печатом трагичних судбина двеју

младих жена које су из политичких разлога биле удате за турске сул-
тане. Реч је о судбини Лазареве кћерке Оливере и Маре, кћерке Ђурђа
Бранковића. „Да су савременици били свесни жртве коју су и Оливера
и Мара поднеле за опстанак државе, сведочи навод из Житија деспота
Стефана Лазаревића. Сматра се да је овај спис Константин Филозоф
написао између 1433. и 1439. године. Он је у Житију упоредио Оли-
веру са старозаветном Јестиром, која је, удавши се за персијског цара
Ксеркса, спасила јеврејски народ. Исто тако, непознати смедеревски
беседник, у Надгробној беседи или плачу над деспотом Ђурђем, насталом
после његове смрти 1456. године није заборавио жртву Маре Бранко-
вић3“ (Томин 2007: 112).
1 bulat. snezana@gmail. com

2 Рад је настао у оквиру пројекта Лик владара у српској драми 20. века (142–451–3098/2017–
01/02) који финансира Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживач-
ку делатност.
3 Смедеревски беседник (2000: 127) је Мару видео као Ђурђеву „најсветију кћер, која лепоту и
време тела истроши због праве вере према Богу и побожности, родитељске љубави и доброг
повиновања, а Димитрије Кантакузин (1993: 95) као жену која „духовном племенитошћу пре-
вазилази телесну“. Овом приликом је важно подсетити и на зачуђујући преображај Мариног
лика у народној традицији. Као што истиче Светлана Томин (2007: 128), „запрепашћујућа [је]
Убрзо након Косовског боја и смрти кнеза Лазара „о Србију су се

отимали Бајазит и краљ Сигисмунд“ (Јиречек 2006: 328). „Настало је
тешко време и за народ и за владарску кућу“ (Грковић 1993: 22). Без-
надежна ситуација, проблеми са турском, али и угарском силом, при-
морала је савесну и мудру владарку Милицу4 да прихвати савез са Тур-
цима. Између осталих дужности на које је српски двор био обавезан,
Милица је била принуђена да своју најмлађу кћер5 Оливеру, да у харем
османског султанa Бајазита I. Уз пристанак патријарха и свештенства
Оливера је постала жена турског владара. Константин Филозоф (1989:
86) нам оставља податке о овом догађају: „Гласници су се сагласили са
благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезиноj Оли-
вери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога
синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спа-
сено христоименито стадо од вукова, који су га клали. А тада пође и
увек спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром“. „Уз
све тешке и понижавајуће терете измирење с Турцима доносило је и
нека преимућства, пре свега заштиту од од стране ’великог господара‛“
(Ћирковић 1982: 48). У харему султана Бајазита Оливера је „затекла
многобројне његове жене грчкога, франачког и селџучког племенитог
порекла“ (Јиречек 2006: 328).
У српској драмској књижевности, Оливерин одлазак на двор тур-
ског султана Бајазита, први је уобличио Јован Стерија Поповић у драми
Невиност или Светислав и Милева. Стерија Миличином лику, додељује
тежак задатак, са каквим се на крају крајева суочавао и историјски лик
кнегиње Милица6. „Она је доведена у трагичан положај јер је владарске
обавезе према народу приморавају да жртвује своју ћерку“ (Ераковић
трансформација Мариног лика – од одане Ђурђеве кћери спремне да се жртвује за спас своје
домовине, до зле сестре која ослепљује браћу“.
4 Пошто су Стефан и Вук били малолетни, удовица кнеза Лазара ће преузети државничке по-
слове. „Достојна славе и веома мудра мати (Милица), која је превазилазила многе изабране
матере, оставши, као што каже Соломон, храбра жена, имала је све врлине, као што знају сви
око ње који су поцрпли милост из њезине руке и који су се надали да је приме. Али будући у
толикој власти, знала је и светске (ствари) у којима је тешко снаћи се; и по лепоти беше не
само жена, него и Дисејс многи у саветима. А ко ће побројати божанствене и свештене украсе и
дарове црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући такву (њезину) спрегу са онима
који гледају ка једином Богу и како делима превазилази заповести; и ишла је напред на све већа
(дела)“ (Констатнтин Филозоф 1989: 86).
5 Кнез Лазар и кнегиња Милица су имали два сина и пет ћерки. Стефана, Вука, Добривоја, Мару,
Драгану, Теодору, Јелу и Оливеру (Милеву). Све Лазареве кћерке су биле удате за суседне вла-
даре или моћне великаше.
6 Као што је већ напоменуто, деспот Ђурађ Бранковић је доживео исту судбину. Дакле, попут
Оливере, жртву за опстанак свог народа, поднела је и Мара, поставши жена султана Мурата
II. Не само да је Ђурађ Бранковић био приморан да да руку своје кћерке да Мурату, султан
Мурат је наредио ослепљење деспотових синова, Гргура и Стевана. О овом трагичном догађају
Константин Михаиловић из Островице (1986: 105) је казивао: „Стигавши у Једрене, цар нареди
да се оба деспотова сина пошаљу у тамницу на море у град који се зове Токат, а сестра њихова,
Муратова жена, није им могла ништа помоћи. Послао је такође гласника, потајно да његова
жена о томе не зна, да обојици извади очи. А кад она ово сазнаде, паде му к ногама, молећи и
преклињући да не хита тако много, говорећи му: ’И тако су твоји сужњи и заробљеници; и после
ћеш моћи да учиниш што будеш хтео.‛ Цар одмах посла гласника да се то не изврши. Гласник

ЛИК СУЛТАНА БАЈАЗИТА У ДРАМИ ОЛИВЕРА МИТЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА
2014: 8). Милица7 се у Стеријиној драми указује као храбра владарка,

чуварка српског народа. У овој драми су видљиве Миличине борбе са
зетом Вуком, као и њени покушаји да поврати мир и поробљене српске
земље. Неутешна мајка ће молити: „Опрости, кћери, тврдом матери-
ном поступку. Жестокост судбине тако је захтела, да те, јадна, на жертву
принесем. Преко сињег мора пратиће те мисао несрећне твоје матере,
код тебе ће она увек бити, с тобом ће се по вас дан разговарати, и опет,
ах! Милог твога лица гледати неће“ (Стерија Поповић 2014: 34). Сте-
ријина јунакиња, Миличина кћер Милева8, вишеструко је трагична ју-
накиња, која бива насилно одведена у турски свет и одвојена од вољеног
Светислава и породице.
Међутим, у драми под називом Оливера9, Мита Димитријевић10
на сасвим другачији начин приступа овој теми. Драма Оливера Мите
Димитријевића, заправо доноси магичну причу о љубави која је рође-
на између Лазареве кћерке11 и султана Бајазита12. Душан Михаиловић
без одлагања, брзо јашући и мењајући коње, није могао ово да спречи. Већ су им биле очи из-
вађене“.
7 Миличину биографију епске песме прате од удаје до извешаја на Косову. Епска Милица никада
није у средишту радње, али учествује у обликовању догађаја. У највећем броју епских песама,
узорна је и омиљена, а тутула која стоји уз њено име, обично је царска, а не кнежевска. Милица
се појављује као разборити саветник Лазарев, осујећени помоћник или жртва исхода боја. Жи-
вотна сапутница Лазарева, проговара у име виших етичких начела, као чувар духовних и поро-
дичних вредности. Она брине за Лазареву душу, за судбину своје браће, за будућност ближњих,
државе и народа (в. Самарџија 2008: 221–230).
8 „Недоумица око имена српске принцезе, потврђује да се Стерија приликом писања драме ос-
лањао на Рајићево капитално дело, у којем је наведено: ’Припомним во извештеније словеса
цароставника. К сим просит (султан Бајазит) у великија књагињи сербскија меншују дшчер еја
Саломију, рекомују Оливеру (у прочих всех аукторов називаетсја она Милева) в жену себе, и
сего ради обештаваетсе да Стефана имети в место сина, и земљу еја не војевати, но собљудати‛“
(Ераковић 2014: 9).
9 Поред Оливере, Димитријевић је написао и следеће драме: Рачуни (1911), Пировање (1926), Љу-
бавник своје жене (1929), Сестра Леке капетана (1932), Вечити Вавилон (1934) и Кањош Мацедо-
новић (1940), Цвијета Зузорић. Димитријевић је, дакле, најинтензивније стварао у међуратном
периоду. Сестра Леке капетана „поред књижевних параметара, својом изузетно раскошном
инсценацијом, и необично бројним извођењима, и у Београду, 1932. и у Загребу, 1931. показује
се као важан (више позоришно него литерарно) ’моменат‛ у историји српске драме на исто-
ријске теме, као представник дјела насталих приступом ’епичности‛, са одликама позоришних
спектакл представа“ (Брђанин 2003: 283).
10 Мита Димитријевић је био познат као Мита Оливера, назван управо према овом делу. Драму је
писац написао са свега седамнаест и по година.
11 Попут Стерије и Димитријевић своју јунакињу назива Милева. Када доспе у харем, Димитрије-
вићева Милева ће бити прозвана Оливера.
12 Године 2008. Стамен Миловановић објављује драму истоименог назива и такође осликава
рађање искрене Оливерине љубави према Бајазиту. Радомир Путник (http://www.drama. org. rs),
поводом Оливере Миловановићеве изриче повољан суд: „писана економично и прегледно, не
уступајући предању али ни неким писцима омиљеном мелодрамaтичном заплету и која подјед-
нако припада миљеу историјских као и подручју психолошких драма [...] успео је да избегне
замкама националне патетике чему ретко успевају да драмски писци који обрађују мотиве и
теме из српске историје. Тиме је Миловановићева драма ослобођена површности и самољубља
и постала у исти мах драма релевантно постављања питања о смислу или бесмислу жртве“.
(1998: 128) подвлачи да и поред неискуства и младалачких пропуста13

Оливера, дело матуранта Мите Димитријевића, „због својих песничких
узлета има више незапажених врлина, па због своје неисторијске ис-
торичности и антиисторијске неисторичности заслужује да као једин-
ствен и непоновљив пример ’песме у пет књига‛ буде споменута у исто-
рији српске и југословенске драме, a цео Димитријевићев сценски опус
проучен, ревалоризован и објављен“.
Димитријевићево литерарно остварење отвара сцена у сјајној дво-
рани деспота Стефана Лазаревића, у којој се као доминантни актери
појављују удовица кнеза Лазара и њен син Стефан. Захваљујући њи-
ховом разговору сазнајемо за тмурне облаке који се надвијају над по-
робљеном и опустошеном државом. Унесрећену мајку и владарку Ми-
лицу, писмо султана Бајазита ставља пред несносне муке и дилеме. Кне-
гиња је немоћна пред суровим Бајазитом, очевидац је пропасти српског
народа и своје породице, од њене одлуке зависи опстанак државе, те
бива приморана да своју кћер Оливеру жртвује и да је преда „господару
силном, султану Бајазиту“ (Димитријевић 1998: 13), „гаврану црном“
(Димитријевић 1998: 8). Као и Стеријина, и Димитријевићева удовица
кнеза Лазара, свесна је да не постоји начин да промени судбину своје
мезимице, те доведена у безизлазан положај, громогласно проклиње
турску силу. Потребно је истаћи чињеницу да ће се Димитријевићева
драмска јунакиња у овој драматичној ситуацији, храбро носити са за-
хтевима турског султана, али и српских јунака и витеза, да на жртвени
олтар принесе слободу и младост своје кћери. Кнегиња се свом сину
Стефану, оштром противнику њених одлука, обраћа речима:
„Стишај се, сине. Разлог паметан

праведне срџбе нек угуши јек.
Султан је моћан, моћан ко џин,
ћуд ли му захте, зубима крвавим,
као кошуту, слабу, нејаку,
нашу ће земљу растргнути сву
[....]
Он ми је најпре чело прокљуво,
и тупим кљуном мозак исисо,
а сад из груди срце откида“ (Димитријевић 1998: 8).
13 „Стицајем околности о делу једног почетника писали су Пера С. Талетов, већ поменути песник
Сима Пандуровић и, нико други, него и сам Павле Поповић. Напомињемо да је критика била
ненаклоњена, преоштра па и неправедна Пошто је драма објављена рецензенти су се према
делу једног гимназијалца односили као да пред собом имају рад зрелог песника и искусног
драматичара. Одушевљеног следбеника Лазе Костића прихватили су безмало као самог Лазу
Костића [...] И поред свега пред поменутим критичарима налазио се, очевидно, један даровити
песник и потенцијални драматичар, али они – осим стихова које је посебно похвалио Сима
Пандуровић – нису то ни запазили, већ су тражили савршену поетску драму, заборављајући
да је то, у нашим условима, исто што и немогуће, посебно од једног почетника Па ипак, у овој
драми има, поред бриљантних стихова, и дубоко драматичних сцена“ (Михаиловић 1998: 123).

Важно је истаћи да је Стеријина драмска јунакиња Милева у

потпуности скрхана и у немогућности да разуме трагичну судбину која
ју је задесила сетно казује: „О, где си ти, невино детињства време, кад
сам љубови слободна била? [...] Отечество, добродетељ – какве страшне
речи за девојку младу и слабу! Ал’ је то воља браће моје, воља матере
моје, воља целе српске земље, и ја се не могу отргнути, да свети пе-
пео оца мученика неблагодарно не разгневим [...] Проливаћу сузе о из-
губљеној надежди мојој, венућу, тужићу, и кад ме горка туга у ’ладна
смрти наручија отправи, онда ћу радост, онда срећу почувствовати“
(Стерија Поповић 2014: 32). Но, Димитријевићева Милевa достојан-
ствено прихвата мајчину одлуку. Сасвим неочекивано, Милева не стра-
хује од султана Бајазита, свог будућег мужа, позива на радост, смех,
дичи се и поноси попут оца, кнеза Лазара, што је у могућности да се
жртвује за свој „народ напаћен“ (Димитријевић 1998: 16).
Већ у наредној сцени, писац нас одводи на двор султана Бајазита
и осликава Милевин долазак и њено упознавање са султаном. Доследан
својим обећањима, Бајазит ће Стефану у још један наврат потврдити да
српски народ може да рачуна на његову заштиту и подршку, истичући
посебно Милевину позицију и статус који ће уживати на турском двору:
„Народу верном и мајци Милици,

у срећи својој шаљем топлу реч,
да ћу им моћни заштитник бити.
[....]
А чедо ваше, голубицу ту,
чуваћу као очну зеницу“ (Димитријевић 1998: 20).
Драмски писац је значајну пажњу посветио Бајзитовом и

Милевином првом сурету. Видевши и упознавши Оливеру, горди и
немилосрди освајач, бива у потпуности опчињен њеном бескрајном
лепотом и мудрошћу, јер како Димитријевић прецизно вели „на њу
је небо сву чар излило“ (Димитријевић 1998: 81). „Султан свемоћни“
(Димитријевић 1998: 27) показује слабост пред кћерком кнеза Лазара,
а као потврду своје оданости и привржености, дароваће јој златни крст,
који би требало да је чува у туђинској земљи. Ни Оливера не отаје имуна
на појаву и поступке турског султана. Између њих двоје се рађа искрена
љубав, те ће Милева, доцније прозвана Оливера, кришом уздизати:
„Бајазите! – што си Бајазит баш?

што ниси Осман, Зариф, други ко?
Сиромах да си рибар убоги
с тобом да вучем мрежу продрту,
Срцу би моме било лакше тад“ (Димитријевић 1998: 24).
Димитријевић је очевидно прецизно бирао врлине којима ће ук-

расити Оливерин драмски лик. Она је племенита, мудра, поносна, од-
важна, у свом срцу носи снажну љубав према својој породици и народу.
У великој мери је изражена и Оливерина беспоговорна оданост. Она

се неуспешно мири са својим емоцијама, дубоко сумњајући у исправ-
ност својих поступака. Наиме, драмски лик Оливерин проживљава теш-
ке муке које јој срце раздиру, јер непрестано страхује од очевог про-
клињања. Димитријевићева Јулија, супруга турског султана, воли своју
мајку, браћу и покојног оца, али и изабраника свог срца. Она је разапета
између хришћанства и ислама, мајке, покојног оца, браће и Бајазита,
изједа је кривица јер је срце дала црном гаврану, крволочном курја-
ку, тиранину, злотвору који је озлоједио њен народ и породицу. Упркос
свему, заљубљена Оливера, у Бајазиту сада види искључиво „племени-
тог дивног дива“ (Димитријевић 1998: 26). Оливерина љубав је снажно
испољена у тренуцима Бајазитовог поласка у бој на Никопоље и тада је
видимо као главну султанову подршку и саветницу, која истински стре-
пи за живот вољеног и моли се за његову добробит. У сјајној Бајазитовој
дворани, чује се тиха музика, а Оливера казује:
„(Припасујући сабљу Бајазиту)

Послушај, сабљо, господара свог,
лака му буди у руци јуначкој,
а душманима од змије страшнија,
победа нек те бојем проноси,
а слава нек се тобом поноси!
[...]
(додаје му штит)
Нек те јунака штити овај штит!
Копља на њему саломила врх,
а оштре сабље отупеле рез,
преда њ нека се сурва хладна смрт,
ако л’ на тебе злобно насрне!
[...]
Чувај нам, Боже, наду последњу“ (Димитријевић 1998: 52, 53, 54).
Занет Оливерином лепотом и племенитошћу, Бајазит постаје

свестан свих недела које је починио зарад остваривања државничких
успеха – Оливериног оца, кнеза Лазара је усмртио и српски народ поко-
рио, и поробио. У немогућности да поднесе кривицу која га је изједала,
трагао је за начинима који би барем донекле могли да ублаже ране нас-
тале у Оливериној души, ране за које је управо он био заслужан. Стога
постаје спреман да поднесе све жртве зарад опстанка њихове љубави, па
чак и да се одрекне властитог идентитета:
„Зови ме друкше, другим именом,

кад га ти мрзиш, ја га мрзим већ.
О, да је само сјајна одећа,
та скино бих га да га раздерем,
и да је ногом мрско изгазим,
сву прошлост с њом да згази заборав“ (Димитријевић 1998: 25, 26).

Бајазит је Оливери шапутао дирљиве стихове:
„Сиромах јасмин, ког песма опева,

у загрљају врелом издахну,
а ружин пупољ у нежном севдаху
да ли заплака над мртвим јасмином?
Ај, те би сузе платиле цео век,
мртав би јасмин огрлици ту
од смрти ото с дахом последњим.
Оливера, у песми харемској
познаде л’ себе, познаде л’ јасмина? –
Од мене јасмин беше срећнији,
са срцем језик не даде му Бог,
инако језик ишчупо би слаб,
што проклет муца кад срце говори.
И ја бих воло да сам сада нем,
па да без речи ко јасмин издахнем“ (Димитријевић 1998: 26).
Силна љубав према Оливери претвара турског султана у емоти-

вног и истински правдољубивог човека. Предводник турске силе, непо-
бедиви, острашћени ратник, заљубљен у Лазареву кћерку, свим силама
ће стремити очувању нежних емоција које су рођене међу њима. Једна
од многих потврда султанове истинске љубави према Оливери, била је и
одлука да за њу сагради цркву, не марећи за реакцију и мишљење својих
поданика.
С обзиром да је Димитријевићево драмско дело објављено на са-
мом почетку двадесетог века, доиста је изненађујућа одлука младог
писца да на тако сликовит начин представи бескрајну љубав између
Оливере и горког непријатеља српског народа, турског султана. Тале-
тов (1901: 1575) истиче да се формула Оливере Мите Димитријевића
огледа у тривијалности: „Љубав је слепа. Може једна женска заволети
и најцрњег непријатеља своје отаџбине и породице своје. Ништа није
трајно, па ни љубав, слава, срећа, живот. То су, ето, најобичније три-
вијалности, које се вековима провлаче кроз дела свију народа, у разним
модификацијама“. На питање, откуда је Димитријевићу пало на памет
да се тако ригорозно супротстави вековној традицији и историји, те да
ослика љубав кћерке светог кнеза Лазара према омраженом тиранину,
одговор је дао Душан Михаиловић. Наиме, према Михаиловићевом (в.
1998: 127 ) мишљењу, реч је о литерарној инспирацији, те је попут свог
узора Лазе Костића, Димитријевић очевидно желео да изненади читао-
це и публику, бирајући изузетно снажне ефекте, не обраћајући пажњу
на њихову убедљивост и мотивацију, а пресудан утицај на ову одлуку
одиграле су несумњиво драме Максим Црнојевићи и славна Корнејева
трагедија, или, тачније, трагикомедија Сид. Из истоветног разлога Оли-
вера дела попут Шимена, која због љубави опрашта Родригу-Сиду чак и
очево убиство. Свакако треба истаћи да су Шекспир, Корнеј, Лаза Кос-
тић, Ђура Јакшић, Драгутин Илић и други, инспирисали младог драма-
тичара. Важно је напоменути да је драму Оливера Мита Димитријевић

посветио краљици Драги Обреновић, жени краља Александра Обрено-
вића. Можда, желећи да се додвори краљевском пару, на чији се брак
гледало са неодобравањем и мржњом, Мита Димитријевић је осликао
рађање искрене љубави двоје људи између којих су постојале непре-
мостиве разлике. Тако је миљеница кнеза Лазара и кнегиње Милице у
драми Димитријевићевој постала жена која воли човека који је поробио
њену земљу и усмртио јој оца.
У Димитријевићевој драми, Оливера је, дакле, представљена као
фатална, прелепа жена која је занела и освојила дух и биће турског
султана. Штавише, као што се на драмске јунакиње – странкиње које
беху у браку са српским владарима, гледа са страхом, неповерењем и
мржњом, ни Оливеру турски свет није прихватао. Српкиња на турски
двор уноси разне новине, што наилази на велику осуду Турака. Турци
су незадовољни и огорчени због моћи коју Српкиња има над Бајази-
том, те управо њу окривљују и стреме да јој суде због промене султа-
новог идентитета:
„Оливеру од кад пригрли,

Бајазит цео заборави свет. –
Алаха ми, чудна је ђаурка та,
ко да мађије собом донесе.
Кад би их видо не би знао рећ:
ко је Бајазит, Оливера ко?...
Не клања више Алаху свемоћном,
са њом се моли Богу неверном.
Мухамеда је ногом згазио,
на Коран свети пљуно безбожно,
и пред ђаурском клечи иконом“ (Димитријевић 1998: 68).
И у поменутој драми Јована Стерије Поповића је приметна оду-

шевљеност Бајазитова Милевином лепотом. Султан не излази из њених
одаја, па чак и вино пије, што није у сагласју са исламским обичајима.
Међутим, за разлику од Димитријевићеве Оливере, Стеријина Лазаре-
ва кћер кришом уздише за вољеним Светиславом. Љубомора ће изје-
дати биће параноидног Бајазита, што и доводи до трагичног исхода.
Светислав бива убијен, а Милева осуђена на смрт. Миличина мезимица
се враћа својој домовини и мајци тек када Тумерлан зароби Бајазита и
одузме му моћ.
Глиша Елезовић (1932: 59) је казивао о наводима турског истори-
чара Ашик-паше Заде, који је истицао да је Бајазит доиста био под ве-
ликим утицајем Лазреве кћерке: „Кад је девојка поодрасла, послужила
је за оно што јој је дужност била [...] Бајазит хан је научио уживање од
ове Лас (српкиње) девојке. Њеним утицајем су почеле да се приређују
пијанке [...] Почеше пијанке, винска весеља. Од како дође ђаурка де-
војка, поче да се пије“. Када се казује о Оливерином деловању на Баја-
зита, треба истаћи да су „историчари више пута истакли колико је Оли-
вера, захваљујући свом утицају на мужа, допринела позицији не само

Србије, него и самог деспота Стефана Лазаревића“ (Томин 2007: 111).
У драми Мите Димитријевићева долази до снажног обрта. Наиме,
хармонија и идила која је зрачила турским двором, прекинута је услед
сплеткарења од стране љубоморне, потурчене Гркиње зване Севдија, не-
када султанове омиљене жене коју је, као и остале жена из харема, за-
немарио откако је своје срце предао Оливери. Оливера неправично бива
оптужена за неверство. На новонасталу, драматичну ситуацију, посебно
је устицало и Бајазитово сазнање за писмо у коме Милица моли своју
кћер да јој опрости због одлуке на коју ју је приморао турски султан:
„Опрости мајци што те жртвова

бездушно тако за спас народни.
[...]
од себе младу тебе отурих
у канџе, можда, гладном курјаку“ (Димитријевић 1998: 65, 66).
Неоснована љубомора и сумња ће у бићу турског султана про-

будити стравичне емоције. Сазнавши за превару и писмо, султан ће
изрећи низ увреда и претње упућених Оливери и њеној породици.
Озлојеђен Димитријевићев султан претвара се у осветољубивог чо-
века и изриче заповест по којој неправедно окривљена Оливера мора
бити смештена у тамницу14. Потребно је истаћи да је с правом Павле
Поповић (1903: 30) истакао да писмо Оливерине мајке Милице „које
треба да је најјачи доказ о неверности Оливере, не садржи ништа што
би то могло доказати“. Неуспешно ће Оливера изговарати потресне
молитве упућене Бајазиту. Да зло буде горе, Кизлар-ага, носећи у себи
мржњу према Оливери, побуниће и народ против ње.
Док је недужна Оливера била заточена у тамници, султан Бајазит
је сате проводио размишљајући о изабраници свога срца, питајући се:
„Оливера!... Оли вера, оли си невера“ (Димитријевић 1998: 93). Његову
душу савладава бол, те гледајући кроз прозор у мрак, потресно казује:
„Како је пусто, мрачно, мртво све:

ко да је земљом умро цео свет,
тисуће душа у једну слиле се,
у један ковчег лего цео свет;
а над главом му месец ужежен
ко воштаница с дахом последњим...
Спровод се креће, струји ветар тих,
опело пева свету покојном. –
Вај!... Ти ћеш, свете, опет васкрснут,
пољупцем Зора покров ће раздерат,
а бео лик уз Зорин осмејак
14 „Онда живи, онда живи још,

и чекај смрт у мрачној тамници,
из мрака у мрак нек те гони грех“ (Димитријевић 1998: 89).
синуће опет у зраку сунчаном...

А моја Зора умрла, умрла,
никад се неће на ме насмејат,
кроз осмејак да сине црн ми лик“ (Димитријевић 1998: 93, 94).
Силна љубав турског султана према Лазаревој кћерки победиће

дворске сплетке. Оливера бива ослобођена, спасена од крвничких на-
пада побуњеника и враћена у султаново наручје. Крај драме Мите Ди-
митријевића посвећен је бици код Ангоре –Бајазита је заробио татарски
војсковођа Тумерлан, а у заточеништво је доведена и султанова жена
Оливера. Историја нам оставља податак и о овом догађају. Наиме, у боју
код Ангоре, татарски кан, победио је турску војску, а Бајазита, као и ње-
гову пратњу је заробио. Међу заробљенима је била је Оливера. Султан
Бајазит је доживо многобројна понижења, због чега је извршио самоуби-
ство. Деспот Стефан Лазаревић, који је изузетно поштовао и волео своју
сестру, свим силама се трудио да је избави из ропства, што је на кон-
цу и остварио (в. Пурковић 1996: 109-112). Константин Михаиловић из
Островице (1986: 101) наводи да је Бајазит сам себе усмртио, и то услед
немогућности да гледа Деспину (Оливеру), како по наредби Тумерлано-
вој стоји пред њим и служи га: „Видећи како његова жена служи другога,
цар Бајазит се из велике жалости сам отрова својим прстеном“.
О Бајазитовом и Оливерином заробљеништву писао је и Мавро
Орбин. Наиме, Тумерлан је приредио раскошну гозбу, на коју је био
допремљен кавез у коме је био заробљени султан Бајазит. Након тога
је наређено да се доведе и Бајазитова жена „те да јој одсеку хаљине све
до пупка, тако да су јој се видели стидни делови, па да таква разноси
јела званицима на гозби. Гледајући то, њен муж Бајазит је био бескрај-
но тужан због њене гадне коби. Стога одлучи да се убије, но како није
имао чиме да то изведе, ударао је главом о пречке кавеза док се на крају
невољно и бедно није убио. Његова жена Милева упокојила се други
дан после његове смрти“ (Орбин 2006:103). „Ћирковић каже да је прича
иначе легендарна, јер знамо да је Стефановом залагањем Тамерлан ос-
лободио Оливеру и да је она после живела у Србији“ (Ређеп 1996: 144).
Драма Мите Димитријевића се окончава сценом у којој Бајазит,
у складу са поменутом легендом, сам себи одузима живот, ударивши
„јако главом о летвице“ (Димитријевић 1998: 114) крлетка.15 Иако се за-
хваљујући Севдијиним и Кизлар-агиним лажима и подвалама, у једном
моменту Бајазит доима као параноидан и осветољубив, турски султан
остаје у Оливерином сећању као милостиви човек, ког је волела свим
бићем. Пре него што ће издахнути, султан Бајазит ће одредити Оливе-
рину судбину и у Шекспировом духу, казаће јој: „Оливера! Иди у ма...
на...стир!“ (Димитријевић 1998: 116).
15 Кавез. Очевидно је Димитријевићу као извор послужила чувена Орбинова легенда.

Брђанин 2003: Б. Брђанин, Марко Краљевић и српска драма, Српско Сарајево:
Завод за уџбенике и наставна средства.
Грковић 1993: М. Грковић, Кнегиња Милица - монахиња Евгенија, у: М. Грковић
(приредила), Списи о Косову: монахиња Јефимија, кнез Лазар, кнегиња Милица,
Вук Бранковић, Непознати раванички монаси, Давид, Јелена Балшић, Андоније
Рафаил Епактит, Деспот Стефан Лазаревић, Најстарији српски записи о Косову,
Београд: Српска књижевна задруга, Просвета, 21–24.
Димитријевић 1998: М. Димитријевић, Оливера: песма у пет књига из српске
прошлости, Београд: Музеј позоришне уметности Србије.
Елезовић 1932: Г. Елезовић, Турски извори за историју Југословена. Два турска
хроничара из 15. века, Браство, 41, XXVI, Београд, 51–125.
Ераковић 2014: Р. Ераковић, Жалосни усуд породичног микрокосмоса у драмама
Јована Стерије Поповића, у: Р. Ераковић (приредио), Жалостна позорја. Јован
Стерија Поповић, Нови Сад: Стеријино позорје, 7–20.
Јиречек 2006: К. Јиречек, Историја Срба. Књ. 1, Политичка историја до 1537.
године. Пирот: Pi-press.
Кантакузин 1993: Д. Кантакузин, Списи Димитрија Кантакузина, у: J. Грковић
Мејџор (приредила), Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика,
Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 31–99.
Константин Филозоф 1989: Г. Јовановић (приредила), Повест о словима:
сказаније о писменех: изводи; Житије деспота Стефана Лазаревића, Београд:
Просвета, Српска књижевна задруга.
Константин Михаиловић из Островице 1986: Ђ. Живановић (приредио и превео),
Јаничарове успомене или турска хроника, Београд: Просвета, Српска књижевна
задруга.
Михаиловић 1998: Д. Михаиловић, „Оливера“ Димитрија Мите Ј Димитријевића,
заборављена неисторијска драма „из српске прошлости“, у: Оливера: песма у пет
књига из српске прошлости. Београд: Музеј позоришне уметности Србије, 117–128.
Орбин 2006: М. Орбин, З. Шундрица (превео), Краљевство Словена, Зрењанин:
Sezam Book.
Поповић 1903: П. Поповић, Главном просветном савету, Просветни гласник.
Службени лист Министарства просвете и црквених послова Краљевине Србије,
XXIV (прва половина), Београд, 28–30.
Пурковић 1996: М. Ал. Пурковић, В. Пешић (уредник), Кћери кнеза Лазара.
Београд: Пешић и синови.
Путник, Радомир. Савремена српска драма број 34/2008. (http://www.drama.
org. rs). 23. 12. 2017.
Ређеп 1996: Ј. Ређеп, Портрети Миодрага Пурковића, у: В. Пешић (уредник),
Кћери кнеза Лазара. Београд: Пешић и синови, 113–156.
Самарџија 2008: С. Самарџија, Биографије епских јунака. Београд: Друштво за
српски језик и књижевност Србије.
Смедеревски беседник 2000, Надгробна реч деспоту Ђурђу Бранковићу, у: Т.
Јовановић (приредио и превео), Стара српска књижевност. Хрестоматија,
Београд: Филолошки факултет, 124–128.
Стерија Поповић 2014: Ј. Стерија Поповић, Невиност или Светислав и Милева:
жалостно позорје у четири дејства, у: Р. Ераковић (приредио), Жалостна позорја.
Јован Стерија Поповић, Нови Сад: Стеријино позорје, 21–54.
Талетов С. 1901: П. С. Талетов, Д. Ј. Димитријевић. Оливера, Бранково коло, VII,
49, Сремски Карловци, 1574–1577; VII, 50, Сремски Карловци,1606–1610.
Томин 2007: С. Томин, Књигољубиве жене српског средњег века, Нови Сад:
Академска књига.
Ћирковић 1982: С. Ћирковић, Године криза и превирања, у: Ј. Калић (уредник),
Историја српског народа. Друга књига. Доба борби за очување и обнову државе
(1371–1537), Београд: Српска књижевна задруга, 47–63.
Snežana Bulat / SULTAN BAYEZID IN THE DRAMA OLIVERA BY MITA DIMITRIJEVIĆ
Summary / Problems with the Turkish and Hungarian forces coerced Prince Lazarus’
widow to accept alliance with the Turks. Survival of the state depended on her decision,
and she was forced to give her daughter Olivera to the Ottoman Sultan Bayezid I. The
playwright Mita Dimitrijević took the story of Olivera’s sacrifice for the well-being
of the Serbian people as an inspiration for the drama Olivera. The aim of this paper
is to present the process of shaping the character of Sultan Bayezid. Major research
attention will be focused on Bayezid’s relationship with Olivera, the youngest daugh-
ter of Prince Lazarus and Princess Milica, for the purpose of the precise analysis of
Sultan Bayezid’s actions and transformation. It will be determined to what extent
the playwright was relying on the historical writings and medieval literature during
the creation of the drama.
Key words: Bayezid, Olivera, drama, sacrifice, love, suffering.

Прихваћен за штампу априла 2018.

Прегледни рад
821.163.41-31.09 Халиловић Е.
Бирсена Џанковић1
Филолошко-уметнички факултет (докторанд)
РАЗОРНОСТ ХАЛИЛОВИЋЕВОГ СМЕХА
Предмет проучавања у овом раду јесте хумор, комично и сатирично у роману Еп о води
Енеса Халиловића. Истраживањем утврђујемо да је роман Еп о води у великој мери прожет
хумористичким елементима, а да је централна прича у својој основи дубоко сатирична и
трагична. Посматрајући извесна дешавања са одређене временске дистанце, аутору та иста
дешавања бивају примарни подстрекач за творбу ове приче која обилује елементима смеха
амбивалeнтног карактера. Редовима овог дела аутор разобличава одређене друштвене појаве,
користећи се хумористично-сатиричним елементима указује на слабости и негативности,
супротставља се и обрачунава са заблудама које су довеле једно друштво до границе пропасти.
Кључне речи: хумор, комика, смех, сатира, магла, вода, еп
Увод
Шта радити или шта радимо у моментима када нисмо у прилици

спречити очито зло? Шта радити онда када бива угрожена наша лич-
ност, индивидуалност, сваки истински траг културе, уметности? Шта
радити када историја више не сличи историји и када мит постане њена
основа? Чему прибегава део човечанства у моментима свемоћи или
немоћи? Много чему. У овом случају издвајамо смех, комику, хумор
као средство, начин и пут којим се део човечанства, писци, уметници
врло често упуте како би предочили неке истине, разобличили одређе-
не појаве које деградирајуће утичу на друштво и његов систем.
Да ли је смех манифестација моћи или немоћи зависи од дате
ситуације и особе која се у њој налази, али и од посматрача истог. Може
се посматрати као средство у борби против дела, или недела против
којих нам је једино остало борити се речју или мишљу. Будући да прво
остаје унутар нас самих, унутар нашег бића, друго се чини моћнијим,
трајнијим и делотворнијим оружјем, којему су многи, писци на првом
месту, прибегавали. Смех је, сасвим сигурно, нешто што нам на крају
сваке борбе, ма какав њен исход био, остаје као нека врста лека, како
појединцима тако и колективитету. Смејемо се када више нема шта да
се одбрани, смејемо се над својом пропашћу.
1 birdzan988@gmail.com
Однос према комичном, смеху, хумору, током историје развоја

књижевности и мисли о њој био је различит. Можемо приметити да се
кретао од негативног до крајње позитивног, да би се дошло до става да
комично и хумористично речима могу исказати и предочити другима
само они који су обдарени духовитошћу, а притом су вешти и врхунски
мајстори у „руковању“ мислима и речима:
„Humorističko viđenje je ipak i specifičan dar koji nema svako, s kojim se

možda isto tako moramo roditi, kao i sa pravom umetničkom dispozicijom.“
(Хартман 2004: 397)
Као предмет исмевања најчешће су се узимале различите друш-

твене појаве које би на неки начин одступале од здраворазумски при-
хватљивих друштвених норми. Говорећи о исмевању друштвених појава
Хартман истиче да појаве које одступају од основних моралних кодекса
заслужују или, боље рећи, изискују одбојни морални став (в. Хартман
2004: 406–407).
Из многобројних разлога хумор бива уобличаван на различите
начине. Користећи се њиме као једним од књижевноуметничких сред-
става аутори литераризују различите друштвене деградирајуће појаве.
Разобличавајући их средствима хумора и комике излажу их подсмеху
и порузи упућујући својеврсну критику друштву у ком је одређена не-
жељена појава заживела. Ово је био један од начина помоћу којих је
књижевност остваривала непосредну везу са друштвом и проблемима у
којима је оно обитавало, те на себи својствен начин на њих указивала и
против њих се борила.
За главни циљ комике и хумора углавном се узима то да насмеје,
забави, орасположи, па и кад је у питању одређено исмевање неких
друштвених аномалија. Врста хумора која иде корак даље у односу на,
условно речено, његов класични облик, јесте сатира. Наиме, поред тога
што је једна од основних функција сатире исмевање друштвено-нежеље-
них појава, она се изричито против њих бори, „нада се и тежи“ њихо-
вом искорењивању и потпуном елиминисању (Стефановић 2009: 95–96).
Књижевноуметнички уобличена, уз присуство свих пропратних елеме-
ната, комично-хумористичких облика и стилских средстава, она тежи ле-
чењу болести друштва проузрокујући својеврстан шок-ефекат којему је
за циљ неки вид растрежњења и указивања на одређени проблем. Сатира
се посматра као вид амбивалентног смеха, у први мах весео, а у суштини
разарајући и готово погубан због спознајно-сазнајних чињеница.
Став да хумор, смех, комично имају један знатно дубок захтев и
задатак (в. Перишић 2012: 32) показао се тачним и истинитим у мно-
гим књижевноуметничким делима. Једно од дела у коме аутор путем
комике, смеха и хумора, који поприма озбиљност великих размера,
рефлектује проблеме који су пошаст једног друштва и времена, јесте
роман Еп о води аутора Енеса Халиловића.

Књижевни опус Енеса Халиловића представља богато, интри-

гантно и, у одређеним моментима, поприлично провокативно штиво.
У својим делима Халиловић је врло често сурово реалистичан и оп-
сењујуће фантастичан. Разноликост његовог стваралаштва огледа се
како у жанровском, тако и у тематско-мотивском погледу. У својим
драмским, поетским и прозним текстовима аутор попут мага сублимира
митологију, народна веровања, мудрости, сујеверја, историју, градске,
„махалске“, „кафанске“ и „чаршијске“ приче, и њима неретко шокира
читаоца изненадним обртима и огољеним сликама људских реалија.
Халиловић памти деградирајуће појаве код појединца или друштва у
целости, његовом моралном, социјалном, али и конфесионалном кра-
ху и посматрајући их са одређене временске дистанце својим делом о
истим сведочи.
Роман Еп о води аутора Енеса Халиловића „испоставља се као пи-
кантни приповедни суплемент српској литератури која тематизује, фик-
ционализује или проблематизује сопствену, те и општу историју човечан-
ства“ наводи Јана Алексић. (Алексић 2013: 208). Ословљавајући га као
„Одличан роман ни о чему“, Александар Јерков ово дело посматра као
„једну чудну књигу која се опире локализацији, књига у којој аутор пред-
ставља историју једног вештачког језера подигнутог поврх неке измаштане
митске земље“, која се с једне стране може посматрати као „потрага за
утемељењем“ или као „протест против притиска стварне историје“ (Јер-
ков 2012).
У основи ове приповести налазимо локалну легенду која је својом

смисаоном потком прича универзалног карактера.
„Халиловић, као и сваки добар писац, локално, које приповедачу и читаоцу

мора бити блиско и препознатљиво, самим тим и људски уверљиво, пре-
мешта у универзално, чиме жели да покаже механизме функционисања
историје или мита”. (Алексић 2013: 8)
Аутор се очигледно поиграва историјом и митом премећући и

претачући облик једног „феномена“ у други, и обратно. Tиме заправо
жели указати, између осталог, и на то да све што нас окружује јесте
само привид, да је историја која нам се нуди ништа друго до мит, из-
мишљена прича коју неко прича:
„Историја је прича која се прича, епистемолошки је сумњива. Зато је

наратор промишља као мит који се одваја од митолошких времена“
(Алексић 2013: 209).
Сви догађаји су, заправо, прича о којима током протока времена

(развоја историје) памти и прича нико други или ништа друго до сама
„прича“, којој некад не треба веровати – скреће пажњу наратор Епа о
води. Оваквим и сличним констатацијама аутор се дистанцира од онога
што прича „памти и прича“, а у томе назиремо благо иронијски тон који
је један од битнијих одлика овог дела.
„[...] додатни и пресудно важан квалитет овом роману даје доследно задр-
жана иронијска дистанца коју наратор неуморно истиче, наглашавајући
на почетку сваког поглавља сопствену недоумицу у погледу „објективне“
оправданости самог приповедања, сумњу у raison d‘être приповедног света
чије нам постојање дочарава („Можда ова прича ником не треба“, „Глава
прва, која можда и није потребна“ и тако даље), и ограничавајући се на
скромну, такође аутоироничну, али у стваралачком смислу суштински
важну тврдњу да је ова приповест потребна управо њему самом.“ (Радо-
сављевић 2012)
Осим претакања историје у мит и мита у историју, ово дело у ве-

ликој мери комуницира са елементима библијских али и кур`анских
предања.
„Готово да нема митско-библијске матрице која није уткана у ткиво Епа

о води – сукоб два брата, укоп оца, дизање из мртвих, телесна веза са
животињама, музика као божји дар, белег светог места, закопано благо,
хармонија четири елемента, моћ речи, како казане (кроз басме и разне
друге враџбине), тако и писане, ониричка фантастика...“ (Белеслијин
2013: 571)
Једна од често коришћених речи приликом описивања Хали-

ловићевог романа јесте мистерија („Читалац мора да одлучи да ли је
Халиловић изванредно вешт књижевни мистификатор, или релатив-
но млад човек којем је заувек дојадила историја насељавања, моћи
и раздора, па је хтео да је из сасвим другачијих побуда него што су
их имали наши велики модернисти потпуно осујети“ (Јерков 2012);
Весна Тријић текст о овом роману насловљава са Мистерија; итд.)
[подвукла: Б. Џ.]. Шта нама аутор мистификује овом причом, дубоко
прожетом митом, фантастиком, елементима народног веровања, тра-
диције и донекле историје?!
„Želeći da rekonstruiše prošlost jedne novopazarske porodice, pripovedač se ne
oslanja na ’dokumenta i iskopine’, već ponire u arhaične slojeve (kolektivne)
svesti, gde u priči (lokalnom predanju) pronalazi jedino opravdanje za ’svet
ludih i zaboravnih’. Ovo obraćanje mitu (odnosno Manu i Andriću), s jedne
strane, izraz je njegove potrebe za odstojanjem od sopstvenog vremena, ali je
s druge i uzrok i posledica shvatanja prolaznosti kao ciklusa, a ljudske istorije
kao neprekidnog vraćanja istog u kome su promenljivi jedino intenziteti.“
(Тријић 2012)
Аутор користи реалан догађај (потапање одређеног предела при-

ликом изградње вештачког језера) како би исприповедао причу о заблу-
ди, о пропасти, и негативним појавама у једном друштву, о страдању

малог човека, трагедијама малог народа на великој светској позориш-

ној сцени. Приповеда причу о неснађеним људима и сународницима у
историјском времеплову, о њиховој учаурености, инфериорности, ин-
диферентности, затворености и немогућности или неспособности да се
одупру ономе с чиме их живот суочава, или о једва успелим покушаји-
ма да иоле буду део тока историје и друштвеног напретка.
Као централни део овог романа узима се скакање Паљеваца у
маглу коју они виде као вуну. Тај моменат представља типичан при-
мер вештог ауторовог комуницирања са митологијом, чија је значењска
основа веран приказ, слика и представа описаног друштва, његовог ко-
лективног стања свести, морала, односа према друштвено прихватљи-
вим нормама и ставовима. Наиме, аутор локални мит о скакању у вуну/
маглу супротставља миту о Златном руну. Насупрот Аргонаута који су
трагали за животним смислом и имали тежње узвишених размера, ау-
тор романа Еп о води представља групу, руљу, посматрајући је са од-
ређеном дозом подсмеха и поруге, која без циља вредног икакве жртве
хрли ка сопственој пропасти.
Када је хумор овог дела у питању поједини критичари указују на
то да том аспекту романа треба приступати са одређеном дозом предо-
строжности. Тако, на пример, Драгана Белеслијан упозорава на то да о
хумору у делу Еп о води треба говорити:
„[...] баш онако како предлаже онај мото романа који се позива на Хо-
рација и његову максиму о претендовању на истину критичког хумора и
његовог носиоца, шаљивца. А о истом говорећи, Михаил Бахтин пише о
’нарочитој особености и праву – да буду туђи у овом свету, не солидаришу
се ни са једном од постојећих животних ситуација у том свету, ниједан
им не одговара, виде наличје и лаж сваке ситуације’“ (Белеслијан 2012).
Ово дело се може посматрати као типичан пример књижевног

остварења чији је смех амбивалентан – истовремено весео и раздоран.
У њему се назиру елементи карневалског, а очигледно присутна сатира
игра изузетно важну и готово кључну улогу у разобличавању друштве-
но-негативних појава које су представљене у овом роману.
Карактеризација хумора и типолошко-жанровске

карактеристике дела
Хумор, комика и смех у овом роману пропратни су елементи са-

тире која је у основи централне приче романа. Они се, пре свега, могу
посматрати као вид отпора према појавама које делују разарајуће на
једно друштво. Наратив овог дела се својом врстом хумора супротста-
вља свакој деградирајућој друштвеној појави: аморалним испадима,
заблудама, лаковерности, злурадости, сујеверју, кукавичлуку, лажним
јунацима и херојима. Елементи фантастике, имагинарног, несвакида-
шњег, средства су помоћу којих аутор додатно разобличава одређене

друштвене негативности и на тај начин уобличава и представља реалну
слику друштва. Заступљени хумористички елементи поспешују прово-
кативност, шокантност и памтљивост ове приче која можда и није по-
требна, која се не да препричати, која уколико се само чита остаје не-
испричана, прича као и свака прича којој није за веровати, али ко има
храбрости да им не верује? (Халиловић 2012)
Коначни исход свих тих друштвено-деградирајућих појава је не-
када комичан због неспретности или наивности ликова. Некада хумор
бива средство разобличавања, раскринкавања негативног код одређених
појединачних типова карактера, некада је подсмеху извргнут колектив,
њихов поглед на свет, доживљавање и однос према свакодневници који
није уобичајен и карактеристичан ни просечном човеку. Последице
њихових морално и здраворазумски неприхватљивих поступака врло
често су крајње неповољне, некада кобне и трагичне, те су одређене
епизоде овог романа трагично-комичног карактера.
Хумор заступљен у овом роману није нимало безазлен, нити га
можемо уврстити у онај тип хумора који нужно наводи на смејање, на-
против. У том случају за Халиловићев хумор можемо рећи да је заправо
шопенхауерски, који у свом делу Свет као воља и представа спомиње
и врсту хумора „који је као шала иза које се крије и светлуца најдубља
озбиљност“ (Шопенхауер 1981: 121). Роман Еп о води аутор започиње
цитатом једног од најчувенијих древних сатиричара, Хорација: „Шта
смета да се истина каже у шали?“ (Халиловић 2012: 7). Овај почетни
мото романа донекле нам наговештава основне типолпшко-жанровске
карактеристике дела. Ако узмемо у обзир да је сатира „подругљиво и
критичко приказивање друштвених, политичких и моралних прилика“
(Поповић 2007: 650) посматрајући и проучавајући овај роман уочиће-
мо да су споменуте одлике неке од основних карактеристика овог дела.
У ничеанаском стилу да
„уметност као спасоносна, лечењу вична чаробница, она једина уме да

туробне мисли, испуњене гађењем на стравичност или бесмисао постојања,
преобрази у представе са којима се може живети“ (Ниче 1983: 65).
Аутор у овом Mитолошком водичу прибегава уметничко-сатирич-

ном уобличавању локалне легенде којим се разоткрива и разобличава
апсолутно морално, национално, социјално, духовно пропадање како
појединца, тако и групе.
Физичке особине као објекат смеха и подсмеха
Физички изглед, умне, интелектуалне и моралне одлике једног

људског бића могу бити предмет подсмеха, објекат који побуђује на
смех или исмевање. У Халиловићевом роману као предмет који је под-
вргнут највећем степену подсмеха јесу умне и моралне карактериси-

тике јунака овог дела. Када је физички изглед у питању, он је у знатно
мањој мери подвргнут некој врсти комичног посматрања, а и када је
предмет исмевања, његова функција је да појача жељени утисак, боље
предочи и разобличи одређену негативност.
„’Pogledaj koliko nas je, hej – ooo!’, zavika jedan starac iz čije glave je izvirivao
jedan zub.“ (Халиловић 2012: 47) [подвукла Б. Џ.]
Дајући само одређене карактеристике физичког изгледа, у овом

случају само два детаља на основу којих стварамо слику питајући се: како
би могао изгледати један човек у годинама, стара и наборана лица, који
има само „један зуб у глави“?! Узевши у обзир целу ситуацију и положај
у коме се лик налази, физички изглед старца са једним зубом у глави
додатно деградира његову личност и разобличава целу слику. Он се може
узети као пример јединке која представља стање свести колектива, групе,
„замагљеног“ погледа која хрли у сигурну смрт верујући да иду по благо
– вуну. Наведена слика приказује одређене карактеристике физичког из-
гледа јунака и донекле оставља утисак комичног, који је прожет подсме-
хом, међутим, комика и сваки траг подсмешљивог врло брзо ишчезавају
и бивају замењени застрашујућим осећајем и шоком јер:
„Skoči i taj starac i odnese onaj zub u vunu.“ (Халиловић 2012: 47) –
однесе тај један зуб у смрт. Слика са одређеним комично-подсмешљивим
елементима бива замењена нечекиваним обртом, смех бива „насилно“
прекинут сценом испуњеном смрћу.
„Zbori se da su jednom puhnuli i vjetri koji su odnijeli neke Paljevce.“

(Халиловић 2012: 25)
Када је ова слика у питању сасвим природно се намеће питање:

Има ли иоле комичних елемената у њој и шта би то могло бити? Сва-
како да не добијамо напад смеха када створимо ову слику пред нашим
очима, но, кратак подсмех као пропратница је готово неизоставан.
Цитиране речи су наизглед прожете озбиљношћу, јер говоре о нечијој
несрећи, међутим, у њима се примећује одређена доза подсмеха, која
изнесена народском причом оставља утисак њихове беспоштедности и
суровости. Прича или народ извргава руглу то што су некога „ветри но-
сили“. Дословно схваћена ситуација може алудирати на физичку кон-
ституцију одређене групе људи. С обзиром на то да овај роман можемо
посматрати као једну велику алегорију, ни овај моменат не одступа од
тога. Можемо га „читати“ као својеврсно алудирање „приче“ на лако-
мост, подводљивост, поткупљивост групе која је предмет подсмеха.
Иако се на први поглед сам предмет подсмеха чини површ-
ним, баналним, он је веома дубоко укорењен проблем и девијантност
друштва која се настоји разоткрити и разобличити у делу. Кроз изврга-
вање подсмеху физичке конституције и особености појединца и групе,
додатно се разобличавају њихове морално-карактерне особине. Хумор

се може огледати и у самој чињеници шта је наведеној групи предмет
исмевања, према чему се они односе подсмешљиво и шта користе за
предмет приче и препричавања. Откривајући то откривамо дубоко уко-
рењене проблеме друштва, њихов примитивизам, непросвећеност, мо-
ралну девијантност.
Народ као неко ко исмева и народ као предмет

исмевања
Роман Еп о води пружа могућност расветљавања различитих поја-

ва које се друштву чине „примамљивим“ и „погодним“ материјалом
за исмевање, а самимим тим и отвара путеве за разоткривање и разо-
бличавање различитих друштвених аномалија. Осликавајући и расве-
тљавајући те ситуације, роман даје слику помоћу које се разобличава
стварно стање свести, културе, морала, односа према туђој невољи,
способности саосећања, хуманости једне групе људи према другој. Ху-
миристично-ироничним сликама овог дела раскринкавају се културо-
лошке, моралне, умне, карактерне слабости једне групе људи. Са друге
стране, тиме бива раскринкана и разобличена суровост народа, људ-
ства, да не заборављају, не праштају, не пуштају ничију „бруку“ и сра-
моту да падну у заборав, напротив.
„Grom te ubio, i mene s tobom što se udadoh u Paljevo mahnito – pusti me da

spavam!“. Reče to Zaimova žena, reče, a oči ne otvori. (Халиловић 2012: 109)
Разобличава се суровост света, његова немилосрдност, Паљевци

постају ловина, лак плен за исмевање. Присуство хумора у овим ре-
довима, његово обитавање у животима загарантовано је док је људске
глупости, наивности, поводљивости, лакрдијашења, али и трагичности.
Хумор романа Еп о води „храни“ се тиме, људска знатижеља и потреба
да се окупира туђим „мукама“ како би своје потиснуо у заборав, због
себе самог, и скрио исто од других бива разобличена и раскринкана.
Једна од карактеристика малограђанштине и непросвећености јесте ба-
вљење туђим несрећама, исмевајући их без иоле саосећања.
„Opljačkaše mu kuhano jaje i struk luka crnog.

Aljo je ovu bruku pričao kome je stigao i usput i u Paljevu. Ah, muke
paljevske! od ovoga nije ostala priča da su zli judi opljačkali jaje i struk
luka crnog, no da se Paljevcima nema šta ni opljačkati, jer su goli, bez
ičega. ’Čak ni dva jaja nemaju’, šali se narod.“ (Халиловић 2012: 118)
У овоме имамо неколико слојева које треба разложити: хумором

се прикривају много дубље ствари – на првом месту имамо пљачку, на-
изглед безазлену, јер великa штетa није причињенa жртвама. Донекле

су комични и пљачкаши и они што бивају опљачкани због самог пред-

мета који је отет. Имамо и слику социјално-економског статуса, који
није нимало повољан, на крају долазимо до момента шта народ прича?
Чему се смеје? Кога смешта на стуб срама? Никако кршиоце закона
и узурпаторе људског мира и елементарних људских права, већ жртва
бива изложена порузи, подсмеху тако што алудирају на њихову полну
немоћ. У овој привидно безазленој хумористичној слици крије се запра-
во једна много горча и болнија истина. Овом сликом бива разобличена
деформација друштва које као да стаје на страну џелата, док се смеје
жртви која на пању у својој крви грца. Низ је других ситуација о којима
народ прича:
„Od toga je ostala priča, kаo što se priča ona o skakanju u vunu, da su Paljevci
kopali zlato, a iskopali osip.“ (Халиловић 2012: 133)2 или „Od toga lika na
znački nastala je priča da Paljevci, kad umru, mogu da uđu u druge ljude. I
da se opismene“ (Халиловић 2012: 161).
Наведени примери потврђују како се привидним хумором само

појачава слика изузетно неповољног положаја једног народа, проузро-
кована различитим околностима. Хумор је у готово свакој слици ам-
бивалентан, њиме углавном бива заоденута нека ужасавајућа истина.
Народ својим заједљивим коментарима ствара приче о Паљевцима ис-
пуњене смехом, у свакој се крије нека појава подложна подсмеху. При-
ча овог романа памти и преноси те приче и она је та која својим сар-
кастичним, ироничним, сатирично-хумористичним призвуком памти и
разобличава свест једне заједнице.
Жена – разобличавање моралних девијантности

друштва
Свака комична ситуација која се везује за Паљевце настала је и оп-

стаје као прича у народу, а „сурове приче народ прича“ – наглашава при-
поведач. Након испричане, милион пута препричане, незаборавне при-
че о скакању Паљеваца у маглу, народ почиње да прича приче о њима
и из ситуације која у себи садржи и најмању клицу погодну за настанак
и развој комичног. „Народ“ извлачи најадекватнију материју за причу,
причу која се затим не да заборавити и којој не дају да падне у заборав.
2 „A jesu Aljo i Orle, i djeca im godinama, nakon Zaimovog otkopavanja tog ćupa, sanjali zlato. Sanjali
su i sanjali, ali džaba. Kopali su i kopali, ali džaba. Narod je, od toga, novu zgodu ispleo da Paljevci
sanjaju isti san, a ne sluti narod koji priču pronosi da su Muharem i sinovi mu sanjali istu bušu
vradžbinom što je šaptana u Čarovini. Sanjao je Orle, kad se izmako od Zaimove žene, da ima zlata
na Tupiku, pod nekom bukvom, i kopao nesretnik, satro se, pa je sanjao da nije ta bukva, nego jedna
poviše nje. I opet je kopao, pa je nagazio na neku bolest, šta li, spopao ga neki osip, crven, te je bio
šaren kao zmija.“ (Халиловић 2012: 133)
Неколико је врста прича које се везују за Паљевце, кроз сваку од

њих прожимају се различите особености и негативне карактеристике
које бивају разобличене и извргнуте порузи. Врло често из неке сасвим
уобичајене ситуације, некада ситне, комичне препирке, бива извучена
прича која бива литераризована у роману Еп о води. Свакодневница бива
искориштена и комично-сатирично уобличена. Део те свакодневнице
врло често су жене, донекле типски представљене у овом делу. Могу се
посматрати као споредни, а некада и као главни актери или покретачи
„приче која ће остати упамћена у народу“. Као такве бивају предметом
који је послужио за изградњу одређене хумористичке ситуације којом
се разобличавају друштвене девијације различитог карактера.
I još reče: „Krivo je njima. Otac mi je čuven – ljudi kod njega za znanje dolaze,
a ne za vračanje. A pogledni šta sam ti u kuću unijela, koju spremu i koje
bogatstvo, ha! A one su neke snahe, golofuskovićke; Aljova žena i Orlova
žena, od goljara su one“, rekla je Zaimova žena.
I još reče: „Ona Aljova, sirota vaška joj za vrat lipsala.“ (Халиловић 2012: 105)
Ti da me slušaš kako serem i što ne prdim, rđo stara! Bagro!

I ovo pljuvanje se proču po svijetu, te se i danas priča da se Palјevci pljuju
ujutru, baš kao da se umivaju – isto kao što se priča o tome da su Paljevci
skakali u vunu. Surove narod priče priča. (Халиловић 2012: 108)
Бранећи свој образ, покушавајући да прикрије свој неморал, Заи-

мова жена пљује свог девера, прича у томе види погодан литерарни ма-
теријал којим се користи како би искарикирала људску лудост и крити-
ковала негативне друштвене појаве. Разобличава се неморал, истицање
лажних вредности и вредновање људи на основу истих. Користећи се
терминологијом и реченичним конструкцијама карактеристичним за
говорно подручје где је радња романа смештена, додатно се предочава
и чини уверљивијом дата ситуација.
Женски ликови играју кључну улогу у разоткривању и извргавању
подсмеху различитих појава. Од моралних крахова, склоности превара-
ма, прељубама, преко прибегавања црној магији, сујеверју, гатањима до
тога да су жене представљене као истински јунаци и да су оне послужи-
ле као пример храбрости којем се супротставља слика мушкараца ку-
кавица који се крију иза женских „димија“ и „сукњи“ док траје одбрана
града од опсаде. Неколико је начина реализовања и постизања одређе-
ног хумористичког ефекта, као и разобличавања предмета исмевања.
Некада лик због непромишљености, глупости, смотаности разоткрије
себе и свој нежељени поступак:
„’Plakao bi Talijan da je bez uda’“, zborio je narod, a jedna od Selmanovih

žena reče – izlete joj: ’Ma jok, nije mu ga pоjela Ajkuna, danas sam mu ga
vidjela – isti je ko što je bio.’

Tad je Selman zapitao ženu: ’A zar ti nisi bila kod rođaka?’ [...] Poslije ove
svađe ostadoše Selmanovim ženama ožiljci od noktiju, pa osta u narodu riječ
da samo kurva kurvu može da nagrdi.“ (Халиловић 2012: 163–164)
У цитираном одломку имамо моменат у коме жена говорећи не-

промишљено разоткрива сопствене погрешке и морална посрнућа, та
непромишљеност истовремено може послужити и као показатељ њених
умних способности и вештина. Овиме бива разобличена морална де-
вијантност друштва, као и особености појединца, у овом случају жене
у првом плану. Већ је било говора о томе када је појединац предмет
подсмеха групе, наилазимо на пример иронично-саркастичних изја-
ва мушког пола које се односе пре свега на морал и част једне жене.
Предмет исмевања у великој мери била је Ајкуна, представљена као тип
жене која се није могла изборити са својим природним поривима те је
због тога доживела морални крах и суноврат.
Crna je bruka pritisla kuću Aljovu, a braća Muriz i Musa nisu mogli Ajkunu
da smire, nikako. Krenula priča po svijetu, pa ide nakinđurena, kud Paljevci
krenu pitaju ih: koja je to što je narod hvali, kazuju svi da nije zla, no daje
svakom ko potraži? (Халиловић 2012: 137)
За описивање Ајкуне њени сународници употребљавају придев

„добра“ који је прожет ироничним призвуком. Говорећи о овој друштве-
но-моралној девијантности друштва аутор прибегава јетком хумору,
испуњеном ироничним и саркастичним елементима. Иронично-сар-
кастичан смех произлази из хиперболичног представљања моралних и
карактерних слабости датог јунака, чиме се разобличава морално поср-
нуће тог слоја и дела друштва.
Роман Еп о води прати живот једне групе људи од његовог пра-
почетка до самог краја, који је готово апокалиптичан. Различит сплет
околности и животних ситуација у којима су се налазили, од рођења
до умирања намеће се као сасвим природан след догађаја од којих је
ретко који остао поштеђен разбличавања. Као врхунац разобличавања
и представљања моралног посрнућа актера ове приче наилазимо на го-
тово скаредну слику којом се приказује степен девијантности друштва.
„Ajkuna je otišla na groblje i plakala na očevom grobu. Priča kaže da je tuda

prolazio neki putnik. Ne kazuje priča da li je Ajkuna njemu namignula ili
on njoj dade neki znak, ili je riječ pala između njih – tek, prislonio je putnik
Ajkunu uz sigu kojoj je praotac Paljevaca Muriz dao ime Šuga. Ajkuna, uz-
drhtala, nije se sjetila da kaže putniku za zmije što Šugom gmižu i jedna je
tad ujela za dupe.
Priča kaže da je zmija uginula istoga trena.“ (Халиловић 2012: 141)
Ова слика се намеће као врхунац нискости и посрнућа припадни-

ка заједнице која обитава у историјском ковитлацу испуњеном ратови-
ма, сукобима, немирима, сменама власти и вођа. Све то „прича“ памти
и прича, исмева, критикује, разобличава, разоткрива. Предмет подсме-

ха нису били само Паљевци, „прича“ није поштедела ни Пазарце о који-
ма се не даје позитивна слика. У овом случају Пазарци се посматрају
као Друго у односу на Паљевце, те је представа о Пазарцима заправо
слика Паљеваца о њима. Критикујући њихову лукавoст, спремност да
подметну, подвале, покраду, преваре, истичући њихову особину шкрти-
це, заљубљеника у новац који су и мајку спремни продати, као најупеча-
тљивију слику можда можемо извојити [прим. Б. Џ.] следећи моменат:
„Branioci mu otvoriše vrata. Poznadoše ga neki trgovci što su cvokotali zubi-

ma držeći se za suknje svojih žena koje pucahu kroz mazgale.“ (Халиловић
2012: 97–98)
Овим се заправо у највећој мери разобличава њихов кукавичлук,

лажно херојство и јунаштво. У овом случају жена је послужила као опо-
зит мушкарцима. Жена је пример храбрости, устрајности, борбености и
спремности на то да погине зарад одбране свог дома. У датој слици има-
мо разобличавање „мушкости“ и „неустрашивости“ дела друштва које-
му је заправо поверено то друштво на чување и вођење бриге о њему.
Хумористични моменат може се огледати у слици скривања мушка-
раца иза сукњи њихових жена које су користиле оружје зарад одбране
града којом се разоткривају недостаци тог дела друштва. Овом, донекле
искарикираном представом аутор разобличава лажно херојство и ро-
дољупце, од којих су појединци представљени као типични издајници
разоткривени пуком „несрећом“ или „срећом“: „Vladaru pade kapa, a iz
kape mu iskoči grb kakаv je bio na štitovima onih vojnika nerazumljivog
jezika.“ (Халиловић 2012: 99).
Смех до смрти
Комичне ситуације садржане у роману Еп о води у себи садрже

различите хумористичке облике, иронију, сарказам, хиперболу. Кључ-
ни хумористичко-сатирични моменат испуњен гротескним сликама
овог дела свакако је прича о скакању у маглу.
„I ote mu se riječ: ’Vuna!’ [...] ’Koji li narod dolje živi?’ [...] ’koliko li ovaca
imaju i kolike su im ovce? Stotinama godina čuvaju vunu ovdje, a ko zna kud
su otišli i ostavili ovoliku vunu? Možda im je takva vjera da strižu i skupljaju,
a da ne prodaju? E, ja ću da punim džakove i da je prodajem! ’, mislio je i
zborio svirač, i plakao od sreće.“ (Халиловић 2012: 35)
Разобличена је и раскринкана неукост, незнање, ограниченост

и похлепа појединца: „’Ja sam bogat!’, viknu svirač i krenu, natrag,
neznanom planinom.“ (Халиловић 2012: 35) разоткривена је његова
усхићеност при помисли да ће на „лак“ начин доћи до силног богатства:

„’Bogat sam!’, viknu svirač i dodade: ’Paljevci, dođite sutra, svi, u podne, kod
velikog kamena Šuge, imam da vam nešto kažem. Spremite se!’“ (Халиловић
2012: 36)
Хумористично се може огледати и у самом опхођењу свирача

према другима. Свирач је пре „открића“ међу народом био непознат,
неприметан, њему чак „прича“ и не памти име, а који се проналаском
„неизмерног блага“ приметно мења. Свирач почиње да се понаша миси-
онарски, посланички, предводнички.
„[...] ’O vi којi, koji mi ne vjerujete, niste ljudi no neljudi! [...] Ima te vune,
ljudi! O neljudi! [...] Sudbina je da ja nađem vunu, da i vi od toga sreću vidite,
o neljudi’, reče svirač kojem ne znamo ime.“ (Халиловић 2012: 37)
У овој слици уочавамо разобличавање људске похлепе, дволич-

ности, способности преобличавања и прерушавања у оно што у суш-
тини нису. У гласу актера као наратора уочавамо понос, узбуђење због
онога што следи:
„’Ih, da je praotac Muriz znao nekad, kad je pao ovdje, da je znao, koja će ovdje
ordija da se načini. Pogledni koliko nas ima, a i vjetar nas je nosio, nekad,
priča se, vjetar što je puhnuo iznenada. Ali ima nas, ima Paljevaca, pogledaj;
da je znao Muriz šta će da nas se nakrdi’, reče neko.“ (Халиловић 2012: 38)
Свирач пун себе, поносан, са одређеном дозом озбиљности при-

лази скупини и задатку: „Svirač stiže među ljude. Pozdravljaju ga – on
preozbiljan, gleda u zemlju, glavu ne podiže. Nije ponio sviralu.“ (Хали-
ловић 2012: 39), а у свему томе уочавамо иронију, један вид подсме-
ха целој ситуацији. „Aman, kaže priča, koja je sila krenula, koji narod!“
(Халиловић 2012: 39) и наравно, „прича“ је та која иронизира настали
моменат. „’Samo ti vodi, mi idemo za tobom, sve tvojim tragom’, doviknu
sviraču onaj starac koji je, dan prije, kraj kamena sige rekao: ’Da ti nije
ta vrana pamet odnijela?’“ (Халиловић 2012: 40) разоткрива превртљи-
вост народа, њихову поткупљивост. Њихов разговор је крајње испразан,
бескористан, стиче се утисак да се те речи изговарају реда ради, ради
разбијања мука док су пешачили шумом.
Када се говори о смеху, његовом узроку и реализацији, и једно
и друго се искључиво везују за човека, за људска бића. Природа није
подложна подсмеху и исмевању, ма колико деловала „нескладно“, док
животиње бивају „исмеване“ само у оном случају кад се људске особине
придају њима, у том случају, заправо, животиње нису предмет подсме-
ха, већ људске слабости и негативности које су њима приписане.
„Išli su bez odmora, stari i mladi, i jednako ćopav i sipljiv za zdravim. Išli su,
kao jeleni su išli, skakali su – gdje se može, na dvije noge, a ponegdje, uzbrdo,
i četvoronoške.“ (Халиловић 2012: 45)
Моменат у коме је група људи, створења разумом обдарених,

можда у највећој мери разобличена, унижена, исмејана, деградира-
на јесте тренутак њиховог спуштања на животињски ниво дословно.
Променом начина хода на „четвороношке“, карактеристичног за жи-
вотиње, искључиво зарад остваривања и утаживања своје похлепе ос-
ликава се морално и духовно стање те групе у датом моменту. Слика
која поприма саркастичне елементе доприноси ефектности целокуп-
ног сатиричног израза.
Сеоски свирач, који је у друштву био инфериоран, безизражајан,
неко ко ни у једном тренутку свог живота није допринео неком друштве-
ном прогресу игром случаја се „намеће“ као вођа, као неко ко ће бити
„спасилац“ те групе, ко ће народ извући из беде и сиромаштва. Неукост
предводника, његове умне, интелектулне, здраворазумске способности
огледају се и у његовом доживљавању магле, природне појаве, једног
вида агрегатног стања воде као вуну, као богатство, као спас. На целу
причу народ наседа и полази за њим без размишљања, која се дословце
може посматрати као „продавање магле“, њено успешно продавање. У
целој слици можемо видети оштру критику целокупног друштвено-по-
литичког поретка и система. Вођа и предводник који продају маглу, и
непросвећене масе која хрли за њим проливајући крв једни другима,
хрлећи у смрт, изгубљеност, пропаст и потонуће. Потрага за руном, ву-
ном, пролазак кроз шуму, разговори који су вођени прожети су јетком
иронијом, подсмехом, разобличавајућим елементима. Разговор и сцене
обавијене плаштом комике и хумора испод ког се крије горка истина.
На скупу који је предводио до тада готово непознати им сусед, го-
тово сви су се договорили да иду, они који нису пристали тад предомис-
лили су се до момента поласка. Глас разума није се чуо, на моменат на-
илазимо на иоле разборита размишљања која несигурношћу и понесе-
ном масом бивају угушена и прећутана. Заблудела маса се лако повела
за вођом ограничених умних способности. Свирач је својим понашањем
настојао да створи утисак забринутог, мудрог, паметног предводника,
чланови који су пошли за њим су га хвалили, величали, уздизали његову
памет, његовог сина, не слутећи шта их чека. Хумористично се може
огледати управо у промени њиховог понашања и односа према свирачу
и његовом сину. Свој завршетак нису предвидели до самог краја, ска-
кање у маглу нису посматрали као одлазак у смрт, узвик смрти „аааааа-
ааа“ током пада доживљавали су као узвик радости коначно пронађене
вуне, богатства. Део становништва, углавном жене, који је остао касно
је постао свестан њихове погибије. Становништво околних места је и
даље веровало да ће се они вратити, те су мајке наговарале синове да се
жене удовицама пре него се Паљевци „махнити“ врате, што у одређеној
мери разоткрива и њихову моралну деградираност.
Можемо ли ове моменте посматртати као непросвећену масу
која се врло често и лако поведе за лажима неког предводника, иду у
рат, насрћу оружјем једни на друге помамљени обећањима о бољем жи-
воту, лагоднијим данима, остваривањем одређених добити, врло лако

се поводе и не примете да им је заправо сервирана само лаж и обмана
и да због истог страдају или бивају узроком страдања.
Сам крај романа дубоко је симболичан. Све се завршава потопом,
све ће нестати, сви ћемо бити избрисани са лица земље пре или касније,
о свему некада присутном, а сада избрисаном остаје неколицина сведо-
ка, сведочанстава. У овом случају остаје „прича“ о још једном народу
заслепљеном, заведеном, изманипулисаном, уништеном и избрисаном
са лица земље. Последње што је маса исказала био је смех: „Prolomi se
smijeh.“ (Халиловић 2012: 175), након тога дешава се потоп и све бива
прекривено водом.
Закључак
У овом раду бавили смо се хумористично-сатиричним елемен-

тима у роману Еп о води аутора Енеса Халиловића. У уводном делу и
поглављу „Карактеризација хумора и типолошко-жанровско одређење
дела“ одређујемо каква врста смеха је у роману најзаступљенија, преко
осталих поглавља откривамо ко и шта је предмет подсмеха и на који
начин се одређене појаве исмевају. Увидели смо присуство хуморис-
тично-сатиричних елемената исказаних кроз различите ситуације које
су послужиле за разобличавање различитих друштвено-негативних
појава. Елементи ироније, сарказма, хиперболе, гротеске, као пропрат-
ни елементи сатире, присутни су у редовима овог романа. Смех овог
дела је разарајући, након сваког смешка, осмеха или подсмеха углав-
ном следи сцена шокирајућег ефекта у којој се суочавамо са нечијом
трагичном погибијом, или морално-карактерним посрнућем, невољом
или несрећним догађајем који ће оставити видне последице на животе
људи. Možda ova priča nikom ne treba. Meni treba. – речи су које чине епи-
лог овог романа. Њима аутор успоставља временску дистанцу у односу
да дати догађај – над њим плете причу, збија шале након свих догађаја,
у тренуцима када је вртлог почео све у себе усисавати и када се ништа
није дало спасити.
„Прича“ се поиграва историјом и митом, легендом и тради-
цијом, од тога прави еп, митолошки водич испуњен амбивалентим
смехом – смехом који је много више разарајући и забрињавајући него
опуштајући. Заиста са Халиловићевим смехом и хумором треба посту-
пати пажљиво, јер заварава, наводи да се подсмехнемо туђој невољи,
након чега је неизбежно преиспитивање: којој групи ми припадамо ако
се смејемо ономе чему се смеје маса разобличена редовима овог дела?!
Основна одлика Халиловићевог смеха и хумора јесте критички
тон који одзвања у реченицама овог дела. Смех којим Халиловић про-
жима ову дубоко трагичну причу јесте заправо обрачун са заблудама
које владају у датом окружењу, због којих друштво стагнира и пропада.
Смех и хумор романа Еп о води може се посматрати и као одређена

врста лека, јер аутор њиме настоји да се супротстави заблудама које
обитавају у друштву и очито је да је смех у функцији одбрамбеног сред-
ства или оружја којим се бори против пошасти које владају и окупирају
друштво. Језичко-стилски израз овог дела умногоме прати израз лока-
литета где је радња смештена, што у одређеној мери доприноси хумо-
ристичном изразу овог романа. Приметно је да аутор овог дела неретко
посеже за тим и да искористи физиономију ликова као средство којим
ће поспешити комични израз дате сцене. Моменти и сцене у којима
ликови не показују способности нити реагују како дата ситуација на-
лаже, већ сасвим супротно, јесу заправо тренуци када смех овог дела
досеже врхунац, али већ у следећем тренутку доживљава потпуно утих-
нуће због кобног краја који следи. У тим моментима имамо већ оксимо-
ронску ситуацију, моменат када се у једном тренутку смех пролама до
неба, а већ у следећем би то био крик разума испуњен болом.
Кроз ову причу разобличене су различите друштвено негативне
појаве. Највећој критици изложено је умно и морално посрнуће људи.
Од разобличавања умне ограничености појединца, неспособности да
резонује елементарне појаве преко заслепљености, непросвећености,
похлепе, лаковерности, несигурности, поводљивости групе, улагивања,
лицемерја, до раскринкавања историје и свођење ње у исту раван са
митом, до оштре критике друштва, политичког система који од људи
прави масу, подобну и подложну сваком утицају и манипулацији. Разо-
бличавање које сеже од индивидуалног, моменат када одређене лично-
сти себи придају важност сматрајући да чине велику ствар, нешто што
још нико није био у прилици, те су одједном од потпуно безначајних
личности добили на значају, од тога да их до скора нико ни на улици
није примећивао, до тога да им се сада готово клањају, диве, величају,
сричу хвалоспеве, до поруке универзалног карактера и досега, моменат
критике друштва због поводљивости, похлепе, неразборитости. Роман
Еп о води сведочи о времену и временима, о народу и народима, судби-
ни оних који не промисле, о историјском науку да сваки колективитет
плаћа своју грешку.
Извори
Халиловић 2012: Е. Халиловић, Еп о води, Београд: Албатрос.
Алексић 2013: Ј. Алексић, Пад из мита у историју, Кораци, год. 47, св. 1/3, стр.
208–214.
Белеслијин 2013: Д. Белеслијин, Роман из истине и заблуде, Летопис Матице
српске, год. 189, књ. 491, св. 4 (април 2013), 570–572.
Јерков 2012: Јерков, А. Одлична књига ни о чему. ‹http://www.novosti.rs/vesti/
kultura.71.html:403157-Knjizevna-kritika-Odlicna-knjiga-ni-o-cemu›. 23. 01.
2017.
Максимовић 2003: Г. Максимовић, Тријумф смијеха, комичну у српској
уметничкој прози од Доситеја Обрадовића до поетра Кочића, Ниш: Просвета.
Ниче 1983: Ф. Ниче, Рођење трагедије, Београд: БИГЗ.
Проп 1984: В. Проп, Проблеми комике и смеха, Нови Сад: Дневник.
Перишић 2012: И. Перишић, Увод у теорију смеха, Београд: Службени гласник.
Поповић 2007: Т. Поповић, Речник књижевних термина, Београд: Логос арт.
Радосављевић 2012–2013: И. Радосављевић, Roots lit, Књижевни магазин, бр.
138–
139, децембар 2012–јануар 2013, 49–50.
Стефановић 2009: М. Д. Стефановић, Поговор, у: М. Максимовић, Мали буквар
за велику децу, Београд: Службени гласник.
Тријић 2012: В. Тријић, Мистерија, приказ (лична архива аутора романа Еп о
води).
Хартман 2004: Н. Хартман, Естетика, Београд: Дерета.
Шопенхауер 1981: А. Шопенхауер, Свет као воља и представа, Београд: Графос.
Birsena Džanković / DESTRUCTIVENESS OF HALILOVIĆ’S HUMOUR
Summary / This paper examines humoristic and satirical elements in the novel The
Epic of Water by Enes Halilović. The research has determined that the novel The Epic
of Water is to a large extent permeated with humoristic elements, while the central
story is deeply satirical and tragic at its core. By observing certain events from a
specified temporal distance, these same events become the primary incentive for
the author to create this story which abounds with elements of ambivalent laughter.
In this novel the author unmasks certain social phenomena, points to weaknesses
and negativities by using elements of humour and satire, opposes and confronts the
misapprehensions which led a society to the verge of its ruin.
Key words: humour, comedy, laughter, satire, fog, water, epic
Примљен: 24. августа 2017.

Претходно саопштење
821.163.4-31.09 Сијарић Ћ.
Селма Хасановић1
КОМИКА У РОМАНУ БИХОРЦИ ЋАМИЛА

СИЈАРИЋА
Предмет проучавања овог рада јесте језичка комика и комичка карактеризација јунака у
роману Бихорци Ћамила Сијарића. Анализом овог књижевног дела долазимо до закључка да
аутор врло често апострофира комичне ситуације поткрепљене језичком комиком јунака која
је изграђена на лексици народног говора Бихорског краја, као и лаковерношћу јунака који
су неретко лишени логичког поимања ствари. Непосредношћу израза дочарана је особеност
јужносанџачког дијалекта са обиљем оријентализама, при чему највише долазе до изражаја
архаизми, што представља општи симбол комике у целом стваралаштву Ћамила Сијарића.
Кључне речи: језичка комика, комично, смешно, јунаци, роман
Увод
У овом раду приказаћемо резултате до којих смо дошли истражи-

вањем и анализом комике у роману Бихорци Ћамила Сијарића. Циљеви
и задаци овог рада се састоје из темељних доказа који одговарају на
питање језичке комике у књижевности уопште, а затим у роману Бихор-
ци, као и о постојању комичких ситуација и комичке карактеризације
јунака овог романа.
Магични реализам у приказивању живота у Бихору са стилски згус-
нутом фабулом, једноставном реченицом и изломљеном линијом кази-
вања, аутору овог романа даје посебно место на књижевној сцени јуж-
нословенске књижевности. Осим што је на тај начин увео завичај у своја
дела, сврха оваквог приказивања јунака је очување реализма у модерном
роману кроз свевремене теме. У раду ћемо одговорити на питања како
је Сијарић користећи народни говор Бихора на комичан начин приказ-
ао проблеме који су од историјског и културолошког значаја за очување
идентитета тог народа. У тексту ће бити и речи о томе да ли је и на који
начин успео приповeдачки поступак у којем се спонтано осликава један
историјски и културални феномен патријархалне и верске егзалтације
1 sellmahasanovic@yahoo.com
која се уметнички трансформише. На крају, анализом ликова покушаће-

мо да заокружимо питање комичног у овом књижевном делу.
Комика у књижевности
Комика, као један од феномена књижевности, датира још из ан-

тичког периода, а данас се може испољити у више различитих облика.
Првим комедиографом се сматра Аристофан чија се дела знатно разли-
кују од комедија које су писане касније. Порекло комедије везује се за
дитирамб и првобитно се изводила са тенденцијом да изазове комичне
ефекте. Излазећи из оквира комедије и добијајући простора у структу-
ри других приповедних прозних врста, комично у књижевности добија
уметничку и естетску функцију, при чему је примаран чин откривања
друштвених противречности и оспоравања која су супротстављена иде-
алима који егзистирају у неком другом времену и простору (в. Поповић
2007: 362–368). У нашој књижевности мотиве комике налазимо у усме-
ној традицији и у писаној књижевности. Песме народне књижевности
у којима доминирају мотиви комичног су свакако романсе, од прозних
облика то су шаљиве приче, а осим тога, комика се провлачи и кроз
кратке усмено-прозне облике: анегдоте, пословице, досетке и неколико
других врста, што потврђује Горан Максимовић када о феномену ко-
мичног у својој књизи Тријумф смијеха каже:
„Феномен комичног у прозним врстама старе српске књижевности го-

тово је непозната умјетничка категорија, што је и разумљиво ако се има
у виду њен сакрални карактер, али је свакако био раширен и функцио-
налан у усменим формама: анегдотама, шаљивим причама, досјеткама
и пословичким исказима. Присутни су, међутим, рудиментарни облици
анегдотске комике већ у хагиобиографским списима о Ћирилу и Мето-
дију, познатијим код нас као Панонске легенде, у оном њиховом дјелу који
се односи на животопис светог Методија [...].“ (Максимовић 2003: 8–9)
Специфичност појма, значаја и значења комичног врло често је

остајала недефинисана, несхваћена и неприхваћена на прави начин.
Проп се у својој књизи Проблеми комике и смеха детаљније бавио овом
проблематиком. Он сматра исправним и плодотворним ставом Фолкел-
тово излагање које делимично цитира:
„Комично се конституише као посебан естетички феномен сасвим дру-

гачије него трагично; комично ни у ком случају није беочуг трагичног, и
уопштено говорећи не би га требало постављати у исту раван са трагич-
ним.“ (Проп 1984: 20)
Игор Перишић у својој књизи Увод у теорије смеха изражава не-

задовољство због недостатка студија, истраживачких радова и научних
дела на тему смешног, комике и комедије. Када се говори о смеху, Пери-
КОМИКА У РОМАНУ БИХОРЦИ ЋАМИЛА СИЈАРИЋА
шић истиче да је неопходно нагласити плуралистичку природу теорија

смеха, као и епистемску ограниченост која се заснива на мишљењима
Мишела Фукоа. Даље у тексту Перишић наводи пример Умберта Ека
који постулира схватање да је смех епистемски ограничен и делује у
складу са временом, друштвом и културном антропологијом (в. Пери-
шић 2012: 9–12).
Комично и хумор се врло често изједначавају и постоје знатне
разлике у приступима и научним тумачењима, али извесна је потврда у
многим студијама да је комика низ узрочно-последичних елемената, јер
мора постојати корелација између онога ко се смеје и онога коме или
чему се смеје. Николај Хартман, у својој књизи Естетика, подвлачи да
комично и хумор не само да нису исто, него чак нису ни формално па-
ралелни. Комично је ствар предмета, представља његов квалитет, док је
хумор ствар посматрача и тиче се начина на који је комично посматра-
но, како је схваћено. Хартман комично и хумор упоређује са појмовима
музика и музикалност. Хумористичан човек, дакле, није комичан. Не
смејемо се њему, већ предмету његовог хумора, и то захваљујући њего-
вом умећу да покаже оно што је смешно у нечему (Хартман 2004: 398).
Присетимо се Аристотела који је, да би дефинисао суштину коме-
дије, полазио од трагедије као њене супротности, јер је трагедија имала
примаран значај у животу старих Грка. Проп истиче да је то мртво сло-
во на папиру када га прихватају естетике XIX и XX века. Романтичарске
теорије темеље се на учењу да је узвишеном и лепом супротстављено
комично као нешто ниско и супротно. Проп, такође, тврди да је против
таквог мишљења устао Бјелински који је анализирао Гогољева дела и
доказао да је комично од изузетног значаја, мада његова иницијатива
није прихваћена (Проп 1984: 18–22).
Миријана Д. Стефановић, у Поговору Малог буквара за велику децу,
каже да се под појмом комичног схватала, заправо, могућност за реали-
зацију промене онтолошких категорија и наводи као пример хуманизо-
вање животиње у басни, критику малограђанства (Покондирена тиква),
кршење основног морала професије у аутобиографији и сл. Горан Мак-
симовић износи тврдње да су писци путем комичног слали поруке исти-
не просветитељских ставова и залагања. Тако су дела са неким обликом
комике имали етичко и друштвено дејство (Стефановић 2009: 86).
Теорија о двама облицима комичног – нижем и вишем – појавила
се у XIX веку. Кирхман је свеукупно комично поделио на суптилно-ко-
мично и грубо-комично, каже Проп и наставља да је према Кирхмановој
теорији узрок комике редовно нека неразумна, ружна активност. Други
теоретичари, по истраживању Владимира Пропа, дефинишу ниско-ко-
мично према облицима испољавања, па у нижу комику сврставају све
облике фарсе, грубе шале, циркуске лакрдије итд. (Проп 1984: 22).
Током векова однос према комици у књижевности се мењао, а ос-
тала је чињеница да се комичним представља све што изневерава хори-
зонт очекивања друштвених норми. Као књижевноуметничко средство,
комика је веома често израз побуне или подстрек на промену којом се

жели побољшати одређена промена у друштву. Један од романа у на-
шој књижевности који обилује комиком, хумором и као резултат има
у одређеној мери и забавни карактер је први роман Ћамила Сијарића
Бихорци. Посматран у ширем контексту, овај роман заиста доноси но-
вину у тематско-мотивском погледу. У роману се приказује време из-
међу Првог и Другог светског рата где доминира патријархат удружен
са учмалошћу и страхом од промена. Комику у овом роману посебном
чине јунаци, али и фолклорна грађа којом приповедач остварује екс-
пресивну визију времена, места и ситуације. Сијарић се може дефини-
сати и као експериментални писац у смислу правца, тематике и језика.
Кроз роман се провлаче тајанствене смехотворне сенке уткане у једин-
ственост јунака, као намера аутора да особености краја из ког потиче
транспонује у дело модернистичког карактера.
Комика у роману Бихорци
Роман Бихорци је права ризница комичних ситуација и језичке

комике са елементима народне синтаксе која умногоме осликава свет о
којем Сијарић пише. Посебна вредност овог романа је управо лексика
бихорског краја коју је Сијарић дословно приказао. Као што каже Нико-
ла Ковач у својој књизи Ћамил Сијарић као приповедач:
„Komično i ljudsko, folklorno i istorijsko dobijaju kod Sijarića snagu jedinstva i

nerazlučivost događaja i priče o njemu, života na zemlji i njegovih vanzemaljskih
zračenja. Čovjekovi skriveni sukobi, njihova unutrašnja napetost kao i njihovo
burno razrješenje ne obuhvataju stoga samo, unutrašnje prostore duše nego
se prelivaju preko granica bića i u svoju igru upliću čitavu prirodu kao jedinu
pravu pozornicu trenutnih odluka i njihovih trajnih posljedica, zemaljskog
poretka stvari i relativnosti njegovog konačnog smisla.“ (Ковач 1983: 7–8)
Комичност ликова у књижевности произлази из лаковерности и

наивности, али нису то нужно једини облици који могу да изнедре смех.
Код Сијарића је комика ретко амбивалентна, углавном је производ не-
достатка свести о себи, о реалном животу и времену у ком се живи. То
потврђује и Ковач:
„Sijarićeve priče nisu lišene humorističkih obrta; izvore humorističkih situacija

Sijarić nalazi u ljudskoj lakovjernosti, naivnosti i odsustvu smisla za realnost;
humoristički likovi su ili nesporazumom dovedeni u smiješnu situaciju ili
su naivčine koje su se kao objekti poruge prepustile matici događaja pa se
humor rađa iz njihovog bukvalnog poimanja okolnosti za koje svi znaju da
su lišene logike i zdravog razuma.“ (Ковач 1983: 57)
Роман Бихорци започиње комичном ситуацијом у којој је осим

комике видан и сарказам. Због потребе образовања и верског одгоја,
стара Нурка саветује Халимачу да нађе хоџу и доведе га у село. На ос-

нову њених речи може се закључити да је стање алармантно, дакле,
нити деца похађају школу, нити се верски образују, што је евидентно
кроз цео роман. „O Halimačo, rode moj, de nabavite selu hodžu. Izaći će
selo iz vjere, podivljaće, o Halimačo“ (Сијарић 1991: 5).
Из Нуркиног захтева се такође, може наслутити да је Халимачи
додељена улога сеоског старешине или поглавара. Мада је до краја ро-
мана водио главну реч, никада није формално постао поглавар Рашља.
О томе колико је стара Нурка била у праву и колико се народ удаљио од
вере сведочи први дијалог у роману:
„ - Merhaba ti, brate u vjeri. -

- Меrhaba, hodža. -
- Моlite l’ sе bоgu? -
- Мi ne, vala. Sem jednog jedinog, a i taj je umro -“ (подвукла С. Х.) (Сија-
рић 1991: 5).
Трагика непросвећености је обојена комиком и ту на самом по-

четку романа имамо прекретницу, одакле се доследно до самог краја
спроводи погрешно перципирање вере и њених прописа, а све то обоје-
но сарказмом и комиком. Борба која се пројектује кроз пасивност ју-
нака и њихову паралисаност простором и позицијама које су им до-
дељене, појашњава то мешање трагичног са смешним и ту на површину
излази унутрашњи свет јунака. Колико је комике, толико је туге у њима
самима, колико је широк простор који их окружује, толико је у тим
јунацима све затамњено, испреметано, сужено, и груписано и расуто
истовремено. Приметно је на првом месту психолошко портретисање
јунака у овом роману и они дословно представљају простор у који су
смештени. Зденко Лешић у свом тексту „Природа Сијарићевог припо-
вједачког свијета“ изложеном на научном скупу у Сарајеву 2003. године
посвећеном књижевном делу Ћамила Сијарића поистовећује Станко-
вићево Врање и Сијарићев Бихор између осталог и по затворености која
влада унутар тих заједница, дистанцираности од тренутка у коме оби-
тавају, и донекле по трагизму ликова. Лешић истиче поред реалистич-
ног и маштовито приказивање у Сијарићевим причама. Већина његових
прича се догађа у прошлости, углавном без прецизне временске дефи-
ниције, каже Лешић, јер је то најплодоноснији простор за маневрисање
приповедачеве маште која се, рецимо, ослања на пишчево сећање из
детињства (в. Лешић 2003: 21–27).
Разобличавање као метод и као књижевноуметнички поступак
примењен је, такође, одмах на почетку романа, чиме се одређује ток
романа и стање свести верског лица, али и народа који он предводи од
тренутка ступања на њихово тло. Наиме, Халимача, главни јунак у ро-
ману, поручује Хаџији да дође у његово село обећавајући притом да ће
имати све што хоџи треба: „Добиће све што је хоџи потребно и меко да
легне, и масно да једе“ (Сијарић 1991: 5).
Од свих постулата које неминовно треба испунити, оваквим се ко-

мичним обећањем у виду основних животних потреба, обезвређује све-
тост позива једног хоџе, али и потреба села за хоџом, за шта нам доказе
образлаже приповедач током целог романа.
„Hadžija stade i diže ruke, da se mrtvima pomoli za dušu. Otište se tako do

pola molitve, pa je brzo prekide, jer je gledao pravo u kljuse, te ispade da se
za njega moli.“ (Сијарић 1991: 7)
Приповедач уноси елементе смешног кроз необичне ситуације,

али и кроз необичне речи и изразе, као што је нпр. реч „отиште“, ми-
слећи на то да је Хаџија одмакао у молитви до половине, коју је изне-
нада прекинуо јер му је поглед залутао. Приметно је, дакле, одсуство
скрушености и озбиљности у самом чину молитве. Врло брзо након тога
је дато објашњење да је то заправо грчко гробље, што моменат смешног
интензивира.
„-Pa ono je, veseo ti, grčko groblje - veli mu Halimača, a Derdemez se glasno
nasmija [...].“ (Сијарић 1991: 11)
Узалудност Хаџијиних поступака бива постепенo разоткривена и

полако се предочавају разлози његовог доласка у Рашље. Наиме, једино
што он жели јесте да заради новац за путовање на хаџ (ходочашће):
„Treba u selu da nađe čovjeka koji će imati toliko para da mu plati put do na
Ćabu. S tom je namjerom i došao u Rašlje. Taj ko pare dadne postaće hadži-
ja, svejedno što Ćabu neće vidjeti, a on će proći po svijetu, i stvar korisna.“
(Сијарић 1991: 27)
Хаџији није примаран тај верски узвишени чин хаџилука, он све

време проживљава некакав тихи немир, бежећи у свет својих књига он
уствари бежи од жена, питања, реалности и на крају од себе и посве је
предан сакупљању новца за то своје путовање.
Кроз призму хумора, ироније, сарказма ми заправо видимо Сија-
рићеву бригу за пропадање, крах и несвесност о страдању несрећног
народа који чак и не вапи више ни за каквом помоћи. Комика његових
јунака је произашла из њихове трагике. Уткивањем елемената народног
говора, Сијарић на један хуман начин покушава да прикаже слику наро-
да који живи на рубу егзистенције и уз то пристаје да буде коришћен и
злоупотребљен, јер не зна другачије да функционише. Тако је изграђен
лик Хатке, сиротице коју Халимача доводи у кућу да служи Хаџију. Ле-
ксика коју користи аутор да хумористичко-сатиричним елементима
ослика (не)свест о елементарним потребама као што су писменост и
образовање је тај фолклорни елемент који овај роман чини другачијим.
„-Jok vala, Hadžija, za boš ti je, ko zborio meni ko onoj kladi, sve ti je jednako.
Naš ti je svijet za goveda stvoren, nije ti on da uči ćitabe.“ (Сијарић 1991: 15)
У жељи да се оправда пред Хаџијом што не успева да научи арап-

ска слова, Хатка користи народни израз „за бош ти је“, што означава да
је хаџијин труд узалудан. Све то је речено да се ублажи прави смисао
њеног исказа, а то је Хаткина идентификација са природом. Она при-
хвата тај подређени положај и сасвим мирно прихвата све што јој живот
носи. Говорећи о језику Сијарићевих дела, Хаснија Муратагић у својој
студији Језик и стил Ћамила Сијарића каже:
„Ćamil Sijarić je pre svega pripovedač, a pripovedački stil je vrlo složeno

ostvarenje jezika koje se odlikuje time što spaja više tipova ostvarenja opšteg
jezika sa individualnim stilom. [...] Izbor izražajnih sredstava različito je
tumačen. Neki smatraju da je to piščev stav prema tematskoj građi, a drugi
kao stav pisca (govornika) prema jezičkom materijalu. Oba su tačna, mada
se mora naglasiti da drugi stav proističe iz prvog.“ (Муратагић 1993: 10)
Дужност писца је да се придржава норми стандардног књижевног

језика при чему им се даје стилска и естетска слобода за развијање соп-
ствене креативности. У роману Бихорци комичне ситуације се нижу јед-
на за другом. По специфичности лексике коју користе јунаци, поједине
ситуације се истичу над другима. У једном од састанака Хаџије са сеља-
нима, покушавајући да их убеди да је хаџ обавеза сваког муслимана, он
започиње причу о греху, а сељани у истом моменту започињу разговор
о купљеном сену (в. Сијарић 1991: 30–31). Схвативши да га нико не слу-
ша, хаџија престаје да говори, а сељани нису ни приметили да Хаџија
већ извесно време ћути. Након тога следи још једна комична сцена у
којој сељани стављају новац Хаџији у џеп и одлазе својим кућама, а он,
тобож се стидећи, новац једва прихвата, а заправо све време је забри-
нут да ли је сума значајна или не (в. Сијарић 1991: 33–34). Након ових
сцена пошто се Хаџија навикао на људе и они на њега, почиње писање
записа и то прво као случај, а онда као низ веома комичних догађаја.
„-Jedan zapis- veli Halimača, i dodade: da zapis bude povelik i jak, da boljku
raznese kao paučinu, jer o ovoj jadnoj kravljoj sisi živi četvoro sitne djece,
pa nek zna šta radi.“ (Сијарић 1991: 44)
То је било први пут да се неко обрати Халимачи како би замолио

Хаџију да напише запис. Халимача га је довео, он се понашао ктиторски
према Хаџији и логично би било да једини он може тако нешто тражити
од њега. Након тога записи су постали пракса, а зарађивали су и Халима-
ча и хаџија. О чињеници да ни сам хаџија није знао шта је писао и како ти
записи нису имали никаквих резултата говоре следеће речи приповедача:
„-Ne iz toga - veli mu žena - piši ti meni iz velikoga, a iz toga maloga ti nekom
drugom, nemoj hodžinici. [...] – Iz ovoga maloga pišem ti za glavu, a iz velikoga
pisaću za kravu. [...] Sad ni hadžija nije znao koji je od njih zašto nemijenjen,
pa izreče sasvim nasumice – da je taj u ruci za njenu glavu, a onaj drugi za
njenu kravu, iako je bilo obrnuto.“ (Сијарић 1991: 47) (Подвукла С.Х.)
Моменат замене записа који би требало да имају у овом случају

лековито и готово спасоносно својство у великој мери предочавају
степен апсурдности целе представе. Само стварање записа, однос не-
просвећене скупине према истим, положај у коме се налазио хаџија и
његова улога у том друштву сведоче о јачини таме у којој су се сви на-
лазили. Они који су иоле прогледали и који су икада гледали бивали су
увучени у тај вртлог, а да тога можда и нису били свесни. Замена папи-
ра, посвећених списа, моменат је који читаоца истовремено засмеје и
растужи. Терапије којима се служе и у чији лек верују мртво је слово
на папиру, дословно, њиховом несвесном заменом њихов значај и улога
бивају потпуно поништени и исмејани.
Језичку комику народног говора у овом роману додатно истичу
архаизми које користе ликови. На првом месту је то Хатка или чак сам
приповедач када о њој говори, а онда следи и Халимача, док остали ју-
наци мање говоре и користе мање комички рељефне изразе.
„Na Hatki džemadan sa puljkama. Ona njemu broji puljke, broji i gleda ih.“
(Сијарић 1991: 56)
„Hadžija, sav u gustoj pari, pljuska iz ibrika toplom vodom, veseo i crven,
žuti mu se samo obrijana glava, kao tikva.“ (Сијарић 1991: 36)
„Kuku, moja majko, što je lijep! Kao da je sad iz dućana.“ (Сијарић 1991:13)
Наведени примери богати су лексиком примереном крају у коме

је радња смештена, тиме лик Хатке и целокупна ситуација бива додат-
но уверљива, упечатљива и сликовита. Хаткино инфатилно доживља-
вање целокупне ситације, њена ограничена лексика, примитиван начин
представљања и изношења онога што осећа према мушкарцу коме је,
пре свега, неко ко има улогу кућне помоћнице, доприноси томе да њен
крактер бива један од упечатљивијих примера комичних ликова овог
дела. Целокупан однос међу ликовима овог романа верна је представа
људи учаурених унутар сопствених уверења, страхова, доживљаја света
и свих промена које се неминовно дешавају. Док се они свему новом
константно опиру, уљуљкани у стање пасивности и неспособности да
се било каква значајнија промена или помак направи, опстају помоћу
уживања у готово рећи минорним, сасвим безначајним и ниским задо-
вољствима и страстима. Њихова анима бива задовољена, оно људско
уцвељено преживљава.
Пошалице су, такође, честа појава у говору ликова у овом роману.
Они се, спомињањем имена људи и догађаја које и не памте међусобно
прозивају, надговарају и надмећу.
„-Kad li ono umrije Duljkovo dijete?

-Za koje pitaš?
-Za koje pitam? Zvizni joj, Habibe! Za Duljkovo pitam.“ (Сијарић 1991: 257)
„To mjesto otada dobi svoje ime – selo ga prozva: -Hadžijin razbivrat-“
(Сијарић 1991: 17).
„Pa taj Jašar ubio čovjeka: toh – iz puške, u sam perčin.“ (Сијарић 1991: 22)
Дух тог народног говора који је сачувао Сијарић је реткост за

нашу књижевност. Дејан Ђуричковић у свом тексту „Ћамилова прича“
тврди да је у нашој књижевности осим Сијарића једино још Крлежа го-
ворио као што је писао и писао као што је говорио. Али је Сијарић био
једноставан човек чиста срца и дечје душе, дакле, човек из народа који
је био свакоме приступачан, упијао је речи свог народа и прерађивао
их, па је зато његово приповедање сачувало драж патријархалног света
неоштећену модерним бољкама, а обојену локалном бојом (в. Ђуричко-
вић 2003: 14–16).
Доминантна је Сијарићева свесност значаја који има прича у жи-
воту људи. Зато његови јунаци преносе колорит слика живота кроз своје
постојање и приповедање. Роман Бихорци служи као спона између онога
што је било и онога што ће се десити касније. Та комуникација зближава
материјални и духовни свет непосредно и једноставно. Никола Ковач
у свом тексту „Историјски роман Ћамила Сијарића“ каже да Сијарић
историју доживљава као заточење пуно трагичних суочења, док његови
јунаци историјска збивања схватају као борбу са природом и поремећај
природног поретка ствари и нарушавање односа мимо њихове воље (в.
Ковач 2003: 45). Комику, хумор, смех којим се одговара, све чешће на
историју и оно што је обележава, може се посматрати као нешто чиме се
свему сервираном супротстављамо и против чега се боримо. Немоћ да
се било шта очитије или конкретније предузме остаје могућност да се ис-
том насмејемо и тиме покушамо оспоравање, демолирање и уништење
оног што друштва, цивилизације разара и уништава.
Од говора мештана села Рашље разликује се говор Каплара који
као орган власти уводи једну сасвим нову и другачију лексику, а и по-
нашање му се у великој мери разликује од понашања осталих. Битно
је нагласити да сви остали ликови у присуству Каплара говоре као он
и користе сличну лексику. Тако је једном приликом Халимача, водећи
повређеног Хаџију код Каплара да му да лек „за убој“, на питање шта
жели, одговорио:
„Svešteno lice htjelo bi unutra, ako je кaplarsko raspoloženje, jer se malo

tucnulo u zadnji kraj.“ (Сијарић 1991: 18)
Каплар је у народну лексику села Рашља унео кованице које не

припадају стандардном језику и то је свега неколико израза и термина
које он константно користи комбинујући их са помодним изразима, те
зато његов говор изазива највише смеха и смешних ситуација. У момен-
ту када је улазио у просторију у којој су га чекали Халимача и Хаџија он
им се обраћа на следећи начин:
„-Izvinite na čekanciji.“ (Сијарић 1991: 21)
Сазнавши да Хаџија пише записе сељанима којима се појави бо-

лест у породици или код стоке, Каплар је дошао и правио записник,
такође, користећи специфичну комичку лексику:
„-Dakle, zakon...zakon ga tjera – odgovori Kaplar i zapisa: -Seoski sveštenik,

dakle, zvani Feleć, piše kravama i ženama...Koristi seosku fantaziju, kazano
seosku glupotinju i uzima pare.“ (Сијарић 1991: 51)
Желећи да сазна чије дете носи Хатка, Каплар примењује силу, а

након тога јој се извињава себи својственим изразима:
„Oprostite za tu stezanciju.“ (Сијарић 1991: 66)
Након што Хатка одбија да каже чије је дете, Каплар је назива

погрдним именима:
„Dakle, gospođo, vi ste fanatik. Glupotinja vi ste, da kažemo [...] I ne bi vam,

dakle pucala sramota, kazano bruka.“ (Сијарић 1991: 66)
Капларево испитивање Хатке са тавана је посматрао Халимача.

Видевши нешто што није могао да дефинише, Каплар одмах приписује
Хаџији и „шпијунирање са тавана“ и очинство над дететом.
„-To je vaš brk bio na tavanu. Dakle, korpus delikti, svešteniče.“ (Сијарић
1991: 70).
Комичност овог дела аутор поспешује користећи се многим еле-

ментима. Језичке игре су свакако једно од упечатљивијих средстава.
Донекле на стеријански начин, исмевања и унижавања некарактер-
них, примитивних ликова, јунака жељних величине, славе, положаја у
друштву бивају представљени и јунаци овог романа. Употреба стране
терминологије и то на некоректан начин, уклапање тих лексема са јези-
ком примереним становништву Бихора бива један од бољих момената
који сведоче о комици и хумору овог дела.
Чињеница је да је у овом роману осликано богатство усменог
наслеђа једног дела Санџака, у који су се сливали култура, традиција
и обичаји из република бивше Југославије. Ту су представљени не само
лексика, већ и ритуали, веровања и склоности народа тог поднебља,
чија даља анализа излази из оквира ове теме. Хаснија Муратагић у свом
тексту „Поетолошка и лингвистичка структура јаких позиција текста
Ћамила Сијарића“ каже да дела овог аутора испуњавају високе естет-
ске критеријуме и да су Бихорци, заправо, постали знак препознавања
осталих књижевних остварења Сијарића. У овом роману један свет из-
лази из анонимности (в. Муратагић 2003: 125–128). Комичке ситуације
и језичка комика послужили су као уметничко средство Ћамилу Сија-
рићу да искаже своју емоционалну повезаност са судбинама Бихораца.
Сублимирао је све приче и легенде које је годинама акумулирао, као
и истините догађаје и историјске моменте који су обележили његово

детињство и младост. Може се рећи да је успешно приказана комика
ситуације заједно са језичком комиком, посебно захваљујући народном
говору који су оживели јунаци овог романа.
Комичка карактеризација јунака у роману Бихорци
Јунаци овог дела бивају оличење комичног на више начина. До

тог закључка долази се на основу посматрања њихове личности из више
аспеката. Од физичког изгледа, преко психе, карактера, ставова према
одређеним животним моментима и ситуацијама где се открива морал и
карактер појединца, до језичко-стилских способности и начина изража-
вања. Но, сваки од ликова овог дела симбол је и тешког времена у коме
су живели, њихова смешна страна заправо је продукт тешких и готово
неприродно неповољних услова за живот. Остаје да се питамо да ли су
ти ликови, јунаци, збиља смешни?!
У роману су приказана три главна јунака, Хаџија, Халимача и
Хатка, чија судбина оквирно сачињава фабулу. Од споредних ликова
ту су Каплар, Земко, Ђуза и Дердемез и неколико епизодних ликова.
Друштвени систем је изградио врло неповољне услове у којима морају
обитавати јунаци овог романа, тако да је комика кроз чију призму пос-
матрамо ликове, заправо, једна представа тешког времена у коме пре-
живљавају несрећни и очито конзервативни становници села Рашље.
Енвер Казаз у свом тексту „Сијарићеви Бихорци у контексту дезинтег-
рације симплифицираног миметичког модела романа“, каже:
„Sudbina tih junaka presudnije je određena principima koji vladaju u za-

tvorenoj zajednici bihorskog sela Rašlje, nego nacionalističkom politikom
Kraljevine Jugoslavije [...] Ta lokalizacija sudbine kao formativna figura
romana potpuno je drugačija od onoga načina na koji se sudbina junaka re-
alizira u romanu simplificiranog modela. Naime, u tom romanu sudbina se
pojavljuje kao čista ideologija, nacionalna u prvom, a klasna u drugom tipu
njegove realizacije.“ (Казаз 2003: 53)
Хаџија је свештено лице чијим доласком у Рашље роман почиње

и чијим одласком роман завршава. Хаџија је тих, повучен, миран лик
о којем немамо информације ни одакле долази ни ко је заправо. Осим
чињенице да је хаџија и имена Фелећ, које се спомиње само једном када
Каплар пише записник, ништа друго нам није дато. „-Pravo je ime njemu
Feleć.“ (Сијарић 1991: 50)
С обзиром на то да га је довео Халимача, он га и „користи“ у циљу
што веће зараде, прво наговарајући га да пише записе људима, а онда
бавећи се трговином, па све до лажних савета које је Хаџија давао по
инструкцијама Халимаче. Неспособност да се избори за своје место,
на поштен и друштвено прихватљив начин, Хаџију чини несигурним
и интровертним чију полну немоћ делимично открива Ђуза, а након

ње потпуно то чини и Хатка. Хаџија је странац у роману од почетка до
краја, успутни пролазник чији статус одређује финансијска зависност
од Халимаче. Комика у лику Хаџије је заправо његов начин на који при-
казује веру и свој позив, који је у овом роману све друго осим часна
представа ислама.
Халимача је Хаџијина сушта супротност. Снажан, имућан и лу-
кав, влада селом и идентификује се са природом у снази, дивљини и
плодности. Једино што константно Халимачи полази за руком је низ
превара које изводи уз помоћ Хаџије, којег је и довео из личног инте-
реса у село.
„A vidiš...-nastavljao je Halimača- ja ne velim tebi: de, kopaćeš ti meni jedno

pet dana, tamo kad bude stasao kukuruz, jer taj Hadžija moja je stvar, ne
može se on tek tako trošiti.“ (Сијарић 1991: 43)
Оно за чим Халимача жуди осим злата и земље је и углед. Силно

жели да се назове агом и да му се сви обраћају са страхопоштовањем.
„-Da mi u ćitab upišeš ime: - Halimaga-“ (Сијарић 1991: 96).
У роману није удовољено тој његовој жељи и он до краја остаје

Халимача. Наведени пример моменат је у коме се у потпуности раз-
открива потајна жеља једног од становника Бихора. Један од најбога-
тијих и најимућнијих људи у селу по сваку цену жели да постане ага.
Комплекс ниже вредности, осећај инфериорности, потреба да се буде
на врху и изнад свих, па и у месту где се одавно заборавило на то како
изгледа пристојан и достојанствен живот, исплива на крају и на врло
експлицитан начин бива изнесен пред одређеним делом светине. Он
силно жели да буде поштован и да има статус који други сељаци немају.
То покушава да оствари на много нечасних начина, поткупљивањем,
застрашивањем, исмевањем и на још много сличних начина, но ипак
остаје заробљен и окован именом Халимача, чији је призвук итекако
негативан и испуњен подсмехом. Комика овог јунака се највише огледа
у његовој бескрупулозности и похлепи које ни сам није свестан.
Хатка је одраз патријархално васпитане девојке која срећу види
једино у удаји. Она је сирота, без родитеља, старатеља и материјалне
потпоре. Њену страст за животом и њену сензуалност злоупотребља-
вају прво Дердемез, а након тога и његов отац Халимача. У том троуглу
који настаје спонтано, приказан је примитивизам и губљење морала,
достојанства и поштења у дословном смислу, а на то упозорава стара
Нурка првом реченицом романа, да је неопходно да се народ просветли
и врати вери. Хатка је најтрагичнији и најкомичнији лик у овом роману.
Њен сукоб са самом собом и лабилност њеног карактера у односима са
Дердемезом и Халимачом чине основу комике, али и трагичност све-
та који Хатка представља. Њена комичност може се огледати у самом
изгледу и физичким каректеристикама. Као најупечатљивији моменат

може се издвојити њен изглед у тренутку венчања са хаџијом. Тада њен
дугогодишњи сан постаје стварност, тада она постаје супруга једног уг-
ледног мушкарца, тада ће и она као и све остале удате жене коначно
имати свој дом, свој кров над главом, неко ко ће бринути о њој и неко о
коме ће се она бринути. Посматрајући њен изглед, гестикулацију, покре-
те, реакције, тежњу ка остваривању одавно жељеног, у посматрачу бива
изазван смех. Са друге стране, осврћући се на њено унутрашње стање,
на разлоге њеног целокупног понашања, на све оно што је њу навело на
такво понашање, откривамо да је њен положај крајње неповољан, да је
она жртва тренутних околности, а као женски лик може бити и предста-
ва генералног стања жена тог подручја, друштва, времена.
Зденко Лешић о јунацима Сијарићевих дела каже следеће:
„Kad nema obaveza prema stvarnosti, mašta se oslobađa, pa ili nasvijet

dovodi čudne, neobične ljude (onog Ram-Bulju, i onog Suljkešu, Halimaču, i
Zemka, i Hatku, i onog Džemšira, i mnoge, mnoge druge), ili se, pak, prepušta
drukčijoj igri, igri s riječima, u kojoj nastaju neobične jezičke slike, usporedbe,
analogije i metafore.“ (Лешић 2003: 32)
Лик Каплара уведен је у роман да се укаже на аномалије у вла-

сти, недоследност у извршавању обавеза, поткупљивост, неискреност.
Најслабији лик који је највише искарикиран, а заправо најмање пошто-
ван од стране села. Типичан пример поткупљивог, нискоморалног и
нискокарактерног властодршца који због сопствене несигурности, ком-
плекса, нездравог духа и стања свести настоји да на сваки начин докаже
своју силу, моћ, способност, важност, а приликом сваког покушаја да то
учини он бива заправо унижен, омаловажен, и бива доказано све супро-
тно од оног што каплар жели.
Земко је наиван, нестабилан и преварен јунак који се током ро-
мана, чекајући писмо од брата, спрема на пут у Турску, да би на самом
крају када је већ био пошао, одустао од пута. Он је један од јунака који
у читаоцу изазива осмех када уочи и схвати колика је трагика његовог
лика и његове судбине. Земко је лик који је јако везан за своју земљу,
отуда и његово име, због неприлика које владају принуђен је да све про-
да и крене у потрагу за бољим животом у туђој земљи. Не могавши да
се одвоји од своје родне груде, он остаје у земљи где је рођен без земље
коју је имао јер је продао, без новца од продате земље, јер је исти потро-
шио на суседе приређујући им гозбе поводом свог одласка.
Ђуза у овом роману има специфичну улогу. Представља племе
Колашинаца који су прогоњени од стране власти. Приказујући кон-
ституцију спољашњег Ђузиног изгледа, аутор донекле карикира и њу
и Хаџију који ће бити Ђузин супруг. Супротстављајући како физичку,
тако и карактерну страну ова два јунака, добијамо опозитивну вредност
људских особености уопште. Оно што се мора споменути још јесте да
је у овај лик уткано најмање комике, зато што доминирају неки исто-
ријски моменти који су послужили као мотив Сијарићу да прикаже мо-

ралну величину и снагу једне жене.
Дердемез је заправо паразит који је важан за роман, јер је сим-
бол моралног посрнућа и узрок несреће коју доживљава главна јуна-
киња. Магловит и нејасан, лик Дердемеза је све оно што патријархал-
но друштво жели да сакрије, а надасве Халимача као представник тог
друштва.
Ликови у роману Бихорци, обележени историјом и географски
ограничени, представљају скуп фолклорне, комичне, трагичне и ко-
лективне пројекције света који је осуђен на трагичан завршетак. Сплет
догађаја који је обојио свакодневицу јунака села Рашља, сведен на не-
пуну годину дана, представља комедију живота свакога од њих, у којој
су видне примесе страдања и патње. Оно што је примарни животни
принцип свих ликова у овом роману је једноставна борба за живот која
повремено обилује хумором.
Закључак
Проучавајући мотиве комике уопште у књижевности, а онда у

роману Бихорци, долазимо до закључка да је Сијарић један од ретких
писаца који је успео да пронађе несумњиво јединствен начин да при-
каже специфичности и аномалије друштва које себе веже у чвор. Овом
анализом настојали смо да осветлимо феномене језичке комике и ко-
мичне карактеризације јунака и ситуација. Доказали смо да је народни
говор имаo великог удела у уношењу хумора у овај роман. Овим делом
Сијарић приказује, између осталог, и историјске прилике у Санџаку по-
сле Првог светског рата. Разобличене су одређене друштвене појаве,
необразованост, морално и верско посрнуће. Бескрупулозност и пох-
лепа изложени критици кроз хумористичке елементе исказане говором
јунака, ситуацијама и недаћама у које су упадали и судбином која их је
задесила. Подсмеху су изложени појединци као представници народа,
али и сам народ и његово схватање и поимање живота који је оформљен
на граници између цивилизације и дивљине. На крају, анализом ликова
дефинисали смо и заокружили питање комике у овом роману.
Извори
Сијарић 1991: Ћ. Сијарић, Бихорци, Сарајево: Веселин Маслеша.
Перишић 2012: И. Перишић, Увод у теорије смеха, Београд: Службени гласник.
Ковач 1983: Н. Ковач, Ћамил Сијарић као приповједач, Београд: Завод за уџбенике
и наставна средства.
Максимовић 2003: Г. Максимовић, Тријумф смијеха, Ниш: Просвета.
Максимовић 2009: М. Максимовић, Мали буквар за велику децу, Београд:
Службени гласник.
Диздаревић 2001: Ф. Диздаревић, Ћамил гора разговора, Пљевља: Међурепубличка
заједница за културно просвјетну дјелатност.
Муратагић 1993: Х. Муратагић-Туна, Језик и стил Ћамила Сијарића, Нови Пазар:
Дамад.
Хартман 2004: Н. Хартман, Естетика, Београд: Дерета.
Лешић 2003: З. Лешић, Природа Сијарићевог приповједачког свијета, у : Научни
скуп Књижевно дјело Ћамила Сијарића, Сарајево: Академија наука и умјетности
Босне и Херцеговине.
Ковач 2003: Н. Ковач, Историјски роман Ћамила Сијарића, у: Научни скуп
Књижевно дјело Ћамила Сијарића, Сарајево: Академија наука и умјетности Босне
и Херцеговине.
Казаз 2003: Е. Казаз, Сијарићеви Бихорци у контексту дезунтеграције
симплифицираног миметичког модела романа, у: Научни скуп Књижевно дјело
Ћамила Сијарића, Сарајево: Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине.
Муратагић 2003: Х. Муратагић-Туна, Поетолошка и лингвистичка структура
јаких позиција текста Ћамила Сијарића, у: Научни скуп Књижевно дјело Ћамила
Сијарића, Сарајево: Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине.
Ђуричковић 2003: Д. Ђуричковић, Ћамилова прича, у: Научни скуп Књижевно
дјело Ћамила Сијарића, Сарајево: Академија наука и умјетности Босне и
Херцеговине.
Поповић 2007: Т. Поповић, Речник књижевних термина, Београд: Логос Арт.
Проп 1984: В. Проп, Проблеми комике и смеха, Нови Сад: Дневник.
Selma Hasanović / COMEDY IN ĆAMIL SIJARIĆ`S NOVEL BIHORCI
Summary / This paper aims to examine the linguistic comedy and comic characteri-
zation of the heroes of the novel Bihorians by Ćamil Sijarić. Having analysed this
literary work, we have come to the conclusion that the author often apostrophizes
comic situations corroborated by the linguistic comedy of the protagonists which
is constructed upon the lexis of folk speech in the area of Bihor, as well as upon
the credulity of the characters who are often bereft of logical understanding. The
directness of expression evokes the singularity of the South Sandžak dialect which
abounds with Orientalisms – Turkish and Arabic loanwords, among which archa-
isms particularly come to the fore, which represents the general symbol of comedy
in Ćamil Sijarić’s entire opus.
Key words: linguistic comedy, comic, humour, heroes, novel
Примљен: 29. августа 2017.

821.163.41-31.09 Живковић З.
Сања П. Веселиновић1
Филозофски факултет, Нови Сад
ФУНКЦИЈА МОТИВА ФОТОГРАФИЈЕ У

НАРАТИВНОЈ СТРУКТУРИ РОМАНА ЗОРАНА
ЖИВКОВИЋА ТУМАЧ ФОТОГРАФИЈА
У раду се истражују разнолики начини на које је мотив фотографије функционализован

у роману Зорана Живковића. Крећући се постепено кроз поглавља романа и бавећи се
појединачним ликовима, аутор ће приказати како се фотографија структуира у наративну
раван романа. Уз разматрања Ролана Барта и Валтера Бенјамина о функцији фотографије
у модерном добу, анализира се значај који овај мотив задобија у Живковићевом роману,
као и улога коју фотографија добија у реално-фантастичном свету његових јунака. Циљ
рада је утврђивање начина на који фотографија мења своју функцију у савременом добу,
као и степена њеног прилагођавања другим структурним елементима фантастике у роману.
Резултати истраживања показује да се Живковић на специфичан начин поиграва реалним
и имагинарним могућностима фотографије како би уверљиво приказао (наизглед) обичне
људе савременог доба, и разобличио њихове слабости и невоље. Роман Тумач фотографија
приказује стварност у којој су усамљеност, страх и осећај отуђености уткани у свакодневицу,
али мењањем функција мотива фотографије успева такву стварност да депатетизује.
Кључне речи: фотографија, фантастика, модерно доба, усамљеност, савремена технологија
Увод
Најновији роман Зорана Живковића, Тумач фотографија, обја-

вљен је у октобру 2016. године. Недуго пре тога, половином јуна 2016,
изашао је у биоскопима руски филм редитеља Рената Давлетьярова,
Чиста уметност (Чистое Искусство). Случајно или не, књига и роман
бивају повезани на више начина. У различитим медијима преиспитују
се функције фотографије, место и улога уметности у савременом свету,
и начини на које човек проналази своје место, и своју улогу, у окру-
жењу у ком више ништа не представља извор сигурности. Преплитање
прошлог, садашњег и будућег остварено је у Живковићевој књизи кроз
варљиву игру стварности и фантастике. У руском филму исто се оства-
рује смењивањем елемената трилера, мистерије и крими-филма. Фо-
тографија у роману Тумач фотографија заузима централно место. Она
1 veselinovic3223@gmail.com
повезује поглавља, ликове и њихове приче у савршено конструисан мо-

заик. Појединачне приче се, попут фотографија у фото-албумима, могу
посматрати засебно, али се њихова суштина огледа тек у целини мозаи-
ка, односно целини албума, градећи своје значење у специфичном скло-
пу са осталим причама. Улога фотографије у филму Чиста уметност
није тако очигледна. Тек неколико шкљоцања фотоапаратом појављује
се у целом филму, иако је јунакиња фотографкиња. Међутим, ти тре-
нуци постају кључни. Фотографија представља кључ којим се мистерија
разрешава и којим се чини продор у свет мрачног и тајанственог. Су-
протно томе, у роману Зорана Живковића фотографијом се мистерија
зачиње и она представља врата која воде у фантастично. У оба случаја
остварује се откривање путем фотографисања чиме се оно приближава
чистом искуству живљења. Ликови филма, као и ликови романа, жуде
за животом чије трајање у свету релативизованих вредности није обе-
смишљено. И у филму Чиста уметност као и у Живковићевом роману,
фотографија представља кључни корак у откривању смисла. На које се
све начине она функционализује у наративној структури романа „Ту-
мач фотографија“, биће главна тема овог рада.
Десет ликова романа повезано је превозним средством у којем се
налазе, и фотографијом, односно начином на које у њихове суморне,
и често бесмислене животе, улази елеменат фантастичног. Подземна
железница у Француској уобичајен је превоз којим се милиони људи
свакодневно служи да би отишли од тачке А до тачке Б. Навикнути на
овакав начин превоза, они проналазе различите начине да попуне вре-
ме које је потребно да би се од тачке А до тачке Б стигло. Суровији израз
био би: „да убију време“. Како ликови Живковићевог романа „убијају
време“ у превозу, али и у свом сопственом животу, једна је од тема који-
ма се роман бави. Метро није место у коме се очекује било шта необ-
ично или изазовно за чула – чак се може рећи да се у таквом окружењу
чула често налазе у специфичном стању стагнације. Такво стање у коме
се ништа одређено не види, не чује и не осети, само служи ефикаснијем
„убијању времена“, било да се човек ангажује у читању, размишљању
или решавању неке личне или научне тајне. Оно што Живковић на вир-
туозан начин ради током читавог романа јесте да нагони своје ликове
управо да виде, чују и осете. Без обзира на начине на које сви јунаци
романа одбијају да се тргну из своје учаурене свакодневице, они су при-
морани да застану и размисле. Иницијални импулс за то увек је фо-
тографија. Како се то остварује у наративној структури романа биће
приказано у раду.
Животи заробљени у објективу фотоапарата
Анатол Мируј, јунак првог поглавља под називом „Жамор“, метро

сматра идеалним местом за читање, баш зато што је ту, упркос мноштву
ФУНКЦИЈА МОТИВА ФОТОГРАФИЈЕ У НАРАТИВНОЈ СТРУКТУРИ РОМАНА...
лица и звукова, простор у ком су његова чула неузнемирена спољашњим

светом. Снажан продор спољашњег света у његов унутрашњи живот по-
стиже се фото-апаратом непознатог порекла на седишту наспрам ње-
говог. С обзиром на концентрисано читање због којег је Анатол Мируј
био „готово несвестан света око себе“ (Живковић 2016: 13) и због којег
није ни „бар мало обраћао пажњу на непосредну околину“ (Живковић
2016: 13), власник заборављеног фото-апарата остаје му непознат. Када
одлучује да прегледа слике у фото-апарату, доживљава непријатно из-
ненађење. Оно што види јесу фотографије које приказују овог задубље-
ног читача у метроу током четрдесет протеклих година, иако Мируј,
сем последња два месеца, „није прочитао ниједан једини ред у метроу“
(Живковић 2016: 19). Као специјалним филмским ефектима, лик на
фотографијама се подмлађује: „Коса му се померала према челу и
постајала бујнија, боре су се изравнале, очи су биле све мање упале, об-
рази су се заобљавали, подваљак као да се топио“ (Живковић 2016: 19).
Сем физичких промена које откривају на који начин је старост на овом
пензионеру узимала маха током година, промене на фотографијама су
незнатне. Мењају се џемпери и кошуље по чијим је тачно утврђеним
бојама Анатол разазнавао дане на које је фотографисан. Тако се откри-
ва да он није одустао од навике коју је доследно поштовао током свог
радног века када је имао кравату посебне боје за сваки дан у седмици.
Без обзира на жаоке које су га болно убадале током гледања сопствених
фотографија, када последња, четрдесета фотографија на екрану згасне,
он се мирно враћа читању. Крај поглавља тако потврђује оно што се на
почетку наговештава: „Раније није имао ни времена ни воље за читање,
а сада није успео да смисли ништа боље чиме би испунио обиље слобод-
ног времена“ (Живковић 2016: 9). Читање је само један од ритуала, попут
бирања боје кошуље за одређени дан у седмици, којим се Анатол Мируј
одржава учаурен у својој егзистенцији, недодирнут спољашњим светом.
Чаролија која се одиграва на екрану фото-апарата тек на тренутак ус-
пева да га додирне. Тиме се господин Мируј приказује као лик особене
трагикомичне позиције, својствене Живковићевим јунацима, „који и у
граничним ситуацијама остају непроменљиво преокупирани властитом
свакодневицом и њеним баналним ритуалима“ (Пешикан-Љуштановић
2006: 479). Рутина у уметности представља и један од разлога зашто лик
из филма „Чиста уметност“, Андреј Стољски, постаје „преступник“. Он
сликањем губи, а затим и поново проналази начин за појачано лучење
адреналина. Уметност тако постаје простор којим влада опасност - било
да постепено умртвљује дух као што то чини господину Мирују, или да
нагони на прелажење недозвољених граница – при чему и једно и друго
може резултирати смрћу као што је у филму и случај.
Једном од основних могућности фотографије, враћањем у про-
шлост, поиграва се Живковић у другом поглављу. Мари-Луиз Понтје
метроом одлази у Париз да би „оживела“ једну фотографију од 19. јула
1958. године. Међутим, као што се могло и очекивати, много тога се
променило педесет и осам година после. Сем кафеа „Булевар“, „уна-

около је све изгледало другачије него у њеном сећању – промењено,
ново, модерно“ (Живковић 2016: 21). Сем компликованијих техничких
уређаја који у Мари-Луиз изазивају збуњеност, као што је на пример
дигитални фотоапарат, још један осећај контрастриран је њеној мла-
далачкој раздраганости приликом прве посете Паризу. Осећање неси-
гурности и страха прате је током њеног другог путовања. Њена прија-
тељица Ивон константно је зове на мобилни (још једну справу која само
збуњује Мари-Луиз) уплашена могућим терористичим нападима. Ивон
покушава на све начине да одврати пријатељицу од одласка у Париз,
па чак и измишљеним сном у коме неко налик њој гине под срушеном
Ајфеловом кулом. Путовање као повод да се Друго открива, упознаје и
осети, сада постаје извор панике и страха од Другог. У савремено доба
снови о срушеној Ајфеловој кули и страх од терориста постају опипљи-
ви и оправдани. Метро је у Ивониним очима место које због великих
гужви представља примарну мету терориста. Тако страх у модерно вре-
ме постаје још један разлог за самоизолацију и укидање жеље за откри-
вањем Другог. Спољашњи свет је опасан. Чак и када човек покуша да
пронађе помоћ у спољашњем свету, као што је то случај са Мари-Луиз
након што изгуби свој фото-апарат, он често наилази на – аутомате.
Када пронађе службеника на већој метро-станици, дочекују је речи
да је мала могућност да ће неко лично вратити фото-апарат: „Људи су
заузети, имају преча посла“ (Живковић 2016: 31). Међутим, на месту
које подсећа на предграђе, где готово да нема људи, буке ни аутомо-
била, Мари-Луиз проналази оно што није ни знала да јој је потребно.
Старински фото-апарат, управо онај из 1958, представља специфичну
врсту времеплова. У складу са уобичајеним увођењем фантастичног у
Живковићевим романима, рецепција ликова остаје тек на нивоу почет-
ног чуђења и неколико питања, да би се ликови убрзо прилагодили фан-
тастичним елементима, као што се прилагођавају и временским поја-
вама. „Зар је важно зашто је и како небо ведро?“ (Живковић 2016: 38),
питање је којим Мари-Луиз смирује себе након што је добила „нарочи-
ти“ фото-апарат. Призор испред кафеа „Булевар“ исти је као некада док
је пред њим стајала срећна са својим вереником, чак је био и црнобели,
као што је то био случај на њеној старој фотографији. Фотографија, од-
носно фото-апарат, тако постаје пролаз у свет прошлости, када је, пара-
доксално, живот још увек имао боје. Након несреће у којој њен вереник
страда, Мари-Луиз проживљава читавих педесет и осам година „потпу-
но незапажено, као и сви који се повуку из живота“ (Живковић 2016:
41). Једно фотографисање враћа јој човека кога је волела. „Нарочити“
фото-апарат односи је у време када је још увек била жива, исисавајући
је из времена и простора у коме једва да је била присутна. Фотографија
се тако појављује не само као предмет сентименталне вредности који
изазива низ асоцијација и тиме има моћ да „оживи прошлост“. Она, у
пуном смислу те речи, има моћ да оживи човека и врати му тренутак у
коме се он у сопственом животу и у свету у коме је живео, осећао најви-

ше присутним. Тако Живковић проналази начин да сруши, или макар
модификује тврдњу Ролана Барта: „Оно што Фотографија умножава до
у бескрај било је само једном: она механички понавља оно што више
никада неће моћи да се понови у животу“ (Барт 2004: 12). Сва механика
тог понављања губи се пред уласком у црнобели простор кафеа „Буле-
вар“ који Мари-Луиз остварује једним шкљоцајем фото-апарата.
Алан Ригу је на чудан начин избегавао живот последњих четрде-
сет година – тиме што је бежао од места где се обележава нечија смрт.
Тек када му одједном не бива свеједно што због избегавања туђих сахра-
на ни на његову неће доћи нико, он одлучује да посети гробље. Оно што
га након четири деценије највише изненађује јесте чудесна лепота мер-
мерних споменика. Занимљив је начин на који поима бројеве уклесане
на њима: „Године на надгробним плочама говориле су не о томе да је
неко умро него, напротив, да је живео“ (Живковић 2016: 51). Не само ово
знамење живота, него и нарочиту врсту лепоте пропуштао је Алан Ригу
читавих четрдесет година. Оно што га са тиме суочава јесте камера ње-
говог мобилног телефона. У савремено доба фото-апарати постају све
мањи. Валтер Бенјамин у свом делу О фотографији и уметности осврће
се и на тај феномен: „Što fotoaparat postaje sve manji, sve je spremniji da
uhvati kratkotrajne i skrovite slike čiji šok budi u posmatraču mehanizam
asociranja“ (Бенјамин 2007: 28). Шок који у Алану буде фотографије
снимљене мобилним телефоном на гробљу, специфичне је врсте. На
једној од фотографија гробова, он проналази своје име и презиме. То
значи да дан када је Алан Ригу постао живљи него што је икада био, и
живљи него што ће икада бити, није дан безличне и безимене лепоте
(в. Живковић 2016: 51). Један од првих енглеских фотографа, Дејвид
Октавијус Хил, своје фотографије правио је управо на гробљу као на
најпогоднијем месту (в. Аћин 2007: 184). Дајући свој коментар на то,
Јовица Аћин се пита: „Ima li boljeg mesta da se dočara alegorija istorije
i života, alegorija modernosti koja je naše razdoblje?“ (Аћин 2007: 184).
Када се Алан Ригу врати на гробље да би пронашао гроб свог
имењака и вршњака, он сазнаје за посебну награду коју добија због пре-
познавања необичног вида лепоте: триста четрнаест гробова носиће ње-
гово име и презиме. Међутим, није награда оно што га издваја из света
у коме је до тада живео. То чини фотографија. На гробљу које ће бити
само његово, моћи ће да фотографише сваки споменик. Као што Ро-
лан Барт примећује: „Управо зато што у њој увек постоји тај неминовни
знак моје будуће смрти, свака фотографија, макар и најбоље пристајала
узбуђеном свету живих, позива све нас, једно по једно, изван сваке опш-
тенитости (али не изван сваке трансцеденције)“ (Барт 2004: 95). Мало
шта би представљало неминовни знак сопствене будуће смрти боље од
гроба са својим именом. Али излажење „изван сваке општенитости“
које Алан доживљава, није изазвано предосећањем смрти, већ изненад-
ним снажним упливом у живот. Кријући се пола живота од непријат-
ности коју је доживео као дечак на гробљу, он је свој живот половично

и живео. Алан на гробљу напокон увиђа не само да и у непријатном и
страшном обитава живот, него да ту пребива и лепота. Он има потребу
да уочену лепоту у камену учини трајном на још један начин. Својим
фотографијама он успева да забележи не само оно што је виђено, него и
начин на који то види. Тако и његове фотографије постају специфично
исклесан споменик лепоти.
У четвртом поглављу са фотографијом се спаја још један вид
уметности – писање. Миријел Жулијар је списатељица у потрази са на-
дахнућем. За разлику од осталих Живковићевих јунака, она у складу са
својим позивом заиста посматра људе и свет око себе. Међутим, пи-
тање до којег нас писац постепено доводи јесте: шта она тиме губи? Као
што Љиљана Пешикан-Љуштановић истиче, Живковић своје припове-
дање заснива „пре свега на човековом усуду да коју год стазу изабере у
‘врту са стазама што се рачвају’ – на крају губи“ (Пешикан-Љуштановић
2012: 566). Читаве распоне осећања она гледа на туђим лицима и од
тога прави романе који изазивају исте те распоне осећања у читаоцима.
Колика је међутим скала емоција коју она постиже у свом сопственом
животу, и током стварања тих истих романа, питање је које се провлачи
кроз поглавље под називом „Четвероугао“. Двадесет и три године она не
пише ништа друго до романа који говоре о љубавним троугловима јер
је то оно што издавачи и публика од ње очекују. На овај начин Живков-
ић се позабавио важним феноменима у књижевности: рутинско писање
и тривијална, масовна литература. Млада Миријел размишљала је на
следећи начин: „Ако жели да буде објављивана и популарна, а уз то –
што није било неважно – и добро плаћена ауторка, мора да пристане
на правила игре издавачке индустрије“ (Живковић 2016: 65). Поново
се фотографија појављује као медијум који пружа нову перспективу на
„правила игре“ модерног света. Миријел Жулијар лица која приписује
својим будућим ликовима фотографише. Овога пута пажњу јој привла-
че старији сапутници из метроа који су сви ликови из претходних пог-
лавља романа. Њихове године за њу, не без разлога, сигнализирају про-
пуштене прилике и неостварене наде. Подстакнута тиме она коначно
доноси одлуку да напише роман „за своју душу“. За једног од ликова у
Живковићевим „Немогућим причама“ Љиљана Пешикан-Љуштановић
(2005: 852) примећује оно што се може односити и на лик Миријел Жу-
лијар: „Романтичарски самосвесног демијурга – ‘божество неко мање’
– замењује овде писац у парадоксалној позицији онога ко ствара, али не
може подарити ни нов почетак, ни заборав – ни себи ни творевинама
властите маште“. Тако се списатељица суочава са парадоксалним не-
знањем о томе какав то треба да буде роман за њену душу. Упознавање
сопственог списатељског укуса, али и сопствене душе, мора бити си-
мултано са заборављањем деценијски гомиланих навика и наметнутих
спољних и унутарњих налога. Нов почетак и заборав она није способна
да дарује себи, али утолико је улога фотографије значајнија. Она се на-
кон двадесет и три године суочава први пут са собом и први пут додаје
још једну страницу свом троуглу, а то постиже – снимањем селфија.
Помама за сликањем сопственог лица у савремено доба подсећа на ре-
акцију коју Бодлер (2007: 171) наводи када описује време у коме Дагер
постаје месија гомиле: „Od tog trenutka, ruljа nagrnu, kao Narcis sam,
da bi posmatrala sopstvenu trivijalnu sliku na metalu. Ludilo, vanredni
fanatizam, obuze sve te nove poklonike sunca“. Док је тада, по Бодлеро-
вом виђењу, овај нови облик идолопоклонства обузео све, садашња сел-
фи-манија тиче се пре свега млађе популације. Живковић се успешно
поиграва овим феноменом тиме што лик у роману који снима селфи
није, стереотипно, тинејџерка заљубљена у себе, већ средовечна жена
у потрази за сопственим идентитетом. Једним селфијем њена потрага
се не завршава. Шкљоцање фотоапаратом сада долази са друге стране и
потиче од младих људи који су јој добро познати, а који су чинили љу-
бавни троугао њеног првог романа – младић, њена сестра, и она сама од
пре четврт века. Роман који се у њеној каријери понавља чак тридесет
и два пута сада бива заустављен. Могућност опроштаја са прошлошћу,
али и могућност да јој њена прошлост опрости, она добија кроз фотог-
рафисање. Тако она добија и прилику за нов живот, као и за нове списа-
тељске подвиге у будућности.
Назив петог поглавља романа управо је „Селфи“. Овога пута
ћутљиви младић бива директно суочен са „непојмљивом, ужасавајућом
ентропијом света“ (Пешикан-Љуштановић 2006: 479) која, у темељном
нескладу са људском егзистенцијом, представља предмет заокупље-
ности Живковићевог приповедачког дела. Антрополошки песимизам
од којег се у Живковићевим делима ретко одступа (в. Пешикан-Љушта-
новић 2006: 485) артикулише се поново фотографијом. Све што Алек-
сандар Леклер услика новим фото-апаратом садржи у себи недостајућу
компоненту. „Нестајале су углавном ситнице чије одсуство није увек
било лако уочити“ (Живковић 2016: 81), међутим, шта када празни-
на која зјапи из фото-апарата прети да прогута не само ствари, већ и
људе? Александар се придружује Живковићевом „низу трагикомичних
усамљеника који се на различите начине суочавају, или не суочавају,
с неумитношћу смрти и пролазношћу и релативношћу свих људских
избора“ (Пешикан-Љуштановић 2006: 485). Да ли на фотографији не-
достаје одређени том књига бива релативно. Да ли Александар говори
или слуша своју девојку, Валери, која прича исувише и „воли да је у
праву“, такође бива релативно. Док на његовим фотографијама нестају
не само књиге, већ и кровови, семафори и облаци, Александар се суо-
чава са чињеницом да је фотографисање, а нарочито одгонетање онога
што недостаје, исцрпљујуће. Тренуци у којима је принуђен не само да
напрегне своју пажњу приликом посматрања света око себе, већ и да
активно учествује у њему, падају тешко пасивном младићу. Иако је тек
прешао двадесету, позиција коју заузима у свом животу је маргинална.
Стога не чуди одлука коју Александар доноси поводом забрињавајућег
открића: „Најбоље ће бити да не предузме ништа“ (Живковић 2016: 85).

Међутим, он више не успева да се врати у своје „устаљено трајање у ча-
ури навика и конвенција“ (Пешикан-Љуштановић 2006: 480), а „људска
потреба да тривијалностима и ‘празним надама’ замагле свест о смрт-
ности“ (Пешикан-Љуштановић 2006: 480) код Леклера остаје на нивоу
потребе. Идентитет којег нема изражава се у свој својој страховитости
када Александар покуша да сними селфи. Подстакнут примером Ми-
ријел Жулијар у метроу за коју поверује да дели његов проблем, због
чега он тек на тренутак бива мање усамљен, одлучује да слика самог
себе. У последњој реченици поглавља присутан је иронијски призвук:
„Једино је он недостајао“ (Живковић 2016: 87). Јовица Аћин тврди како
оно што фотографишемо, а да то истовремено истински не видимо,
може да нас убије (в. Аћин 2007: 183). Свет у којем Александар није
учествовао почиње да му се свети кроз фотографије, и интензивирано
одсуство ствари и појава на њима које раније није примећивао, барем
не довољно. Међутим, много опасније од занемаривања света у Лекле-
ровом случају испоставља се занемаривање себе и сопствене личности.
Отуда његовог лика на селфију нема. Фотографија остаје испражњена.
Највећи људски страх – страх од сопственог нестанка – реализује се у
причи о Александру Леклеру на начин који изазива не само ужас, већ и
запитаност пред релативношћу сопствене егзистенције.
Валтер Бенјамин у свом делу, О фотографији и уметности, на јед-
ном месту проговара врло лично и занимљиво о осећају изгубљености
који би се стварао у њему када год је био код фотографа. Разлог за то је
било што се од њега тада, ненавикнутог на такав захтев, изискивала слич-
ност са самим собом (в. Бенјамин 2007: 119). Али шта се дешава када
човек више није сигуран ни ко је онај са којим би на својој фотографији
требало да буде сличан? Мариз Буве се осећа у потпуности изгубљено
када у метроу покушава да се сети сопственог идентитета. Она је жена
која болује од деменције, алцхајмера, или неке друге болести памћења.
Сећање, а посебно његова варљивост, једна је опсесивних тема Живков-
ићевог стваралаштва. У причи о госпођи Буве ова тема бива обогаћена
мотивом фотографије, коју Живковић успешно инкорпорира у загонет-
ку о њеном идентитету. „Магла кроз коју корачају Живковићеви јунаци
нераскидиво је повезана с неодређеношћу и особеном испражњеношћу
садашњег, неизвесношћу будућег и неухватљивошћу прошлог време-
на“, истиче Љиљана Пешикан-Љуштановић (Пешикан-Љуштановић
2012: 565). Сва ова неодређеност, неизвесност и неухватљивост постају
најуочљивији у Живковићевом роману управо у причи о Мариз Буве.
Временски токови се преплићу, али оно што је још битније, јесте то што
се они у очима јунакиње у потпуности релативизују с обзиром да за
њу време више не представља ништа. Та страшна ништавност доводи
у питање цео њен живот: „Никаква прошлост није постојала иза ње, као
да досад уопште није живела“ (Живковић 2016: 91). Међутим, ускоро се
испоставља да то није тачно. Мали црвени фото-апарат нуди јој по јед-
ну фотографију за сваку од прошлости које је могла доживети. Посма-

трано на уобичајен, стандардизован начин, устројство времена је такво
да нуди само једну прошлост за сваког човека. Живковићев припове-
дачки подухват обухвата више димензија простора и времена при чему
се често граде временски парадокси. „Управо ови временски парадокси
јасно указују на припадност ових прича фантастичној прози, али и на
њихову битну различитост од SF-а“, примећује Пешикан-Љуштановић
(2012: 566), с обзиром да се писац не бави замишљањем научних или
псеудонаучних могућности преласка из једног временског тока у други,
или последицама временског парадокса. Живковић приказује, пре све-
га, „својеврсну човекову уклетост“ (Пешикан-Љуштановић 2012: 566).
На који начин је Мариз Буве „уклета“, посматра се кроз објектив фото-
апарата. На свакој фотографији је различита породица; различити су
мужеви и различита деца, а једини заједнички садржалац је – она. Она
се тих прошлости добро сећа, и свака јој делује подједнако стварно, али
није сигурна који је од живота приказаних на фотографијама заиста
њен. Једина правилност која се уочава јесте та да је на свакој наредној
фотографији породица са једним чланом мање. Тако је на последњој
слици Мариз сама: „Успешно бављење адвокатуром захтева целог чо-
века. Нема се времена за приватан живот“ (Живковић 2016: 96). Тако
се у фотографији која приказује Мариз пре „важне одлуке“ да набави
акваријум с рибицама како се увече не би враћала у празан стан, от-
крива трагика модерног човека. Самоизолација којој се модеран човек
драговољно подвргава, како би остварио друштвено конструисану идеју
„успињања на врх“ где „има места само за једног“, кулминира у безнађе
и депресију. У причи се не открива која од прошлости госпође Буве јој
и заиста припада. Међутим, последња реченица поглавља показује да
је она која јој се чини најмање пожељна управо она у којој живи сама.
Иако није знала кога жели да је дочека иза врата на којима пише „Буве“:
„Надала се ипак да то неће бити рибице“ (Живковић 2016: 99).
Највише крутости у понашању одликује лик Арно Морана, служ-
беника у војној администрацији. Аутоматизам у поступцима ког њега
је најочигледнији. Он је неко ко размишљању не прибегава често, ко се
не удубљује у смисао прописа којих се држи, и ко има строго утврђене
навике од којих не одступа ни по цену самоће. Као такав, он је идеалан
пример једног типа модерног човека који свесно и предано ставља себе
у службу какве више идеје, коју чак сасвим и не разуме, да би заузврат
добио осећај сврховитости и смисла. Трагање за смислом није ипак сас-
вим угушено код господина Морана. Оно се открива у његовом „хобију“
– бављењу математиком и једним од најстаријих математичких пробле-
ма. Математичка загонетка изискује дубоко и свестрано промишљање,
развијену логику и, оно што Арноа највише изненађује, веру. Фотогра-
фија се овога пута појављује у функцији решавања загонетке, као што
је то случај и у филму „Чиста уметност“. Ту се помоћу фотографије
открива тајна уметничке слике, при чему се залази далеко иза кули-
са савремене уметности. У филму не само да се не игнорише, већ се

и потврђује чињеница да је „снажан утицај на фотографију извршила
стратегија конзумерства и то не само кроз уметност, већ кроз мас-ме-
дије“ (Којић Младенов 2011: 13). Једна фотографија разрешава мисте-
рију једне слике, која ја сачињена од више других слика, што доводи до
тога да се загонетка постепено разрешава. И господину Морану у ме-
троу на његов мобилни телефон прво стиже једна фотографија. Затим
следи низ других фотографија које приказују кружни облик у различи-
тим појавама и предметима. Арно се по први пут јасно пита – у чему
је смисао? Једанаест година, тражећи збир свих бројева, он прибегава
сабирању, одбијајући све време да упита себе то кључно питање. Ин-
тересантно је да је Арно Моран једини лик у роману који није фотог-
рафисан. По речима Ролана Барта, „када Фотографију дефинишу као
непокретну слику, то не значи само да се лица која су на њој предста-
вљена не мичу; то значи да она не излазе; анестезирана су и прибодена,
као лептирови” (Барт 2004: 59). Међутим, то је оно што се Морану, и
без његовог представљања на једној непокретној слици, дешава током
целог живота. Он се не миче са места, неспособан да се загледа даље
од самога себе и врховног идеала којег је сам себи наметнуо. Као човек
који је савестан, приљежан, педантан, посвећен, одан, и који понајпре,
избегава да размишља (в. Живковић 2016: 112), он није ништа мање
анестезиран и прибоден од једног лептира. Дубока вера која је потреб-
на да се реши један математички проблем, једнака је оној која побија
уверење утемељено у модерном друштву да је све могуће израчунати,
рационално објаснити и роботизовати, па и човека. Збир којег је Арно
Моран више од деценију покушао да израчуна стојећи у метроу јесте
нула. Остаје тајна да ли је то био и број до кога је Моран дошао на крају,
сводећи збир својих животних искустава, када се спустио у најближе
празно седиште метроа са кога „више није устао“ (Живковић 2016: 113).
Валтер Бенјамин у свом делу О фотографији и уметности тврди
да „nikako nije slučajno portret bio središnja tačka rane fotografije“ (Бе-
нјамин 2007: 109):
„U kultu sećanja na daleke ili preminule ljubavi kultna vrednost slike ima
poslednje pribežište. U munjevitom izrazu nekog ljudskog lica na ranim
fotografijama poslednji put nam domahuje aura. To je ono što sazdaje njihovu
setnu i ni sa čim uporedivu lepotu.“ (Бенјамин 2007: 109)
И док Бенјамин није уверен у могућност постојања ауре на но-

вијим фотографијама, Живковић у свом делу приказује нешто што би
томе било најприближније. Госпођа Мадлен Прево на фотографијама
људи види ореоле различитих боја који симболизују њихов љубавни
статус. У животу госпође Прево снажно осећање љубави замењено је
њеним снажним одсуством, које траје чак двадесет и пет година. Не
чуди стога што је баш она одабрана да види љубав и моћ коју она има
на људе. У Живковићевом делу, ту могућност пружају фотографије нас-
тале половним мобилним телефоном. Иако жена у годинама, Мадлен

и даље робује стереотипима о љубави: „Љубав је, међутим, слепа, људи
углавном погрешно бирају, заљубљују се у оне који им неће узвратити
љубав. А има ли ичег горег од неузвраћене љубави?“ (Живковић 2016:
115). Синовљеву женидбу и пресељење у други стан доживљава као ново
напуштање, а његов предлог да пронађе себи партнера (или партнерку)
као ново издајство. Покушај самоубиства у младости, након што је отац
њеног детета напустио трудну, настављен је у облику емоционалног са-
моубиства у наредних четврт века. Страх од понављања старе грешке
паралише њену способност да воли и да живи живот који би био ис-
пуњен. Гледајући на фотографијама парова ореоле које само она може
да види, а који у зависности од тога да ли су истобојни или разнобојни
говоре о томе да ли су заљубљени створени једно за друго или нису,
госпођа Прево поново проживљава немогућност да спречи страшну љу-
бавну патњу. Испоставља се, међутим, да то и нема онолики значај који
је она веровала да има. Храброст да се воли и да се за сопствене избо-
ре преузме одговорност много је значајнија од компатибилних ореола,
или патње која долази због њихове инкомпатибилности. Након што фо-
тографише елегантног господина са ореолом готово идентичне боје као
што је њен, Мадлен Прево одлучује се за покрет изван своје чауре која
је одржавала заштићеном готово пола живота: „Ако пак остане само да
стоји, ако ништа не предузме, ма колико све изгледало сумануто, ника-
да то себи неће моћи да опрости“ (Живковић 2016: 129). Барт у једном
тренутку у свом делу „Светла комора“ истиче како „без фотографије
нема авантуре“ (Барт 2004: 25). За госпођу Прево авантура је на крају
приче тек почела.
У деветом поглављу појављује се још један феномен везан за фо-
тографију. Алфред Леру-Видал тајни је агент коме је фотографско па-
мћење „не једном спасило живот“ (Живковић 2016: 131). Параноидни
страх свакодневни је део његовог посла. Чини се да он, од свих ликова у
роману, има највише оправдања за изолованост и мноштво строгих пра-
вила у функцији очувања живота, који је у његовом случају константно
испуњен стресом и опрезом. Али која је цена његове адреналинске за-
висности? Чак ни флуидност идентитета Алфреду не пада тешко, међу-
тим, поставља се питање да ли он после толико година агентског посла
и чак седам идентитета за седам дана у недељи, зна уопште ко је он
сам? Фотографија у причи о агенту Леру-Видалу у функцији је разот-
кривања, али не само оног површинског како се то њему у први мах
чини, већ суштинског, које огољује личност заборављену испод улоге
агента. Одбијајући да буде само „обичан смртник“ како назива друге
људе неспособне да се носе са оптерећењима која њему представљају
ужитак, Алфред одбија да буде и – само човек. За њега су фотографије
које добија на мобилни телефон показатељ његовог несавршенства и
његова казна за то. Овога пута, фотографија директно продире у заш-
тићени простор који Живковићеви ликови тако грчевито покушавају да
сачувају. Алфред Леру-Видал снимљен је чак и наг под тушем. Како он

разумева, „они“ који су га разоткрили показују му колико су надмоћни,
а притом га и понижавају. Беспрекорно успостављен ред руши се пред
силом коју Алфред не успева да схвати, а која му немилосрдно гаси
илузију да је могуће исконструисати цео свој живот. Лице које је го-
динама носило маску безизражајности напокон показује емоцију, и то
на фотографију пегавог, риђег дечака. Веза са женом која му је родила
сина, након чега је недуго потом и убијена, била је највећа грешка коју
је икада починио, „када би на свој живот гледао само очима агента – а
тако је скоро увек гледао“ (Живковић 2016: 140). Међутим, не без из-
весне ироније, Живковић показује како љубав не познаје обзире који
би требало да постоје када је у питању државна безбедност. Испоста-
вља се да је поглед на свој живот очима агента повлачио са собом и
много жртава, од којих је највећа била одрицање од сина. Последњу
фотографију коју добија, а на којој је Алфред на месту где никада није
био, и са женом коју никада није видео, он схвата као знак да „они“
ову издају сваљују на њега, како би сакрили праву кртицу. Међутим,
питање издаје у случају Алфреда Леру-Видала много је дубље од оног
које се тиче његовог агентског посла. Предајући се до краја својој ма-
сци агента, он заборавља сопствену личнот. Самозаборав се постепе-
но претвара у самоиздајство, које се испоставља као много опасније од
било каквог спољашњег напада. Остаје упитно на крају приче да ли је
агент Леру-Видал при изласку из метроа заиста убијен. Међутим, као
што Јовица Аћин истиче, „svaki trenutak, fotografisan, najavljuje smrt
fotografisanog“ (Аћин 2007: 184). У Алфредовом случају, рађање човека
у њему морало би да донесе смрт агента. Да ли је Алфред одабрао ново
рађање, или је нестао заједно са својом улогом агента, остаје још једна
од нерасветљених тајни Живковићевог дела.
Назив последњег поглавља исти је као и наслов романа, а госпођи-
ца Марго Вердје у улози је „тумача фотографија“. Она је једини лик за
који се у првој реченици истиче да се не види на слици: „Не зато што
је невидљива него неприметна“ (Живковић 2016: 148). Интересантно је
да се извесна невидљивост везује баш за лик који тумачи фотографије,
с обзиром на речи Ролана Барта: „Ма шта показивала и ма какав био
њен начин, фотографија је увек невидљива: она није оно што се види“
(Барт 2004: 14). Међутим, оно што је „иза видљивог“ код Марго Вердје
може бити различитог порекла. У домаћој и страној литератури, поред
одређених типичних телесних деформитета као што је шепавост или
различитост очију, за обличје демонских сила најчешће се везују об-
ичност и просечност. Потребно је задржати одређени степен неупадљи-
вости како би се лакше манипулисало људима. Тако ђаво често није ни
стар ни млад, ни леп ни ружан. За Марго се у роману Зорана Живковића
не везује зло, ни експлицитно ни имплицитно, али за разлику од њене
спољашњости, њена унутрашњост се може везати за одређене натпри-
родне силе. Улога госпођице Вердје у последњем поглављу романа зна-
чајна је и за преиспитивање природе саме фотографије:
„Госпођица Вердје доживљавала је себе као тумача фотографија. Био је

то њен дар. Други би на некој слици видели само оно што приказује – не-
ретко чак ни то – док је она прозирала у дубину. Видела и иза видљивог.
Умела ваљано да протумачи то што јој се тамо указује. А надареном оку
указивало се много.“ (Живковић 2016: 151).
Овакав неуобичајен поглед на фотографију слаже се са виђењем

Јовице Аћина: „Fotografija je neprozirnija nego što zamišljamo da jeste,
jer stvarnost je sučeljena sa silama koje zatamnjuju realno“ (Аћин 2007:
184). Начин на који Марго прозире у оно затамњено везује се за нешто
још теже за разумевање и тумачење него што је то фотографија. „Мо-
рала је дуго да посматра фотографије не би ли докучила оно најскриве-
није на њима: снове ових деветоро људи“, пише Живковић (2016: 151).
Као и фотографија, и сан је поље на којем се стварност суочава са „си-
лама које затамњују реално“, а то су подсвест, дубоко скривене жеље
и страхови. Током претходних девет поглавља фотографије су биле
медијуми који су проговарали својим необичним језиком о скривеним
жељама и страховима Живковићевих јунака. Помоћу Марго Вердје, у
десетом поглављу тај медијум бивају снови. У њима се не решавају мис-
терије и не откривају тајне које су остале нејасне у претходним пог-
лављима. Остајући доследан својим приповедачким навикама, „писац
је истовремено постулирао и рушио приповедачку илузију прелазећи
границе жанра научне фантастике или романа детекције чије конвен-
ције налажу да се тајна расветли, објасни (подвукла С. В.), односно да
се збивање одреди (по Ц. Тодорову) као чудно, али ипак реално могуће,
или као чудесно, односно заиста онострано и по људским параметри-
ма немогуће“ (Весковић 2003: 36 и 37). У сновима девет Живковићевих
јунака границе се прелазе, али тако да воде читаоца до преиспитивања
сопствених ограничења. Из њих избијају у свој својој трагици, и уз сву
пишчеву иронију, протраћени животи, изгубљене илузије, јалова на-
дања. Тумачења снова остају позната само тумачу фотографија, који
на крају и дочека све путнике из њихових сновитих путовања да би их
одвео на следеће. Краја, у правом смислу речи, чини се да и нема. То
одговара тражењу скривене суштине које би по Барту требало да буде
непрекидно, јер „пред фотографијом, као у сну, напор је исти, исти си-
зифовски посао: успињати се, напрегнути, према суштини, спуштати се
а да је нисмо досегли, и почињати опет“ (Барт 2004: 68).
Као што су и тумачења фотографија и снова неисцрпна, тако је и
Живковићево дело једно од зденаца без дна, пред којим читалац може
да се огледа, али не без ризика да се и сам нађе доле. У свом најно-
вијем роману Живковић проговара о чежњама и стрепњама модерног
човека, о лутању и тапкању у месту, о трагичној располућености човека
савременог доба која се неретко манифестује комично. Непрозирност
смисла и неухватљивост суштине, својствени фотографији, преносе се
на све животне аспекте ликова овог романа. Иако су често „анестези-
рани и прибодени као лептирови“ за сопствени скучени свет баналних
ритуала и навика, они не престају да гаје наде у лет. Суморна слика њи-
хове немоћи приказана је без трагичног патоса и уз дозу хумора. То не
би било могуће да Живковић није успео да продре испод многобројних
слојева човечије личности, попут тумача фотографија. Тако је овим ро-
маном он приказао и негатив и позитив једног друштва без којег целина
слике не би била могућа.
Аћин 2007: J. Aćin, Fotomorgana Valtera Benjamina, u: V. Benjamin, O fotografiji i
umetnosti, Beograd: Kulturni centar Beograda, 183–192.
Барт 22004: Р. Барт, Светла комора, Београд: Рад.
Бенјамин 2007: V. Benjamin, O fotografiji i umetnosti, Beograd: Kulturni centar
Beograda.
Бодлер 2007: Š. Bodler, Moderna publika i fotografija, u: V. Benjamin, O fotografiji
i umetnosti, Beograd: Kulturni centar Beograda, 171–182.
Весковић 2003: М. Весковић, Размештање фигура, Нови Сад: Матица српска.
Живковић 2016: З. Живковић, Тумач фотографија, Београд: Завод за уџбенике.
Којић Младенов 2011: С. Којић Младенов, Тело и конзумација, у: С. Младенов,
С. Којић Младенов, О фотографији, Нови Сад: Висарт, 11–15.
Пешикан-Љуштановић 2005: Љ. Пешикан-Љуштановић, Острво у мору
ништавила (Зоран Живковић, Немогуће приче), Нови Сад, Летопис Матице
српске, год. 181, књ. 475, св. 5, 851–854.
Пешикан-Љуштановић 2006: Љ. Пешикан-Љуштановић, Смех у тами – Хумор
у прози Зорана Живковића, у: Међународни научни састанак слависта у Вукове
дане, Београд: МСЦ, 479-488.
Пешикан-Љуштановић 2012: Љ. Пешикан-Љуштановић, Време као судбина
писца – Временски дарови Зорана Живковића, у: Л. Делић (уред.), Аспекти
времена у књижевности, Београд: Институт за књижевност и уметност, 565–578.
Sanja P. Veselinović / FUNCTION OF THE MOTIF OF PHOTOGRAPHY IN THE

NARRATIVE STRUCTURE OF THE NOVEL THE INTERPRETER OF PHOTOGRAPHS
BY ZORAN ŽIVKOVIĆ
Summary / The paper examines the various ways in which the motif of photography
is functionalized in the novel by Zoran Živković. Moving gradually through the chap-
ters of the novel and dealing with individual characters, the author will show how
photography is structured into the narrative of the novel. Taking into consideration
the views of Roland Barthes and Walter Benjamin about the function of photogra-
phy in modern times, we shall analyse the significance that this motif obtains in
Živković’s novel, as well as the role that photography gets in the real-fantastic world
of his characters. The aim of the paper is to determine the way in which photography
changes its function in the contemporary age, as well as the degree of its adaptation
to other structural elements of fantasy in the novel. The results of the research show
that Živković plays in a specific way with the real and imaginative possibilities of
photography in order to convincingly show (seemingly) ordinary people of the modern
age and to dissect their weaknesses and troubles. The novel shows a reality in which
loneliness, fear, and the sense of alienation are all woven into everyday life, but by
changing the functions of the motif of photography, the author manages to relieve
such a reality of even the tiniest notions of the pathetic.
Key words: photography, fantasy, modern age, loneliness, modern technology
Примљен: 5. фебруара 2018.

821.163.4(497.6)-31.08 Сијарић Ћ.
811.163.4‘366.581‘366.593
Бојана Вељовић1
Филолошко-уметнички факултет
Катедра за српски језик
НАРАТИВНИ ПРЕЗЕНТ, ПОТЕНЦИЈАЛ И

ИМПЕРАТИВ У РОМАНУ МОЈКОВАЧКА БИТКА
ЋАМИЛА СИЈАРИЋА2
У овоме раду анализирани су временски транспоновани презент, императив и потенцијал

у роману Мојковачка битка Ћамила Сијарића. Основни циљ био је да се утврди њихова
фреквентност, потом синтаксичко-семантичке одлике и стилске карактеристике. Пошто је
посреди проза писана на дијалекту, испитује се и у којој мери су одлике локалног идиома
који стоји у основици ауторског и говора ликова присутне у самом роману. Показало се
да најшири семантички опсег има приповедачки презент, који се користи за обележавање
прошлих како појединачних тако и радњи хабитуалног карактера; потом потенцијал, који је
подједнаке фреквенције, али се њиме исказују искључиво прошле понављане радње; те на крају
наративни императив, за који је забележен релативно мали број примера, при чему су сви
ограничени искључиво на говор ликова. Описане прилике не одговарају у потпуности стању у
бихорском и осталим говорима зетско-сјеничког дијалекта, где је императив основно средство
исказивања хабитуалности, и у свима њима знатно претеже над наративним потенцијалом.
Најзад, показало се да свака од трију јединица поседује стилогеност, што је и очекивано
имајући у виду да сам поступак временског транспоновања као последицу има активирање
стилских ефеката, што свакако није нужно онда када се глаголски облици употребљавају у
својим примарним службама.
Кључне речи: дијалекатска проза, синтакса, глаголски облици, наративни презент, наративни
потенцијал, наративни императив
1. Увод
У овоме раду анализирају се синтаксичко-семантичке и стилске

особине временски транспонованих облика – презента, потенцијала и
императива – у служби обележавања прошлих радњи у роману Мојко-
вачка битка Ћамила Сијарића. Имајући у виду да за предмет анализе
узмамо књижевно остварење које припада прози писаној на дијалек-
1 bojana.veljovic@filum.kg.ac.rs
2 Рад је урађен у оквиру пројекта Брендови у књижевности, језику и култури, који се реализује на
Филолошко-уметничким факултету у Крагујевцу (Ф1819).
ту3, истраживачки задаци подразумеваће да се утврди следеће: а) фре-

квентност поменутих глаголских облика; б) синтаксичко-семантичке
одлике; в) стилогеност сваке од јединица и њихова функција у облико-
вању приповести и карактеризацији ликова, те г) однос нараторског и
говора ликова у погледу степена присутности дијалекатских обележја.
Ако се упореди инвентар синтаксичких јединица којима се иска-
зују садашње, прошле и будуће радње, јасно се примећује да је инвен-
тар претериталних облика у српском језику знатно богатији од оних
који функционишу на линији друга два временска плана. Наиме, по-
ред јединица којима је обележавање прошлих радњи примарна служба
(перфекат, аорист, имперфекат, плусквамперфекат), претериталност
се у српском језику може исказати и временски транспонованим фор-
мама (наративним потенцијалом, презентом, императивом, футуром).
Овакве прилике настају као резултат самог карактера трију временских
сфера: за разлику од радњи које се догађају у времену говорења, и које
су још увек у току, или оних које тек треба да се догоде у будућности, и о
којима се по природи ствари не зна довољно, прошле радње и ситуације
припадају временској сфери која је далеко шира и комплекснија – она
почиње од момента непосредне до прошлости која се даље протеже
онолико колико сеже људско лично, непосредно или посредно, односно
колективно искуство. Радње које фигурирају у тако широком времен-
ском одсеку могуће је и, штавише, нужно је временски спецификовати,
ближе дефинисати и одредити у погледу прецизнијег одређења времена
вршења (блиска, даља, далека прошлост); њиховог карактера (свршене
радње, радње као процеси, понављане радње); те односа радњи једних
према другима (напоредне, сукцесивне). Оно што је такође важно из-
двојити као фактор који условљава бројност облика са претериталном
службом јесте и то што се прошле радње најчешће износе и саопшта-
вају као прича о прошлим догађајима и њиховим актерима, као при-
повест о прошлом времену, и то у виду ширих наративних целина које
се одликују специфичном дискурсном организацијом која није лишена
стилизацијских и драматуршких момената. Све то уочава се у живом,
експресивном и евокативном казивању које карактерише природне
идиоме, те стога народни говори, посебно они које одликује изражена
епичност и причалачки карактер (у које се убраја и бихорски говор4), по
правилу имају богат инвентар (функционално разнородних) јединица
које се одликују високим степеном стилогености. С друге стране, тежња
ка постизању експресивности исказа, дезаутоматизацији приповедања,
евокативном казивању, посредством којих се реципијент интензивно
укључује, „преноси“ у свет догађаја и ликова приповести, једна је од
основних одлика књижевноуметничкогдискурса.
3 Посреди је бихорски говор, који припада зетско-сјеничком дијалекту (детаљније о овом говору
в. у: Барјактаревић 1966: 9–79).
4 А што као карактеристику истичу и истраживачи других говора (в. нпр. Ћупић 1977: 161).
НАРАТИВНИ ПРЕЗЕНТ, ПОТЕНЦИЈАЛ И ИМПЕРАТИВ У РОМАНУ МОЈКОВАЧКА БИТКА...
Сходно наведеном, анализа наративног презета, императива и по-

тенцијала у роману писаном на дијалекту, подразумева испитивање не
само синтаксичко-семантичких већ и стилских одлика датих јединица.
Заправо, може се рећи и у првом реду стилских момената – јер сва-
ка јединица употребљена изван своје примарне службе, нужно постаје
онеобичена, тачније стилски маркирана. Стога, у подлози избора нара-
тивног презента или потенцијала, као обележених форми, а не перфе-
кта, који је у том смислу неутралан, стоји намера да се, поред тога што
ће се пренети информација о томе да се некодејство у прошлости (из)
вршило, остваре и неке друге интенције казивача, као што је намера
да се те радње покушају реактуализовати, оживети, приказати као да
се врше управо у моменту говорења, а све у циљу деловања на реци-
пијента. Анализа поменутих облика у овоме раду, стога, имаће за циљ
да утврди на који начин аутор искориштава потенцијал свог матерњег
идиома, односно поменутих синтаксема, те који се ефекти таквим ода-
биром постижу на приповедном плану.
Иако у основи синонимни (јер сви обележавају прошле радње)
облици које анализирамо разликују се како по фреквентности, тако и
по семантичком опсегу (неки од њих спецификовани су за исказивање
само једног семантичког типа радњи, док други имају шире значење) и
стилским ефектима, те по степену дијалекатске маркираности, посма-
трано са становишта стандардног језика. Стога, наш задатак јесте и да
утврдимо у којој мери су одлике идиома који је у основици нараторског
и говора ликова заступљене у књижевноуметничком изразу, који по
својој природи нужно подлеже стилизацији и нивелисању према стан-
дарду. Посматрање односа према дијалекту односно стандарднојезич-
ком идиому подразумева и праћење степена присутности дијалекатски
маркираних јединица у нараторском с једне и говору ликова са друге
стране, и то са циљем да се утврди да ли постоје разлике на помену-
тим изражајним плановима. У роману Мојковачка битка нараторски
дискурс у основи одговара стандарднојезичкој норми. У говору ликова,
међутим, налазимо висок степен присутности дијалектизама на свим
језичким нивоима (фонетско-фонолошком, морфолошком, синтак-
сичком, лексичком). Сходно томе, претпостављамо да се аутор дијале-
катски маркираним формама користи у сврху диференцијације нара-
торског и дискурса ликова. Таквим поступком у роману употребљени
дијалектизми постају додатно маркирани и функционишу као средство
карактеризације ликова, равноправно осталим наративним поступци-
ма у ту сврху кориштенима. Најзад, посматрајући овај роман као књи-
жевноуметнички текст који нужно подлеже стилизацији и нивелисању
према стандардном изразу, настојимо испитати у којој мери се писац
удаљио од базичног израза присутног на територији у којој смешта до-
гађаје и личности своје приповести.
2. Анализа грађе
У анализи која следи наративни презент, потенцијал и императив

биће анализирани са синтаксичко-семантичког становишта, утврдиће
се, потом, њихове стилске карактеристике, те принципи њихове упо-
требе у ширим контекстима, онда када се различити облици удружују,
смењују, допуњавају, искључују или контрастирају. Однос књижевног
текста и народног говора који је у основици пратиће се тако што ће се
принципи употребе и синтаксичка својства уочена при анализи упо-
требе датих облика у роману поредити са приликама у бихорским го-
вору и околним идиомима истога дијалекатског типа, те са стањем у
стандардном језику.
2.1. Наративни презент

У својој основној служби презент у српском језику обележава
радње које се врше у уже или шире схваћеној садашњости. Осим у ин-
дикативној употреби, презент се, као јединица подложна временском
транспоновању, широко употребљава и у синтаксичком релативу, када
се њиме означавају радње које припадају прошлости. Иако и остали
облици поседују могућност секундарне употребе, транспозиција овога
облика унеколико је особена. Приликом премештања на претериталну
временску линију презент своје основно значење – обележавање радњи
чије се вршење догађа у садашњем времену – (на специфичан начин) за-
држава и при употреби у наративном режиму казивања, као временски
транспонован. Транспозиција овог глаголског облика подразумева њего-
во премештање у сферу која је изван садашњости, а која у овом случају
значи улазак у временску димензију означену као прошлост. У таквој
језичкој ситуацији презент врши своју секундарну службу, што нужно
казује да је посреди функција која је маркирана у односу на основну,
немаркирану. Под маркираношћу овде превасходно подразумевамо да
задржавање основних синтаксичко семантичких својстава (обележавање
актуелне радње) у релативној служби по правилу значи да се облик упо-
требљава са циљем повећања степена експресивности – прошле радње
приказују се као да се одигравају сада, у моменти говора. Тачније, упо-
треба релативног презента уместо индикативног перфекта, на пример,
мотивисана је разлозима који су у првом реду стилистичке природе.
Различити су фактори који мотивиши потребу да се неки глаголски
облик употреби у служби која није његова примарна, када се по правилу
исказ од неутралног трансформише у стилски обојено саопштење које
се одликује експресивношћу. Потенцијал који презент поседује садр-
жан је у већ поменутом задржавању семантичке компоненте „садашња,
актуелна радња” из своје примарне службе. Сходно томе, премештен на
претериталну временску линију, наративни презент прошла дејства не
означава само као прошла (што би значило једнакост са перфектом),
већ наратор помоћу њега обликује радње које реципијенту представља

као претеритално садашње. Употребом презента у приповедању, дакле,
казивач се „премешта” у прошле радње, а улазећи у ситуације, почиње
да их (пр)оживљава као садашње. Онај који говори жели да се понов-
ном актуелизацијом дејстава интензивније уживи у прошле радње, а
потом, сликовито их представљајући, као да се дешавају у моменту док
о њима говори, исто то омогући и слушаоцу. Поновно успостављање
актуелности радњи даје могућност премештања и удубљивања у свет
догађаја који су предмет приче, те њихову интензивнију рецепцију. Да
би се ово остварило, потребно је, што је могуће више, прекинути везу
са садашњим моментом, тачније са стварном садашњошћу, и као једину
актуелну успоставити приповедачеву некадашњу садашњост. Управо у
томе и јесте основни семантички и стилистички потенцијал наративног
презента. Наиме, када се радње обележавају временима у својој правој
употреби, време вршења одмерава се према моменту садашњости, која
се увек осећа као присутни орјентир, имајући у виду да се вредности
глаголског облика утврђују у односу према њој (перфекат се одмера-
ва према презенту и увек је јасно да је радња прошла јер се семанти-
ка остварује у спрези тих двају облика). Код транспонованог презента
радња се не одмерава према моменту говора, он не само што се не узи-
ма као релевантан и не истиче се, већ напротив, жели се у потпуности
потиснути, занемарити, учинити невидљивим и ирелевантним. Овде је
битна једино приповедачева перспектива – актуелна је само она сада-
шњост која је била када су се радње дешавале, и у ту (оживљену) сада-
шњост уноси се причалац, а преко њега и слушалац. Презент то у пуној
мери омогућава управо због тога што му је примарна служба обележа-
вање праве садашњости.
Моменти које смо управо издвојили у србистичкој литератури ис-
тичу се као најзначајнији када је у питању наративни презент. Према
Ј. Вуковићу, „релативна садашњост, као плод имагинације, дата ради
уживљавања у ситуацију о којој се говори, даје презенту, поред тем-
поралног, и стилистичко обележје маркације” (Вуковић 1967: 398), и
то зато што „прошлост осим најједноставнијег доживљавања у смислу
само прошлост, можемо доживљавати и у смислу релативна садашњост.
Отуд проистиче, као најосновнија, употреба презентског облика и за
радње у прошлости” (Вуковић 1967: 358). С. Танасић такође истиче да
„при употреби презента имперфективних глагола у приповиједању чи-
талац/слушалац се одваја од момента говора и уводи као посматрач у
саму ситуацију о којој се саопштава” (Танасић 1996: 149), те стога „ова-
ко исказане ситуације пред читаоцем/слушаоцем сугеришу му да се он
обрео у својеврсној садашњости. Из те „садашњности” могући су осврти
напријед – на оно што се потом збило и назад – на оно што је прет-
ходило” (Танасић 1996: 150). Сходно томе, „оваква употреба презента
налази своју сврху посебно у стилистичкој сфери: глаголски облици, па
и презент, транспонују се ради постизања одређених стилских ефеката”
(Танасић 1996: 147).
У роману Мојковачка битка наративни презент широко је за-

ступљен, што одговара приликама како у стандардном језику (Танасић
и др. 2005: 376–381) тако и у говорима зетско-сјеничког и херцегова-
чко-крајишког дијалекта, сродним бихорском говору5, којим прогова-
рају и наратор и ликови у роману. У односу на остала два облика са се-
кундарно претериталном службом (потенцијал и императив), презент
има најшири домен употребе имајући у виду да се јавља и у служби
обележавања прошлих појединачних и при исказивању радњи хабиту-
алног карактера, те од глагола оба вида.
При исказивању прошлих појединачних радњи презент се гото-
во по правилу јавља у низовима, при чему је за постизање ефеката на
приповедном плану од значаја вид глагола у предикату. Несвршеним
низовима наративног презента најчешће се исказују напоредне радње
које се одликују извесним трајањем, и као такве, здружене, дају приказ
стања у виду мање или више статичне слике:
Мисли, а ријеч из себе не истура, волове не кара, иде погнут напријед,

препаднут и мален, за земљу притиснут тим колима, сијеном и дјевојком
у њему – и притиснут, сада више него икад прије, осјећајем да је немоћан
да ишта учини јавно и у пркос, и да каже: ево ме, ето те, мајчин сине,
де удри шта знаш. (13)6; А његово срце у његовој лубини пуче за тобом.
Јок... Дјецу не учи; по цио дан дјеца му зијевају у клупама, а она моја не
престајуда зијевају ни код куће кад дођу; јок, не може да их учи због тебе,
отишла му памет због тебе – а дјеци отишла памет због њега, па што
школска врата затварају то више своје памети нема. (23); Пред очима му
је израстала попова глава. Био је то поп из села Врха. Сједи према њему,
слуша га – и Реџепу се чини да поп разумије његове јаде, и он друго ништа
и не тражи од попа до да му исприча о својој кћери. (36); Нема је. То се
само кроз џам љуљају гране, и широка ноћ ходи башчама, плашећи оне
који у њу гледају. (6).
Низовима предиката у облику свршеног презента постижу

се друкчији ефекти: радње се сукцесивно нижу једна за другом,
посматрач/реципијент прати њихов прогресивни развој, а тако
исприповедана радња одмиче даље:
Отворе се врата, отворе прозори. Уђу птице, људи, кише. (80); Падну. И
тим својим падом препадну батаљон – јер су изгледали као живи. А били
су мртви – услоњени уз пањеве, за које су се били прихватили под ранама,
и тако умрли, и смрзнули се. (365).
5 Широко је распрострањен у Бјелопавлићима, где је у релативној чак чешћи него у индикативној

служби (Ћупић 1977: 161); потом у староцрногорским говорима (Пешикан 1965: 198);
Мрковићу (Вујовић 1969: 321); те новопазарско-сјеничкој зони (Барјактаревић 1966а: 124).
Чест је и у оближњим говорима херцеговачко-крајишког дијалекта у Црној Гори (Пижурица
1981: 212).
6 Сви примери преузети су из: Ћамил Сијарић, Мојковачка битка, Сарајево: Свјетлост, 1968.
У односу на претходне, оваквих примера употребе у роману знат-

но је мање, и то зато што је у овој употреби наративном презенту сино-
ниман аорист, који при исказивању свршених, целовитих радњи у рома-
ну превладава (што је и очекивано ако се узме у обзир његова системска
стабилност и висока фреквентност у говорима у Црној Гори), те је овде
дошло до репартиције служби двају облика.
Комбинација двају морфолошких презентских ликова омогућава
да се у приповедању начини прелаз са радњи на стања и обратно, што
казивање чини живљим и динамичнијим. Овако комбиноване форме,
међутим, нисмо налазили у нараторском дискурсу, где доминирају нес-
вршени видски ликови, док су, с друге стране, чести у говору ликова. На
тај начин, говор ликова издваја се из наративног окружења као дијале-
катски обојен, непосреднији, спонтанији, динамичнији и живописнији,
те стога и додатно стилски маркиран. Све то одаје утисак вернијег пре-
ношења непосредног и спонтаног живог говора, као у примерима:
Ја идем тако... – причао је – идем тако ка својој кући, а не знам ђе ћу прије

да завирим и уфатим их – јер у кући има изба, господине учитељу, има
таван, има соба, и око куће имају колибе, и не знам куд прије да се окре-
нем и уфатим их како се врхљају... (119);Ја слушам, ја чекам да под њима
шушне слама – и ништа у својој глави немам до оно што се зове жена. Па
ја потрчи на једну страну, а ње нема; па ја потрчи на другу страну, а ње
нема, али остаје још горе у кући соба, па таван, па хамбар, а то што ме
носи, нијесу моје ноге него ватра у мојој глави, и та ватра не престаје – не
престаје, господине учитељу, ни кад сам будан ни кад спавам. И ако је
уфатим, то ће за мене бити сласт што сам видио шта она ради док сам ја
на војни, и из те сласти ја је тјерам, и што је више тјерам, све више је у
мени сласти, и од те сласти ја се запалим. (119).
Иако га је могуће употребити за обележавање прошлих радњи, ре-

лативни презент самостално не поседује могућност темпоралне детер-
минације предикације. Наиме, да би се радње перципирале као прошле
нужно је да постоји неки други темпорални маркер којиме се упућује
на време вршења. Службу временске локализације најчешће врши пер-
фекат, који служи да се њиме постави темпорални фон, да се да времен-
ски оквир у виду опште околности или експозиције, унутар кога се даље
позиционирају презентске радње обично у низовима7. Стога се низови
презента у роману најчешће уводе перфектом:
Ишао је ка тим стаклима као циљу који не смије промашити. Увлачио је

врат у рамена да дође мањи, и кад би могао, пропао би у црну земљу, и
испод земље водио волове, али то не може – и он чини оно што мора: кара
7 Наиме, имајући у виду да презент превасходно приказује радње у току, процесу, а ређе целину
радње, за његову употребу потребна је извесна припрема. Ј. Вуковић истиче да таква припрема
подразумева интонирање разговора у смислу изражаја како се они дају у приповедачком стилу.
Ту службу најчешће врше временске одредбе. Ако њих нема, презент се може употребити само
ако је читав разговор узео приповедачки/причалачки тон, и то због тога што улога наративног
презента није саопштајног већ наративног типа (Вуковић 1967: 143–145).
оштро а тихо волове да газе брже, и сам гази што брже може, осврћући се
око себе као звјерка, а све испод капе, очима ситним, сијерим. Пребире
пут. Пребире тамо кућу карадашићку, на њој прозоре – а највише онај што
се отвара и затвара, иза којег је Умка, и који га, сјајем према сунцу, удара
у очи као сјечиво. (8); За њено посртање и падање рукама и кољенима
на мокру земљу и каљаву воду није марио, и није марио што јој кошуља,
мокра већ сва, запиње за грање и на њему остаје. (18); Знао је врло добро
да горка кафа значи горчину. А сада је гледао у ту горчину. Али није знао
у какву, и откуд је имала да дође. „Ха гракни, гавране!“ вели у себи, али
гласно ништа не збори. Гледа у филџан, гледа жену – види јој само један
дио образа, и изгледа му као жута грана у јесен, мокра од кише. (34);
Покренуо их је. Главе им црне од црних марама. Товари их заносе десно
и лијево, савијају натраг и напријед (60).
Или се уводе неким другим претеритом, попут аориста, којим се

обележавају или напоредне или пак радње које су претходиле или усле-
диле након презентских, при чему су аористне обично свршене а пре-
зентске несвршенога вида (чиме је омогућено варирање на нивоу темпа
приповедања):
Капу брзо натаче на главу, и видје како је она друга сјенка своју капу
скинула с главе, и како се око ње мота појас, или му се само чинида види
и појас. (15); А управо тога тренутка, горе на диванхани, појави се дје-
војчица, у црном руху, подбрађена жутом марамом, у бијелим чарапама
– у руци јој комад сира и хљеба, једе – а на њен зов пси придадоше, али
зато не придаде и онај стап, него стаде – утули се као лампа. Реџепу се
учини да чу шум млијека како се спусти с врха стапа према дну, послије
оноликог ударања мећајицом. (38).
На опште околности вршења презентских дејстава може се упути-

ти и имперфектом, којим се обично обележавају или позадинске радње
истовремене са презентским или пак оне чије вршење сеже дубље у
прошлост у односу на оне обележене презентским ликовима:
Вели мени један Грк, вели ми у Скадру – бијаху тада балкански ратови,
бијаше тај Грк војник код Турака па га наши бјеху заробили, вели ми: „Ви
сте народ бистар за учење. Само вама не дају ратови да учите; не стиже-
те, вели, од ратова да учите – а ви сте један народ бистар за учење“. (56);
Са киме, момчићу, то још ратујемо? Је лʼ ти мило што ћеш ратовати с
Аустријом; нек ти је честито што ћеш ратовати – то бијаше једна силна
држава, и своју војску држаше добро, и ратоваше, дјетићу, поштено. Па
имаш с киме да ратујеш, није ти ниско, него повисоко – цара бијеш; са
колико, дјетићу, ратујемо царева? (60).
Време вршења радње неретко се препознаје и на основу ширег

контекста, имајући у виду да презент у овој служби ретко долази са-
мостално, већ увек у низовима, или унутар ширих наративних одсека
удружен са осталим језичким јединицама. Овај облик, дакле, не служи
да се њиме пренесе информација о (из)вршеној појединачној радњи као

таквој, као акцији у прошлости, већ да се њиме (најчешће у комбина-
цији са осталим формама) дочара слика једног комплекснијег догађаја
сачињеног од више радњи или ситуација:
...онај Грк у Скадру вели мени: – Ви сте за учење способан народ, али вама
не дају ваши ратови – и баш је тако: не дају нам ратови. И хоће савјет да
ми даје – они су готови да савјетују, они су на Косову савјетовали агарен-
ског цара Амурата како да бој добије, и агаренски цар их послушао и бој
добио. (59); Издирали су се из ноћи у сусрет дану, и сад се видјели готово
сви – иду, на снијегу, под врећама, пред њима њихови коњи и на коњима
товари – иду, погнути и сагнути, преморени и снени, и више ничим не личе
на себе какви су кад су код својих кућа на славама и на свадбама, него на
номаде који од сјевера на југ бјеже од јачега а тјерају слабијег, носећи на
себи све што имају и коње гонећи, и не заустављајући се ни да предахну;
препадоше се од самих себе кад се у зору погледаше у лица. Не зовнуше
један другог именом, не рекоше добро јутро, јер они као да се више не
познаваху, и као да више и нијесу били они што су синоћ заједно из села
пошли, него неки сасвим други људи, и из другог краја – и непознати. (298).
Наративни презент сасвим је обичан и у дидаскалијама:
А прозори су се тамо отварали и затварали. Одсјај који се од стакла од-

бијао, ударао га је посред чела, и он вели: „То је оно...!“ (8); И краља и
ту дјевојку да оставиш! – вели, а руке му се отеле. На очи му пала триња
од сијена. (16); А ја њему велим: „Шта јадан! Код нас раде школе и дан и
ноћ. Четири ти језика ја умијем, хајдʼ на четири да се потјерамо – хајдʼ у
рачуну да се потјерамо, и хајдʼ у шта хоћеш“ (56).
Осим обележавања појединачних прошлих акција, релативни

презент бележен је и у служби исказивања хабитуалног карактера.
Посреди су, наиме, радње које су се у прошлости вршиле по извесном
правилу и редоследу, те се као такве, са становишта садашњег момен-
та, приказују као устаљени процеси, обичаји, навике. Јављају се како
у говору наратора тако и у говору ликова и неретко су праћене одред-
бом којом се додатно упућује на семантику хабитуалности, иако такво
значење саме по себи могу носити и презентске форме удружене са
контекстуалним чиниоцима:
гласови им као да ходе кроз пећину... долазе из дубока, испод врећа, из

грла тијесна, из тавнине – оне у коју се савију жене кад су војне... (61);
Почнемдапричам овако женама, а оне заспу. (60); Ноћу ми она дође пред
очи, и дођу ми сви они њени – па се тјерамо... Прво они тјерају њу, а
послије ја тјерам и њу и њих заједно, али не могу да их уфатим (120).
И у овој служби се несвршеним презентом углавном казују напо-

редне а свршеним облицима сукцесивне радње. Комбинацијом једних и
других облика приповедна линија се дезаутоматизује:
Биле су им се уши навикле на ратни тресак, који су, а нарочито уши жен-
ске, носиле у себи и онда кад су далеко од фронтова, и кад ноћу падају у
снове, и кад једу и пију, јер било је то нешто што никад не престаје – као
ни вријеме, ни њихови путови. (66); Чуло се чак доље до мрачних потока
и клисуре – како горе пролази каравана... Зарже кљусе, а доље дубина
и тавнина упије глас; закашље се старац и заплаче дијете а ноћ однесе...
Лелекне неко, а планина одјекне и однесе... (291); Уводили су их затим у
некакве одаје, а те одаје све шарене – и која год врата на одаји отворе, тамо
се укажу још једна врата, па никако да уђу у ону крајњу и у њој остану. А
постеља у свакој је од њих, и свака их чекада у њу легну, али их нико не
спроводи даље, све док тамо има оних врата. А када се десида њих двоје
застану, неко их погурне да иду даље, јер одаја што је за њих спремљена
још није дошла, и они иду, једно покрај другог, а путу никако нема краја,
па да умру од муке. (312).
Иако има могућност обележавања хабитуалних радњи, презент се

у тој својој функцији углавном не јавља самостално. Службу временске
локализације, односно оквира за увођење презентом обележених радњи
у оваквим језичким околностима најчешће врши неки од претерита,
док се презентом остварују додатни ефекти на наративном плану. Сто-
га, за употребу презента у приповедању неопходно начинити посебну
организацију дискурса како би се њиме могле обележити радње у свом
процесу или пак посматране као мање целине неког ширег догађаја:
Гледао их је како се окрећу и застајуда виде неку другу – исто овако нато-
варену поворку жена, која је ишла другим путем и ка другом фронту, и
како им домахују рукама, и крпама, и дозивају их – и затим дуго стоје и
гледају се, погађајући одакле су, из села којег, и из којег рода. Једне би тада
запјевале, да се тиме јаве онима тамо, а друге затим залелекале – и са ове
и са оне стране... (61); Чинило се да их је пуно грање око потока; нијесу
се видјели, али су се чули како ногама ломе гране и како се отискују низ
стрме падине и падају, и како им при паду звекне оружје. (85).
У квалификативној служби презент је бележен у примерима типа:
А затим се чула Деспина, вели: „Краљица је она била и код своје куће – на
чардаку сједи, на меку јастуку – гледа кроз прозор и тражи Радича, а Радич
с ђацима па у шетњу, уз село – низ село, а све да јој се с ока не скине“. (29);
Вредност наративног презента при исказивању радњи хабитуал-

ног карактера са стилистичког и са аспекта организације приповедног
плана садржана је у томе да се њиме исказују радње које се одликују по-
новљивошћу. Своју употребу налази онда када се приповеда о догађаји-
ма који се тичу животних недаћа и тешкоћа једне заједнице, те стога
таква репетитивност дејстава добија и симболичку семантику. Кружно
и непрестано понављање њихово упућује на цикличност и поновљивост
зле судбине, неповољног живота и невоља које, сваки пут у другом об-
лику, стално и наново придолазе, без видљивог краја, понављајући се у
истом или пак мењајући свој облик. Тако се и на догађајном плану, уз

употребу граматичких средстава којима се то остварује, дочарава зли
усуд једног социјума у ратним збивањима.
2.2. Наративни потенцијал

У роману Мојковачка битка временски транспоновани потен-
цијал употребљава се искључиво за обележавање прошлих понављани
радњи, и у тој служби има потпуну превласт у односу на друге форме
које могу бити носиоци ове семантике. Доминантно присуство потен-
цијала на рачун осталих облика у анализираном материјалу одговара
приликама својственим савременом српском језику (Танасић и др.
2005: 457). С друге стране, иста особеност указује на значајније рази-
лажење пишчевог израза од дијалекатске основице на којој је утемељен
нараторски односно говор ликова. Иако писац неретко ова два идиома
диференцира тако што у говор ликова уноси дијалектизме који функ-
ционишу у народном говору, овај поступак на морфосинтаксичком
плану није, дакле, у потпуности спроведен, имајући у виду чињеницу
да је наративни потенцијал у идиомима блиским бихорском говору, али
и на широј штокавској територији углавном необичан и ређе се јавља у
односуна наративни императив који је доста чешћи8.
Употребљен као средство темпоралне детерминације предикације
потенцијал означава радње које су се „у прошлости понављале, вршиле
по неком утврђеном реду” (Стевановић 1986: 717), односно „радње ре-
ализоване у прошлости [...], које су се понављале пре времена говорења
о њима” (Станојчић и Поповић 2005: 396). У наративном режиму кази-
вања при обележавању неограниченог мноштва радњи реализованих у
прошлости потенцијал одређујемо као облик којим се казују нерефе-
ренцијално конциповане радње у синтаксичком релативу. Њиме се, за
разлику од осталих глаголских облика који се увек јављају са неким огра-
ничењем, прошле понављане радње могу обележити без додатних језич-
ких средстава која би упућивала на вишекратност. Овако употребљен
потенцијал стилогено је средство које своје место налази у особеном
типу дискурса, односно којим је могуће направити дистинкцију између
8 У говорима зетско-сјеничког типа потенцијал у начелу нема широку употребу у ситуација-

ма обележавања хабитуалности. У говору Бјелопавлића није бележен (Ћупић 1977: 172–173).
Прошле понављане радње овде се исказују императивном (Ћупић 1977: 171). Исто стање је у
говору Пиве и Дробњака (Вуковић 1940: 97), староцрногорским говорима (Пешикан 1965: 154),
те у Мрковићу (Вујовић 1969: 345) и говору Цуца (Пешикан 1965: 154). У опису говора Ибар-
ског Колашина не наводи се ни приповедачки императив ни потенцијал (Божовић 2002: 109).
Сличне су прилике и на другим тачкама штокавске територије. Тако у банатским говорима
шумадијско-војвођанског дијалекта бележен је приповедачки императив у служби хабитуал-
ности, док потенцијала у хабитуалном значењу нема (Ивић и др. 1997: 389–390). Говор Горе
познаје приповедачки императив, док наративног потенцијала нема ни у Гори ни у околним
говорима, сем у говору Подриме и делу насеља призренског подгора. У служби обележавања
хабитуалности на овом терену доминира футур први, као основни облик за исказивање прошле
понављаности (Младеновић 2001: 500–501). У Алексиначком Поморављу у овој служби није
бележен потенцијал, а императив је потврђен само једним примером (Богдановић 1987: 253).
„фактографског” и „евокативног” саопштавања. Притом, први тип по-

стиже се перфектом, а други, који подразумева извесну емотивну анга-
жованост, јер се ради о евоцирању успомена, потенцијалом (М. Ивић
1995: 44), те се стилски ефекти могу сматрати примарним моментом
који регулише његов избор. Не треба занемарити ни разлоге морфо-
лошке природе – једино код потенцијала не постоји видско ограничење
при употреби глагола у предикату. Стилски ефекти које потенцијал
производи могу се сматрати и прагматичком последицом његове про-
цедурално-концептуалне структуре (Ашић и Додиг: 2012: 417). Ефекат
носталгичности заправо је „последица чињенице да је интервал у коме
се понављао догађај уведен потенцијалом строго одвојен од момента
говора”, док су и носталгичност и емотивност узроковани тиме да се
потенцијалом „инсистира на свакој појединачној реализацији догађајаˮ
(Ашић и Станојевић 2008: 182). И. Грицкат истиче значај елемената ин-
тенционалности, перспективе и претпостављене сукцесије, својствених
потенцијалу (Грицкат1998: 36–37).
Потенцијалом означене понављане радње нужно карактерише
одсеченост од момента говора – искључује се могућност протезања њи-
ховог вршења на линији садашњости, а ни резултати њиховог вршења у
садашњем времену углавном нису актуелни. Информација о типу про-
шлости не износи се – она може бити далека, даља или ближа. Ипак,
најчешће је посреди време које је нешто удаљеније од момента говора,
имајући у виду то да је за уочавање хабитуалног карактера прошлог
дејства потребно да постоји шири временски оквир унутар кога су се
радње понављале у више оделитих временских одсека те као такве ус-
талиле као извесни облик деловања. Најзад, категорија доживљености
није од примарног значаја за одређење карактера хабитуалних радњи.
У роману Мојковачка битка наративни потенцијал бележили смо
како у нараторском тако и у говору ликова. Своју примену најчешће
налази у контекстима када говорно лице, из позиције свезнајућег при-
поведача, са временске дистанце довољно удаљене да се минули до-
гађаји могу сумирати, резимира дата дешавања и њихове актере. Такве
радње, примећене као понављане и цикличне, наратор презентује као
у прошлости константне, вршене по одређеној правилности или нуж-
ности, при чему му је индиферентно да укаже на то да ли су се те исте
радње и ситуације одвијале пред његовм очима, те да ли је или није у
њима и сам учествовао. Такво језичко уобличење дејстава (уобичајеног
начина понашања и деловања, обичајем устаљених навика, склоности
и сл.) која су била на снази током читавог периода у најширем сми-
слу одређеног као „прошло време” верно одсликава општу атмосферу
бескрајног кружног кретања у коме се ликови удружују повезани зајед-
ничким трагичним усудом. Потенцијалом се, дакле, снажније дочара-
ва утисак много пута проживљених недаћа и нужност поновљивости
људске патње и страдања.
У дискурсу који одређујемо као евокативно и емотивно обојено
казивње потенцијал најчешће долази у низовима, а сваки од преди-
ката у овоме облику представља једну оделиту радњу дату као делић
мозаика једног комплекснијег догађаја. У таквој служби потенцијал
неретко наступа самостално, имајући у виду да је он средство којим
се, удружено са контекстуалним чиниоцима, радње самостално од-
ређују као прошле, односно у прошлости понављане (имајући у виду
да су и претериталност и хабитуалност саставни чиниоци његове се-
мантичке структуре):
Извирила би му из сијена глава, као из таласа мутне воде, страшна, за-

розана и велика, и тада би стигаода тамо пред колима и пред воловима
запријети Рабрену Мемићу... (17); На цијук врата дигла би очи и погледала
тамо. А тамо би се о дирек објесила глава Џанина као глава сужња. (21);
Зажмурио бих, ставио руке на уши, и рекао себи: нема ништа, али чим бих
отворио очи, видио бих одсјај свјетлости у моје прозоре који је долазио
од лампе (82); Устај, Монтенегро! – узвикнуо би над њим Мојсија толико
гласно да је одјекивао. (352); Са њим би на пут стала и Деспина – да и
она тражи свога... (378).
Некада се уз предикате у потенцијалу или у ширем језичком кон-

тексту срећу језички маркери (у виду прилошких одредби, предлош-
ких и предлошко-падежних синтагми или зависних реченица) којима
се упућује на карактер понављања (у смислу учесталости, редосвности
вршења) или дужину трајања временског одсека током кога су дате ха-
битуалне радње биле на снази:
Понекад би загрљени ишли, као чобани – и тада су били као једна
душа. Ћутали би, газили напријед – а ако би Мојсија нешто изрекао,
то је било да се он никада неће од њега одвојити... (317); И кад би пла-
кали онда кад су будни, а не овако кад сањају, он би им рекао да имају
зашто. (340); За тим таквим ријечима гостију домаћини би заћутали, и
задуго ракију не би испили – као да више немају с киме. (362); Мрднула
би само понекад вјеђом – нешто је сањала, па би се вјеђа опет смирила.
(54); Отресајући са себе снијег, вели тамо Умки: Кад сам био мали па
бих пао, моја би мајка рекла скочио, па ја то сад велим сам себи – оста-
ло ми од мајке; пуно нам нешто остане од мајке. (299); Неко би врије-
мепртио Мојсија, пробијајући снијег аустријским чизмама и утопљен
аустријском кабаницом; сав је био у аустријској одјећи и није му било
хладно – а онда би напријед прошао Шућро, газио меко и некако споро,
а у одијелу домаћем, у боји црној, прикладној мраку. (345); Парила би
дуго уз огњиште краке, а послије узимала метлу и мела собе. (22); И кад
би се понекад десило да се њихови погледи сретну, он је свој одмах оба-
рао у земљу. (356).
Пошто функционише као језичко средство специјализовано за
исказивање хабитуалне семантике, потенцијал се у ширим контекс-
тима најчешће налази удружен са осталим облицима којима се обе-
лежавају појединачне прошле радње. У тој служби најчешће се јавља
перфекат, који као и у случају комбинације са наративним презентом,
најчешће има улогу експозиције. Њиме се даје општа слика околности

или стања која су била на снази током читавог времена трајања хаби-
туалних дејстава, односно својеврсни оквир у који се смештају пона-
вљане прошле радње, али може означавати и напоредне (појединачне
или вишекратне), или пак радње које су се десиле пре или након оних
у потенцијалу:
Са грана су падале јабуке на жуту јесењу земљу – кроз ноћ и тишину, не-
виђене ни од ког: тук..., тук... Олакшане, гране би се тргнуле горе, и гдје
год би опала која јабука, ту би грана зашумила; шумиле су гране сву ноћ,
јер сву ноћ су опадале јабуке... (5); И, не знајући више ништа за себе, и не
видећи ништа пред собом, она се прво тргнула, мало поскочила – онако
као кад би у сновима поскочила да полети, и затим – тијелом, врућим од
постеље и дрхтавим од ужаса пред скок, зачепила прозор. (11); Рабрен се
одбио од волујских рогова. Облијетао је око Шућра и около кола, али се
није усуђивао да га руком дотакне. Присјетио би се Црне Горе, и од ње
градио своје залеђе: није више турско, него црногорско, зборио је у себи
да се охрабри, али га храброст није хватала него страх (...) (17); Јављао јој
се у чудним сликама, каквог га никад није видјела – онда кад би друмом
проводио ђаке и очи дизао у њен прозор. (21); Већ од првих дана војници
су дознали да је учитељ, и због тога га цијенили, али мјеста на којим су га
налазили нијесу могли ни по чему да цијене, јер су то били све некакви
завучени ћошкови. Сажаљиво би га погледали, и оставили. (83); Кад год
је од куће полазио, Реџеп Карадашић се увијек питао: полазим ли ја ово
ведра срца, или не полазим ведра срца; ако ми срце није ведро, нећу ни-
куд ићи из куће – неће бити добро за моју кућу, и није ишао. Јавио би се
тада псу иза коца, који би га пратио очима, а и својим лајањем упразно
– што одлази. (36); Старица га је гледала. Ноге Драгутинове видјела је
као некад у колијевци кад је Драгутин био дијете, кад би му из колијевке
стрчале ноге. Руке су јој саме пошле клупчету плетива и иглама, и прсти
сами стали да плету чарапе. (64);Охрабрили би се и кренули јаким тврдим
корацима напријед, вјерујући да су најзад нашли онај прави сокак, и
убрзо затим увиђали да то није онај прави, враћали се натраг, тражили,
тражили, стајали; стајали су укочени од зиме, изгубљени међу дрвећем,
и препаднути. (279); Имао сам брата, молио сам га да изиђе са мном а он
није хтио, окренуо би се на другу страну и заспао. Не бих због тога са њим
говорио по три дана. (342); Затим би – наједном, као кад се лампа угаси,
прекинули причу. Ишли би ћутке, а понегде и напобаучке – онда кад би им
се учинило да је ту негдје аустријска патрола. Слушали су. Оштро мотри-
ли низ бијело површје. И не чујући ништа и не видећи – до голу земљу,
сад у ноћи безобличну, полазили да је газе. И кад год би за нешто запели
ногом, држали су да је то жица; много су се бојали аустријских жица –
поскочили би од њих и готово узвикнули као да су стали на живу змију.
(347) Тражио је своје. Откинуоби се од греда, пошао љеси с рањеником
и наднио се. Чинио је то често, јер му се често причињавало да је на љеси
неко од његових. (377).
У контекстима овога типа јасно се види разлика у стилским ефек-

тима између стилски маркираног потенцијала и перфекта као необе-
лежене јединице. Њиховом комбинацијом на блиском одстојању сти-

логеност потенцијала јаче је изражена него што би то био случај са ни-
зовима предиката у потенцијалу имајући у виду да овакво смењивање
доприноси дезаутоматизовању приповедне линије и њиме се остварује
се ефекат црно-беле технике, где свака од јединица у контрасту према
оној другој добија на стилогености и експресивној снази.
У окружењу се са облицима потенцијала неретко срећу и форме ао-
риста или имперфекта, којима се обележавају прошле појединачне свр-
шене (аорист) или радње посматране у процесу вршења (имперфекат),
које су се (из)вршиле паралено са онима обележеним потенцијалом:
Све што би узела у своје руке погледала би и одбацила; разбаца тако рупце,
мараме, ђердане. Дукате разниза. Пуца на јелеку покида. (21); Тек сад –
пред писарима, записницима и печатима, које би ударили на оно што би
написали, њој постаде јасно да се удаје (...) (46); Ја млад кад бијах, па бисмо
се код оне чесме увече прскали водом; ја млад кад бијах...! (242); Запусти-
ше се грозно – не бријаху се, не умиваху, и не једаху, а јечаху кад год би
у кући остали сами, с лицем међу рукама, очију затворених, ослоњени
о дирек, уз који би се лако љуљали; рамена би има тада подрхтавала, а
подрхтавала би им ноћу у постељи кад би стали да мисле на своју сестру,
и с мислима на њу да освићу, не заспавши. (20);
Неретко се уз облике потенцијала јављају и форме наративног

презента:
Гледао их је како се окрећу и застају да виде неку другу – исто овако на-
товарену поворку жена, која је ишла другим путем и ка другом фронту,
и како им домахују рукама, и крпама, и дозивају их – и затим дуго стоје
и гледају се, погађајући одакле су, из села којег, и из којег рода. Једне би
тада запјевале, да се тиме јаве онима тамо, а друге затим залелекале – и
са ове и са оне стране... (61); Иза кућице гледа онај стражар; гледа нешто
што је забавно – што се дешава ту на џади пред њим, и добро му дошло
у ноћној самоћи да нешто гледа: то што војник чини од цивила, и нека
чини – то је нешто што се њих тиче, а њега не тиче; њега се тиче само
Караула. И било би му много жао кад би се то доље брзо свршило и џада
пред њим остала празна – а празне се џаде већ нагледао; мамила га је
само на сан. (353)
2.3. Наративни императив

У поређењу са протходним двама облицима наративни импера-
тив у роману Мојковачка битка ретко је бележен. Овај облик, којим се
као и временски транспонованим презентом могу обележити прошле
појединачне и вишекратне радње, ограничен је искључиво на говор ли-
кова. Употребом овога дијалектизма, аутор је успео да дочара неспута-
ни живи говор ликова бихорског краја, где је приповедачки инфинитив,
како је претходно наведено, у широкој употреби. Кориштењем синтак-
семе која је у овој служби готово непозната стандардном језику, и спада

у ред архаизама, говор ликова рељефније се издваја од приповедног ок-
ружења и постаје живописнији и упечатљивији. У роману се императив
среће у контекстима када ликови препричавају доживљене радње, и то
онда када своје излагање желе организовати тако да, користећи се је-
зичком потенцијалом, те исте радње поново оживе и динамизују.
При исказивању прошлих појединачних радњи императивом се
исказују динамичне радње, приказане углавном као нагло изведене ак-
ције или поступци, које се тако, посматране у низу других радњи, додат-
но наглашавају, чиме се приповедање драматизује:
Утрчао сам у избу, а тамо тама, мрак пусти. Ја слушам, ја чекам да под
њима шушне слама – и ништа у својој глави немам до оно што се зове жена.
Па ја потрчи на једну страну, а ње нема; па ја потрчи на другу страну, а
ње нема, али остаје још горе у кући соба, па таван, па хамбар, а то што
ме носи, нијесу моје ноге него ватра у мојој глави, и та ватра не престаје
– не престаје, господине учитељу, ни кад сам будан ни кад спавам. (119);
Превезао сам јучер мртву жену... Младу. Носе је двије. Из Заостра су. Кажу
ми: ево да ти платимо возарину, Николице, за ову сироту. Да оне плате
мени зато што превозим мртву жену! Узмем весло и удри по дебљини,
по задњем крају, сад једну, сад другу, а сад обадвије у један мах, а весло
мокро па приоња за дебљину. Хоћу, велим им, наплатићу овако... Па удри
још! Удри докле ми не побјегоше. И не смију да се врате по ону мртву
јадницу; лежи она на пијеску а киша је бије, па ми мучно у срцу. (147);
Императив је бележен и при обележавању радњи хабитуалног ка-

рактера, са мање-више сличним стилским ефектима:
Хљеб ће ме онај огубати што сам га код њих појео; а колико сам појео и
хљеба и ногу то само ја знам, па их сад крадем, Деспино, Деспино! А ја
бих им баш сад дао – сада кад је наше, кад је црногорско, Деспино, кујо!
Мене ако су бољела леђа од њихових ногу – ја мало на сунце те пропари,
и прођи, а од овога твога забољеће ме и моја душа, а тога сунца нема да
душу пропарим па да прође. (10); Не бојте се ви тога што су они записали;
хоћу одмах да вам нешто кажем, а ви немојте ником казати: моји писари
узми те свашта напиши, а ја узми те им све избриши. (50).
Још чешће него претходни облици императив се среће у комби-

нацији са осталим формама. Наизменична употреба и брзо смењивање
различитих облика иначе је карактеристика говора ликова у овом ро-
ману. Њихова саопштења најчешће суобликована тако да се у њима си-
нонимни облици комбинују и улазе у сплет сложених односа. И овде
истичемо значај контекста, јер стилски ефекти које облици производе
настају тек удруживањем са другим облицима на ширем плану, тачније
када се они међусобно допуњују или пак супротстављају. Готово да и
нема случајева да у ширим наративним одсецима приповедање тече у
само једном облику. Сврха варирања израза јесте суптилније ослика-
вање односа међу радњама – једна радња посматра се у току вршења,
друга је смењује, уводи се нова слика / ситуација, једно стање трансфор-

мише се у друго, са једне слике се прелази на другу и сл., што све омо-
гућава виши степен стилогености текста, те динамичније приповедање.
Посматрано на говору ликова такав поступак доприноси верном прено-
шењу живописности народног говора који врви од разлилитих облика,
а који одликује динамично, експресивно, упечатљивоказивање, посеб-
ноу ситуацијамакоје се карактеришу емотивним набојем, уз обавезно
присуство компоненте доживљености, дакле, када ликови поновно (пр)
оживљавју радње, које се у времену говорења дочаравају као да се тога
тренутка посматрају сопственим очима:
Утрчао сам у избу, а тамо тама, мрак пусти. Ја слушам, ја чекам да под
њима шушне слама – и ништа у својој глави немам до оно што се зове
жена. Па ја потрчи на једну страну, а ње нема; па ја потрчи на другу
страну, а ње нема, али остаје још горе у кући соба, па таван, па хамбар,
а то што ме носи, нијесу моје ноге него ватра у мојој глави, и та ватра не
престаје – не престаје, господине учитељу, ни кад сам будан ни кад спавам.
И ако је уфатим, то ће за мене бити сласт што сам видио шта она ради
док сам ја на војни, и из те сласти ја је тјерам, и што је више тјерам, све
више је у мени сласти, и од те сласти ја се запалим. (119); Превезао сам
јучер мртву жену... Младу. Носе је двије. Из Заостра су. Кажу ми: ево да ти
платимо возарину, Николице, за ову сироту. Да оне плате мени зато што
превозим мртву жену! Узмем весло и удри по дебљини, по задњем крају,
сад једну, сад другу, а сад обадвије у један мах, а весло мокро па приоња
за дебљину. Хоћу, велим им, наплатићу овако... Па удри још! Удри докле
ми не побјегоше. И не смију да се врате по ону мртву јадницу; лежи она
на пијеску а киша је бије, па ми мучно у срцу. Ходите, зовем их, нећу вас
више мјерити. Прва је пришла баба, па вели: све ћу овдје чекати код ове
скеле док ми се не врате моји синови с војне, да им кажем шта ти чиниш
од народа на скели, једна силеџијо. (147);
3. Закључак
Спроведена анализа показала је да у роману Мојковачка битка

временски транспоновани облици са претериталном службом имају
широку употребу. Наративни презент је, притом, јединица која се од-
ликује најширом семантиком и која је најфреквентнија, што одговара
како приликама у бихорском говору и околним дијалектима с једне и
у стандардном идиому с друге стране. Наративни потенцијал у рома-
ну такође јечест при исказивању радњи хабитуалног карактера. Његова
широка присутност у нараторском дискурсу очекивана је јер на томе
плану налазимо виши степен нивелисаности према стандарду. С друге
стране, његова појава у говору ликова упућује на удаљавање од локал-
ног идиома, имајући у виду да је у народном говору основно средство за
исказивање хабитуалне семантике временски транспоновани импера-
тив. Најзад, ретка употреба наративног императиванеочекивана је, али
и поред тога, овај облик, у роману ограничен искључиво на говор ли-

кова, има вредност високо стилогене јединице. Употребом императива
као дијалекатски маркираног облика и то како самостално тако и у ком-
бинацији са осталим формама, када се у дискурсу ликова облици брзо
и динамично смењују, аутор успева да дочара мелодију живописног и
евокативног казивања које одговара духу народног израза. Употребом
језичких средстава говор ликова рељефније се издваја из наративног
окружења, што употпуњује поступак карактеризације ликова.
Сваки од испитиваних облика осим синтаксичких и значењских
момената поседује и стилогеност, те стога њихова појава у роману, по-
ред перфекта, аориста и имперфекта, који су такође сасвим обични,
добија карактер стилског поступка обликовања уметничког текста.
Извор
Ћамил Сијарић, Мојковачка битка, Сарајево: Свјетлост, 1968.
Ашић и Додиг 2012: Tijana Ašić, Milana Dodig, O procesualnom i egzistencijalnom
predstavljanju radnje u srpskom i francuskom jeziku, Српски језик, књижевност,
уметност, Зборник са VI међународног скупа одржаног на Филолошко-
уметничком факултету у Крагујевцу (28–29. 10. 2011), Књига 1, Структурне
карактеристике српског језика, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет,
413–421.
Ашић и Станојевић 2008: T. Ašić, V. Stanojević, Semantika i pragmatika glagolskih
vremena u francuskom jeziku, Kragujevac: Filološko-umetnički fakultet.
Барјактаревић 1966: Д. Барјактаревић, Бихорскиговор, Зборник Филозофског
факултета у Приштини, Приштина: Филозофски факултет, 9–79.
Барјактаревић 1966а: Д. Барјактаревић, Новопазарско-сјенички говори, Српски
дијалектолошки зборник, XVI, Београд: Институт за српскохрватски језик, 1–177.
Богдановић 1987: Н. Богдановић, Говор Алексиначког Поморавља, Српски
дијалектолошки зборник, књ. XXXIII, Београд: Српска академија наука и
уметности, 7–302.
Божовић 2002: М. Божовић, Говор Ибарског Колашина, Приштина: Институт за
српску културу, Косовска Митровица: Филозофски факултет.
Вујовић 1969: Л. Вујовић, Мрковићки дијалекат, Српски дијалектолошки
зборник, књ. XVIII, Београд: Институт за српскохрватски језик, 73–401.
Вуковић 1940: Ј. Вуковић, Говор Пиве и Дробњака, Јужнословенски филолог,књ.
XVII, Београд: Институт за српски језик САНУ, 1–114.
Вуковић 1967: J. Vuković, Sintaksa glagola, Sarajevo: Zavod za izdavanje udžbenika.
Грицкат 1998: И. Грицкат, Потенцијал у служби исказивања хабитуалности,
Јужнословенски филолог, књ. 54, Београд: Институт за српскохрватски језик
САНУ, 35–40.
Ивић и др. 1997: П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, Банатски говори

шумадијско-војвођанског дијалекта. Друга књига: морфологија, синтакса,
закључци, текстови, Српски дијалектолошки зборник, књ. XLIII, Београд:
Институт за српскохрватски језик, 1–571.
Ивић 1995: M. Ivić, Lingvistički ogledi, Beograd: Biblioteka XX vek.
Младеновић 2001: Р. Младеновић, Говор шарпланинске жупе Гора, Српски
дијалектолошки зборник, XLVIII, Београд: Институт за српски језик САНУ,
1–606.
Пешикан 1965: М. Пешикан, Староцрногорски средњекатунски и љешански
говори, Српски дијалектолошки зборник, књ. XV, Београд: Институт за
српскохрватски језик, 1–294.
Пижурица 1981: М. Пижурица, Говор околине Колашина, Титоград: Црногорска
академија наука и умјетности.
Станојчић и Поповић 2005: Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српског
језика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Стевановић 1986: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Београд:
Научна књига.
Танасић 1996: С. Танасић, Презент у савременом српском језику, Београд:
Институт за српски језик САНУ.
Танасић и др. 2005: С. Танасић, П. Пипер, И. Антонић, В. Ружић, Љ. Поповић,
Б. Тошовић, Синтакса савременог српског језика: проста реченица,Београд:
Институт за српски језик САНУ
Ћупић 1977: Д. Ћупић, Говор Бјелопавлића, Српски дијалектолошки зборник, књ.
XXIII, Београд: Институт за српскохрватски језик, 1–220.
Bojana Veljović / NARRATIVE PRESENT, POTENTIAL AND IMPERATIVE IN THE

NOVEL MOJKOVAČKA BITKA BY ĆAMIL SIJARIĆ
Summary / The paper analyses temporally transposed present, imperative and po-
tential mood in the novel Mojkovačka bitka by Ćamil Sijarević. The primary goal is
to determine their frequency, their syntactic and semantic properties and stylistic
characteristics. Since this is a prose text written in a dialect, the paper will examine
to what extent the use of the given forms corresponds to their real use in the local
idiom that is the foundation of the author’s and characters’ speech. The analysis has
shown that narrative present has the widest semantic range as it is used for past events
and for habitual actions. The potential mood is equally frequent but is used only for
repeated past actions. Imperative mood is detected in a small number of examples
belonging exclusively to the speech of characters. The described circumstance do
not completely correspond to the real state of the Bihor and the remaining speeches
of Zeta-Sjenica dialect where imperative is the basic means of expressing habitual-
ity and is more frequent than narrative potential. Finally, the analysis has revealed
that all three categories have a stylistic potential. This is expected since temporal
transpositions have stylistic effects which are not obligatory when verb forms are
used in their primary functions.
Key words: dialect prose, syntax, verb forms, narrative present, narrative potential,
narrative imperative
Примљен: 20. маја 2018.

Прихваћен за штампу маја 2018.
811.111: 811.111’366.582.5
Аница В. Глођовић1
Природно-математички факултет
Катедра општеобразовних предмета
ТЕМПОРАЛНОСТ И АСПЕКТУАЛНОСТ ЕНГЛЕСКОГ

ПРОШЛОГ ПЕРФЕКТА И ЊЕГОВИХ СРПСКИХ
ПРЕВОДНИХ ЕКВИВАЛЕНАТА
Циљ овог рада је дефинисање временских и видских релација између енглеског прошлог
перфекта и његових српских глаголских преводних еквивалената узевши у обзир модерна
тумачења глаголских времена и глаголског вида у енглеском и српском језику. Финитни
глаголски облици у енглеском језику представљају комбинацију темпоралних и видских
дистинкција, те су приликом анализе најпре узете у обзир ове карактеристике на примерима
енглеског прошлог перфекта ексцерпираних из савременог британског романа, а затим су
контрастивном методом не само именовани и статистички обрађени његови значењски
српски еквиваленти, већ је и утврђено како су поменута темпоралност и аспектуалност
манифестовани у њима.
Кључне речи: енглески прошли перфекат, српски преводни еквиваленти, глаголско време,
глаголски вид, контрастивна лингвистика
1. УВОД
Приликом утврђивања граматичке и лексичке (не)компатибил-

ности финитних глаголских облика у два различита језика, што пред-
ставља циљ овог рада, најпре се мора дефинисати појам глаголског
времена. Глаголска времена су деиктичке категорије које лоцирају гла-
голске ситуације у времену, односно представљају граматикализацију
концепта времена. Овај рад покушава да окарактерише енглески не-
прогресивни прошли перфекат и његове српске глаголске еквиваленте
у погледу њихове темпоралности и аспектуалности, са циљем утврђи-
вања формалних сличности и разлика између глаголских времена која
успостављају однос еквиваленције на значењском плану.
Као језички узорак за истраживање послужили су облици прош-
лог перфекта ексцерпирани из савременог британског романа аутора
Џулијана Барнса (Julian Barnes, The Noise of Time) и њихови преводи на
српски језик (Шум времена). Енглески део корпуса састоји се од 335 ре-
1 glodjovicanica@yahoo.com
ченичних примера са прошлим перфектом у непрогресивној форми у

активним и пасивним конструкцијама. Српски преводни еквиваленти
прошлог перфекта нису искључиво финитни глаголски облици, већ се
неки од њих испољавају и као изрази који нису подложни анализи при-
писивања одређеним типовима глаголског вида и/или времена, те су ове
преводне форме у оквиру студије укључене само у основну статистику.
Упоредно изучавање енглеских перфекатских облика и њихових
преводних еквивалената у српском језику може помоћи да се утврде
системске сличности и разлике између њих, али и да се одреде евен-
туалне разлике у њиховој употреби. Старије традиционалне граматике
убрајају перфекатске облике у категорију глаголског времена, док се у
оквиру новијих проучавања они сврставају у глаголски вид. Осим тога,
српски језик, као словенски језик, другачије изражава глаголски вид, те
се тиме и усложњава већ комплексна проблематика.
2. ГЛАГОЛСКО ВРЕМЕ И ГЛАГОЛСКИ ВИД
Било којем контрастивном проучавању енглеског и српског је-

зика (или било која два језика) неопходно претходи јасно дефинисање
основе за поређeње компонената двају система. Пошто је циљ овог
рада утврђивање темпоралних и видских карактеристика, најпре тре-
ба дефинисати појмове глаголског времена и вида на начин на који су
схваћени у овој студији.
ГЛАГОЛСКО ВРЕМЕ
Кверк и Гринбаум (Quirk and Greenbaum 1972: 40) време

посматрају као универзални, нелингвистички концепт са поделом
на прошлост, садашњост и будућност, док под глаголским вре-
меном подразумевају кореспонденцију између облика глагола и
нашег концепта времена. Глаголско време Комри дефинише као
лоцирање ситуације на временској линији у односу на тренутак
говора (деиктички центар) те мерено у односу на деиктички цен-
тар, прошлост је одељак на временској линији који му претходи,
будућност следи након деиктичког центра, док је садашњост си-
мултана са њим (Comrie 1985: 14). Хадлстон и Пулум (Huddleston
and Pullum 2002: 116) под основним значењем глаголског време-
на подразумевају лоцирање ситуације или дела ситуације у неку
временску тачку или временски период. Сви поменути ставови
дефинишу глаголско време у односу на тачке у оквиру концепта
физичког времена, те је стога теорија глаголског времена у овом
раду заснована на Рајхенбаховим поставкама (Raichenbach 1947)
који сва енглеска глаголска времена одређује као комбинације
ТЕМПОРАЛНОСТ И АСПЕКТУАЛНОСТ ЕНГЛЕСКОГ ПРОШЛОГ ПЕРФЕКТА...
три временске тачке: тачке говора (Г), догађаја (Д) и референ-

цијалне тачке (Р). Између ове три временске тачке могу постојати
следећи односи: симултаност (у формулама означена зарезом) и
антериорност/постериорност (у формулама означена цртицом).
На основу овог теоријског оквира дефинисаћемо једно енглеско
и сва српска глаголска времена.
Што се тиче српског језика, синтакса глаголских облика
обухвата и једну веома значајну опозицију: референцијалност/
нереференцијалност глаголске радње. Пипер и др. наводе да када
се радња везује за један моменат, она је представљена као ре-
ференцијална, док су радње које се врше у низу временских ин-
тервала представљене као нереференцијалне (Пипер и др. 2005:
347–348). Српски језик, као и други словенски језици не разликује
два посебна система глаголских облика за исказивање референ-
цијалних и нереференцијалних радњи, односно, и један и други
тип радње исказују се углавном истим глаголским облицима, уз
одређене специфичности употребе (нпр. прошле референцијалне
радње исказују се перфектом оба вида, а нереференцијалне само
несвршеним перфектом).
ГЛАГОЛСКИ ВИД
Анализа глаголских облика у оба језика у овом раду заснива се
на општој дефиницији глаголског вида коју износи Комри, а која гла-
голски вид тумачи као начин посматрања унутрашње временске струк-
туре неке ситуације (Comrie 1976: 3). Постоје два начина посматрања:
сагледавање ситуације као целине (без наглашавања унутрашњих сег-
мената ситуације) и сагледавање ситуације као структуре (уз наглаша-
вање сегмената ситуације) (Comrie 1976: 4). Сличну реинтерпретацију
глаголског вида спровео је и Риђановић закључивши да је основно зна-
чење глаголског вида дељивост (нетотивност)/недељивост (тотивност)
временске димензије глаголске ситуације (Riđanović 1976: 83). До слич-
них закључака дошао је и Новаков сматрајући да је дихотомија импер-
фективност (несвршеност)/перфективност (свршеност) прототипски
заснована на обележјима названима структура (дељивост)/целина (не-
дељивост) (Новаков 2005).
Глаголски вид у енглеском језику испољава се искључиво на син-
таксичко-семантичком нивоу, и то непосредно у сегменту глаголске
фразе или глаголског облика. Новије граматике енглеског језика редов-
но помињу две видске опозиције у енглеском језику: прогресивни/непро-
гресивни и перфекатски/неперфекатски облик. Као што пише Комри, те
две опозиције представљају две врсте глаголског вида које се могу ком-
биновати, при чему прва означава целину/структуру, а друга повезивање
ситуације с одређеним тренутком или другом ситуацијом (Comrie 1976).
У српском језику глаголски вид је граматичка категорија која се

испољава већ на морфолошко-лексичком нивоу, и то код оних глагол-
ских лексема које формирају двочлани или чак трочлани микросистем
видски обележених јединица, или на синтаксичко-семантичком нивоу,
код оних глаголских лексема које на морфолошко-лексичком нивоу
нису видски обележене (двовидски глаголи).
Дакле, и за енглески и за српски језик може се претпоставити да
перфективни вид подразумева тотивност (целину) ситуације, а импер-
фективност нетотивност (структуру) те је на тај начин створена основа
за упоређивање глаголских облика у два језика с формално различитим
видским системима.
3. ТЕМПОРАЛНОСТ И АСПЕКТУАЛНОСТ ЕНГЛЕСКОГ

ПРОШЛОГ ПЕРФЕКТА
Ако се поменута дефиниција глаголског времена примени на

енглеске перфекатске облике, јављају се одређени проблеми. Наиме,
енглески перфекатски облици подразумевају временску димензију, од-
носно ситуација означена перфекатским обликом повезује се са неким
другим тренутком/периодом или ситуацијом, односно референцијал-
ном тачком (Raichenbach 1947: 288). Тврдњу да енглески перфекатски
облици представљају глаголски вид, мада другачији вид од опозиције
имперфективност/перфективност коју помиње Комри (Comrie 1976:
52), потврђује управо чињеница да уз темпоралну компоненту енглески
перфекатски облици садрже још неке, нетемпоралне компоненте. Те
компоненте могу бити трајање ситуације до одређене референцијалне
тачке у прошлости, садашњости или будућности, присутност резултата
ситуације у времену означеном референцијалном тачком, окончавање
ситуације до референцијалне тачке и слично. Те компоненте могу се
схватити као секундарна значења перфекта као видског облика у ен-
глеском језику. Најчешће се срећу термини које помиње Комри (Comrie
1976: 56–61): перфекат резултата, искуствени перфекат, перфекат трај-
не ситуације и перфекат блиске прошлости. Као једну од примедби на
Комријеву класификацију Дал (Dahl 1987: 133) наводи и спорадично
преклапање појединих категорија, нарочито презент перфекта са зна-
чењем резултата са презент перфектом блиске прошости. Иначе, чини
се да перфекат блиске прошлости не припада овој подели с обзиром на
то да се његово значење заснива на темпоралном критеријуму, док су
остала три значења из Комријеве поделе заснована на нетемпоралним
критеријумима (резултат, искуство, трајање ситуације).
Енглески прошли перфекат може се јавити и у комбинацији са
прогресивним видским обликом као у примеру (1):
(1) No doubt he had been smoking at the moment Nita came into
his life. (16)2
У оваквим примерима реч је о две врсте глаголског вида: перфе-
катски вид повезује ситуацију с каснијим тренутком, а прогресивни вид
представља ситуацију као структуру.
ПРОШЛИ ПЕРФЕКАТ У ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ

Као што је већ наведено, енглески прошли перфекат представља
спој темпоралних и нетемпоралних карактеристика које ће бити раз-
мотрене у наставку.
3.1.1. ТЕМПОРАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Рајхенбахова теорија глаголских времена (Raichenbach 1947)
представља непрогресивни прошли перфекат у енглеском језику као
Д---Р---Г, односно формулом Д пре Р пре Г, зато што догађај обично
претходи и деиктичком центру и референцијалној тачки.
Енглески прошли перфекат има јасно изражену временску ком-
поненту (антериорност), али и он, као и садашњи перфекат, означава
резултате и последице, искуство, трајање те се може сврстати у глагол-
ски вид заједно са садашњим перфектом. Антериорност као основно
темпорално значење прошлог перфекта у енглеском језику може оз-
начавати догађај који се одиграо много пре неке тачке у прошлости,
односно референцијалне тачке (пример (2)), који је непосредно прет-
ходио референцијалној тачки (пример (3)) или догађај чије време оди-
гравања не мора бити спецификовано (пример (4)):
(2) Years ago, lifetimes away, back in the last century, when his
mother had been at the Irkutsk Institute for Noble women, she
and two other girls had danced the mazurka from A Life for the
Tsar in front of Nicolas II, then crown prince. (10)
(удаљена антериорност)
(3) They were each nineteen and unaccompanied; and he had just
made three hundred roubles playing concerts in Kharkov. (8)
(непосредна антериорност)
(4) Of course, he had talked to Power before, or Power had talked to

him: officials, bureaucrats, politicians, coming with suggestions,
proposals, ultimata. (18)
(неодређена или неспецификована антерироност)
2 Иза сваког примера у загради је наведен број који означава страницу на којој се налази дати
пример у извору.
Дакле, синтаксичко тумачење значења глагола у прошлом пер-

фекту може обухватати нека од три поменута типа антериорности.
3.1.2. НЕТЕМПОРАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Међу нетемпоралним значењима која прошли перфекат у ен-
глеском језику може да изрази су и три претходно поменута: перфекат
резултата, искуствени перфекат и перфекат трајне ситуације. Ова зна-
чења раздвајају прошли перфекат од значења прошлог простог времена
не дозвољавајући тако да облик прошлог перфекта постане редундан-
тан и застарео.
Комри (Comrie 1976: 56–57) пише да се „код садашњег перфекта
са значењем резултата на садашње стање гледа као на резултат неке
прошле ситуације“ додајући да овај тип перфекта претпоставља да је тај
резултат и даље значајан, али „не износи шта је то што конституише тај
резултат, већ само да постоји неки резултат који траје“. Пример број (5)
илуструје резултативно значење прошлог перфекта:
(5) The system of retribution had been greatly improved, and was so
much more inclusive than it used to be. (10)
Систем одмазде је умногоме побољшан и последица тога била је
та да је већи број људи био обухваћен њиме. С обзиром на то да други
догађај (укљученост већег броја људи) представља последицу првог до-
гађаја (побошљање система), логично је да су утицаји првог догађаја
релевантни у тренутку другог догађаја. Стога Новаков (Novakov 2008:
54) предлаже други назив за овај тип перфекта – „perfect of currect
relevance“ (перфекат тренутног значаја), а то нетемпорално значење
релевантности илуструје и следећи пример:
(6) Some candidly admitted their own previous errors, explaining that
the Pravda article had made the scales fall from their eyes. (17)
Пример (6) показује да не само да им је чланак у Правди прво
скинуо копрену с очију, па су они искрено признали своје раније греш-
ке (темпорално значење релативне прошлости Д>Р), већ и да је у време
тог признавања, поменути чланак и даље био од значаја (нетемпорално
значење релевантности).
Искуствени перфекат показује да се дата ситуација одиграла ба-
рем једном у току неког прошлог периода и тај податак је од значаја за
референцијалну тачку, као у примеру (7):
(7) He liked to explain how the French had once taught him the secret
of drinking champagne without ever getting a hangover. (7)
До референцијалне тачке (тренутка у прошлости када је он обја-
шњава), догађај (Французи су му открили тајну како да пије шампањац,
а да га никада не стигне мамурлук) се одиграо једном.
Искуствено значење енглеског прошлог перфекта не односи се на

неку појединачну појаву одређене ситуације те се обично схвата као
нереференцијално. У српском језику, нереференцијалност прошле си-
туације обично се изражава имперфективним глаголима у перфекту (у
примеру (8б) – није волео):
(8а) It was hot in the Caucasus, and he had never liked the heat. (13)
(8б) На Кавказу је било веома топло, а он није волео врућину. (40)

Ситуације које су трајале до референцијалне тачке указујући на
то да дати догађај обухвата не тренутак у времену, већ временски пе-
риод, означене су перфектом трајне ситуације. У примеру (9) хваљење
поменуте опере трајало је две године без престанка (до тренутка када су
закључили да је та опера потпуно безвредна):
(9) He noted how critics who had consistently praised Lady Macbeth
of Mtsensk over the past two years suddenly found no merit at all
in it. (17)
Енглески прошли перфекат може имплицитно или експлицитно
да изрази и догађај који нема тренутни/садашњи значај, зато што се у
референцијалној тачки одиграо други догађај који је укинуо његов ути-
цај. Стога га је лишио значаја (дакле, у питању је дезактуализованост
прошле радње) као у примеру (10), где је он назначио јачину у нот-
ном тексту, али су дрвени и лимени дувачи дезактуализовали ту радњу
својевољно одлучивши да свирају гласније:
(10) In the entr’acte before Katerina’s wedding, the woodwind and
brass suddenly took it upon themselves to play more loudly than
he had scored. (9)
ЕНГЛЕСКИ ПРОШЛИ ПЕРФЕКАТ ЗА СЕКУНДАРНУ И

ПРИМАРНУ ПРОШЛОСТ
Одељак прошлости на временској линији може бити подељен на
два дела: секундарна прошлост (одељак на временској линији пре неке
друге прошле тачке) и примарна прошлост (одељак након секундарне
прошлости, а пре деиктичког центра, искључујући деиктички центар).
Приликом самог погледа на корпус, увиђамо да постоје разлике између
прошлог перфекта употребљеног за секундарну и за примарну прошлост.
3.2.1. ЕНГЛЕСКИ ПРОШЛИ ПЕРФЕКАТ ЗА СЕКУНДАРНУ

ПРОШЛОСТ
Прошли перфекат запажен је у реченицама у контексту секун-
дарне прошлости и то у ситуацијама када се у непрошлом временском
контексту може употребити садашњи перфекат, као у примеру (11):
(11) Power had always been more interested in the word than the
note: writers, not composers, had been proclaimed the engineers
of human souls. (17)
или просто прошло време, као у примеру (12):
(12) His mother had been the strength in her marriage, just as Nina
Vasilievna was the strength in theirs. (10)
Прошли перфекат запажен је и у зависним клаузама, док је у
главној клаузи прошло време пре којег се одиграла радња у зависној
клаузи означено простим прошлим временом (у примеру (13) то је
глагол announced). Као еквивалент енглеском прошлом перфекту, у
већини клауза у српском језику у корпусу коришћен је српски перфе-
кат (овде: се оженио):
(13а) He even announced that he had married a ballet dancer, which
might conceivably have been the case. (14)
(13б) Чак јој је саопштио и да се оженио некаквом балерином,

што је заправо и могло да се догоди. (42)
Као што је то приметио и Спалатин (Spalatin 1971: 119), у времен-
ским реченицама српски перфекат са глаголима перфективног вида је
двосмислен, с обзиром на то да може да означава или примарну или се-
кундарну прошлост (у примеру (14) да ли је он замолио свог сапутника
да му преведе након што су им уручили јеловнике или пре тога):
(14a) He had asked (asked) his companion for a translation when
they were handed menus in English and French. (25)
(14б) Замолио је свог сапутника да му преведе кад су им уручили

јеловнике на енглеском и француском. (72)
Ова двосмисленост може се разрешити коришћењем плусквам-
перфекта (је био замолио) или увођењем неког од прилога (већ је за-
молио) или њиховом комбинацијом (већ је био замолио). Што се тиче
перфективног вида глагола у перфекту у српском језику, он је у овак-
вим темпоралним клаузама неутралан у погледу примарне или секун-
дарне прошлости – једноставно значи прошлост. Перфекат модифи-
кован прилозима, као и плусквамперфекат, односе се на секундарну
прошлост, док имперфективни вид глагола у перфекту указује на при-
марну прошлост (Молио је свог сапутника да му преведе кад су им уручи-
ли јеловнике.). Можемо закључити да српски перфекат у темпоралним
клаузама (као преводни еквивалент) не пружа јаснији увид у времена у
енглеском језику.
Као најчешћи преводни еквивалент прошлог перфекта у објекат-
ским клаузама за период пре прошлости среће се српски перфекат и то
са глаголима имперфективног (као у примеру (15б) или ређе импер-
фекат или плусквамперфекат) или перфективног вида (као у примеру

(16б) или ређе аорист):
(15а) She reported that they had chatted to their fellow passengers,
and enjoyed drinking dry martinis and Scotch and soda. (26)
(15б) Изјавила је да су ћаскали са сапутницима, и уживали у

испијању сувог мартинија и скоча са содом. (76)
(16а) Sometimes he wondered if all his anxieties had not begun with
his father’s death. (10)
(16б) Понекад се питао нису ли све његове бриге отпочеле управо

очевом смрћу. (32)
3.2.2. ЕНГЛЕСКИ ПРОШЛИ ПЕРФЕКАТ ЗА ПРИМАРНУ

ПРОШЛОСТ
Прошли перфекат који означава примарну прошлост запажен је
у кондиционалним реченицама. Српски перфекат у зависној клаузи,
који корелира са потенцијалом у главној клаузи, представља превод ен-
глеског прошлог перфекта у зависној клаузи, који корелира са конди-
ционалом у главној клаузи, као у примеру (17):
(17а) Perhaps if he had done so more, his life would have been dif-
ferent. (14)
(17б) Можда би му живот, да је то чинио чешће, био другачији. (41)
4. ПРЕВОДНИ ЕКВИВАЛЕНТИ ЕНГЛЕСКОГ ПРОШЛОГ

ПЕРФЕКТА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
Табела 1 представља резултате обраде српских преводних еквива-

лената енглеског непрогресивног прошлог перфекта:
Српски преводни Број примера у
еквиваленти процентима
Број примера
енглеског прошлог
перфекта
перфекат 317 94,7%
плусквамперфекат 10 2,9%
именице 3 0,9%
адвербијали 2 0,6%
презент 1 0,3%
потенцијал 1 0,3%
без превода 1 0,3%

укупно 335 100%
Табела 1. Дистрибуција српске преводне парадигме енглеског прошлог перфекта
Одмах се уочава да између поменутих глаголских облика у ова

два језика постоји однос дивергенције, јер једном енглеском облику од-
говара више глаголских облика у српском језику. Највећи је број пре-
водних еквивалената у перфекту (актив или пасив): 317 (94,7%). Међу-
тим, као што ћемо видети у наставку, постоји разлика у оквиру овог
перфекта и то у погледу вида употребљених глагола: перфективних и
имперфективних.
4.1. ЕКВИВАЛЕНЦИЈА СА ПЕРФЕКТОМ

На основу Рајхенбахове теорије, перфекат у српском језику може
се представити формулом Д, Р–Г (лоцира ситуације у прошлости, тј.
пре момента говора и ни у ком погледу је не спецификује). Перфекат
референцијалних радњи може се градити и од имперфективних глагола
као што је глагол молити у примеру (18б) и од глагола перфективног
вида као што је глагол заборавити у примеру (19б):
(18а) Get him to come in and shoot me to end the pain, he had
pleаded. (6)
(18б) Доведи га да ме убије и избави ме из бола, молио је. (19)
(19а) Except that when they got to the registry office in Odessa he
realised he’d left his identity documents back at the hotel. (15)
(19б) Али је кад су стигли у матични уред у Одеси схватио да је

личне исправе заборавио у хотелу. (45)
Српски перфекат, као преводни еквивалент енглеског прошлог
перфекта са глаголима имперфективног вида, има једну функцију која
се не остварује кад су посреди перфективни глаголи. У питању је иска-
зивање прошле радње чији резултат није актуелан у моменту говора, јер
се у међувремену десила нека друга прошла радња која је поништила
тај резултат као у следећем примеру:
(20а) He had hidden their marriage from her for several weeks, not
wanting their first happiness to be clouded with ill feeling. (23)
(20б) Неколико недеља крио је од ње да су се венчали, пошто није

желео да прве дане њихове среће наткрили сенка негатив-
них осећања. (63)
Када су посреди глаголи перфективног вида, овакво значење ис-
казује се искључиво обликом плусквамперфекта (је био сакрио).
С друге стране, перфекат изражава прошле нереференцијалне

радње (примери (21б) и (22б)) само користећи глаголе с имперфектив-
ним видским особинама (глаголи виђати, избегавати, неговати):
(21а) In the decade he had known Tukhachevsky, he had often seen
him sweeping through Moscow and Leningrad after dark in his
Marshal’s uniform, half at work, half at play, mixing politics
with pleasure; talking and arguing, eating and drinking, keen
to show that he had an eye for a ballerina. (7)
(21б) Те деценије у којој се познавао са Тухачевским, често га је

виђао како с првим мраком хита кроз Москву и Лењинград
у маршалској униформи, напола послом а напола тражећи
разоноду, мешајући политику и задовољство; разговарао је
и дискутовао, јео и пио, и радо показивао да уме да цени
лепоту балеринâ. (24)
(22а) His father had always avoided difficulties, had cultivated

humour and indirection in the face of both his life and his
wife. (11)
(22б) Његов отац одувек је избегавао потешкоће, неговао је хумор

и клонио се сукоба како са животом тако и са својом супру-
гом. (33)
Искуствено значење енглеског прошлог перфекта такође се схва-
та као нереференцијално, с обзиром на то да се не односи на неку поје-
диначну појаву одређене ситуације. Стога је перфекат као преводни
еквивалент овог прошлог перфекта (као и остале нереференцијалне
радње) изражен глаголом имперфективног вида (у примерима (23б) и
(24б) – глаголи догађати, разговарати, шапутати):
(23а) This had happened before, and in the same way. (10)
(23б) То му се догађало и раније, увек на исти начин. (30)
(24а) Power had talked to him through newspaper, publicly, and had
whispered in his ear, privately. (18)
(24б) Власт је разговарала с њим преко новина, јавно, и шапутала

му на ухо, приватно. (53)
На плану прошлости видска разлика уочава се као релевантна у
још једном случају – када глагол прати негација:
(25а) He had not been against this system, though it did depend on
women being as friendly desirous as they were desired. (7)
(25б) Он се није противио таквом систему, мада је систем под-

разумевао да женска жудња буде исто тако слободна као
мушка жудња за њима. (24)
Имперфективним глаголом исказује се радња конципована
као постојећи факат, као у примеру (25б) противити се, док
би се перфективним глаголом успротивити се указивало на
појединачну радњу догађајно конциповану.
4.2. ЕКВИВАЛЕНЦИЈА СА ПЛУСКВАМПЕРФЕКТОМ

У српском делу корпуса запажено је 2,9%, односно 10 примера
плусквамперфекта. Темпорално, он изражава антериорност у односу на
референцијалну тачку смештену у прошлости, што значи да се глагол-
ска ситуација у плусквамперфекту никада не може повезати са момен-
том говора. Његову семантику антериорности потврђују и примери у
којима се он не може заменити перфектом без последица на плану вре-
менског значења као у примеру (26б), где би замена плусквамперфекта
перфектом (је заборавила) довела до промене следа вршења радњи:
(26а) But Ptashka, after their years in exile, had forgotten the Rus-
sian word for night-blouse. (18)
(26б) Само што је Пташка, након година проведених у изгнанству,

била заборавила како се на руском каже спаваћица. (51)
Српски плусквамперфекат поседује и једно значење које само он
може да искаже, а то је исказивање прошлих радњи чији је резултат
дезактуализован као у примеру (27б). Сергеј Сергејевич је био скренуо
с партијске линије, али у наставку сазнајемо да се касније ипак повино-
вао директивама Централног комитета:
(27а) Sergei Sеrgeyevich had also recently strayed from the party
line, and was in great danger of relapsing into formalism if he
failed to heed the directives of the Central Comittee. (40)
(27б) Сергеј Сергејевич је такође недавно био скренуо с партијске

линије, и био је у великој опасности од западања у форма-
лизам, уколико не буде следио директиве Централног коми-
тета. (111)
Као што смо већ навели, перфекат може да изрази то значење
само са имперфективним глаголима (и често замењује плусквампер-
фекат јер је економичније изражајно средство).
Плусквамперфекат се ретко јавља с имперфективним глаголима
и у корпусу нисмо запазили ниједан такав пример. С обзиром на то да
такви примери ипак постоје и да се у српском језику теличне ситуације
могу представити као перфективне, а ателичне као имперфективне,
следи да се плусквамперфекту не може недвосмислено приписати зна-

чење изражавања циља, јер тај значењски ефекат није могућ код им-
перфективних ситуација. Међутим, пошто су имперфективни глаголи у
плусквамперфекту ретки, можемо закључити да је теличност изражена
плусквамперфектом доминантна.
Ако посматрамо еквиваленцију енглеског прошлог перфекта и
српског плусквамперфекта, запажамо подударање у погледу темпорал-
них (антериорност) и нетемпоралних карактеристика (већинска резул-
тативност и дезактуализованост прошле радње).
4.3. ОСТАЛИ ПРЕВОДНИ ЕКВИВАЛЕНТИ

Презент као преводни еквивалент енглеског прошлог перфекта
забележен је у 0,3% случајева и илуструје његову релативну употребу. У
примеру (28б) у временској клаузи са везником кад обликом презента
обележе исказана је нереференцијална радња и то без обзира на видске
комбинације глагола у предикату управне (постаје) и временске клаузе:
(28а) He burnt anything that might be incriminating – except that
once you had been labelled an enemy of the people and the
associate of a known assassin, everything around you became
incriminating. (20)
(28б) Спалио је све што је могло да делује оптужујуће – с тим што

кад вас једном обележе као народног непријатеља и саучес-
ника доказаног атентатора, тада све постаје оптужујуће. (56)
При информисању о нереференцијалној прошлости, запажен је
и један пример потенцијала као српског преводног еквивалента и то за
изношење података о свршеним радњама.
(29а) Sometimes, after a successful concert, when he had received
applause and money, he felt almost capable of becoming that
elusive thing, the man in the family. (11)
(29б) Понекад, после успешног концерта, пошто би добио аплаузе

и новац, готово да је осећао како би био у стању да постане
та нејасна фигура, глава породице. (34)
5. ЗАКЉУЧАК
Претходна дискуја наводи на неколико закључака. Наиме,

енглески непрогресивни прошли перфекат представља комбина-
цију темпоралних и видских примарних и секундарних каракте-
ристика. Преводну парадигму примера из корпуса чине четири
глаголска облика, али у највећем броју случајева енглески непро-

гресивни прошли перфекат преводи се прошлим глаголским вре-
менима у српском и то у 94,7% перфектом и у 2,9% плусквампер-
фектом, те стога бележимо темпоралну подударност.
Значај видског облика глагола у српском перфекту огледа се у
следећим запажањима: у временским реченицама српски перфекат са
глаголима перфективног вида може бити двосмислен у погледу при-
марне и секундарне прошлости, док са глаголима перфективног вида
изражава референцијалне, а са глаголима имперфективног вида и
референцијалне и нереференцијалне ситуације. Такође, значењски
ефекат дезактуализације стања означеног енглеским прошлим перфек-
том може бити преведен српским перфектом, али искључиво од глаго-
ла имперфективног вида. Када глагол прати негација, перфективном
видском верзијом исказује се појединачна радња, а имперфективном
– радња конципована као постојећи факат.
Формални еквивалент енглеског прошлог перфекта јесте српски
плусквамперфекат, али знатно већа учесталост перфекта у српском
делу корпуса наводи на закључак да перфекат може преузети главна
темпорална значења плусквамперфекта – значење релативне прошло-
сти. Међутим, главна разликовна функција плусквамперфекта није у
означавању релативне прошлости, већ у означавању догађаја чији ре-
зултат није више релевантан. Ако посматрамо еквиваленцију енглеског
прошлог перфекта и српског плусквамперфекта, запажамо да таквим
преводом остајемо верни темпоралним и нетемпоралним карактерис-
тикама оригинала.
И на крају, што се тиче питања да ли овакво упоређивање говори
нешто о граматичкој категорији којој припадају проучавани облици у
два језика, може се извести важан закључак о статусу плусквамперфе-
кта у српском. Наиме, он се убраја у глаголско време, али видимо да
поседује и нека друга својства која га сврставају у перфекатски вид, јер
постоји референцијална тачка у односу на коју се одређује тренутак
реализације глаголске ситуације.
Извори
Барнс 2016: J. Barnes, The Noise of Time, London: Jonathan Cape.
Барнс 2016: Dž. Barns, Šum vremena, Beograd: Geopoetika (s engleskog preveo
Zoran Paunović).
Дал 1987: Ö. Dahl, Tense and Aspect Systems, Oxford: Basil Blackwell.
Кверк, Гринбаум 1972: R. Quirk, S. Greenbaum, A University Grammar of English,

London: Longman.
Комри 1976: B. Comrie, Aspect: an Introduction to the Study of Verbal Aspect and
Related Problems, Cambridge: Cambridge University Press.
Комри 1985: B. Comrie, Tense, Cambidge: Cambridge University Press.
Новаков 2005: П. Новаков, Глаголски вид и тип глаголске ситуације у енглеском и
српском језику, Нови Сад: Футура публикације.
Новаков 2008: P. Novakov, A Guide to Time and Tense in English and Serbian, Novi
Sad: Futura publikacije.
Пипер и др. 2005: Пипер и др., Синтакса савременога српскиг језика. Проста
реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ / Нови Сад: Матица српска.
Рајхенбах 1947: H. Reichenbach, Elements of Sybolic Logic, New York: Free Press.
Риђановић 1976: M. Ridjanovic, A Synchronic Study of Verbal Aspect in English and
Serbo-Croatian, Cambridge, Mass: Slavica.
Спалатин 1971: L. Spalatin, The English Past Perfect Tense and Its Serbo-Croatian
Equivalents, in R. Filipovic (ed.), The Yugoslav Serbo-Croatian-English Contrastive
Project, Zagreb: Institute of Linguistics / Washington D.C.: Center for Applied
Linguistics, 112–127.
Хадлстон, Пулум 2002: R. Huddleston, G.K. Pullum, The Cambridge Grammar of the
English Language, Cambridge: Cambridge University Press.
Anica Glođović / TEMPORALITY AND ASPECTUALITY OF ENGLISH PAST PER-

FECT AND ITS SERBIAN TRANSLATION EQUIVALENTS
Summary / This paper applies contemporary interpretations of tenses and aspects

in English and Serbian in order to define temporal and aspectual relations between
English Past Perfect Tense and its Serbian verbal translation equivalents. Since finite
verbal forms in English are characterized by the combination of temporal and aspec-
tual distinctions, these features were analysed (quantitatively and qualitatively) on
the Past Perfect Tense corpus excerpted from а modern British novel. Subsequently,
their Serbian translation equivalents were identified and statistically processed in
order to contribute the further interpretations of tense and aspectual relations within
the verbal systems of these two languages.
Key words: Past Perfect Tense, Serbian translation equivalents, verb tense, verbal
aspect, contrastive linguistics
Примљен: 15. децембра 2017.

811.112.2:811.163.41‘367.623‘373.611
Софија И. Мијовић1
Филолошко-уметнички факултет
Одсек за филологију
Катедра за германистику
СТАТУС ИНТЕРФИКСА У СТРУКТУРИ ПРИДЕВСКИХ

СЛОЖЕНИЦА У НЕМАЧКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
...
У раду се разматра статус интерфикса у структури сложених придева у савременом немачком и

српском језику. Акценат је стављен на могућности реализације датог сегмента творбе у оквиру
придевских сложеница типа [придев + придев] и [именица + придев] у немачком језику, којима
у српском одговарају чисте придевске сложенице. У њиховој творби не учествују префикси
и суфикси, већ су непосредно творене од две слободне морфеме, које преузимају функцију
непосредног конституента. Примарни циљ истраживања је да се утврди инвентар интерфикса
у контрастираним језицима, те да ли постоји разлика у њиховој разноврсности и дистрибуцији,
и у чему се та разлика огледа.
Кључне речи: интерфикс, придеви, сложенице, детерминативне сложенице, копулативне

сложенице, непосредни конституенти, творбена конструкција
Рад представља контрастивни приказ статуса интерфикса у струк-

тури придевских сложеница у немачком и српском језику, при чему се
поређење датог сегмента врши на примеру два типолошки различита
језика. Наиме, слагање представља далеко продуктивнији модел творбе
у немачком него у српском, a удео сложеница у лексици немачког да-
леко премашује исти у српском (уп. Рамелмајер 1977: 292). Досадашња
истраживања о интерфиксима у немачкој лингвистици крећу се првен-
ствено у домену именичких сложеница (уп. Киршнер 2013; Доналис
2011; Ортнер и др. 1991; Велман и др. 1974; Жепић 1970), док је приказ
статуса интерфикса унутар придевских сложеница недовољно истражен.
Слично стање бележимо и у срб(окроат)истици, с тим да су последњих
година приметне тенденције детаљнијег описивања статуса интерфикса
унутар система српског језика (уп. Ракић 2005, Ратковић 2009).
Будући да интерфикс поседује могућност дистрибуције са разним
структурама и творбеним елементима (како слободним, тако и веза-
ним творбеним морфема), намера нам је да се поређењем механизама
творбе датог језичког пара укаже на сличности и разлике употребе ин-
терфикса у немачком, у односу на српски. Поређење система два јези-
ка засновано је на методи контрастивне анализе. У циљу истраживања
1 sofija.mijovic@filum.kg.ac.rs
коришћен је паралелно-преводни корпус, с тим да је као полазни језик

узет немачки, док српски представља језик-циљ. Тиме, основу истражи-
вања представљају примери ексцерпирани из романа „Blechtrommel” и
„Krebsgang” немачког писца Гинтера Граса, односно њихових српских
превода „Лимени добош” и „Ходом рака”, као и роман „Vorleser” Бер-
нарда Шлинка, односно његов српски превод „Читач”. Примарна кор-
пусна грађа допуњена је и примерима са интернета који су се чинили
релевантним за спроведено истраживање.
Циљ рада јесте да се утврди у којој се мери подударају творбени
обрасци у српском и немачком, са интерфиксом или без интерфикса,
као и где се јављају одступања. Тиме би се примарни задатак истражи-
вања састојао у томе да утврдимо њихов инвентар, те да одговоримо на
питање постоји ли разлика у њиховој разноврсности и комбинаторици,
и у чему се она огледа. Стога је, на самом почетку, неопходно предочи-
ти основне појмове, термине и концепције у двема лингвистичким сре-
динама везаним за појаву интерфикса и творбу речи уопште, односно,
статус интерфикса у контексту досадашњих лингвистичких изучавања,
као и место које заузима у немачкој и српској лингвистичкој традицији.
1. Теоријске основе
1.1. У светској лингвистици назив „интерфикс”2 (нем. Interfix) ја-

вља се најпре код руских лингвиста (уп. Матијашевић 2007: 490), док
исти термин у германистичкој лингвистици први пут употребљавају
Флајшер/Барц (1992) за категорију која је у ранијој литератури нај-
чешће обрађивана као фуга, тј. нем. Fugenelement (уп. Флајшер 1974: 44;
Доналис: 2005: 42) или Fugenzeichen (Велман и др. 1974: 46). У српској
дериватологији термин „интерфикс” готово да није ни присутан. Беле-
жи се једино код И. Клајна (2002) и то само у делу у коме се наводе
коегзистирајући називи у срб(окроат)истици. Предност над њим има
низ других термина попут спојни вокал, али и спојница, спојник, везивни
вокал, везивна морфема, спојни формант (уп. Клајн 2002: 23). Аутор на-
води и назив интерфикс, али само са циљем да укаже на употребу овог
термина код руских лингвиста, који подржавају теорију о интерфик-
су као морфему и аналогију са префиксом и суфиксом као творбеним
морфемама и носиоцима значења.
У срб(окроат)истичкој творбеној терминологији традиционално је
прихваћен назив „спојни/везивни вокал” (уп. Клајн 2002; Бабић 2002),
који индиректно упућује на спојну, тј. везивну функцију интерфикса.
У овом раду, за дати феномен у српском и немачком, консеквентно ће
бити коришћен назив интерфикс за све коегзистирајуће називе.
2 Назив сегмента интерфикс потиче из латинског, а настао је на основу његовог положаја унутар
структуре речи: лат. inter – међу i fixus – причвршћен. Своју примену најпре је нашао у руси-
стици, међутим, опште је оспораван због имплицирања на припадност класи афикса.
СТАТУС ИНТЕРФИКСА У СТРУКТУРИ ПРИДЕВСКИХ СЛОЖЕНИЦА...
1.2. Дата терминолошка хетерогеност преноси се и на план ту-

мачења интерфикса. Посебан проблем у интерпретацији интерфикса
као елемента творбе у контрастираним језицима представља велики
број постојећих дефиниција и концепција (в. Велман 1973; Доналис
2005/2011; Киршнер 2003; Лоде 2006; Бабић 2002; Клајн 2002; Ракић
1997/2005)3. Код Флајшер/Барц (1995), чији творбено-синтаксички мо-
дел представља теоријску основу овог рада, налазимо следеће виђење
анализираног творбеног елемента: интерфикси представљају „семан-
тички празне сегменте у структури творбене конструкције, како у ок-
виру композиције, тако и деривације, као у примерима Arbeit-s-аnzug,
Lieg-e-stuhl, theor-et-isch, will-ent-lich, afrik-an-isch.”4 Под овим појмом
се, дакле, подразумевају значењски празни фонетски елементи, који
се реализују са циљем олакшавања морфолошког прилагођавања кон-
ституената у оквиру творбене конструкције (уп. Флајшер/Барц 1995:
32; Доналис 2005). Дата концепција Флајшер/Барц о интерфиксу као
семантички празном сегменту творбе представља полазну тезу рада, а
слично тумачење налазимо и у срб(окроат)истици: „Може се сматрати
да спојник није уопћте формант (морфем), јер нема посебнога значаја,
него додатак основи којом се она оспособљава за слагање, [...]” (Бабић
2002: 45). На граници између два непосредна конституента у структу-
ри сложеница у немачком, могу се забележити интерфикси -e-, -(e)n-,
-(e)s-, -ens-, -er-, у литератури најчешће одређени као домаћи, те -i- и
-o- као интефикси страног порекла преузети из латинског и грчког (уп.
Флајшер/Барц 1995: 32), док интерфиксални инвентар српског обухва-
тају -о-, -и- и -е-, као три најфреквентнија елемента (Клајн 2002: 24).
1.3. Централно место у овом истраживању заузимају интерфикси
који се јављају у оквиру придевских сложеница. У немачком језику про-
дукти слагања представљају бинарне структуре које се састоје најмање
из два непосредна конституента (НК). Поступак слагања подразумева
спајање два НК који ван сложенице имају статус слободних лексема.
Насупрот томе, у срб(окроат)истичкој литератури под термином сла-
гање налазимо различите концепције код различитих аутора. С. Бабић
(2002: 49) у оквиру творбеног модела слагање наводи поред сложено-
несуфиксалне, још и сложено-суфиксалну и сложено-префиксалну
творбу, док Ж. Станојчић (2010: 48) последње две дефинише као комби-
новану творбу, која представља додавање афикса на једну творбену ос-
нову. У Флајшеровом синтаксичко-структуралном моделу творбе речи
афиксација, тј. додавање префикса или суфикса на творбену основу,
подразумева експлицитну деривацију. Литература је показала да наве-
деном творбеном обрасцу у немачком одговарају продукти сложене-
несуфиксалне творбе, тј. чистог слагања у српском језику.
3 Питање разграничења функције интерфикса и његовог морфематског статуса у досадашњој не-

мачкој и срб(окроат)истичкој литератури није решена, али наведена проблематика остаје ван
оквира овог рада.
4 „Eine nicht mit der Alomorphie gleichzusetzende, wohl aber funktional mit ihr vergleichbare Er-
scheinung ist das Autreten von semantisch `leeren` Segmenten in der Kompositions- oder Deriva-
tionsfuge von WBK wie in Arbeit-s-anzug, Lieg-e-stuhl, theor-et-isch, will-ent-lich, afrik-an-isch.“
(превод аутора)
2. Емпиријска анализа
Контрастивна анализа извршена је са два аспекта: семантичког и

морфолошког. Према критеријуму семантичког међуодноса непосред-
них конституената, придевске сложенице можемо класификовати у две
групе: (1) детерминативне, код којих први НК детерминира други, су-
жавајући значење базе којој је придодата на однос хипероним − хипо-
ним, и (2) копулативне − где се као НК јављају исте врсте речи у напо-
редном, тј. равноправном семантичком односу. Будући да се интерфик-
сална веза увек остварује у оквиру бинарних или поликонституентских
структура, унутар наведених подтипова врши се даља поткласифика-
ција, а као основни критеријум поделе узима се припадност врсти речи
првог конституента.5 Тиме морфолошка анализа према конституенти-
ма открива оквире реализације интерфикса у структурама придевских
сложеница оба контрастирана језика.
2.1. Придевске детерминативне сложенице

Корпусна анализа показала је да се на основу површинске струк-
туре, тј. категоријалне припадности првог НК, могу разликовати два
типа детерминативних сложеница код придева у српском и немачком:
1. [придев + придев]
2. [именица + придев]
Будући да дати творбени образац познају оба језика, у творби при-
дева овог типа могу се уочити одређене законитости у механизмима
творбе језика појединачно, али и разлике на контрастивном плану.
Тип 1. [придев + придев ]

На основу примера забележених у корпусу, најфреквентније сло-
жене придеве овога типа у оба контрастирана језика представљају при-
деви за боју6. Детерминативни однос између конституената јавља се
код оних лексема где први НК одређује нијансу основне боје изражене
другим конституентом – за разлику од копулативног, где значење чита-
ве творбене конструкције представља комбинацију боја израженим НК
(нпр. плаво-жут). Примери показују да се у српском и немачком као
придеви придодати бази могу јавити кореспондентне лексеме, у функ-
цији сужавања значењског поља базе: за изражавање степена светлости
5 У раду се полази од тога да је друга, тј. базна конституента увек придев, пошто су предмет
анализе придевске сложенице.
6 Писање назива за боје у српском одређено је Правописом српског језика Матице Српске:
придевске сложенице за изражавање нијанси пишу се спојено, док се копулативни придеви за
боју пишу са цртицом уколико су конституенти неокрњени (уп. Пешикан и др. 2010: 87–88).
једне боје – најчешће hell/dunkel - светao/тамaн, за јачину боје нпр.

blass/блед или за изражавање топлине нпр. kühl/хладaн.
(1) [...], und zwischen Kristallschale mit Zierobst und dem grünen, in
einer Lotterie gewonnenen Pokal jene Lücke, die dank geschäft-
lichen Tüchtigkeit meiner Mutter später mit einem hellbraunen
Radioapparat geschlossen werden sollte. (Грас 1962: 34)
(2) [...], и између кристалне чиније са украсним воћем и зеленог,

на томболи извученог пехара рупа коју су касније, захваљујући
пословној умешности моје маме, испунили светло-смеђим
радио-апаратом. (Граc 1963: 53)
(3) Hohe Stirn, hohe Backenknochen, blaßblaue Augen, volle, ohne

Einbuchtung gleichmäßig geschwungene Lippen, kräftiges Kinn.
(Шлинк 1995: 14)
(4) Високо чело, испупчене јагодице, бледоплаве очи, пуне,

равномерно набубреле полукружне усне, снажна брада.
(Шлинк 2002: 11)
(5) Er war mittleren Alters, hatte ein hageres Gesicht, ein dunkelro-
tes Mutter- oder Brandmal an der rechten Schläfe, [...]. (Schlink
1995: 144)
(6) Био је средњих година, упалих образа, с тамноцрвеним

белегом или трагом опекотине на десној слепоочници.
(Шлинк 2002: 139)
(7) Während die Briefmarken des Freistaates ein hanseatisch rot-

goldenes Koggen und Wappen zeigendes Gepränge den Briefen
boten, [...]. (Грас 1962: 33)
(8) Док су поштанске марке Слободне Државе, посликане

трбушастим бродовима и грбом украшавале писма својим
ханзеатски црвенкасто-златном раскоши, [...]. (Граc 1963: 50)
(9) [...], fordete bei Schadenansprüchen Beweise und machte dabei

sachlich kühlgraue Augen. (Грас 1962: 50)
(10) Из почетка је мама без буњења и вредно плаћала све, већином

праћкама разбијене кухињске прозоре, но онда је и она најзад
схватила мој гласовни феномен, те приоштетним захтевима
тражила доказе, правила притом пословно хладносиве очи.
(Граc 1982: 50)
(11) Als Tante Kauer uns fünf Minuten später wieder im hellblauen
Geschirr hatte - nur ich lief frei und wichelte den roten Faden
auf, [...]. (Грас 1962: 59)
(12) Кад нас је тетка Кауер после пет минута опет имала у
светлоплавом хаму – само ја сам ишао слободан и намотавао
црвену вуницу, [...]. (Граc 1982: 81)
(13) Punkt halb zehn stellte sich in luftig hellem Sommerazug mit
durch brochenen, feingrauen Halbschuhen, einen Strohut tra-
gend, Jan Bronski ein. (Грас 1962: 96)
(14) Тачно у пола десет нацртао се Јан Бронски у лаком светлом

летњем оделу, рупичастим светлосивим полуципелама и
сламном шеширу. (Граc 1982: 120)
Примери показују да се интерфикс у оквиру дате структуре не
реализује на исти начин у немачком и српском: за немачки важи твор-
бени образац придев + - ø - + придев], а за српски [придев + -о- + придев].
немачки српски
[blass] + [- ø -] + blau] → blassblau [блед] + [-о-] + [плав] → бледоплав
[hell] + [- ø -] + blau] → hellblau [светао] + [-о-] + [плав] → светлоплав
[dunkel] + [- ø -] + [rot] → dunkelrot [таман] + [-о-] + [црвен] → тамноцрвен
Другачије речено, у немачком се творбени образац [придев + придев] без
изузетка остварује реализовањем нултог интерфикса, док се у српском оства-
рује структуром са интерфиксом -о-. Наиме, употреба овог (српског) интер-
фикса условљена је домаћим лексемама реализованим као први НК. Српски
се понаша према немачком обрасцу једино уколико се као први конституент
јави нека од боја страног порекла, која у српском нема деклинацију. Да је тако
доказује следећи пример:
(15) Čak i u polusenci cvetaće od jula do avgusta i ulepšati svaki pros-
tor svojim nežnim lila ili lilaplavim zvončićima, koji potpuno
prekriju biljku, [...]. (http://www.lisa.rs/moja-lepa-basta/bal-
kon-i-terasa-basta/3304-skromni-ljupki-zvoncic.html)
Тип 2. [именица + придев ]

Тип слагања придева, где се као први непосредни конституент ја-
вља именица (најчешће у виду симплекса), представља један од најпро-
дуктивнијих процеса творбе у савременом немачком језику. Реали-
зација интерфикса унутар наведеног творбеног обрасца условљена je
категоријалним обележјима првог конституента, што потврђују и наве-
дени примери (16–34). Уколико као детерминанс фунгира именица јаке
деклинације, мушког или средњег рода, граница између конституената
остаје немаркирана, тј. јавља се нулти интерфикс. Упореди:
(16) [...], kein Zirkus hat solche Schimmel, nervös, voller Troddeln,
die Sehen peinlichgenau, und die Nüstern gebläht, karminrot,
draus Wölkchen, [...]. (Грас 1962: 22)
(17) Sie war zwar gutmütig, aber himmelblau dümm. (Грас 1962: 68)
(18) Die Pestalozzischule war ein neuer, ziegelroter, mit Sgraffitos

und Fresken modern geschmückter, dreistöckiger, länglicher,
oben flacher Kasten. (Грас 1962: 60)
(19) Zum ersten Mal seit Jahren trägt er wieder seine kupferroten
Haare. (Грас 2007: 88)
(20) [...], wähernd sie, die damals schon üppig über die Ufer trat, iht
Fleisch in ein strohgelbes Badekodtüm goß. (Грас 1962: 88)
(21) Der schaute mit meinen Bronskiaugen kobaltblau in die Welt

und zeigte, was ich ihm am meisten verübelte, meine Gestik.
(Грас 1962: 114)
(22) Eine honiggelbe Trompete stand tonlos neben einem, den

Kampfhandlungen gehorchenden, das heißt, bei jedem Grana-
teneinschlag bimmeldnden Glockenspiel. (Грас 1962: 185)
(23) [...], Blicke, bleigraue, durchdringliche Blicke vom selben Kali-

ber [...]. (Грас 1962: 189)
(24) Welch eine Anmaßung, den spinatgrünen Latz und Kundschaft

gegenüber lächend und weise tuend „Des lieben Gottes grüne
Gartenschürze” zu nenen. (Грас 1962: 230)
Ипак, након номиналних база (често у виду симплекса) које се
завршавају на -е, а које представљају именице слабе падешке промене
(примери 25–30), јављa се интерфикс -n- (евентуално -еn: пример 28),
било да је реч о именицама женског или мушког рода. У питању су при-
девске сложенице код којих се интерфикс -(е)n- реализује по аналогији
са флективним морфемама датог типа деклинације.
Примери (29–30) указују на другачије могућности употребе ин-
терфикса након такве лексеме: као прва НК јавља се именица слабе
деклинације, нпр. die Asche, -n или die Кirsche, -n али не и интерфикс
-n- (који би логично уследио), већ нулти – реализација интерфикса
изостаје, међутим, долази до скраћивања основичке морфеме (asch-,
kirsch-). Упореди:
(25) [...], dass sie mich küsste, dass mich die Muse schrecklich küsste.
(Грас 1962: 329)
(26) Butzenscheiben bierflaschengrünen Natur verglasten das ein-

zige Fenster. (Грас, 1962: 434)
(27) [...], nach dessen bauernschlauen Regel die Lehren des Marx mit
dem Mythos des Jazz zu vermixen sind. (Грас 1962: 424)
(28) Aus stillen, fast menschenleeren Straßen, aus den Nischen wind-
geschützter Hauseingänge beobachtete ich [...]. (Грас 1962: 102)
(29 Sie hatte ihr schulterlanges, aschblondes Haar im Nacken mit

einer Spange gefasst. (Шлинк 1995: 14)
(30) Signora Roswitha Raguna, streichelte den eleganten, englisch

zugeschnittenen Maßanzug des Herrn Bebra, schickte dann mir
ihre kirschschwarzen Mittelmeeraugen [...]. (Грас 1962: 138)
Анализирани примери показују да унутар горе наведеног твор-
беног обрасца [именица + интерфикс + придев] може бити реализован
и интерфикс -s-, уколико као први конституент фунгирају именице
настале од глагола процесом имплицитне деривације (пример 31).
Појава истог интерфикса уочава се и код придева чију базну консти-
туенту чине именице женског рода са завршетком на суфикс -ung и
-heit (примери 32–33).
Формална аналогија између интерфикса и флективних морфе-
ма у оба претходно наведена случаја изостаје, али се на основу кор-
пусне анализе може извести закључак да се интерфикс -s-, по прави-
лу, јавља након полиморфемских структура речи, дакле, никада код
симплекса. Упореди:
(31) [...] die weibisch müden Hände, die gepflegt und arbeitsscheu
ihre Stigmata wie Meisterarbeiten eines für Fürstenhöfe schaf-
fenden Juweliers zur Schau stellten. (Грас 1962: 112)
(32) Peter Seamus O‘Toole, der ehemalige Journalist der “Yorks-

hire Evening News”, spielte für seine Klientel und war dennoch
äußerst öffentlichkeitsscheu und gab kaum Interviews. (http://
www.spiegel.de/kultur/kino/nachruf-auf-den-schauspieler-pe-
ter-o-toole-a-939267.html)
(33) Er erledigte verantwortungsbewusst seinen Parteikram, [...].

(Грас 1962: 216)
Наредни пример (34) представља једини случај реализације интер-
фикса -er- пронађен у корпусу, што не искључује могућност постојања
и других примера где је структура речи проширена овим елементом.
Будући да се интерфикс -er- поклапа са морфемом за множину име-
нице (нем. Licht, -er), потврђује се тврдња о реализацији интерфикса
по аналогији са флективним морфемама за деклинацију дате именице.
(34) Bevor sie lichterloh brannte, beschuldigte sie, peinlich befragt,

noch ihren Gönner, den Kaufmann aus Folorenz und gleich-
falls den Bildhauer, der ihr so gut Maß genommen hatte. (Грас
1962: 152)
Поређење придевских детерминативних сложеница у немачком и
српском отежава чињеница да српски на овом пољу није толико продук-
тиван као немачки, те да највећи број сложеница овог типа у немачком за
еквивалент у српском имају сложенице типа [придев + придев]. Суштин-
ска разлика између наведених лексичких јединица лежи у томе што се
у немачком као први НК јавља именица (нпр. die Аsche ), док у српском
градивни придев изведен од дате именице (нпр. пепељаст). Као што је већ
раније назначено, у српском се унутар оваквих структура уочава дослед-
ност, да се између конституената придевског типа јавља интерфикс -о-,
док се на малом броју примера уочава и интерфикс -е-. Упореди:
(35) Пепељастоплаву косу, која је сезала до рамена, скупила је на
потиљку шналом. (Шлинк 2002: 43)
(36) Она са тамном воденом ондулацијом, Мацерат са кудравом

плавом косом, Јан са зализаном зачешљаном кестенасто-
смеђом. (Граc 1963: 68)
(37) Док су тапете биле винскоцрвене, софа се преливала у скоро

пурпурној боји. (Граc 1963: 68)
(38) Сребрносива пристаје просторијама у којима има много

сјајних детаља од стакла или метала. (http://zena.blic.rs/Poro-
dica/16231/Boje-zidova-koje-pristaju-svakom-prostoru)
(39)
Песталоцијева школа била је нова, цигленоцрвена, са
графитом и фрескама, модерно украшена, троспратна,
дугачка, горе зарављена сандучара. (Граc 1963: 82)
(40) Изабрао сам орман, јер бих под креветом испрљао своје
осетљиво маринскоплаво одело. (Граc 1982: 152)
(41) [...] погледе, оловносиве, продорне погледе, истог калибра,

[...]. (Граc 982: 218)
(42) [...], у мишјесивој униформи музејског чувара [...]. (Граc 1982:

183)
То указује на једну од системских разлика између два језика, бу-
дући да српски језик ретко допушта реализацију именице као детер-
минативног конституента у структури сложених придева. На обимном
корпусном материјалу пронађене су свега две лексичке јединице срп-
ског језика чија би структура одговарала типу [именица + придев], а код

којих се јавља нулти интерфикс. Упореди:
(43) [...], противно свакој логици, патлиџанцрвено, глорифико-
вано и слилизовано крвареће срце, [...]. (Граc 1963: 138)
(44) [...], ниједан циркус нема такве белце, нервозни, накинђурени

кићанкама, затегнутих тетива и раширених ноздрва, кармин-
црвених, облачићи из њих, [...]. (Граc 1982: 40)
На основу овако малог броја примера не могу се извести поуздани
закључци, те остављамо места за даље анализе.
2.2. Придевске копулативне сложенице типа [придев +

придев]
Творбени образац [придев + придев], где се као непосредни кон-

ституенти јављају исте врсте речи у напоредном, тј. равноправном се-
мантичком односу, познају и немачки и српски, те се са аспекта творбе
ове структуре могу посматрати као кореспондентне. На корпусу се као
посебно занимљива, а уз то и најбројнија група придевских сложеница
оба језика, издвајају придеви за боје и придеви географског порекла.
Стога ће им у овом истраживању бити посвећена посебна пажња.
Уколико се у немачком као два непосредна конституента јаве два
придева, на граници између њих увек ће бити реализован нулти интер-
фикс. Упореди:
(45) [...], zerschlug die polnischen Latten, auf Koljaczeks Kaschuben-
rücken, zu soviel weißrotem Brennholz, [...] . (Грас 1962: 19)
(46) [...], und Oskar schlich betroffen, mit heißen Ohren, im Zen-
trum verletzt davon, verkrümelte sich zwischen den blauweißen
Wohnwagen, [...]. (Грас 1962: 91)
(47) [...], unten an seinen grünroten Wollsocken hinter der Schau-

fensterscheibe eines Herrenmodegeschäftes auf der Könnigallee
[...]. (Грас 1962: 108)
(48) Weder kam es zu politischen Händeln, deutsch-polnischen Mes-

serstechereien, noch zur Milieuattraktion einer handfesten, aus
sozialen Mißständen geborenen Meuterei. (Грас 1962: 23)
(49) [...], denn der Anblick seineseigenen Blutes auf seinem zerkratz-
ten Handrücken stellte zwar nicht den polnisch-französischen
Garantievertrag in Frage, [...]. (Грас 1962: 191).
У српском се у свим анализираним примерима на корпусу јавља

образац [придев + интерфикс + придев], што упућује на доследност ја-
вљања интефикса -о- . Упореди:
(50) [...], те ове пољске летве разложио на Кољачековим кашуб-
ским ребрима на толико бело-црвених дрваца, [...]. (Граc
1963: 26)
(51) [...], Оскар се посрамљен црвен до ушију, погођен у сами срж,

оджуњао даље, увукао се између бело-плавих циркуских кола,
[...]. (Граc 1982: 115)
(52) Доле по зелено-црвеним вуненим чарапама иза изложбеног

окна каквог модног дућана за господу у Краљевској алеји, [...].
(Граc 1982: 134)
(53) Није дошло ни до политичких свађа, немачко-пољских туча

ножевима, ни до амбијентске атракције једне честите, из теш-
ких солцијалних прилика потекле побуне. (Граc 1963: 32)
(54) [...], јер поглед на сопствену крв на разгребаној судланици

није додуше довео у питање Француско-пољски пакт о укази-
вању помоћи, [...]. (Граc 1982: 221)
Изузетак од горе наведених тврдњи у српском представљају изра-
зитo идиоматизоване лексеме попут стармали, у којој не долази до ре-
ализације интерфикса, те се наведени творбени образац може сматрати
кореспондентним немачком творбеном обрасцу. Упореди:
(55) Sie schrieb über sich und ihr pubertäres, altkluges und, wenn es
sein muss, durchtriebenes Verhalten mit derselben Nüchtern-
heit, mit der sie alles andere beschreibt. (Шлинк 1995: 115)
(56) Писала је о себи и свом пубертетском, стармалом и када је

било потребно, лукавом понашању с истом трезвеношћу с
којом је све остало описивала. (Шлинк 2002: 88)
У српском језику могућа је реализација и више интерфикса, и то
унутар копулативних сложеница састављених од три непосредна кон-
ституента, при чему се на граници између првог и другог, односно дру-
гог и трећег НК јавља интефикс -о-. У немачком, напротив, наведена
конструкција никада не дозвољава употребу било ког другог интерфи-
кса на назначеном месту, сем нултог (примери 57–58).
(57) Während die beiden langsam, und immer wieder die polnisch-fran-
zösisch-englische Beziehungen erwägend, [...]. (Грас 1962: 192)
(58) И док су њих двојица полако и свеједнако процењујући пољ-

ско-француско-енглеске односе, [...]. (Граc 1982: 222)
Посебно занимљиве, са аспекта творбе речи, чине се копула-

тивне сложенице чије непосредне конституенте представљају придев-
ски деривати на суфикс -isch у немачком језику. Анализа показује да
у таквим творбеним конструкцијама некада долази до редукције прве
конституенте, тачније скраћивања суфикса -isch, те да то имплицира
појаву суфикса -о-. Упореди:
(59) Das lustige, erregbare, der glücklichen kelto-germano-slawi-
schen Rassenmischung mit Vorwiegen des deutschen Elements
geschuldete Temperament. (http://www.zeit.de/2013/13/Artge-
nossen-Oesterreichische-Literatur)
(60) Bald beklagte er sich bei seinen deutschen Eltern, weshalb nicht
auch er serbokroatisch oder türkisch oder sonstwas verstünde,
weshalb wir ihm nur deutsch beibrächten. (http://www.welt.de/
welt_print/article2664711/Die-chaotische-Mischung-der-Kul-
tur.html)
(61) Ein Weltenbummler italo-französisch-levantinischer Herkunft,

am liebsten unterwegs mit dem Fahrrad, das seinem «Vagabond-
age» am ehesten entgegenkam. http://www.nzz.ch/aktuell/start-
seite/literarischervagabund-1.17092817)
Примери (62–63) указују на истоветне могућности употребе ин-
терфикса -о- у српском, при чему се као први, тј. редуковани НК ја-
вља придев са суфиксом -ски, нпр. европски. Стога се може говорити о
постојању кореспондентног творбеног обрасца у оба поређена језика.
(62) Одлука Врховног савета Евроазијске економске уније (ЕЕУ)
да започне преговоре са Србијом о унификацији трговинског
режима, прошириће важење нашег споразума о бесцаринској
трговини са Русијом, Белорусијом и Казахстаном и на Јерме-
нију и Киргизију. (http://www.politika.rs/scc/clanak)
(63) U razgovoru sa studentima i mladim autorima, pokušaće da ih

ubedi da budu buntovni. „Da daju otpor tom masovnom uticaju
anglosaksonske kulture. Da moramo da damo i drugačiju sliku
sveta. (https://www.danas.rs/kultura/otpor-masovnom-utica-
ju-anglosaksonske-kulture/)
3. Закључак
Анализа статуса интерфикса на језичком пару немачко-српски

указује на разноврсне могућности комбиновања интерфикса унутар
придевских сложеница и различите начине њихове реализације унутар
структура два језика.
Већ површном анализом статуса интерфикса уочава се суштин-

ска разлика међу контрастираним језицима. Док се у немачком, који
у погледу композиције представља јако продуктиван језик, код копу-
лативних сложеница јавља нулти интерфикс, у српском је ситуација
потпуно различита. Готово све испитане сложенице овог типа у српском
дозвољавају реализацију интерфикса између непосредних конститу-
ената. Српски, иако мање продуктиван језик, у процесу слагања ретко
дозвољава нулти суфикс на граници између конституенти (изузетно код
неких детерминативних). Немачки је с тог аспекта флексибилнији, али
и као такав омогућава реализацију већег броја интерфикса унутар сло-
жене ТК, него српски. Утврђено је да је немачки богатији интерфикси-
ма у односу на српски, нарочито када је реч о детерминативним сложе-
ницама. Статус најфреквентнијег у српском има интерфикс -о-, док се
-е- ређе јавља. Корпусним истраживањем су, стога, утврђена свега три
интерфикса у српском према пет у немачком: -о-, -е- и -∅-, наспрам -(e)
n-, -(e)s-, -еr-, -o- и -∅-. На основу изложеног може се закључити да се
дистрибуција интерфикса врши нa основу морфолошких обележја прве
конституенте придевске сложенице, те да семантички однос између НК
не утиче на његову реализацију.
Извори
Шлинк 1995: B. Schlink, Der Vorleser, Zürich: Diogenes Verlag AG.
Шлинк 2001: Б. Шлинк, Читач, Београд: Плато.
Грас 1962: G. Grass, Die Blechtrommel,Frankfurt am Main und Hamburg: Fischer
Bücherei KG.
Грас 1963: Г. Грас, Дечји добош, Нови Сад: Издавачко предузеће „Братство-
јединство”.
Грас 2007: G. Grass, Im Krebsgang, München: Deutscher Taschenbuch.
Грас 2002: Г. Грас, Ходом рака, Београд: Народна књига - Алфа.
Интернет извори
www.lisa.rs − http://www.lisa.rs/moja-lepa-basta/balkon-i-terasa-basta/3304-skro-
mni-ljupki-zvoncic.html
www.spiegel.de − http://www.spiegel.de/kultur/kino/nachruf-auf-den-schaus-
pieler-peter-o-toole-a-939267.html
zena.blic.rs − http://zena.blic.rs/Porodica/16231/ Boje-zidova-koje-pristaju-sva-
kom-prostoru
www.zeit.de − http://www.zeit.de/2013/13/ Artge nossen-Oesterreichische-Literatur
www.welt.de − http://www.welt.de/welt_print/article 2664711/ Die-chaotisc-
he-Mischung-der-Kultur.html
www.nzz.ch − http://www.nzz.ch/ aktuell/startseite/literarischervagabu-
nd-1.17092817
www.politika.rs − http://www.politika.rs /scc/clanak

www.danas.rs − https://www.danas.rs/kultura/otpor-masovnom-uticaju-anglosak-
sonske-kulture
Бабић 2002: S. Babić, Tvorba reči u hrvatskome književnom jeziku, Zagreb: Hrvatska
akademija nauka i umetnosti: Nakladni zavod Globus.
Бабић 1996: S. Babić, Sufiksalna tvorba pridjeva u suvremenom hrvatskom ili srpskom
književnom jeziku, Zagreb: JAZU.
Велман и др. 1974: H. Wellman et al., Zur morphologischen Regelung der
Substantivkomposition im heutigen Deutsch, Bonn: Zeitschrift für deutsche Philologie,
93, 358–378.
Велман и др. 1978: H. Wellman et al., Deutsche Wortbildung: Typen und Tendenzen
in der Gegenwartsprache. Dritter Hauptteil: Das Adjektiv, Düsseldorf: Pädagogischer
Verlag Schwan.
Доналис 2005: Е. Donalies, Die Wortbildung des Deutschen, Tübungen: Günter Narr
Verlag.
Доналис 2011: Е. Donalies, Tagtraum, Tageslicht, Tagedieb: Ein korpuslinguistisches
Experiment zu variierenden Wortformen und Fugenelementen in zusammengesetzten
Substantiven, Мanheim: Institut für Deutsche Sprache.
Жепић 1970: S. Žepić, Morphologie und Semantik der deutsche Nominalkomposita,
Zagreb: Philosophische Fakultät der Universität Zagreb.
Клајн 2002: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику 1, Нови Сад: Завод
за уџбенике и наставна средства: Институт САНУ.
Клајн 2003: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику 2, Нови Сад: Завод
за уџбенике и наставна средства: Институт САНУ.
Киршнер 2013: Kürschner, S. Von Volk-s-musik und Sport-O-geist im Lemming-
O-land – Af folk-e-musik og sport-s-ånd i lemming-e-landet: Fugenelemente im
Deutschen und Dänischen – eine kontrastive Studie zu einem Grenzfall der Morphologie
(Magisterarbeit). ‹ http://www.freidok.uni-freiburg.de/volltexte/1256/pdf/
Kuerschner_ Fugenelemente_MagArbe
eit.pdf.›. 31.12.2017.
Лоде 2006: M. Lohde, Wortbildung des modernen Deutschen: Ein Lehr- und Übungsbuch,
Tübungen: Narr Verlag.
Матијашевић 2007: Ј. Матијашевић, Интерфикси у руској и српској творбеној
терминологији, Нови Сад: Зборник Матице Српске за филологију и лингвистику,
XL/2, 253–258.
Ортнер 1991: L. Ortner, Deutsche Wortbildung. Typen und Tendenz in der
Gegenwartssprache. Hauptteil 4. Supstantivkomposita. Berlin/ New York: De Gruyter.
Пешикан и др. 2010: М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Правопис српскога
језика. Нови Сад: Матица Српска.
Ракић 1997: С. Ракић, Да ли је китоловац - ловац на китове?, Нови Сад: Зборник
Матице Српске за филологију и лингвистику, 40, 489–503.
Ракић 2005: С. Ракић, O везном вокалу и везном морфему у неким типовима
сложеница у српском језику, Београд: Наш језик, 36, 1/4, 35–53.
Рамелмајер 2007: М. Rammelmeyer, Die deutsche Lehnübersetzungen im

Serbokroatischen. Beiträge zur lexikologie und Wortbildung, Wiesbaden: Franz Steiner
Verlag.
Ратковић 2009: Д. Ратковић, Речи са интерфиксима у српском језику: докторска
дисертација, Београд: [Д. Ратковић].
Станојчић 2010: Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Београд:
Креативни центар.
Флајшер/Барц 1992: W. Fleischer, I. Barz, Wortbildung der deutschen
Gegenwartsprache, Tübingen: Max Niemeyer Verlag.
Флајшер/Барц 1995: W. Fleischer, I. Barz, Wortbildung der deutschen
Gegenwartsprache, Tübingen: Max Niemeyer Verlag.
Sofija I. Mijović / ZUM STATUS DER INTERFIXE IN DER STRUKTUR VON ADJEK-
TIVISCHEN ZUSAMMENSETZUNGEN IN DER DEUTSCHEN UND SERBISCHEN
GEGENWARTSSPRACHE
Zusammenfassung / Der vorliegende Betrag stellt eine kontrastive Analyse des

Status von Interfixen in der Struktur der adjektivischen Zusammensetzungen
im Deutschen und Serbischen dar. Ziel der Arbeit ist es, das Inventar sowie die
Distributionsmöglichkeiten der Interfixe in den beiden untersuchten Sprachen
aufzudecken und miteinander zu vergleichen. Bei der Analyse der deutschen und
serbischen Lexeme werden die im untersuchten Belegkorpus meistvorkommenden
Interfixe und Wortbildungsstrukturen, bzw. die Interfigierungstendenzen in der
beiden Sprachen festgestellt.
Schlüsselwörter: Interfix, Adjektiv, Zusammensetzung, Determinativkomposita,

Kopulativkomposita, unmittelbare Konstituenten, Wortbildungskonstruktion, kon-
trastive Analyse

Прихваћен за штампу фебруара 2018.
821.111-14.08 Mitchell E.
Jelena Josijević1
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
PHONOLOGICAL, MORPHOLOGICAL AND

SEMANTIC FEATURES OF VERBS AS POWERFUL
LITERARY DEVICES IN ELMA MITCHELL’S
THOUGHTS AFTER RUSKIN
This paper aims at analysing Elma Mitchell’s poem Thoughts after Ruskin from the perspective
of stylistic analysis. The paper focuses on verbs and their phonological, morphological and
semantic features. The analysis will show that these verb properties contribute significantly to
the meaning and interpretation of the poem. The analysis will thus illustrate the potential of
phonology and morphology and their power in poetic and literary expression. The analysis will
also have to address the semantic aspects of different morphological forms.
Key words: stylistics, literary stylistics, phonology, morphology, syntax, Elma Mitchell
1. INTRODUCING remarks
Elma Mitchell (November 19, 1919 – November 20, 2000) is a minor

British poet commonly not known to wider literary circles. Her poetic work
has not received more significant reception and attention despite the fact
that her poetry was twice rewarded and that her poems were deservedly
anthologized on several occasions. The poem Thoughts After Ruskin was
the first poet’s published poem and Camden festival book prize winner. This
poem was chosen for the analysis since it represents a wonderful example
of the power and potential that phonology and morphology can have as
literary devices.
After a brief introduction into the poet’s biography, the paper will
first provide a short interpretation where we should reveal the central
themes and ideas. Then, we will present and discuss the results of phono-
stylistic and morphostylistic analysis of the verb forms.
Phonostylics is a branch of stylistics which studies the manner in
which phonetic units are used in a particular type of text. It covers the var-
ious aspects of style at the phonological level – sounds, intonation, rhyme,
1 jelenajosijevic@yahoo.com
Jelena Josijević
meter, figures of sound repetition (alliteration, assonance, consonance).

Phonostylistics also focuses on sound symbolism (corporeal, imitative,
synesthetic and conventional (Hinton et al. 1994). Here, we will examine
the phonological properties of the verbs, sound repetitions and sound sym-
bolism and their meanings. Morphostylistics is the study of stylistic aspects
of morphological level – morphemes and morphological processes. Even
though stylistics most commonly deals with the stylistic aspects of deri-
vation and compounding, this poem requires the analysis of inflectional
morphology. The inflectional morphology of verbs changes the semantics
of verb forms so consequently these aspects will also be addressed where
they prove to be relevant. Finally, the paper will show that phonological,
morphological and semantic properties of verbs are used as powerful de-
vices which communicate their own messages and contribute significantly
to the meaning and interpretation of the poem.
2. INTRODUCING ELMA MITCHELL
As a minor poet, Elma Mitchell needs a more formal introduction to

wider literary circles. The poet was born in Lanarkshire, Scotland. Having
received a scholarship she moved to England to study at Somerville Col-
lege, Oxford. After Oxford, Mitchell received a diploma in librarianship at
University College London. The poet spent most of her life working as a li-
brarian for the BBC and an information officer for British Employers’ Con-
federation. During the years, Mitchell became fluent in several languages.
In 1961, she quit her job and moved to Somerset where she found work as a
freelance writer and translator (Padel 1999, Chambers 2000, Riggs 2011).
The first poem was published in Mitchell’s middle life. It was the
poem Thoughts After Ruskin that appeared in 1967 in New poems, 1967;: A
P.E.N anthology of contemporary poetry edited by Harold Pinter, John Fuller
and Peter Redgrove. Two years later, the poem was anonymously submit-
ted to Camden festival book prize and was chosen as a winner. The four col-
lections of poems followed: The Poor Man In The Flesh (1976), The Human
Cage (1979), People Etcetera: Poems New & Selected (1987) and Furnished
Rooms (1983). Several of her poems are included in Penguin Modern Poets:
J. Fuller, P.Levi and A. Mitchell (1973), Penguin Modern Poets Volume 6: U.A.
Fanthorpe, Elma Mitchell, Charles Causley (1996) and The Edinburgh Book of
Twentieth-century Scottish Poetry (2005). Even though Elma Mitchell was
awarded once again in 1999, this time with the Cholmondelay Award, an
annual award for poetry given by the United Kingdom Society of Authors,
she did not awaken the interest of literary criticism, literary theory nor lit-
erary stylistics. All the sources claim that her poetry was analyzed in only
one essay, Unauthorized voices: U.A. Fanthorpe and Elma Mitchell’ in Marilyn
Hacker, in which the attention was put on the “feminist” themes (Padel
1999, Chambers 2000, Riggs 2011).
PHONOLOGICAL, MORPHOLOGICAL AND SEMANTIC FEATURES OF VERBS...
3. INTRODUCING thoughts after ruskin
Thoughts After Ruskin (1967) is the first poem published by Elma

Mitchell and the poem that won Camden festival book prize. Before the in-
terpretation and stylistic analysis the poem should be given an opportunity
to speak for itself:
Thoughts after Ruskin (1967)

Elma Mitchell
1 Women reminded him of lilies and roses.

2 Me they remind rather of blood and soap,
3 Armed with a warm rag, assaulting noses,
4 Ears, neck, mouth and all the secret places:
5 Armed with a sharp knife, cutting up liver,

6 Holding hearts to bleed under a running tap,
7 Gutting and stuffing, pickling and preserving,
8 Scalding, blanching, broiling, pulverizing,
9 – All the terrible chemistry of their kitchens.
10 Their distant husbands lean across mahogany

11 And delicately manipulate the market,
12 While safe at home, the tender and the gentle
13 Are killing tiny mice, dead snap by the neck,
14 Asphyxiating flies, evicting spiders,
15 Scrubbing, scouring aloud, disturbing cupboards,
16 Committing things to dustbins, twisting, wringing,
17 Wrists red and knuckles white and fingers puckered,
19 Pulpy, tepid. Steering screaming cleaners
20 Around the snags of furniture, they straighten
21 And haul out sheets from under the incontinent
22 And heavy old, stoop to importunate young,
23 Tugging, folding, tucking, zipping, buttoning,
24 Spooning in food, encouraging excretion,
25 Mopping up vomit, stabbing cloth with needles,
26 Contorting wool around knitting needles,
27 Creating snug and comfy on their needles.
28 Their huge hands! their everywhere eyes! their voices

29 Raised to convey across the hullabaloo,
30 Their massive thighs and breasts dispensing comfort,
31 Their bloody passages and hairy crannies,
32 Their wombs that pocket a man upside down!
Jelena Josijević
33 And when all’s over, off with overalls,

34 Quick consulting clocks, they go upstairs,
35 Sit and sigh a little, brushing hair,
36 And somehow find, in mirrors, colours, odours,
37 Their essences of lilies and of roses.
The title of the poem Thoughts after Ruskin alludes to John Ruskin
(1819 – 1900), one of the leading art critics of the Victorian era. John Rus-
kin is a controversial figure. There are speculations about his paedophilia
and nympholeptic behavior. In addition, Ruskin’s marriage was annulated
after six years because of non-consummation. Supposedly his wife claimed
that he found her repugnant and this has been raising critical speculations
that Ruskin found female pubic hair and menstrual blood repulsive. Al-
lusion to a Victorian figure, whose verses complied to a traditional depic-
tion of female divinely beauty, fragileness and purity while he was at the
same time repulsed by what nature has given her, gives an indication of the
themes which will be developed in the verses to follow. Thoughts after Rus-
kin immediately sets a sarcastic tone Mitchell is going to use throughout
her verses. The poem will not use Ruskin’s poetic vision of women as a role
model but will rather mock it in her witty manner.
The poem consists of 37 lines divided into five stanzas. Each stanza
represents a stereotypical image of a woman. The first stanza recalls the
perception of women in poetic tradition. Females have been portrayed as
sensitive, emotional, fragile and beautiful beings and Mitchell disapproves
it. The second stanza contrasts with traditional literary vision of women
presenting them in violent, aggressive and savage-like activities which a
typical housewife performs on daily basis. The circumstances of their do-
mestic environment slowly slide into the third stanza where the traditional
male and female roles in the household division of labour are addressed.
Here, a reader can see a typical daily routine of the tender and the gentle that
requires them to be strong, persistent and fierce. The fourth strophe il-
lustrates how husbands stereotypically perceive their wives as women and
what their general and stereotypical objections are. The last stanza por-
trays a woman alone in the intimacy of her chambers where she finally has
a brief moment to reconnect with her essence and her true self.
4. four perceptions of women
Before we begin the structural analysis of verb patterns, which is the

primary goal of this paper, we shall briefly discuss the themes and central
ideas of the poem. After we gain an insight into thematic and philosophical
underpinnings of the verses, we shall see how grammatical verbal struc-
ture contributes to meanings and interpretation of the poem.
The five stanzas present women from four different angles and each
can be seen as a separate theme: how women are traditionally perceived
in literature, how they perceive themselves in their daily lives, how their
husbands perceive them and what their true nature and essence is.
In the first stanza Mitchell objects to a conventional depiction of
women in Victorian poetry. Women in the eyes of male poets are lilies and
roses when female eyes see them as blood and soap. The poet challenges this
convention writing her verse in conventional verse pattern. The strophe
is a conventional quatrain with a conventional rhyme scheme (abac). The
traditional iambic rhythm of the lines is interrupted at the beginning of
each line with trochees in lines 1 and 3 and spondees in lines 2 and 4. This
witty interplay of line-initial trochees and spondees followed by series of
four iambs puts an additional emphasis on line-initial words creating an
illusion that loud, strong, and determined female voice loses control as the
line progresses and slides gradually into the conventional rhythm set by a
tradition and convention created by men.
The traditional poetic perception of women is further challanged
in the second stanza where Mitchell portrays them in all the brutality,
violence and aggression of their daily kitchen undertakings. Women are
presented as armed and bloodthirsty savages who dissect flesh, livers and
hearts of other beings without mercy and who seem not to be repulsed by
terrible scenes they participate in. This image represents a sharp contrast
to stereotypical and idealized depiction of female beauty, fragileness, ten-
derness and gentleness.
In the next stanza female household activities continue but this time
they are compared to the contributions of their male spouses to domestic
tasks and chores. Men lean and manipulate the market while women per-
form more than twenty activities around the household each of which is
disgusting, tiring and seemingly endless. This is the longest stanza of the
poem. Its length may be attributed to Matchell’s attempt to convey the
idea that women do spend most of their time in household chores perform-
ing the tasks which require physical, emotional and mental strength and
persistence. They are not safe at home, tender and gentle. The idea is fur-
ther supported and emphasised with syntactic structure. The whole stanza
is one compound sentence beginning with two conjoined regular clauses
which reveal male activities (Their distant husbands lean across mahogany /
And delicately manipulate the market). Then, the syntactic structure starts to
deviate from standard sentential structure in that progressive verb forms
are endlessly enlisted with or without object phrases. Fifteen lines of such-
like clauses, regularly interrupted with commas, make the reader struggle
for breath like women struggle for theirs while handling their daily house-
hold tasks.
After a reader has seen a female sacrifice for her household, the hus-
bands’ perspectives and perceptions of wives are presented through what
seems to be stereotypical male objections. Men complain about “Their huge
hands” which may be an allusion to female neediness and/or male stereo-
typical meticulousness and pickiness about female physical appearance.
Jelena Josijević
Women generally consider men to be extremely prone to finding short-

comings in female appearance and judgmental despite the fact that very
frequently female subjects under male examination are objectively better-
looking than their judges. Further on, men complain about female need to
know, see and hear everything, their screaming and yelling and their over-
weight bodies. Finally, Mitchell portrays what seems to be mens’ disgust at
what nature has given to a woman – her hairy pubic area and menstrual
period. The stanza ends with Their wombs that pocket a man upside down
which may allude to male disgust, nausea and drive to vomit at the men-
tion or sight of menstrual blood or to even a stereotypical scene of a man
fainting during the child delivery.
Finally, after an active and stressful day a woman is depicted alone in
the intimacy of her chambers where for the first time she has a brief mo-
ment to reconnect with her true nature and essence and to be her true self.
After spending a whole day, a whole this poem, being what her society and
family force her to be, she can look herself in the mirror and see those col-
ours and odours of lilies and roses that traditional poets have been seeing
in her for centuries and once again the harmony is restored. The hectic and
turbulent dynamics of the previous stanzas gradually slides into a more
peaceful and slow rhythm.
It seems that Mitchell objects to traditional depiction of women as
fragile, sensitive and helpless beings contrasting it with her perception
of women in their daily activities in which they frequently prove to be
more capable, strong and brave than men are. However, the last stanza
is somewhat ambiguous. Writing for the Independent, Ruth Padel (1999)
has claimed that at the end of the day women put on as a mask when they
“compose themselves in order to be seen as men see them”. This inter-
pretation is logical under the assumption that the female persona is once
again sarcastic when she recognizes her essences. However, there are argu-
ments to disagree with such interpretations. For the first time in the poem,
a female is depicted alone and on her own. There is just her and the mirror
in which she sees her own reflection. This is the only moment when she
can be her true self and a perfect time for readers to finally see her own
perception of herself. On this interpretation, female true essence is that
she is sensitive, emotional, fragile and beautiful as traditional poets have
seen her but that society and inherited gender hierarchy, roles and labour
division have made her accept the roles and tasks that contradict her true
nature. Accordingly, her true value lies in her strength to overcome her
sensitive nature and to fulfill the tasks that she is required to fulfill no
matter how hard, violent and repulsive they are to her. On this interpreta-
tion, what comes as a surprise is that the idealized vision to which a female
persona at first seemingly objects is what her true nature is. She does not
truly object but is rather asking – if you love, cherish and celebrate women
for their gentleness and tenderness why are you constantly forcing them to
live against their gentle and tender nature transforming them into violent
and aggressive beings you eventually despise and find repulsive?
5. Stylistic analysis of verb forms
Now when there is an insight into the themes and ideas Elma Mitch-
ell developed in the poem Thoughts after Ruskin, the stylistic analysis of
verb forms can be conducted which is the primary goal of this paper. In
the previous section we have already noticed that Mitchell’s choices of
structural elements (the length of the stanzas), syntactic constructions and
certain phonostylistic elements (rhyme and meter patterns) were highly
motivated by the meanings and ideas expressed. This shows that Mitchell
was an intelligent, witty and crafty poet who was courageous enough to
manipulate the poetic devices and use their full potential in her poetic ex-
pression. In this section the findings of morphostylistic and phonostylistic
analyses of verb forms would be presented. The analysis will necessarily
also address the semantic properties of the different morphological forms.
5.1. Morphological properties of verbs and

their meanings
The poem begins with an allusion to Ruskin and a conventional im-
age in literature. The first two lines have two finite verb forms reminded
and remind:
Women reminded him of lilies and roses.

Me they remind rather of blood and soap,
The same verb is used in two forms in two adjacent lines to produce
certain sense of parallelism. The parallelism in forms creates the strong-
er sense of contrast in the opposite meanings they convey. The subject-
predicate-object word-order is inverted in the second line. The object me
is dislocated to the initial position and thus additionally emphasized. It
can be noted that verb remind signifies a thought processes and that it is
thus static in its nature. With such semantics of the only two verbs used
in a stanza the static atmosphere is created which may imply that tradi-
tional perceptions of women do not have any dynamics and are consistent
in their tendency not to change.
The second and the third stanza come as a sharp contrast to the pre-
vious static one. These stanzas represent female activities in their house-
holds and are thus abundant in verb forms. Thirty-nine verbs and deverbal
adjectives are found which all denote the actions. This contributes to the
sense of dynamics which at some points seems chaotic and hectic. These
verbal forms may be divided to verbal forms directly referring to male ac-
tivities (2 verb forms) and to female activities (33 verb forms). The remain-
ing four verbs are deverbal adjectives, attributively used participles, which
refer either to processes affecting the objects of female activities (hearts to
bleed and screaming cleaners) or may directly or indirectly be attributed to
Jelena Josijević
women (armed with sharp knife and knitting needles). Deverbal adjectives
are included in the analysis since they denote some actions that are either
happening or have happened and thus participate in the creation of the
sense of dynamics.
What we shall focus here is the morphology of the verb forms used
and their meanings. The only two verbs referring to male activities in the
household are lean and manipulate which are both given in present sim-
ple tense. Present simple tense with dynamic verbs implies an inherently
unrestricted time span, a sequence of events, repeated over the period in
question (Quirk et al. 1985: 179). Such uses of present simple tense are la-
belled as habitual present. In other words, the male activities are presented
as events that are habitual and static. Meanwhile, women are killing, scrub-
bing, twisting, wringing, tugging, folding, tucking, zipping, buttoning, spoon-
ing, mopping, stabbing, etc. There are thirty-two progressive verb forms
associated with female activities around the household. The semantics
of the progressive aspect, according to Quirk et al. (1985: 197), implies
duration, ongoing-processes and iteration. The frequent use of progres-
sive forms associated with female activities may thus receive an additional
layer of meaning. Namely, that female activities are not only numerous but
constantly ongoing and in progress, that they are continuous, iterative and
seemingly never-ending.
The fourth stanza represents stereotypical husbands’ objections. The
stanza contains two deverbal adjectives (raised and dispensing) attributed
to female voices and thighs and breasts. Logically, a woman is an agent
who raises her voice and dispenses comfort. Even though participles based
on their verbal base always denote some action, they primarily attribute
a quality. So, in this stanza female active participation in these activities
is somewhat reduced and the emphasis is put on objects (voices and thighs
and breasts) which are attributed with qualities of being raised and dis-
pensing. The absence of finite verb forms in four lines may signify the
fact that stereotypically all female efforts in the household go unnoticed
and without credit and that despite their busy days they are generally per-
ceived like they have not done anything. Men are generally accused of not
giving any value to chores performed around the house. Finally, the stanza
ends with a finite verb form which is seemingly the only activity that men
attribute to their wives – to pocket a man upside down!
In this section we have seen that inflectional morphology and the
corresponding semantics of the morphological forms are used as powerful
device in communicating additional layers of meaning. The morphological
level, and consequently the semantic level, communicate with readers on
a deeper level.
5.2. Phonological properties of verbs and their

meanings
In this section the emphasis will be on the phonological level of the
verbs. The analysis has shown that verb forms do not only communicate
on morpho-semantic level, but that their phonological properties are also
employed in the meaning construction. The analysis has revealed the
frequent use of alliteration in subsequent verbal forms (line 3: picking
and preserving; 4: blanching, broiling; 15: scrubbing, scouring; 19: steering
screaming) and onomatopoeic verbs (e.g. 19: steering screaming). However,
these phonological features are not so interesting for our analysis as is the
quality of the sounds and their symbolism.
Geoffrey Leech in A Linguistic Guide to English Poetry (1976:
98) discusses the phenomena of “sound colour” on such dimensions
like hardness/softness. He claims that even though the perception of
hardness/softness is ultimately subjective, there is an “agreement on
such associations to form the basis of a general system or language sound
symbolism”. The author provides a list of English consonants on a scale of
increasing hardness:
1. Liquids and nasals: /l/, /m/, /n/, /ŋ/, etc.
2. Fricatives and aspirates: /v/, /ð/, /f/, /s/, etc.
3. Affricates: /ʤ/, ʧ/, etc.
4. Plosives: / b, /d/, /g/, /p/, /t/, /k/, etc.
Further on G. Leech (1976: 98) adds that the distinction voiced/
voiceless also proves to be relevant. This concept will be applied in our
analysis of verb phonology.
The consonants which refer to male activities include: /l/, /m/, /n/,
/p/ and /t/. The first three sounds are the softest consonants on the soft-
ness/hardness scale. The last two sounds are plosives but their hardness is
somewhat annulated by their voicelessness. In other words, they are softer
than their voiced counterparts. Voiced lateral l, voiced nasals m and n and
voiceless plosives p and t come in sharp contrast with sounds in verbs as-
sociating with female activities. Those verbs contain hard and heavy con-
sonant clusters with plosives like /skr/, /sk/, /st/, /pr/, /br/, /bl/, /ld/, etc.
(scrubbing, scouring, stabbing, steering, broiling, blanching, folding). The plo-
sives (voiced plosives / b/, /d/, /g/ and voiceless /p/, /t/, /k/) are generally
present in almost every verb. Frequently, verbs do contain two or more
voiced plosives like tugging and disturbing. The heavy consonant clusters
and numerous hard plosives can be associated with heaviness and hardship
of the tasks performed by women. Verb forms with such morphological
markers, phonemic structure and their consequent semantics create the
additional atmosphere of hardship and struggle. The impression is further
supported with the quality of vowels present in the verbs.
Jelena Josijević
The vowels found in verbs further communicate with readers. There is

a sharp contrast in the quality of vowels between the verbs associated with
male events and those associated with female activities. Focus on lean (/li:n/)
and manipulate (/mǝˈnɪ.p.jə.leɪt/). The verb lean has a long vowel while verb
manipulate has a diphthong. On the other hand, female activities are pre-
sented with verbs which predominantly contain short vowels (e.g. killing,
scrubbing, twisting, wringing, tugging, tucking, zipping, buttoning, mopping,
stabbing). According to G. Leech (1969), the conventional sound symbolism
of long vowels and diphthongs is that they are associated with something
slow, lagging and lazy. Thus, men may be seen to perform their two activities
slowly and lazily. On the other hand, short vowels conventionally symbolize
speed, dynamics and action. Consequently, women seem to be forced to deal
with numerous activities fast, efficiently, and instantaneously.
6. CONCLUDING REMARKS
In this paper we have seen how phonological, morphological, syn-

tactic and semantic properties of verbs may be used to create the chaotic
atmosphere which surrounds women in their daily duties and obligations.
The phonological structure makes the verbs heavy, voiced, explosive and
short and the activities they signify are difficult, loud, hectic and require
speed. So, there is an obvious meaningful association between the pho-
nologogical choices and the meanings. In addition, when verb forms are
used in progressive the activities seem perpetual and never-ending. Final-
ly, the syntactic segmentation of the clauses and their reduction to verb
forms indicate that women are expected to perform all their chores fast,
instantaneously and without a break to take a breath. The readers will feel
this struggle since they will struggle for breath themselves to utter these
sequences of words. On the other hand, the opposite grammatical catego-
ries are used to portray male activities: consonants are soft, vowels are
long, present tense forms are used to convey habitual in a standardly struc-
tured sentences. This creates the illusion that those activities are static,
slow, light and effortless.
These stylistic choices illustrate the power of phonology and mor-
phology but also syntax and semantics in poetry in general and in all its
glory. İn this poem they are employed in their full power and potential.
The analysis shows that choices of linguistic devices are tightly related to
the meaning in such a manner that they send additional messages a reader
should decipher.
Moreover, with this paper we introduced a less-know author whose
literary work was analyzed just once when the analysis put the emphasis
on feminist themes. This paper focused on literary devices without any
attempt to intrepret the poem through any theoretical frame. The literary
devices we presented here show that Elma Mitchell does not deserve to
wear that title, since the label is as equally unjust as negligence of the liter-
ary circles and the lack of interest in Mitchell’s lines of verse. She deserves
to be recognized and treated as a daring, witty, crafty and skillful poet who
intelligently used all the linguistic power of words. Finally, it seems that it
would be best to conclude this papers with one of Elma Mitchell’s quotes:
“All poems must carry a Government warning. Words

Can seriously affect your heart.”
References
Chambers 2000: Harry Chambers, Elma Mitchell: A poet linking the great and
small issues of life, The Guardian, 5 December 2000. https://www.theguardian.com/
news/2000/dec/05/ guardianbituaries. (01/03/2018).
Dowson and Entwistle 2005: Jane Dowson and Alice Entwistle, A History of Twentieth-
Century British Women’s Poetry, Cambridge: Cambridge University Press.
Eagleton 2007: Terry Eagleton, How to Read a Poem, Oxford: Blackwell.
Hinton 1994: Leanne Hinton, Johanna Nichols and John J. Ohala, Sound Symbolism,
Cambridge: Cambridge University Press.
Leech 1976: Geoffrey Leech, A Linguistic Guide to English Poetry, London: Longman.
Leech 2002: Geoffrey Leech and Jan Svartvik, A Communicative Grammar of English,
New York: Routledge.
Padel 1999: Ruth Padel, The Sunday Poem: No 26 Elma Mitchell, The Independent,
6 June 1999.https://www.independent.co.uk/arts-entertainment/the-sunday-
poem5378563.html. (01/03/2018).
Quirk et al. 1985: R. Quirk et al., A Comprihensive Grammar of the English Language,
London/New York: Longman.
Riggs 2011: Thomas Riggs, Contemporary Poets 7, USA: St James Press.
Jelena Josijević / MOĆ FONOLOGIJE, MORFOLOGIJE I SEMANTIKE U PESMI

„MISLI PO RASKINU” ELME MIČEL
Rezime / U radu se analizira pesma „Misli po Raskinu“ pesnikinje Elme Mičel iz

perspektive stilističke analize. Rad se fokusira samo na glagole i njihova fonološka,
morfološka i semantička svojstva. Analiza će pokazati da su pored aliteracije i ono-
matopije u pesmi relevantna i opšta svojstva glasova (npr. plosivnost konsonanata i
dužina vokala) koja ovde komuniciraju sa čitaocima. Takođe, morfostilistička analiza
će prezentovati kako poigravanje sa glagolskom fleksijom, a samim tim i semantiz-
mom različitih gramatičkih kategorija glagola, može poslati moćnu poruku. Sva ova
glagolska svojstva u velikoj meri dorpinose značenju i interpretaciji pesme. Pesma
će poslužiti kao dobar primer potencijala koji fonološka i morfološka svojstva reči
mogu imati i kako se njihova snaga može iskoristiti u poetskom i književnom izrazu.
Ključne reči: stilistika, književna stilistika, fonologija, morfologija, sintaksa, Elma Mičel
Примљен: 1. марта 2018.

Приказ
821.163.41.09(049.32)
821.09(049.32)
Ана Вучићевић1
МЛАДИ ФИЛОЛОЗИ: ТРАДИЦИЈА И ИНОВАЦИЈА

(Савремена проучавања језика и књижевности, зборник
радова са VIII научног скупа младих филолога Србије,
одржаног на Филолошко-уметничком факултету Универзи-
тета у Крагујевцу, 2.4.2016., година VIII/књига I, Филолош-
ко-уметнички факултет у Крагујевцу, Крагујевац, 2017.)
1. Научни скуп младих филолога Србије који се, почевши од 2009.

године, одржава на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у
Крагујевцу, научне резултате обједињује и публикује у виду двокњиж-
ног и управо по књигама дистинктно обласно оријентисаног зборника
радова под именом Савремена проучавања језика и књижевности. Прва
књига радова са Осмог научног скупа младих филолога Србије посвеће-
на је радовима из домена лингвистике. Уредници ове књиге су доц. др
Јелена Петковић и проф. др Милош Ковачевић, аутор два текста на са-
мом почетку књиге под називом О двокњижју зборника са осмог научног
скупа младих филолога Србије и О првој лингвистичкој књизи зборника са
осмог научног скупа младих филолога Србије који нас уводе како у једин-
ствени, традиционални, научно утемељени карактер скупа и зборника
тако и у само тематско и методолошко обиље приметно у радовима са
осмог по реду научног скупа.
2. Након уводних разматрања, у зборнику су дата 24 рада, подеље-
на у пет области језичког изучавања: Морфолошка и лексиколошка про-
учавања (пет радова), Синтаксичка и стилистичка проучавања (седам
радова), Примењенолингвистичка проучавања (седам радова), Анализа
дискурса и транслатологија (три рада) и Језичка политика (два рада).
3. Првој области Морфолошка и лексиколошка проучавања припа-
да пет радова: Нераздвојни глаголски префикс ver- у немачком језику и ње-
гови еквиваленти у српском (15-25), О метафоричној концептуализацији
различитих људских емоција и особина у српском језику помоћу изворних
домена ватре и пламена (27-37), Моралне поруке у Вуковим пословицама
са лексемом кућа/дом (39-48), Фразеологизми с конституентом сомат-
ског порекла у делима албанског писца Исмаила Кадареа (49-58) и Не-
мачки фразеологизми са компонентом антропоморфних митских бића и
њихови еквиваленти у српском језику (59-68).
1 vucicevicanna@gmail.com
3.1. Рад Марије Јанковић Нераздвојни глаголски префикс ver- у

немачком језику и његови еквиваленти у српском представља допринос
пољу контрастивне морфологије глагола немачког и српског језика. На
аутентичном речничком материјалу ауторка превасходно илуструје
значењску паралелу између немачког префикса ver- и појединих пре-
фикса у српском језику. Потом је извршено поређење творбених обра-
заца семантички идентичних немачких и српских глагола. Иако се у
оба језика користи како префиксација тако и префиксално-суфиксална
творба у чијој основи су различите врсте речи, у највећем броју случаје-
ва се семантички кореспондентни глаголи творе другачије. Значај овог
рада огледа се у великом броју укључених јединица за анализу, као и те-
мељна, на основу више извора спроведена, семантичка класификација
која је, готово извесно, допринела потпунијој морфолошкој анализи.
3.2. Горан Петровић се у раду О метафоричној концептуализацији
различитих људских емоција и особина у српском језику помоћу извор-
них домена ватре и пламена бави когнитивним приступом проблему
директног, односно индиректног формирања метафора везаних за по-
зитивне и негативне људске особине и емоције у српском језику које
у свом изворном домену имају лексеме ватра и пламен. Рад се у овом
сегменту зборника издваја управо по томе што је ово једини рад из об-
ласти лексичких проучавања у овом зборнику (премда ова књига укљу-
чује и рад који анализира применљивост оваквог поимања метафоре у
настави што је, ипак, други домен) који примењује поменути приступ
метафори као менталном конструкту базираном на пресликавању од-
носно уочавању сличности међу реферираним ентитетима. У раду је
за сваку метафоричну језичку инстанцу дато објашњење којим се пре-
сликавањима и мотивацијама долази до метафоре емоција и особина.
Сам крај рада представља сумирање свих метафора и начина њихове
концептуализације, као и закључак да су лексеме ватрa и пламен пло-
дотворне у погледу метафоричног изражавања.
3.3. Тематски издвојен рад Моралне поруке у Вуковим пословица-
ма са лексемом кућа/дом испитује визију морала у пословицама које
је забележио Вук Караџић са аспекта доприноса њиховог лексичког
конституента кућа/дом значењу и интерпретацији наведених умотво-
рина. Представљајући социјални и културолошки моменат приметан у
пословицама, Сања Миладиновић уводи поимање лексема кућа/дом у
искуственом и животном светлу образлажући тиме значај свог фокуса
на овим лексемама. Сви примери класификовани су према порукама
које преносе, а које се у интерпретацији могу везати било за кућу/дом
схваћене као просторни, материјални ентитет или као скуп чланова који
тој кући/дому припадају. Како и ауторка закључује, моралне вредности,
издвојене у неколико категорија, остварују се у пословицама чији су но-
силац значења управо наведене две лексеме како на плану високих тако
и на плану нижих, односно непостојећих моралних начела.
3.4. Последња два рада из ове целине истраживања су из доме-

на контрастивне фразеологије. Уз мања одступања, ауторке оба рада се
користе начелно идентичним методолошким поступком одређивања
степена еквиваленције између полазних, односно страних и циљних
српских фразеологизама како би се утврдиле структурне и семантичке
сличности и разлике одабраних фразеолошких јединица. У првом од
наведених, а уједно и коауторском раду Фразеологизми с конституен-
том соматског порекла у делима албанског писца Исмаила Кадареа Тање
Трајковић и Ане Сивачки, ауторке су упоређивале структурна својства,
као и структурно-семантичку еквиваленцију соматизама у албанском
и српском језику. Структурно окарактерисани номинални и глаголско-
именски фразеологизми разврстани су на условно потпуне, делимичне
и нулте структурне и семантичке еквиваленте при чему се, како ауторке
закључују, издваја најмањи број соматизама делимичне подударности.
Користећи се сличном упоредном систематизацијом немачких и срп-
ских фразеологизама са фолклорно-митолошком позадином, Звездана
Симић је радом Немачки фразеологизми са компонентом антропомор-
фних митских бића и њихови еквиваленти у српском језику истакла да
су, супротно резултатимa претходног рада, најприсутнија семантичка
поклапања фразеолошких јединица, тј. да су најчешће ове јединице де-
лимично подударне.
3.5. Представљени радови су највећим делом контрастивна мор-
фолошка и фразеолошка истраживања којa доприносе квалитетнијем
уочавању семантичких и структурних спрега између српског, немачког
и албанског језика. Преостала испитивања из домена лексиколошких
изучавања разликују се у приступу и тиме управо доприносе диверзите-
ту истраживачких питања и метода покривених у овом сегменту.
4. У другу тематску јединицу прве књиге под именом Синтаксичка
и стилистичка проучавања увршћено је седам радова: Условне реченице
и појам услова у Старом Завјету (Ђура Даничић) (73-84), Текстуални
конектор јер у прози Иве Андрића (85-92), Синтаксички и стилистички
аспекти проучавања везника да (93-105), Парцијална номинализација
инфинитива у старијој италијанској прози (107-112), Модална и вре-
менска употреба перифрастичних глаголских конструкција у италијан-
ском језику и њихови еквиваленти у српском (113-124), Глаголска периф-
раза са функционалним глаголом дати (125-136) и Административни
стил и језичка родна равноправност (137-144).
4.1. Одређивање структуре и семантике кондиционалних речени-
ца из периода 19. века било је предмет рада Условне реченице и појам
услова у Старом Завјету (Ђура Даничић). Марина Шафер дефинисала
је условне реченице кроз призму евентуалнореалног или ирреалног ус-
лова које изражавају, као и у светлу дијахронијских изучавања везника
којим су уведене и формулације глаголских облика у протази и аподози
наведених примера. Ауторка је затим истакла више разлика на језич-
ком и функционалном плану у односу на формулацију и значења ус-
ловних реченица у савременом српском језику што се може сматрати

главним доприносом овог рада.
4.2. Преплитање синтаксичких и стилистичких елемената на при-
меру текстуалног конектора јер испитивала је Јулијана Стевановић у
раду Текстуални конектор јер у прози Иве Андрића. Ауторка проширује
постојећу интерпретацију лексеме јер као субординацијског везника уз-
рочног значења и, узимајући не само план реченице већ и план текста
и појам парцелације у обзир, анализира наведену лексему као експли-
кативни конектор који кодира значења уопштавања, разопштавања, до-
датног коментара и конфронтације. Ова семантичка и структурна спре-
га сагледана је и из стилистичке перспективе јер се померање значења
лексеме јер не везује само за егземплификовани књижевноуметнички
већ и за научни и публицистички стил.
4.3. Слично претходном, и у раду Синтаксички и стилистички
аспекти проучавања везника да испитивани структурни и значењски ас-
пекти представљене инстанце језика доведени су у везу са употребом
исте у књижевноуметничком фунционалном стилу. Везник да уводи
више приклаузалних и прилексикалних зависних реченица међу који-
ма су анализиране условне, последичне, намерне и изричне клаузе, као
и њихови семантички подтипови из опуса Милоша Црњанског и Иве
Андрићa. На крају се ауторка Милена Манић осврће на употребу да-
конструкције и инфинитива у делима једног и другог писца, истичући
притом корелацију порекла и склоности писца са степеном употребе
једне и друге структуре.
4.4. Марија Вучинић је кроз рад Парцијална номинализација ин-
финитива у старијој италијанској прози изучавала корене настајања и
књижевно-стилске употребе делимично номинализованог инфинитива,
односно инфинитива који може имати номиналне и глаголске вреднос-
ти. Структурно разврстан према конституенту који га уводи инфинитив
се, сходно функцији саставних чланова, у датим примерима увек нала-
зи на средини између именске и глаголске вредности што, како ауторка
наводи, указује на латинизацију тадашње италијанске синтаксе.
4.5. Тематика перифрастичних глаголских конструкција обрађе-
на је у наредна два рада. Милена Јововић пружила је увид у синтак-
сичку и семантичку анализу и класификацију четири групе перифрас-
тичних глаголских конструкција у италијанском језику. У раду Модал-
на и временска употреба перифрастичних глаголских конструкција у
италијанском језику и њихови еквиваленти у српском се поред актуелне
класификације на основу корпуса од неколико романа, дају и српски
преводни еквиваленти ових јединица. Са друге стране, рад Јанка Ива-
новића Глаголска перифраза са функционалним глаголом дати фокуси-
ра се на типове перифрастичних конструкција у српском језику чија
је глаголска компонента семантички испражњен глагол дати. Аутор је
издвојио и илустровао четири типа перифрастичних конструкција и од-
редио њихову семантику по критеријуму каузалности односно некауза-
лности. На основу ових података, дошло се до закључка да је перифраза

са глаголом дати веома заступљена и да до семантичке разноликости
таквих конструкција са глаголом дати долази због тога неодређености
примарног семантичког садржаја самог глагола.
4.6. Последњи рад ове целине Административни стил и језичка
родна равноправност показатељ је значаја социолингвистичког метода
у стилистичком тумачењу језичког материјала. Неда Видановић је ис-
питивала квантитативну и квалитативну дистрибуцију лексема у грама-
тичком женском роду а у сврху означавања занимања, звања и имено-
вања у административном функционалном стилу. Дошло се до закључ-
ка да се доминантно користе именице мушког рода, с тим што постоји
мали помак у употреби родно равноправне терминологије овог стила.
4.7. Из приложеног следи да су аутори посветили пажњу раз-
новрсном материјалу из више језика. Разноликости доприносе и
дистинктни приступи и методе којима се перципирао не само језик на
више нивоа језичке анализе већ и друштвени утицај језика у димензији
синхроног и дијахроног. Ипак, свим радовима заједничка је темељност
у уочавању веза између структуре и значења које се потом уједињују у
манифестацији мноштва стилистичких вредности, због чега су и фор-
мално под окриљем овог сегмента зборника.
5. Трећу област ове књиге под насловом Примењенолингвистичка
проучавања сачињава седам радова: Прилог проучавању прозодијске нор-
ме у основној школи на подручју косовско-ресавског дијалекта (149-161),
Правописне грешке руских говорника при усвајању српског језика (163-
170), Употреба појмовне метафоре у усвајању новинске лексике у настави
енглеског језика (171-183), Анксиозност код ученика приликом слушања
страног језика (185-192), Настава енглеског језика на даљину на Меди-
цинском факултету: изазови, предности и мане (193-203), Почетно ус-
вајање читања и писања кинеског језика код кинеске деце (205-215) и Не-
гативни утицај српског на енглески језик у говорној продукцији (217-227).
5.1. Прилог проучавању прозодијске норме у основној школи на
подручју косовско-ресавског дијалекта представља квалитативно и
квантитативно истраживање теоријског и практичног познавања про-
зодијског система српског стадардног језика код ученика који кори-
сте дијалекат који се знатно разликује од стандардног, као и њихових
ставова према настави прозодијских елемената. Истраживање Нине
Судимац и Александра Новаковића имало је за циљ да провери ефи-
касност наставе прозодије и упути на потенцијално бољи приступ. Ис-
поставило се да ученици недовољно познају прозодијски систем, а за-
тим и да имају претежно негативан став према изучавању прозодије,
због чега је предложена и образложена употреба иманентне грамати-
ке у настави српског језика.
5.2. Стефан Милошевић се у раду Правописне грешке руских го-
ворника при усвајању српског језика бавио идентификацијом и класи-
фикацијом правописних грешака које изворно руски говорници праве
приликом усвајања српског језика. Корпус сачињен од примера ексцер-

пираних из старијих и новијих извора допринео је валидности закљу-
чака од којих издвајамо тај да се јављају и међујезичке и унутарјезичке
грешке, али да су најчешће међујезичке и то оне изазване тумачењем
језичких појава које постоје и у полазном и у циљном језику на начин
својствен матерњем језику.
5.3. Рад Употреба појмовне метафоре у усвајању новинске лексике
у настави енглеског језика резултат је у настави спроведено испитивање
ефикасности когнитивног приступа метафори у развијању метафорич-
не свести и подучавању тематски оријентисане, новинске лексике. Ау-
торка Светлана Тодоровић практично је потврдила да је лексику уведе-
ну основним когнитивним схемама и паровима једноставније усвојити
и да је употребљени приступ вишеструко користан у развијању метафо-
ричке свести о лексичким јединицама.
5.4. На основу приказа више истраживања која су се бавила про-
блематиком језичке анксиозности и анксиозности приликом слушања
страног језика, Марија Маринковић је кроз рад Анксиозност код учени-
ка приликом слушања страног језика истакла значај одређених карак-
теристика наставног процеса и сумирала педагошке препоруке које би
повољно утицале на редукцију стреса у наставном процесу, а самим тим
и на усвајање страног језика.
5.5. Нова форма универзитетске наставе страног језика тема је
рада Настава енглеског језика на даљину на Медицинском факултету:
изазови, предности и мане Стефана Мијомановића. Фактор техничке и
материјалне обезбеђености услова за наставу, као и тенденција да се
настава прилагоди савременим потребама струке резултирали су тиме
да се организује настава на даљину. Овакав вид подучавања технички је
изводљив, садржајно богат, подстицајан, перспективан и економичан у
погледу времена, али несумњиво поставља пред укључене стране мно-
штво изазова који су расветљени у овом истраживању.
5.6. Тања Пељевић је дала систематичан преглед досадашњих
сазнања на тему усвајања вештина читања и писања кинеског језика.
У фокусу рада Почетно усвајање читања и писања кинеског језика код
кинеске деце су когнитивне способности фонолошке, морфолошке и
ортографске свести које се сматрају неопходним за савладавање поме-
нутих вештина у почетним фазама описмењавања. Ауторка наглашава
и закључује да до сада спроведена истраживања показују већи значај
морфолошких и ортографских знања у процесу аквизиције, али да ни
фонолошка перцепција није занемарљива.
5.7. Негативни утицај српског на енглески језик у говорној продук-
цији Јане Живановић представља испитивање најчешћих фонолошких,
граматичких и лексичких грешака насталих како код млађих тако и
код одраслих говорника, а под утицајем српског као полазног језика на
овим нивоима језичке анализе. Идентификација и класификација гре-
шака, њихово посматрање из угла утицаја варијабле која се у методици
наставе страних језика сматра релевантном, а то је узраст ученика, као

и низ предложених вежби за једноставније превазилажење проблема
чине овај рад вредним методичким и педагошким прилогом.
5.8. За све радове карактеристично је опредељење за методичка
питања. Било да су у жижи интересовања били прикази досадашњих те-
оријских и методичких сазнања или су пак радови резултат нових ис-
траживања, неоспорно је да су аутори радова својим интересовањима
показали научну свест о савременим токовима и изазовима учења и по-
дучавања српског и страних језика.
6. Четвртој целини Анализа дискурса и транслатологија припадају
три рада и то: Жанр медицинског сусрета – интервју или обичан разго-
вор? (231-239), Значај невербалних елемената у електронској комуника-
цији (241-249) као и Начин исказивања монолога у преводу драмске поеме
Петера Хандкеа Кроз села (251-259).
6.1. Освртом на рад Данке Синадиновић Жанр медицинског сусре-
та – интервју или обичан разговор? може се уочити систематично ор-
ганизовано и аутентичним примерима из домаће лекарске праксе пот-
крепљено сагледавање фаза и карактера комуникације на релацији ле-
кар - пацијент. Ауторка нам даје увид у општу структуру оваквих разго-
вора истичући да је овај, специфичном функцијом обликован дискурс,
спој институционалног, формалног и шаблонског као и неформалног,
свакодневног и локализованог израза.
6.2. Потпуно другом дискурсном жанру и важности његових
појединих одлика посвећено је истраживање Иване Вранић изложе-
но у раду Значај невербалних елемената у електронској комуникацији.
Ауторка је најпре дефинисала опште одлике усмене комуникације и
улогу невербалних елемената у истој, а затим их и упоредила са ка-
рактеристикама електронске комуникације и њених невербалних
израза. Квалитативним социолингвистичким истраживањем које
је обухватило значајан број испитаника који припадају већем броју
различитих социјалних категорија, показан је значај невербалних
елемената попут емотикона и стикера у електронској комуникацији.
Квалитативно и квантитативно репрезентативни узорак допринео је
валидности главних закључака међу којима вреди истаћи тај да поред
бројних предности електронске комуникације и емотикона и стикера
који сликовитије и интензивније преносе значење, постоји читав низ
варијабли који утичу на то да се ипак у одређеним ситуацијама испи-
таници опредељују за усмену комуникацију.
6.3. Питањем структуре и значења монолога у српском преводу
драмске поеме Петера Хандкеа Кроз села бавила се Драгана Вучко-
вић у раду Начин исказивања монолога у преводу драмске поеме Петера
Хандкеа Кроз села. Монолог се у овом делу реализује кроз изречени и
помишљени управни говор, реторичка питања са упитном потврдном
формом, а изјавним одричним значењем и са упитном одричном фор-
мом, а изјавним потврдним значењем, као и кроз наводеће сугестивно
питање. Истакнута је и повезаност ових форми на структурном плану,

као и њихов значај у интерпретацији дела.
6.4. Као што се може приметити, прва два рада везују се за ана-
лизу дискурса, при чему је приметна како разноврсност у погледу об-
рађених дискурсних жанрова тако и савременост у праћењу актуелних
видова комуникације. Трећи рад ове области мањe у обиму, али не и по
знaчају, бави се питањем преношења значења монолога у преводу, па
је стога једини рад ове области који припада домену транслатологије.
7. Пети и последњи сегмент зборника Језичка политика посвећен
је социолингвистичким истраживањима и садржи свега два рада: Очу-
вање језичког диверзитета кроз призму еколингвистике (263-271) и Де-
конструкција вишејезичности образовног система у свету доминације
политичких моћи (273-282).
7.1. Оба рада издвајају се опредељеношћу за не само актуелна
већ и горућа питања у области савремених социолошких истраживања.
Светлана Велимирац је у раду Очување језичког диверзитета кроз при-
зму еколингвистике дала свеобухватан приказ развоја, кључних посту-
лата и значаја новије, практичним потребама мотивисане, лингвистич-
ке дисциплине – еколингвистике, док последњи рад у зборнику Декон-
струкција вишејезичности образовног система у свету доминације поли-
тичких моћи пружа увид у питање вишејезичног образовања и његове
условљености историјским, политичким и економским факторима. У
деценијама политичких и територијалних превирања поједини језици
који су под утицајем различитих друштвених фактора скрајнути до гра-
ница изумирања, адекватна језичка политика и експертиза добијају на
значају у очувању и ревитализацији јединственог језичког фундуса што
је управо један од кључних задатака савременим негативним трендови-
ма освешћене еколингвистике. Са друге стране, наглашавајући иден-
тичну потребу очувања појединих језика кроз њихову социјалну, култу-
ролошку афирмацију и употребу у домену образовања у ери политички
и економски мотивисане језичке искључивости, Ана Мандић Ивковић
наводи пример институционализованог, озакоњеног сузбијања културо-
лошких и језичких различитости у оној сфери која највише доприноси
друштвеном позиционирању појединаца – сфери образовања.
8. Претходно размотрена научна сазнања класификована у пет
области језичке анализе нужно подлежу карактеру сажетости који сли-
чне форме сагледавања достигнућа у разним научним областима имају.
Међутим, сви наведени сегменти овог рада који кореспондирају поје-
диначним сегментима, односно радовима и целинама које чине прву
књигу зборника Савремена проучавања језика и књижевности упућују
на сложеност задатака пред којима су се нашли они који су радили на
тематској и структурној кохезији издања. Пре свега, истиче се број, ак-
туелност и значај питања обрађених у радовима, теоретско и практично
повезивање корпуса, нивоа анализе и дисциплина, преплитање разли-
читих језика и систематично уочавање језичких појединости или пак
сложенијих структура који их везују уз прикладну контекстуализацију

језичких питања кроз домен друштвене стварности чији је језик део и
покаткад покретач. Радови имају концизну, чврсту, тематски и дисци-
плинарно прилагођену структуру која представља одраз превасходно
на здравим научним основама постављеног истраживања, а затим и
способности да се исто адекватно представи научној публици. Савре-
меност приступа како у оквиру традиционалних тако и нешто новијих,
практичним проблемима подстакнутих, језичких дисциплина осликава
разумевање тенденције да се језички елементи и целине сагледавају у
светлу природне језичке зависности од друштва, али и друштвене зави-
сности од језика.
Узимајући у обзир значај претходно изнетог, лингвистичка књига
зборника представља скупину јединствених, а ипак темама и циљевима
повезаних истраживања који са собом носе ноту традиције скупа и збор-
ника али и иновацију у изучавањима језичких ентитета. Преостаје само
да се у духу овог континуираног научног окупљања постојећи и нови ау-
тори препознају и дају свој допринос даљој сопственој научној свести.
Примљен: 26. фебруара 2018.

Прихваћен за штампу марта 2018.
Приказ
821.163.41.09 Поповић Д.
Велимир Младеновић1
Универзитет у Поатјеу
Докторска школа HUMANITÉS (докторанд)
ПРЕ И ПОСЛЕ АПОЛИНЕРОВИХ КАЛИГРАМА

(Диана Поповић, Поетика Аполинеровог калиграма, Издавачка књижар-
ница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2016, 178 стр.)
Као плод вишегодишњег рада на проучавању поезије Растка

Петровића и Гијома Аполинера, који је Диана Поповић преточила и од-
бранила као магистарски рад са насловом Ликовно и текстуално у пое-
зији Гијома Аполинера и Растка Петровића, али и једног ширег научног
истраживања и више од пет објављених радова у стручним часописима
у којима се бавила поезијом ових аутора, утицају Аполинерове поетике
на Петровића, везама између поезије и других визуелних уметности,
али и видног личног интересовања за уметност, изнедрили су студију
објављену 2016. године под насловом Поетика Аполинеровог калиграма
у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића из Сремских Кар-
ловаца. Битно је напоменути да је професорка Поповић своје радове из
компаративне књижевности, као и ову студију, објављивала претежно
на српском језику, што је за наше читаоце и компаратисте од изузетне
важности, с обзиром на чињеницу да о овим ауторима и калиграмима
као поетској форми на нашем језику проучавања скоро и да нема. Своје
истраживање Поповић је наставила у смеру франкофоне књижевности
и 2011. године одбранила докторску тезу, прву такве врсте код нас, под
насловом Канадска франкофона књижевност у српским преводима на
Филозофском факултету у Новом Саду, где је и запослена као ванредни
професор на предметима из француске и франкофоне књижевности.
У својој студији која се бави поетиком калиграма француског
песника Гијома Аполинера (1880–1918) ауторка је своје истраживање
поделила на три дела претежно једнаке дужине: Калиграми између две
уметности, Пре и после Аполинерових калиграма и Структура Аполи-
неровог калиграма и у њима представила значај ове књижевне форме
и њено место како у књижевности уопште тако и у стваралаштву овог
књижевног великана. У првом делу студије ауторка дефинише појам
калиграма као песме која се истиче својом визуелно-графичком поја-
вом истичући основне разлике између овакве песничке форме и оне
1 velimirmladenovic@gmail.com
velimir.mladenovic@univ-poitiers.fr
класичне које се огледају у напуштању линераних стихова и у уобли-

чавању истих у строфе и лесе. Тако настаје слобођеност од метрике
која читаоцима доноси известан визуелно-естетски доживњај. Такође
у овом поглављу истиче и историју калиграма, њихову лингвистичку
компоненту која није увек доминантна, и зато се ауторка с правом пита
да ли све калиграме треба да сматрамо за књижевне облике, будући да
су неки више књижевни облици него саме слике, а неки обрнуто. Та
превага типографског над вербалним одређује и саму категоризацију
калиграма. Читање калиграма треба посебно објаснити, јер читање на
које је навикао европски читалац, с десна на лево и одозго надоле, уп-
раво калиграми напуштају захтевајући од читалаца један нови напор у
вези са посматрањем самог цртежа, јер сам процес читања калиграма
подразумева динамичан однос с обзиром на окретање калиграма ради
лакшег читања. Смештајући калиграм у времену, јер га превасходно
посматрамо као део књижевности, долази до закључка да су Аполине-
рови калиграми хетерогене структуре код којих визуелно над вербал-
ним варира. У истом поглаву ауторка такође појашњава разлику између
поезије и поетске прозе наводећи примере још од родоначелника овог
жанра Шарла Бодлера до савремених теоретичара као што је Рифа-
тер, истичући да калиграме као књижевну форму можемо дефиниса-
ти као песме у прози. Битна ставка калиграма јесу: слободна форма,
калиграмски простор и маргине у калиграмима. Не заборављајући да
наведе и објасни саму структуру калиграма ауторка ће инсистирати на
томе да покаже односе и везе између ликовних техника и самог кали-
грама. Колажна техника, чије се стварање огледа у деконструкцији, је
као таква врста уметности непосредно везана за рашчлањивање елеме-
ната који се касније спајају у целину и нуде једно ново могуће тумачење
и преношење идеја, а то је управо оно што доводи у везу калиграме и
колаж. Идући од општег ка појединачном у студији долази се и до осо-
бина Аполинерових калиграма и улоге колажа у Аполинеровим песма-
ма који му дају нове особине као што су симултанитет и убиквитет,
што доказује тиме да цела збирка калиграма обилује симултанитетом
који је потпомогнут визуелном компонентом саме песме.
Други део студије насловљен је Пре и после Аполинерових калигра-
ма и у њему
сазнајемо за тежњу овог песника да се бави сликарством и по-
езијом, али и да је за калиграме био инспирисан и делима својих са-
временика и идеограмима источњачких култура. Не треба везивати
калиграме само за Аполинера, он их није први осмислио, али им је сва-
како дао један нови смисао и тумачење. Зато ће ауторка подсећати да
су ренесансни француски песници, као и симболисти, били посебно за-
окупирани сликама. Аполинерови калиграми јесу прекретница у новом
тумачењу ове књижевне форме, јер је њихова естетика везана за време
у ком су настала, а то је турбулентно време у предвечерје Великог рата.
Затварајући поглавље закључује да после Аполинерових калиграма није
ПРЕ И ПОСЛЕ АПОЛИНЕРОВИХ КАЛИГРАМА
било значајних уметника који су се бавили овом песничком формом и

да Аполинерови калиграми остају као једна специфична врста поезије,
која није изнедрила рађање песничких школа, али која је свакако усме-
рила европско песништво.
Трећи део ове студије носи назив Структура Аполинеровог кали-
грама и започиње констатацијом да је за читање калиграма веома важан
визуелни опажај, који наравно није увек сасвим довољан, јер се у тума-
чењу поезије са ликовним елементима та тумачења могу мултиплико-
вати посебно ако им придодамо метафоричност, метонимичност као и
лични однос који песник транспонује кроз одређене елементе у песми.
Наглашавајући чињеницу да Аполинерови калиграми функционишу
на исти начин као идеограми ауторка имплицира да се Аполинерови
калиграми могу поделити на: идеограме, сонограме, пиктограме и ова
последња два представњају специфичне подврсте идеограма.
У овом поглављу ауторка на примерима показује разлике између
ова три типа калиграма, дајући нам следеће примере: Срце круна и ог-
ледало, Посматрао је светину и њиховом анализом закључује да су иде-
ограми најкомплекснији вид калиграма, наводећи управо оне који су
најзаступљенији код Аполинера а то су: Птица и букет, Живела живела
осећајна Француска, Замах лепезе, На нишану и кључни калиграм који
је насловљен 1915 јер „овде постоји непосредна веза између написа-
ног текста и самог наслова калиграма, који је подвучен и на тај начин
посебно истакнут“ (99) јер нам приближава ратни сентимент у ком се
осећају предикторне способности самог песника, а то је његово рања-
вање. Оно што разликује идиеограм од сонограма јесте што се код соно-
грама одређеним делом текста истиче важност звука као у примерима:
Лепеза укуса, Моја осећајност, Рањена голубица и водоскок, СП, и Пада
киша – у којима проналазимо особине пиктограма који су заправо ка-
лиграми који представљају визуелизацију кључног мотива израженог у
лингвистичком исказу, а специфичност је да код Аполинера пиктогра-
ми носе увек ратну или љубавну тематику.
У даљем тексту овог поглавља ауторка дели калиграме према
спољашњем облику композиције који могу бити најчешће кружног или
квадратног облика, не заборављајући да се могу наћи и многи други
облици, као што су крст или птица. Као примери калиграма кружног (и
сферичног) облика наведени су: Десети август предвечерје при поласку,
За Лу с поштовањем, Кравата и часовник, док се за калиграме крстастог
облика Замах лепезе, Пејзаж, За госпођу грофицу Л.И, Рањена голубица и
водоскок, Птица и букет, Запамтите то име, Мадлена, а као примери
за калиграме квадратног облика Пејзаж и Монпарнас. Калиграм Квадра-
тура круга или 2 стола је занимљива подврста, јер ставља у директни
однос два најчешћа облика: квадрат и круг.
Студија се затвара одељком Уместо поговора у коме је наглашено
да су Аполинерови калиграми створили једну нову поетику. Последњи
део студије посвећен је биографији Гијома Аполинера, до сада најком-
плекснијој на српском језику, у којој су дате најважније информације

о животу и делу овог уметника, у којој се набрајају сва његова дела и у
којој професорка Поповић жели да апострофира Аполинерову љубав
према француском језику.
Студија Поетика Аполинеровог калиграма, која приближава слав-
но дело великог песника и која осликава и тумачи ову поетску форму
са дистанцом од једног века од њеног настанка, због своје формалне
и лексичке прецизности, детаљног, али никако сувишног елаборирања,
објективног ауторкиног приступа и позиционирања мисли и идеја,
јасноће стила, дело је од великог научног значаја подједнако важно и
интересантно како за проучаваоце француске књижевности тако и за
оне који се баве српском или компаративном књижевношћу. Због свих
наведених карактеристика и озбиљности приступа ова студија свакако
заслужује да буде преведена и на француски језик.
Примљен: 21. априла 2018.

Приказ
821.163.41-14.09 Брадић С.
Стефан П. Пајовић1
ПЕСНИЧКИ КОМПРИМАТИ ФИЛОЗОФИЈЕ

(Стеван Брадић, На земљи, Београд: Трећи Трг, 2017, 47 стр.)
Друга песничка збирка Стевана Брадића доноси спој интересо-

вања аутора преточених у поезију. Наиме, на свакој страници невелике
збирке може се осетити потка књижевности и филозофије које не само
да струје кроз стихове, већ су у свом компримованом облику јаснији
читаоцу него преобимни изворници.
Тридесет и једна песма прикладно разврстана у три тематске це-
лине („Кварт“, „Дунав“ и „Непристајање“) образује палимпсест значења
који није нарушен именовањем (напослетку: nomina sunt odiosa), јер су
песме једино нумерисане. Први слој представља песниково искуство
које је сведено до те мере да упућени читалац готово да може разабрати
о ком граду Брадић пева: „после мене је касарна после касарне насип
после насипа река / а после реке / ништа“. Јасно је да је геолоцирање
у другом плану, већ су битни осети који су лишени херменеутичности,
односно „сви оквири и решетке који нас окружују сачињени су од зноја
/ пљувачке и блата“. Све наведено је градивни материјал човека као
бића, а не пролазног света у коме он постоји. Често заборављамо да су
онтолошки кавези које стварамо самонаметнути, те да на исти начин
могу бити и уклоњени.
Присутна је свесност протока времена, бетонске грађевине заме-
ниле су некадашње земунице, а фарба се ољуштила са бетона који су
„премазале радничке руке што су подизале овај свет“. Aутор време не
посматра као езотеријски фактор, јер душа је та којом се мери истро-
шеност материјалног света приказаног у руху посрнуле социјалистич-
ке идиле. Заправо, кроз све циклусе нужно провејавају асоцијације на
социјализам као начин организовања друштва. Квартови које Брадић
опева се суштински могу врло једноставно дефинисати: „људи ту живе“.
Судбина њихових житеља исказана је кроз метафору паса луталица:
„попут тебе / они би требало / да трпе / и да раде / уместо тога они
лају [...]“. Немоћ радника, бивших радника и њихових породица које на-
сељавају рубне градске квартове савршено је упоређена са псима који
порекло воде од неустрашивог вука, али су припитомљени и осуђени
на безазлени лавеж као једини доказ свог постојања и демонстрације
1 stefan@capsred.com
Стефан П. Пајовић
моћи. Глас радника је у савременим друштвима попут лавежа, испрва

гласан, али ни најмање опасан.
Филозофске референце, као што смо раније наговестили, заузи-
мају велики број ни страница ни стихова, већ оних правих стихова који
задиру у саму срж поезије, односно исказују једноставним речима сло-
жене истине, што јесте једно од гесла читаве књижевности. „Не видим
да можемо победити али извесно је / да се можемо борити“ јесте егзис-
тенцијална крилатица par excellence. Њу следи фузија наговештаја Хе-
мингвејeвог романа Сунце се поново рађа и чувеног Магбетовог говора
из V чина истоимене драме, када је рађање сунца из дана у дан симбол
вечности, која у Брадићевом стиху постаје упитна: „и можда опет“. Он
признаје како ужива у хипнози свакодневних активности попут читања
или гледања телевизора, али је свестан такве рутине и то стиховима
дарује метафизички шмек који, истини за вољу, можемо очекивати
само од ерудираних песника. Само код њих постоји чежња за нераз-
мишљањем о лепоти „иначе ће она остати невидљива“. Обичном човеку
је лепота рутина, а одсуство мишљења луксуз.
Може се очитати да је читава збирка прожета осећањем благог
оптимизма сабраног у стиху: „уколико је ово постојање / не желим да
будем ништа више од онога што сам сада“. Песник стоји на насипу по-
ред реке док изговара ове стихове, јер је чак и стајање делање: истина је
да читајући приручнике о пливању нећемо запливати, што Брадић ис-
тиче. У прилог овоме иде и стих „уколико желимо други свет / можемо
да створимо други свет“. Тежња ка бољем свету није наивна због модал-
ног глагола, јер „моћи“ не имплицира нити „хтети“ нити „желети“; то
је опционо. Он се даље жали како његови пријатељи пишу неразумљиве
стихове, што је замерано и великим песничким именима попут Паунда
и Елиота, али такве стихове је изузетно тешко писати. У данашњем гло-
бализованом свету није лако „послати писмо било коме“, јер било ко је
нико, а ништавилу поезије ни не треба.
Поред књижевности и филозофије, може се срести и покоја алу-
зија на савремену популарну културу, попут „беса против машине“ који
асоцира на назив америчке метал групе Rage Against the Machine која и
јесте позната по својим бунтовничким и револуционарним текстови-
ма песама. Песник предлаже да је овакав израван метод борбе против
„механизма“ чисто расипање енергије и предлаже састављање и раста-
вљање као далеко делотворније методе.
Аутор правилно сматра да поезија није свезана корицама збирке,
нити самим речима, поезија је живот: „све што путује са тобом то си ти
/ ко не чита поезију тај је живи / и ако ти неко побегне из песме / нема
везе / замке су свуда постављене“. Као што се из замке живота не може
побећи, тако се ни поезија не да лако, јер је она највеличанственија уп-
раво тамо где се чини да није присутна: један Витман је стихове писао
о нехајној песми уз рад својих сународника који засигурно нису уочи-
ли стихове у свом свакодневном диринчењу. Метафора песме као замке
ПЕСНИЧКИ КОМПРИМАТИ ФИЛОЗОФИЈЕ
је интригантна, јер обично стихове доживљавамо као безазлене, док их

Брадић открива онаквим какви заправо јесу, назубљени и смртно опасни,
баш као замка постављена за животињу која не слути шта јој се спрема.
Чежња да се крећемо „попут кише ... и немамо јединственог сре-
дишта“ зачудо је реализована у збирци. Како јој умногоме недостаје ин-
терпункције, рекло би се да читалац клизне пре него прочита књижицу,
уз покоју паузу да се осмехне, насмеје, размисли и замисли. Заправо,
читава збирка неословљених песама је одлично штиво како радити на
„непристајању“ на које аутор позива. Упозорење да се не троши ствар-
ност коју човек није сам створио иде у прилог солипсистичком погледу
на свет који је подесан за данашње политичко стање у Србији: угасити
телевизор, не гледати наслове у штампи и затворити све табове интер-
нет претраживача. Бити чулно и онтолошки чист попут „песме која до-
лази из грла / партизана“.
Збирка На земљи оправдава свој наслов кроз његову супротност.
Земља се поставља наспрам неба, а небо је циљ који се достиже ако се
обе ноге држе чврсто на земљи. На земљи Стевана Брадића је уџбеник у
малом и водич како се освешћеношћу, (нехришћанском) смерношћу и
занемарљиво малом дозом оптимизма може живети, а не преживљава-
ти у данашњем свету, јер „постојимо: / још није касно ни за шта“.
Примљен: 23. децембра 2017.

Листа рецензената
У рецензирању радова пристиглих за објављивање у Липару 66,
учествовали су
др Свенка Савић, професорка емерита

др Радивоје Константиновић, редовни професор

Филолошки факултет, Београд
др Драган Бошковић, редовни професор

Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу
др Радивоје Младеновић, редовни професор

др Биљана Радић Бојанић, ванредни професор

др Душан Живковић, ванредни професор

др Владимир Поломац, ванредни професор

др Сања Ђуровић, ванредни професор

др Тамара Стојановић Ђорђевић, доцент

др Даница Недељековић, доцент

др Јелена Даниловић Јеремић, доцент

др Дејан Каравесовић, доцент

др Милка Николић, доцент

др Јана Алексић, истраживач-сарадник

Институт за књижевност и уметност у Београду
др Часлав Николић, ванредни професор

др Јелена Арсенијевић Митрић, доцент

којима се искрено захваљујемо на професионалности и колегијалности.

Уредништво Липара
Липар
Часопис за књижевност, језик, Lipar / Journal for Literature,
уметност и културу Language, Art and Culture
Издавач Publisher
Универзитет у Крагујевцу University of Kragujevac
За издавача Published by
Небојша Арсенијевић Nebojša Arsenijević
Ректор Rector
Лектор Proofreader
Милица Милојевић Миладиновић Milica Milojević Miladinović
Преводилац Translator
Наташа Антонијевић Nataša Antonijević
Ликовно-графичка опрема Artistic and graphic design

Лазар Димитријевић Lazar Dimitrijević
Технички уредник Technical editor

Стефан Секулић Stefan Sekulić
Адреса Adress
Јована Цвијића б.б, 34000 Крагујевац Jovana Cvijića b.b, 34000 Kragujevac
Тел: (+381) 034/370-270 Phone: (+381) 034/370-270
Факс: (+381) 034/370-168 Fax: (+381) 034/370-168
e-mail: casopislipar@gmail.com e-mail: casopislipar@gmail.com
www.lipar.kg.ac.rs www.lipar.kg.ac.rs
Аутор типографског писма Resavska Author of font Resavska

Оливера Стојадиновић Olivera Stojadinović
Штампа/Print Print
КГ ДИГИТАЛ ПРЕС, Крагујевац KG DIGITAL PRESS, Kragujevac
Тираж Impression
250 примерака 250 copies
Липар излази Lipar comes out

три пута годишње three times annually
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
82
ЛИПАР: часопис за књижевност, језик, уметности и културу,

одговорни уредник Часлав Николић. – Год. 1, бр. 1 (1999)- . – Крагујевац
(Јована Цвијића бб) : Универзитет у Крагујевцу,
1999- (Крагујевац : КГ ДИГИТАЛ ПРЕС). – 24 cm
Три пута годишње

ISSN 1450-8338 = Липар (Крагујевац)
COBISS.SR.ID 151188999

Lipar 66

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Lipar 66

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Липар XIX/ 66 / 2018.

Уредништво Editorial Board

година XIX / број 66 / 2018

Ивана Банчевић Пејовић

Ивана Стојановић Шешлак

Ивана Банчевић Пејовић1

ПОСТМОДЕРНИЗАМ ИЛИ ПОСТХУМАНИЗАМ:

У раду се испитује валидност терминологије: значење, повезаност и злоупотреба појмова

Кључне речи: постмодернизам, постмодернистички релативизам, педагогија, политика,

Харолд Пинтер је у Нобеловој беседи „Уметност, истина и

Данас су бројни револуционарно настројени уметници, књижевни

12 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

граничног идентитета: Редефинисање границе расе и етничке припад-

Других, односно све оно што је представљало револуционарни, (пре)

14 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

равку хуманизма, Спанос користи термин постхуманизам као подсе-

Дакле, идеја хуманизма на коју се указивало преводима грчких филозофа,

У књизи Крај образовања: ка постхуманизму Спанос се детаљно

одвија, а да се при том не идентификује као деструктиван, већ се свим

Упоредо с буђењем феминистичке, антирасистичке и постколонијалне

Говорећи о патријархалном устројству света, о бесправном и

16 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

историје у форми алегорије, представљена је као борба Мајке Земље

Модерни пљачкаши гробова су копали кости ових богова и излагали их у

У званичној историји је приказана „мушка прича“ (на енглеском

Не бих да користим реч „примитивни“ за људе који су уживали у богатству

19 Доступно на: http://www.raiazome.com/Fredy_Perlman--Against_His-story%2c_Against_Levia-

Перлман још говори и о неоснованости термина матријархат. Ус-

Пошто нас је школа редуковала на брисану таблу, не можемо да знамо

Додељујући западноевропској пракси имена која откривају њену

Касније ће тобожње просветитељство истргнути разум из сваког људског

18 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

Разум, људска моћ да схвати смисао, биће срозан на инструмент за

Критикујући просветитељство, Перлман истовремено даје и

Они који су способни да се потпуно посвете Левијатану неће бити мајстори

О настанку културе предатора, која је заменила поредак плодот-

против патријархалне идеологије, док се њихов траг у Риму чисти26 (Се-

20 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

није био потребан Блејку и његовим следбеницима, зато што су имали

Оно што Фреиреа издваја од већине левичарски настројених образовних

зи љубави. Љубав је, како тврди, најважнија одлика дијалога и саставна

По Мекларену, две руке револуције, рука револуционара муче-

У свету у коме се сулудо неконтролисано профитерство, и рекордна

30 Доступно на: http://cjms.fims.uwo.ca/issues/07-01/Frank%20Webster.pdf, преузето 10.08.2010.

22 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

заштита […] јер наизглед потпуна идеолошка доминација слободног тр-

Кризу у образовању најдраматичније је приказао Тери Иглтон у

quo и привидна демократија, спречила је ову потенцијалну револуцију,

Када „распамећено стадо“ покушава да буде нешто више до пуки посматрач,

Један начин да се контролише „распамећено стадо“ је да се следи и им-

У вези са ситуацијом коју помиње Чомски, Вилијам Спанос у књи-

24 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

кризе на универзитету имало је исте циљеве као и проглашење кризе

Историјски задатак интелектуалаца опозиције да домисле савремене од-

Да би се човек ослободио капиталистичког, патријархалног и

У истом маниру у књизи Мерила времена38 Херберт Маркузе савремени

[...] једина стварна опозиција која се данас у САД бори да би успорила

Маркузеова оцена времена у коме живимо представља у извесном

26 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

Ivana Bančević Pejović / POSTMODERNISM OR POSTHUMANISM: PEDAGOGY

Key words: postmodernism, postmodern relativism, pedagogy, politics, humanism

Примљен: 15. октобра 2017.

28 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XIX / Број 66

RODNI, KLASNI, NACIONALNI