1

Ljubodrag Duci Simonović

E-mail: comrade@orion.rs

DOSIJE „SAMARANČ“

Posvećeno španskom pesniku

Federiku Garsiji Lorki koga su
streljali Frankovi fašisti.

Početkom 1992.godine u Engleskoj se pojavila knjiga „Gospodari

olimpijskih krugova“ („The Masters of the Rings“) koja je izazvala veliko
interesovanje u Evropi i uskoro bila prevedena na više jezika. Njeni autori su Viv
Simson (Vyv Simson) i Endrju Dženings (Andrew Jennings), britanski novinari
zaposleni u TV kući „Granada“ , koji su stekli slavu (i bili odlikovani) svojim
istraživanjem o saradnji između britanskog Skotland Jarda i londonskih
preporodavaca droge; o povezanosti „Bele kuće“, CIA-e i britanskih plaćenika sa
nikaragvanskim „kontrašima“; o mafiji, terorizmu i drugim „vrućim“ temama.
Za razliku od sportskih novinara, koji po pravilu prikazuju samo onu
stranu sporta koja privlači gledaoce, donosi novac i političke poene, Simson i
Dženings su, tokom četvorogodišnjeg rada, istražili tamnu, od javnosti brižljivo
skrivanu, stranu sporta. Autori su posebnu pažnju poklonili Međunarodnom
olimpijskom komitetu (MOK) i njegovom predsedniku Huanu Antoniu Samaranču
(Juan Antonio Samaranch). U radu na njegovoj pre svega političkoj biografiji,
oslonili su se na istraživanja Hajme Boiksa (Jaume Boix) i Arkadia Espade (Arcadio
Espada) koja su objavljena u njihovoj knjizi „El Deporte del Poder“ („Sport moći“),
koja je 1991. godine izdata u Madridu (Ediciones Temas De Hoy). Istovremeno,
autori su u svom istraživanju koristili autentična dokumenta, a od posebnog
značaja bili su razgovori sa onim ljudima koji su, posredno ili neposredno, bili
uključeni u zakulisne igre čiji su protagonisti čelnici međunarodnog sporta.
Samaranč je žučno reagovao. Optužio je Simsona i Dženingsa da rade
za one koji žele da potkopaju njegov autoritet da bi došli na mesto predsednika
MOK-a. Umesto da se argumentima o svojoj političkoj i „olimpijskoj“ biografiji
suprotstavi navodima britanskih novinara, Samaranč je podigao tužbu protiv njih i
to baš onda kada je trebalo da predoče javnosti dokumentaciju na osnovu koje su
napisali knjigu. Interesantno je da je tužba podignuta u Lozani, gde se nalazi
sedište MOK-a, a ne u nekoj od zemalja u kojima je knjiga objavljena.
 2

Tekst koji sledi rađen je na osnovu podataka koji su izneti u Simsonovoj

i Dženingsovoj knjizi (radi se, inače, o nemačkom izdanju sa naslovom „Geld,
Macht und Doping“ / „Novac, moć i doping“ / Knaus Verlag, München, 1992.), kao
i na osnovu određenog broja studija koje su navedene u mojoj knjizi „Olimpijska
podvala“ (Dečja knjiga, 1992.). Od posebne pomoći bila je izvanredna studija Trive
Inđića „Savremena Španija“ (Nolit, 1982.), kao i prevodi, neobjavljeni rukopisi,
pisma, slike, informacije i objašnjenja koje sam dobio od sociologa Radivoja
Nikolića, koji se u građanskom ratu u Španiji borio protiv fašizma da bi, nakon
poraza Republike, proveo više godina u fašističkim kazamatima. Zahvalnost
dugujem i njegovim katalonskim i španskim saborcima koji su mi pomogli da bolje
shvatim prirodu Frankovog fašističkog režima, kao i ulogu koju je Samaranč imao u
tom režimu.
Simson i Dženings već na početku svoje knjige iznose tvrdnje koje
neupućene mogu da zapanje: „Na naše iznenađenje, pokazalo se da su ova
istraživanja teža od svih dosadašnjih. Proteklih godina pisali smo i sastavljali
televizijske izveštaje o različitim temama: o mafiji, Iran-Kontra aferi, terorizmu,
korupciji u Skotland Jardu i o drugim tamnim stranama javnog života. Najteže nam
je, ipak, bilo da prodremo u svet olimpijskih igara i amaterskog sporta. Nikada
ranije nismo se suočili sa tolikim preprekama kada smo hteli da dođemo do
intervjua koji su bili za javnost, dokumenata i drugih originalnih izvora.“ (7.s.)
Govoreći o vodećim strukturama međunarodnog sporta, autori
konstatuju da se radi o svetu koji je sakriven od očiju javnosti i koji se nalazi u
„elitnom domenu“ u kome se sve odluke o sportu donose „iza zatvorenih vrata“. U
svetu Međunarodnog olimpijskog komiteta, po Simsonu i Dženingsu, novac ne
služi da se sportistima stvore uslovi za trening, već pre svega da omogući jednom
uskom krugu funkcionera ekskluzivni način života. Novac, koji je upućen sportu,
biva prebačen na račune u inostranstvu. To je društvo u kome funkcioneri ne
podležu izboru i mogu trajno da ostanu na vodećim položajima. „U ovoj knjizi ne
radi se o sportistima, koji se bore za zlatne medalje“, konstatuju na kraju autori,
„već se radi o skrivenom svetu tamnih elegantnih odela, o ljudima koji manipulišu
sportom radi ostvarivanja sopstvenih interesa.“ (8.s.)

Put ka Olimpu

Huan Antonio Samaranč je potekao iz bogate katalonske kuće koja je

kapital sticala u tekstilnoj branši. Još sa šesnaest godina, odmah nakon izbijanja
Frankove pobune, pristupa pokretu mladih fašista „Frente de Juventudes“. Zbog
njegovih aktivnosti u fašističkom pokretu bio je, od republikanske vlasti u
 3

Barseloni, priveden na saslušanje i odmah zatim, zbog godina, pušten.

Neposredno pred njegov osamnaesti rođendan regrutovan je u republikansku
armiju. Po svedočenju Huana Larča (Juan Llarch), poznatog katalonskog pisca, koji
je regrutovan istoga dana kad i Samaranč, Samaranč je „od početka bio drugačiji
od ostalih vojnika. Njegova taktika bila je da se čvrsto drži kapetana i drugih
oficira. On je na neki neobjašnjiv način kod sebe uvek imao duvan i čokoladu, u
kojima se u to vreme oskudevalo. Kada bi kapetanu zatrebala cigara, Samaranč je
bio tu da mu je ponudi“. Larč je još tada razotkrio Samarančev način ophođenja sa
ljudima: „Čitavog svog života Samaranč se ponašao na isti način: nekom ponuditi
nešto, da bi se dobilo mnogo više.“ (67.s.)
Samaranč nije imao nameru da ostane u republikanskoj armiji ni dan
više nego što je morao. O tome Larč: „Želeo je da po svaku cenu ode na odsustvo.
Kada mu je to odobreno, rekao je da se neće vratiti i da će se priključiti Crvenom
krstu. Kasnije sam doznao da je dezertirao čim je stigao u Barselonu i da se od
tada skrivao.“ (88.s.) „Samaranč danas uzvikuje ’Živela Katalonija!’“, dodaje Larč,
„ali mi znamo da je on čitavog života bio Frankov sledbenik.“ (89.s.)
Nakon okončanja građanskog rata, Samaranč se uključio u posao sa
tekstilom. Postao je menadžer i, zapošljavajući jeftinu radnu snagu, koja nije bila
sindikalno organizovana, uspeo je da ostvari značajnu dobit. Onda je, koristeći
veliko porodično bogatstvo, počeo da kupuje naklonost važnih ljudi i da vodi život
mladog skorojevića. Često je posećivao noćne barove u kojima se skupljala
bogataška „elita“. U njima su radile mlade devojke koje su se, da bi pobegle iz
siromaštva, bavile prostitucijom. Zvali su ih „cortesanos“. Samaranč je bio poznat
po tome što je u raznim klubovima unajmljivao čitave grupe devojaka da bi ih
„poklanjao“ svojim prijateljima. Uz pomoć svoje „bezgranične velikodušnosti“
Samaranč će uskoro postati vođa mladih bogataša Barselone. O njemu su kružile
razne priče. Njegovi prijatelji su tvrdili da ima običaj da svaku devojku upiše u svoj
potsetnik i da je u toku godine ispunio preko četrdeset takvih sveščica. Pored
toga, on je pedantno beležio njihove rođendane i poklone koje im je kupovao. Još
od mladih dana Samaranč je stekao naviku, o kojoj govori Larč, koju će tokom
čitavog života praktikovati: da deli poklone i da čeka pogodan trenutak da traži
protivuslugu.
U ranim četrdesetim Samaranč je počeo da trenira boks. Učestvovao
je na prvenstvu Katalonije i to u perolakoj kategoriji. Na ringu se pojavio u
svilenom ogrtaču na kome je pisalo „Kid Samaranch“. Pobedio je u drugoj rundi.
Nakon meča proneli su se glasovi da su njegovi prijatelji, bez njegovog znanja,
podmitili njegovog protivnika „da padne“.
Samaranč ubrzo napušta boks i opredeljuje se za političku karijeru.
Shvatio je da je sport najbolja startna pozicija za uspon u fašističkoj hijerarhiji
moći. U to vreme, u Španiji je bio popularan hokej na koturaljkama. Samaranč je
 4

iskoristio finansijske teškoće u kojima se taj sport našao. Uložio je novac i osnovao
organizaciju koja će objediniti hokejaški sport, da bi, 1945. godine, od generala
Moskarada (Moscarado), tadašnjeg ministra za sport, dobio odobrenje da pristupi
Međunarodnom udruženju za hokej na koturaljkama i da učestvuje u Montreu
(Montreux) na generalnoj skupštini udruženja. Bio je to njegov prvi korak u
međunarodnom svetu sporta.
Sledeći korak bio je osnivanje španskog nacionalnog tima koji je,
naravno, finansiran iz njegovog džepa. Bio je to metod koji su primenili i neki drugi
članovi MOK-a da bi se dočepali željenih položaja i stekli svetsku afirmaciju:
relativno mala finansijska ulaganja u sport koja donose politički prestiž koji će,
opet, omogućiti ne samo da se vrate uložena sredstva, već i da se ostvari ogromna
dobit. Vodeći se tom logikom, Samaranč finansira Svetsko prvenstvo u hokeju na
koturaljkama koje će se 1951. godine održati u Barseloni i koje je trebalo da
doprinese međunarodnom priznanju Frankovog fašističkog režima. Španski tim
osvojio je prvo mesto. Na jarbolu se, uz zvuke nacionalne himne, digla zastava
koja je predstavljala fašističku Španiju. Samarančev ugled u španskoj fašističkoj
organizaciji „Movimiento“, koja je bila naslednik zloglasne „Falange“, je porastao.
Samaranč upućuje 22. oktobra 1951. godine pismo regionalnom predsedniku u
kome ga moli da podrži njegovu kandidaturu na „izborima“ za gradske odbornike
Barselone. U stvari, bila je to molba upućena fašističkim glavešinama da ga
naimenuju za gradskog odbornika.
Ali, za to je bilo potrebno dobiti potvrdu o podobnosti i to od tajne
fašističke policije. O tome Simson i Dženings: „U arhivi bivšeg civilnog guvernera
Barselone, koja je pripadala „Falangi“, nalaze se dva interesantna dokumenta iz
1951. godine. Prvi dokument nosi oznaku 994 i pun je hvale za Samaranča. Izgleda
da je za vreme generalnog štrajka bio nedopustivo mali broj partijskih aktivista. U
dokumentu se konstatuje: „Samaranč je bio jedan od retkih falangista koji je za
vreme štrajka bio prisutan.“ (92.s.) Bio je to važan poen za Samaranča, ali je
njegov privatni život i dalje ostao prepreka za napredovanje u fašističkoj hijerarhiji
moći. „Samarančeva reputacija playboy-a“, navode dalje Simson i Dženings,
„onespokojavala je tajnu policiju ’Falange’, koja je svakog špijunirala. Po njihovoj
proceni, njegovo ponašanje nije odgovaralo jednom partijskom političaru. U
drugom izveštaju – dokument broj 884 – on će biti kritikovan jer poklanja
automobile ’svojim mnogobrojnim prijateljicama koje stalno menja’. Na kraju se
zaključuje: ’Ne smatramo da poseduje zrelost za vršenje javne službe.’“ (92.s.)
Samaranč nije gubio nadu da će uspeti da umilostivi fašističke
moćnike. Uostalom, tu je bio sport. Koristeći se parama i vezama, Samaranč je
uspeo da postane zamenik predsednika komiteta koji je organizovao II
Mediteranske igre koje će se, na njegovu veliku sreću, održati u Barseloni. Bio je
to događaj od izvanrednog značaja za afirmaciju fašističkog režima u
 5

međunarodnoj javnosti. Samaranč je u toj meri poboljšao svoj politički položaj da

je konačno uspeo da napravi politički proboj.
Tome će doprineti i javni mediji – tada, kao i kasnije u toku njegove
olimpijske karijere. I ovde se Samaranč poslužio oprobanim metodima sa kojima
se tako uspešno koristio tokom čitavog života: novinari su bili potkupljeni. O tome
Simson i Dženings: „Samaranč je uživao veću naklonost štampe nego mnogi
njegovi drugovi iz fašističke partije. U Barseloni je postojala grupa novinara koja je
o njemu pisala gotovo beskrajne slavopojke. On je bio poznat po tome da je
novinare, kao što je to radio sa prostitutkama u noćnim klubovima, kupovao
poklonima. Čak se priča da su novinari, koje Samaranč nije ni poznavao, dobijali
od njega srebrne poslužavnike kao poklon za ženidbu.“ (93.s.)
Osokoljen svojim „uspesima“, Samaranč će nanovo podneti molbu
fašističkim glavešinama da ga imenuju za gradskog većnika. Tajna policija je opet
uključena da bi se proverila njegova podobnost za obavljanje javnih službi.
Fašistički zlikovci, podržani od strane katoličke crkve, strogo su vodili računa o
„moralnom“ liku režima. Završni policijski izveštaj od 6. novembra 1954. godine
glasi: „Ovaj čovek uživa visok ugled u sportu. On je savršeni džentlmen. Politički se
poistovećuje sa režimom. U njegovom moralnom ponašanju – pri čemu se mora
imati u vidu njegovo bogatstvo, njegove godine i krug njegovih prijatelja – ne teži
hvalisanju niti skandalima, kada se ima u vidu njegovo poznanstvo sa ženama i
ljubavne afere. On istina ima puno (ljubavnih) afera i po jednom obaveštenju za
zadovoljavanje takvih potreba je iznajmio momački stan. Neoženjen je.“ (84.s.)
Samaranč je dobio mesto koje je tražio. Postao je isuviše moćan da bi
mogao da bude politički ignorisan. Sada je bio u vladi drugog po veličini grada u
Španiji čime je konačno stekao mogćnost da se uključi u „veliku (fašističku)
politiku“. Sve do sada Samaranč je bio simpatizer partije. Za dalji uspon, morao je
da i formalno pripada „Movimientu“. Samaranč se učlanio u fašističku partiju.
Međutim, to nije bio jedini uslov za dalje napredovanje. Guverner je lično od
Samaranča zatražio da se oženi. O tome Simson i Dženings: „Bio je to jasan signal.
Ako je Samaranč hteo da u partiji politički ide dalje, morao je sebi da pronađe
ženu. Ubrzo nakon upozorenja, Samaranč je najavio veridbu sa Marijom Terezom
Salisaks (Maria Teresa Salisachs). Njegova verenica, poreklom iz bogate porodice,
dobiće nadimak „Bibis“. Nije prošla ni godina, a oni će se venčati. Nacrt pozivnice
za venčanje napravio je Salvador Dali.“ (95.s.)
Samaranč je hteo da se popne još više – i to što pre. Na redu je bilo
mesto odbornika u Katalonskom regionalnom veću. Za to je bila potrebna podrška
sa najvišeg mesta u fašističkoj hijerarhiji Španije. Simon i Dženings: „Samaranč se
obratio izvesnom lekaru u Barseloni, koji je imao veliki uticaj u fašističkoj partiji i
koji je, svojevremeno, primio finansijsku pomoć od Samarančevog oca. Lekar je
obavio telefonski razgovor. Sledećeg dana će biti objavljeno da je Samaranč
 6

postao odbornik u regionalnom veću i da je preuzeo odgovornost za sport u

Kataloniji.“ (95.s.) Još nekoliko telefonskih poziva i Samaranč će, od strane
regionalnog veća, biti (1956.) naimenovan za člana Nacionalnog olimpijskog
komiteta, koji je imao sedište u Madridu. To je, naravno, zahtevalo još jače izraze
lojalnosti fašističkom režimu. Zbog toga Samaranč završava pismo, koje je uputio
nadređenim sportskim forumima, sa zvonkim uzvikom: „Uvek na usluzi,
pozdravljam vas sa dignutom rukom.“ (95.s.) Nema šta, pravi olimpijski pozdrav!
U fašističkoj Španiji sport je bio deo politike. Služio je kao produžena
ruka vlasti koja je imala totalitarni karakter. Samaranč je to umeo vešto da
iskoristi. Njemu je išlo na ruku i to što stara fašistička garda nije imala mnogo
razumevanja za moderna sredstva manipulisanja i vladanja. Njihovi pogledi bili su
okrenuti ka prošlosti. Samaranč je uspeo da stekne važne poene lukavo koristeći
međunarodna takmičenja da u svetu poboljša sliku o fašističkoj Španiji,
istovremeno učvršćujući vlast fašista nad sportom. Oni će mu, konačno, otvoriti
vrata Madrida: Samaranč je primljen u ekskluzivni klub najviših fašističkih
glavešina. Istina, ne sa posebnim oduševljenjem. Zbog njegovog bogatstva i
neskrivenih ambicija Samaranč je u Madridu dobio posprdni nadimak „senorito“
(„kicoš“).
Na osnovu Simsonovog i Dženingsovog istraživanja, može se zaključiti
da je odlučujuću ulogu u daljem Samarančevom usponu imao finansijski
špekulant Hajme Kastel (Jaime Castell), koji je postao njegov poslovni partner i
bliski prijatelj. Zajedno su se upustili u špekulantske poslove sa zemljištem na
katalonskoj obali koja se otvarala za turizam. Samaranč je postao član nadzornih
odbora u raznim preduzećima i bankama. Uz pomoć Kastela, Samaranč je došao u
kontakt sa najmoćnijim ljudima u Madridu. Preko njega upoznao se i sa
Frankovom porodicom. Samaranč i njegova žena „Bibis“ posebno su se zbližili sa
Frankovom ćerkom Karmen (Carmen).
Samarančev ugled je rastao. U decembru 1966. godine ministar za
sport podnosi ostavku. Na njegovo mesto fašistički diktator postavlja Samaranča.
Nakon stupanja u Nacionalni olimpijski komitet Španije, ovo je bio najvažniji
trenutak u njegovoj „sportskoj“ karijeri. Sledeće godine, Samaranč će, kao
fašistički predstavnik, biti „izabran“ u španski parlament (Cortes). Samaranč je
postao moćan čovek. Bio je multimilioner, visoko se kotirao u fašističkoj partiji, bio
je blizak prijatelj diktatorove porodice, a postao je, zahvaljujući svojim oprobanim
metodima, miljenik javnih medija. Ipak, „lukavi kameleon“ je precenio svoje moći.
Radeći na svoju ruku, Samaranč je došao u sukob s fašističkim veteranima koji su
još uvek bili isuviše moćni da bi dozvolili da im jedan katalonski „kicoš“ soli pamet.
Samaranč je, 1970. godine, smenjen sa mesta ministra za sport. Međutim, to nije
ugrozilo njegove pozicije. On je i dalje bio viđen član fašističke partije, a zadržao je
 7

i sve funkcije u politici i sportu. Bila je to, u stvari, „opomena“ Samaranču da vodi
više računa o fašističkoj hijerarhiji.
Na „izborima“ za parlament iz 1971. godine, na kojima je opet
nastupao kao fašistički kandidat, Samaranč je doživeo pravu katastrofu.
Interesantno je da je jedna od Samarančevih izbornih parola glasila: „Niko nije
toliko uradio za sport.“ Na „izbore“ je izašlo jedva 35% upisanih birača. Fašisti su,
na jedvite jade, ponovo ugurali Samaranča u parlament. To, naravno, nije omelo
časopis „Revue Olympique“, koji izdaje MOK, da povodom izbora Samaranča za
podpredsednika MOK-a, 1974. godine, objavi da je Samaranč postigao „rekord u
broju glasova za španski parlament“. Navedeni su rezultati iz 1967. godine, a
novinari „Revue“-a su vrlo dobro znali o kakvim „izborima“ se radilo. Novinarima
„Revue“, kao ni gospodi iz MOK-a, nije palo na pamet da postave pitanje kako je
jedan od vodećih fašista Španije, nakon svega što je fašizam „doneo“ čovečanstvu,
uopšte mogao da bude primljen MOK, a tek da bude naimenovan za
podpredsednika MOK-a!
Što se tiče MOK-a, i tu je Samaranč brzo napredovao. Dve godine
nakon što je primljen u MOK, Samaranč će na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju,
1968. godine, biti odgovoran za olimpijski protokol. Nekoliko godina kasnije,
postaće član komisije za štampu, a zatim dobija mesto u najvišem telu MOK-a,
Izvršnom komitetu da bi, kao što smo videli, 1974. godine naimenovan za
podpredsednika MOK-a.
Pokazaće se da je najvažniji događaj u Samarančevoj olimpijskoj
karijeri bio njegov susret sa Horstom Daslerom (Horst Dassler), vlasnikom firme
„Adidas“. O tome Kristian Žanet (Christian Jannette), tadašnji član „političkog
tima“ „Adidasa“ i bliski Samarančev saradnik na Olimpijskim igrama u Minhenu:
„Samaranč je u Minhenu bio šef protokola. Morala sam da sa njim blisko
sarađujem i mi smo postali prijatelji. Samaranč je 1974.godine saznao da radim za
Horsta i izrazio želju da ga upozna. Pozvao nas je da ga posetimo u njegovoj kući u
Barseloni. Ostali smo tri dana. Horst je hteo da se upozna sa svima onima koji su
se bavili organizacijom sporta. Naravno da je Samaranč još tada bio izuzetno
važna ličnost. Bio je šef protokola MOK-a. Obično se smatra da je šef protokola
budući predsednik. Znala sam da Samaranč želi da bude predsednik. Rekla sam
Horstu da je Samaranč dobar i veoma ambiciozan čovek, i da je veliki radnik.
Dopao se Horstu. Kasnije su postali jako dobri prijatelji.“ (104.s.)
Simon i Dženings pozivaju se na još jednog važnog svedoka. To je
Patrik Nejli (Patrick Nally), dugogodišnji Daslerov saradnik i čovek koji je bio
svedok i učesnik u mnogim važnim poslovima: „Horst je razgovarao sa
Samarančem na način koji je jasno pokazivao da se radi o tome da se osvoji MOK.
Horst je još od ranije znao da Samaranč hoće da bude predsednik. Avelanž (Joao
Avelange, predsednik FIFA, prim.aut.) se domogao vrha sa svojim sopstvenim
 8

snagama i tek onda je računao sa Horstovom pomoći. Mislim da je Samaranč bio

prvi značajni igrač koji nije ništa drugo radio osim što je vodio borbu da bude
izabran na mesto predsednika, i pri tome je imao stalnu Horstovu podršku.
Samaranč je bio prvi funkcioner nove generacije koji je shvatio kakve se
mogućnosti ovde uspostavljaju. Funkcioner je morao poput političara da se upusti
u izbornu borbu da bi bio izabran. A u to vreme je svaki onaj ko je hteo da
preduzme tako nešto, prvo putovao u Landershajm (Landersheim) da razgovara sa
Horstom i sklopi sa njim sporazum. Tek kada se sa Horstom zaključi posao, onda bi
on nekom pomogao da bude izabran.“ (104.s.)
Vratimo se Samarančevoj političkoj karijeri. Sledeći Samarančev korak
bio je usmeren na dobijanje mesta predsednika regionalnog veća Katalonije. O
tome Simson i Dženings: „U Frankovom režimu predsednik regionalnog veća
Katalonije bio je važna ličnost. Sa sportom naravno nije imao nikakve veze. U
vreme kada se, 1973. godine, Frankov život bližio kraju, širom zemlje narasta
raspoloženje za promenama. Teško oboleli general reaguje tako, što imenuje
admirala Karera Blanka (Carrero Blanco) za premijera. Blanko je spadao u
najreakcionarnije i najvernije Frankove sledbenike iz građanskog rata. Mesec dana
kasnije imenuje Karero Blanko za predsednika regionalnog veća Katalonije čoveka,
koji je u očima režima bio najpodesniji da izvrši zadatak da se očuva kontrola nad
ustaničkom Katalonijom. Bio je to Huan Antonio Samaranč.“ (105.str.)
Samaranč nije krio svoju odbojnost prema demokratiji. U svojoj
inauguralnoj besedi on izjavljuje: „Izražavam svoju iskrenu odanost i vernost
režimu, vernost principima „Movimienta“, svoju pokornost španskom princu i
svoju apsolutnu odanost Franku.“ (105.s.)
Pet dana pred božić 1973.godine, Karera Blanka će u Madridu
razneti bomba. Baskijska teroristička organizacija ETA je izvršila osvetu. „On je bio
jedan od najvećih Španaca ovog stoleća. (...) Bio je otelotvorenje pravog Španca“ -
izjavljuje Samaranč i posthumno odlikuje Karera Blanka zlatnom medaljom
regionalnog veća. (106.s.)
Atentat je pokrenuo novi val terora. Samarančev zadatak bio je da
rukovodi merama odmazde. „U toku 1974. i 1975. došlo je do represija u obliku
tolikog broja hapšenja, mučenja i vešanja, koje nisu zabeležene još od kasnih
četrdesetih godina. Tome treba dodati i spremnost policije i nacionalne garde na
upotrebu vatrenog oružja.“ (106.s.) – pisao je jedan istoričar. Za ubijanje levičara
režim je koristio poseban metod – „garrote vil“ – lagano davljenje uz pomoć
metalne ogrlice i eksera koji se zabada u kičmenu moždinu, koji se primenjivao sve
do Frankove smrti.
Fašistički režim se raspadao, ali Samaranč nije želeo da napusti
„Movimiento“. Jedan događaj iz 1974. godine ukazuje na njegovu nepokolebljivu
odanost fašističkom pokretu u tim danima. Protivnici režima pokušali su u
 9

Barseloni da oskrnave spomenik koji je bio posvećen falangistima izginulim u

građanskom ratu. Desetine hiljada fašističkih sledbenika dovedeni su autobusima
u Barselonu da bi organizovali protesni marš. U tom maršu učestvovao je u plavoj
košulji, uniformi španski fašista, i Samaranč pozdravljajući fašističkim pozdravom.
Samaranč je ostao veran fašističkom diktatoru sve do njegovoj kraja.
U toku 1975. godine, Frankovo zdravstveno stanje se pogoršalo, ali Samaranč nije
napustio državni brod koji je tonuo. Januara 26. pojavljuje se Samaranč, koji je u
to vreme bio podpredsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, u plavoj košulji
na proslavi godišnjice fašističkog „oslobađanja“ Barselone. Kao i uvek, i ovom
prilikom je pozdravljao fašističkim pozdravom. Samaranč će se u fašističkoj
uniformi pojaviti i na uskršnjoj misi „Movimienta“, kao i na božićnoj službi
posvećenoj fašistima palim u građanskom ratu.
Kasno u jesen 1975. godine Franko je bio na samrti. Oko njegovog
kreveta bespomoćno je stajala njegova porodica i stari generali iz građanskog rata.
U Frankovoj zgrčenoj šaci nalazila se mumificirana ruka „svete“ Terezije, dok je
njegovo telo bilo priključeno na sve postojeće aparate koje je moderna medicina
mogla da ponudi. U bolnici su se pronosili glasovi da je on već nekoliko dana
mrtav, ali da njegovi najbliži prijatelji ne dozvoljavaju da se isključe aparati.
20. novembar. Samaranč u fašističkoj uniformi učestvuje u godišnjoj
proslavi posvećenoj osnivaču „Falange“, jedne od najkrvavijih zločinačkih
organizacija za koju istorija zna. Trideset godina nakon poraza fašizma marširao je
podpredsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta sa svojim fašističkim
saborcima ulicama Barselone i pozdravljao fašističkim pozdravom!
Još iste noći Samaranč je primio telefonski poziv kojeg se toliko
pribojavao: Franko je bio mrtav. Samaranč je pohitao u sedište Katalonskog
regionalnog veća i pozvao vojsku da čuva zgradu. Zatim je poslao telegram
saučešća Frankovoj porodici i izjavu lojalnosti Huanu Karlosu (Juan Carlos) i
potvrdio svoju podršku vladi. Sledeći dan, Samaranč je pred regionalnim većem
održao govor: „Španija i Katalonija postali su siročići, jedno gorko osećanje... (...)
Ali, ne treba da očajavamo. Naša zemlja ima veru u kralja. To je Frankov zavet.“
Govor je završio sledećim rečima: „Frankov primer će nas uvek pratiti u našoj
borbi za jednu bolju Španiju.“ (107.s.) Interesantno je da je Samaranč ovaj govor
održao na katalonskom – istom onom jeziku koji je Franko po svaku cenu nastojao
da uništi i kojeg se Katalonac Samaranč odricao punih četrdeset godina!
Što se tiče „Frankovog primera“, treba reći da je fašistički diktator još
1934. godine stekao reputaciju krvnika, koju će potvrditi u građanskom ratu i
tokom svoje strahovlade. On je rukovodio akcijom uništenja „Asturijske komune“
koju su 1934. godine osnovali asturijski rudari da bi se odbranili od pljačke i
ugnjetavanja. „Pobeda“ Frankovih „legionara“ imala je stravičan epilog: za svakog
svog poginulog legionara Franko je streljao dvadeset rudara. Od tada je dobio
 10

nadimak koji će čitavog života sa ponosom nositi: „dželat iz Asturije“. Inače,

Franka su na vlast doveli Hitlerovi i Musolinijevi fašisti. I dok je Hitler, toplo
pozdravljen od strane gospode iz MOK-a, sa berlinske olimpijske pozornice slao
svetu olimpijske „poruke mira“, dotle je nemačka armija činila najgnusnije zločine
u Španiji da bi pomogla fašističkom generalu Franku da se obračuna sa Španskom
republikom. Gerniku, to „svetilište baskijske zemlje“, do temelja su sravnili
nemački bombarderi iz legije „Kondor“. Više od milion ljudi stradalo je u ratu koji
su pokrenuli oni koji su po svaku cenu nastojali da i Španiju stave pod fašistički
barjak, i u tome imali prećutnu podršku „demokratskog“ Zapada. I tada se
pokazalo da je kapitalističkom Zapadu bliži fašizam, nego demokratski
uspostavljena levičarska vlast.
Na pravu prirodu Frankovog fašističkog pokreta upućuje monstruozni
poklič njegovog generala Astraja (Astray), jednog od vođa „Falange“, u vreme
konačnog obračuna s Španskom republikom: „Viva la muerte!“ („Živela smrt!“)
Nakon „pobede“ sledila je odmazda: masovna hapšenja, jeziva mučenja
inspirisana metodima Inkvizicije, zverska ubistva... „Ako je potrebno, poubijaćemo
pola zemlje!“ – uzvikuje Franko u zločinačkoj pomami. Samo u toku prvog talasa
odmazde u Španiji je obešeno preko 200.000 ljudi. Milion ih je izbeglo iz zemlje.
Milioni drugih, koji su ostali, biće izloženi stalnim hapšenjima, mučenjima,
šikaniranju... Španija je postala fašistički koncentracioni logor na čijoj kapiji je
visila Astrajeva poruka: „Viva la muerte!“
Barselona je bila jedan od poslednjih gradova koji je pao u ruke
fašista. Tri godine su ponosni Katalonci branili svoj grad od Frankovih ubica. Nakon
bespoštednih nemačkih i italijanskih bombardovanja, otpor branilaca je slomljen.
Odmazda je bila stravična. Svakog dana vešane su na stotine Katalonaca, zatvori
su bili puni, preživeli su bili izloženi jezivim mučenjima... Fašisti su zabranili
katalonski jezik i počeli da se obračunavaju s katalonskom kulturom u nameri da
zatru nacionalni identitet Katalonaca. U tome su, nažalost, imali podršku ljudi kao
što je bio Huan Antonio Samaranč, koji je zaslepljen pohlepom i potrebom da
gospodari, postao fašistički sluga i dželat sospstvenog naroda.
Šest nedelja nakon Frankove smrti, Samaranč će učestovati na
proslavi fašističkog „oslobađanja“ Barselone. Nakon četrdeset godina provedenih
u fašističkoj uniformi, Samaranč će se pojaviti u beloj košulji. To nije bilo slučajno.
Nakon smrti diktatora, „lukavi kameleon“ je očajnički nastojao da ukloni tragove
svoje krvave prošlosti. Katalonski magazin „Arreu“ objavio je dugi i poražavajući
izveštaj o Samarančevim zlodelima u vreme fašističkog režima. Prvi put nakon
četrdeset godina neko se usudio da javno kritikuje Samaranča. Naslov teksta glasi:
„Samaranč, mi ne pripadamo tvome svetu“. „Imamo posla sa lukavim
kameleonom“, napisali su autori članka. „On je svoje boje lukavo prilagođavao
sredini – ali sa tim ne može da zavara javnost.“ (108.s.)
 11

Samaranč je, kao i njegovi fašistički saborci, imao sreće. Plašeći se

mogućeg građanskog rata, nova vlast je proglasila opštu amnestiju, tako da nije
došlo do suđenja fašističkim zločincima. Samarančevoj političkoj karijeri u Španiji
došao je kraj. Njegova fašistička prošlost pokvarila mu je sve izglede za opstanak u
političkom vrhu u „novoj“ Španiji. Samarančeva politička karijera u Španiji
okončana je 23.aprila 1977. godine. Sto hiljada ljudi okupilo se ispred zgrade
Katalonskog regionalnog veća u Barseloni. Samaranč, koji je još uvek bio
predsednik Regionalnog veća, sakrio se iza zatvorenih vrata. Demonstranti su mu
upućivali poruge i uzvikivali: „Samaranch, fot e camp!“ („Samaranč, gubi se!“)
Nekoliko godina kasnije, Samaranč će izjaviti: „Do jedne od
najvažnijih odluka u mom životu došlo je u trenutku kada sam shvatio da je došao
kraj mojoj karijeri u Španiji. Ne samo u politici, već i u društvu.“ (108.s.) Ali,
Samaranč još nije bio gotov. Odlučio je da sebi stvori novi lik. Za „lukavog
kameleona“ to nije bio nikakav problem.
Španija je bila u dilemi kako da se oslobodi Samaranča, a da niko ne
izgubi obraz. On je još uvek formalno bio predsednik Katalonskog regionalnog
veća, a prelazna vlada Španije želela je da izbegne sukobe za vreme uvođenja
„demokratije“. Konačno, pronađeno je rešenje: diplomatska služba. U
Ministarstvu spoljnih poslova priča se da je Samaranču ponuđeno mirno, ali sa
aspekta mogućnosti za uspostavljanje kontakata sa značajnim ličnostima
beznačajno, mesto u Beču – što je on odbio. Na iznenađenje zaposlenih u
Ministarstvu, Samaranč je po svaku cenu nastojao da se doseli u sumornu
prestonicu Sovjetskog Saveza. Uskoro će se pokazati da je to bio taktički potez
„lukavog kameleona“ koji će ga dovesti do olimpijskog trona.
Samaranč je 18. jula 1977. godine otputovao za Moskvu, da bi
nanovo uspostavio diplomatske odnose koji su četrdeset godina bili u prekidu.
Španija se sa velikim olakšanjem oslobodila jednog od svojih vodećih fašista.
Međutim, Samaranča više nije zanimala Španija. Ambasadorsko mesto u Moskvi
bilo je samo sredstvo za ostvarivanje njegovih privatnih interesa. Samaranč je
odavno želeo da postane predsednik MOK-a i to nije bila nikakva tajna. Odlazak u
Moskvu, tri godine pred održavanje Moskovskih olimpijskih igara, trebalo je da
mu ojača pozicije među svetskom olimpijskom birokratijom. Sovjetska olimpijska
vrhuška imala je velike probleme sa organizovanjem Olimpijskih igara. Samaranč
je bio veoma predusretljiv. Trudio se da uradi sve što je u njegovoj moći da bi
zadovoljio sovjetsku birokratiju – ne bi li je privoleo da izvrši pritisak na svoje
saveznike iz „Istočnog bloka“, kao i na zemlje „Trećeg sveta“ koje su spadale u
sovjetsku „interesnu zonu“, da prilikom izbora za predsednika MOK-a, koji je
trebalo da se 1980. godine obavi u Moskvi, glasaju za njega. O tome Simson i
Dženings: „Ubeđeni sledbenik Franka, koji je četrdeset godina podržavao
istrebljivanje komunista u Španiji hapšenjem, mučenjem i vešanjem, izveo je za
 12

njega tipični salto i svuda naokolo počeo da se ulaguje. Ironija je bila savršena. U
toku čitavog života Samaranč se borio protiv ’crvenih’ – a sada je nastojao da im
se dodvori da bi se domogao najvišeg položaja u sportu. Na dan nacionalnog
praznika Španije Samaranč se pojavio na sovjetskoj Televiziji i održao tro-minutni
govor o prijateljstvu – na ruskom. Namučio se da bi savladao jezik, a govor je
naučio napamet. Taj čovek stvarno nije znao za sram. Bilo na katalonskom ili
ruskom, on bi ljudima uvek govorio ono što su oni želeli da čuju.“ (110.s.)
Svoj put ka vrhu Olimpa Samaranč je popločao i pijankama koje je, u
Španskoj ambasadi i Moskvi, organizovao za sovjetsku birokratsku vrhušku.
„Španske noći“ i podrumi puni vina zbližili su fašističkog zlikovca, koji je po svaku
cenu hteo da zavlada svetskim sportom, i beskrupuloznu sovjetsku birokratiju,
koja je po svaku cenu htela da sačuva vlast. Nije nikakvo čudo što se Samaranč
tako dobro snašao u tadašnjoj Moskvi: on se našao među svojim istomišljenicima
koji su se, kao i on, čitavog života borili protiv demokratije. I dok su sovjetski
bombarderi sravnjivali sa zemljom avganistanska sela, Samaranč se, sa svojim
domaćinima u Moskvi, pripremao da proslavi svoj izbor na mesto predsednika
Međunarodnog olimpijskog komiteta i da, naravno, održi olimpijske zdravice u
„slavu mira“ i „saradnje među narodima“!
Na osnovu Simsonovog i Dženingsovog istraživanja može se videti da
je pridobijanje sovjetske birokratije bio samo jedan od Samarančevih poteza da bi
zadobio što više glasova u MOK-u. On nije ništa hteo da prepusti slučaju. Njegov
sledeći potez bio je pridobijanje članova MOK-a iz latino-američkih zemalja. U
tome će mu pomoći njegov stari prijatelj Žoao Avelanž, moćni predsednik Svetske
fudbalske federacije (FIFA) i Horst Dasler, vlasnik firme „Adidas“, „siva eminencija“
svetskog sporta i Samarančev patron. Uz pomoć Daslera, Samaranč je pomogao
Avelanžu da prebrodi finansijske teškoće oko organizovanja Svetskog prvenstva u
fudbalu 1982.godine, a za uzvrat Avelanž će iskoristiti svoj uticaj na latino-
američkom prostoru i obezbedi glasove za Samaranča.
16. jula 1980. godine obavljen je u Moskvi izbor za predsednika
Međunarodnog olimpijskog komiteta. Samaranč je izabran u prvom krugu. U
zemlji u kojoj je fašizam naneo neopisiva zla i usmrtio više od 20 miliona ljudi,
među kojima i stotine hiljada dece, za predsednika MOK-a izabran je čovek koji je
imao dva puta duži fašistički staž od Hitlera i Musolinija i koji je bio jedan od
vodećih fašista Španije!
Samarančev boravak u Moskvi bio je samo uvod u uspešnu saradnju sa
birokratskim režimima Istočne Evrope. Zadobiti njihovu podršku bio je zadatak od
strateškog značaja za Samarančevu „olimpijski politiku“. O tome Simson i
Dženings: „Za vreme zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu Samaranču je
dobrodošlicu poželeo Manfred Evald (Manfred Ewald), najviši aparatčik u sportu
DDR-a i glavni organizator doping-programa. Evald je već postao nosilac
 13

„Olimpijskog ordena“. ’DDR se odlučno poistovećuje sa humanističkim sadržajem

olimpijske ideje’, izjavljuje Evald i dobija učtivi aplauz. Budući da su istočno-
nemački domaćini snosili sve troškove, bilo je neučtivo pitati kakve veze imaju
stereoidi sa olimpijskom idejom i koliko je te godine ubijeno građana pri pokušaju
da pobegnu preko zida.“ (150.s.)
Licemerje se nastavlja. Tadašnji šef države Erih Honeker (Erich
Honecker), koga će nemačko pravosuđe pozvati na odgovornost za učinjene
zločine, otvorio je zasedanje MOK-a. Njega će Samaranč nagraditi najvišim
olimpijskim odlikovanjem – „Zlatnim olimpijskim ordenom“. Dodeljivanje ovog
ordena takvom čoveku nije bilo sramotno samo za olimpijsku ideju, već i
izrugivanje nebrojenim entuzijastima koji su čitav svoj život posvetili razvoju
sporta. Iste (1985.) godine, Samaranč je dodelio „Zlatni olimpijski orden“ još
jednom značajnom čoveku: Nikolae Čaušesku (Nicolae Ceausescu), „kasapinu iz
Bukurešta“. On je nagrađen zato što nije sledio sovjetski bojkot i što je poslao tim
u Los Anđeles. Naravno, Samaranč je odlično znao prilike u Rumuniji, kao što je
znao i na koji način rumunski sportisti (posebno gimnastičarke) postižu „vrhunske
rezultate“. Samaranč je, kako to primećuju Simson i Dženings, „imao poseban dar
da baš najgore tirane izabere za nosioce olimpijskih priznanja“. Dve godine nakon
„nezaboravnog“ zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu, Samaranč je otputovao u
Bugarsku da bi bugarskom diktatoru Todoru Živkovu lično oko vrata okačio „Zlatni
olimpijski orden“. Već sledeće godine, Samaranč se obreo u Južnoj Koreji da bi sa
olimpijske govornice u Seulu (1988.) dao sramnu podršku jednoj od najkrvavijih
vojnih hunti XX veka!

Samaranč – živi spomenik fašizmu

Najveći nedostatak Simsonove i Dženingsove knjige je u tome što se

isključivo bavi sportom naših dana polazeći od shvatanja da je „međunarodni
sport još pre samo jedne decenije važio kao izvor lepote i čistote“. (7.s.) Držeći se
ovog apsurdnog predubeđenja, autori nisu poklonili dovoljno pažnje istoriji
modernog olimpijskog pokreta bez čije analize se ne može shvatiti kako je bilo
moguće da jedan od vodećih fašista Španije, nakon svih fašističkih zločina, bude
primljen u MOK i postane njegov predsednik. Da su se, makar i delimično,
pozabavili političkom biografijom Everija Brendidža, predsednika MOK-a u vreme
kada je Samaranč primljen u MOK i kada je napravio vrtoglavu olimpijsku karijeru,
videli bi da Samaranč nije pridobio Brendidža samo sitnim uslugama, već da je
stekao njegovu naklonost i poverenje upravo kao ortodoksni fašista. Brendidž, koji
je inače neprestano ponavljao da „sport nema ništa sa politikom“, dobro je znao
 14

(kao i ostala gospoda iz MOK-a) da je Samaranč viđeni član španskog fašističkog

pokreta i da je odgovoran za sporovođenje terora nad građanima Katalonije.
Brendidžu nije smetalo ni to, što se Samaranč javno pojavljivao i marširao sa
svojim fašističkim saborcima ulicama Barselone obučen u fašističku uniformu i
pozdravljajući fašističkim pozdravom, istovremeno dok je, kao član MOK-a,
govorio o olimpijskim idealima.
Stvari postaju jasnije kada se ima u vidu da je upravo Brendidž bio taj
koji je, urprkos protivljenju velikog dela američke javnosti, uspeo da dovede
američki olimpijski tim na nacističke Olimpijske igre u Berlin, na čemu su mu
nacisti bili posebno zahvalni. Zauzvrat, Brendidž će dobiti mesto u MOK-u, u kome
već tada vladao fašistički duh, i to ono mesto koje je morao da napusti Ernest Li
Janke, jedan od američkih delegata u MOK-u, jedini član MOK-a koji se
suprotstavio pronacističkoj politici tadašnjeg predsednika MOK-a, belgijskog grofa
Baje-Latura, zbog čega je, jednoglasnom odlukom, bio izbačen iz MOK-a. U
međuvremenu, Brendidž postaje član Lindbergove (Lindbergh) fašističke partije u
SAD, a nakon rata organizuje i vodi fašistički lobi u MOK-u. Zahvaljujući njegovom
zalaganju u MOK-u će nakon Drugog svetskog rata ostati zločinci poput nacističke
glavešine Karla fon Halta, koga će Brendidž spasiti od zatvora, da bi ga ubacio, kao
i druge fašiste iz MOK-a, u Izvršni odbor MOK-a.
Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasnije kako je moglo da dođe do
toga, da se 1965. godine u fašističkom Madridu organizuje zasedanje MOK-a –
kome je predsedavao fašistički diktator Franko! Samarančev prijem u MOK, kao i
navedeno zasedanje MOK-a, bili su izraz podrške fašističkom režimu u Španiji i
zabadanje noža u leđa antifašističkoj opoziciji čiji su pripadnici bili izloženi
najstravičnijim torturama i mučkim ubistvima u Frankovim kazamatima, kao i
stotinama hiljada španskih građana koji su izbegli, ili bili poterani iz svoje zemlje.
Naravno, bilo je mnogo važnije to što je Franko ponudio američkim vlastima da
uspostave vojne baze na Španskoj teritoriji, što je i urađeno. Međutim, sve to ne
spada u olimpijsku istoriju. Kao što su to gospodari olimpijskog pokreta uvek
govorili, sport, pogotovu olimpijske igre, „nema ništa sa politikom“. To je,
uostalom, potvrdio i fašistički diktator Franko. On na zasedanju MOK-a, kome je
predsedavao, nije govorio o politici, već o svojoj „privrženosti olimpijskim
idealima“, o „miru“, „međunarodnoj saradnji“... i za to dobio gromki aplauz od
olimpijske gospode. Na taj način, Franko je postao, rame-uz-rame sa Kubertenom,
Baje-Laturom, Brendidžem, Dimom, Hitlerom, Gebelsom, Musolinijem - deo
olimpijske istorije. Dovoljno je samo nadahnuto govoriti o olimpijskim idealima, i
gle čuda! – najveći zlikovci postaju olimpijski anđeli!
„Lukavi kameleon“ Huan Antonio Samaranč je to na vreme shvatio.
Izricanjem svetih olimpijskih molitvi o „miru“ i „međunarodnoj saradnji“ –
„stoprocentni frankovac“, kako je Samaranč pred svojim prijateljima voleo sebi da
 15

tepa, preobratio se u „poslanika mira“ koga svi oni koji žele da sačuvaju vlast po
svaku cenu dočekuju raširenih ruku. Nakon Olimpijskih igara u Barseloni španski
kralj dodelio je Samaranču titulu „markiza“. Izgledalo je da se Samaranč nakon
Olimpijskih igara u Barseloni iskupio za svoje zločine. Građane Španije, koji su
preživeli strahote Frankovog zločinačkog režima, „lukavi kameleon“ nije uspeo da
prevari. Za njih, kao i za slobodarsku javnost sveta, Samaranč je ostao ono što je
uvek bio – fašista. Uostalom, Samaranč je ostao veran fašističkoj partiji sve dok
ona, nakon Frankove smrti (1975.) i u predvečerje demokratskih izbora, nije
raspuštena. Samaranč se nikada nije (samo)kritički osvrnuo na svoju fašističku
prošlost, niti je ikada uputio kritiku na račun Frankovog režima. „Lukavi kameleon“
je menjao boje, ali mu je ćud ostala ista.
Interesantno je da u zvaničnoj biografiji Samaranča, koju je izdao
MOK, nema ni reči o dugogodišnjoj Samarančevoj političkoj aktivnosti u Španiji.
Njegov angažman u Moskvi je „jedina politička delatnost koju njegova zvanična
biografija izdata od strane MOK-a navodi“, primećuje Tomas Kistner (Thomas
Kistner) u „Süddeutscher Zeitung“-u od 24. septembra 1993. godine.
Evo, uostalom, šta sadži Samarančeva biografija koja je objavljena
1984.godine u zvaničnoj publikaciji MOK-a pod naslovom „Olimpijski pokret“
(„The Olympic Movement“): „Rođen 1920. u Barseloni. Industrijalac, bivši
ambasador Španije u Moskvi. Podpredsednik i predsednik Nacionalnog
olimpijskog komiteta Španije od 1955-1970. godine, bio je jedan od organizatora II
Mediteranskih igara u Barseloni 1955.godine. U MOK je ušao 1966. godine i bio
član mnogih komisija. Kao član Izvršnog odbora i podpredsednik MOK-a, on je
1980.godine nasledio lorda Kilanina (Killanin) i od tada rukovodi olimpijskim
pokretom.“ (Le Comité International Olympique, Lausanne, Suisse, 1984. 25.s.)
U nastojanju da obmane svetsku javnost i izgradi novi lik koji će
odgovarati položaju na kome se nalazi, Samaranč je „oprao“ svoju biografiju i iz
nje izbacio da je bio: (fašistički) predstavnik u (fašističkom) parlamentu (Cortes)
Španije; član (fašističkog) gradskog veća Barselone; predsednik (fašističkog)
Katalonskog regionalnog veća, pa čak i to da je bio postavljen (od strane Franka)
za ministra za sport! Iz njegove zvanične biografije izbačeno je više od trideset
godina njegovog najintenzivnijeg političkog angažovanja koje mu je omogućilo da
se domogne najviših mesta u hijerarhiji moći u fašističkoj Španiji – što mu je,
zapravo, omogućilo da uđe u Međunarodni olimpijski komitet. Propagandna
služba MOK-a koja je, kao i sve drugo u MOK-u, u rukama Samaranča, nastoji da
stvori mit o Samaranču: „On je sav svoj život posvetio olimpijskom pokretu i on je
jedan kulturan čovek“, glasi jedna od propagandnih poruka koje se fabrikuju u
središtvu MOK-a u Lozani. (85.s.)
Da bi uspešnije prikrio svoje prljave tragove i prikazao se u svetlu
proklamovanih olimpijskih ideala, „lukavi kameleon“ nije samo „izmenio“ svoju
 16

biografiju, već i izraz lica. O tome Simson i Dženings: „Četrdeset godina stare
fotografije pokazuju Samaranča kao mladog poslovnog čoveka u društvu generala
koji su u to vreme vladali Španijom. Na tim slikama on ima oštar pogled jednog
slavoljubivog oportuniste.“ Danas je Samarančev pogled daleko „mekši“. „On
deluje kao prijateljski nastrojeni stari gospodin koji sa ponosom može da se
osvrne na svoj uspešni život proveden u blagostanju.“ (85.s.)

Samaranč – grobar Kubertenove olimpijske ideje

Samaranč je u svojoj beskupuloznosti otišao tako daleko, da je Horsta

Daslera, tadašnjeg vlasnika firme „Adidas“, koji je potkupljujući olimpijsku
gospodu od olimpijskih igara napravio spektakularni reklamni program za svoju
firmu, odlikovao najvišim olimpijskim priznanjem („Zlatni olimpijski orden“) i to
zbog njegove „vernosti olimpijskim idealima osnivača modernog olimpizma, Pjera
de Kubertena“. (37.s.) Da njegovo licemerje ne zna za granice, pokazuje i njegov
predgovor Kubertenovim „Izabranim tekstovima“ („Textes choisis“) koje će
1986.godine objaviti MOK. U njemu Samaranč veliča Kubertenovo delo i misao da
bi zaključio: „Neka plamen koji su oni upalili u srcu čoveka obasja naš svet u
traženju njegove sudbine!“ To piše čovek koji je i bukvalno prodao olimpijske igre
međunarodnom kapitalu da bi ovaj od njih napravio banalni show-business u
kome su sportisti svedeni na, kako je Kuberten nazvao profesionalne sportiste,
„cirkuske gladijatore“!
Kada se ima u vidu Kubertenov odnos prema sportu i amaterizmu,
jasno je da Kuberten nije mogao ni da zamisli da bi članovi MOK-a, po njemu
najviši i najčasniji „čuvari“ olimpijske ideje, mogli da budu plaćeni za svoj „rad“ u
olimpijskom pokretu, pogotovu da od „najvećeg festivala mladosti“, na kome je
trebalo da vlada religiozno osećanje (religio athletae, olimpijske igre kao „crkva“ i
tsl.), naprave banalnu cirkusku predstavu i sredstvo za bogaćenje. Po grubim
procenama, MOK je samo u toku zadnjeg četvorogodišnjeg olimpijskog ciklusa
„zaradio“ gotovo dve milijarde dolara. Taj novac je ekskluzivno vlasništvo „časnih
čuvara olimpijske ideje“. Kada se ima u vidu autoritarna struktura MOK-a, jasno je
da tim novcem raspolaže „lukavi kameleon“ Samaranč. Zvanično, negova plata
iznosi milion nemačkih maraka godišnje. Nezvanično, on je najbolje „plaćen“
čovek na planeti.
Tom novcu treba pridodati i bezbrojne bogate poklone „darodavaca“
– koji se bore da dobiju pravo da organizuju olimpijske igre. Svake godine ulažu se
desetine miliona dolara u potkupljivanje olimpijske gospode. U hladnoratovskom
dobu odlučujući značaj za dodeljivanje glasova imala je blokovska politika. Od
 17

kada je sport postao reklamni prostor najvećih svetskih kompanija, što se poklapa
sa dolaskom Samaranča na mesto predsednika MOK-a, pare su postale odlučujuća
moć. „Svako ima svoju cenu!“ – tako glasi olimpijska „potsednica“ koju od
gospode iz MOK-a dobijaju svi oni koji žele da se upuste u poduhvat organizovanja
olimpijskih igara. Inače, olimpijski zvaničnici svim silama se trude da potroše što
više novca koji im donosi „festival mira“, „mladosti“, „međunarodne saradnje“... I
dok širom sveta desetine hiljada sportista ulažu svoje zdravlje i život ne bi li se
domogli olimpijske medalje i na taj način se izvukli iz sirotinjskih geta, u kojima
svake godine milioni dece umre od gladi i bolesti, gospoda iz MOK-a, zajedno sa
njihovim porodicama, borave u hotelima sa „pet zvezdica“ u kojima samo
prenoćište staje više hiljada dolara, priređuju basnoslovne gozbe i prijeme...
Milioni dolara svake godine troše se na „reprezentativne“ skupove na kojima se
sastaje svetska elita moći koja se služi olimpijskim igrama kao sredstvom za
stvaranje „novog svetskog poretka“.
Po statutu MOK-a, zemlje-članice „olimpijske porodice“ nemaju ni
formalno pravo da, preko „svojih predstavnika“, kontrolišu delatnost MOK-a i
utiču na njegovu politiku. „Članovi MOK-a su predstavnici MOK-a u svojim
zemljama, a ne njihovi delegati u MOK-u“ – glasi „zlatno pravilo“ MOK-a koje je
još Kuberten ustanovio da bi sačuvao MOK ne samo od uticaja svakodnevne
politike, već pre svega od slobodarske svetske javnosti. I upravo na temelju tog
Kubertenovog principa došlo se dotle da je pristup MOK-u onemogućen svakom
onom ko se suprotstavlja bezočnoj komercijalizaciji olimpijskih igara – sledeći
izvornu Kubertenovu (religioznu, moralnu, pedagošku) olimpijski ideju. Služeći se
manirima koje je stekao tokom četrdesetogodišnje fašističke prakse, Samaranč je
po svom odabiru uveo u MOK skoro pedeset ljudi, što čini više od polovine
članstva MOK-a. Među njima je i gospodin Kim, „najbliži“ Samarančev saradnik
koji je bio dugogodišnji telohranitelj južnokorejskih diktatora. Po nekim
procenama, njega Samaranč planira za svog naslednika. Bilo bi to, svakako, „u
duhu olimpijskih tradicija“.
Kada se ima u vidu da su tzv. „nacionalni olimpijski komiteti“ samo
produžena ruka MOK-a, preko kojih MOK kontroliše „vrhunski sport“ ( a sa tim
čitavu fizičku kulturu koja je i zvanično „najšira baza za reprodukovanje vrhunskog
sporta“) u zemljama članicima, jasno je da je fašistički zlikovac Samaranč, kao
„gospodar olimpijskih krugova“, zapravo gospodar svetskog, što znači i našeg
sporta. Poražavajuća je istina da čitav naš sport pre svega služi zato da bi se dobila
šaka „vrhunskih sportista“ koji će Jugoslovenski olimpijski komitet proslediti, kao
savremene robove, svome gazdi Samaranču da bi ovaj unovčio njihov znoj,
njihovo zdravlje, njihove živote...
Koliko će još mladih ljudi biti prineto na žrtvu sve nezajažljivijim
olimpijskim bogovima današnjice? Koliko dugo ćemo još sedeti pred televizorom i
 18

„uživati“ u sve monstruoznijem uništavanju ljudi na sportskim borilištima? Dokle

ćemo se još klanjati fašističkim zločincima i međunarodnim pljačkašima, koji su
zaodenuti olimpijskom odorom, i slaviti ih kao „najveće dobrotvore čovečanstva“?

x x x