Фонетска варијабилност и коартикулација

Изговор гласова је веома варијабилан, чак и у оквиру оно што се сматра

типичним. То не изненађује због природе артикулационих механизама; од говорних
органа се захтева прецизност и њихова међусобна координација.

Типови фонетских варијанти

1. Индивидуалне: Величина и облик вокалног тракта и артикулатора

варирају од говорника до говорника (примери: упоредити дужину вокалног тракта код
деце и одраслих; гласне жице различите су дужине код жена и мушкараца (подсетити
се из лекције о говорним органима када и из којих разлога гласне жице код мушкараца
постају дебље и дуже). Други тип индивидуалних варијанти настаје због усвојених
артикулационих навика (пример: интердентални положај језика приликом изговора
денталних фрикатива).
2. Дијалекатске: Овај тип варијанти условљен је припадношћу одређеном
дијалектом (тзв. хоризонтална раслојеност језика); на пример: отворенији изговор
средњих вокала у говору Београда, назализација вокала у појединим севернијим
млађим новоштокавским говорима итд.
3. Социолекатске: Поједине варијанте зависе од припадности одређеној
друштвеној заједници, групи; неке од њих зависе од образовања.
4. Стилске: Некад избор варијанте зависи од ситуације, од намере
говорника, у циљу постизања најбољег ефекта. У зависности од формалне и
неформалне ситуације говорник може користити неку од варијанти, па ће тако, на
пример, у формалној ситуацији користити варијанту са фонемом /x/ у речи „хладно“, а
у неформалној варијанти, употребиће варијанту без фонеме („он је то ладно урадио“).
5. Психолошке:
a. Развојно-психолошке: бројне варијанте зависе од узраста детета, па ће
млађа деца користити мањи број фонема (имаће мањи број опозиција
међу њима), једноставније слогове, мањи број слогова, што доводи до
супституција (лука ум. рука), губљења или омисије (ука ум. рука), губљења
слогова, метатезе слогова и фонема итд.
b. Психолошке „у ужем смислу“: Да ли ће говорник употребити неку од
варијанти, зависи и од емотивног статуса. Тако ће говорници употребити,
на пример, варијанту која се налази у дијалекатској бази у ситуацијама
када су узбуђени, нервозни, под утицајем треме итд.

Контекстуално условљене варијације

Два типа механизама контролишу органе у говорном тракту:

1) биомеханички механизам вокалног тракта
2) механизама неуромишићне контроле задуженим за артикулационе покрете.
Оба типа ограничавају могућности вокалног тракта. Ограничиће, на пример, брзину
којом се језик помера, брзину рада гласних жица итд.

1
Сви артикулатори имају масу и самим тим су под утицајем инерције – што већа маса, то
већа инерција. Другим речима, артикулатори пружају отпор покрету. Као последица
инерције јавља се закашњење између неуромишићне команде и артикулационог
покрета. Према томе, што већа маса, већа инерција и веће закашњење.

1. Пример како кашњење говорних органа доводи до тога да језик не стигне да се

намести у одговарајући положај пре истека сегмента за чију је артикулацију
задужен представља централизација периферних вокала у кратким слоговима.
Док се језик помера према циљним периферним позицијама, добија конфликтну
неуромишићну команду за наредни сегмент. Конфликтна команда тада иницира
покрет ка другом органу, због чега језик не стигне у први положај. Због тога језик
у датим сегментима заузима централнији или неутралнији положај,
ублажавајући последице индивидуалних команди (target undershoot).

2. Да би се компензовало инхерентно кашњење, неуромишићна команда може

иницирати покрет много пре него што почне сегмент за који је потребан. На овај
начин настаје антиципаторна форма преклапања, а она се може илустровати
назализацијом вокала испред назала (ṼN) или палаталним изговором велара
испред вокала предњег реда.

Контекстуално условљено преклапање назива се коартикулација.

Постоји прогресивна (LEFT-TO-RIGHT) коартикулација, која настаје тако што први сегмент
утиче на други. Настаје најчешће због кашњења (заостајања) у артикулационим
покретима. Пример за њу била би назализација вокала после назалних сонаната (NṼ).

А постоји и регресивна (RIGHT-TO-LEFT) (антиципаторна) коартикулација, која најчешће

настаје тако што механизам неуромишићне команде наложи покрет много пре него што
почне сегмент за који је потребан. Може се илустровати назализацијом вокала испред
назала (ṼN).